Prikaz govora poslanika

Prikaz govora poslanika Jovan Palalić

Jovan Palalić

Srpska napredna stranka

Govori

Javljam se po članu 27.
Gospodine predsedavajući, način na koji ste prekidali govornike koji su raspravili o dnevnom redu, a izmene i dopune Zakona o javnoj svojini su na dnevnom redu, je nedopustiv. Prvenstveno iz tog razloga što ste uveli jednu drugu praksu. Mi smo imali od prethodnog govornika diskusiju o dobiti javnog preduzeća „Pošta“, koju niste prekinuli, a koja nije tema dnevnog reda i nema dodira sa Zakonom o javnoj svojini, a prekinuli ste mog kolegu Milana Lapčevića i sada kolegu Čizika, koji su govorili o uzrocima zbog kojih smo došli danas u situaciju da menjamo ovaj zakon, o uzrocima koji se tiču javnih preduzeća, lokalnih samouprava i posledica posle usvajanja ovog zakona.
Znate šta, ako hoćemo da tako tumačimo Poslovnik, koji se nikada tako nije tumačio, gospodine potpredsedniče, nikada, onda je ova debata potpuno izlišna. Šta smo mi ovde? Kakvi smo mi poslanici? Mi pričamo o Zakonu o javnoj svojini. Ako niste reagovali na potpuno odstupanje od zakona, nemate pravo sada da ukazujete na taj način kolegama. Nisam se javio kada je bio kolega Lapčević, ali sada sam morao da se javim jer je apsolutno identična situacija. Znači, mi nemamo pravo da govorimo ovde u Narodnoj skupštini o Zakonu o javnoj svojini, a imamo mnogo toga da kažemo, kao i o posledicama koje će nastupiti. Molim vas, uvedite identičnu praksu i prosto pustite da se priča o zakonu. To je suština, a ne da se tolerišu rasprave koje nemaju nikakve veze sa zakonom. Hvala.
Gospodine potpredsedniče, gospodine ministre, kolege narodni poslanici, iako ovaj predlog zakona ima jednu odredbu koja ukazuje na potrebu pomeranja roka za upis svojine javnih preduzeća i društva kapitala, čitava dosadašnja rasprava je ukazala na, mislim, važniju stvar koju smo mi morali da očekujemo od predstavnika Vlade, a to je da izađu pred ovu Narodnu skupštinu sa izmenom ovog zakona mnogo dubljom, mnogo sveobuhvatnijom i mnogo ozbiljnijom, zato što je zakon koji je usvojen 2011. godine, koji je DSS kritikovala, koji je, kako je ovde neko nazvao od kolega, napravljen trulim kompromisom između Vlade Vojvodine i Vlade Republike Srbije, gde je neposredno pred početak rasprave usvojeno 20 amandman od strane Vlade Vojvodine, upravo je doveo nas u ovu situaciju. Loš zakon, sa lošim rešenjima, usvojen pod pritiskom vlasti u Vojvodini, doveo je do ove situacije u kojoj se sada nalazimo. To je jedna strana ovog problema.
Drugi problem je da ni prethodna ni sadašnja Vlada nisu razumele složenost procesa u koji se ušlo. Na osnovu Ustava Republike Srbije konstituisana je javna svojina i njena tri oblika. Iako se nedopustivo kasnilo sa usvajanjem zakona, zakon je donet. Prethodna Vlada i ova Vlada morale su da razumeju komplikovane procese i sa koliko subjekata će morati da rade da bi se ovaj proces sproveo i da ne bismo došli u ovu situaciju u kojoj se sada nalazimo.
Vi ste u jednom trenutku, gospodine ministre, rekli – nije se vodilo računa o stvaranju mehanizama kako bi se proces kontrolisao. Nedostajala je koordinacija na svim nivoima, i na nivou Republike, kada je u pitanju imovina Republike Srbije, da ne govorim o, o tome ću mnogo dublje govoriti, ceneći i vaše prisustvo kao ministra za lokalnu samoupravu, problemima sa kojima ćemo se tek suočiti kada je u pitanju upis svojine lokalnih samouprava i javnih preduzeća na tom nivou, a posebno je složeno pitanje imovine AP Vojvodine.
