Poštovana predsednice Narodne skupštine, uvaženi ministre Antiću sa saradnicima, poštovane kolege, poštovani građani Srbije, na član 4. podneo sam amandmane gde se u tački 3. člana 4. kaže – ruda bakra i zlata, a ja sam podneo amandman da bi trebalo da stoji – ruda bakra i ostalih plemenitih metala (zlato, srebro, paladijum, platina), pod tačkom 4. – rude olova i cinka, i mislim da smo zaboravili i rudu nikla.

Dalje, u tom članu podneo sam i amandman da se izvoz strateških sirovina iz stava 2. ovog člana u obliku robne rude van granica Republike Srbije nije dozvoljena. Izvoz koncentrata strateških sirovina je dozvoljen uz saglasnost Vlade Republike Srbije, osim koncentrata bakra koji će se prerađivati u Srbiji. Moguće je izvoziti koncentrate radi uslužne prerade, kao i koncentrate sa povećanim stepenom štetnih primesa radi uslužne prerade, uz prethodnu saglasnost prerađivača u Srbiji i Vlade Republike Srbije.

Naime, hteo sam da kažem da naši potencijali, naši prerađivački kapaciteti ne budu zaštićeni apriori, nego jednostavno da imamo mehanizme sa kojima možemo da delujemo, da i mi možemo da se ponašamo tržišno, ali i da u određenim trenucima i to tržišno ponašanje može da bude narušeno.

O čemu pričam? Pričam o tome da je normalno da koncentrati koje proizvedemo u Srbiji, za koje imamo prerađivačke kapacitete, treba metale da dobijemo u našim prerađivačkim kapacitetima, i zlato, kao što je bilo do sada, damo u NBS.

Predvideo sam i izvoz koncentrata u dva slučaja – kada naši prerađivački kapaciteti nisu u mogućnosti da apsorbuju taj koncentrat i da treba da sirovina ne stoji zarobljena, da može da se preradi, ali da ide samo na preradu u inostranstvo, odakle bi se ponovo vratili metali u Srbiju, a iz te prerade dobijenih metala zlato opet dalo NBS.

Treća mogućnost, kada postoji mogućnost da u sadržajima koncentrata postoji više štetnih materija, kao što su arsen, kao što je olovo, višak cinka, kao što je s druge strane kadmijum, kao što je živa, da i u tim slučajevima naša tehnologija nije kadra, a na uštrb zaštite životne sredine, da i takve koncentrate damo onim tehnologijama u svetu koje mogu to da prerade, a koncentrate, odnosno prerađene metale ponovo vratimo u Republiku Srbiju.

Objašnjenje za to je da jednostavno, gledajući ceo zakon, ne možemo da kontrolišemo preradu u inostranstvu koje je predviđeno ovim zakonom. Član 159. tačka 2. stav 4. kaže da se naplaćuju sirovine od 5% neto prihoda topioničkog iskorišćenja. Ko će topioničko iskorišćenje da kontroliše u inostranstvu? Topioničko iskorišćenje je razlika između prodajne cene, koju nam niko neće reći, i cene troškova topljenja, rafinacije, pretovara itd. Znači, tih naših 5% su imaginarni, što se inostranstva tiče.

Predlažem da se koncentrati u količini koji mogu da budu prerađeni kod nas prerade, a da ostali koncentrati idu na preradu u inostranstvo. Ako nemamo prerađivačke kapacitete za neke koncentrate, moguće je da neke koncentrate i izvezemo, ali ne sa naplatom neto prihoda iz topioničke prerade. Naime, to treba da se naplaćuje pre izlaska iz zemlje i da se utvrdi sadržaj bakra, sadržaj zlata, sadržaj platine, sadržaj srebra i na to da se naplati pre izlaska, tamo gde nemamo prerađivačke kapacitete.

Mi smo spremni za tržišnu utakmicu, ali se samo bojimo da nam to tržište ne ugroze na način, ako ovo ne formulišemo dovoljno dobro, i jednostavno posluže se slobodom koju su dobili ovde da mogu da izvezu i koncentrate i rudu i skuplje, nego što to mi možemo da radimo da bi naše prerađivačke kapacitete doveli u problem.

Nadam se da, pošto vidim da ovaj amandman nije prihvaćen u celosti, osim ovog dela gore gde je bakar i zlato, odnosno olovo i cink, da bi ako već ovde nije moglo, zakasnilo se, nije se reagovalo, na neki način da se ta oblast mora regulisati nekim podzakonskim aktima, jer jednostavno dovešćemo u problem funkcionisanje, odnosno dovešćemo u problem stratešku sirovinu i ona koja je kod nas strateška sirovina neće tog trenutka, jednog trenutka biti, jer će jednostavno tom strateškom sirovinom rukovoditi neko drugi. Hvala vam.

Poštovana predsednice, na član 5. posle stava 1. dodajem nove stavove 2. i 3. koji glase - pokazatelji o ležištu mineralnih sirovina biće uneti u sve prostore i urbanističke planove postojeće i buduće za područja obuhvaćena ležištem mineralnih sirovina. Zemljište u toj oblasti biće označeno kao potencijalno, građevinsko, rudarsko zemljište, a adekvatna planska rešenja biće usvojena u skladu sa ovim zakonom, zakonom koji uređuje prostorno planiranje, Prostornim planom RS, Strategijom održivog razvoja i Strategijom upravljanja mineralnim sirovinama RS.
Stav 2. – kako su mineralne sirovine od strateškog značaja za privredu i nalaze se u zemljinoj kori, dok se nepokretnosti mogu i drugde graditi, državni organi nadležni za prostorno i urbanističko planiranje prilagodiće planska i urbanistička dokumenta radi ostvarivanja ciljeva Strategija upravljanja mineralnim resursima RS u skladu sa zakonom kojim se uređuje prostorno planiranje i urbanističko planiranje i ovaj zakon.
Suština je da ovaj amandman povezuje Zakon o rudarstvu i geološkim istraživanjima sa zakonima koji uređuju prostorno planiranje na adekvatan način da se dugoročno obezbedi planiranje razvoja rudarstva koji neće imati prepreke za realizaciju.
Insistira se na blagovremenom obezbeđivanju prostora za otvaranje novih rudnika i izgradnju neophodnih rudničkih objekata ukazivanjem na postojeću mineralizaciju i rezervaciju budućeg prostora. Hvala.

