Poštovana predsednice, dame i gospodo narodni poslanici, vrlo sam iznenađen načinom na koji ste reagovali kada sam ukazao na povredu Poslovnika, člana 27. alineje 3.
Upravo ove diskusije koje sada čujemo, evo, i predstavnik vladajuće većine govori o potrebi ...
(Predsednik: Izvinite, molim vas, gospodine Palaliću, zaista moram da vas prekinem. Vi ste u tri navrata izneli nešto što nije činjenica, da nisam stavila na dnevni red pomenutu rezoluciju. Dakle, ona je bila stavljena na dnevni red, ali parlamentarna većina je ocenila tako. Rekao je tri puta da sam povredila Poslovnik, u odgovoru na to sam samo konstatovala, ili se ne sećate, ili to namerno činite.)
Gospođo predsednice, vaša je uloga, kada je u pitanju jedna takva ozbiljna inicijativa 108 narodnih poslanika, da kontinuirano, svakodnevno držimo konsultacije kako bismo došli, ako je to moguće, do zajedničkog teksta predloga rezolucije. Ne da nije bilo tih konsultacija, nego je u poslednja dva meseca čak i predstavnik Vlade, koji je u jednom trenutku pokazivao volju da razgovara sa poslaničkim grupama, to prestao.
Upravo sam ukazao na činjenicu da ova Narodna skupština u vezi sa tako važnim temama i pitanjima, kao što je politika prema Kosovu i Metohiji, nema ulogu koju je imala do jula meseca 2008. godine. Upravo je prethodni govornik ukazao zašto je bilo potrebno da razgovaramo. Svi su rekli i svi se slažemo da ćemo Kosovo i Metohiju braniti svim diplomatskim sredstvima. Ali, postoje vrlo velike razlike u tome šta su ciljevi te borbe i na koji način država Srbija treba da postavi granicu odbrane svog suvereniteta.
Moja namera jeste bila da u obraćanju ukažem vama kao predsedniku Narodne skupštine da nije dovoljno samo da se (što ste tačno rekli) stavi na dnevni red predlog rezolucije, pa se onda ne učini nikakav napor da se o tome raspravlja, nego se pusti vladajućoj većini da to skine sa dnevnog reda i samim tim kažemo - eto, ne postoji volja da se raspravlja o Kosovu i Metohiji. Mi smo svi morali u Narodnoj skupštini da činimo napore da se o ovako velikoj i važnoj temi razgovara. Upravo u tom smislu je bilo moje ukazivanje vama na to da član 27. podrazumeva napor predsednika Narodne skupštine da se o najvažnijim temama raspravlja.
Evo, mi ćemo ubrzo raspravljati i o problemu koji postoji u zastoju sa evropskim integracijama. Upravo Evropska unija ulazi u proces izrade studije izvodljivosti za Kosovo i Metohiju, pa će ono o čemu smo mi govorili, DSS, u raspravi o Sporazumu o stabilizaciji i pridruživanju – da će Srbija biti naterana da uspostavi dobrosusedske odnose sa Kosovom i Metohijom ako želi u EU – vrlo brzo biti tema ovog parlamenta. Da li ćemo tada o tome raspravljati ili ćemo ući u beskrajni proces konsultacija koje niko ne vodi?
Ovo je stvar digniteta i snage parlamenta da se nametne kao najvažnija državna institucija, da raspravlja o najvažnijim temama, a ne da bude ignorisana.
Moja dobra namera je bila da vama kao predsedniku Narodne skupštine ukažem da su ovo istorijski događaji i da vaša uloga kao predsednika Narodne skupštine tu mora biti odlučujuća. Jer, ovo gleda narod, a narodni poslanici, svih 250, predstavljaju narod, bez ikakve namere da se iko ovde uvredi.
Ovo je bila dobra namera. Hvala.

Poštovana predsedavajuća, uvažena ministre Malović, dame i gospodo narodni poslanici, zaista je važna ova rasprava o sedištima i područjima privrednih sudova i treba je staviti u kontekst ukupne promene, kako se ovde kaže, mreže sudova, koja je sada na dnevnom redu, tj. Predloga zakona o sedištima i područjima sudova i javnih tužilaštava. Upravo se na ovom primeru vidi kontradiktornost i nedoslednost Vlade Republike Srbije kada je ušla u ovu reformu, koja je izazvala ovakve polemike u javnosti.
Mi smo za većinu amandmana na Predlog ovog zakona, gde se amandmanski intervenisalo u članu 5, prilikom njihovog odbijanja, dobili obrazloženje da su sadašnja rešenja, tj. rešenja koja su u važećem pozitivnom pravu, ta koja su, faktički, primenjena i implementirana u ovaj predlog zakona. S jedne strane, imamo radikalnu reformu mreže sudova, kada su u pitanju osnovni sudovi, a, s druge strane, imamo konzerviranje stanja, kada su u pitanju privredni sudovi.
Mislim da je bilo bolje, kada se već ušlo, bez obzira na naše kritike ovih promena, da su se ipak neke činjenice i neke okolnosti uvažavale i prihvatile. I, ona inercija koja je postojala, kada je u pitanju privredni sud još iz ranijeg perioda, moglo se sada amandmanski intervenisati i te okolnosti uvažiti i promeniti i u svetlu zakona koji se odnosi na lokalnu samoupravu, a pogotovo ovog amandmana koji je podneo moj uvaženi kolega Vladimir Milentijević, koji je sa svih aspekata neracionalan i koji nije ni u državnom interesu.
Reći ću prvo o nekim amandmanima i nekim nelogičnostima koje su se sada morale ispraviti. Vi imate gradove sa preko 100.000 stanovnika, koji su i po Zakonu o lokalnoj samoupravi gradovi, koji imaju i osnovne i više sudove i koji su veliki privredni centri, kao što su Kruševac, Smederevo, Šabac, a nemaju privredne sudove.
Bez obzira na argumentaciju koju smo ovde danas čuli, vi ste imali sedište privrednog suda u Valjevu, za kojeg smatramo da treba da ima privredni sud, za područje Mačvanskog okruga i grada Šapca. Imate Požarevac, koji je mnogo manji grad od Smedereva, a gde je sedište privrednog suda, a nemate privredni sud u Smederevu, koji je i privredno i u svakom drugom pogledu veći, i imate Kruševac, o kom je moj uvaženi kolega Miša Radulović diskutovao, odakle je 61% predmeta u Privrednom sudu u Kraljevu, upravo iz Rasinskog okruga.
Ti gradovi su motori razvoja čitavih regiona i bilo je važno da se sada, upravo kada se ušlo u ovakvu promenu, koja je, po nama, kada su u pitanju osnovni sudovi, pogrešna, ako se već menjalo u segmentu opštinskih sudova, uđe i u onaj segment koji se odnosi na privredne sudove, a ne da se ovo stanje konzervira, da se zadrži postojeće stanje i da se odbijanje amandmana obrazloži time da je tako sada u ovom pozitivnom pravu.
Ako se pokazivala hrabrost za reforme, morala se pokazati i u segmentu privrednih sudova, s obzirom na to da je komplementarno i s promenama u lokalnoj samoupravi, i s politikom regionalnog razvoja, jer imate situaciju da samo ova tri velika grada, Kruševac, Smederevo i Šabac, koji imaju skoro 400.000 stanovnika, gradovi sa jakom privredom, s velikim potencijalima u privredi, neće imati privredne sudove, zato što se, po nekoj inerciji iz nekog komunističkog vremena, kada su jaki partijski funkcioneri bili u Valjevu, Požarevcu, drugim gradovima, zadržavala ta neka struktura privrednih sudova.
Mislim da bi bilo dobro da Vlada usvoji argumentaciju koju su izneli predstavnici i pozicije i opozicije i da se formiraju privredni sudovi i u Kruševcu, i u Smederevu, i u Šapcu.
Što se tiče ovog amandmana mog kolege Vladimira Milentijevića, koji je izuzetno bitan, koji je suštinski, koji treba da pošalje poruku da Vlada Republike Srbije vodi računa o tome da na prostoru KiM-a mora da postoji jedan privredni sud, da Vlada želi time da pokaže da će se i privredna aktivnost na taj način jasnije definisati, uopšte, ekonomska politika Vlade prema prostoru KiM-a, bilo bi važno da se on usvoji.
Osim reči ''celishodnost'', mi nijedno podrobnije obrazloženje nismo dobili. Privredni sud u Nišu pokriva ne samo Nišavski okrug, nego pokriva i Toplički okrug, sa sedištem okruga u Prokuplju, pokriva Pirotski okrug, sa sedištem u Pirotu, i još čitav prostor KiM-a. Da li je to celishodnost? Bez obzira na kapacitete koje ima Niš, da li može Privredni sud u Nišu da pokrije ovoliki prostor kvalitetno i da u proklamovanoj efikasnosti rešava predmete koji pristižu?
Kada se polemiše o tome da su strani investitori i privrednici nezadovoljni pravosuđem, oni, prvenstveno, misle na stanje u privrednim sudovima, jer sa njima imaju najtešnji dodir u svom poslovanju i preko njih rešavaju najvažnije svoje probleme. Upravo je cilj da se privrednicima olakša ta komunikacija i učine efikasnijim privredni sudovi.
Pored ovog amandmana, koji je sa državnog aspekta bitan, treba da ga prihvatimo, ukazujem uvaženoj ministarki Malović na činjenicu da i Kruševac, i Smederevo, i Šabac, kao važni centri u Srbiji, treba da dobiju svoje privredne sudove, pored privrednih sudova u Valjevu, Požarevcu i Kraljevu. Apelujem da se ovi argumenti uvaže.
Ako se već ušlo u ove promene koje se odnose na osnovne sudove, s kojima se mi ne slažemo, ali Vlada je ovde pokazala da ima nekakvu strategiju, zaista je za čuđenje odsustvo strategije za privredne sudove, pa se šalje poruka, kroz obrazloženje o odbijanju amandmana, da stanje kakvo je sada treba da ostane. Na konzerviranje privrednog sudstva je upućena najveća kritika od strane preduzetnika privrede Srbije i stranih investitora, pa je to nešto gde treba da učinimo najradikalnije promene.