Da vas podsetim, drage kolege, ovaj zakon je usvojen 2011. godine u oktobru mesecu, gde je u zakonu rečeno da će se imovina AP Vojvodine uspostaviti, između ostalog, na osnovu Zakona o utvrđivanju nadležnosti AP Vojvodine, za koga je DSS u tom trenutku rekla da je apsolutno neustavan. Zakon je usvojen, stupio je na snagu, počeo je upis imovine, u julu mesecu 2012. godine Ustavni sud je oglasio taj zakon neustavnim.
Pitam vas sada, gospodine ministre, jako je važno pitanje, pošto je niz nadležnosti stavljen van pravnog sistema Republike Srbije, koja se tiču AP Vojvodine, da li je neka imovina upisana kao vlasništvo AP Vojvodine da bi se vršile nadležnosti koje su sada neustavne? To je vrlo važno pitanje. Da li sada potpuno nezakonito AP Vojvodina raspolaže nekom imovinom?
Iako smo mi tada ukazali da se nije smelo ući u proces donošenja takvog zakona, iako se na pritisak Vlade Vojvodine usvojilo 20 amandmana, mi smo dobili ovakav zakon i oboren je Zakon o Zakonu o utvrđivanju nadležnosti na Ustavnom sudu. To je stvar o kojoj mora da se vodi računa, jer niz nadležnosti je preuzet, neustavan je. Nažalost, neke još nisu u tom delu ispoštovale stav Ustavnog suda.
Kada je u pitanju upis javnih preduzeća na nivou lokalnih samouprava, mislim da ćete se, gospodine ministre, suočiti sa ogromnim problemom. Vi ste sada rekli – nemamo obavezu na osnovu zakona da vršimo kontrolu koja javna preduzeća su upisala ili izvršila popis svoje imovine. Kako ćete, gospodine ministre, u preko 180 gradova i opština u Republici Srbiji iskontrolisati upis svojine javnih preduzeća u tim gradovima i opštinama?
Zašto mi govorimo da je ovaj rok kratak? Ako nema načina koordinacije, koji ćete u krajnjoj liniji vi da radite, komisije za lokalnu samoupravu. Taj proces nikad nećemo završiti. Podsećam vas da sledeće godine ističu rokovi za upis svojine lokalnih samouprava. U velikom broju lokalnih samouprava procesi nisu ni započeti i veliki broj lokalnih samouprava nema ni kapacitete da taj posao uradi.
Ovo su jako složena pitanja, ozbiljna pitanja. Ako pod hitno ne uspostavite nekakav oblik koordinacije da se taj proces prati sa centralnog nivoa, ni na koji način ne ugrožavajući pravo na lokalnu samoupravu, mi ćemo ući u jedan potpuni haos sledeće godine.
Ovo je još jedno važno pitanje na koje bi vi morali kao ministar da obratite pažnju u narednom periodu. Da, ovo je korak ka decentralizaciji, o tome se govorilo ovde u Narodnoj skupštini, važan korak, koji je omogućio Ustav, zakon. Ali, ima se utisak da same lokalne samouprave nisu razumele do kraja šta je to decentralizacija, nisu razumele svoju ulogu i kao da se boje da u taj proces do kraja uđu i kao da i dalje vlada onaj sistem koji je bio pre višestranačja u Srbiji, da se gleda u Beograd i kako Beograd naredi, tako će biti. Same lokalne samouprave još nisu shvatile da imaju određena prava po Ustavu i po zakonu.
Morate da radite na jačanju svesti o decentralizaciji. Ako oni nemaju tu svest, neće imati svest ni da upišu tu imovinu koja njima pripada. Oni verovatno, pošto proces ovako sporo ide, ne razumeju šta će im to.
Situacija je toliko složena da se mi možemo nalaziti iz godine u godinu u permanentnoj situaciji da ovako o ovome raspravljamo.
