Dame i gospodo narodni poslanici, u članu 5. Predloga zakona daje se definicija upravne stvari.
Inače, pojam upravne stvari je pre svega teorijskog karaktera i sem postojećeg Zakona o upravnim sporovima, koji je donet još 1996. godine, još samo neki, koliko je opet meni poznato, neki stari mađarski zakoni koriste termin upravne stvari.
Inače, pojam upravne stvari je manje-više, gotovo isključivo teorijskog karaktera. No, vi ste prihvatili praksu iz postojećeg zakona, da se zakonski daje definicija upravne stvari. To pozdravljam, ali ne mogu da se složim s vama da je definicija koju ste vi dali dobra.
U članu 5. upravna stvar se definiše na sledeći način: Upravna stvar u smislu ovog zakona jeste pojedinačna nesporna situacija od javnog interesa u kojoj neposredno iz pravnih propisa proizilazi potreba da se autoritativno pravo uredi u skladu sa zakonom. Opet je ova definicija, gospodine ministre, manjkava, zato što sadrži kontradiktorne pojmove. Kažete da je upravna stvar pojedinačna situacija, a onda kažete, malo kasnije, da ona treba autoritativno pravno da se uredi.
Čim nešto pravno uređujete, znači da normirate. To onda nije pojedinačna situacija, nego opšta. Zato smo vam i predložili da umesto ovoga „pravno uredi“ piše „pravno odredi“. Onda je definicija potpuno jasna. Onda su svi pojmovi koherentni i međusobno usklađeni.
To u ovoj vašoj zakonskoj definiciji nije dobro. Čim nešto uređujete, znači da normirate. To onda dalje znači, da je u pitanju opšta, a ne pojedinačna situacija. Tako da, prosto, čini mi se da oni koji su pisali predlog zakona, nisu dovoljno vodili računa o logičkoj usklađenosti pojmova koji su korišćeni.

Dame i gospodo narodni poslanici, i član 6. je problematičan. O tome smo već maločas razgovarali.
U članu 6. daje se definicija nadležnog organa koji donosi upravni akt. Kaže se – nadležnim organom smatraju se državni organi, organi autonomnih pokrajina i jedinica lokalne samouprave, privredna društva, javna i druga preduzeća, ustanove, organizacije i pojedinci, kao i posebni organi kada u vršenju javnih ovlašćenja, rešavaju u upravnim stvarima.
Šta je ovde problematično? Problematično je što se prvo apostrofiraju privredna društva, a onda tek javna preduzeća. U praksi je obrnuto. Javna ovlašćenja, pa i ovlašćenja da se donose upravni akti, pre svega se daju javnim preduzećima, odnosno javnim ustanovama, a vrlo retko privrednim društvima.
Šta su privredna društva? To su preduzeća koja su u vlasništvu privatnog kapitala. Država vrlo retko pravo da vrši vlast poverava nekome ko vodi računa isključivo o svojim privatnim interesima. Možda postoji nekad mogućnost da država poveri javna ovlašćenja i privrednim društvima, ali su to vrlo retki izuzeci.
Onda, u čisto nomotehničkom smislu te reči, najpre bi trebalo da stoji – javna i druga preduzeća i eventualno, drugim organizacijama u koje sigurno spadaju i privredna društva. Ali, davati prednost privrednim društvima u pogledu donošenja upravnih akata u odnosu na javna preduzeća prosto nije ispravno.
Naravno, nije ispravno i da se pojedinci smatraju nadležnim organom. O tome smo već govorili i nema potrebe da se ponavljamo. Srbija će biti jedina država u svetu u kojoj će se pojedinci tretirati na isti način kao nadležni organi. Moram da priznam da ne razumem šta u članu 6. znači pojam – posebnih organa?
Znam šta su državni organi, šta su organi autonomne pokrajine, jedinice lokalne samouprave, šta su privredna društva, javna preduzeća, ustanove itd, ali šta su posebni organi kao neka posebna institucija u odnosu na državne organe, to verujte mi nisam uspeo da shvatim.

Dame i gospodo narodni poslanici, u članu 23. stav 2. kaže se da po zahtevu tužioca sud može odložiti izvršenje konačnog upravnog akta kojim je meritorno odlučeno u upravnoj stvari. Ovde nije gospodin ministar, ali nadam se da će gospođa iz Ministarstva za državnu upravu i lokalnu samoupravu da shvati o čemu se ovde radi.
Dakle, ne postoje upravni akti kojima se ne rešava meritorno. Čim je nešto konačno i čim je upravni akt, znači da je tim aktom meritorno rešeno u upravnoj stvari. Vlada daje jedno vrlo neuko i netačno objašnjenje zašto ne treba prihvatiti amandman. Kaže se: „Amandman se ne prihvata zato što pojam konačnog upravnog akta ne mora da podrazumeva uvek i meritorno odlučivanje o upravnoj stvari, što je slučaj sa konačnim zaključkom o odbacivanju zahteva stranke, u kom slučaju organ ne odlučuje o sadržaju zahteva“.
Draga gospođo, ovde uopšte nije u pitanju upravni akt. Zaključak nije upravni akt, rešenje je upravni akt, a zaključak je čisto procesni akt. U teoriji se naziva akcesornim aktom. Ovde se ne radi uopšte o upravnom aktu. Kad vi zaključkom odbacite zahtev stranke, to nije meritorno rešavanje. Organ se uopšte ne upušta u suštinu zahteva nego ga u startu odbacuje. Ovde se uopšte ne radi o upravnom aktu.
Očigledno je da su mnoga rešenja u predlogu zakona posledica, pa dopustite, ipak nekog neznanja, jer da je predlagač zakona znao o čemu se ovde radi umeo bi napravi razliku koju moraju da naprave studenti koji studiraju na pravnim fakultetima, a to je da je jedan tip akta je rešenje to je upravni akt i njime se uvek meritorno rešava u upravnoj stvari, a drugi tip akta je zaključak, on je proceduralan akt i on nije upravni akt, jer se njime meritorno ne odlučuje o upravnoj stvari.
Dakle, predlagač zakona je ovde izmešao dve vrste akata koji nemaju veze jedan s drugim.

Dame i gospodo narodni poslanici, u članu 23. stav 3. predviđeno je da stranka iz upravnog postupka može tražiti od suda odlaganje izvršenja upravnog akta i pre podnošenja tužbe u dva slučaja.