Hvala gospodine predsedavajući.
Podneo sam amandman i u članu 13. posle stava 2. dodaje se nov stav 3. koji glasi: „Radi unapređenja odgovornosti i transparentnosti u korišćenju javnih sredstava i racionalnijeg sprovođenja strategije upravljanja mineralnim i drugim geološkim resursima od strateškog značaja za državu, Vlada može kao vlasnik ili imalac kontrolnog udela, na predlog ministra, da donese odluku kojom nameće posebna pravila za obezbeđivanje uslova za eksploataciju, o planiranju i kontroli preduzećima koja su u javnoj svojini, kao i pod kontrolom države i bave se istraživanjem i eksploatacijom mineralnih resursa, kao i preduzećima koja su u funkciji eksploatacije mineralnih resursa.
Ovde se detaljnije određuje način sprovođenja strategije upravljanja mineralnim resursima od strateškog značaja. Da bi se obezbedili uslovi za kontinuitet otkopavanja, Vlada može da za definisanu dinamiku razvoja kopova odredi prioritete izgradnje novih rudničkih kapaciteta ili utvrdi prioritete izmeštanja postojećih objekata unutar eksploatacionog polja, ili opredeli kao hitnu obavezu do istraživanja određenog prostora za dobijanje strateške sirovine.
Za izvršenje, posebne naloge dobijaju kompanije koje izvode radove istraživanja i eksploatacije, kao javna preduzeća koja će biti u funkciji sprovođenja strategije upravljanja mineralnim sirovinama, kao što su vodoprivreda, šumarstvo, građevinarstvo. Hvala vam.

Hvala.

U članu 34. stav 3. pod tačkom 7) predvideo sam dodavanje saglasnosti za odobrenje istraživaču na prostorima u neposrednom okruženju ili na granici sa svojim eksploatacionim poljem.

Ovaj amandman povlačim. Naime, proverio sam, pošto je eksploataciono polje RTB-a okruženo sa svih strana drugim istraživačima, praktično RTB ne bi imao mogućnost da daje saglasnost, a eventualno usvajanjem ovog amandmana dao bi pravo onim koji su me okružili da dalje daju saglasnost za odobrenje. Iz tog razloga, ovaj amandman povlačim.

Poštovani predsedavajući u članu 65. predvideo sam da posle stava 2. se doda stav 3. koji glasi – eksploatacija strateških mineralnih sirovina iz člana 4. stav 2. ovog zakona može se obavljati i strateškim partnerstvom uz učešće strateškog partnera maksimalno 49%.
Naime, država nikada ne treba da se odrekne većinskog vlasništva dobara koje je navela kao strateške sirovine, ali u nedostatku investicionih sredstava, investicija, kao i brzine investiranja može se dozvoliti strateško partnerstvo maksimalno do 49% učešća strateškog partnera.
U svakom slučaju, država uvek mora da teži da strateške sirovine iz stava 4. ovog člana, iz ovog zakona da ostane većinski vlasnik. Sa druge strane, strateškom partneru može se dati većinsko upravljačko pravo tamo gde ulaže. Hvala.

U članu 66. posle stava 4. dodaje se novi stav 5. koji glasi – Za potrebe privrednog subjekta koji je nosilac istraživanja i nosilac eksploatacije mineralnih sirovina u eksploatacionom polju, koje su određene kao sirovine od strateškog značaja, u smislu stava 1. ovog člana, nadležni organ opštine vrši eksproprijaciju nepokretnosti u skladu sa usvojenim rešenjima prostornog razvoja iz Prostornog plana područja posebne namene, a posebno u skladu sa rešenjima eksploatacije iz investiciono-tehničke dokumentacije.
Ovaj amandman zapravo verifikuje u potpunosti validnost rešenja iz Prostornog plana posebne namene u slučajevima kada je potrebno blagovremeno sprovesti eksproprijaciju na predviđenom prostoru i omogućiti pripremne radove za početak eksploatacije i razvoj rudarskih radova u skladu sa projektnim rešenjima iz rudarskih projekata.
Ovo obezbeđuje planiranu dinamiku ostvarenja i razvoja rudnika bez uticaja pojedinaca ili ucenjivanja uz primenu Zakona o eksproprijaciji. Hvala vam predsedavajući.

U članu 70. stav 1. posle tačke 6. dodao bih tačku 7) koja glasi – Saglasnost za izdavanje odobrenja iz člana 68. ovog zakona od stranih lica koja se bave eksploatacijom saglasno članu 4. stav 4.
Naime, predviđeno je da kod dobijanja odobrenja za eksploataciono polje predviđa se saglasnost za eksploataciju izdatu od strane kompanija ili pravnih lica koja se bave eksploatacijom strateških sirovina za prostore koji su na granici sa njihovim eksploatacionim poljima. Time se štite interesi kompanija koje već imaju razvijenu tehnologiju, rudničku opremu i osposobljene kadrove, te zato imaju i opravdano je da takve kompanije imaju pravo za davanje saglasnosti za eksploataciju na prostorima u neposrednom okruženju ili na granici sa svojim eksploatacionim poljima, ako nisu u mogućnosti da same obezbede eksploataciju.
Ako nemamo dovoljno para, a ne radi se samo ovde o RTB i davanju saglasnosti za eksploataciono pravo, radi se i o nekim drugim kompanijama. Zakonom je predviđeno da se eksplicitno davanje saglasnosti za eksploataciono pravo dobije onaj ko je praktično imao istražno pravo. Mislim da to nije dobro. Ako RTB ovog trenutka, pričam o RTB, nema para, možda će imati u budućnosti ili na neki drugi način.
Ili što je još gore, zašto se ne da eksploataciono pravo od strane države, odnosno ponude da ljudi učestvuju na tenderu? Pojaviće se možda dve ili tri strane kompanije. Te dve ili tri strane kompanije daće različite uslove za eksploataciju i uzećemo onu kompaniju koja ponudi bolje uslove za državu. Mislio sam da ovim samo država gubi, jer onaj ko bude i samoistraživač i posle vrši eksploataciju jednostavno će biti u poziciji da odradi onako kako on misli da je najbolje, a tržište može da kaže nešto drugo. Tržište će reći da će neka druga kompanija dati mnogo povoljnije uslove za eksploataciju za samu državu. To dalje znači da je trebalo uključiti i kakva će obezbeđenja za dobro izvršenje posla kod eksploatacije dati ta preduzeća.
Jedno preduzeće koje bude učestvovalo samo za eksploataciju, njega će interesovati samo njegovi ciljevi, a ne interesi države.
Iz tog razloga, mislim da je dobro da se ovo promeni i da jednostavno imaju učešće za eksploataciju i drugi činioci i onda svakom svoje. Ko je šta uložio u prethodnom periodu, a nije uspeo na tenderu za eksploataciju, vratiće mu se i to će za državu biti najkorisnije. Hvala vam.