Poštovani predsedavajući, uvažena ministarko Malović, predstavnici Vlade, dame i gospodo narodni poslanici, evo, u okviru rasprave o ovom predlogu zakona, nakon iscrpne diskusije u vezi s predlogom rešenja o sedištima privrednih sudova, sada raspravljamo o Višem prekršajnom sudu. Sasvim sigurno, koncept koji je ovde predložen u potpunosti potvrđuje sve one diskusije koje su ovih dana vođene o tome da je mnogo kontradiktornosti i mnogo nedoslednosti kada je u pitanju koncept svih vrsta sudova koji se definiše u ovom važnom predlogu zakona.
Prva nelogičnost i odsustvo ozbiljnijeg obrazloženja od strane predstavnika Vlade jeste činjenica da je ovim zakonom predviđeno 45 prekršajnih sudova, a 34 osnovna suda. Mi smo, u okviru diskusije, više puta isticali i tehničku opremljenost i kapacitete koje imaju svih 138 opštinskih sudova, koji se sada svode na 34 osnovna suda. U isto vreme, diskutovali smo i o činjenici da je tu veliki broj opština sa jakim privrednim kapacitetima, s velikim brojem stanovnika, s velikim potencijalima razvoja i ukazivali smo na neke neopravdano izostavljene sa spiska opština koje imaju osnovne sudove, da bismo, u odsustvu ozbiljnijeg obrazloženja, videli da te iste opštine, jedan broj opština, tačnije, 11, imaju predviđene prekršajne sudove, kao što su Aranđelovac, Bečej, Bačka Palanka, Ruma, Trstenik, Lazarevac, Obrenovac, Mladenovac. To su opštine koje bi po ovom predlogu zakona trebalo da dobiju prekršajni sud.
Kada se pitamo, gde je tu kriterijum i zašto te opštine nemaju osnovni sud, ne dobijamo nikakav odgovor, odgovor u smislu prijava predmeta, u smislu kvaliteta donošenja odluka, tehničkih uslova rada. Takva obrazloženja nismo od predstavnika Vlade dobili.
U okviru diskusije, želim da istaknem da je ovo vrlo važan zakon, koji nema svoje aspekte samo kada je u pitanju pravosuđe, on je tu najvažniji i to je njegov osnovni razlog. On mora biti uklopljen u kompletnu sliku razvoja Srbije, u kompletnu strategiju države, kada je u pitanju razvoj pojedinih regiona i pojedinih opština, naravno, vodeći računa o zakonskim predlozima koji su već na snazi, kao što je Zakon o lokalnoj samoupravi.
Suočavamo se s potpunim odsustvom kriterijuma, da imamo Zakon o lokalnoj samoupravi, koji je ovaj parlament usvojio u decembru prošle godine, 24 grada, pa onda imamo 45 prekršajnih sudova, 34 osnovna suda, 16 privrednih sudova, o čemu smo diskutovali ovde pre nekih sat i više, gde je, s jedne strane, obrazloženje Zakona o lokalnoj samoupravi bilo da se podstiče regionalni razvoj kroz jak privredni razvoj pojedinih gradova, a onda imamo činjenicu da osam gradova nema privredni sud.
To su stvari o kojima je Ministarstvo pravde moralo da vodi računa, naravno, stavljajući kao prioritet pravosudne razloge i ulogu u pravosuđu, ali ne može se to odvojeno posmatrati od ukupne državne strategije ravnomernog regionalnog razvoja i razvoja pojedinih regiona.
Nismo dobili ubedljivo obrazloženje od Vlade Republike Srbije zašto je ovakav koncept predložen i zašto su pojedini gradovi definisani u ovom predlogu zakona tako da jedni imaju osnovni sud, a drugi nemaju. Jedni imaju i osnovni i viši, nemaju privredni. Jedni imaju prekršajni sud, ali nemaju osnovni sud. Prosto, ne možemo da razumemo koji su to ključni argumenti i kriterijumi bili.
Mi smo čuli samo nekoliko argumenata koji su, apsolutno, nedovoljni da bi se jedna ovako složena materija ovde raspravila. Možda su u pravu sve kolege koje su diskutovale ovde, iz opozicije, prvenstveno, ali i iz pozicije, da je bilo važnije sprovesti o ovako važnom zakonu ozbiljnu javnu raspravu, koja bi uključila, pored pravosudne javnosti, koja najviše sada kritikuje predložena rešenja, i javnost, koja se i te kako bavi ekonomskim i regionalnim razvojem pojedinih delova Srbije, pa i sociološku, pa i demografsku, svaku drugu analizu koja bi bila ovde uključena i koja bi iskazala kakve su posledice ovakvog zakona na ukupnu sliku pojedinih gradova.
Činjenica da imamo 45 prekršajnih sudova, 34 osnovna suda, da je 11 sudova koji su izostavljeni sa spiska osnovnog suda dobilo prekršajni sud, ukazuje nam na ozbiljno odsustvo kriterijuma u donošenju ovog predloga zakona. U tu sliku uklapa se i predlog u članu 7. da postoje samo tri odeljenja Višeg prekršajnog suda. Ako smo već definisali da imamo 26 viših sudova i ako smo želeli da definišemo da je cilj da pojedine gradske celine postaju motori razvoja, mesto koje će uticati na ukupnu sliku razvoja pojedinih regiona, sada pojedine više prekršajne sudove, koji su dobro funkcionisali i imali dobre rezultate, ukidamo i svodimo ih samo na tri velika grada, kao što su Kragujevac, Niš i Novi Sad.
Znači, ovo moje izlaganje ima za cilj da proširi sliku o posledicama primene ovog zakona sa terena pravosuđa. Ona ne može da se svodi na teren pravosuđa, ona ima mnogo krupniji, mnogo širi kontekst posmatranja posledica, u okvirima zakona, u mnogim regionima u Srbiji.
Molim vas da, ne ulazeći u to kako će biti u danu za glasanje, razmislite, prvo, o svim amandmanima koje smo mi, kao poslanička grupa, i veliki broj opozicionih i pozicionih poslanika podneli, da uvažite argumente koje smo istakli, a, u krajnjoj liniji, ako svi ti, eventualno, prihvaćeni amandmani ruše kompletnu sliku i koncept koji ste ovde predložili, najbolje je rešenje da se ovaj zakon povuče iz skupštinske procedure.
Ova rešenja ne mogu da se posmatraju odvojeno od državne strategije ravnomernog regionalnog razvoja, jer imamo najave od strane jednog ministarstva da ćemo, u donošenju predloga zakona o ravnomernom i regionalnom razvoju, imati sedam regiona. Pazite, kakvu će tek tu konfuziju stvoriti, 45 prekršajnih sudova, 34 osnovna suda, 26 viših, sedam regiona, 24 grada. Jednostavno, nikakva jasna slika, jasna državna strategija o tom pitanju u ovom trenutku u državi ne postoji.
Tek ćete videti kako će izgledati predlog zakona o ravnomernom regionalnom razvoju i kakve će tek on imati koncepte i rešenja, koja nemaju nikakve veze s ovim sudovima. Pravosuđe je važna državna institucija i zato vas molim da ozbiljno prihvatite ovu našu analizu i ove naše argumente. Hvala.

Poštovana predsedavajuća, dame i gospodo narodni poslanici, Predlog zakona o sedištima i područjima sudova i javnih tužilaštava jeste zakon koji je izazvao najveću polemiku u Narodnoj skupštini, kada je u pitanju set pravosudnih zakona. Nesumnjivo, činjenica da Vlada Republike Srbije želi da ukine 104 opštinska suda i na taj način izvrši kompletnu promenu mreže sudova i tužilaštava na teritoriji Republike Srbije uzburkala je javnost, a podstakla je i narodne poslanike da i u načelnoj raspravi, a pogotovo u raspravi u pojedinostima istaknu sve ono što smatraju krupnim nedostacima.
Naša poslanička grupa, DSS-a, smatra da ovaj predlog zakona ima zaista krupne nedostatke. Ovim amandmanima koje smo podnosili ukazali smo na to kako mi vidimo koncepciju rešenja ovih zakona i kroz jednu ozbiljnu i konstruktivnu diskusiju pokušavamo da ubedimo Vladu Republike Srbije da ovaj predlog zakona povuče iz skupštinske procedure.
Više razloga postoji zašto ovaj zakon treba da se povuče iz skupštinske procedure. Poslanici iz naše poslaničke grupe ukazivali su na sve te razloge – odsustvo kriterijuma, nejasna koncepcija, hajde da kažemo, velike kontradiktornosti u razlozima zašto pojedini opštinski sudovi postoje, a na prostoru pojedinih opština ne postoje. Loša je poruka, kada je u pitanju politika ravnomernog regionalnog razvoja, neubedljiva argumentacija da je korupcija mnogo manja u manjim sudovima nego u većim. Sve to ukazuje da ovaj predlog zakona nije dobar i da ga treba povući iz skupštinske procedure.
Ono što je, takođe, izazvalo veliku polemiku i aktivnost narodnih poslanika iz više poslaničkih grupa, pa i nekih iz onih poslaničkih grupa koje podržavaju Vladu Republike Srbije, jeste činjenica da se na prostoru AP Vojvodina ukida zaista veliki broj opštinskih sudova. Mi ćemo biti svedoci da će na prostoru AP Vojvodine, ako se ovaj zakon usvoji, postojati samo osam osnovnih sudova. Osam osnovnih sudova, od toga, tih sedam sudova jesu sudovi koji će biti u centrima okruga i još jedan sud na području opštine Vršac, na području Južnobanatskog okruga.
Nije jasno na koji način je Vlada Republike Srbije, prvenstveno, Ministarstvo pravde, odlučilo da veliki broj opština u Vojvodini, koje imaju i veliki broj stanovnika, koje imaju opštinske sudove u kojima je veliki priliv predmeta na godišnjem nivou, treba da ostanu bez opštinskih sudova.
Podsetiću samo da neke opštine, koje imaju preko 60 hiljada stanovnika i ozbiljan ekonomski potencijal, u kojima je prisutan, kroz investicije, veliki broj velikih svetskih kompanija, ostaju bez opštinskih sudova.
U Sremu – kada su u pitanju Inđija, Stara Pazova, Ruma, u Bačkoj – kao što su Bačka Palanka, Vrbas, Bečej, velike opštine, Odžaci, Apatin, koje, i pored prirodnih potencijala, demografskih potencijala i činjenice da je veliki broj stranih kompanija u njima prisutan, ostaju bez osnovnih sudova.
Ta činjenica je vrlo loša poruka i građanima tih opština, a i svima onima koji žele da utiču na to da se privredni ambijent, socijalni ambijent, pa da kažem i demografski ambijent u tim sredinama poboljša.