Mi smo smatrali da je ovaj prvi slučaj, pod tačkom 1) u slučaju hitnosti, vrlo diskutabilan i sporan. Naime, postavlja se pitanje - za koga postoji to stanje hitnosti? Da li to stanje postoji za stranku na koju se odnosi upravni akt? Da li ta hitnost postoji u odnosu na organ koji je doneo upravni akt? Da li ta hitnost se odnosi na neko treće zainteresovano lice?
Na koga se odnosi pojam hitnosti? Šta znači pojam hitnosti u kontekstu člana 23? Jedan krajnje neodređen, vrlo širok pojam i ako ovako ostane u predlogu zakona u praksi ovo zaista može da se izazove velike zloupotrebe.
Koja je osnovna zloupotreba? Praktično, vi nikada ne biste mogli da izvršite jedan upravni akt, jer bi stranka mogla da kaže - znate, tražim da se odloži izvršenje upravnog akta zato što mi je hitno. Šta mi je hitno? Pa, onda može da bude hiljadu i jedan razlog.
Naravno da onda u praksi možete doći u jednu neverovatnu situaciju da jedan upravni akt koji je konačan ne može da se izvrši, a suština upravnog postupka jeste da se izvrši upravni akt. Onda ćete doći u problem da jednostavno nećete moći do kraja primenite jedan drugi procesni zakon i to zakon po kome se donosi upravni akt a to je Zakon o opštem upravnom postupku.

Dakle, u članu 24. postoji ovaj drugi stav koji je verujte mi krajnje sporan. Kaže - tužba se može podneti radi utvrđenja da je tuženi ponovio svoj raniji akt koji je već poništen presudom, kao i radi utvrđenja nezakonitosti donetog akta koji je bez pravnog dejstva. Sad, gospodo iz Vlade, nisam čuo da postoji pravni akt koji nema pravno dejstvo.
Upravni akt je pravni akt, samim tim što je pravni akt on proizvodi neko pravno dejstvo, stvara neka prava i obaveze za lica na koja se odnosi. Sada normirate nešto što ne postoji. Kažete da se može utvrđivati nezakonitost akta koji je bez pravnog dejstva. Akt koji je bez pravnog dejstva nije pravni akt i on ne samo da je nezakonit, on je u pravnom smislu nepostojeći.
Još od rimskog prava imate onaj princip da se pravo reguliše ono što biva, ono što jeste, a ne ono što ne može da bude. Sada normirate jednu situaciju koja ni teorijski ni praktično ne može da se dogodi.
Sa druge strane, kažete da se tužba može podneti radi utvrđenja da je tuženi ponovio svoj raniji akt koji je već poništen presudom. Šta to znači? To znači da organ uprave donese upravni akt, pa stranka podnese tužbu upravnom sudu i upravni sud poništi presudu taj upravni akt, pa onda organ uprave donese u ponovnom postupku akt iste sadržine.
Da li je to moguće? Nije moguće, zato što ste rekli u ovom maločas pomenutom članu 7. da su presude koje su donete u upravnim sporovima obavezujuće. Šta znači da su obavezujuće? To znači da organ uprave kome je poništen upravni akt mora da donese onakav akt kakav proizilazi iz sudske presude. Ne može da ponavlja isti akt.
Praktično, u stavu 2. normirate dve situacije koje ne mogu da se dese. Jedna ne može da se desi ni teorijski, a druga ne može da se desi zato što je zakonom isključena mogućnost ponavljanja akta iste sadržine koji je već poništen pravosnažnom presudom Upravnog suda.

Dame i gospodo narodni poslanici, u članu 40. stav 2. upotrebljen je jedan krajnje neprimeren termin. Ne mislim neprimeren u nekom kulturološkom smislu, nego u smislu pravne terminologije.
U članu 40. kaže se da upravni sud tužbu može da uvaži. Kad vi nekog uvažavate, prvo, taj neko mora da bude ličnost, mora da bude ljudsko biće. Dakle, vi nekoga uvažavate zbog nekih njegovih kvaliteta, ličnih, moralnih, intelektualnih itd. Ne može tužba da se uvažava. Možete da eventualno uvažavate podnosioca tužbe zato što je ovakav ili onakav, a tužba može ili da se usvoji ili da se odbije.
Međutim, predlagač zakona koristi tu nesrećnu terminologiju da se tužba uvažava. Tužba ne može da se uvažava. Tužba može da se usvoji, ako je osnovana, ili se odbija, ako nije osnovana. A uvažavati se mogu samo ljudi međusobno. Mislim da ste ovaj amandman zaista morali da prihvatite.

Dame i gospodo narodni poslanici i dame i gospodo iz Vlade, zaista ne razumem razlog zašto je odbijen ovaj amandman.
Naime, vi ste Predlogom zakona o upravnim sporovima isključili mogućnost podnošenja žalbe. Dakle, zakonom je onemogućeno da se žalba podnese protiv presude upravnog suda.
Šta je žalba? Redovno pravno sredstvo. Dakle, redovnog pravnog sredstva nema u upravnom sporu, tako ste napisali u Predlogu zakona.
Glava 9. u vašem predlogu zakona nosi naziv – vanredna pravna sredstva. Ta podela na redovna i vanredna pravna sredstva ima smisla u onim postupcima u kojima su dozvoljena i jedna i druga, a u vašem predlogu zakona nema žalbe kao redovnog pravnog sredstva.
Sada se postavlja pitanje u odnosu na koja pravna sredstva su ova vanredna, kada su samo ona dozvoljena? Nema potrebe da koristite tu terminologiju vanrednih pravnih sredstava u situaciji kada su samo jedina ona dopuštena. Onda to nisu vanredna pravna sredstva, onda je to jednostavno pravno sredstvo.
Predložili smo našim amandmanom da Glava 9. nosi promenjeni naziv – pravna sredstva, jer su samo ona dozvoljena, nisu ni redovna ni vanredna, nego su jedina pravna sredstva koja u Predlogu zakona postoje.
Vlada odbija ovaj naš amandman iz sledećeg razloga: amandman se ne prihvata zato što podela na redovna i vanredna pravna sredstva ima značaja, između ostalog, i radi utvrđivanja nadležnog suda koji rešava po ovim sredstvima.
Gospodo iz Vlade, pitam vas koji sud rešava po redovnim pravnim sredstvima u upravnom sporu? Ako uspete da mi odgovorite na ovo pitanje, prihvatiću da amandman nije dobar. Naravno, na to pitanje ne možete da odgovorite zato što ne postoji sud koji rešava o redovnim pravnim sredstvima u upravnom sporu iz najjednostavnijeg mogućeg razloga – pa, redovnih pravnih sredstava u upravnom sporu nema, a vi kažete podela ima smisla. Nema smisla.

