Dame i gospodo narodni poslanici, Vlada Srbije se izgleda namerno trudila da u Predlogu zakona ubaci što više stranih reči, i to što više stranih besmislenih reči, koje u kontekstu Predloga zakona ne znače ništa.
Rekao sam u načelnoj raspravi, konsultujući čuveni „Leksikon stranih reči i izraza“ Milana Vujaklije, koji je u našoj literaturi neprevaziđen, na termin „proliferacija“ se koristi samo u dve nauke, u biologiji i u botanici. U biologiji znači da se ćelije množe deljenjem, a u botanici označava pojavu da pupoljci izbijaju na nekim delovima biljke gde to inače nije uobičajeno.
Ako to ima neke veze sa nelegalnim uvozom i distribucijom oružja, zamolio bih, poštovane predstavnike, Vlade da mi to malo detaljnije objasne. Naravno, nema nikakve veze. Dakle, Vlada je verovatno htela da kaže da VBA i VOA sprečavaju nelegalan uvoz i distribuciju naoružanja u Republiku Srbiju, odnosno kroz Republiku Srbiju. Sada se samo postavlja pitanje – zašto to tako nisu i napisali, nego upotrebljavaju termin „proliferacija“, koji u ovom kontekstu ne znači ama baš ništa i ceo Predlog zakona čini smešnim.
Ako mislite da ste pametniji kad upotrebite neku stranu reč koja nema mesto u kontekstu onoga što želite da kažete, onda se varate. Dakle, treba upotrebljavati srpske književne izraze gde god se to može. Tamo baš gde ne može, gde je uobičajeno da se koristi neki internacionalni izraz, to može da bude prihvatljivo. Ali, pored reči „uvoz“ i „distribucija“ koristiti termin – „proliferacija“, koji ima isključivo biološko-botaničko značenje, zaista je smešno. (Aplauz.)

Dame i gospodo narodni poslanici, u Predlogu zakona u članu 48. stav 1. tačka 3) stoji da rezervni sastav obuhvata, između ostalog, ''neraspoređene vojne obveznike'', pored rezervnog sastava Srbije i rezervnog sastava civilne zaštite i drugih snaga odbrane.
SRS predlaže da se ova tačka 3) briše, zato što je potpuno nejasno koji su to neraspoređeni vojni obveznici, kakav je njihov status u rezervnom sastavu, kakve su njihove dužnosti, šta bi trebalo da rade u slučaju da dođe do angažovanja rezervnog sastava Vojske Srbije. I onda Vlada Srbije u obrazloženju zašto ne prihvata amandman, umesto da bliže definiše šta se smatra i podrazumeva pod pojmom ''neraspoređenih vojnih obveznika'', daje jedno vrlo smešno obrazloženje. ''Amandman se ne prihvata zato što u ovu kategoriju spadaju vojni obveznici koji nisu raspoređeni u ratne jedinice Vojske Srbije, civilnu zaštitu ili druge snage sistema odbrane.'' Pa, to piše u članu 48. stav 1. tačka 3).
Vlada uopšte ne kaže koja su to lica, šta treba da rade kada nisu raspoređena ni u rezervnim sastavu Vojske Srbije, ni u rezervnom sastavu civilne zaštite i drugih snaga odbrane. Šta rade ti ljudi?
Po mišljenju SRS to je jedna kategorija koja je izmišljena. Tu kategoriju treba brisati.
Vojska Srbije ima rezervni sastav, klasičan rezervni sastav vojnih obveznika, rezervni sastav civilne zaštite i eventualno drugih snaga odbrane. Sve ostalo je neka novotarija u ovom zakonu, koja ne znači ništa.
Moguće da je neko iz NATO-a rekao da to tako treba da piše u Predlogu zakona, pa je to Vlada prihvatila, ali bi onda bilo dobro da se narodnim poslanicima i građanima Srbije objasni koji su to građani Srbije koji su u rezervnom sastavu, a nisu ni u klasičnom rezervnom sastavu, ni u rezervnom sastavu civilne zaštite. Hvala. (Aplauz.)