Naša poslanička grupa je uložila veliki broj amandmana koji pokušavaju da ove nedostatke isprave i slažemo se sa svima koji su govorili da je učinjena velika nepravda ovim opštinama na teritoriji Vojvodine. Molimo Vladu Republike Srbije i Ministarstvo pravde da ozbiljno uzmu u razmatranje naše i amandmane drugih poslaničkih grupa koje uvažavaju ove činjenice.
Ne sporeći pravo, smatramo da je dobro i podržavamo da bude van sedišta okruga i Osnovni sud u Vršcu, postavili smo pitanje – zašto se na području Južnobanatskog okruga ukida Osnovni sud u Kovinu, u opštini koja ima skoro 40 hiljada stanovnika, ili u Beloj Crkvi, u kojoj Sud ima vekovnu tradiciju, o čemu je nešto i moj uvaženi kolega Jojić govorio u svom izlaganju? Dve ozbiljne opštine na teritoriji Južnobanatskog okruga, sasvim sigurno, zavređuju da u njima ostanu osnovni sudovi.
Kažem, ne sporeći činjenicu i podržavajući da i sama opština Vršac, s velikim ekonomskim potencijalima, treba da ima osnovni sud, mi tu priču proširujemo i na druge opštine u Sremu, a potenciramo i Inđiju, i Staru Pazovu, i Rumu, i Šid, a pogotovo na Bačku, gde mislimo da je veliki broj velikih opština drastično oštećen.
Kao poslanička grupa, pribavili smo veliki broj podataka o tome na koji način su ti sudovi radili, koliki je broj i kakav je priliv predmeta. Vi ćete videti da je u sudovima, kao u Kovinu, priliv predmeta u 2007. godini bio 18 hiljada, na opštinu koja ima 36 hiljada stanovnika, a to je veoma veliki broj predmeta. Zamislite sada da svi ti predmeti treba da se izmeste iz ove opštine, a ta opština je vrlo značajna po svom ekonomskom potencijalu, nalazi se na Dunavu, vrlo velike perspektive ima, ili Bela Crkva, koja je, takođe, opština s velikim potencijalima. Kažem, strašno je poslati poruku da se jedan opštinski sud, koji ima tako veliku tradiciju, u Beloj Crkvi, sada potpuno ukida.
Suština svih naših amandmana koji se odnose na Vojvodinu jeste da se ne ignoriše činjenica da u privrednom, ekonomskom i demografskom smislu, u Vojvodini postoje ogromni potencijali u velikom broju opština. Sposobna i efikasna rukovodstva su uspela da privuku ozbiljne investitore, poslala poruku da tamo postoji potencijal za ekonomski rast i sada mi njima šaljemo, konkretno, Vlada Republike Srbije i, verovatno, skupštinska većina, poruku da se ukidaju sudovi.
Apelujem još jednom, pozivam Ministarstvo pravde i Vladu Republike Srbije da ovaj zakon povuku iz skupštinske procedure, da uvaže sve argumente koje su narodni poslanici rekli, a koji su predočeni preko 120 amandmana, da se napravi ozbiljna analiza ovih primedaba i da se izađe s rešenjem koje će biti zaista adekvatno potrebama tih opština, ali i potrebama pravosuđa. Jer, ne možemo da dopustimo da ono što je osnovno pravo građana – dostupnost pravde, bude na ovaj način najgrublje prekršeno, pogotovo nemojmo da ubijamo potencijale i sve ono što su perspektive i nade velikih opština u Vojvodini, time što ukidamo sudove.
Molimo još jednom Vladu Srbije, ispred Poslaničke grupe DSS-a – povucite ovaj izrazito loš predlog zakona iz procedure.

Replika je u pitanju. Ja želim samo da kažem da je čitav koncept amandmana koje smo podneli imao vrlo jasan cilj, a to je – da se ovaj zakon povuče iz skupštinske procedure.
Zato predlažem Vladi Republike Srbije da usvoji, prvenstveno, amandman naše koleginice Milice Radović na član 3 – da se ceo ovaj sistem, ovako nakazno postavljen, vrati na ona rešenja koja su sada, a koja su jedino ispravna, sa svim onim predlozima koji su definisani u sadašnjim rešenjima zakona, za sve opštine, za sve sudove, za sva odeljenja koja postoje u Predlogu zakona. Ili povucite Predlog zakona iz skupštinske procedure, ili usvojite amandmane naše poslaničke grupe, prvenstveno, usvojite amandman koleginice Milice Radović. Rešenje koje smo mi predložili je najcelishodnije. Hvala.

Poštovani predsedavajući, uvažena ministarko Malović, dame i gospodo narodni poslanici, ovaj amandman se odnosi na član 21. čiji naslov glasi – Kandidovanje i predlaganje.
Vrlo bitan momenat, nešto što je očekivala sudska javnost, jeste način na koji će se birati članovi Visokog saveta sudstva iz redova sudija. Mi ovim predlogom zakon o Visokom savetu sudstva uvodimo izbor u okviru koga će, faktički, biračko pravo imati sve sudije. To je nešto što jeste dobar korak i što, sasvim sigurno, može dovesti do onoga što smo svi mi želeli kada je započela ideja da se formira jedan organ, koji će imati pravu vlast u pravosuđu, koga će birati sudije.
Znači, od 2001. godine, od Visokog saveta pravosuđa, evo, sada dolazimo u priliku da će sudije koje će biti članovi Visokog saveta sudstva birati sve sudije.
To je nešto što treba da predstavlja legitimnost vršenja vlasti od strane Visokog saveta sudstva koji, nesporno, nakon ustavnih promena i nakon ovih rešenja koja imamo u ovom predlogu zakona, ima značajne nadležnosti koje se tiču vođenja politike u oblasti pravosuđa. Ovde govorim za deo koji se odnosi na sudstvo. Državno veće tužilaca ima te nadležnosti kad su u pitanju tužilačke funkcije.
Hteo bih da se osvrnem na prethodni amandman za koji smatram da je vrlo dobar, jer činjenica da će se sprovesti zakonom vrlo detaljno regulisan postupak izbora, u kome će učestvovati sve sudije, govori da je to, na neki način, bez obzira kako to možda sada zvučalo sudijama i uopšte radnicima u pravosuđu, jedna vrsta kampanje. U ovom zakonu je predviđeno da to traje šest meseci, jer će sigurno kandidati za članove Visokog saveta sudstva želeti da dobiju podršku od svih sudija, počev od osnovnog suda, viših sudova, apelacionog suda i Vrhovnog kasacionog suda.
Sasvim sigurno da će kandidati svojim biografijama, svojom stručnošću, onim što treba da ih preporuči za članstvo u Visoki savet sudstva, želeti da dođu u priliku da se predstave sudijama svih sudova u Srbiji, a činjenica da to treba da traje šest meseci dodatno unosi tenziju u pravosuđe, predugo traje i sigurno ne doprinosi da se vrši osnovna funkcija sudija, koja se sastoji u donošenju odluka, presuda i ne treba da se sprečava ovako dugom kampanjom, to želim ovde da istaknem.
Ono što jeste ''racio'' ovog amandmana, jeste činjenica da je i ustavnim promenama dobar deo nadležnosti koji je imao ovaj visoki dom, kada je u pitanju izbor i razrešenje nosioca pravosudnih funkcija, sada izmešten iz Narodne skupštine. Tu se prvenstveno misli na prvi izbor sudija i tužilaca, ali i na razrešenja nosilaca pravosudnih funkcija. To više nije nadležnost Narodne skupštine i te nadležnosti sada dobijaju Visoki savet sudstva i Državno veće tužilaca.
Imamo i činjenicu, koja je ovim zakonom definisana u članu 38, da Narodna skupština bira članove Visokog saveta sudstva na predlog ovlašćenih predlagača. Onda se postavlja pitanje – zašto se Narodnoj skupštini, i pored toga što su joj oduzeta ovlašćenja koja se odnose na izbor i razrešenje sudija, faktički, u stalnu funkciju sudija, oduzima i to ovlašćenje da donese odluku o otpočinjanju postupka predlaganja kandidata? Zašto da predsednik Narodne skupštine nema tu vlast, tu mogućnost, kada već Narodna skupština odlučuje o tome kada, već, od samog početka učestvuje u procesu izbora članova Visokog saveta sudstva?
Mi ovde ovo potenciramo, naša Poslanička grupa, iz još jednog razloga, jer smo svedoci, upravo u ovom sazivu, značajnog smanjenja uloge Narodne skupštine, uloge koju je imala ne samo u domenu pravosuđa, već koju je imala i u prethodnim sazivima kada je u pitanju niz aktivnosti koje je imala Vlada i država.
Mi smo ovde više puta isticali ignorisanje Narodne skupštine kada je u pitanju donošenje odluka u nizu važnih politika –politike prema KiM, a sada Narodna skupština ni na koji način nije konsultovana, niti se iko obratio Narodnoj skupštini kada su u pitanju rasprave o merama za ublažavanje finansijske i ekonomske krize, koje potresaju čitav svet. U rešavanju tih mera učestvuju svi parlamenti svih država u svetu.
Verujem da svi narodni poslanici prate u kojoj meri je učešće parlamenata evropskih i vanevropskih država u raspravi o tome šta vlade tih država treba da učine da se donesu odluke i predlože mere kako bi se ta ekonomska kriza ublažila i njeni efekti koji najviše pogađaju stanovništvo, u najvećoj meri, bili sanirani. Jedino u Srbiji Narodna skupština nije imala priliku da razgovara sa predstavnicima Vlade, prvenstveno sa predsednikom Vlade, ali i sa resornim ministrima koji su najviše odgovorni za ekonomsku politiku, o tome šta bi država u budućem periodu trebalo da čini po pitanju rešavanja ove ekonomske krize koja svaki dan sve više pogađa Srbiju.
Svedoci smo da se i predsednici država, a ne samo predsednici vlada, obraćaju poslanicima svojih parlamenata. Imali smo priliku da vidimo da se čitava javnost pojedinih država mobiliše na rešavanju ekonomske krize, tako što ta javnost prati raspravu u skupštini, gde sede predstavnici naroda, a rasprava se vodi između predstavnika naroda, narodnih poslanika i predstavnika izvršne vlasti koji treba da donesu te mere. U tom smislu je i pokušaj da se otkloni to minimiziranje uloge Narodne skupštine, koja se sada u ovom sazivu u ovoj skupštini predstavlja i promoviše, da Narodnoj skupštini vratimo njene ingerencije, bar preko činjenice da će predsednik Narodne skupštine doneti odluku o otpočinjanju procedure izbora članova Visokog saveta sudstva.
