Poštovani predsedniče, poštovano predsedništvo, gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, mislim da je ovo vrlo važna diskusija povodom amandmana koji su podneli narodni poslanici, naše uvažene kolege, jer se na neki način konkretizuje ono ustavno načelo, tačnije, pravo građana na pokrajinsku autonomiju, ali i važno načelo nadzora nad ustavnošću i zakonitošću opštih akata, kako pokrajine, tako i lokalnih samouprava.
Suština ove diskusije je u tome na koji način Vlada, tačnije, nadležno ministarstvo može da ima saznanje da je pokrajina, odnosno da je nadležni organ pokrajine doneo akt i, s obzirom na značaj i nadležnosti pokrajine, u kom roku u slučaju da se oceni da je došlo do povrede ustavnosti i zakonitosti može da se pokrene postupak pred Ustavnim sudom. Suštinsko je pitanje kako bi sve to funkcionisalo da nema nikakvih rokova, kakva bi to bila obaveza nadležnog organa pokrajinske autonomije da dostavi ministarstvu odluku i kako bi se uopšte vršio taj nadzor. Odnosno, sama norma o nadzoru nad ustavnošću i zakonitošću postala bi praktično prazna norma bez mogućnosti efektivne primene i sprovođenja.
Znači, pored onoga za šta smo se zajednički izborili tokom referendumske kampanje za usvajanje Ustava, da se proširi pravo građana na pokrajinsku autonomiju i da bude sveobuhvatnije, da se nadležnosti pokrajine prošire, a takođe i da bude u značajnom obimu veći pokrajinski budžet, samim tim značaj tog prava koje građani imaju povećava se; uticaj odluka koje se donose na nivou pokrajine na konkretan život građana takođe se povećava, i opasnost od nezakonitih i neustavnih odluka koje donosi takav jedan organ, ili takva jedna autonomija kao što je pokrajinska autonomija, postaje značajnija. U tom smislu su važni ovi kratki rokovi, da se eventualne nezakonitosti, koje bi proizvele štetne posledice po građane AP, u najkraćem roku spreče.
U tom smislu vrlo je dobro rešenje koje je predloženo ovim izmenama i dopunama Zakona o državnoj upravi. Zna se konkretna obaveza nadležnog organa pokrajinske autonomije. Nadležno ministarstvo u vrlo kratkom roku reaguje, a onda, o čemu je govorio ministar s punim pravom, s obzirom na to na koji način smo postavili pitanje prava na autonomiju i u samom Ustavu, jedino Ustavni sud može da ceni pitanje ustavnosti i zakonitosti opštih akata pokrajinske autonomije.
U tom smislu predlažem, bez obzira na mišljenja koja su ovde izneta da se ovaj amandman ne prihvati, da se ovako jedna dobra norma iz člana 71. zadrži u ovom obliku, jer će na najbolji mogući način, bez obzira što se podnosiocu amandmana čini da to nije tako, zaštititi pravo građana na pokrajinsku autonomiju koje im je dato u tom obimu u sada važećem Ustavu Republike Srbije. Hvala.
PREDSEDNIK. Reč ima narodni poslanik Goran Rakovac.

Dame i gospodo narodni poslanici, želeo bih da obavestim Narodnu skupštinu i javnost Srbije da je Okružni sud u Beogradu usvojio zahtev Srpske liberalne stranke, Udruženja pripadnika Jugoslovenske vojske u otadžbini, Udruženja političkih zatvorenika i žrtava komunističkog režima, Udruženja književnika Srbije, Advokatske komore Srbije, omladine Demokratske stranke Srbije i Nade Gomić-Vuković za rehabilitaciju sada pokojnog Slobodana Jovanovića. (Aplauz.)
Utvrđuje se da je presuda Vrhovnog suda FNRJ, Vojno veće, sud br. 1/46, od 15. 7. 1946. godine, ništava od trenutka njenog donošenja i da su ništave sve njene pravne posledice, a rehabilitovano lice, sada pokojni Slobodan Jovanović, smatra se neosuđivanim.
Smatram da je ovo važan čin ispravljanja nepravde prema jednom od najvećih političkih i pravnih mislilaca u istoriji Srbije, čoveku koji je razumeo političke procese i političku ustavnu istoriju Srbije 19. veka, koji je u teškim uslovima znao da definiše srpske nacionalne interese, i na koga svaki Srbin i u Srbiji i u rasejanju može da bude ponosan.
Demokratska stranka Srbije baštinila je njegovo delo i ovom prilikom izražava veliko zadovoljstvo. Verujem da su ovom prilikom svi oni koji su učili na delu Slobodana Jovanovića ponosni i da smatraju da je ovo važan događaj.
