Poslanik nije ni u jednom radnom telu.
Nema informacija o predloženim aktima.
Poštovana predsedavajuća, poštovani ministre, gosti, poštovani poslanici, poštovani građani Srbije, amandman i amandmane sigurno ne treba prihvatiti, kao ni 99% amandmana, jer ni sami predlagači ne bi prihvatili takve amandmane da su na našem mestu.
Na amandman „briše se“ odgovor je ne briše se i to je više nego dovoljan odgovor, a to briše se verovatno se radi po inerciji brisanja bankovnih računa koji su tako brisani i milioni odneti na neka druga mesta.
Jedno pitanje za sve nas – da li većina nas želi članstvo u EU? Sve ankete kažu da većina naših sugrađana to želi, kao i većina nas ovde. Da li su zakoni koje ovde usvajamo u skladu sa odgovarajućim zakonima EU? Pravnici kažu da jesu, kaže i komisija EU. Ako stotine miliona stanovnika EU žive i rade u skladu sa tim zakonima, zašto ne bi moglo i nekoliko miliona nas? Ako su oni dobri za njih, zašto je potrebno da ih mi poboljšavamo, pod znakom navoda, i zašto opozicija mora da bude veći katolik od Pape?
Stotine neprihvatljivih amandmana „briše se“ su pred nama. Nema potrebe gospodo, hajde da donesemo zakon i jednostavno ako hoćemo u EU, to moramo da uradimo.
Da ste hteli, gospodo iz bivšeg režima, za 12 godina neprikosnovene vladavine, mogli ste dva puta Srbiju da uvedete u EU, da sve ove zakone već donesete, a ne da to sada mi moramo da radimo, a vi ste se setili sada da ih popravljate. Nema potrebe gospodo. Hajde jednom u svojoj istoriji da uradimo nešto mirno, u svoju korist, a imamo za to mogućnosti.
Amandmani kojima se doda tačka, zarez, to je već bolje od amandmana „briše se“, a vaša sreća koju iskazujete kada se usvoji je nezamisliva. Uložite pet amandmana od kojih će tri, četiri biti usvojeno, to je uspeh, a uložiti 100, a da jedan bude usvojen, to je poražavajuće. Imali ste vremena od revolucije „vetar u leđa“, od cele EU, od celog sveta, ali niste iskoristili tu podršku za svoju zemlju, već sama za sebe.
Ako je vaš cilj da što duže govorite, da što duže budete u TV prenosu, evo, molim kamermane da dok ja i moje kolege koje se slažu sa mnom govorimo, neka kamera snima vas. Nama nije stalo do toga, nama je stalo da otvorimo neku novu ambulantu, fabriku, most, nova radna mesta, kao što je 1500 novih radnih mesta u Smederevu, u Jagodini, u Priboju, u Pirotu, da sačuvamo 5000 ranih mesta u Železari, itd, na čemu smo veoma zahvalni Vladi i premijeru.
Uzgred, hala PHC je koštala manje od šest miliona evra, a zamislite samo koliko je takvih hala moglo da se napravi od 50 milijardi evra koje su izbrisane iz Srbije. Tada, kada otvorimo nešto novo možemo da se slikamo, dođite i vi, a slikanje ovde prepuštamo vama, jer svakim vašim pojavljivanjem nama raste rejting, ma koliko da mere koje donosimo nisu popularne, ali narod to razume i vidi jedno domaćinsko ponašanje. Hvala vam.
Poštovana predsedavajuća, poštovani ministre, ovo je jedan dobar zakon koji će omogućiti da mladi lekari na početku karijere dobiju specijalizacije, ali ne treba zaboraviti ni starije kolege koji zbog različitih razloga nisu dobili specijalizacije, pet, 10 ili 15 godina i koji rade kao lekari opšte medicine.
Mislim da zakonom i pravilnicima treba i njih staviti u ravnopravan položaj sa mladim lekarima.
Međutim, do sada je postojala jedna nelogičnost koja, kako sam video ni ovim zakonom nije ispravljeno, odnosno kada lekar dobije specijalizaciju, koji je već u radnom odnosu, on najmanje četiri, pet ili šest godina neće raditi sa svojim pacijentima, a kolege koje ostaju moraju da prihvate i njegove pacijente, što povećava broj pacijenata po izabranom lekaru.