Nesporna je činjenica da se formira Komisija, da Komisija sprovodi postupak, da je taj postupak detaljno uređen ovim zakonom. Neki nedostaci koji su uočeni, po nama, Poslanička grupa DSS, kroz nekoliko amandmana koje je podnela, ima nameru da se otklone. Ali, izostaviti Narodnu skupštinu i u ovom domenu, znači, potpuno smo izostavili Narodnu skupštinu u domenu kontrole vršenja izvršne vlasti, a sada izostavljamo Narodnu skupštinu iz mogućnosti da, na neki način, učestvuje u otpočinjanju postupka izbora onog organa koji ima stvarnu vlast u pravosuđu. A stvarnu vlast u pravosuđu ima Visoki savet sudstva. Predsednik Narodne skupštine treba samo da bude neko ko će da otvori sednicu na kojoj će se aminovati ono što bude predlog ovlašćenih predlagača, u ovom slučaju i Visokog saveta pravosuđa u starom sazivu, što nije dobro.
Znači, osnovni motiv ovog amandmana jeste ukazivanje, naravno, i Ministarstvu pravde, ali i javnosti Srbije, da se Narodna skupština ignoriše u najvažnijim i najvitalnijim pitanjima u ovom trenutku u Srbiji.
Koliko su puta predstavnici opozicije izlazili za ovu govornicu i pitali predstavnike izvršne vlasti, kao i predsednika Narodne skupštine – zašto Narodna skupština ne raspravlja i o KiM i o merama za suzbijanje finansijske i ekonomske krize u Srbiji?! Zar je moguće da predsednik Narodne skupštine ne može da pozove predsednika Vlade, koji verovatno gleda svakog dana, pretpostavljam da prati i strane medije, i vidi da svi parlamenti o tome raspravljaju, sva štampa o tome piše.
Verujte, kada se pogledaju mediji u Srbiji, nemate priliku da čujete da se u Srbiji uopšte pominje ekonomska i finansijska kriza, ako ne pogledate sednice Narodne skupštine. Jedino narodni poslanici iz opozicije pričaju o tome. Tada građani imaju priliku da čuju sa kakvim problemima ćemo se tek suočiti, a kada narodni poslanici o tome pričaju, ona se optužuju da šire paniku. Kada izađemo sa konkretnim merama, kao što je izašla DSS, onda se prvo te mere ignorišu, a naknadno, u tišini, ispod žita, većina tih mera se prihvata usled odsustva inventivnosti i inicijative Vlade. To je činjenica sa kojom se mi suočavamo.
Evo još jedna činjenica koja ukazuje da se ovaj parlament ignoriše, a to je podatak da pred Narodnom skupštinom nemamo budžet, koji Vlada nije usvojila. Građani se pitaju da li je to znak nemoći ove Vlade, odsustva inicijative, vizije kako da se rešavaju problemi i da li se ova politička kriza, koja se svakoga dana sve više produbljuje, zbog ovih problema koje smo slušali, reflektuju i na budžet.
Znači, predlažem da predstavnici Vlade, ministarka Malović, usvoji ovaj amandman i da pravo predsedniku Narodne skupštine da donese odluku o otpočinjanju ovog vrlo važnog procesa – prvi put u istoriji pravosuđa bira se Visoki savet sudstva na opštim izborima, u kojima će učestvovati sve sudije u Srbiji. Hvala. (Aplauz.)

Uvažena predsednice, uvažena ministarko Malović, dame i gospodo narodni poslanici, ovaj amandman i ovaj član govore o jednoj činjenici koju ne možemo da ignorišemo, a koju donose novi zakoni, pogotovo ovaj zakon o visokom savetu sudstva, bez obzira što to nekom može da izgleda smešno ili neozbiljno, ali mi imamo klasične, prave izbore u pravosuđu, za najviši organ koji faktički vrši pravosudnu vlast u Srbiji – Visoki savet sudstva.
Sada je pitanje, na koji način i kako će se sprovesti postupak tih izbora u svim sudovima svih nivoa u Srbiji, što potpunije i što detaljnije regulisati.
U članu 23, koji je ovde izazvao najviše polemike, stav 3. kaže kako se stiče status kandidata za Visoki savet sudstva. Predlagač je ovde definisao da se status stiče tako što će kandidata predložiti sednica svih sudija jednog ili više sudova prema vrsti i stepenu suda. Sada se postavlja pitanje kakvi se kandidati biraju u Visoki savet sudstva i da li mi na osnovu ovog stava, zaista, biramo najboljeg kandidata ili se izbori za Visoki savet sudstva u čitavom pravosuđu svode na izbor između sudova. To je suštinsko pitanje.
Mi ćemo ovde imati takmičenje između osnovnih sudova u Srbiji, čiji će predstavnik biti u Visokom savetu sudstva, između višeg suda, između apelacionog suda, a ne između najboljih kandidata. To je tema o kojoj mi treba da pričamo.
To reguliše ovaj stav 3. Osnovni sudovi će međusobno da se takmiče, da lobiraju, čiji će kandidat ući u Visoki savet sudstva. Možda kandidat koji dobije podršku na sednici svih sudija, recimo, sednici osnovnog suda, nije najbolji kandidat. Možda je on nekim dogovorima unutar tog suda, možda pritiskom od neposredno višeg suda ili predsednika neposredno višeg suda, predložen od strane sednice tog osnovnog suda.
Ovo je vrlo ozbiljna tema, ovo su pravi izbori. Ne bih želeo da ova diskusija prođe tako da ne bude sudskoj javnosti predočeno da će biti suočeni sa pravim izborima. Imaćemo takmičenje, imaćemo lobiranje, imaćemo rasprave i svađe između osnovnih sudova u Srbiji, takođe, i između viših sudova, čiji će kandidat biti u Visokom savetu sudstva itd.
Ulazimo u suštinu ovog našeg predloga, koji nije na nivou ovoga što je gospodin Krasić rekao da je imao cilj da karikira ovu odredbu.
Ne, nego smo mi pokušali da kažemo da kandidati, sudije, mogu da dobiju podršku svojih kolega isključivo na osnovu svoje stručnosti i svoje kompetentnosti, svoje biografije, da uđu u proces kandidovanja i pokušaju da dobiju podršku, ne samo od svog matičnog suda, nego svih sudova i da na taj način uspeju da postanu članovi Visokog saveta sudstva.
Možda će jedan kandidat osnovnog suda da dobije podršku za člana Saveta, od više osnovnih sudova, ne samo svog. Time će on da pokaže da njegovo znanje, stručnost, kompetentnost, broj potvrđenih odluka na osnovu statistike koju rade Vrhovni sud i Ministarstvo, za koju imaju saznanja sudije osnovnih sudova, i da dobije podršku i da ima razumevanje od deset sudija iz deset osnovnih sudova. Ova tema, o kojoj ćemo još pričati u nekim drugim amandmanima koje je podnela poslanička grupa DSS, govori o jednoj ozbiljnoj stvari.
U ovom zakonu vrlo precizno moraju da se regulišu pravila biranja, kao što imamo zakone kojima se regulišu izbori za narodne poslanike, izbori za odbornike, i to ne mogu na detaljan način da regulišu podzakonska akta, tako i ovim zakon o Visokom savetu sudstva moraju precizno da se regulišu izborna pravila za ovaj organ, a ne da se to prepusti poslovnicima i izbornim komisijama, i da se mimo javnosti, i mimo Narodne skupštine bira tako značajan organ za pravosuđe, koji ima najvišu, pravu, vlast u pravosuđu.

Poštovana predsednice, uvažena ministarko Malović, dame i gospodo narodni poslanici, ovaj amandman jeste na tragu današnje rasprave o činjenici da će se vršiti izbori za Visoki savet sudstva. To jeste jedna novina koja je izazvala poprilične kontraverze u današnjoj raspravi i ukazala na niz protivurečnosti i nedostataka u ovom predloženom zakonu, pogotovo kada je u pitanju procedura kandidovanja, izbora i utvrđivanja rezultata glasanja.
Mi smo kroz naše amandmane, u toku današnje rasprave, ukazali na tu činjenicu da će se u pravosuđu po prvi put obaviti izbori, da će u tim izborima učestvovati sve sudije i da će rezultat tih izbora biti, trebalo bi da bude, formiranje Visokog saveta sudstva, sa svim onim nadležnostima koje su definisane i u Ustavu Republike Srbije i koje su razrađene u ovom predlogu zakona, o kome danas raspravljamo.
Ovaj amandman želi da skrene pažnju, bez obzira na obrazloženje Vlade za razloge odbijanja, da, pored činjenice da imamo izborno zakonodavstvo kada su u pitanju izbori za narodne poslanike i da se zakonima definiše postupak u detalje kako se vrše izbori, tako i kada je u pitanju, recimo, Zakon o lokalnim izborima, gde se precizno definišu sva pravila na koji način se vrše izbori, kako bi pred javnošću bilo transparentno, pred učesnicima procesa sve bilo definisano u skladu sa zakonom i ne bi bio ostavljen veliki prostor da se podzakonskim aktima i raznim drugim opštim aktima ta stvar razrađuje tj. da zakonom bude što više toga uređeno – u tom smislu jeste i predlog da se, kao kod izbora narodnih poslanika, kod izbora odbornika, ceo izborni proces u pravosuđu, koji treba da dovede do izbora Visokog saveta sudstva, obavi na način koji je uobičajen i gde je procedura uobičajena.
Gde se, faktički, razrađuje sve ono što je predviđeno ovde u ovom predlogu zakona – od biračkih odbora, uloge biračkih odbora, ukupnog broja sudija koji su učestvovali u postupku izbora, s obzirom na to da znamo da učestvuju sve sudije, koliko ih je glasalo, koliko je bilo nevažećih, neupotrebljivih glasačkih listića, da budu transparentni zapisnici, da ti zapisnici, kao što je slučaj sa svim drugim izborima, na vidnom mestu budu označeni kako bi svi učesnici u postupku mogli to da vide. To je ta stvar sa kojom će se suočiti organi koji će sprovesti ove izbore. Mi prvi put imamo ovako jednu ozbiljnu proceduru i ozbiljnu izbornu trku unutar pravosuđa. Mi to do sada nismo imali.