Dame i gospodo narodni poslanici, evo mi smo sada u istoj situaciji u kojoj smo bili i kod prethodnog amandmana. Drugim rečima, amandman se ne prihvata zato što je prihvaćen, istovetan amandman narodnog poslanika Vlatka Ratkovića. Sada neću da ulazim u to da li Vlada više voli poslanike iz reda Demokratske stranke nego poslanike iz reda opozicionih stranaka. Ljubav je stvar srca i ja u to neću da se mešam.
Ovde postoji nešto što je mnogo važnije. Naravno, ovo što piše u članu 50. je besmisleno. Dakle, da onaj ko podnosi zahtev za preispitivanje sudske presude, koja je doneta u upravnom sporu mora da angažuje punomoćnika iz reda advokata.
U članu 49. ste napisali da taj zahtev može da podnese i nadležni javi tužilac. Onda, znači, vi obavezujete javnog tužioca koji je državni organ, da angažuje privatnog advokata da mu on napiše i podnese zahtev za preispitivanje odluke. Prosto, takvo rešenje je besmisleno. Toga ste svesni i vi, čim ste prihvatili amandman gospodina Vlatka Ratkovića.
Šta govori ovoliki broj amandmana i prihvaćenih i ne prihvaćenih? Na jedan predlog zakona koji je relativno kratak. Dakle, ovaj predlog zakona ima ukupno 79 članova. Dakle, spada u red, sutra, kada ga izglasate, spadaće u red kraćih zakona. Takav je i ovaj postojeći Zakon o upravnim sporovima iz 1996. godine. Dakle, relativno mali zakon.
Na tako mali zakon imate podnetih na desetine amandmana. Vlada je prihvatila deset amandmana. To znači da nešto nije zaista, suštinski, koncepcijski u redu sa ovim predlogom zakona. Uopšte ne razumem brzinu sa kojom je Vlada ušla u skupštinsku proceduru kada je u pitanju ovaj predlog zakona.
Postojeći Zakon o upravnim sporovima manje – više je u proceduralnom smislu korektan i on je mogao da se primenjuje, dok se ne sačini neki kvalitetniji tekst predloga zakona. Ovo mi sada deluje, što bi rekao naš narod, sa konja na magarca. Prestaće da važi postojeći Zakon o upravnim sporovima koji je suštinski mnogo bolji od ovog.
Dakle, ne shvatam brzinu sa kojom je Vlada ušla u skupštinsku proceduru, očigledno je da postoje brojne manjkavosti u ovom predlogu zakona, a sutra kada se ovaj zakon izglasa to će biti jedan od osnovnih procesnih zakona i ljudska prava i slobode će biti direktno tangirana ovim zakonom.
Šta će biti u praksi, ostaje da se vidi. Srpska radikalna stranka smatra da je Predlog zakona loš, da ima brojna rešenja koja su loša i sa nomotehničke, i sa jezičke i sa ustavne tačke gledišta i kao što je rekao, uvaženi kolega Spasojević, čim na ovoliki, mali broj članova Predloga zakona imate ovoliko veliki broj amandmana, najbolja odluka je bila, koju nažalost niste hteli da donesete, da se Predlog zakona povuče iz skupštinske procedure i sačini jedan korektan tekst Predloga zakona.

Povredili ste, gospođo Čomić, član 27. i član 106. Poslovnika Narodne skupštine.
Gospodin Dejan Mirović je na vrlo civilizovan, kulturan i argumentovan način govorio o tački dnevnog reda. Niti je prišao govornici a da mu to nije omogućeno, niti je iznosio detalje iz privatnog života bilo kog pojedinca, niti je iznosio uvrede, niti je bilo koga vređao. Bez bilo kakvog osnova u Poslovniku vi ste gospodinu Dejanu Miroviću uskratili pravo da završi svoje izlaganje.
Poslovnikom je samo propisano šta narodni poslanik ne sme da čini kada govori, a kako će on da govori o temi koja je na dnevnom redu je njegova stvar. Gospodin Dejan Mirović je smatrao da je način koji je on izabrao najbolji mogući. Vi ste jedino imali obavezu da mu omogućite da svoje izlaganje okonča. Međutim, vi ste, iz nama potpuno nepoznatih razloga, prekršili Poslovnik i sprečili gospodina Dejana Mirovića da završi svoje izlaganje.
Mogli ste da vidite, gospođo Čomić, iz prijavljene liste govornika da je, praktično, gospodin Dejan Mirović bio pretposlednji govornik. Niste omogućili poslanicima pauzu. Poslanici iz DS nisu o ovoj temi hteli da govore. Dakle, niste bili ni u kakvom cajtnotu. Mogli ste da pustite gospodina Dejana Mirovića da iznese jedno pitanje koje je i te kako vezano za tačku dnevnog reda.
Dopustite, bivšeg glavnog tužioca Haškog tribunala, kao i sadašnjeg glavnog tužioca Haškog tribunala, primali su u zvaničnu audijenciju najviši funkcioneri sudske vlasti u Srbiji. To je činjenica. Za SRS pitanje saradnje sa Haškim tribunalom, odnosno procesa koji se vode pred Haškim tribunalom je naravno značajno, ali je to značajno i za celu Srbiju.

Povredili ste član 104, gospođo Čomić.
Sumnjam da u Narodnoj skupštini, naravno da uvažavam sve narodne poslanike, ima smirenijeg, tolerantnijeg i civilizovanijeg narodnog poslanika od Dejana Mirovića, a vi sada imate jedan takav brutalan odnos prema njemu da je to prosto neverovatno.
Dakle, niti gospodin Dejan Mirović ima nameru da vređa bilo čije dostojanstvo, pogotovo dostojanstvo Narodne skupštine, samo je izneo jednu notornu stvar, koju bi vi kao potpredsednik Skupštine trebalo da znate. Ratifikovani međunarodni ugovori obavezu sve državne organe, pa i Narodnu skupštinu Republike Srbije...

Zaista ne znam šta da kažem. Zapanjen sam informacijama koje sam od vas dobio. Ispada da međunarodni ugovori u Srbiji važe svuda, sem u Narodnoj skupštini koja ratifikuje te iste...

Hvala, gospođo Čomić. Hvala vam. Zahvalio sam vam se.

Zahvaliću vam se po treći put. Hvala vam lepo.