U krajnjoj liniji najlakše je sa nivoa Vlade, manje javnih preduzeća Vlada može da iz samog Ministarstva finansija napravi jedno telo koje će da koordinira i da kaže taj posao mora da se uradi.
Prethodno pitanje je naravno da li država Srbija uopšte zna šta je njeno? Da li uopšte država Srbija zna šta je njena imovina? To je ozbiljno pitanje. Ako nam kažete da ni to ne znamo, mi džabe danas radimo ovaj posao. Mi ćemo se naći za godinu dana i ponovo ćemo sve ovo ispočetka da pričamo. Zato je ovaj zakon bio loš, jer prethodno pitanje nije rešeno - šta Republika Srbija ima?
Molim vas da ovu današnju raspravu ozbiljno shvatite, jer bez obzira što se radi o jednom zakonu i jednom članu, taj član ništa neće rešiti ovih godinu dana. Možda će se rešiti na nivou republike, ali kad se siđe dublje nisam siguran da taj proces bez ozbiljne koordinacije i ozbiljnog sastanka, koji bi bio sa predsednicima i gradonačelnicima da se obavi i da se kaže – ljudi vas čeka za godinu dana ozbiljan posao.
Za Vojvodinu bih voleo da mi odgovorite zato što je jako važno pitanje. Jako važno pitanje, obzirom da se vodi pred Ustavnim sudom spor i oko Statuta AP Vojvodine. Čitava ta priča oko imovine Vojvodine i oko toga šta je ulagala Vojvodina i šta je Fond za kapitalna ulaganja sa takvom hipotekom, koju na sebi ima, ulagao. To je nešto što bi voleli da znamo.
Posebno pitanje i poseban problem, na koji smo ukazali kad je zakon usvojen, jeste kako će se ovaj zakon primenjivati na drugoj našoj pokrajini, jer se kaže u sadašnjem zakonu - da će do odlaska međunarodnih snaga na teritoriji Kosova i Metohije se primenjivati Zakon o sredstvima u svojini Republike Srbije. Znači, ne ovaj sadašnji Zakon o javnoj svojini, nego Zakon o sredstvima u svojini Republike Srbije.
Sad ja vas pitam, gospodine ministre, ako je to tako, ako su neke lokalne samouprave na teritoriji republike na teritoriji AP Kosova i Metohije upisale svoju imovinu kao imovinu svoje lokalne samouprave, javna komunalna preduzeća, delovi javnih preduzeća… Mi sad ne znamo, možda EPS, možda „Elektromreža“ Srbije… Mi smo danas pokrenuli pitanje pred Ustavnim sudom o energetici, o tom sporazumu koji se tiče energetike. Šta je sa tom imovinom? Ako vi u isto vreme pravite dogovore da se suspenduje deo sistema Republike Srbije sa prostora Kosova i Metohije, a ovim zakonom predviđate da se primenjuje Zakona o sredstvima u svojini Republike Srbije.
Da zaključim proces je složen, ozbiljan. Mislim da se nije pristupilo dobro. Prvo, moralo se menjati mnogo dublje ovaj loš zakon. Drugo, nije se Vlada pripremila ni prethodna ni sadašnja za probleme koji nailaze. Možda rešite problem na nivou republike. Kako ćete rešiti problem sa AP koja permanentno ucenjuje i večito dok krši Ustav večito viče kako se Ustav od strane republike krši, a na nivou lokalnih samouprava tu neka nam je svima Bog u pomoći. Tu niko ne zna koliko je i šta urađeno. Ako ne budete imali nekakvu evidenciju u 184 opštine u Republici Srbiji koliko je urađeno naći ćemo se vrlo brzo na ovom istom mestu. Hvala.
Hvala gospodine ministre.