Ubeđen sam da svi, koji razumeju o čemu se ovde radi, shvataju koliko je ova stvar ozbiljna. Političke stranke koje učestvuju u političkoj utakmici znaju metode i načine kako se vode izborne kampanje.
Postoje pravila, koja smo mi svi učesnici u političkoj borbi godinama izgrađivali, koja su sada dovela do toga da politička borba i političke kampanje u Srbiji, u najvećoj meri, prolaze bez većih primedbi. Sada mi ulazimo u jednu proceduru u pravosuđu gde će se sudije suočiti sa kandidovanjem, sa lobiranjem, sa ubeđivanjem da su oni najbolji kandidati, da najbolje mogu da vrše ovako odgovorne i značajne funkcije, kao što je funkcija člana Visokog saveta sudstva.
Ovim amandmanom se predlaže da se ne prepusti poslovniku ili nekim drugim aktima Visokog saveta sudstva ili Komisiji, koju bude Savet formirao, da ovu proceduru detaljnije razradi. Smatramo da zbog osetljivosti i važnosti ove teme ona mora biti definisana u zakonu o Visokom savetu sudstva.
Cilj jeste da se na kraju dobije sastav Visokog saveta sudstva koji će kvalitetno da rukovodi pravosuđem, koji će kvalitetno da sprovodi sve one nadležnosti koje po ovom zakonu treba da uspostavi – uzajamno poverenje sa sudijama koje su ga birale, da ta poverenja ne izneveri, da ona obećanja koje kandidati daju sudijama u postupku kandidovanja i u postupku izbora budu realizovana. A, ne, kao što su u nekim kampanjama obećavali dvesta hiljada radnih mesta, veliko zapošljavanje, a sada nam ministri obećavaju da možda nećemo biti gladni, bosi i sve drugo što ovih dana slušamo. Ni to nije sigurno, da možda nećemo biti gladni, goli i bosi. Znači, od onih velikih obećanja, svelo se na glad, golotinju i na ljude koji mogu da budu bosonogi, jer je tako teška finansijska kriza.
Stvar je u tome kako treba da se izabere Visoki savet sudstva, da se obezbedi kvalitet, da se obezbedi transparentnost, da nema primedbi i da dobijemo sudije koje će kvalitetno, na najbolji mogući način, predstavljati i vršiti sudsku vlast. Ono što je najvažnije, Visoki savet sudstva jeste najviši organ sudske vlasti. U tom faktičkom smislu on sprovodi tu politiku i dobro je što se i rešenjima o formiranju Visokog saveta sudstva i rešenjima u Ustavu ovaj organ formira, i zato treba da on bude istinski kvalitetan i da uspostavi ono pravo poverenje koje sudije očekuju. Hvala. (Aplauz.)

Poštovana predsedavajuća, dame i gospodo narodni poslanici, po čl. 225. i 226, s obzirom na to da sam danas dobio odgovor, od predsednika Vlade, na moje poslaničko pitanje koje sam postavio 14. oktobra na sednici Narodne skupštine, a poslaničko pitanje se odnosilo na to da li je promenjena državna politika prema Kosovu i Metohiji. Kao odgovor stižu razne definicije onoga što se može nazvati samo obrisima politike, a, u stvari, jeste jedno lutanje, de fakto jedan diskontinuitet, sa onim što je država Srbija radila u prethodnom periodu, kada smo svi zajedno u Narodnoj skupštini, sa najvećim brojem glasova, usvajali i potvrđivali jedinstven stav da je Kosovo Srbija.
U ovom odgovoru smo dobili informaciju da je Srbija tražila od Međunarodnog suda pravde da dobije mišljenje o tome da li je jednostrano proglašenje Kosova i Metohije protivno međunarodnom pravu, sa obrazloženjem da, kako se kaže ovde, ima osnova za naše očekivanje da će samo usvajanje ove rezolucije u Generalnoj skupštini usporiti proces daljeg priznavanja nezavisnosti Kosova. Samo dan posle toga videli smo da su neke druge države, Crna Gora i Makedonija, priznale nezavisno Kosovo.
Ali, ono što je najfrapantnije jeste da, kako se kaže ovde, prihvatanje misije Euleks ''proizilazi iz naše političke orijentacije za pridruživanje Evropskoj uniji.'' U kom je dokumentu, s obzirom na to da u Narodnoj skupštini nikada nismo o tome raspravljali, u spoljnopolitičkoj orijentaciji države Srbije definisano da je prihvatanje Euleksa u skladu sa orijentacijom države Srbije prema Evropskoj uniji?
Svedoci smo da je danas Evropska unija pozdravila saradnju Euleksa sa institucijama lažne države Kosovo na uspostavljanju pravne države na prostoru Kosova i Metohije.
Imamo činjenicu da se faktički ulazi u proces prihvatanja onoga što se desilo 17. februara i da je ovo jedna velika magla koja se desila u Savetu bezbednosti.
Postavljam pitanje Vladi Republike Srbije: ''Koji državni organ je doneo odluku da se prihvati misija Euleks na prostoru Kosova i Metohije?'' Ako je Vlada Republike Srbije donela takvu odluku, a mi ne znamo, ignorisala je činjenicu da je preko 70.000 Srba na prostoru Kosova i Metohije bilo protiv prihvatanja misije Euleks. Hvala vam.

Poštovana predsednice, uvažena ministarko Malović, dame i gospodo narodni poslanici, izuzetno bitan amandman na jednoj temi koja je vrlo osetljiva i posebna kada je u pitanju funkcionisanje pravosuđa, kada je u pitanju ono što mi kažemo nezavisnost u donošenju sudskih odluka, a to je pitanje razrešenja sudija.
Mi smo svedoci da u prethodnom periodu kada je ovaj institut u pitanju, pitanje razrešenja sudija, nije bilo dovoljno sluha, ni dovoljno hrabrosti da se suočimo sa činjenicom da jedan broj sudija nije stručno i savesno obavljao svoju funkciju.
U nekoliko prethodnih saziva Narodne skupštine nije bilo mnogo zahteva za razrešenje sudija kada je u pitanju nestručnost i nesavesnost u vršenju sudijske funkcije i to je samo ukazivalo na činjenicu da se u okviru pravosudnog sistema štiti određen broj sudija iz kolegijalnih razloga.
Član 62. ovog zakona vrlo je precizno definisao razloge na osnovu kojih se pokreće postupak za razrešenje sudija i oni su vrlo konkretni, jasni i tu nema ništa da se prigovori. Naravno, tu imamo i činjenicu teškog disciplinskog prekršaja, to sam u svom izlaganju nekoliko puta istakao, da ovaj zakon na dosta detaljan način da reguliše razloge zbog kojih se pokrene disciplinski postupak i izriču disciplinske mere.
Ali, onda se u ovom članu 64. stav 1. suočavamo sa jednom normom koja može izazvati vrlo, vrlo velike probleme. Ako mi znamo da su tri razloga za razrešenje, ako je sudija osuđen za krivično delo na bezuslovnu kaznu zatvora od šest meseci ili kažnjivo delo koje ga čini nedostojnim sudijske funkcije, kada nestručno vrši funkciju ili zbog učinjenog teškog disciplinskog prekršaja, apsolutno je nejasno i mi bi voleli da čujemo i od uvažene ministarke Malović razloge zašto se kao inicijator za pokretanje postupka za razrešenje može označiti svako lice.
Evo, da vidimo u ova tri razloga zašto se daje pravo svakom licu da inicira postupak za razrešenje, ako znamo činjenicu da je sudija osuđen za krivično delo na bezuslovnu kaznu zatvora ili da je osuđen uopšte za neko delo, svaki državni organ će sigurno dostaviti nadležnom sudu, bilo sudu u kom sudija sudi, bilo neposrednom višem sudu, i to je činjenica sa kojom se upoznaje predsednik suda, koji u stavu 2. vidimo da lice koje pokreće postupak za razrešenje.
Što se tiče nestručnosti kao razloga za razrešenje, tu apsolutno nije jasno kako svako lice može da ceni stručnost sudije u jednom predmetu ili uopšte u vršenju njegove sudijske funkcije. Sudijski posao, pored znanja koje stiče na pravnom fakultetu, prakse koja se obavlja u sudu, jeste jedan ozbiljan zanat, gde svaki sudija stiče i znanje, i iskustvo i stručnost vršeći taj posao kroz edukacije kojima prisustvuje i koje se u okviru pravosuđa organizuju.
Prosto je nejasno da jedno fizičko lice, koje može biti vrlo zainteresovano u postupku, možda stranka u postupku nezadovoljna načinom na koji se postupak vodi ili neko ko je na drugi način povezan sa tim postupkom, inicira faktički razrešenje sudije.
Tu možemo biti suočeni sa raznim vrstama zloupotreba, jer fizičko lice može da ima razne vrste pomagača unutar suda od strane, recimo, predsednika suda, koji može da iz nekih drugih motiva pokrene postupak za razrešenje. Znači, prosto je nejasno kako se nekome može dati pravo da ceni stručnost, a da nije iz onog užeg pravosudnog kruga lica koja zaista mogu da razmatraju da li je neko stručan u vršenju sudijske funkcije.
Što se tiče trećeg razloga, potpuno je nejasno zašto bi se dalo nekom licu da inicira razrešenje ako se zna kako se vodi disciplinski postupak protiv sudije, znamo da su tu nadležnosti Visokog saveta sudstva vrlo jasne i ne vidimo zašto neko izvan tog kruga organa, kao što je Visoki savet sudstva ili sam predsednik suda koji je upoznat sa vođenjem disciplinskog postupka, treba da inicira postupak za razrešenje.
Kada uzmemo sva tri ova razloga koji stoje na mestu, potpuno je nejasno zašto bi se nekom van kruga ovih lica, predsednika suda, predsednika Vrhovnog kasacionog suda ili Vrhovnog saveta sudstva, dalo pravo da se uopšte bave ovakvom jednom ozbiljnom temom. Mi nismo čuli nijedan argument i ovaj amandman i amandman kolege Milana Veselinovića, koji je faktički istovetan, apsolutno su osnovani i smatramo da ovaj stav 1. člana 64. mora da se briše da bi se sprečili ozbiljni pritisci na sudije izvan onih organa i onih lica koji jedino mogu da cene stručnost, savesnost i uopšte kvalitet rada sudijskog kadra.
Molim vas, uvažena ministarko Malović, da prihvatite ovaj amandman ili da prosto izađete i narodnim poslanicima objasnite koja je motivacija da se ovako širokom krugu lica da pravo da iniciraju razrešenje sudija.