U tom smislu još jednom ističem da je Okružni sud u Beogradu doneo pravu i valjanu odluku, na radost svih poštovalaca dela Slobodana Jovanovića. Hvala.

Poštovani predsedavajući, dame i gospodo narodni poslanici, reklamiram povredu člana 104.
Skupština Republike Srbije i građani Republike Srbije usvojili su Ustav, u čijoj je preambuli jasno rečeno da su svi državni organi dužni da štite teritorijalnu celovitost i suverenitet Republike Srbije, posebno imajući u vidu prilike koje se odnose na ugroženost naše teritorije na području Pokrajine Kosovo i Metohija.
Ova skupština je više puta, kroz svoje odluke, utvrdila jedinstvenu državnu politiku koja proizilazi iz ove preambule Ustava i samog duha Ustava koji je usvojen. Nijednog trenutka, nijedan državni organ, niti Pregovarački tim, nije odstupio od odluka Narodne skupštine, od njene privrženosti očuvanju celovitosti i suvereniteta Republike Srbije na čitavoj svojoj teritoriji.
Ovde smo čuli da je, u situaciju kada se vode pregovori o statusu Kosova i Metohije, neko od državnih organa prekršio ovu preambulu i pokušao da vodi drugačiju politiku u odnosu na ovu koja je u Skupštini usvojena.
Pregovarački proces i borba za očuvanje Kosova i Metohije u sastavu Srbije nisu laki. Svi smo svesni kakvi su pritisci na Srbiju da se odrekne dela teritorije koji je njoj najvažniji, dela teritorije na kojoj počiva njena duhovnost, gde je osnovana njena državnost i gde je sve naše vezano za nju. Svesni smo kakva će borba biti.
U ovom pregovaračkom procesu, naš pregovarački tim je juče izašao sa svojim jasnim stavom, koji proizilazi iz odluka Narodne skupštine Republike Srbije, gde se čvrsto stalo na poziciju da je Kosovo i Metohija sastavni deo Srbije.
Neće se desiti da će Srbija ikad prihvatiti bilo kakvu opciju i bilo kakav sporazum koji će omogućiti da se na njenoj teritoriji stvori druga albanska država. Budite ubeđeni da to neće učiniti ni Rusija, koja je u čitavom ovom pregovaračkom procesu vrlo dosledno, vrlo principijelno branila principe i stanovišta međunarodnog prava i osnovnih međunarodnih akata. Ovde je samo pitanje - ko ima volju, ko ima želju, ko ima doslednost da se i dalje bori, bez obzira na okolnosti, bez obzira na teškoće, bez obzira na pritiske.
U tom smislu, budite ubeđeni da nijedan državni organ nikad neće prihvatiti da Kosovo i Metohija bude nezavisno, pa, ubeđen sam, ni Narodna skupština.
Hvala.

Uvaženo predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, javio sam se da govorim o amandmanu koji je podneo moj uvaženi kolega Milisav Petronijević.
Smatram da je i ovaj, a i amandman na prethodni član izuzetno važan. Ovu materiju, koju reguliše Zakon o Vladi, i ovaj deo koji se izmenama Zakona upodobljuje i usaglašava s Ustavom, smatram izuzetno bitnim, jer se na taj način obezbeđuje ustavnost i zakonitost, jasna hijerarhija pravnih akata, ali i hijerarhija državnih organa koji se staraju o ustavnosti i zakonitosti.
Ceo tekst Predloga izmena i dopuna Zakona o Vladi jeste, u stvari, usaglašavanje ključnih odredaba Zakona koji je donet 2005. godine s novim ustavom i u najvećem delu ovog predloga zakona o izmenama Zakona o Vladi te novine su ugrađene.
Što se tiče samog amandmana, rasprava se svodi na efekat sankcije prema Vladi Republike Srbije ako, u slučaju obustave od izvršenja pojedinih opštih akata lokalne samouprave, ne pokrene postupak pred Ustavnim sudom, ovde, u skraćenom roku od pet dana. Naravno, ovde je pitanje i kako se vidi ovaj stav 2. člana koji se menja izmenama Zakona, šta je posledica nečinjenja Vlade po pitanju pokretanja postupka pred Ustavnim sudom.
Posledica jeste da faktički prestaje da važi rešenje o obustavi od izvršenja i u tom slučaju, u slučaju nečinjenja, ruši se autoritet i integritet Vlade. Jer, ako je u jednom slučaju našla da postoje razlozi da se obustavi od izvršenja jedan opšti akt lokalne samouprave, a ne nađe za shodno, iz raznoraznih razloga, da pokrene postupak pred Ustavnim sudom, ta njena odluka prestaje da važi.