Dame i gospodo narodni poslanici, stav SRS je potpuno jasan, termini aktivna i pasivna rezerva nisu dobri.
Mi smo našim amandmanom predložili da se umesto sintagme „aktivna rezerva“ koristi jedan drugi izraz, a to je, „profesionalna služba u rezervi“, građani Republike Srbije koji zaključuju ugovor sa Vojskom Srbije zapravo stupaju u radni odnos i taj radni odnos je izvor prihoda za njih i za članove njihovih porodica.
To je jedna sintagma koja je uobičajena u našoj pravnoj i vojnoj terminologiji. Zaista nismo shvatili zašto je sada od te sintagme trebalo odstupiti, pa upotrebiti neke izraze koji nemaju dovoljno smisla, kao što su aktivna i pasivna rezerva.
Dalje, zaista je neshvatljivo da će, kao što piše u članu 56. Predloga zakona bitne elemente ovog ugovora o toj tzv. aktivnoj rezervi da propiše ministar odbrane, a na osnovu predloga načelnika Generalštaba Vojske Srbije.
Time se direktno odstupa od osnovnih principa obligacionog prava. Samo da vas podsetim, gospodine ministre, da u Republici Srbiji od 1978. godine postoji Zakon o obligacionim odnosima, koji propisuje bitne uslove svih ugovora koji postoje u pravnom sistemu Republike Srbije.
Zašto bi sada ovaj ugovor trebalo da bude neki specifikum, pa da bliže, odnosno bitne elemente ovog ugovora ne propiše zakonom koji donosi Narodna skupština, nego nekim podzakonskim aktom koji ćete vi doneti, a na predlog načelnika Generalštaba Vojske Srbije? Zašto bi načelnik Generalštaba Vojske Srbije bio pravni stručnjak da vama predloži koji su to bitni elementi ovog ugovora, o toj takozvanoj aktivnoj rezervi? Ako zakonom regulišete ovu materiju, pa, šta je normalnije od toga da se zakonom propišu bitni elementi ovog ugovora?
Građana Republike Srbije koji zaključuju i koji će da zaključuju ove ugovore, ima dosta. Sve je veći broj ljudi koji se opredeljuju da stupe u tu vašu takozvanu aktivnu rezervu.
Zašto onda zakonom niste propisali bitne elemente ugovora? Da bude jasno u startu, čim se zakon donese, da građani Srbije znaju ako se opredele da profesionalno služe u rezervi Vojske Srbije, šta očekuju, kakva su im prava, kakve su im obaveze.
Ne, vi ćete doneti zakon o radnoj i materijalnoj obavezi, ali niko živi ne zna koji su bitni elementi ugovora, dok vi to ne propišete. Što onda donosite zakon? Onda ste celokupnu ovu materiju mogli da regulišete jednim članom zakona u kome će da stoje – sve detalje vezane za radnu i materijalnu obavezu propisaće podzakonskim aktom ministar odbrane, umesto da na celovit način uredite ovu materiju, i to na zakonom propisan način.
Vi ćete od toga da odstupite, pa će nešto biti regulisano zakonom, a nešto što se tiče subjektivnih prava građana neće biti regulisano zakonom nego će biti regulisano podzakonskim aktom ministra, koji se donosi na predlog načelnika Generalštaba Vojske Srbije.
Valjda taj načelnik Generalštaba Vojske Srbije ima preča posla nego da vama predlaže bitne elemente ugovora za lica koja se opredeljuju za tu vašu aktivnu rezervu. Zašto bi on, čovek, koji je završio Vojnu akademiju morao da zna bitne elemente ugovora? To je materija za pravnike.
To je trebalo da vam pripreme pravnici iz vašeg ministarstva i da to bude regulisano zakonom. Nema tu sada hiljadu bitnih elemenata ugovora. Može da ih bude nekoliko, kao kod svakog ugovora. Nikakav problem nije postojao da se to reguliše zakonom, ali vi nastavljate sa tom lošom praksom da umesto na celovit način uredite jednu materiju, vi to radite delimično, pa ćete nešto da uredite zakonom, a nešto ćete da uredite podzakonskim aktom, koji ćete vi doneti na predlog načelnika Generalštaba.
To je problem sa ovim zakonom, to je problem sa svim ovim takozvanim vojnim zakonima koje ste nam predložili. Oni su nedorečeni i kada ih izglasate u Narodnoj skupštini, građani Republike Srbije, na koje se ti zakoni odnose, još uvek neće imati jasnu predstavu koja su njihova prava, a koje su im obaveze vezano za Vojsku Srbije, zato što će čekati da ministar na predlog odgovarajućih lica donese čitav niz podzakonskih akata.
Ta praksa da podzakonskim aktima uređujete nešto što treba da bude regulisano zakonom traje, evo, već skoro deset godina. Bio bi jedanput red da sa tom praksom prekinete, pogotovo kada su u pitanju ovi izuzetno važni zakoni za odbranu zemlje. (Aplauz.)