Uvažavajući činjenicu da postoji jedno veliko nepoverenje građana prema pravosuđu i da sad upravo ta vrsta nepoverenja koja postoji može biti dodatan motiv velikom broju lica da zatrpavaju predsednike sudova inicijativama za razrešenje iz raznoraznih razloga, i da imamo predsednike sudova koji će se samo baviti ovim inicijativama, i odbijajući te inicijative širiće još više nepoverenje građana prema pravosuđu.
I onda ćete imati lica koja su podnosila inicijative motivisani možda svojim ličnim razlozima, problemima koje njihovi prijatelji i rođaci imaju pred organima pravosuđa, možda motivisani njihovim shvatanjem pravde, iako nemaju uvid u dokazni postupak, utvrđene činjenice u toku trajanja postupka, u činjenicu da postupak iz raznoraznih razloga duže traje, da se više puta pred višim organima po žalbi ukidao, po vanrednim pravnim lekovima, i razna lica iz svojih motiva shvatanja pravde mogu da pokreću inicijative za razrešenje.
Znači, to može stvoriti ozbiljne probleme, zatrpati predsednike sudova ovim inicijativama. I, kažem, odbijanjem, a ubeđen sam da najveći broj takvih inicijativa će biti neosnovan. Ubeđen sam da će najveći broj takvih inicijativa biti neosnovan, jer teško da se ijedna od tih inicijativa može, pogotovo prva i treća, krivično delo i disciplinski prekršaji, to obična lica ne moraju ni da znaju da se desilo.
Nestručnost je zaista jedna stvar oko koje samo pravosudne institucije mogu da daju odlučujući odgovor i ne treba dati pravo širokom krugu lica da cene nestručnost sudija, što će uneti dodatan pritisak kod sudija i nesigurnost u njihov rad.
Ako sudije budu sudile sa ovom vrstom pritiska, da svako lice može pokrenuti inicijativu za njihovo razrešenje zato što neko smatra da je on nestručan, bojim se da će ono načelo koje je proklamovano u ovom zakonu, sudske nezavisnosti i nepristranosti u suđenju, biti ozbiljno dovedeno u pitanje.
Još jednom pozivam ministarku Malović da prosto da objašnjenje narodnim poslanicima, verujem da to i sudska javnost i pravosudna javnost čeka da čuje. Verujem da će uvažiti argumente koje su narodni poslanici izneli, i koleginica Zlata Đerić koja je iznela i verovatno i predstavnici drugih opozicionih stranaka koji će govoriti po amandmanu.
Na kraju, verujem da je to predsednici Narodne skupštine možda danas više puta istaknuto, ali želim da kažem da je zaista neprimereno da do današnjeg dana u Narodnu skupštinu nije upućen budžet, predlog budžeta, i da zbog svih ovih problema koje mi imamo u društvu i očekivanja javnosti da se rešavaju ovi ekonomski problemi, još jedna takva poruka da država nije sposobna ni budžet da uradi, pored činjenice da nije predložila Narodnoj skupštini nijednu ozbiljniju meru za suzbijanje ekonomske krize, čak nije ni u najavi dala, ta činjenica da budžet do danas nismo dobili uneće još više nesigurnosti, još više neizvesnosti, još veću zebnju kod građana da država nema jasnu strategiju i jasne odgovore na ovo što se sprema i ove velike ekonomske probleme koji nam se približavaju.
U tom smislu, apelujem i na predsednicu Narodne skupštine da uputi zahtev Vladi da što pre sa predlogom budžeta ovde izađe kako bismo i ove tenzije snizili i kako bismo građanima poslali poruku da se ipak nešto ozbiljno radi na rešavanju ekonomske krize. Ali, činjenica da nemamo budžet govori još jednom o neozbiljnosti Vladi i nespremnosti da se uhvati u koštac sa ovim problemima. Hvala.

Poštovana predsedavajuća, gospođo ministre, dame i gospodo narodni poslanici, zaista, jedan od najvažnijih članova u Predlogu zakona o sudijama, u kojem se na neki način objedinjuju sva načela i teme koje smo imali priliku da razmatramo prilikom rasprave u načelu. Činjenica da je u stavu 1. navedeno da je sudija dužan da u svakoj prilici održava poverenje u svoju nezavisnost i nepristrasnost jeste ono što je najvažnije kada je u pitanju odnos sudija i sudstva prema građanima.
Pitanje uspostavljanja poverenja i poverenje u pravosuđe, poverenje u sudije, u primenu zakona, u pravilno utvrđivanje činjenica, donošenje presuda koje će biti zasnovane samo na zakonu i na utvrđenim činjenicama, jeste nešto što predstavlja osnovni i najvažniji segment onoga što se zove poverenje u pravosuđu.
Kada bi se pogledala rešenja u ovom zakonu, i rešenje koje se odnosi na materijalnu nezavisnost, i rešenje koje se odnosi na pravo na stručno usavršavanje i obuku, i disciplinski postupak, sve je to, na neki način, sublimirano u ovome – nezavisnost i nepristrasnost.
Naravno, ne možemo a da ovaj zakon ne dovedemo u vezu sa zakonom o područjima i sedištima sudova, gde se, u stvari, pojavljuje problem koji ovih dana pratimo u javnosti, problem koji može da se pojavi, pogotovo kada se zakoni počnu primenjivati, kada se nove sudije izaberu – pitanje nezavisnosti. Prosto, ne možemo ignorisati činjenicu da su sudije uplašene, da su sudije uplašene ne samo iz razloga što će biti podvrgnute reizboru, nego, nadasve, jer ne vide u ovom trenutku jasne kriterijume na osnovu kojih će biti vršen ovaj postupak.
Promena mreže sudova, ukidanje velikog broja sudova, činjenica da će veliki broj sudija ostati, de fakto, bez posla, jeste nešto što može u velikoj meri da utiče na nezavisnost onih sudija koji budu prošli ovo sito i rešeto reizbora sudija. Zaista je veliko pitanje, na koji način i kojim kriterijumima tu vrstu reizbora izvršiti? Bojim se da to ne bude na štetu vrlo važnog ustavnog načela, kako je definisano u članu 3. stav 1, jer se ovde zahteva da sudija održava u svakoj prilici poverenje u svoju nezavisnost.
Apelujem, kada se budu utvrđivali kriterijumi, da se vodi računa i da se nađe način. Ne vidim u ovom trenutku kako, ali, verovatno, svi oni u Visokom savetu sudstva, u Ministarstvu pravde, moraju o tome da vode računa, da se vodi računa o tome da se biraju jake, karakterne ličnosti, na koji ni na koji način neće moći da se vrši pritisak prilikom donošenja odluka.
Što se tiče nepristrasnosti, ona je povezana sa nekoliko stvari. Može biti povezana, a u velikom broju slučajeva, u praksi, povezana je i s velikom nestručnošću jednog broja sudija, činjenicom da nije bilo dovoljno obuke, edukacije, iskustva da bi se primenjivao zakon. Iz tog razloga, dolazi se u situaciju da se, kada se vodi postupak, utvrđuju činjenice, izvode dokazi, predlažu dokazi, pojavi pristrasnost. Pristrasnost se pojavljuje iz raznih ličnih razloga. Svi koji su u praksi su mogli da vide da se događa da sudije sude na osnovu simpatija, antipatija, na osnovu činjenice da ih je neki poznanik preporučio, a zanimljivo je da se čuje od ministra pravde statistika – u kojoj meri predsednici sudova donose rešenja o izuzecima.
Ima raznih razloga iz kojih se podnose zahtevi za izuzeće, ali u velikom broju slučajeva, i kada su u pitanju opravdani razlozi, takva rešenja se donose zato da se predsednici sudova ne bi zamerili svojim kolegama iz istog suda, a to, verujte, utiče na pristrasnost.
Materijalni položaj, takođe, može da utiče na nezavisnost i nepristrasnost. U stvari, ovaj član 3. stav 1. treba, u praktičnoj primeni, da stvori da dobijemo odlučnog, kvalitetnog, hrabrog, nepristrasnog, obrazovanog sudiju.
Iz ovog člana 3. stava 3. treba da izađe budući srpski sudija, koji će na pravi način da povrati poverenje građana u sudstvo, koje je u potpunosti poljuljano.
Kada sve ovo dovedemo u vezu, novi zakon o sedištima i područjima sudova, koji u velikoj meri zabrinjava sudije da će ostati bez posla, dovodi sudije u situaciju da se uplaše za svoju egzistenciju, da moraju da se dodvoravaju onima koji će o njima odlučivati, a videli smo na koji način će taj visoki savet sudstva, faktički, nepromenjeno o tome odlučivati.
Kada vidimo deo koji se odnosi na disciplinsku odgovornost, tu moram da pohvalim zakon, zaista ga je detaljno i dobro razradio, ali svi ostali aspekti koji se ovde pominju – materijalna nezavisnost, naravno, nije razrađeno ni pravo na stručno usavršavanje, na obuku, bojim se da neće u dovoljnoj meri uticati da se ovakav srpski sudija kvalitetno formira.
Vrlo je važno da građani, na osnovu ovih novih zakona o kojima se sada u Skupštini raspravlja, pokušaju da poveruju da će sudstvo u Srbiji, u budućnosti, moći biti nezavisno i nepristrasno.
Ali, kada se donese tako velika i krupna greška, kao što je novi zakon o sedištima i područjima sudova, onda ni od Ustavom proklamovanih načela nezavisnosti i nepristrasnosti i dobre želje da se takav jak i karakteran sudija stvori, da on u svakom trenutku odražava to poverenje kod građana i stranaka u tom postupku, bojim se, u praksi neće ostati ništa.

Uvažena predsedavajuća, uvažena ministarko Malović, dame i gospodo poslanici, nema sumnje da se u ovom setu pravosudnih zakona, gde se definiše i nadležnost Visokog saveta sudstva, daju značajne nadležnosti ovom organu, koji predstavlja razradu onoga što je bio Visoki savet pravosuđa, uveden u naš pravosudni sistem zakonima iz 2001. godine. Dobar deo tih nadležnosti definisan je samim Ustavom Republike Srbije, gde Visoki savet sudstva ima značajnu ulogu kada je u pitanju definisanje ukupne politike u položaju sudija, materijalnom položaju sudija i svega onoga što je značajno za rad sudskog sistema.