Poštovana predsednice Skupštine, poštovani ministre Antiću sa saradnicima, kolege poslanici, građani Srbije, pred nama je danas Predlog zakona o rudarstvu i geološkom istraživanju koji je jedan od fundamentalnih zakona za razvoj Srbije.
Zakon sam pročitao pet puta i posle petog čitanja i dalje su u meni pomešana osećanja. Sa jedne strane, ima fenomenalnih rešenja, a sa druge strane ima i propusta na koje bih apelovao, ukazao i molio za određene ispravke.
Danas ću isključivo govoriti iz ugla privrednika i primene Zakona o rudarstvu i geološkim istraživanjima u praksi.
Za početak, moram da pohvalim određene odredbe koje je grupa zajedno sa ministarstvom na kraju dovela do dobrih i fenomenalnih rešenja. Prvo, početak od toga da se mineralnim sirovinama, određenim mineralnim sirovinama daje status strateške sirovine za Republiku Srbiju, pa do toga, da ne prepričavam sve, jer je uvaženi ministar takstativno sve poređao, ono što mene iz ovog predloga, a mislim da je dobro rešenje, interesuje, a to su napušteni rudnici i zatvaranje rudnika.
Znači, imamo privremeno zatvaranje rudnika, imamo konačno zatvaranje rudnika i imamo rekultivaciju rudnika i ono što je posebno bitno, imamo garancije za rekultivaciju na osnovu raznih menica i garancija.
Dakle, RTB „Bor“ ima samo u tom delu milijardu i 700 miliona tona tehnogenih sirovina. U njima je sadržano dva miliona i 200 hiljada tona bakra i 188 hiljada kilograma zlata.
Ono što sam dalje u praksi hteo da pokažem, suština je da tu rekultivacija ne može da bude kao u mnogim drugim stvarima jer praktično može da bude neka vrsta konzerviranja i čuvanja te tehnogene sirovine za početak eksploatacije kada dođe, kada se pojavi neka nova tehnologija koja u njihovo vreme, u vreme te eksploatacije nije mogla iz tih tehnogenih sirovina da izvuče određenu količinu metala.
U praksi smo, poštovani ministre, imali prošle godine, a to i vaši saradnici, državni sekretari i jedan i drugi znaju, moj je predlog da ovaj zakon o eksploatacionom polju i na istražnom polju ima prednost u odnosu na druge zakone. Imali smo primere da smo šest meseci doživljavali diskontinuitet u proizvodnji dok smo jurili razno razna mišljenja u razno raznim ministarstvima.
Ovaj zakon mora da ima prednost u odnosu na Zakon o planiranju i izgradnji, Zakon o vodama, Zakon o šumama, Zakonu o saobraćaju, Zakonu o građevini itd.
Kada dobijete eksploataciono polje u njemu je elaboratom odrađena velika vrednost eksploatacionog polja i sve što se nalazi na eksploatacionom polju pada u drugi plan u odnosu na ovaj zakon. Ako dođete u situaciju da morate da promenite vodotok, morate. Ako dođete u situaciju da morate da izmestite električni stub, morate. Saobraćajnicu, morate i da se ne dozvoli dalje gradnja i da se olakša seljenje sa
eksploatacionog polja ili sa istražnog polja određeni objekti koji nisu u funkciji rudarstva.
Ono što je dobro u jednom delu, što sam čuo i što predlažem, da se u strateške sirovine uključi olovo i cink, ja bih rekao da treba i nikl i rekao bih da bi trebali i plemeniti metali. Bez obzira šta će ko da mi kaže što su plemeniti metali sastavni deo nekih drugih sirovina i da ulaze u to pokazaću kasnije na primeru kako su oni vrlo bitni za ekonomiju Srbije.
Dalje bih hteo da ukažem na to da jednostavno za ona preduzeća koja imaju prerađivačke kapacitete u Srbiji i koja imaju istražni potencijal za istraživanje jednostavno ne može da se bude i da se dozvoli izvoz rude i izvoz koncentrata u inostranstvo. Jednostavno, makar do one količine koja je potrebna da se naši prerađivački kapaciteti popune.
Naime, izvoz koncentrata moguće je samo u dva slučaja, pričam o bakru zato što dolazim iz Bora. U jednom slučaju kada naši prerađivački kapaciteti ne mogu da prerade tu količinu koncentrata ili kada eventualno u procesu proizvodnje ima zastoja zbog remonta, a privreda treba da živi ili još u jednom slučaju kada se u koncentratu nalazi velika primesa štetnih materija, kao što su arsen, živa, olovo, kadnijum, bakar, cink itd.
Prema tome, samo u tim slučajevima može ruda da se izvozi, ruda i koncentrat, uz saglasnost prerađivača i uz odobrenje Vlade. I u jednom i u drugom slučaju izvoz rude je samo moguće dozvoliti na preradu. To znači da se izveze, a da se dobijene sirovine, odnosno metali iz koncentrata vrate u Srbiju. To su naše sirovine. Pogotovo da se vrati zlato i da se deponuje u Narodnu banku Srbije.
Tu imamo još jedan problem, kada pričam o tome da ne treba da se izvozi koncentrat. Naime, vi ste u članu 159. stav 4. tačka 2) predvideli da se naplaćuje naknada 5% od neto prihoda topionice. Postavljam pitanje - kako ćete naplatiti 5% od neto prihoda topionice iz inostranstva? Neto prihod je kada od prodajne cene koju imamo, a koju sigurno neće da vam kaže onaj koji je preradio, oduzmete troškove, a to su topljenje, to je rafinacija, to je pretovar i to su razno razna osiguranja. Doći ćemo u situaciju da ne znamo dve stvari, da ne znamo kolika je cena po kojoj će on prodati metal i koliki su troškovi. U svetu su tehnologije različite, pa mogu i troškovi da budu različiti. Hoću da kažem da mogu da budu montirani. Hoću da kažem da mogu da budu povećani troškovi, a samim tim, kada se od prodajne cene oduzmu povećani troškovi, ostaje manji neto prihod i na njega se naplaćuje 5%.
Uzeću dva primera. Jedan su države iz okruženja. Makedonija, koja nema prerađivačke kapacitete, kako prodaje rudu i koncentrat? Kako su oni zaštitili svoju sirovinu? Sa jedne strane, naplatili su rentu koja ide obično. Sa druge strane, pre nego što koncentrat izađe, naprave analize i naprave sadržaj bakra, zlata, srebra, paladijuma, platine i drugih plemenitih metala i od toga naplate 2% odmah. Mi na neto prihod topionice moramo da čekamo još 30 dana, koliko je proces topljenja koncentrata, i opet ne znamo koliko ćemo od toga da dobijemo. Posle toga naplate 10% na profit. Na kraju, ako neko hoće da iznese sredstva na neka ostrva itd, oni naplate još 10%. Tako da, zaštitili su i svoju privredu i svoje mineralne resurse i svoj monetarni sistem.
Drugi primer je Indonezija, u kojoj „Friport“ radi. Indonezija je donela zakon da plaćaju porez za izvoz. Nije im se svidelo i oni su rekli - izgradićete dve nove topionice do 2020. godine. Te dve nove topionice su vredne četiri milijarde dolara. Jedna se gradi za milion i 600 miliona tona koncentrata, a jedna za 600 hiljada tona koncentrata. Oni su svoje sirovine zaštitili na taj način.