Pre svega, gospodine Novakoviću, vidim da ste i vi i gospođa Slavica Đukić-Dejanović uveli jednu lošu praksu da ne čitate sve ono što biste trebali da pročitate, zato što narodni poslanici i građani Srbije koji prate ovaj prenos moraju da znaju kakav je stav Vlade o predloženom amandmanu i moraju da znaju da li Zakonodavni odbor smatra da li je amandman pravno moguć ili ne. Vi odmah prelazite na davanje reči podnosiocu amandmana, verovatno na taj način želite da skratite dužinu rasprave i da kupite vreme, ali ja bih vas molio da poštujete Poslovnik i da nam saopštite sve informacije koje su bitne, da bi narodni poslanici u danu za glasanje mogli da znaju da li će da podrže jedan amandman ili ne.
To što Vlada nije prihvatila amandman ne znači da narodni poslanici ne mogu za njega da glasaju. A da bi mogli da donesu pravu odluku u danu za glasanje, moraju da imaju sve informacije koje su bitne za donošenje tako važne odluke, jer se radi o zakonu koji reguliše jednu materiju koja je važna za svaku državu, pa važna je, valjda i za Republiku Srbiju.
Bilo bi lepo kada mnogi od ovih zakona ili neke njihove odredbe ne bi bile primenjene u praksi. Niko od nas ne bi voleo da dođe do rata, do vanrednog stanja ili do potrebe da se angažuje Vojska Srbije itd, ali tako nešto je nažalost u današnjem svetu i te kako moguće. Godine 1999. i, pre toga, verovatno niko nije mogao da pretpostavi da će NATO pakt da bombarduje jednu evropsku državu, pa se to desilo. I te iluzije o nekakvom večitom miru u Evropi očigledno nisu dovoljno osnovane.
Dakle, postoji mogućnost da se ovi zakoni zaista jednog dana primene u praksi, a da nam se ne bi desilo da se ne zna ko šta radi, bilo bi dobro da zakoni budu jasni, precizni, da građani Srbije već sada znaju kakve će im obaveze biti u slučaju da dođe do primene zakona, ovog i svih drugih zakona o kojima mi ovih dana raspravljamo. Nažalost, zakon nisu celoviti. Mi smo na to ukazali više puta. Mnoge odredbe koje moraju da budu regulisane zakonom biće regulisane podzakonskim aktima ministra. To nije dobro. Gomilanje podzakonskih propisa može samo da bude na štetu građana Srbije koji su vojni obveznici i na koje će ovaj i drugi zakoni o kojima raspravljamo biti primenjeni.
Još jedan apel na vas gospodine potpredsedniče, da narodnim poslanicima saopštite sve informacije koje prate jedan amandman, a ne da odmah prelazite na davanje reči. Imate vremena dovoljno, Poslovnik vam apsolutno daje mogućnost da se rasprava zaključi u nekom razumnom roku, ali nemojte i to malo vremena što nam je ostalo da nam ukidate time što ne kažete kakav je stav Vlade o predloženom amandmanu i kakav je stav Zakonodavnog odbora, odnosno nadležnog odbora za pitanja odbrane i bezbednosti. (Aplauz.)

Dame i gospodo narodni poslanici, opet moram da uputim jednu primedbu, gospodinu Novakoviću, na način kako vi vodite sednicu kada raspravljamo o amandmanima.
Koliko sam shvatio, vi saopštavate stav Vlade i mišljenje Zakonodavnog odbora samo kada su u pitanju amandmani koji su prihvaćeni od strane predlagača, a kada su u pitanju amandmani koji nisu prihvaćeni od strane predlagača, odmah prelazite na davanje reči.
Recimo, bio sam u nedoumici oko amandmana gospodina Konstantina Arsenovića, da li su oni prihvaćeni ili nisu prihvaćeni. Znate, malo je čudno da poslanik vladajuće koalicije podnese toliki broj amandmana na Predlog zakona koji je sačinila, u političkom smislu, njegova vlada, gde je njegov predstavnik i šef partije potpredsednik Vlade.
Dakle, bilo bi dobro da kažete kakvo mišljenje Vlada ima o tome kakvi su amandmani, da li ih prihvata ili ih ne prihvata. To je od izuzetnog značaja, ne zbog narodnih poslanika, svi smo mi dobili u materijalu mišljenje Vlade i stav Zakonodavnog odbora, ali zbog građana Srbije koji prate ovaj prenos. Vi ste imali slučaj nedavno prilikom rasprave kod Predloga zakona o dijaspori, da šef Poslaničkog kluba ZES ima sijaset primedbi na Predlog zakona koji dolazi od, uslovno rečeno, njene vlade.
Opet imate situaciju da poslanik vladajuće koalicije podnese desetak vrlo solidnih amandmana na Predlog zakona koji dolaze od te iste Vlade, a ne znamo šta Vlada misli o tome. U pitanju su izuzetno važni zakoni koji ni na koji način nisu nebitni.
Što se tiče ovog amandmana koji sam podneo na član 138, radi se o jednoj životnoj situaciji. Radi se o tome da je regrut koji na dan stupanja na snagu ovog zakona navršio 30 godina života, nije otišao na odsluženje vojnog roka, a teritorijalni organ utvrdi da nije izbegavao vojnu obavezu.
Pitam – šta će se raditi u takvoj situaciji? SRS smatra da takvog građanina treba uputiti na odsluženje vojnog roka bez preduzimanja zakonom propisanih mera.
Postavlja se pitanje – da li je ovakva situacija moguća? Moguća je. Moguće je da vojna administracija nije bila ažurna. Čovek je navršio 30 godina života, a bez svoje krivice nije upućen na odsluženje vojnog roka. Šta onda da se radi u toj situaciji? Da se takav savestan građanin uputi na odsluženje vojnog roka, bez preduzimanja bilo kakvih zakonom određenih mera.
Onda vlada je dala sledeće obrazloženje: ''Amandman se ne prihvata iz razloga što su regruti stariji od 30 godina, u statusu produžene regrutske obaveze...'' (sada ima jedan deo rečenice koji zaista ne razumem) ''i koji su na zakonom propisan način odlagali služenje vojnog roka do 35 godine života. Na taj način, a u skladu sa članom 61. stav 4. Predloga ovog zakona, ne mogu se obavezati posle granice od 30 godina života.''
Ovde kažete – neko može da odlaže služenje vojnog roka do 35 godine života, a mi kažemo – ''oni koji su navršili 30 godina života upućuju se na odsluženje vojnog roka'', a Vlada kaže – ne mogu se obavezati posle granice od 30 godina života. Potpuno besmisleno obrazloženje. Apsolutno nije shvaćena suština ovog amandmana. To je dokaz više koliko je Vlada neozbiljno pristupila razmatranju ovih amandmana.
Zato mi, gospodine Novakoviću, insistiramo da čujemo kakvo je to genijalno mišljenje Vlade o predloženim amandmanima. Ne zbog narodnih poslanika, kao što vi kažete – dobili smo u materijalu, zbog građana koji prate ovaj prenos. Mi se ne obraćamo samo jedni drugima, ne obraćamo se samo predstavniku Vlade, koga, uzgred budi rečeno, i nema ovde, nego se obraćamo građanima. Sutra će na te građane da se primenjuju odredbe ovog zakona. Zbog njih ovo i govorimo, da znaju šta im Vlada sprema.
Vi kažete – dobili ste u materijalu! Ako je to tako, ukinite TV prenose, šta onda imaju građani da gledaju nešto što oni nisu dobili u materijalu, baš zbog toga što nisu dobili, građani moraju biti informisani o tome šta se dešava u Narodnoj skupštini. Kako je moguće da šef poslaničke grupe vladajuće koalicije saspe onakvu salvu primedbi na Zakon o dijaspori?
Kako je moguće da gospodin Konstantin Arsenović predloži više od 10 amandmana na Predlog zakona koji dolazi od Vlade koju on podržava? To je zbog građana bitno! Nama narodnim poslanicima je mnogo toga jasno, ali bi bilo dobro da građani vide kako funkcioniše ta vladajuća koalicija koja im je obećavala brda i doline.
Sada, kada je došlo da se usvajaju ti, navodno, reformski i evropski zakoni – nešto škripi. Zbog toga smo tu primedbu, gospodine Novakoviću, uputili.
Bilo bi dobro da tu primedbu uvažite i da nam zaista kažete kakvo je mišljenje Vlade o svim amandmanima, bez obzira na to ko je podnosilac amandmana i bez obzira na to da li Vlada prihvata ili ne prihvata ovaj amandman.
Molim vas, da mi ovo vreme što sam produžio računate kao vreme ovlašćenog predstavnika.