Onda je pitanje Vlade, njenog autoriteta, razloga zašto je to učinila, a samim tim je, na neki način, došlo i do priznanja da je, eventualno, opšti akt koji je jednom odlukom Vlade bio obustavljen, u stvari, zakonit.
Mislim da rešenje koje je dato u Predlogu zakona o izmenama i dopunama Zakona o Vladi ima vrlo jasnu sankciju za nečinjenje Vlade u pogledu pokretanja postupka pred Ustavnim sudom.
Taj rok je skraćen na pet dana i Vlada, bukvalno, promptno mora da reaguje, a njeno, eventualno, nečinjenje, predomišljanje, samo je priznanje da nije bila u pravu kada je donosila rešenje kojim je obustavljala od izvršenja pojedine opšte akte.
Mislim da je, ako se posmatra cilj norme, jezički, to teranje Vlade da se jasno izjasni o tome šta je njen pravi stav o pitanju rešenja o obustavi izvršenja. U tom smislu, rešenje u Zakonu je dobro i precizno, sasvim dovoljno da se ne menja amandmanski.

Poštovano predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, pomenut sam u izlaganju koleginice Jovanović i koleginice Vjerice Radete.
Želim da istaknem da sam na prethodnoj sednici, takođe nakon obraćanja gospođice Nataše Jovanović po pitanju šta će preduzeti Odbor za lokalnu samoupravu, rekao da će Odbor da zatraži od Skupštine grada Beograda, ali takođe i od nekih drugih lokalnih samouprava gde su nastale krize u funkcionisanju lokalne samouprave, i konkretno sam spomenuo Rumu, i izveštaje i sav materijal sa tih sednica, kako bi Odbor mogao da na osnovu činjenica raspravlja.
Istog dana, taj isti dopis sam uputio Skupštini grada Beograda i, evo, ovom prilikom javno pozivam da se što pre dostavi materijal Odboru za lokalnu samoupravu, kako bismo na osnovu svih relevantnih podataka mogli raspraviti.
Takođe, pozivam i nadležno ministarstvo da, u skladu sa svojim zakonskim ovlašćenjima, izvrši nadzor i da svoje mišljenje o tom pitanju.
Naravno, čulo se tog dana o problemima u funkcionisanju lokalne samouprave u Rumi.
Takođe, kao predsednik Odbora, uputio sam nadležnom ministru dopis i tražio da izvesti Odbor o svim problemima u funkcionisanju lokalne samouprave u Rumi i u Staroj Pazovi, kako bismo na osnovu toga svi zajedno mogli da prodiskutujemo i da izvedemo zaključke šta su ključni problemi.
Ovde je istaknuto, i ja se sa tim slažem, da su najveći problem izuzetno loša rešenja u Zakonu o lokalnoj samoupravi. Posledice tih loših rešenja sada se vide, jer veliki broj lokalnih samouprava ima krizu funkcionisanja, pogotovu što jedan broj odbornika menja podršku u lokalnim samoupravama i time se narušava izborna volja građana. To je bilo ono što sam rekao.
Pozivam da se dostavi materijal; čim on stigne zakazaćemo Odbor i, naravno, o ovom pitanju raspraviti i, na osnovu nadležnosti koje ima ovaj odbor, dati mišljenje. Hvala vam.

Dame i gospodo narodni poslanici, na osnovu izlaganja koleginice Nataše Jovanović želim da kažem da kao predsednik Odbora imam saznanje da je juče održana sednica Skupštine grada Beograda, ali o samom toku Skupštine i o eventualnim kršenjima procedure upravo sam saznao na osnovu izlaganja i gospodina Dragana Todorovića i gospođice Nataše Jovanović i, jednostavno, da bi Odbor mogao da razmatra takve mogućnosti.
Odbor ima samo mogućnost da predloži mere nadležnim organima, a on sam nema mogućnost da preduzme određene mere. Trebalo bi da budemo upoznati sa samim tokom Skupštine, da dobijemo određene materijale i zapisnike, kako bismo mogli eventualno da damo i mišljenje i odgovore, da odgovore uputimo nadležnom ministarstvu i naše mišljenje o samom toku Skupštine.
U tom smislu, mi ćemo zatražiti od predstavnika Skupštine grada da sam tok Skupštine dostave nadležnom Odboru, kako bismo na jednoj sednici, i juče je bilo na još nekim opštinama problema, mogli da razmatramo sve te probleme koji su se događali u Skupštini i opštinama širom Srbije, i u Beogradu, znam da je bilo i u Rumi i u nekim drugim opštinama. Hvala vam.