Što se tiče odobrenja koje bi takođe komentarisao, odobrenja na ovaj način kako su predviđena nisu dobro rešenje. Pokazaću vam na primeru Bora. Na volšeban način, između 2000. i 2004. godine nestale su geološke karte iz RTB Bor. Na osnovu tih nestalih karti pojavile su se strane kompanije koje su počele bušenja i dobila istražno pravo na obodu RTB-a. RTB je sa svih strana okružen kompanijama kao što su „Avala resurs“, „Mineral rezervoar“, zatim „Friport Mekmoran“, zatim „Beteks“, zatim „Rakita“ itd. Nema mesta više za širenje. RTB i zaštitni pojas oko RTB-a nije isto što i zaštitni pojas oko nekog malog ležišta. Za nas je za proširenje i dva kilometara malo, a za druge vraćamo na 500 metara, što opet za nas, kažem, nije neko dobro rešenje.
Sada dolazimo u situaciju da, sa druge strane, tu gde su ti stranci došli mi smo imali istražna bušenja. Oni su nepogrešivo došli na bakar, da su znali gde ga ima. Sada je situacija sledeća. Mi kao domaćini poslujemo tako što eksploatišemo bakar od 0,14 do 0,24, da bi ga imali za naredne generacije, a „Friport“ je na našem ležištu pronašao bakar sa 2,6% bakra i sa 1,5 gram zlata na 65 miliona. Znači, dobio je istražno pravo. Automatski po ovom zakonu, što nije dobro, dobija i eksploataciono pravo. Eksploataciono pravo i istražno pravo su dva različita prava, odvojena.
Mora se dati prilika i našim kompanijama da učestvuju u trci za eksploataciju. Ako imamo bušenje, sto bušotina treba da se uradi da bi se našla jedna do dve bušotine da bi valjale. Oni su nepogrešivo došli na bakar koji je tu postojao. Sada dolazimo u situaciju da dobiju automatski po članu, prvo su dobili po članu 36. automatski pravo ko se prvi javi da dobije istražno pravo, a po članu 69. automatski eksploataciono pravo. U članu 28. ste rekli da treba da samo urade elaborat, godišnji izveštaj i periodični izveštaj, da 30 dana pre isteka roka se pojave u ministarstvu i da dobiju tri godine roka za prikupljanje dokumentacije o eksploataciji. To nije dobro. Nije dobro zbog toga što i mi hoćemo da učestvujemo u trci za dobijanje ležišta za eksploataciju.
Neko će reći – oni su uložili pare. Dobro, uložili su pare, ali mineralna sirovina koja je predata elaboratom ministarstvu je vlasništvo države. Onaj ko je radio istražno pravo ima potvrdu koliko je zapravo potrošio para za to. Pojavimo se i mi i on. On ima pravo preče kupovine pri istim uslovima, odnosno preče eksploatacije. Ako ja imam bolje uslove za državu, ponovo ću da mu dam pravo da on radi po tim uslovima, jer su bolji za državu. Ako i to odbije, da ja dobijem eksploataciono pravo. U čemu je problem onda?
Znači, ne može neko da dođe na prag. Zašto smo pravili topionicu od 400.000? Da bi sutra preprodavali gvožđe? Pa, da napunimo prvo naše kapacitete. Drugo, nije valjda ni cilj da sve što imamo… A znate, u Boru ima sada milijarda i 350 miliona tona overenih rezervi. Nije trebalo ni dati prvo istražna prava za bušenje. Zašto nije na drugom mestu? Pa, mi tu imamo za 65 godina proizvodnje naredne. Imamo milijardu i 800 hiljada tona potencijalnih rezervi, koje mogu da budu za narednih 90 godina. Znači, mi smo sa eksploatacijom iza istražnih bušenja gotovo sto godina. Ako su državi trebale pare, ortoped je mogao da da nekome tamo ko je trebao da buši za cink, za bilo šta, a ne ono što je stvoreno da uništava ili da nam sužava. Uništiće celu jednu privrednu granu.
Ono što je još poraznije, mogu da shvatim i da treba da se uradi to i da treba da dođu investicije i da mi nemamo para, sve je u redu, ali ne mogu da shvatim da sa dolaskom novih investitora ne možemo u jednom članu da stavimo da radimo sa strateškim partnerom i da strateški partner ima učešće maksimalno do 49%. Jer, ako ima više od toga, onda naša strateška sirovina gubi smisao. Onda naša strateška sirovina ne postaje naša strateška sirovina i onda ne treba da bude ni u članu 4. Onda ona postaje strateška sirovina neke strane države, a ne naše.
Imamo i za to rešenje. Ako on kao strateški partner sa manjinskim ulaganjem, hajde da mu damo većinski paket u odlučivanju, da vodi firmu onako kako treba, zajedno sa predstavnicima Ministarstva i da sve kompletno imamo zaštićeno. Država koja na strateškim sirovinama nema više od 51%, nema strategije i tu nema strateške sirovine.
Na kraju, što sam još hteo da kažem, neko će reći sutra, još uvek i kažemo – sada kad on dođe nikakve zaštite nema da on taj koncentrat koji proizvede, i kad dobije eksploataciono pravo, treba da preradi kod mene. Ako ga ne preradi kod mene, nego ga izveze, nastaju oni problemi kao što su bili malo pre. Ako ga izveze, onda država više sa tim nema ništa ni sa metalom, ni sa bilo čim. Suština je, neko će da kaže – tržišna utakmica je, on će da vozi njegovu sirovinu tamo gde hoće. Ja se slažem, ali ja ću uvek da budem jeftiniji makar od njega za transportne troškove jer mi je tu sirovina, tu mi je prerađivački kapacitet, uz njega. I neka po najpovoljnijim uslovima ima obavezu da mora da preradi kod mene. Ako to ne uradimo, on će uraditi sledeću stvar. Izvoziće godinu ili dve u inostranstvo i skuplje nego što je to kod mene, da bi me zatvorio. To je čista logika.
Da se ovo ne bi svelo i da je Bor zbir velikih brojeva i mnogo ljudi, šta treba da radimo? Treba da radimo upravo ono što su demokrate između 2000. i 2006. godine, samo suprotno od toga i mi ćemo Bor da podignemo kako treba. U tom periodu je prodato 15 fabrika koje su donosile veći profit nego sve ovo što se radi na sirovini i na bazi bakra. Tih 15 fabrika su koštale RTB 370.000.000 dolara, prodate su za 12.000.000 a RTB-u je ostalo 360.000.000 dolara kredita i kamata za 30 godina. Tu su pare u preradi, u većem stepenu prerade.
Oglasiće se, imaju problema i naši prerađivači, mi sada 50% bakra prodajemo na domaćem tržištu. Šta će biti sa Sevojnom? Šta će biti sa Jagodinom? Šta će biti sa malim prerađivačima koji uzimaju od nas bakar kada se kompletna sirovina bude izvezla. Bakar ima svoju istoriju, skoro 120 godina u Boru i ima ga za najmanje još 120 godina eksploatacionih rezervi. Znači, overene su rezerve. On je u istoriji imao i vladanje stranih država koje su bile pre rata i za vreme rata. To vreme se naziva vreme krvavog zlata. U tom periodu je Nemačka, Austrougarska i ostale zemlje, sve ono što je bilo važno one su iznele. One eksploatišu tako što samo idu za žicom gde je najveći procenat, tu izvlače, a ostalo ostaje ruina. Toga se plašimo.
U Boru je bilo stalno 15-20 hiljada logoraša koji su to krvavo zlato vadili za Nemačku. Od te prerade, od tog bakra su pravljene u bivšoj Jugoslaviji i pruge i jezera i hidrocentrala Đerdap i elektromreža i hramovi pravoslavni i dva grada sa kompletnom infrastrukturom itd. Na borskom groblju je sahranjeno 7.000 mađarskih Jevreja iz Drugog svetskog rata, svi su oni radili na krvavom zlatu.
Prema tome, ja samo kažem, ako je postojala namera da ovo bude ovako, ja to da ispravim ne mogu i ovaj moj govor nikakav uticaj na to neće imati. Ali, ako je postojala slučajnost postoji i mogućnost da ono što možemo da ispravimo, da ispravimo. Ja vas pozdravljam.