Dame i gospodo narodni poslanici, mislim da ste, gospođo Čomić, brutalno prekršili član 104. Poslovnika Narodne skupštine Republike Srbije zato što vi, kao predsedavajući, nemate pravo da komentarišete politički stav bilo kog narodnog poslanika i ne možete da date paušalnu ocenu da će Slađan Mijaljević da pogleda stenogram, pa da će onda da shvati koje članove Poslovnika je povredio. Ako je povredio neki član Poslovnika, vi ste dužni, kao predsedavajuća, da kažete – gospodine Mijaljeviću, povredili ste taj i taj član Poslovnika. Gospodin Mijaljević ni na koji način nije imao nameru da dezavuiše Ustav.
Ako ste primetili, gospođo Čomić, intencija je poslaničke grupe SRS da ukaže na činjenicu da je Vlada Republike Srbije ovakvim predlogom zakona prekršila Ustav Republike Srbije, i to član 45, koji uopšte ne govori o civilnoj službi, nego se govori o pravu pojedinih građana Srbije koji imaju svoja verska ili neka druga ubeđenja, da služe vojni rok bez oružja, a služenje vojnog roka bez oružja i civilna služba su dve potpuno odvojene kategorije.
Civilnu službu Ustav Republike Srbije ne poznaje. Ako je nekome trebalo da skrenete pažnju da je prekršen Ustav, trebalo je da to učinite Vladi Republike Srbije i ovde prisutnom predstavniku Vlade, gospodinu Šutanovcu, a nikako bilo kom poslaniku iz SRS.