Predsedniče, dame i gospodo narodni poslanici, želim samo da ukažem da se ovim izborom Saveta Državne revizorske institucije završava jedan ciklus od dve godine otkako smo ušli u ovaj posao i da je vrlo važnu ulogu i značajan doprinos da se donese zakon imao gospodin Radojko Obradović.
U tom smislu nisu osnovane pritužbe na njega i na njegov rad, s obzirom na to da je on, pored ovog doprinosa, u ovoj tački izvestilac Odbora, kao zamenik predsednika Odbora u odsustvu predsednika Odbora, koji bi morao ispred Odbora da Skupštini Srbije obrazloži Predlog ove odluke. Nije potrebno isticati da će poslanička grupa Demokratska stranka Srbije - Nova Srbija - dr Vojislav Koštunica podržati izbor predsednika, potpredsednika i članova saveta Državne revizorske institucije.
Postupak kandidovanja je bio vrlo transparentan i jasan i poslaničke grupe koje učestvuju u radu parlamenta, a takođe i u radu Odbora za finansije, imale su mogućnost da predlože kandidate, da se na samoj sednici Odbora otvori diskusija i da se na osnovu toga izvrši izbor najboljih kandidata.
Mi mislimo da su izabrani najbolji od predloženih kandidata i u tom smislu verujemo da će one nadležnosti i one obaveze koje ima Državna revizorska institucija i predsednik, potpredsednik i članovi saveta obavljati u skladu sa zakonom, savesno i transparentno i da će Narodnoj skupštini Republike Srbije podnositi izveštaj o svom radu.
Ubeđeni smo da nikakve političke selektivnosti po tom pitanju neće biti i da će svi predmeti i subjekti revizije koji su predviđeni zakonom biti na pravi način podložni reviziji i da će se po tom pitanju u Srbiji konačno, kada je u pitanju oblast javnih finansija, uvesti transparentnost.
Kao što sam rekao, poslanička grupa Demokratska stranka Srbije - Nova Srbija - dr Vojislav Koštunica podržava izbor članova saveta Državne revizorske institucije.
Želimo još jednom da istaknemo da je naš poslanik, potpredsednik Skupštine gospodin Radojko Obradović dao izuzetan doprinos da se u Srbiji ovo pitanje reguliše. Nisu osnovane prozivke koje se odnose na njega i na njegov rad i verujem da svi koji su učestvovali u prethodnom sazivu Skupštine znaju koji je on doprinos dao. Hvala vam.

Poštovano predsedništvo, poštovane kolege, nesumnjivo jedan od važnih kvaliteta usvojenog ustava jeste i činjenica da je u njegovom tekstu definisana institucija Zaštitnika građana. Mi smo još 2005. godine, i to je bio predlog i deo našeg političkog programa, programa Demokratske stranke Srbije, predložili tadašnjem sazivu Skupštine zakon, a Skupština ga je usvojila - Zakon o Zaštitniku građana.
Da se podsetimo samo nekoliko osnovnih motiva zašto je tadašnji saziv Skupštine, u jednoj stručnoj diskusiji, usvojio taj predlog zakona i uveo jednu novu instituciju, koja ima dugoročni značaj kada je u pitanju demokratizacija našeg društva.
Nema sumnje da nas je pitanje zaštite pojedinačnih, konkretnih prava građana pri državnim organima i sama činjenica na koji način državni organi rešavaju pojedinačno pravo, kakva je to birokratska svest i način razmišljanja bio u državnim organima pre nego što se počelo razmišljati o zaštiti građana, motivisalo da tada raspravljamo o odnosu građana prema institucijama i odnosu institucija prema građanima kada rešavaju njihova konkretna pojedinačna prava.
U toj diskusiji smo više puta ponovili da naši državni organi, na jedan način koji ima dugu tradiciju, rešavaju ta prava tako da su građani bili u potčinjenom položaju, u zavisnosti od volje i načina razmišljanja pojedinih službenika u državnim organima.
Niti su se oni adekvatno ponašali kada je u pitanju rešavanje u rokovima pojedinih prava, niti su uvek na zakonit način rešavali pojedinačna prava, niti su građani mogli ikom da se obrate kada je u pitanju kršenje njihovih prava pred državnim organima.
Činjenica da su tada, kroz diskusiju, uočeni problemi u funkcionisanju naše državne uprave i sve slabosti, odsustvo demokratske svesti da državni organi treba da budu u službi građana, a ne da građani budu u službi države, podstakla nas je na usvajanje jednog ovakvog zakona i uvođenje u naš pravni sistem institucije Zaštitnika građana.
Ta institucija će se, nesumnjivo, razvijati u narednom periodu upravo na taj način da građani osete da jedna nezavisna institucija, a ovim zakonom i izmenama Zakona njena nezavisnost se i te kako jemči i načinom izbora u ovoj skupštini, bude nešto što će biti oslonac kada njihova konkretna prava budu rešavana pred različitim institucijama i državnim organima.