Što se tiče ovog prvog pitanja, potpuno ste u pravu. Na osnovu Ustava Republike Srbije i nespornih odredaba Zakona o utvrđivanju nadležnosti AP Vojvodina ima nadležnosti i na osnovu toga pravo da na svoje ime upiše imovinu neophodnu za vršenje tih nadležnosti. To nije sporno. Prosto sam ukazao na problem da između donošenja zakona i primene zakona je Ustavni sud reagovao iz niza oblasti koja se tiču energetike, zašite životne sredine i pitanje koje se odnosi na tzv. Akademiju nauka i umetnosti i Nacionalni park „Fruška Gora“. Imate tu dosta složenih pitanja koja moraju da se isprave jer brzina kojom su doneti amandmani ukazuje na to da se verovatno brzo radilo i kad je u pitanju upis imovine. Možda se u tom periodu izvršio upis toga.
Što se tiče drugog pitanja, a oba se odnose na obe naše AP, Zakon o sredstvima svojine Republike Srbije govori da je sva imovina na teritoriji Kosova i Metohije imovina Republike Srbije. Moje pitanje je da li Vlada Republike Srbije sa jedne strane ima jasnu sliku o tome šta je upisano? Zašto sam postavio to pitanje i zašto imam pravo da sumnjam? Zato što dok govorimo o tom pitanju sa nelegalnim institucijama Kosova razmenjujemo katastarske knjige. Sada raspravljamo i o pitanju energetike, koje se tiče mreža, koje su po ovom zakonu isključivo svojina Republike Srbije. Ne može se primeniti ni jedan drugi zakon, ako hoćemo da poštujemo Zakon o sredstvima Republike Srbije, osim zakona Republike Srbije, pa između ostalog i Zakon o lokalnim samoupravama.
Lokalne samouprave tamo imaju neke zgrade koje koriste. To je sve imovina Republike Srbije. Kako možemo sada da suspendujemo pravni poredak tako da se primenjuju zakoni tzv. Kosova i Metohije, ako znamo da se isključivo na osnovu zakona koji se primenjuju u Republici Srbiji ta imovina tretira kao imovina Republike Srbije?
To je bilo moje pitanje. Jasno je meni da tamo postoji sila. Pravo Republike Srbije ne može biti suspendovano tom silom. Hvala.
Član 27. predsedavajući, molim vas da Poslovnik primenjujete onako kako je definisano. Ako neko traži povredu Poslovnika treba da ukaže gde ste povredili Poslovnik, a ne da to zloupotrebljava, čega smo svedoci prethodna dva dana, da se Poslovnik zloupotrebljava da bi se ovde iznosile replike i koristio se prostor da bi se slale političke poruke. Ako ćemo tako, onda ćemo svi to da radimo, pa ćemo videti gde će se ova sednica završiti.
Mi smo se dva dana uzdržavali od učešća u zloupotrebama Poslovnika čekajući ovaj trenutak da politički polemišemo sa Vladom Republike Srbije. Mislim da smo kao poslanička grupa bili vrlo korektni. Nismo učestvovali u opstrukciji, nismo zloupotrebljavali Poslovnik, čekali smo naš red i sada treba da trpimo ovo. Da se zloupotrebljava Poslovnik i da oni koji su tu istu Vladu podržavali da je spočitavaju, zašto su je tada podržavali.
Molim vas gospodine predsedavajući da striktno primenjujete Poslovnik da bi se ova sednica privela kraju, inače ćemo i mi biti prinuđeni da bi zaštitili sebe i u krajnjoj liniji da bi odbili bilo kakve napade zloupotrebe Poslovnika, primeniti istu mogućnost od čega smo se uzdržavali prethodna dva dana vrlo korektno, čekajući da istaknemo naše razlike u odnosu na Vladu. Hvala.
Gospodine predsedavajući, član 27. Molio bih da nam kažete gde je predsednik Vlade?
Nemamo informaciju zašto je predsednik Vlade napustio zasedanje. Dobili smo ekspoze, pozvani su bili ambasadori…
Nismo dobili informaciju gde je predsednik Vlade? Predsednik Vlade se obratio Narodnoj skupštini, bacio rukavicu, poslanicima opozicije rekao da jedva čeka sukob i političku borbu i otišao. Mi sada jednostavno smo zatečeni situacijom koja se posle toga stvorila. Važna je rasprava, bira se Vlada. Predsednik Vlade je taj koji treba da da obrazloženje i odgovore. Nemamo ništa protiv da se i drugi obrate predstavnici Vlade, ali predsednik Vlade je taj koji je ovde najavio raspravu i odgovore na sva pitanja. Prema tome, molim vas da date prvo taj odgovor da bismo dalje mogli normalno da radimo i da vidimo šta je razlog sprečenosti prisutnosti predsednika Vlade.