Dame i gospodo narodni poslanici, za razliku od mojih kolega, pričaću o predlogu zakona koji je u političkom i društvenom smislu daleko manje atraktivan, ali sigurno nije najmanje važan. Reč je o Predlogu zakona o upravnim sporovima.
Moram da dam samo jedan kratak osvrt na Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o sprečavanju nasilja na sportskim priredbama. Naime, želim da obavestim gospodu ministre da se protiv jednog mladog čoveka iz Aranđelovca, Ivana Ivanovića, vodi prava medijska hajka. On je veroučitelj i veronauku predaje u pet osnovnih škola u Aranđelovcu. Učestvovao je u toj famoznoj emisiji "Insajder".
Nije reč ni o kakvom huliganu, ni o kakvom kriminalcu. Reč je o mladom, nacionalno svesnom čoveku, koji je javno pred kamerama priznao da voli i Srbiju i Ratka Mladića i Radovana Karadžića, ali da smatra da zbog toga ne treba da bude stavljen na stub srama.
Ovih dana se škole u Aranđelovcu u kojima on predaje veronauku nalaze pod pritiskom da tog mladog čoveka isteraju na ulicu, pa vas molim, gospodo iz Vlade, budući da ste protiv nasilja, da sprečite i ovu vrstu mentalnog, odnosno političkog nasilja nad građanima Srbije koji samo javno izražavaju svoje mišljenje.
Što se tiče Predloga zakona o upravnim sporovima, nacrt tog zakona je, po informacijama koje ima SRS, urađen još 2004. godine. Od 2004. godine pa do danas taj zakon se uglavnom nalazi po fiokama raznih ministara koji su se smenjivali u resoru za državnu upravu i lokalnu samoupravu. Očekivali smo da će za tih pet godina ovaj predlog zakona da doživi neke pozitivne promene u odnosu na onaj dokument koji je još uvek bio u fazi nacrta. Nažalost, to se nije desilo.
Predlog zakona o upravnim sporovima je izuzetno važan akt. Zakon o upravnim sporovima je jedan od tih tzv. procesnih zakona. On ima isti značaj kao Zakon o parničnom postupku, kao Zakon o krivičnom postupku, kao Zakon o opštem upravnom postupku i u najmanju ruku je nekorektno da se ovaj važan zakon, a svaki procesni zakon direktno tangira ljudska prava i slobode, poslanicima dostavlja u potaji, nekoliko časova pred početak slave Svetog Nikole, u petak uveče, kada su svi poslanici otišli kućama, a već danas se o tom zakonu govori u Narodnoj skupštini.
Gospodine ministre, vama ću se obraćati, biću toliko slobodan, jer verujem da ste najkompetentniji da o ovom zakonu govorite. Prvo, nejasno je zašto se zakon zove ovako kako se zove. Zove se – zakon o upravnim sporovima. Dakle, termin upravni spor koristi se u množini, a u svim ostalim odredbama Predloga zakona upravni spor se koristi u jednini. Je l' onda nije logično, čisto u nomotehničkom smislu, da se predlog zakona zove Predlog zakona o upravnom sporu?
Dalje, u članu 2. kažete: ''U upravnom sporu sud odlučuje na osnovu zakona i u razumnom roku, na podlozi činjenica utvrđenih na usmenoj javnoj raspravi''. Ovakva norma, gospodine ministre, manjkava je iz najmanje dva razloga. Prvo, termin razuman rok, kao pravni standard u praksi, predstavlja vrlo rastegljiv pojam i može da znači različite stvari, u zavisnosti od toga ko zakon primenjuje.
Tipičan primer do koje mere termin razuman rok može da se zloupotrebljava u praksi jeste upravo slučaj Vojislava Šešelja. Haški tribunal je obavezan da sudi u razumnom roku, a taj razuman rok u slučaju Vojislava Šešelja iznosi već punih sedam godina. Ne mora čovek da bude pravnik, jasno je da je ovde razuman rok davno prekoračen. Kakva prava ima čovek na čiju štetu se to dešava? Nema nikakva prava. Ako ste hteli, gospodine ministre, da vam Upravni sud deluje efikasno, da deluje brzo, onda ste morali da odredite rok u kome je Upravni sud dužan da donese presudu. Mi smo vam u jednom od naših amandmana predložili da to bude 90 dana od dana podnošenja uredne tužbe. I onda je svima jasno - 90 dana je 90 dana. To nije ni razumno ni nerazumno. Jednostavno, to je fiksni rok. Svako zna kad rok počinje i kada se rok završava. I to je način da naterate taj upravni sud, koji od prvog januara treba da počne da funkcioniše, da deluje efikasno.
Onda kažete - ''na podlozi činjenica utvrđenih na usmenoj javnoj raspravi'', a u članu 33. normirate slučajeve kada usmena javna rasprava nije obavezna. To nije logično. Dakle, ovde ne treba da piše da sud odlučuje na podlozi činjenica utvrđenih u javnoj raspravi, nego na podlozi činjenica utvrđenih u toku postupka. Pa će u nekim slučajevima to biti na raspravi, a u nekim drugim slučajevima van rasprave.
U članu 3. kažete da je predmet upravnom spora zakonitost konačnog upravnog akta, i u tome se slažemo. Onda u stavu 2. i u stavu 3. definišete neke slučajeve koji su slični upravnom aktu, neke akte koji imaju mnogo toga zajedničkog sa upravnim aktom, ali nisu upravni akti. To su konačni pojedinačni akti kojima se rešava o pravima i obavezama fizičkih i pravnih lica.
Sada se samo postavlja pitanje – zašto izričito niste napisali da su u pitanju pojedinačni pravni akti koji nemaju karakter upravnog akta? Zašto vam to govorim? Da bi se formirala ujednačena sudska praksa. Sada imate, gospodine ministre, slučajeve da različiti sudovi različito tretiraju te pojedinačne akte koji su bliski upravnom aktu ali nisu upravni akti. Recimo, to su akti o izboru, odnosno postavljenju na funkciju. Za neke sudove su to upravni akti, za neke sudove to nisu upravni akti.
Stav pravne teorije je da to, zapravo, nisu upravni akti. Ali je onda trebalo, u cilju ujednačene sudske prakse, da tako i napišete u Predlogu zakona – da je reč o pojedinačnim pravnim aktima kojima se odlučuje o pravima i obavezama pravnih subjekata, ali da oni nemaju karakter upravnog akta. I onda u praksi nema nikakve dileme oko toga da li je jedan takav akt upravni akt ili nije. Vi ste to, iz meni nepoznatih razloga, propustili da uradite.