Upravo činjenica da smo sada i Ustavom definisali poziciju Zaštitnika građana ili, kako se to obično u našoj javnosti govori, ombudsmana govori o tome da tada imali na umu potrebu ovakve jedne institucije. Predlog ovog zakona, zaista, samo usklađuje rešenja koja su bila u postojećem zakonu sa ustavnim tekstom.
Dobro je da se, na vrlo konkretan način, jača institucija Zaštitnika građana, upravo kroz način izbora. Da ne bude dileme, kroz sav tekst o tome kako se i kojom većinom bira, jasno je rečeno - apsolutnom većinom. Ta kvalifikovana većina će nesumnjivo biti jemac i podići autoritet ovoj instituciji.
Ono što je jako važno spomenuti u ovom predlogu zakona jeste činjenica da se sloboda delovanja ove institucije kroz Ustav, a i kroz ove izmene Zakona, još više povećava činjenicom da Zaštitnik može biti ovlašćeni predlagač zakona iz oblasti koje su u njegovoj nadležnosti. Vrlo je važno da Zaštitnik građana, kroz jedan period svog rada, sagleda potrebe pravnog normiranja pojedinih pitanja i da, nevezano od volje ovlašćenih predlagača zakona, sam pokrene zakonodavnu inicijativu pred Narodnom skupštinom. Važno je upravo da ova rešenja podržimo.
Što se tiče onoga što se očekuje od Zaštitnika građana, to je da on u narednom periodu promoviše jedan nov pristup u odnosima državnih organa svih državnih institucija prema samim građanima, da građani ne budu uplašeni, da građani ne budu nezadovoljni, da građani od države očekuju, kada uđu u bilo koju instituciju, da blagovremeno i zakonito rešava njihova prava i da ta njihova prava ne trpe od volje ili zlovolje pojedinih službenika ili državnih organa kada se oni pred njima nađu.
Vrlo je važno da se blagovremenost, rokovi i zakonitost poštuju. Očekujemo od budućeg Zaštitnika građana da tu funkciju vrši na taj način da građani steknu poverenje da će, kada on pokrene bilo kakav postupak pred bilo kojom institucijom, kada se desi povreda, pojedinačna povreda prava građana, to biti blagovremeno i rešavano.
Naravno, mi kao narodni poslanici pratićemo njegov rad. U osnovnom tekstu zakona definisana je njegova obaveza da izveštava Narodnu skupštinu o svom radu. Mi očekujemo da ćemo u diskusijama koje budu inicirane od samog zaštitnika građana, kada bude podnosio svoj izveštaj, sagledati koliko su građani zadovoljni njegovim radom i koliko je ova institucija dala svoj efekat.
Ubeđeni smo da će efekta biti i da će novi zaštitnik građana, kojeg ćemo izabrati vrlo brzo, biti u funkciji građana i štititi njihova konkretna prava u svakom slučaju i na svakom mestu.
Hvala.

Poštovano predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, pored žučne rasprave koja traje skoro 10 sati, gde su se potezala pitanja iz prošlosti, otvarale velike ideološke teme, zaboravili smo se da je danas izuzetno važan dan za Srbiju.
Dovršava se konstituisanje srpskog parlamenta i ta činjenica, bez obzira na političke razlike, govori o tome da Srbija posle izbora od 21. januara treba da dobije najvažniju svoju instituciju.
Ne mogu, a da se ne osvrnem na početak ove sednice pre prelaska na ovu tačku dnevnog reda, kada je jedan broj političkih stranaka želeo da ovu čitavu diskusiju i sam proces konstituisanja na neki način izbegne i manervom čudnog tumačenja da li je iscrpljena 2. tačka dnevnog reda stvari pomeri ko zna dokle.
I ta nervoza koja je tada nastala i koja traje već 10 sati može da ukaže samo na jednu stvar. Nekome ne odgovara da Srbija dobije Narodnu skupštinu u trenutku kada se rešava i kada pokušavaju mimo volje Srbije da reše pitanje Kosova i Metohije. Kome to odgovara?
Politički haos, slabost Srbije, odsustvo dogovora, odsustvo sabiranja nacionalnih i državnih energija i snaga, kada se borimo za budućnost Srbije.
I to baš sada, kada državna politika ima priliku da mirnim putem, diplomatskim sredstvima, iznošenjem prava i pravde koji su na strani Srbije u Savetu bezbednosti izvojuje pobedu na strani Srbije. To je pitanje zašto ovaj haos i ova nervoza traje danas 10 sati?