Član 107. – povreda dostojanstva Narodne skupštine.
Mislim da ste, gospodine potpredsedniče, trebali da reagujete kada je predsednik Vlade uvredio poslaničku grupu DSS. U izjavi koju je rekao vrlo je grubo govorio o našoj stranci. Mislim da to nije korektno. Podržavali ste DSS kada je bila na vlasti, kada je zajedno naša Vlada napravila najbolje rezultate u prethodnom periodu i kada je u pitanju privreda i kada je u pitanju životni standard i vodila je jednu zaista realističnu politiku. Ovo što ste vi sada o nama rekli zaista je nekorektno i zaista ne može da se prihvati. A to da vi meni spočitavate da i sam ja prisutan bio ili nisam, svo vreme sam prisutan ovde, gospodine Dačiću. Imao sam jedan kratak telefonski poziv, izašao sam da ne bih pričao, minut jedan sam izašao iz sale da ne bih pričao u sali, jer se sada promoviše ovde ideja da se telefonski razgovori ne obavljaju u sali. Jedan minut. Ako je to nešto što možete da zamerite zameniku šefa poslaničke grupe, onda neka vam je to na čast.
Prvenstveno sam se javio da DSS vodi jednu jasnu, realističnu politiku, a koliko smo bili u pravu, od toga što ste verovatno hteli da nam spočitavate oko Kosova, oko EU, oko ekonomske politike, vreme će pokazati ko je bio u pravu i to vrlo brzo. To što ste vi prihvatili, naša stranka nikada ne bi prihvatila. Hvala.
Na osnovu izlaganja predsednika Vlade. Ne znam da li ste razumeli predsedniče Vlade u čemu je bio problem. Znači, problem je bio u tome što se očekuje na ovako važnoj sednici kao što je predlaganje ministara da predsednik Vlade ili da bar dobijemo obaveštenje od predsedavajućeg gde je predsednik Vlade otišao, jer ste najavili na osnovu vašeg ekspozea da će ovde biti i da ste spremni da razgovarate. Stekao se utisak na osnovu vašeg odlaska da se nećete više vratiti. To je razlika između vašeg položaja kao predsednika Vlade i narodnih poslanika koji ne moraju u svakom trenutku biti prisutni ili mogu da imaju telefonski poziv i u redu je i kulturno je da izađu.
S druge strane, zahvalan sam vam što ste istakli razliku između Demokratske stranke Srbije i Socijalističke partije Srbije. Mislim da će se ta razlika i nakon ove vaše rekonstrukcije još više produbiti. Mislim da će se ta razlika još više ispoljiti, jer ste u vašem ekspozeu naglasili – snažniji put ka evropskim integracijama, kako ste ovde naveli, pravedno rešenje kosovskog pitanja i sa tim povezano rešavanje ekonomskih problema.
Niti će biti tog ubrzanog puta u Evropsku uniju, niti će se, nažalost, na nesreću Srba i srpskog naroda kosovsko pitanje rešiti pravedno. Mi ćemo se boriti na sve moguće načine da ove dogovore i ove sporazume, koje ste postigli na politički način i među građanima i ovde u parlamentu rušimo. Hvala.
Gospodine predsedniče, želim da intervenišem po Poslovniku i da ukažem na član 27, na član 167. i član 168, koji se odnose na sazivanje sednice u rokovima kraćim određenim po Poslovniku, tj. po hitnom postupku.
Obavešteni smo juče da je Vlada Republike Srbije usvojila izmene i dopune Zakona o ministarstvima i on se, po vašoj odluci, našao na dnevnom redu Narodne skupštine danas, tj. u roku od 24 sata.