Dame i gospodo narodni poslanici, prekršen je član 106. i član 113. Poslovnika Narodne skupštine.
Dakle, u članu 106. piše da se opomena izriče narodnom poslaniku, između ostalog, ako prekida govornika u izlaganju ili dobacuje, odnosno ometa govornika ili na drugi način ugrožava slobodu govora, a u članu 113. piše da se odredbe ovog Poslovnika o redu na sednici Narodne skupštine primenjuju i na sve druge učesnike na sednici, pored narodnih poslanika, a shodno se primenjuje na sednicama odbora i drugih radnih tela Narodne skupštine.
Dakle, gospođo Čomić, gotovo da nema nijednog narodnog poslanika SRS a da mu gospodin ministar ne dobacuje na razne načine, ili se podsmeva ili pravi podsmešljiv izraz lica, ili čavrlja sa vama, ili sa svojim kolegama, ili nas poziva da sa njim čak neformalno komuniciramo. Dakle, ako gospodin ministar smatra da neki stav bilo kog narodnog poslanika SRS ili bilo kog drugog narodnog poslanika nije u skladu sa njegovim političkim opredeljenjem, treba da se javi za reč i da onda sa nama komunicira na formalan način, da ga čujemo.
Ovako, zaista se na jedan tužan način ugrožava dostojanstvo Narodne skupštine.
Moguće je da je gospodin ministar prepametan, pa da ga mi ne razumemo šta on to u stvari nama ovim predlogom zakona poručuje, ali ga pozivam da nam tu svoju pamet saopšti na zvaničan način, da se javi za reč, uključi mikrofon, pa da čujemo šta je to epohalno u ovom predlogu zakona koji je ceo, od početka do kraja, suprotan upravo članu 45. Ustava Republike Srbije.
Vas molim, gospođo Čomić, ako ste mogli da prebacujete Slađanu Mijaljeviću za povredu Poslovnika koja ne postoji, da skrenete pažnju gospodinu Šutanovcu da se upristoji. Dakle, mi ovde nismo njegovi posilni, mi ovde nismo zaduženi da mu kuvamo kafu u Ministarstvu.
Mi smo narodni poslanici i molim vas da zaštitite i instituciju i funkciju narodnog poslanika. (Aplauz.)

Javljam se po Poslovniku.
Dame i gospodo narodni poslanici, povređen je član 101, i to stav 2. Poslovnika Narodne skupštine Republike Srbije, zato što je kolega Čikiriz, iz meni potpuno nepoznatih razloga izneo čitav niz neistinitih kvalifikacija o SRS. Gospodine Čikiriz, od kada je SPO došao pod američku kontrolu, hoćete da izbrišete sećanje građana Srbije.
Da vas podsetim, opštinski odbori SPO su tokom 1991. godine vršili javne upise dobrovoljaca u takozvanu Srpsku nacionalnu gardu. Da vas pitam, kojoj stranci je pripadao pokojni Đorđe Božović – Giška?
Kojoj stranci je pripadao pokojni Branislav Vojinović – Dugi? Kojoj stranci je pripadao pokojni Beli? Gde je to poginuo Giška? Da li dok je lovio zečeve na Kosmaju ili dok je branio srpski narod i borio se protiv ustaša na Gospiću? Kako je sada to odjedanput to postalo besmisleno? Ronili ste suze nad kovčegom Đorđa Božovića – Giške. Da li je on to poginuo iz besmislenih razloga? Je l' on to izmislio Franju Tuđmana? Je l' on to izmislio povampireno ustaštvo nezavisnoj državi Hrvatskoj?
Što se tiče tradicije, gospodine ministre, vi izgleda niste čuli za Milunku Savić. Ispada da ste vi izmislili pojam – žena u vojsci. U čijoj se to vojsci borila Milunka Savić i bila odlikovana najvišim srpskim vojničkim odlikovanjima, zato što je bila najbolja žena bombaš u Prvom svetskom ratu? Ispada da mi Srbi nismo imali žena u vojsci dok Dragan Šutanovac nije postao ministar odbrane.
CIA zna mnogo, gospodine Šutanovac, ali o srpskoj istoriji zna ipak nedovoljno. Razumem da su oni vas na kursu obučavali razne stvari, ali vam izgleda nisu rekli da je u Prvom svetskom ratu postojala žena koja se zvala Milunka Savić. (Aplauz.)

Dame i gospodo narodni poslanici, naravno da će Vojislav Šešelj kada se vrati u Srbiju mnogo bolje da odgovori gospodinu Draganu Šutanovcu od mene. Ali, bilo bi dobro da nam Dragan Šutanovac kaže – koliko je to dobrovoljaca SRS poslala u ispomoć Iraku? Gde su to oni obučavani? Kako su oni to ratovali?

A što se tiče vas, gospodine Čikiriz, vi ste sami priznali da ti ratovi koji su vođeni 90-tih godina nisu bili besmisleni. Vi sada kažete – predložili smo formiranje ''srpske garde'', zato što je formirana hrvatska, ustaška vojska. Kako onda besmislen rat? Šta je trebalo da radi srpski narod u tadašnjoj Srpskoj Autonomnoj oblasti Krajini? Da doživi pokolj kao što je bio 1941. godine?! Uopšte ovde ne govorimo o komunističkim generalima iz JNA, ovde govorim o egzistencijalnoj ugroženosti srpskog naroda u tadašnjoj Srpskoj Autonomnoj oblasti Krajini. Taj narod nije imao drugo rešenje, nego da se digne na oružje. Tuđman je, to ste vi, takođe, priznali, 1989. godine rekao jednom američkom novinaru u Nemačkoj – da će u Krajini da poteče krv, isto kao što je bilo u nezavisnoj državi Hrvatskoj.

SPO, gospodine Čikiriz, ne znam da li ste tada bili član te stranke, ali 1990. godine nije bilo sela u Srbiji gde bandere nisu bile oblepljene kartama Velike Srbije, koje je štampala ne SRS, nego SPO. Vi ste se toga odrekli. Zašto ste se odrekli ne znam.