Zato predlažem da odmah po odlasku bilo kog lekara na specijalizaciju, da na njegovo mesto bude primljen do povratka sa specijalizacije, bar, odnosno i posle toga, ako je specijalizacija takva, da lekar odlazi u bolnički deo, da na njegovo mesto bude primljen lekar sa Biroa.
Čuli smo da ima 2.400 nezaposlenih lekara. Dodirivati specijalizacije lekarima koji su na Birou, mislim da ne bi bilo svrsishodno, jer samim tim, pošto evropske zemlje jedva čekaju i oberučke prihvataju naše lekare, da bi tim potezom dobili lekare specijaliste na Birou koji bi još lakše otišli u inostranstvo.
Predlažem da prvo lekari koji dugo čekaju i koji zbog raznih razloga nisu dobili specijalizacije zbog neslaganja sa direktorom, zbog političke pripadnosti, budu uzeti u obzir, da dobiju specijalizacije, da kolege ovim zakonom posle staža dobiju specijalizacije, za šta se slažem da je u redu, a na njihovo mesto da dođu lekari sa Bira, jer četiri godine i pet godina, da lekari koji su u domu zdravlja pokrivaju pacijente lekara koji su na specijalizaciji, nije u redu.
Ako jedan dom zdravlja ima 50 lekara i 10 njih dobiju specijalizacije, četiri godine onih 40 lekara radiće njihov posao i biće zatvorene, najpre se to dešava sa seoskim ambulantama, jer kolege fizički ne mogu da postignu da pokriju dve, tri ili više ambulanti, umesto kolega koje su dobile specijalizaciju.
Pre nekoliko godina ukidanjem zdravstvenih centara, formirani su domovi zdravlja čiji su osnivači lokalne samouprave i opšte bolnice, čiji je osnivač Republika.
Samim tim, lekari iz doma zdravlja ne mogu da konkurišu na specijalizacije u opštim bolnicama, već na specijalizacije koje postoje u okviru doma zdravlja, mogu da konkurišu na opštu medicinu, na medicinu rada, urgentnu, ginekologiju i pedijatriju.
To su sve što mogu da dobiju lekari zaposleni u domovima zdravlja.
Takođe, lekari koji rade u sekundarnoj i tercijalnoj zdravstvenoj zaštiti, koji se budu primili kao klinički lekari, kao pripravnici, oni ne mogu da konkurišu na specijalizaciji u domovima zdravlja, što mislim da je apsurdno.
Postoji mogućnost za raspisivanje specijalizacija na nivou Republike, tako daleka može iz bilo kog dela Srbije da konkuriše u bilo koji grad i obratno. Ali, u praksi to znači da, primera radi, ako lekar iz Niša ili Valjeva dobije specijalizaciju u Smederevu, što je sada moguće, on po završetku te specijalizacije sigurno će težiti da se vrati u Niš ili Valjevo, ili bilo koji drugi grad, tako da će Smederevo kome ja pripadam, opet ostati bez specijaliste koga je tražilo. Naravno, postoji mogućnost, postoji ona odredba da duplo više godina od specijalizacije mora da provede u toj organizaciji, ali verujte, to se u praksi ne događa. Stekao sam utisak da je, kao i mnoge moje kolege, ukidanje zdravstvenih centara bila jedna od grešaka, i da do tada ovi problemi nisu postojali.
Mišljenja sam da je potrebno pre svega pojačati primarnu zdravstvenu zaštitu jer se u primarnoj zdravstvenoj zaštiti završava 80% posla u medicini. To svi znamo i svi znamo da je preventiva najvažnija u svakom poslu pa i u medicini. Juče smo čuli od kolege da 60% sredstava budžeta ide na sekundarnu i tercijalnu zaštitu a 40% na primarnu. I sada vidite, 60% novca ide na sekundarnu i tercijalnu gde se završava 20% posla u celoj medicini, a 40% para ide u primarnu zdravstvenu zaštitu. Zato mislim da svaki dinar uložen u preventivu, odnosno u primarnu zdravstvenu zaštitu, vraća se višestruko, jer svi znamo da se na vreme otkrivena bolest mnogo lakše leči, mnogo je manje invaliditeta, a u krajnjem slučaju i mnogo manji troškovi za državu. To u drugim zemljama već postoji.