Obrazloženje zašto Vlada traži hitan postupak je sledeće: „Nedonošenje ovog zakona po hitnom postupku moglo bi da prouzrokuje štetne posledice po rad organa i organizacija.“.
Mi šest meseci pratimo u javnosti raspravu o rekonstrukciji, da bi se ona na kraju svela na podelu jednog ministarstva, Ministarstva finansija i privrede, na dva ministarstva, Ministarstvo finansija i Ministarstvo privrede. Prosto bi bilo u redu da dobijemo obrazloženje, koje su to štetne posledice, koji će to organi i organizacije pretrpeti štetne posledice, ukoliko u roku od 24 sata Narodna skupština Republike Srbije ne razdvoji Ministarstvo privrede i finansija na dva ministarstva? Mislim da je to minimalna stvar koju smo morali dobiti. Mislim da to nije dobra praksa, ući u raspravu o jednoj izuzetno važnoj stvari, kao što je rekonstrukcija Vlade, pogotovo što šest meseci o njoj slušamo, a ona se svela na razdvajanje jednog ministarstva i pogotovo što sam Poslovnik kaže da se po hitnom postupku donose zakoni, uređuju pitanja, a nedonošenje tih zakona moglo je da prouzrokuje štetne posledice po život i zdravlje ljudi, bezbednost zemlje i rad organa i organizacija, kao i ispunjenje međunarodnih obaveza.
Mislim da je prekršen Poslovnik, gospodine predsedniče, i da bi bilo važno da Narodna skupština dobije obrazloženje, zašto smo samo 24 sata nakon usvajanja ovog zakona od strane Vlade danas u prilici da o njemu raspravljamo i koje su to štetne posledice koje ćemo, poslanici bi to želeli da znaju, pretrpeti ukoliko o ovom zakonu ne raspravimo u roku od 24 sata. Hvala.
Kao što smo i u načelnoj raspravi rekli, jako je važno donošenje zakona o prekršajima i uz sve one primedbe koje je naša poslanička grupa, a koje je izrazila kroz amandmane, smatramo da su u jednom delu u odnosu na postojeći tekst zakona rešenja poboljšana i da će sigurno doprineti da se prekršajni postupci, pogotovo činjenica da se formiraju prekršajni sudovi i da će se voditi postupci pred prekršajnim sudovima unaprediti ceo prekršajni postupak.
Kao što su u samom Zakonu o prekršajima usvojena različita rešenja, jednim delim iz Krivičnog zakonika i drugim delom iz Zakonika o krivičnom postupku, smatrali smo da kod definicije prekršaja je trebalo postupiti onako kako je definisano u Krivičnom zakoniku. Prekršaj je kažnjivo delo. Osuda ili izricanje kazne može dovesti do kazne zatvora. Nije dovoljno u definiciji prekršaja zadržati samo pojam protivpravnosti.
Podsetiću vas da je samim Krivičnim zakonikom rečeno da je krivično delo ono delo za koje je zakonom predviđeno krivično delo koje je protivpravno i koje je skrivljeno. Mislimo da je našim amandmanom trebalo uvesti u definiciju prekršaja činjenicu da je ono skrivljeno. U obrazloženju zašto odbijate amandman ukazujete na sledeću stvar – za razliku od krivičnih dela prekršajno i svojstveno da se većinom čine iz nehata. To – većinom, nije ubedljiva argumentacija za odbijanje, jer se čine i umišljajno, pogotovo što u najvažnijim definicijama uvodnog dela govorite i uvodite pojam skrivljenosti, pa govorite o skrivljenoj neuračunljivosti.
Mislimo da je bilo dobro, obzirom na prirodu prekršaja i sankcije koje mogu da se izreknu za učinjeni prekršaj, da se pojam skrivljenosti tj. subjektivnog odnosa prema prekršaju uvede u definiciju. Hvala.
Gospodine ministre, ukazao bih upravo na nekoliko pitanja koja su se ovde otvorila, a koja su povezana međusobno. Današnja rasprava je vrlo interesantna i sva pitanja o kojima su danas poslanici diskutovali i koja su bila predmet dužih diskusija, pokazuju se kao opravdana.