I naravno, u toj atmosferi ovih dana došlo je do prekida pregovora o Vladi Republike Srbije i svi mi znamo šta se tu desilo, bar partneri koji su pregovarali. Sve ključne tačke bile su usaglašene. Ostalo je jedno sporno pitanje. Tražila su se rešenja kompromisna i za to pitanje.
DSS, poštujući izborni rezultat, rekla je – pet ključnih ministarstava u svakoj državi postoji: unutrašnji poslovi, spoljni poslovi, odbrana, finansije i pravda.
Pristajemo, poštujući i volju da DS dobije četiri, ali ne može svih pet i ne može se sa 22 posto uzeti apsolutna vlast. To je pitanje o kome treba danas da razgovaramo.
Posle usaglašenih stavova dolazi potpuno kontrapredlog, koji ne samo da priču o sektoru bezbednosti krajnje relativizuje, nego se resori koji bi trebalo da pripadnu DSS–u nude tako da nikakve realne poluge vlasti i uticaja DSS i Nova Srbija nemaju, tj. da se njen izborni rezultat ispod onog nivoa koji je ostvaren u samoj Vladi tako reguliše da neki drugi imaju uticaj i vlast.
Naravno, danas smo videli poruku iz Evropske unije, ali to nije prva poruka. Mi, kao stranka koja želi da Srbija sa svojim nacionalnim dostojanstvom bude deo Evropske unije, pitali smo se zašto neki drugi procenjuju efekte rada njenih institucija i sugerišu kako da se one konstituišu. To traje nekoliko meseci, to se poklopilo sa pregovorima o Vladi i danas vidimo odakle je sve to stizalo.
Nismo danas u toku dana dobili nijednom prilikom odgovor zašto su pregovori prekinuti i zašto smo u prilici da razmišljamo o novim parlamentarnim izborima. Jer, danas završavamo konstituisanje Skupštine, pred nama mogu biti veliki izazovi po pitanju rešavanja Kosova i Metohije.
Zar da takvu situaciju i atmosferu dočekamo bez ijedne institucije? Zar Srbija treba da se pretvori u jednu slabašnu banana državu, da šalje poruku da smo neozbiljan narod, da su Srbi neozbiljan i neodgovoran narod i da zato ne zaslužuju da imaju to što imaju.
Završićemo postupak konstituisanja, a onda ako dođe do parlamentarnih izbora, da vidimo, gledajući i sagledavajući kako su se vodili pregovori o Vladi, da li će Srbija glasati kao što je uvek glasala, na čijoj strani je uvek bila DSS, za slobodu, za pravo da uređuje svoju državu, da se pita kako će da izgleda njena vlada, ko će biti na čelu institucija ili ćemo stati u red nekih drugih država koje nemaju svoje ja i koje se utapaju u neke nove koncepte. Hvala vam.

Po Poslovniku, na izlaganje gospodina Milana Markovića, koga jako dugo poznajem i zaista smo imali korektnu saradnju, ali mislim da sam u svom izlaganju pogrešno protumačen.
Zaista, kada se analizira na koji način se međunarodna zajednica mešala u formiranje Vlade, pogotovo u segmentu sektora bezbednosti, konkretnih izjava, tumačenja da li je koji ministar izvršavao svoje zadatke u skladu sa očekivanjima i kada se to poklopi sa pregovorima, ali bukvalno tako da se na taj način pregovori prekidaju, onda se radi o jednom odsustvu nepoverenja. Na tim osnovama Vlada se ne može praviti.
Ako se da sve, uvažavajući izbornu volju, da se uspostavi istinski partnerski odnos, onda se ne može ići u ponižavanje DSS, niti ćemo mi to ikad dozvoliti. Vi ste ponudili da Vojislav Koštunica bude premijer, ali takav premijer da nema nikakav uticaj u Vladi ni u sektoru bezbednosti. Ako je to konačna ponuda...
(Dragan Šutanovac, sa mesta: Nije.)
Pa, jeste. Dobro, izađite pa recite da nije tako.
Ako se Vlada formira u tim uslovima, nećemo je formirati. Konstituisaćemo parlament da bi mogao da reaguje na izazove državne politike i ugrožavanje državnog i teritorijalnog integriteta, i onda naše pozicije izmeriti na izborima.
Mi smo istinski želeli da se formira Vlada. Smatramo da Srbija treba da dobije Vladu, ali da to bude realan partnerski odnos, uvažavajući izborne rezultate.
Tu smo gde smo, bitno je da se konstituiše parlament, da imamo najvišu državnu instituciju i da posle 14. vidimo na koji način ćemo ovu, istina tešku političku krizu u Srbiji, rešavati. Voleo bih da o ovim pitanjima krajnje otvoreno razgovaramo.