U članu 4. definišete pojam upravnog akta. Složićete se sa mnom, gospodine ministre, da je to pomalo neuobičajeno, zato što se upravni akti ne donose po proceduri koja je propisana ovim zakonom, nego po proceduri koja je propisana Zakonom o opštem upravnom postupku. Ako je igde bilo mesta za definiciju upravnog akta, pa valjda po zakonu po kome se upravni akti donose, dakle u Zakonu o opštem upravnom postupku.
Dobro, vi ste se opredelili da definiciju upravnog akta date u Zakonu o upravnim sporovima. To je i do sada bio slučaj, po zakonu iz 1996. godine. Ali, ona definicija iz 1996. godine bila je mnogo jasnija i preciznija od ove.
Sad pogledajte na koji način definišete upravni akt: ''Upravni akt, u smislu ovog zakona, jeste pravni pojedinačni akt kojim nadležni organ, neposrednom primenom propisa, rešava o određenom pravu ili obavezi fizičkog, pravnog ili drugog nosioca prava i obaveza kojima se rešava u upravnom postupku, a koje nema svojstvo pravnog ili fizičkog lica u upravnoj stvari''.
Sumnjam, gospodine ministre, da ovu definiciju možete da ponovite. Ona je do te mere rogobatna i nejasna da bez gledanja u tekst zakona to ne može niko da učini. A podsećam vas da će ovu definiciju, u najmanju ruku, morati da uče studenti na pravnim fakultetima, moraće da uče oni koji se pripremaju za polaganje pravosudnog ispita, polaznici ove vaše famozne Pravosudne akademije. Čik neka ponove kako glasi definicija upravnog akta, a to je jedna od najvažnijih definicija u oblasti prava.
Mi smo vam predložili jednu mnogo jednostavniju i lakšu, a isto toliko tačnu definiciju: ''Upravni akt, u smislu ovog zakona, jeste pojedinačni pravni akt kojim nadležni organ javne vlasti, neposrednom primenom propisa, rešava o određenom pravu ili obavezi fizičkog ili pravnog lica, odnosno druge stranke u upravnoj stvari''.
Sve ono što ste vi rekli u članu 4. kažemo i mi, ali na način koji je daleko bliži onima koji ovaj zakon treba da primenjuju.
U članu 5. definišete opet jedan pojam koji je važan i za teoriju i za sudsku praksu, a to je pojam upravne stvari: ''Upravna stvar, u smislu ovog zakona, jeste pojedinačna nesporna situacija od javnog interesa u kojoj neposredno iz pravnih propisa proizlazi potreba da se autoritativno pravno uredi u skladu sa zakonom''.
Ova definicija je, gospodine ministre, kontradiktorna, jer kažete da je u pitanju situacija koja je pojedinačna, a mora na autoritativan način da se uredi. Kad nešto uređujete, onda je to opšta situacija, onda je to normativni akt, onda se ne radi o pojedinačnoj situaciji i onda nije trebalo da kažete - autoritativno pravno uredi, nego - autoritativno pravno odredi. To su dve potpuno različite stvari.
Onda, ima jedna odredba, gospodine ministre, koja je meni zaista neverovatna. U članu 6. Predloga zakona vi definišete šta se podrazumeva pod pojmom nadležnog organa. Pazite sad šta su za vas nadležni organi: državni organi, organi autonomne pokrajine, jedinice lokalne samouprave, privredna društva, javna i druga preduzeća, ustanove, organizacije i - slušajte dobro, vi koji ćete da primenjujete ovaj zakon - pojedinci, kao i posebni organi, kada u vršenju javnih ovlašćenja rešavaju u upravnim stvarima.
Mogu da volim ili ne volim ovu vladu koliko hoću, ali gospodine ministre, u kom se to demokratskom društvu nadležnim organom javne vlasti smatraju pojedinci? U kojim će to situacijama pojedinci, dakle fizička lica, građani, moći da donose upravne akte? Gde to ima? Ovo je presedan. Ovog nema apsolutno nigde, ni u jednoj državi, ni u jednom pravnom sistemu na svetu. Ovo morate da izbrišete. Ovo je bruka od koje neće moći da se opere niko ko je na bilo koji način učestvovao u izradi ovog zakona.
U članu 7, gospodine ministre, krije se jedna protivustavnost. Kažete - protiv presude donete u upravnom sporu ne može se izjaviti žalba. Tako ste napisali. Podsećam vas šta piše u članu 36. Ustava Republike Srbije, stav 2: ''Svako ima pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv odluke kojom se odlučuje o njegovom pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu''.
Fundamentalna je stvar u bilo kom procesnom zakonu da onaj ko učestvuje u postupku ima pravo da izjavi žalbu. Kako na drugačiji način da štiti svoja prava nego kroz žalbu? Ustav garantuje pravo na žalbu. Pravo na žalbu garantuju svi demokratski ustavi u svetu. Međutim, evo, u zakonu o upravnim sporovima ovo pravo na žalbu se negira.
Onda imate član 22, gospodine ministre. Naravno, zbog kratkoće vremena, ne mogu da govorim o svim anomalijama u ovom predlogu, ali osvrnuću se samo na neke koje najviše bodu oči. Član 22. stav 1 - tužba mora da sadrži ime i prezime, adresu i mesto stanovanja. Objasnite mi, gospodine ministre, u čemu je razlika između adrese i mesta stanovanja? Koliko znam, adresa podrazumeva mesto u kome čovek živi, ulicu u kojoj živi i kućni broj. Valjda je to adresa. Vi kažete - treba da sadrži adresu i mesto stanovanja. Objasnite mi gde prestaje adresa, a gde počinje mesto stanovanja i obrnuto. Prosto, to nije moguće.
U članu 23. stav 2. kažete ovako - po zahtevu tužioca, sud može odložiti izvršenje konačnog upravnog akta kojim je meritorno odlučeno u upravnoj stvari. Gospodine ministre, svaki konačan upravni akt je odluka kojom je meritorno odlučeno. Ne postoje upravni akti kojima je meritorno odlučeno i upravni akti kojima nije meritorno odlučeno.
Bez potrebe opterećujete tekst predloga zakona rečima koje se podrazumevaju. Čim je jedan akt konačan, čim je upravni akt, naravno da se njime nešto meritorno rešava. Dakle, ovo ''kojim je meritorno odlučeno u upravnoj stvari'' vam ne treba. Ne znam ko vam je rekao da to stavite u Predlog zakona, ali to vam zaista ne treba.