Gospodin Šutanovac je izgleda zaboravio da DS nije došla prvi put na vlast 2000. godine. Pa, čiji su bili ministri u Vladi Milana Panića, gospodine Šutanovac? Vojska je bila pod saveznom kontrolom, to je bilo Savezno ministarstvo. Vaši ljudi su sedeli u Saveznoj vladi Milana Panića. Vaš koalicioni partner je bio, koliko se sećam, ministar inostranih poslova u vreme NATO agresije, kada je Zoran Đinđić uz pomoć kriminalaca pobegao iz Srbije u Crnu Goru, a iz Crne Gore u Nemačku, pa iz Nemačke pozivao da se ruši režim Slobodana Miloševića tako što će da se intenziviraju NATO udari na srpske vojne i civilne ciljeve u Srbiji. Tada je bila javna tajna da što više bombi padne na Srbiju, da će pre pasti Slobodan Milošević.

O tome se radi, a vi ste sve to zaboravili. Mislite da istorija ide samo vama u prilog. Nije baš tako. Ne počinje istorija samo od 2000. godine, valjda je bilo istorije i pre toga. Izgleda da mi ovde prisustvujemo nekoj vrsti porodične svađe DS i SPO, pa sad ne mogu da se dogovore ko je šta radio 90-te, 1992. i 1999. godine, ko je koga podržavao i ko je kakve funkcije vršio. Nemam ništa protiv da se vi svađate o tome, ali nemojte da koristite Narodnu skupštinu. Kada sednete u restorane vi te vaše brakorazvodne parnice rešite mimo građana Srbije.

Dame i gospodo narodni poslanici, rasprava koja se danas vodi ovde o amandmanima na Predlog zakona o civilnoj službi je u velikoj meri besmislena.
Mi razgovaramo o jednom predlogu zakona koji je ceo od prvog do poslednjeg člana suprotan Ustavu Republike Srbije. Ovim predlogom zakona u pravni sistem Republike Srbije pokušava se uvesti jedna kategorija koju Ustav Srbije ne poznaje. Ono što poznaje Ustav Srbije jeste Vojska Srbije kao jedan specifičan državni organ i podrazumeva dva vida služenja u Vojsci Srbije. Jedan vid služenja je onaj klasičan koji je star vekovima, to je služenje Vojske sa oružjem i drugi vid služenja vojnog roka jeste služenje vojnog roka bez oružja. Predlogom zakona uvodi se neka treća kategorija koju Ustav Srbije ne poznaje, a to je tzv. civilno služenje vojnog roka ili civilna služba u Vojsci Srbije.
Taj famozni član 45, na koji se poziva predlagač zakona, i koji je tobože osnov zašto treba odbiti sve amandmane SRS glasi ovako: "Lice nije dužno da, protivno svojoj veri ili ubeđenjima, ispunjava vojnu ili drugu obavezu koja uključuje upotrebu oruža. Lice koje se pozove na prigovor savesti može biti pozvano da ispuni vojnu obavezu bez obaveze da nosi oružje, u skladu sa zakonom". Dakle, jedina mogućnost koju dopušta Ustav Srbije jeste da neko služi Vojsku, ali da ne nosi oružje. Ali da neko uopšte ne ide u Vojsku, odnosno da obavlja tu tzv. civilnu službu, to Ustav Srbije ne dopušta.
Iako je Srbija zaista pravna država, mada mi sumnjamo da jeste, nažalost, Ustavni sud će morati ovaj zakon ukoliko ga vi usvojite da stavi van snage, zato što uvodi neku kategoriju koja je direktno suprotna Ustavu. E, sada, da ironija bude veća, predlagač zakona se upravo poziva na član 45. i navodno je član 45. Ustava razlog zašto treba odbiti naše amandmane.
Ne, član 45. Ustava je razlog zašto treba prihvatiti sve amandmane SRS, zato što se amandmanima SRS štiti i brani ustavni poredak Republike Srbije. (Aplauz.)

Dame i gospodo narodni poslanici, budući da je u toku ove poslepodnevne rasprave gospođa predsedavajuća izigravala političkog advokata gospodina ministra odbrane, pošto on očigledno nije dovoljno sposoban da se sam brani od napada opozicije, evo, ja ću da kažem ono što je Vojislav Šešelj izneo na konferenciji za štampu SRS koja je održana, u sredu, 29. avgusta 2001. godine, o tome šta se dešavalo u Srbiji 1999. godine i ko stoji iza pojedinih ubistava.
Ja sam danas podneo Ministarstvu unutrašnjih poslova...