Gde je problem sa ovako definisanom, kako ste vi rekli, opštom normom? To ste u pravu. Mi mislimo da je način na koji smo mi definisali visinu zaprećenih kazni upravo taj odgovarajući. On je nešto više nego što smo druge kolege uradile. Ali, gde se pojavljuje problem?
Rekli ste, to je opšta norma i to je tačno. Međutim, mi kada razmišljamo o tome na koji način se propisuju kazne, moramo imati u vidu razliku između krivičnog zakonodavstva i prekršajnog, a to je broj subjekata koji učestvuju u tom i tu se pojavljuje problem. Vraćamo se onda na član 4. zakona, propisivanje, a onda vidimo da tu nije samo zakonodavac.
Mogli bismo razumeti da je zakonodavac pravilno sagledao vrednost zaštitnog dobra koje štiti propisanom kaznom, ali sada se tu uključuju i Vlada, i opštine, i gradovi i pokrajinska skupština. U situaciji teškog ekonomskog stanja njihovih budžeta, politikom, recimo, koju Vlada vodi prema pojedinim lokalnim samoupravama, problem je generalan, od uskraćivanja finansiranja obaveza koje ima prema lokalnim samoupravama do davanja drugih nadležnosti, lokalne samouprave mogu, iako one mogu propisati manje iznose od najviše zaprećenog iznosa, tu situaciju, ovako određene visine do 150.000 za pravna lica ili za preduzetnike do 500.000 dinara, da iskoriste, toliko ceneći pojedina zaštitna dobra da propisuju njihovu zaštitu tako što će definisati maksimum kazne da bi napunili budžet. Pričamo krajnje otvoreno. Tu možemo imati različitu praksu, od gradova do gradova. Može se u jednom gradu prekršaj za pogrešno isticanje firme, table za isticanje firme, propisati da je dva miliona za pravno lice, milion konkretno u ovom slučaju ili 250.000 za preduzetnike.
Znači, morate voditi računa da j, pored ovoga što je propisan neuporedivo visok iznos kazne, broj subjekata koji će to da propisuju u svojim odlukama velik i ne može se kontrolisati od same Vlade.
Zato je ta rasprava o članu 4. bila dobra i možda treba da se razmisli, kako je i kolega Aligrudić predložio, da Odbor za pravosuđe zaseda.
Mi mislimo da je u ovako teškoj ekonomskoj situaciji, o kojoj su kolege govorile, svaka preventivna svrha novčanog kažnjavanja upravo određena amandmanom koji smo mi podneli. Upravo je u situaciji kada građani ne mogu to sve da priušte, kada pravna lica ne mogu, kad sve teže posluju preduzeća i preduzetnici, upravo je svrha kažnjavanja ovim postignuta. Mislim da ste tu morali da vodite računa kojim iznosom će biti prevencija definisana i kojim će biti zaštićena. Mi mislimo da je to naš amandman.
Obratite pažnju, broj subjekata koji propisuje stvara opasnost da će vrednost zaštićenog dobra biti neuporedivo veća nego što ste vi definisali. Da je samo zakonodavac, to bi bilo u redu, ali lokalne samouprave, gradovi, autonomna pokrajina, veliki broj i svi imaju jednu nameru i cilj - kako da napune budžet.
Želim samo da kažem da je Vlada i većina prihvatila amandman kolege Karića, tako da je to upravo bio smisao i cilj amandman da se sagleda jedan propust u definisanju rokova otkloni i mi ne bi diskutovali po ovom amandmanu. Želim da se zahvalim što je uočeno da takav problem postoji.
Gospodine ministre, gospodine predsedavajući, mi smo o ovoj temi mnogo govorili. Govorili smo i u načelnoj raspravi, govorili smo i kada je bila rasprava o Zakoniku o krivičnom postupku.