U članu 23. stav 3. kažete - izuzetno stranka iz upravnog postupka može tražiti od suda odlaganje izvršenja upravnog akta i pre podnošenja tužbe, pa pod tačkom 1) - u slučaju hitnosti. Šta vam to znači? Ovo može u praksi da izazove jako velike zloupotrebe. Sud će u jednoj situaciji da kaže - ovo je hitno, ovo nije hitno. Hitno za koga? Za stranku, za organ koji je doneo upravni akt, za sud, za zainteresovano lice? Sa kog aspekta se tumači pojam hitnosti? Ovo morate da izbrišete, jer ovo zaista u praksi može da dovede do velike štete i velikih zloupotreba.
Član 24. stav 2. Ovo je zaista neverovatna stvar. Zaista sam se trudio da uđem u dubinu ovog zakona, ali verujete mi, neke stvari ovde ili ne razumem ili su one do te mere komplikovane da ja, kao ne baš naročito pametan čovek, to ne mogu da shvatim.
''Tužba se može podneti i radi utvrđenja da je tuženi ponovio svoj raniji akt koji je već poništen presudom, kao i radi utvrđenja nezakonitosti donetog akta koji je bez pravnog dejstva''.
Izgleda, gospodine ministre, da mi nismo studirali po istom pravnom režimu. Nigde nisam čuo, verujte mi, za četiri godine studiranja pravnog fakulteta, da postoje upravni akti koji nemaju pravno dejstvo. Takvi pravni akti ne postoje. Samim tim što je jedan akt pravni akt, bez obzira da li je upravni, on ima neko pravno dejstvo. Ne postoje upravni akti i uopšte ne postoje pravni akti bez pravnog dejstva. Dakle, ovo je apsolutno nemoguće da se desi.
Onda kažete - može se podneti tužba radi utvrđenja da je tuženi ponovio svoj raniji akt koji je već poništen presudom. To, ministre, ne može, zato što ste napisali u članu 7. Predloga zakona - presuda doneta u upravnom sporu je obavezujuća. Ne može da se desi. Prosto, zakonom je eliminisana takva mogućnost da upravni sud poništi upravni akt, pa organ koji je doneo taj poništeni upravni akt praktično donese akt u istovetnom sadržaju. To ste eliminisali u članu 7, kada ste rekli da je presuda obavezujuća.
Sad se postavlja pitanje zašto normirate nešto što ne može da se desi. Imate još od rimskog prava ono načelo da se pravom definiše ono što biva, a ne ono što ne biva. A vi definišete ono što ne može da se desi u praksi ni teorijski ni praktično.
U članu 25. stav 1. kažete ovako - ako je tužba nepotpuna ili nerazumljiva, sudija pojedinac pozvaće tužioca, pazite ovo - neposredno ili preko drugog suda. Preko kog suda, kad upravnim sporovima u prvom stepenu sudi Upravni sud, jedan upravni sud za teritoriju cele Republike? Nismo usvojili sistem po kome imamo više upravnih sudova, nego jedan jedini upravni sud. Kako će taj jedan upravni sud da traži od nekog drugog suda? Ne postoji drugi upravni sud.
Možda ste mislili na pravnu pomoć, pa da zamolite neki drugi sud? To nije moguće, jer je Upravni sud sud posebne nadležnosti. Kako će sad Upravni sud da zamoli Osnovni sud u Kikindi da nešto uradi ili ne uradi kad oni sude potpuno različite sporove? Dakle, ovo ''preko drugog suda'' je pravni nonses i ovo morate da izbrišete, gospodine ministre, iz Predloga zakona.
Ovo sve govori da je zakon rađen na brzinu, da je rađen prilično traljavo i da vas izgleda mnogo i ne zanima kakav je kvalitet zakona, nego - ajde da ga donesemo, šta nas briga kako će onaj koji sutra bude morao da ga primenjuje da lupa glavu.
Ovo je jedan banalan primer, ali pokazuje do koje mere ste bili aljkavi. U članu 29. stav 1. vi kažete ovako - ako tuženi za vreme sudskog postupka... Pazite, za vreme sudskog postupka!
Valjda je elementarna stvar, to uče studenti, sudski postupak je skup procesnih radnji koje teku, smenjuju se jedna za drugom. Valjda je osnovna stvar nomotehnike da se kaže - ako tuženi u toku sudskog postupka nešto uradi ili ne uradi, a ne za vreme sudskog postupka.
Zakonodavni odbor, koliko sam informisan, sada radi jedinstvena metodološka pravila za izradu zakona. Tu lepo piše kako treba da se koriste termini. Dakle, umesto ovog ''za vreme'', upotrebite standardni termin - u toku postupka.
Nažalost, nemam još mnogo vremena, ali evo gospodine ministre, još jedna krupna slabost. U članu 49, pazite dobro, vi predviđate zahtev za preispitivanje sudske odluke. Ko može da ga podnese? Stranka i nadležni javni tužilac. A u članu 50. kako može da se podnese. Kaže - zahtev se predaje Vrhovnom kasacionom sudu, preko punomoćnika iz reda advokata. Ovo je suprotno Ustavu Republike Srbije. Svako može samostalno da odlučuje kako će da učestvuje u nekom postupku, da li sam ili će da angažuje advokata.
Još je veća slabost Predloga zakona kada kažete da nadležni javni tužilac mora da angažuje punomoćnika iz reda advokata. U kojoj to državi na svetu ima da državni organ angažuje privatno lice da mu podnese zahtev za preispitivanje sudske odluke? Toga nema nigde, gospodine ministre, u svetu.
Ako ovaj zakon bude čitao neko od vaših prijatelja iz EU, smejaće se. Ali ne samo vama, smejaće se i Narodnoj skupštini. Nema te države u EU gde javni tužilac traži od advokata – idi predaj mi zahtev za preispitivanje sudske odluke. Šta to znači? Da javni je tužilac pravno nepismen, da ne zna kako se sastavlja zahtev i kome treba da se predaje.
Ovo je, naravno, protivustavno i sa stanovišta fizičkih lica. Zašto, recimo, vi, gospodine ministre, kao diplomirani pravnik, sutra, ako se nađete u situaciji da podnesete zahtev, ne biste to mogli samostalno da učinite? U čemu je problem da napišete zahtev i da ga predate Vrhovnom kasacionom sudu? Kao da je za to potrebno ne znam ni ja kakvo znanje. Ne, vi sad obavezujete i fizička i pravna lica da moraju da angažuju advokata.