Predlažem još jednu stvar, a to je da bar na dve godine, svaki naš sugrađanin uradi sistematski pregled, što podrazumeva odlazak kod svog izabranog lekara gde će obaviti razgovor, gde će biti pregledan, uraditi osnovne laboratorijske analize, EKG, ultrazvuk, pregled stomatologa, ženi pregled ginekologa, i da potvrda o tome bude uslov za overu zdravstvene knjižice. Takva preporuka već postoji, ali nije obavezujuća. Na taj način možemo spasiti mnoge živote, sprečiti komplikacije mnogih teških bolesti, jer više od polovine naših sugrađana ne posećuje lekare i ne brine dovoljno o svom zdravlju. Takođe, edukacija, predavanje u školama, počev od obdaništa, preko sredstava javnog informisanja bi bila korisna i sada naravno, te preporuke postoje, ali dok ne budu zakonom primorani da to rade, to se neće događati.
Predlažem takođe da se ponovo vrate savetovališta za dijabet, koja su ukinuta, savetovališta za mlade već postoje, ali svedoci smo mnogo velikog porasta komplikacija šećerne bolesti, što bi vraćanjem savetovališta za dijabet bilo prevenirano.
Mi u Smederevu smo videli ove probleme u zdravstvu, tako da smo početkom ove godine, ja sam želeo da to bude i ranije, preko budžeta grada Smedereva primili sve lekare i sve stomatologe sa biroa za zapošljavanje. Bez izuzetka, a to je devet lekara i četiri stomatologa. Tako da smo u mnogome poboljšali situaciju u našem zdravstvu u Smederevu.
Radimo i na uređivanju ambulanti, tako da su već mnoge ambulante pogodnije za rad, van doma zdravlja Smederevo, otvorili smo jedan „mini dom zdravlja“ u moravskom kraju, gde gravitira dvadesetak hiljada stanovnika i omogućen je pregled ne samo lekara opšte medicine, već i dečijeg lekara, ginekologa, od 1. septembra interniste i gastroenterologa, takođe stomatologa i protetičara a tu radi i apoteka i patronaža.
Nadam se da će uskoro proraditi i ultrazvuk i osnovne laboratorijske analize. Sve to je odrađeno donacijama naših sugrađana. Takav „mini dom zdravlja“ biće i u šumadijskom delu naše opštine, što će u mnogome rasteretiti pritisak na centralu doma zdravlja i približiti pacijentima primarnu zdravstvenu zaštitu. Predlažem i drugim lokalnim samoupravama da urade to isto u cilju poboljšanja zdravstvene zaštite u Srbiji.
U sredinama gde su domovi zdravlja udaljeni od pacijenata, predlažem formiranje mobilnih ekipa lekara i tehničara, kako bi tim pacijentima bila pružena odgovarajuća zdravstvena zaštita, tamo gde postoje službe kućnog lečenja a gde ne postoje treba ih formirati, da se pojačaju ekipama lekara i tehničara i takođe i voznim parkom, tako da i udaljena sela budu pokrivena kućnim lečenjem a ne samo gradske sredine.
Liste lekova niko nije pomenuo, a one su posebna priča. Na primer, kako lekar praktično da objasni pacijentu da lek koji na pozitivnoj listi treba u apoteci platiti 25, 50 ili 90%? Kako mu objasniti da lek koji mu je prepisao lekar specijalista na jednu šifru ne ide zbog podšifre? Tu su nesuglasice neizbežne, ma koliko se mi trudili da to objasnimo i smatram da što pre treba doneti neki zakon po kome će lekari biti službena lica.
Posle više od četvrt veka rada i više od 250.000 pacijenata do sada, imao sam uvek utisak da zakone i pravila u zdravstvu donosi neko ko nikada nije pregledao 50, 60 pacijenata dnevno, a takođe nije ni čekao u čekaonici sa 50, 60 svojih sugrađana u redu. Mislim da su sada prvi put konsultovani lekari praktičari, a takođe mislim da naši predlozi i primedbe i sugestije treba mnogo više u cilju poboljšanja u zdravstvu da se uzmu u obzir prilikom donošenja zakona u zdravstvu.
Naše je nisko mesto na evropskoj lestvici. Siguran sam da za to nisu krivi lekari, jer naši lekari su veoma cenjeni u inostranstvu i oberučke bivaju prihvaćeni u svim evropskim zemljama tako da lekari i tehničari sigurno za to nisu krivi a nova sistemska rešenja mislim da će podići zdravstvenu zaštitu u Srbiji na mnogo viši nivo i na onaj nivo na kome stvarno treba da bude. Hvala.