Kada pričate o dve pozicije, gospodine Šutanovac, podsetio bih vas upravo na osnove tih pregovora. Znači, ponude su bile ovakve: Demokratska stranka ima ministre finansija, pravde, ministra ili unutrašnjih poslova ili odbrane, e sad dolazim do toga, možete da dobijete ministra policije, ali ne možete Biju. Možete da dobijete ministra odbrane, ali mi ćemo da odredimo Generalštab i načelnika Generalštaba. Ajde sada da vidimo ko šta dobija tu. To su ponude koje ste dali.
Što se tiče gospodina Stankovića i njegove funkcije u Vladi Republike Srbije, Vlada Republike Srbije je činila sve napore da se ostvari puna saradnja sa Haškim tribunalom i to je apsolutno tačno. Učinila je napore u svim svojim segmentima i traju ti napori.
Prema tome, to pitanje za Vladu Republike Srbije i taj deo politike Vlade Republike Srbije nikada nije bio sporan, ali na ovu ponudu potpune kontrole službi bezbednosti mi nismo hteli da pristanemo.

Ponovo bih podsetio na današnju izjavu gospodina Havijara Solane. Vrlo je bitna. Vi ovde želite da ukažete na ravnotežu unutar službi bezbednosti, kako DS i DSS treba po vašem viđenju da kontrolišu delove službi bezbednosti, a ovde gospodin Solana kaže da Boris Tadić treba da kontroliše službe bezbednosti. Da smo toliko naivni, nismo. Sad vi hoćete javnost Srbije da ubedite kako ste nam dali fer ponudu.
Što se tiče vojske, znamo mi dobro ko komanduje vojskom, a kakve su ingerencije ministra odbrane?
Vrlo je jasno u pregovorima kakva je funkcija ministra odbrane ukoliko nema mogućnost adekvatne komunikacije i sa Generalštabom i sa svima oko sprovođenja politike u okviru Ministarstva odbrane.
Sem toga, predsednik Republike ima takođe nadležnosti po pitanju Ministarstva odbrane. Tu stvar ne treba apstrahovati u ovim pregovorima i vrlo je bitna kada se govori o odnosima unutar službi bezbednosti. Predsednik Republike Boris Tadić, koji je izabran između ostalog i glasovima DSS.

Poštovani predsedavajući, poštovani ministre, dame i gospodo narodni poslanici, zaista izražavam veliko zadovoljstvo što danas na dnevnom redu u Narodnoj skupštini jesu dva zakona koji predstavljaju izuzetno ozbiljnu poruku privredi i svima onima koji učestvuju u privrednom životu, ali i svima onima koji kroz svoje lične kreacije žele da sebe lično afirmišu i da zaštite i stvaralaštvo i sve ono što to podrazumeva.
Mi smo ova prethodna dva dana imali ozbiljne rasprave o nizu važnih zakona iz oblasti pravosuđa. Za ovom govornicom čuo se veliki broj ozbiljnih kritika kada je u pitanju funkcionisanje pravosuđa u Srbiji i jedan od važnih aspekata te diskusije bila je kritika efikasnosti. U nacionalnoj strategiji za reformu pravosuđa jedno od osnovnih načela je upravo potenciranje efikasnosti.
Efikasnost u rešavanju sporova je nešto što je apsolutno prioritet i nešto što posebno potenciraju privrednici, menadžeri kompanija, jer svako odugovlačenje spora, svako postojanje spora jeste nešto što u svakom slučaju remeti poslovanje i uspešnost u ostvarivanju profita kompanije.
Zato, pored činjenice da smo u ovoj skupštini u prethodnom periodu doneli niz drugih zakona koji su na neki način promovisali sporazumevanje, neku drugu vrstu alternativnog rešavanja sporova, kao što je bio Zakon o medijaciji ili Zakon o mirnom rešavanju radnih sporova, evo, i zakon o arbitraži jeste na tragu toga da se u Srbiji konačno promoviše sporazumevanje i na taj način da se rešavaju sporovi, kako bi se sudovi što više rasteretili; svi mi koji smo u pravosuđu znamo kada se predmet nađe pred nadležnim sudom koliko opterećuje odnose i koliko dugo traje rešavanje tog spora.
Upravo zato država zakonom o arbitraži šalje jasnu poruku da privrednici koji... A ubeđen sam da će vrlo brzo preduzeća biti privatizovana, njima je u interesu donošenje ovog zakona, njima je u interesu da nema odugovlačenja postupka.