Dame i gospodo narodni poslanici,  mislim da svi građani Srbije mogu da vide kako se poštuje dostojanstvo ove Narodne skupštine i koliko u Srbiji ima demokratije. Zaista je uveden ''ćut parlamentarizam'' u Srbiju, čim kažete nešto …

Dame i gospodo narodni poslanici, Srbija je tužna država u kojoj ministra odbrane brani jedna osoba suprotnog i nežnijeg pola.
Obavestio sam ih u prvom dopisu da su Zoran Davidović-Ćanda i Branko Jevtović-Jorga, ubili Slavka Ćuruviju …

Dame i gospodo narodni poslanici, evo, mislim da je ovo najbolja slika kako DS zamišlja demokratiju i parlamentarizam u Srbiji, ali dobro, mislim da su građani Srbije još 2001. godine dobili sva potrebna obaveštenja i informacije upravo od Vojislava Šešelja.
Što se tiče Predloga zakona o civilnoj službi, jasno je da je on usmeren protiv elementarnih, nacionalnih i državnih interesa Srbije. Dakle, Ustav Srbije ne poznaje nikakvo civilno služenje vojnog roka, da je ustanova civilnog služenja postojala, recimo, u vreme srpsko - turskih ratova, da je postojala u vreme Prvog i Drugog svetskog rata, pitanje je da li bi danas bilo Srbije.
Ovde se postavlja još jedno pitanje, ono je više logičko-jezički problematično nego pravno. Sada ispada, onaj koji ide na civilno služenje vojnog roka, on ima savest, onaj koji ide u Vojsku on je nesavestan, pa onaj ko se opredeli da, umesto da nosi pušku i da služi Vojsku, čuva babe u staračkom domu – on je savestan čovek, a onaj ko, recimo, brani granicu Srbije prema Bugarskoj ili prema Rumuniji, on je nesavestan. Sada vidite do koje mere je Vlada Srbije Vojsku Srbije zaista svela na apsurd.
Dalje, ovim Predlogom zakona se potpuno širi lista uslova pod kojima neko može da služi Vojsku bez oružja, na stranu to što vi poistovećujete služenje Vojske bez oružja sa civilnim služenjem, očigledno ste pobrkali babe i žabe. Ovde se radi o tome da vi proširujete Predlogom zakona nešto što je Ustavom regulisano.
Ustav kaže – može neko da služi Vojsku bez oružja, ali samo iz verskih ili drugih ubeđenja, a vi u Predlogu zakona kažete – iz verskih, moralnih ubeđenja ili iz drugih razloga. Sada se postavlja pitanje – koji je to drugi opravdan razlog? Dođe mamin i tatin sin u Ministarstvo odbrane i kaže – ja sam emotivno vezan za svoje zlatne ribice u akvarijumu, ja ne mogu od njih da se odvojim i da služim Vojsku.
A vi ćete da kažete – pa, to je opravdan razlog, vezan je za svoju mačku, za svog psa, za svoj kompjuter, za svoj laptop, za svoje igrice, kako dete da ide u Vojsku. Vi ćete da kažete – to je opravdan razlog, nemoj da ideš da služiš Vojsku, nego kao tobože idi na civilno služenje vojnog roka.
Ne znam u kojoj državi na svetu kojoj preti agresija, kojoj preti gaženje njenog teritorijalnog integriteta mogu da se dese ovakve stvari. Ispada da Srbija nema nikakvih bezbednosnih izazova, da niko ne ugrožava naš teritorijalni integritet, da nema nikakvih paravojnih formacija na teritoriji Srbije, da nije okupiran deo Srbije od strane šiptarskih terorista i NATO pakta, da niko ne preti teritorijalnom integritetu Srbije u Vojvodini i da sada mi možemo da se igramo sa Vojskom, da mešamo služenje Vojske sa oružjem, bez oružja, sa civilnim služenjem, da uvodimo nešto čega u stvari nikada nije bilo u srpskoj istoriji.
Jasno je da onaj ko danas glasa za Predlog zakona o civilnoj službi, glasa protiv toga da Srbija nema Vojsku, glasa protiv elementarnih nacionalnih i državnih interesa. Ne znam, gospodine ministre, da li ste vi upoznati sa činjenicom da su, recimo, Hrvatska i Albanija nedavno primljene u NATO pakt, ne znam da li znate da u Sremu, koji se naslanja na ovu neistorijsku granicu sa Hrvatskom, nema nijedne kasarne Vojske Srbije, sem u Sremskoj Mitrovici, a Hrvatska ušla u NATO pakt. A u Hrvatskoj se na hrvatskoj RTV direktno prenose koncerti Marka Perkovića-Tomsona, koji slavi Jasenovac i Staru Gradišku i Maksa Luborića i pokolje nad Srbima.
Šta će sutra biti ukoliko ta i takva Hrvatska u okviru NATO saveza krene da ostvari svoj plan – Hrvatska do Zemuna, ko će da brani građane Vojvodine, građane Srema, ko će da brani, na kraju krajeva, i pojedine beogradske opštine koje bi po tom hrvatskom planu trebalo da se nađu u ''nezavisnoj državi Hrvatskoj''?! Kada se kaže ''Hrvatska do Zemuna'', to znači i Novi Beograd i Zemun. Ko će da ih brani? Jedna kasarna koja ima 200 vojnika.
Vi se ovde nonšalantno odnosite prema ovom problemu, ne umete da uđete u argumentovanu raspravu sa narodnim poslanicima, nego vas štiti predsedavajuća time što ima moć da isključi dugme. Nije problem isključiti dugme jednom narodnom poslaniku, problem je što ćete vi da ugasite svetlo u Srbiji. Neće imati ko da brani ovaj narod. (Aplauz.)
Ali, lako je vama, vi imate rezervnu otadžbinu, vi ste 2000. godine dovedeni u Srbiju da uradite plan koji je smislio neko drugi i kada se taj plan završi, vi ćete da odete, ali ljudi koji žive u Srbiji nemaju gde da odu, to je razlika između vas, koje štiti to dugme na stolu predsedavajućeg, i ostalih građana Srbije, to je drastična razlika. (Aplauz.)