Naravno, ovo je samo jedan set primedbi koje imamo na (Predsednik: Vreme.) Predlog zakona o upravnim sporovima i zbog svega ovoga mi za ovaj zakon nećemo moći da glasamo.

Dame i gospodo narodni poslanici, gospođa ministar finansija je vrlo tačno konstatovala da u Srbiji definitivno postoji problem demografskog pada stanovništva, odnosno ono što sociolozi nazivaju belom kugom.
Nesumnjivo je da jedan od zakona koji treba da pomogne u borbi protiv bele kuge jeste i zakon o finansijskoj podršci porodicama sa decom. Nažalost, njegova rešenja su nedorečena i imaju puno manjkavosti.
Moje kolege su lepo istakle da je suštinska primedba SRS na ovaj predlog zakona činjenica da su majke koje rode četvoro, petoro ili više dece diskriminisane u odnosu na majke koje rode manji broj dece. Ispada da kada žena rodi četvrto, peto ili šesto dete može da dobije nadoknadu iz budžeta Republike Srbije, ali samo ako se o tome donese posebno rešenje od strane nadležnog resornog ministra.
Ova projekcija, gospodo iz Vlade, da četvrto dete spasava srpsku naciju od demografske katastrofe nažalost više nije tačna. Oni koji se ozbiljno bave istraživanjem stanovništva odnosno pravljenjem projekcija budućeg broja stanovništva u Republici Srbiji jednodušni su u oceni da je pitanje da li čak i petoro dece po porodici, odnosno u jednom braku može da spase srpsku naciju od nestajanja?
Do pre dvadesetak godina smatralo se da četvoro dece, po bračnom paru, može da zaustavi demografski pad srpskog naroda. Nažalost, i ogromne većine drugih građana Republike Srbije, sa izuzetkom romske populacije i sa izuzetkom Albanaca na jugu Srbije i na Kosovu i Metohiji, gotovo svi drugi građani Republike Srbije, bez obzira na svoju etničku ili versku, ili rasnu pripadnost doživljavaju demografski pad. Dakle, više nije dovoljno da bračni par ima četvoro dece pa da to bude garancija da će se zaustaviti demografski pad građana Srbije. Dakle, pet-šest ili više dece samo je to put u izlazak iz ove ogromne demografske krize koja danas postoji u Srbiji.
Naravno, borba protiv bele kuge ne podrazumeva samo donošenje zakona o finansijskoj podršci porodicama sa decom. Borba protiv bele kuge vodi se čitavim nizom različitih zakona. Nažalost, naši zakoni, kao i u drugim oblastima društvenog života i u ovoj oblasti su suprotni jedan drugome. Sada ovim zakonom kaže, gospođa Dragutinović, mi hoćemo da zaustavimo belu kugu, a ove godine vladajuća većina u Skupštini Srbije usvojila je novi Zakon o zapošljavanju i osiguranju za slučaj od nezaposlenosti. SRS vam je i tada ukazivala i danas vam ukazuje da je izuzetno problematičan član 73. Zakona o zapošljavanju i osiguranju od slučaja nezaposlenosti.
Zašto? Iz jednog prostog razloga. Ako žena koja je nezaposlena ostane trudna, gubi pravo na nadoknadu, zato što po pravilu žena koja se odluči da održava trudnoću, njeno odsustvovanje sa rada, njena nemogućnost da radi traje duže po pravilu od 30 dana. I danas su žene u Srbiji, koje su nezaposlene, a koje se odluče, pre svega, zbog zdravstvenog stanja svoga organizma da održavaju trudnoću, one praktično gube pravo na nadoknadu po Zakonu o zapošljavanju i osiguranju od slučaja nezaposlenosti.
Pošto ste, gospodine ministre Mrkonjiću ovde prisutni vi, a ne gospođa Dragutinović i imajući u vidu činjenicu da ste veliki džentlmen pokušati da vam prezentujem slučaj izvesne Kovač Melinde iz Novog Sada. Žena je sticajem okolnosti Mađarica. Inače, ovakav problem u Novom Sadu imaju i Srpkinje, i Mađarice, i Slovakinje, i Romkinje i svi građani ženskog pola bez obzira na nacionalnu pripadnost. Dobio sam dokumentaciju od gospođe Melinde Kovač i zamolila me je da njen slučaj, a ovaj slučaj nažalost nije jedini u Novom Sadu i verovatno nije jedini u Srbiji, prezentujem u Narodnoj skupštini Republike Srbije.
Dakle, Kovač Melinda je do sada imala dva spontana pobačaja. Ona i danas ima ne tako male zdravstvene probleme. Ona je prinuđena iz zdravstvenih razloga, iz fizičkih razloga da održava trudnoću. Zakon o zapošljavanju i o osiguranju od nezaposlenosti ovaj njen slučaj tretira kao privremenu sprečenost za rad. Tačnije, oni koji primenjuju ovaj zakon, a to je da Nacionalna služba zapošljavanja tako tumači član 73. Žena održava trudnoću, ako to traje duže od 30 dana, ona gubi pravo na nadoknadu koja joj pripada po Zakonu o zapošljavanju i osiguranju od nezaposlenosti.
Ovde postoje rešenja Nacionalne službe za zapošljavanje, Filijala Novi Sad iz 2008. i 2009. godine, iz kojih se jasno vidi da je gospođa Melinda Kovač apsolutno ostvarivala pravo na novčanu nadoknadu kao nezaposleno lice, sve dok trenutka dok nije odlučila da održava trudnoću. Budući da to održavanje trudnoće traje duže od 30 dana, ona je izgubila pravo na novčanu nadoknadu.
Prosto neverovatno, zakonodavac u Republici Srbiji, uprava u Republici Srbiji, činjenicu da je žena, kako se to nekada govorilo starinskim jezikom, ali vrlo tačnim jezikom, u blagoslovenom stanju, takva žena gubi pravo na novčanu nadoknadu, zato što je, pazite, kakve birokratske logike – privremeno sprečena za rad.
Umesto da država Srbija stimuliše žene da stupaju u brak, da rađaju decu, ona ih destimuliše. Kako ih destimuliše? Ovakvim birokratskim odnosima prema živim ljudima, prema ljudima od krvi i mesa.