Jedna od važnih nadležnosti jeste i pitanje – kako Visoki savet sudstva vidi broj sudija koji su potrebni da bi obavljali sudsku dužnost i vršili sudsku vlast u Srbiji, kakve su potrebe za sudskim kadrom, prosto, izrada jedne strategije koja definiše koliki broj sudija je potreban pravosuđu Srbije.
Ovim amandmanom, moj kolega Milan Lapčević želi da ukaže da jednu tako važnu odluku, kada je u pitanju određivanje broja sudija i sudija porotnika, za vršenje sudske vlasti, nije moguće doneti bez saglasnosti, konsultacija i saglasnosti i Ministarstva finansija, gde se, u okviru ukupne fiskalne politike Republike Srbije, definišu prihodi, vodi se fiskalna politika i određuje u kojoj meri taj broj sudija može da bude adekvatno rešen kada su u pitanju materijalna pitanja i sve ono što podrazumeva naknadu za rad sudija.
Ministarstvo pravde ima važnu ulogu u definisanju ukupne politike u oblasti pravosuđa. Smatramo da ta dva ministarstva, Ministarstvo pravde i Ministarstvo finansija, moraju da imaju uticaj u donošenju ovako važne odluke. Mislimo da Visoki savet sudstva, pored sve kompetencije koju ima kada se sagleda način na koji se vrši izbor u ovaj važan organ i činjenice da će ga, u najvećoj meri, činiti sudije, tj. imaće većinu, tako važnu odluku ne može donositi bez jasnog sagledavanja mogućnosti finansiranja sudstva i sudija i činjenice da sve to mora biti u saglasnosti s politikom koju vodi Ministarstvo pravde.
Bez obzira na to što mi jesmo bili za to da se daju široke nadležnosti Visokom savetu sudstva i da to jeste činjenica koja je definisana u Ustavu, da je dobar korak da se sudstvo i u tom smislu osamostali i njegov materijalni položaj, mislimo da Ministarstvo pravde i Ministarstvo finansija moraju da zajednički učestvuju u donošenju ove odluke. To nipošto ne treba da znači smanjenje nadležnosti Visokog saveta sudstva, nekakav uticaj koji bi bio loš po ukupnu politiku koju definiše Visoki savet sudstva, ali, i Vlada i ministarstva moraju da imaju jasnu sliku, jasnu strategiju kakve su kadrovske potrebe u pravosuđu.
U tom smislu, mislimo da ovaj amandman nije na štetu ukupnog koncepta koji je definisan u ovom zakonu i može da podigne kvalitet donošenja jedne ovako važne odluke, strateške odluke, pa predlažem Ministarstvu da ga prihvati.

Poštovana gospođo predsednice, dame i gospodo narodni poslanici, po članu 225. i 226. tražim obaveštenje od Vlade Republike Srbije.
Naime, u toku ove diskusije više puta je istaknuto kako se u Narodnoj skupštini od strane poslanika širi panika. Više bih istakao činjenicu da upravo kod građana paniku šire gole činjenice i ono što građani osećaju direktno po svom džepu.
Naime, svedoci smo ovih dana da se u mnogo medija ističe činjenica da u Srbiji drastično dolazi do poskupljenja osnovnih životnih potreba i namirnica. Danas u dnevnom listu "Politika" imamo jedan tekst koji ima naziv "Srbija šampion u poskupljenjima".
Takav jedan podatak upravo ukazuje na to da smo svedoci da Srbija ulazi u period kada dolazi do situacije da osnovne životne namirnice, ono što bismo rekli "potrošačka korpa", postaje sve skuplja, da ne kažem neizdrživa za građane. Tu se jasno ukazuje na to da su voće, povrće, mleko i mlečni proizvodi, zejtin, meso, sve ono što predstavljaju osnovne životne namirnice, poskupljuje neuporedivo više u Srbiji nego u drugim gradovima i drugim zemljama.
Naravno, ključno pitanje je tu šta Vlada Republike Srbije želi da učini, šta namerava da učini, koje mere da preduzme?
Kada je u pitanju smanjenje ili zaustavljanje ovog trenda poskupljenja osnovnih životnih namirnica, koje će to mere da preduzme na suzbijanju monopola i jačanju konkurencije, što je neophodno da bi se zaštitila osnovna prava potrošača. To je ono što građani očekuju u ovom trenutku od Vlade Republike Srbije, da dobiju odgovor na ta pitanja.
Naravno, šampioni i po nekim drugim stvarima, kada su u pitanju poskupljenja gasa, telekomunikacionih usluga i svega što se direktno tiče standarda i osnovnih životnih potreba građana. To je pitanje na koje građani žele odgovor, to je ono što stvara paniku i ono što stvara osnovne probleme kada su u pitanju funkcionisanje i države, i društva i uopšte stabilnosti u društvu.

Poštovana gospođo predsednice, poštovana gospođo ministre Malović, dame i gospodo narodni poslanici, nekako je u senci rasprave o sudijama i uređenju i područjima sudova i tužilaštava ostala ova rasprava o javnom tužilaštvu, mislim potpuno neopravdano, jer javno tužilaštvo predstavlja, po nama, ključni temelj politike borbe protiv kriminala i korupcije, borbe koja u ovom trenutku Srbiji predstavlja nasušnu potrebu, jer građani već dugo vremena prosto vape za pravdom. Javno tužilaštvo i ljudi koji su na čelu javnog tužilaštva, ljudi koje odlikuje hrabrost da se suoče sa činjenicom da gone počinioce krivičnih dela jesu oni koji su potrebni ovom društvu, jesu oni od kojih se očekuje inicijativa i od kojih se očekuje da budu perjanice borbe protiv kriminala i korupcije.
Kada pogledamo ova dva predloga zakona, oni jesu na tragu realizacije ustavnih normi i dobar deo tih rešenja možemo da ocenimo dobrim. Prosto, ona rešenja koja se tu nalaze, sem onog dela koji se odnosi na prelazne i završne odredbe, o čemu ću kasnije više reći, predstavljaju razradu ne samo ustavnih načela nego i svega onog što mi znamo da je Republičko javno tužilaštvo.
Ovde je bila polemika o tome zašto tužilaštvo nema onu slobodu koju imaju sudije. Prosto, ta dva segmenta pravosuđa ne mogu biti ista. Ne mogu biti ista iz prostog razloga, a to je ustavopisac jasno uočio, što i izvršna vlast ima potrebu da se aktivno uključi u gonjenje počinilaca krivičnih dela. U tom smislu je inicijativa na Vladi prilikom predlaganja tužilaca Narodnoj skupštini. To su, po nama, dobra rešenja i zaista je bilo zadovoljstvo videti da su se svi politički akteri 2006. godine složili oko tog predloga. Intervencija u Predlogu zakona da se i Državno veće tužilaca na neki način uključi u sam postupak predlaganja je dobra. U tom smislu zaista možemo da kažemo da se struka ovde pitala, čujem ovde iz diskusija da je i Udruženje tužilaca u potpunosti podržalo ovaj zakon, što nažalost nije slučaj kada su u pitanju zakoni koji regulišu položaj sudija, gde imamo oštru polemiku u javnosti između nadležnog ministarstva i Društva sudija Srbije.
Mislim da u ovim predloženim zakonima oni delovi koji se odnose na preciziranje hijerarhije javnog tužilaštva, potrebe da se nadležnosti tužilaca, od Republičkog tužioca do ostalih tužilaca, i načini postupanja u predmetima precizno urede, oni delovi koji se odnose na devoluciju, koji se odnose na supstituciju, koji se odnose na obavezna uputstva, sve ono što znamo mi koji smo u pravosuđu, oni delovi koji se odnose na preuzimanje predmeta, obrazloženje za te odluke jesu nešto što je ovim zakonom uređeno na taj način da će i konkretnije, i jasnije, i preciznije sama tužilaštva imati mogućnosti da pokreću krivične postupke i postupke za ocenu ustavnosti i zakonitosti. Ali, ova dva zakona ne možemo odvojeno posmatrati, tu se sada gledište našeg poslaničkog kluba DSS razlikuje od predlagača; ne možemo, kao što smo juče govorili za predloge zakona o sudijama, posmatrati odvojeno od predloga zakona o sedištima i područjima sudova i javnih tužilaštava.
Ono što se najavljuje tim zakonima o kojima smo ovih dana najviše polemisali, koji su najsporniji... Najsporniji zakon u setu ovih pravosudnih zakona je upravo taj predlog zakona o područjima i sedištima sudova i javnih tužilaštava. Mi, naravno, ulazimo u onaj deo koji se odnosi na faktički potpuni reizbor javnih tužilaca i činjenicu da će veliki broj tužilaca i zamenika javnih tužilaca ostati bez posla, a da će u mnogim opštinama u Srbiji prosto biti ukinuta javna tužilaštva.
Sada dolazimo do onog dela o kojem smo ovih dana potanko diskutovali. S jedne strane imamo činjenicu da će, po nama, to ovde ponavljamo, dostupnost pravdi biti u velikoj meri umanjena, ali se postavlja i pitanje kako će se proklamovana borba protiv kriminala i korupcije u pojedinim sredinama, kada smo ovde čuli da upravo u tim sredinama cveta kriminal i korupcija u pravosuđu, voditi, ako u toj sredini nemamo javno tužilaštvo. Nemamo javno tužilaštvo koje treba da goni počinioce krivičnih dela, pa evo i u domenu pravosuđa.
To su ta pitanja i to su te kontroverze koje su stvorene predlaganjem zakona o sedištima i područjima sudova i javnih tužilaštava. Naravno, onda ulazimo u taj deo koji se odnosi na prelazne i završne odredbe, gde se upravo sve te kontroverze realizuju. Da ne govorimo da će i Visoki savet pravosuđa u svom sadašnjem sastavu faktički ući u ceo postupak predlaganja i izbora Državnog veća tužilaca, što je po nama odlično i to je ustavno rešenje koje je na tragu onoga što je počelo da se realizuje još 2001. godine prilikom formiranja Visokog saveta pravosuđa.