Dame i gospodo narodni poslanici,  mislim da je skandalozno samo po sebi da se vodi rasprava o jednom neustavnom Predlogu zakona, a da nijedan predstavnik, odnosno poverenik predlagača, Vlade  Republike Srbije, nema potrebu da uzme učešće u ovoj raspravi.
Mi smo danas čuli od predstavnika vladajuće koalicije čitav niz reči koje da su se čule negde u nekoj demokratskoj zapadnoj državi, pitanje je da li bi takav narodni poslanik prošao baš bez bilo kakvih konsekvenci. Mi smo, recimo, čuli da je patriotizam jedna potpuno izmišljena, nepostojeća ideologija, da je braniti svoju državu – učešće u jednom besmislenom ratu, da su Srbi imali nekakve koncentracione logore i da je bilo opravdano da se prema Srbima i Srbiji, odnosno bivšoj Jugoslaviji vodi onakva zločinačka politika suprotna međunarodnom pravu, kakva je vođena od 1991. godine.
Mi imamo ovde situaciju da nam Predloga zakona obrazlaže čovek koji se otvoreno zalaže za priključivanje Srbije NATO paktu. Mi imamo situaciju da se pojedine političke partije koje učestvuju u Vladi Srbije i koje podržavaju Vladu Srbije otvoreno zalažu za učešće Srbije u NATO paktu, da se organizuju seminari o tome da Srbija treba da uđe u NATO pakt, a na tim seminarima učestvuju ljudi iz američke ambasade.
Hvale se na tim seminarima koji je nedavno održan u Novom Sadu, da je najveće dostignuće u reformama Vojske Srbije i našeg odbrambenog sistem činjenica da je danas, u 2009. godini, broj vojnika Vojske Srbije sveden na brojku od 30.000. To ne kaže SRS, to kaže politički savetnik u američkoj ambasadi u Beogradu, oni se hvale da su uspeli sa projektom koji je počeo od 2000. godine – da nema više Vojske Srbije, odnosno da ima samo na papiru, da je broj vojnika Vojske Srbije sveden na najmanju moguću meru. Kažu, to je NATO standard.
I Turska je u NATO paktu, i vidite koliko ima vojnika, koliko ima borbenih aviona, koliko ima tenkova. Koliko Bugarska ima vojnika, dva puta više nego Srbija, a član je NATO pakta.
Kako to neki standardi važe za neke države, a za neke države ne važe?
Svako ko se malo razume u geopolitiku, geostrategiju zna da položaj Srbije danas, na početku 21. veka, nije isti kao položaj mnogih država danas u Evropi. Lako je nekom državama. Niko ne preti njihovom teritorijalnom integritetu. Niko ne proteruje njihov narod sa njegovih vekovnih ognjišta. Niko ne preti otcepljenjem dela teritorije njene države. U Srbiji se sve to dešava!
Umesto da Vlada Srbije predloži zakone kojima će se štititi elementarni, nacionalni i državni interes, da jača Vojsku Srbije, ne, mi radimo sve da Vojske Srbije nema. Stvara se teren, omekšava se mozak građana Srbije, da bi im se u jednom momentu saopštilo – ljudi, nema drugog rešenja, moramo da uđemo u NATO pakt. Nema ko drugi da nas štiti, sem da stanemo pod taj bezbednosni kišobran NATO pakta.
Što se tiče SRS, preduzećemo sve mere demokratske i političke borbe da Srbija nikada ne uđe u NATO pakt, da srpski vojnik nikada ne učestvuje u nekakvim operacijama koje se vode u Iraku, Avganistanu, bilo gde u svetu, po američkim interesima. Ako je ministar odbrane spreman da pogine za američke interese, neka on to uradi, neka ne šalje srpsku decu. Kakve veze imaju srpska deca sa ratom u Iraku i Avganistanu?
Da li smo mi stvorili Al Kaidu? Da li smo mi početkom 80-tih godina podržavali Sadama Huseina, pa posle okrenuli ćurak naopako? Što mi da se mešamo u tuđe stvari. Što mi da ginemo za račun američkih i engleskih trgovaca narkotika.
Ako se ministru odbrane učestvuje u tome, neka učestvuje zajedno sa svojim advokatima, saveznicima, pomoćnicima, oficirima, nemamo ništa protiv, ali nemojte da šaljete drugu decu. Nemojte da budete dobrovoljni davaoci tuđe krvi. Pokažite na ličnom primeru da ste spremni da poginete za američke interese, pa kada vi to uradite, možda nas i ubedite da to zaista i treba da se radi. (Aplauz.)