Ova žena živi u Novom Sadu. Ova žena živi u Vojvodini. Danas je proglašen Statut AP Vojvodina. Danas se tvrdi, dragi građani, vi koji živite u Vojvodini, dobili ste Statut, sada ćete da živite bolje. Mislite li da će zbog toga što je usvojen danas Statut Vojvodine u Skupštini Vojvodine Melindi Kovač biti priznato pravo i dalje na novčanu nadoknadu, zato što žena mora da održava trudnoću? Nažalost, neće. Njen socijalni status biće podjednako težak kao što je bio težak i do današnjeg dana.
Ovakvih slučajeva, gospodine ministre Mrkonjiću, u Novom Sadu po mojim informacijama ima nekoliko desetina. Ovakvih slučajeva verovatno ima u svakom mestu, u svakoj opštini i u svakom gradu u Srbiji.
Molim vas da se postarate u Vladi Republike Srbije da se obavezno promeni Zakon o zapošljavanju i o osiguranju za slučaj nezaposlenosti ili makar da resorno ministarstvo izda neku instrukciju kako treba tumačiti član 73. ovog zakona.
Skandalozno je da žena, mlada žena koja iz zdravstvenih razloga mora da održava trudnoću, gubi pravo na novčanu nadoknadu zato što je navodno, po onima koji tumače zakon, privremeno sprečeni za rad. To je destimulacija rađanja. To je mera koja u stvari ide u prilog demografskoj katastrofi koja preti Srbiji.
Po projekcijama koje su, da li optimističke ili pesimističke, ali su, po svemu sudeći, nažalost realne, objektivne su mogućnosti da Srbi u Srbiji za 50 do najviše 100 godina postanu nacionalna manjina. To nažalost nije sve.
Kada smo kod Vojvodine, mnogi predeli u Vojvodini ostaju pusti. Tamo više nema ni Srba, ni Mađara, ni Slovaka, nema nikog. U mnogim vojvođanskim mestima danas možete da kupite kuću, solidnu, pristojnu kuću sa imanjem za nekoliko hiljada evra. Ljudi u bescenje prodaju imovinu svojih očeva i svojih dedova iz jednog prostog razloga, zato što na tim prostorima više niko ne živi.
Pokušao sam kao ovlašćeni predstavnik SRS, kada smo raspravljali o Predlogu statuta AP Vojvodine, da citiram jedno istraživanje javnog mnjenja koje je sprovedeno u Vojvodini 2002. godine. Nažalost, gospođa Čomić je verovatno pogrešno protumačila moju nameru. Nije bila moja namera da evociram ružne uspomene iz prošlosti građana koji žive u Vojvodini, nego da na jedan vrlo klasičan način prikažemo građanima Srbije kakvo je stvarno raspoloženje građana koji žive u Vojvodini, šta tim ljudima zapravo treba.
To istraživanje je sprovedeno 2002. godine. Ono što nisam uspeo tada da kažem, pokušaću sada da kažem. Istraživanja iz 2002. godine finansirao je Fridom Haus – Srbija. Amerikanci stoje iza tog istraživanja.
To nisu podaci do kojih je došla SRS. Oni koji su sprovodili istraživanja, nikakve dodirne političke tačke nemaju sa SRS-om, ali su istraživanja vrlo meritorna. Ona pokazuju da kod Srba starosedelaca koji žive u Vojvodini, da kod Srba tzv. kolonista ili dođoša koji žive u Vojvodini, da kod Mađara u Vojvodini, u suštini preovladava samo jedan stav – potreban nam je bolji i kvalitetniji život.
Nisu problem u Vojvodini međunacionalni odnosi i nije suštinsko pitanje za građane koji žive u Vojvodini da li će Novi Sad biti glavni grad, nego kako obezbediti ekonomske, finansijske, socijalne i druge pretpostavke da građani koji žive u Vojvodini žive jednim kvalitetnijim životom, da žive životom dostojnim čoveka.
To je bila suština našeg pokušaja da pokažemo građanima Srbije, da pokažemo narodnim poslanicima kakva su stvarna raspoloženja građana i u Subotici, i u Novom Sadu, i u Sremskoj Mitrovici, i u Zrenjaninu, i u Pančevu i u Somboru.
Niko, verujte mi, niko od 1.500 ispitanih Srba i Mađara te 2002. godine nije rekao treba nam novi statut. Niko od njih nije rekao - treba Novi Sad da bude glavni grad. Niko od njih nije rekao - potrebna nam je pokrajinska vlada u Novom Sadu. Niko to nije rekao. Svi su rekli - ne možemo svojoj deci, kao što je lepo rekla gospođa Marina Raguš, ne možemo svojoj deci da obezbedimo elementarne uslove za život. Odrekli smo se nekih nasušnih potreba. Ne možemo da školujemo svoju decu, ne možemo da lečimo svoje bolesne roditelje. Sada ne možemo ni da održavamo trudnoću na neki ljudski način, zato što neki birokrata u Novom Sadu ili Beogradu, svejedno, to što kao žena održavam trudnoću tumači kao moju privremenu sprečenost za rad.
Suština zalaganja SRS jeste da se uskladi zakonodavstvo koje treba da zaustavi demografski pad srpskog naroda, a i svih drugih građana Republike Srbije. Jedan od prvih koraka u tom pravcu mora da bude izmena Zakona o zapošljavanju, odnosno o osiguranju od nezaposlenosti. Održavanje trudnoće iz opravdanih zdravstvenih razloga više ne sme da bude razlog da žene trudnice izgube pravo na novčanu nadoknadu iz budžeta Republike Srbije. To je u direktnoj suprotnosti i sa Strategijom demografskog razvoja Republike Srbije, koju je usvojila Vlada Republike Srbije još 2007. godine.
Sada imate, gospodo iz Vlade, jednu neverovatnu stvar - žene koje žive u tzv. užoj Srbiji kada održavaju trudnoću one dobijaju 65% od svoje plate. Žene koje žive u Vojvodini, u severnom delu Srbije, zahvaljujući jednoj odluci Izvršnog veća Vojvodine dobijaju pun iznos novčane nadoknade svog ličnog dohotka. Prosto je neverovatno, žena koja živi u Pančevu ima pravo na 100% nadoknadu plate, a žena koja živi 20 km dalje, u Beogradu ili u Kragujevcu, ili u Valjevu, ili u Nišu nema to pravo. Neverovatno je da na ovaj način diskriminišemo žene u Srbiji, a puna su nam usta ženskih prava, puna su nam usta borbe protiv bele kuge.
Molim vas, gospodine ministre, još jedanput, založite se celokupnim svojim autoritetom da se ova praksa ujednači i da zakoni zaista budu u funkciji toga da u Srbiji bude što više dece, i srpske, i mađarske, i romske i sve druge.