Poštovani predsedavajući, ministre sa saradnicima, građani Srbije, kolege poslanici, nisam imao nameru da se javljam, ali sam izazvan predlagačem ovog amandmana, koji svakako ne treba prihvatiti. Sva bahatost i osionost bivših režima i cinizam i bezobrazluk pojedinih narodnih poslanika današnje opozicije se plastično ogledaju na primeru RTB Bor.
U prošlom periodu, veoma bezobrazno uradili su i RTB Boru pričinili ogromnu štetu. Rudarsko topioničarski basen Bor su zadužili sa 10.000 tona bakra koje nisu vratili, što je jednako 65 miliona evra, uključujući i kamatu. Napravili su od 2004. do 2009. godine ugovor o preradi štetan, u kome su osim onoga što je bilo po ugovoru zbog manjeg iskorišćenja morali da vrate 3.049 tona bakra ili preko 18 miliona dolara više. Uradili su i pokušali dve privatizacije, koje na sreću nisu uspele.
Uradili su privatizaciju 15 preduzeća iz sastava RTB, u koje je RTB uložio 371 milion dolara, za to dobio samo 12 miliona dolara, a ostale su kamate, ostao je glavni dug i ostalo je 17.000 ljudi na ulici.
U periodu od 2000. godine, kada je totalno posrnuće RTB počelo, uloženo je u RTB preko 100 miliona evra za socijalni mir i za čuvanje, odnosno davanje plata, a ni jedan dinar u investicije. Gledalo se samo kako da se RTB urniše i da se proda.
U tom periodu na pravili su obaveze koje su bile za struju za 116 miliona dolara, javni dug, gde radnici nisu mogli da odu u penziju ili su otišli sa umanjenim penzijama za preko 50 miliona dolara, obaveze prema NIS na preko 30 miliona dolara.
Za period vladanja bivšeg režima 290 miliona dolara trebalo je da bude oprošteno RTB od Pariskog i Londonskog kluba, za koji je država Srbija dobila, a čelnici, odnosno bivši režim nije to uradio prema RTB i RTB je tako u svojim papirima ostao sada u obavezama za 290 miliona dolara, uključujući i kamate.
Šta se dešava danas? Danas se investira u RTB Bor. Danas se investira u rudarstvo. Danas se investira u metalurgiju i upravo je završen projekat od 251 milion evra za novu topionicu i novu fabriku sumporne kiseline. Danas se isplaćuju plate u RTB-u za pet hiljada radnika. Danas ti ljudi primaju 70 hiljada neto platu mesečno. Danas se izmiruju obaveze prema 2500 dobavljača i kupaca. Danas se plaća struja 400 miliona dinara za mesec dana, nafta 300 miliona dinara za mesec dana, plate 550 miliona dinara za mesec dana u bruto iznosu.
Prošle godine je ostvarena dobit u RTB-u što je osnovna stvar za poslovanje svakog preduzeća iz tekućeg poslovanja. To su razlike u dva koncepta dva režima, kako nešto treba urnisati i kako nešto treba oporaviti. Za razliku od onog režima, koji je trebao da se od 2000. godine, kada se i pokojni premijer Đinđić pojavio u Boru i koji je na vapaj građana i radnika, koji su tražili kako da se RTB oporavi, rekao da RTB treba prodati, da nema perspektivu, da nema rude, a danas u Boru ima, posle 15 godina rada, overenih geoloških rezervi od 1.350.000.000 tona rude.
Politika koju i danas opozicija ostvaruje i zadržava je poruka je koju je tadašnji pokojni premijer poručio, da RTB Bor nema perspektivu, da radnici treba da se otpuste. Na pitanje šta će ti radnici da rade, pokojni premijer je rekao – praviće vretena, praviće nogare za stolice i praviće nogare za stolove …