Moja koleginica Milica Radović je iznela naš stav koji smo zastupali više puta ovde u Narodnoj skupštini, i često bili usamljeni, ukazujući da to mešanje, preplitanje rešenja iz parničnog postupka u krivični postupak, u ovom slučaju prekršajni postupak, ne može doneti ništa dobro, u krajnjoj liniji ne može se postići svrha onoga što se propisuje ovim zakonom.
S jedne strane, ostavlja se strankama inicijativa o dokazivanju. Navodno sud je pasivan. Ostavlja se ovde izuzetna mogućnost da on pribavlja dokaze po službenoj dužnosti. Međutim, nije baš tako. Ako se pogleda niz odredaba u ovom zakonu, videćete da sud uopšte nije pasivan.
Onda se postavlja pitanje - zašto se nije išlo do kraja? Sud nije pasivan jer on i neki drugi organi imaju mogućnosti da kroz mere privođenja, dovođenja, zadržavanja utiču na to da li će se stranka, u ovom slučaju okrivljeni, pojaviti na postupku. Sud nije pasivan jer može da ceni sporazum o priznanju prekršaja. Sud nije pasivan jer, u krajnjoj liniji, može da odluči da li će neka stranka biti pozvana u trenutku izvođenja dokaza. Može da proceni, ako je već saslušan, da ne bude pozvana. Tu sud uopšte nije pasivan.
Onda se postavlja pitanje - zašto mu nije data do kraja mogućnost, zašto se do kraja nije izvela mogućnost da on izvodi dokaze po službenoj dužnosti? Jer se radi o prekršaju, gde bi javni interes ovog suda morao biti naglašeniji u slučaju parničnog postupka.
Načelo materijalne istine mislim da je neophodnije i značajnije u krivičnom postupku i prekršajnom postupku, nego što je to u parničnom postupku. Znači, stvar ako se ovako postavi nije izvedena do kraja i sud uopšte nije nepristrasan i uopšte nije vezanih ruku, ali u ovoj situaciji na vrlo čudan način se ne dozvoljava mogućnost sudu da bude aktivan. Mi u tom smislu smatramo da je potrebno promeniti čitav koncept. Mi se s tim ne slažemo, ali bi jako bilo važno da se ovaj amandman prihvati, jer ako neko treba štititi javni interes i dobra koja se štite ovim prekršajima to bi trebao da bude sud. Hvala.
Samo želim da ukažem kolegi Babiću gde je problem. Problem je što smo mi principijelno podržali koncept da se formiraju prekršajni sudovi i da za svako delo za koje se može propisati kazna zatvora, što je međunarodni standard, sude sudovi. U ovom slučaju, vašim amandmanom jedan prekršajni postupak se izdvaja iz prekršajnog sudstva i vodi ga organ koji nije sud. To je naša primedba bila.
Znači, zašto se svim drugim organima ukida to pravo, a samo ovaj organ ima to pravo da vodi prekršajni postupak? Suštinsko je pitanje - zašto se izmesta iz prekršajnog sudstva, ako smo se složili da je dobra ideja i da je dobar koncept da prekršajni sudovi vode prekršajne postupak? To je naša primedba.
Samo ću kratko. Ovde se radi o jednoj procesnoj stvari. Naša ambicija je bila, obzirom da se radi o prekršajnom postupku, da su rokovi u kojima sudovi odlučuju uglavnom kratki i da se u najvećem broju slučajeva zahtev za povraćaj u pređašnje stanje zbog roka za žalbu izjavljuje u situacijama kada je on krajnje opravdan, da damo ovde jednostavno mogućnost da se zadrži izvršenje te odluke.
Naravno, Ministarstvo pravde je dalo obrazloženje da sudu treba ostaviti mogućnost procene, ali kao i u nekim drugim situacijama kada smo želeli da konkretizujemo stvar radi efikasnosti, radi eventualnog sprečavanja štete u slučaju izvršenja, a da se ta žalba usvoji, smatramo da bi možda bilo dobro razmisliti o ovom amandmanu. Kažem, radi se o procesnom amandmanu, o kojem može da se vodi diskusija. Naše rešenje je bilo ovakvo i jednostavno mislimo da treba o njemu razmisliti. Hvala.