Sada se ta strukovna specijalnost kroz ova dva zakona, o Visokom savetu sudstva i o Državnom veću tužilaštva, do kraja realizuje. Prosto imamo dva potpuno odvojena organa koja će se baviti samostalnošću - ovde tužilaštava, kod sudova - samostalnošću i nezavisnošću, i naravno njihovim potrebama, edukacijom, disciplinskom odgovornošću, finansijama i svim onim što treba da jemči kvalitet rada ovih organa. Ali, nije dobro, i to su te kontroverze i loša rešenja i u prelaznim i u završnim odredbama ovog zakona, a i zakona o sudijama koji je bio juče predmet rasprave, da sadašnji saziv Visokog saveta pravosuđafaktički ulazi u ceo ovaj posao. To je ono što, po nama, predstavlja jednu od važnih zamerki, pored ove da se ukidaju javna tužilaštva. To će, po oceni poslaničke grupe DSS, uticati na efekte i razmere borbe protiv kriminala i korupcije, koja je i u ekspozeu predsednika Vlade definisana kao peta tačka, ali je jedan od prioriteta politike ove vlade.
Naravno, mi smo na prethodnoj sednici imali raspravu o važnim zakonima koji treba da borbu protiv kriminala i korupcije unaprede, ali ako u ovoj meri sužavamo domen delovanja javnih tužilaštava, koja faktički prate ono što su područja sudova, osnovnih, viših i apelacionih, mislimo da će to da utiče jako loše.
Znači, ta dva problema ovaj zakon, koji je u tehničkom smislu razrada Ustava i ima rešenja koja su generalno implementirana i u samoj strategiji i u Ustavu... Ali, potpuno ga diskvalifikuje zakon o sedištima i područjima sudova i javnih tužilaštava i prelazne i završne odredbe, gde opet, kao i u slučaju Visokog saveta sudstva, ključnu ulogu ima sadašnji sastav Visokog saveta pravosuđa. Na taj način sam ovaj reizbor koji prati promenu mreže tužilaštava jeste u tom smislu dosta sporan.
Bez obzira na kvalitet rešenja koja postoje u ovim predlozima zakona, ubeđeni smo da ako Vlada (ponovo apelujem ovde na ministarku Malović) ne povuče Predlog zakona o sedištima i područjima sudova i javnih tužilaštava, čitav ovaj set pravosudnih zakona, koji jeste razrada Nacionalne strategije reforme pravosuđa i Ustava, biće mrtvo slovo na papiru, biće potpuno nedelotvoran, stvoriće konfuziju u sudstvu i tužilaštvu, a nadasve, već je stvorio konfuziju i kod građana.
Pozivam i poslanike iz parlamentarne većine, iz svih političkih stranaka, da ne podrže taj predlog zakona. Teško je vratiti se posle u svoju sredinu i objasniti građanima zašto se glasalo da se u sredini koju predstavljate ukidaju sudovi i tužilaštva bez ikakvog argumenta, bez ikakvog obrazloženja, osim da je baš u vašem mestu, u tim sudovima i tim tužilaštvima, korupcija veća nego u drugim gradovima u Srbiji. Hvala vam.

Poštovana gospođo predsednice, gospođo ministre, dame i gospodo narodni poslanici, danas se nastavlja rasprava o setu pravosudnih zakona koji, kao što je juče više puta istaknuto u diskusijama i poslanika poslaničkog kluba DSS, imaju cilj da promene sliku pravosuđa, ali, po nama, u jednom pravcu koji ne doprinosi upravo proklamovanim ciljevima i proklamovanoj politici Vlade Republike Srbije kada je u pitanju pravosuđe.
Nije sporno da današnja rasprava i teme koje se danas nalaze na dnevnom redu, a to su zakon o sudijama i zakon o visokom savetu sudstva, imaju svoje utemeljenje u Ustavu Republike Srbije koga je, to želim ovde da ponovim, DSS snažno podržala i na referendumu i u Narodnoj skupštini.
Niz odredaba koje se nalaze u predloženim zakonima ima svoju operacionalizaciju iz odredaba Ustava Republike Srbije, odredaba koje se nalaze u čl. 142. do 155, koji uređuju položaj sudija, položaj sudova i položaj Visokog saveta sudstva.
Kao što su neke norme koje su definisane u Ustavu ovde pretočene, faktički razrađene u norme u zakonima, one nisu sporne u jednom svom delu i za naš poslanički klub, želim da istaknem da ima odredaba koje su i te kako problematične, a koje ne mogu drugačije da se posmatraju, osim u vezi sa zakonima o kojima smo juče raspravljali, a posebno sa zakonom o sedištima i područjima sudova i tužilaštava.
Upravo dovodeći u vezu ove zakone možemo da vidimo i osnovnu intenciju zakonopisca i Vlade Republike Srbije, kakvu viziju ima budućeg pravosuđa. Ta vizija se svodi na dve stvari: ukidanje sudova i smanjenje broja sudija.
Mi ćemo vrlo brzo, videli smo ovde i rokove, a 2009. godina biće godina kada će se to konkretno sprovoditi, biti suočeni sa činjenicom da će se ukinuti 104 opštinska suda i sasvim sigurno, sledom takve odluke i sledom realizacije ovih normi i zakona, biti realizovana još jedna odluka, da će veliki broj sudija ostati bez posla, što se ovde u zakonu o sudijama i navodi.
Činjenica, to je uvažena ministarka Malović rekla u svom izlaganju, da se pristupa reorganizaciji mreže sudova dovešće neminovno i do smanjenja broja sudija, što upravo ima cilj da se na taj način sudska vlast reformiše, ali ne na kvalitetan i najbolji način, nego da se koncentriše, kao što smo juče rekli u diskusijama, u malom broju velikih gradova.
Sudije koje su sudile u manjim sredinama, koje su ovde od strane predstavnika Vlade s jednim podozrenjem posmatrani, čak je ukazivano da je kod njih stepen korupcije najviše izražen, sasvim sigurno, prilikom sprovođenja ovog zakona, ostaće bez posla.
Ponovo želim ovde da istaknem, mi nismo dobili nijedan konkretan argument, nijednu činjenicu da je stepen korupcije u manjim mestima neuporedivo veći nego što je stepen korupcije u velikim mestima, tj. da je korupcija i sprega, kako je navedeno, sa tajkunima, mnogo veća u malim gradovima, nego što je to u velikim gradovima gde je veći broj stanovnika, gde su veći interesi i gde je sasvim sigurno potreba za takvom vrstom pritiska na sudstvo u mnogo većoj meri postoji.
Čitav ovaj koncept upravo pada na prvoj tački, a to je reorganizacija sudske mreže. To posle objašnjavaju norme koje sve to operacionalizuju u prelaznim i završnim odredbama zakona o sudijama od člana 100. nadalje. Naravno, ima tu rešenja koja ne mogu da se ne istaknu kao pomak napred, kao što je disciplinska odgovornost i mislim da je ona u ovom predlogu zakona dobro urađena.
Mislim da ona može u najvećoj meri da reši probleme o kojima smo svi ovde diskutovali, a to je nepoštovanje onoga što se kaže kao razuman rok, nepoštovanje svih odredaba procesnih propisa koji dovode do toga da se postupak odugovlači, ali i svega onoga što podrazumeva kršenje zakona od strane sudija.
Te norme mogu biti sasvim dovoljne, kao i norme o razrešenju sudija, da se problemi nesavesnog i nestručnog rada reše, a ne da se to rešava na način da se sudije otpuštaju, a da mi u ovom trenutku nemamo nikakve jasne kriterijume, osim onog što je navedeno kao dostojnost i stručnost, što nije razrađeno, što je dosta uopšteno i što može da dovede do različitih zloupotreba, pristrasnosti i onoga što je ovde istaknuto, do politizacije sudstva u donošenju odluka o izboru.
Što se tiče Visokog saveta sudstva, želim da kažem da je DSS još 2001. godine izašla sa konceptom, Predlogom zakona o visokom savetu pravosuđa koji je tadašnji parlament usvojio, da se sudstvu, sudijama da mogućnost da utiču na donošenje odluka koje se tiču sudske vlasti.
Razradu tog koncepta koji je tada usvojen i koji je dao rezultate sada vidimo kroz ustavnu normu u formiranju Visokog saveta sudstva i kroz donošenje zakona o Visokom savetu sudstva.
Ali, ne možemo opet a da se ne osvrnemo na niz protivrečnosti i kontradiktornosti koje postoje u ovom predlogu zakona, pogotovo u njegovim prelaznim i završnim odredbama koje govore o prvom izboru članova Visokog saveta sudstva, gde se u povlašćen položaj stavljaju i sudije Visokog saveta pravosuđa, i uopšte Vrhovni sud Srbije, i mislimo da norme, kako su ovde definisane i kako su navedene, prilikom izbora prvog saziva Saveta nisu dobre i sasvim sigurno, kroz amandmane koje je naša poslanička grupa podnela, o tome ćemo više diskutovati.
Želim samo da ukažem, pretpostavljam da je to tehnička greška, ali voleo bih da čujem da li je to tačno, u članu 102. stav 2. zakona o sudijama se kaže: "vršilac funkcija predsednika suda stupa na funkciju 1. januara 2009. godine". Uvažena gospođa ministar kaže da je greška. To je malo zbunilo sve poslanike koji su čitali ovaj zakon. Pretpostavljam da se radi o roku 1. januar 2010. godine.
Znači, pored činjenice da ovaj zakon predstavlja realizaciju ustavnih normi, ima niz nedorečenosti koje su vezane za zakon o sedištu i područjima sudova, koji nije dobar. Treba stalno podsećati na to predstavnike Vlade. Mi smo juče čuli od predstavnika političkih stranaka koji čine vladajuću većinu da će taj zakon uneti, u stvari, najveću turbulenciju u pravosuđe.
Želim ovde da podsetim, iako je uvažena ministarka to juče rekla, sudstvo i javnost je uznemirena.
Naš poslanički klub dobija mnogo poziva kojima se ukazuje da takva rešenja nisu dobra i da ukidanje sudova predstavlja nešto što će biti jako loša poruka za mnoge opštine u Srbiji.
Na ovaj način još jednom ukazujem da se taj predlog zakona povuče iz skupštinske procedure, da se uvaže osnovane primedbe i poslaničkih klubova, ali i javnosti, i sudske javnosti, pravosudne javnosti, i da se ne pribegava tome.
Jer pored toga što je to loša poruka za te opštine, ponavljam, to je loša poruka i za investitore i za građane koji žele da ostvare svoja prava pred tim sudovima u svojim sredinama, gde stepen korupcije nije visok, nego je to samo jedan izgovor da se na taj način uđe u jednu reformu koja ima cilj, ponavljam, neefikasno sudstvo i sudstvo koje neće dati rezultat u narednom periodu. Ubeđen sam da ovo mišljenje deli veliki broj građana.