… a na kopovima RTB-a saditi kikiriki. Hvala.

Poštovani predsedavajući, poštovani ministre sa saradnicima, poštovane kolege, građani Srbije, pred nama je vrlo bitan Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o privatizaciji. Bitan je za državu, bitan za subjekte privatizacije, bitan za zaposlene u subjektima privatizacije, za učesnike u postupku privatizacije, znači za kupce i za strateške partnere.
Predlog zakona sadrži 18 članova koji ispravljaju nedostatke prethodnog zakona. Član 6. Zakona propisuje da je privatizacija obavezna za subjekte sa društvenim kapitalom do 31.12.2015. godine. Izmenama i dopunama predlaže se izuzetak za subjekte koji su aktom Vlade Republike Srbije određeni kao subjekti od strateškog značaja, kao i za subjekte čije se sedište, imovina i pretežna delatnost nalaze na teritoriji AP Kosova i Metohije.
Član 94. dopunjuje se odredbom da ako je agencija aktom objavila javni poziv za privatizaciju ili prodaju, postupci prinudnog izvršenja i prinudne naplate se ne mogu nastaviti do proglašavanje prodaje kapitala ili imovine, a najkasnije do 31.10.2015. godine. To isto važi i za strateške partnere i to do istog datuma.
Sprovođenje prinudnog izvršenja bi se odložilo do 31.10.2015. godine za 37 subjekta privatizacije i blizu šest hiljada zaposlenih i za godinu dana od donošenja izmena zakona za 17 preduzeća i 22 hiljade zaposlenih od strateškog značaja, a spasila bi se i od uzurpacije imovina na Kosovu i Metohiji.
Osim toga, cilj izmene je i da se stanje kapitala, imovina i obaveza privatizacija u propisanoj dokumentaciji, odnosno u prodajnoj dokumentaciji usaglasi sa faktičkim stanjem i to po fer tržišnoj vrednosti, normalno uz krivičnu odgovornost onih koji bi to davali.
Jedno od 17 preduzeća od strateškog značaja koje se našlo na ovom spisku i koje je po kriterijumima Vlade zaslužilo da na tom spisku bude je i RTB Bor, odnosno Rudarsko-topioničarski basen Bor.
Strateško je preduzeće zato što se 120 godina bavi proizvodnjom obojenih i plemenitih metala i što je svim vladama do sada davalo pomoć, odnosno učestvovalo u velikoj meri u BDP.
U svojoj 112 godišnjoj istoriji rudarenja RTB Bor je prevrnuo dve milijarde 463 miliona tona iskopina, od toga dve trećine je jalovina, jedna trećina ruda. Dao je pet miliona i 400 hiljada tona bakra, 168 hiljada 850 kilograma zlata i milion kilograma srebra.
Posrnuće RTB počinje od 2000. godine sa dekomponovanjem. Tada je RTB imao 19 preduzeća u svom sastavu i 22,5 hiljada radnika. Od 2004. do 2008. godine iz sastava RTB izašlo je 15 preduzeća i 17 hiljada radnika. RTB je u ta preduzeća uložio 371 milion dolara, a od toga je dobio samo 12 miliona dolara, 17 hiljada nezaposlenih i zatvorene fabrike.
Godine 2007. je bio prvi pokušaj privatizacije, neuspešni. Godine 2008. takođe bezuspešni pokušaj privatizacije, Kuprum je trebalo da privatizuje preduzeće koje je za samo 250 miliona dolara, a ono danas poseduje imovinu gotovo milijardu.
Od 2009. godine, do 2009. godine sredstva od Fonda za razvoj za RTB su dobijana samo za socijalni mir i za plate i u tom periodu je dato 100 miliona evra. Tadašnja vlast je RTB držala na stend baju na prodaji, obezvrednjivala imovinu i kapital i jednostavno htela da proda u bescenje RTB.
Na sreću i države Srbije i zaposlenih u RTB i cele Timočke krajine, RTB nije prodat.
Današnja guvernerka prilikom jedne posete Boru, Jorgovanka Tabaković je rekla – Kamo lepe sreće da je više preduzeća privatizovano kao RTB, tj. da nije privatizovano, gde bi nam danas bio kraj.
Nasuprot tome, kada su pare davane za socijalni mir i za plate, ova vlast daje pare za investicije i jednostavno, daje novac isključivo za investicije uz ograničenje da se taj novac može koristiti samo za to i da se tako mora i pravdati. Date su pare za obnovu mehanizacije, date su pare za otvaranje novog rudnika i date su pare za osavremenjivanje flotacija. Date su pare i za metalurgiju, 251 milion evra, za otvaranje nove topionice i nove fabrike sumporne kiseline i od proizvodnje koju sada imamo, 230.000 tona koncentrata, kapacitet će biti povećan na 400.000 tona koncentrata.
Čime danas RTB raspolaže i zbog čega je još od strateškog značaja? Rudarsko topioničarski basen Bor raspolaže sa 1.350.000.000 tona overenih rezervi rude, dovoljno za 40 godina pod istim uslovima eksploatacije u proseku, kao što je to do sada bilo. Vrše se i dalja geološka istraživanja na potezima od Paraćina do Dunava.
Zbog čega je još RTB strateški bitan? Do sada, odnosno prošle godine, RTB je ostvario prihod od 300 miliona dolara. Ima 5.000 radnika koji primaju redovno svoje plate u proseku 70.000 dinara neto. Ima dobit iz tekućeg poslovanja. Redovno servisira svoje kupce i dobavljače i redovno izmiruje svoje obaveze. Mesečno izdvaja 400 miliona za struju, 300 miliona za naftu i oko 550 miliona za plate. Sa novom topionicom i našim koncentratom za dve i po godine, sa otvaranjem još jednog rudnika, dobit RTB će biti od 50 do 80 miliona godišnje.
Ovo pričam iz razloga da bi napravili paralelu jedne i druge vlasti, jedna vlast koja je uzurpirala, koja je davala samo za plate i pripremala za prodaju i sadašnja vlast sa ministarstvom, na čelu sa premijerom Aleksandrom Vučićem, kome radnici RTB duguju veliku zahvalnost zato što je prepoznao da sa investiranjem može da se i u rudarstvu ostari dobit i da jednostavno preduzeće koje je trebalo da bude prodato samo za 280 miliona, danas vredi čitavu milijardu.
To može da bude i koncept za ostalih 17, odnosno 16 preduzeća u restrukturiranju, kako se iz restrukturiranja za narednu godinu može da izađe.
Pošto vreme ističe, reći ću samo da ću u Danu za glasanje glasati sa zadovoljstvom za izmene i dopune ovog zakona. Hvala.

Uvaženi predsedavajući, ministarko sa saradnicima, građani Srbije i kolege poslanici, pred nama je Predlog zakona o vazdušnom saobraćaju koji je dobar, čak bih rekao i odlično. 
Donošenje ovog zakona treba da otkloni uočene probleme u vezi primene u praksi i da omogući da se popune određene pravne praznine koje su do sada postojale. Moj doprinos će i ići u tom smeru da još neke uočene nedostatke ispravimo i to u delu zakona koji tretira pod jedan – pružanje usluga od interesa za Republiku Srbiju, pod broj dva – priznavanje stranog dokumenta, pod broj tri – korišćenje aerodroma u međunarodnom javnom prevozu i pod broj četiri – pregled stranog vazduhoplova.
U članu 70. se kaže – da Vlada može odrediti lokaciju unutar Republike Srbije na kojima je obavezno pružanja jedno ili više usluga u vazduhoplovnoj plovidbi. Ovo je prostor i okvir za formiranje mreže aerodroma Srbije i u tom smislu predlažem da se u ovom članu i dopuni i doda, treba da bude i pored ostalog i umrežavanje aerodroma. Umrežavanje aerodroma Srbija podrazumeva stvaranje integralnog sistema u pružanju zemaljskih usluga na aerodromima Srbije i otvara prostor za razvoj i podizanje kvaliteta usluga kao i bezbednosti.
Takođe, se otvara mogućnost razvoja kako primarne mreže tako i sekundarne mreže aerodroma Srbije. Ovaj sistem bi bio efikasniji, ekonomski opravdan i prepoznatljiv korisnicima iz inostranstva gde je već izvršeno umrežavanje na svim nivoima rada aerodroma.
Kod člana 72, koji kaže – da Direktorat može da prizna dokument koji je stranoj organizaciji izdalo nacionalno nadzorno telo države u kojoj strana organizacija ima sedište ako uslovi pod kojima je dokument iznad nisu blaži od uslova koji su propisani za izdavanje sertifikata o osposobljenosti za pružanje usluga u vazdušnoj plovidbi. Dokument je izdao ili priznao nadležni organ EU. Ovde bi trebalo dodati da treba da postoji bilateralni ugovor o priznavanju zemalja koja je izdala dokument.
Znači, postavlja se pitanje nezavisnosti i uvažavanja drugih proizvodnih sistema, kao što je Rusija, Kina, Amerika. Mi smo unapred potpisali sa EU da prihvatamo sve što potpisuju organi EU. Naravno, da bi sprečili manipulacije potrebno je dati mogućnosti i sklapanja i drugih bilateralnih ugovora sa mogućnošću prepoznavanja akata od strane drugih zemalja.
U članu 107, se kaže – da aerodrom može da se koristi i za međunarodni javni prevoz ako operater aerodroma trajno obezbedi uslove za prelazak državne granice koje propisuje ministar nadležan za poslove saobraćaja uz saglasnost ministra nadležnog za unutrašnje poslove. Aerodrome koji se koriste za međunarodni javni prevoz određuje ministar nadležan za poslove saobraćaja. Trebalo bi dodati i koji svojim rešenjem uspostavlja granični prelaz na aerodromu. Znači, otvaranje mogućnosti privrednih i povremenih graničnih prelaza na aerodromima unutar Srbije dalo bi doprinos i impuls povećanja broja letova i na drugim aerodromima u unutrašnjosti.
I, na kraju malo lokal patriotizma, pošto dolazim iz opštine Bor koja ima aerodrom sa svom pratećom infrastrukturom uzletno, sletnom pistom od asfalta koja može da primi težinu tereta od 5.700 kilograma i nosivosti do 27 tona i putnika do 16, trebalo bi izvršiti proširenje i produženje ove staze na 1.700 sa 50 metara i ugraditi instrumentari za noćno sletanje kao i sletanje po svim vremenskim uslovima. U danu za glasanje glasaću za ovaj predlog zakona. Hvala.

Poštovani predsedavajući, poštovani ministre sa saradnicima, građani Srbije, pred nama su dva bitna predloga zakona, dakle o privatizaciji i o stečaju.
Zakon o privatizaciji i zakon o stečaju čekao sam sa strepnjom i zebnjom, kao i svi radnici, poverioci, mali akcionari i na kraju subjekti privatizacije.
Ovi zakoni se odnose na subjekte privatizacije koji posluju u većinskim, društvenim i državnim kapitalom. Uvođenjem novih i redefinisanju postojećih metoda i modela, stvoriće se uslovi za brže okončanje privatizacije i ispoštovati dva osnovna načela privatizacije, onemogućavanje korupcije i formiranje fer tržišne prodajne cene.
Postojeći zakon nije ispunio očekivanja. Najplastičniji primer pošasti prethodnih privatizacija zadesio je RT Bor, sredinu iz koje ja dolazim. Ušli smo u restrukturiranje 2004. godine, a od te godine do 2008. godine, prodato je 15 preduzeća iz sastava RTB, 13 je privatizovano, a jedno preduzeće je podržavljeno i IP Majdanpek u restrukturiranju, kao i RTB bazni deo.
Imali smo 22,5 hiljade radnika, a sada nešto možda više od pet hiljada radnika. Znači, 17,5 hiljada radnika je izgubilo posao.
Danas u tim privatizovanim preduzećima jedva radi 950 radnika. Tada nastaju naše muke od 2004. godine. Prodata su preduzeća prerade, gde smo ubirali pare, a mi danas prodajemo samo sirovinu, katodni bakar, i bakarnu žicu, što je pogubno, što je u dva navrata, gotovo pred samom prodajom bio i bazni deo RTB, ali na svu sreću do danas nije prodat.
Prilikom jedne posete, sada uvažene guvernerke NBS, Jorgovanke Tabaković, izjavila je – kamo lepe sreće da je bilo više ovakvih neuspešnih privatizacija, kao što je bio slučaj sa baznim delom RTB Bor gde bi nam danas bio kraj.
Tom prilikom prodata su preduzeća u čiju je izgradnju RTB Bor uložio 371 milion dolara, za samo 12 miliona dolara, a od toga samo dva ili tri miliona su pripala RTB Boru, a ostali su dugovi i kamate.
Zahvaljujući tome što bazni deo nije prodat, ovo preduzeće danas, iako u restrukturiranju, ostvaruje poslovni prihod od 340 miliona dolara za godinu dana.
Ovo preduzeće plaća poreze i doprinose za plate od 270 miliona dolara. Ovo preduzeće plaća struju 400 miliona dolara mesečno. Ovo preduzeće plaća plate od 620 miliona dinara i ovo preduzeće plaća PDV od 270 miliona dinara za mesec dana i na kraju ostvaruje poslovni dobitak u protekle četiri godine, ostvarilo je poslovni dobitak od 150 miliona dolara, više od 50% nego za koliko je RTB bio planiran da se proda.
Rudarsko topioničarski bazen Bor danas investira oko 250 miliona dolara za izgradnju topionice i fabriku sumporne kiseline. Kupio je opremu za 85 miliona evra, flotacije je revitalizovao za 30 miliona evra u Majdanpeku i Boru i otvorio noviji rudnik „Cerovo“ za 18 miliona dolara. Da nije dugova čak iz šezdesetih godina, da nije zaostalih obaveza za već gore pomenute privatizacije, RTB bi ostvarivao dobit i poslovao normalno tržišno.
Svoju šansu vidimo u ovom zakonu i mogućnošću da Vlada može da donese odluku za rasterećenje obaveza RTB, jer ispunjava sve uslove, a ne samo jedan potreban iz člana 75. predloga zakona.
Strateški značaj za region, ja bih rekao i za Republiku, veličina imovine preko milijardu i po evra, broj zaposlenih preko pet hiljada, veličina prihoda 340 miliona dolara tržišni potencijal strano orjentisan preko 98% u prodaji. Metodi i modeli bi verovatno bili kombinovani, a cilj privatizacija sa manjinskim partnerom ili strateško partnerstvo i kako do toga doći.
Državna preduzeća da konvertuju svoja potraživanja učešćem u kapitalu novog RTB, reč je OEPS i bankama, Borska banka, Invest banka, Beobanka, Fond za razvoj i da RTB sa manjinskim ulaganjem u pojedine oblasti nastavi normalno da radi tržišno. Normalno, RTB bi ostao u većinskom vlasništvu države, jer je reč o strateškoj proizvodnji.
Dao bih na kraju jednu sugestiju, da kod obaveza kupca gde se pominju investicije, socijalni program, kontinuitet poslovanja i drugo, stoji i plaćanje takse ili naknade lokalnoj samoupravi, na kojoj se preduzeće koje više ne radi, na kojoj se nalazi, ne bi stajale ruine, a lokalna samouprava bi posle niza godina kada preduzeće ne radi vratila ga u svoje vlasništvo.
Na kraju, oba predloga zakona su odlična, od njega će imati koristi i radnici i poverioci, mali akcionari, subjekti privatizacije i budžet. U danu za glasanje sa zadovoljstvom glasaću za oba predloga. Hvala.

Poštovani potpredsedniče, poštovana ministarko, dame i gospodo narodni poslanici, pripadnik sam većinskog naroda, ali ću sa zadovoljstvom danas učestvovati u raspravi o Predlogu zakona o izmenama i dopunama o nacionalnim savetima nacionalnih manjina.
To činim iz saznanja i saosećanja prema jednoj nacionalnoj manjini koja je po svojoj etničkoj vokaciji kosmopolitska. Poznavajući njihovu istoriju, njihovu etnogenezu, znajući da su vredan i radan narod, narod koji zna da čuva granicu i narod koji voli svoju državu, time je zadovoljstvo još veće što ću sa ovom Vladom, u ovom parlamentu i sa ovim mojim prvim izjašnjavanjem u Narodnoj skupštini započeti o Zakonu o nacionalnim manjinama, odnosno o nacionalnim savetima.
Nadam se da ćemo i sa ovim zakonom ubrzano u EU, gledajući da sve one norme koje su bitne i koje su evropske vrednosti ugradimo u naše zakonske postojeće norme i da jednostavno svim ljudima i građanima naše države pružimo iste šanse.
Vlasi nikada nisu bili faktor nestabilnosti. Oni su državotvorni narod. Neko će reći - Vlasi su poznati po magiji, a ja bih rekao da je jedina magija to što su oni do danas uspeli da opstanu i što su uspeli da se odupru mnogim problemima i da do danas prežive.
Za razliku od mnogih drugih nacionalnih zajednica, za svoju matičnu državu priznaju Srbiju. Vlasi sa nacionalnim savetom koji su do sada imali nisu dobili mnogo, jer je Nacionalni savet koji je bio formiran manjkav, a u stvari je zakon to dozvoljavao.
Sa aspekta onoga što su bili problemi tog zakona u vlaškoj zajednici, pokušaću to da rasvetlim, a i da ukažem na one bitne stvari koje, praktično, novi zakon to ispravlja.
Članom 75. predviđa se ostvarenje prava na samoupravu, kulturu, obrazovanje, obaveštavanje, službena upotreba jezika i pisma, tako da su pripadnici nacionalnih manjina mogli da izabere nacionalne savete u skladu sa zakonom. Međutim, izbori za nacionalne savete, mandati, organi saveta, nadležnosti, vođenje posebnih biračkih spiskova u dobrom delu su bili promašaj prethodnog zakona.
Četiri su bitne stvari na koje bih hteo da ukažem šta su bili problemi tog samog zakona. Prvo, bile su sumnje u regularnost upisa u poseban birački spisak.
Odomaćio se jedan izraz, a to je – temporalni Vlasi, a to su bili partijki Vlasi. To su bili ljudi koji su po potrebi partijskih moćnika birani, tipovani bez obaveštavanja da mogu da budu članovi saveta i vlaške populacije da bi glasali. Onog trenutka kada je sve izglasano ili su prestali da budu članovi vlaške populacije itd. To je jedan od problema koji novi zakon ispravlja. To je u nekom trenutku bio čak i partijski zadatak. To je bila majorizacija Vlaha nevlaškim korpusom.
Ono drugo što je vrlo bitno, što bi trebalo reći ovde je da su partije na vlasti koristile manjine kao oruđe za sprovođenje svojih ciljeva u tim delovima. To se najbolje vidi iz podataka o kojima je kolega pričao, da je od 1953. do 1961. godine gotovo izgubljen identitet Vlaha na ovom području, mada su velika naselja od tri do pet hiljada postojala i postoje i danas, kao što je Zlot, kao što je Neresnica, kao što je Jabukovac, kao što je Laznica.
Ovaj zakon je imao i manjkavosti zato što su se i uticaji sa strane mnogo mešali i koristili ljude iz vlaške nacionalne zajednice da tobože ne urade ono što je najbolje za njih i zaborave na neke vlaške reči, kao da su rumunske, a u stvari time su gasili vlaški identitet.
Na kraju, najveći cinizam je bio to što je zakon dozvoljavao da ljudi nevlasi formiraju čak i nacionalne savete preko nacionalnih manjina kao da su vlaške, a u stvari nisu bile vlaške nacionalne manjine. To je bila, recimo, partija Nijedan od ponuđenih odgovora. Time su se praktično rugali manjinama u Srbiji.
Koliko god da je patetično, istina se ne može sabiti u patetiku. Suština je da ovaj zakon novi koji imamo mnoge stvari ispravlja, verovatno ne do kraja, ali će poboljšanja u svakom slučaju biti. To znači za biračke odbore, za biračka mesta, za mandate, za ponovno biranje uključuje se sada i Izborna komisija i na kraju samo konstituisanje predvodi, odnosno poziva i formira, pomaže konstituisanju i sam ministar.
Na kraju, hteo bih da kažem samo to da bi u ovom delu istočne Srbije malo trebalo i država da povede računa, zajedno sa Pravoslavnom crkvom, sa rumunskom i Srpskom pravoslavnom crkvom, da se na osnovu zakona i zajedničke saglasnosti podižu i hramovi, zajednički da nastupaju sa Rumunima, jer ovako kako sada stvari stoje, Vlasi su praktično kolateralna šteta.
U danu za glasanje SNS glasaće za ovaj zakon i jednostavno, imaćemo potrebe da još uvek o mnogim stvarima pričamo za poboljšanje kod ovih ljudi u istočnoj Srbiji.