Ovde je bilo diskusije o tome kakve smo sporove imali kada su u pitanju društvena preduzeća. Pa upravo društvenom kapitalu i predstavnicima društvenih preduzeća je bio interes da se razvlače sporovi i zato smo imali takvu situaciju u prethodnom periodu i zato su trgovinski sudovi, između ostalog, bili neaktivni i neažurni.
Ovde smo čuli, i to jeste bilo važno čuti, da je naša spoljnotrgovinska arbitraža, deo važne pravosudne i pravne tradicije u Srbiji, dala izuzetno velikog doprinosa u rešavanju sporova i promovisanju srpske privrede u smislu atraktivnosti za investiranje.
Upravo jedan ovako celovit zakon, koji se dugo čekao, jeste nešto što šalje jasnu poruku ne samo domaćoj javnosti, nego i stranim investitorima da se ovde, pored niza drugih mera koje je ova skupština usvojila, kroz Zakon o privrednim društvima, zakon gde se smanjuje porez na dobit preduzeća, znači sve ono što je uticalo na podsticanje investiranja u ovu državu, evo i ovim zakonom o arbitraži taj deo zaokružuje.
Mislim da su ovde vrlo precizno i jasno navedeni uslovi pod kojima se može formirati arbitraža, na koji način se biraju arbitri i, ono što je jako važno, na koji način se izvršava odluka. Tu je zaista minimalno učešće suda i to jeste poruka.
Od svih relevantnih međunarodnih institucija i stranih investitora najveća kritika bila je u pravcu funkcionisanja trgovinskih sudova i evo prilike sada da kroz ovaj zakon, kroz odredbe koje reguliše, kroz činjenicu da se sve sporazumom rešava, od izbora arbitara do donošenja odluke, dok trgovinski sudovi u potpunosti ne pridobiju ponovo poverenje privredne javnosti i građana, naši građani koji se bave privredom na efikasan način te sporove reše.
Što se tiče drugog zakona, o njemu je ovde dosta diskutovano i dosta dobrih diskusija je bilo, nisam primetio da i jedna politička stranka ima ozbiljnije primedbe na činjenicu da je ovakav zakon potrebno doneti, bez obzira što u nekim drugim procesnim zakonima imamo određene norme kojima se ovo pitanje rešava.
Važno je da posebnim zakonom država Srbija pošalje poruku da želi na efikasan način da štiti intelektualnu svojinu. Upravo ovim zakonom država Srbija, merama koje se predviđaju preko nadležnih državnih organa, ulazi u niz zemalja koje su implementirale UNCITRAL model zakon, koji je u mnogo država usvojen, i time na jasan način govori kako će se odnositi prema svim kršenjima prava intelektualne svojine koja su raširena u Srbiji.
Ovde smo mnogo o tome govorili, ali činjenica je da je u poslednje vreme u Srbiji izuzetno raširena pojava kršenja intelektualne svojine, i to u nekim slučajevima na vrlo sofisticirani način, gde ne možete da prepoznate šta je original, šta je falsifikat, da u mnogo slučajeva to utiče na mogućnost novog zapošljavanja u kompanijama, da to utiče i, kako je govorio kolega Baralić, na zdravlje. Nema sumnje da mi moramo, kroz mere koje su ovde predviđene, učiniti da se to suzbije.
Ono što je takođe važno, ljudska kreacija, stvaralaštvo, ulaganje u razvoj, ono što je u velikoj meri do sada bilo ignorisano u srpskoj privredi i društvu, ovim zakonom u najvećoj mogućoj meri biće zaštićeno.
Kada se ova dva zakona ovako sagledaju i poruke koje šalju društvu i međunarodnoj javnosti, oni jesu istorijski zakoni.
Imamo zakon o arbitraži, koji prvi put zaokružuje materiju, i ovaj zakon o posebnim ovlašćenjima radi efikasne zaštite prava intelektualne svojine, koji je nešto što prvi put na ovaj način jasno definišemo.
Ono što ostaje kao problem, i to smo u nizu slučajeva isticali, jeste rad inspekcije. Najveći broj pritužbi građana upravo dolazi kada su u pitanju iskustva sa radom inspekcija.
Vrlo je važno da i Vlada i nadležna ministarstva ojačaju kapacitete rada inspekcija, kako bi se ovaj zakon efikasno primenio. Ako u tom slučaju ovi kapaciteti rada inspekcija ne budu ojačani, ako inspekcije ne budu primenjivale zakon efikasno, nećemo postići one efekte koje su predviđeni ovim zakonom.
Poruka koja se šalje jeste da Srbija želi da se adekvatno bori protiv svih falsifikata, protiv ignorisanja stvaralaštva, kreacije i ulaganja koja pojedine kompanije čine da bi svoj proizvod na adekvatan način promovisale.
U krajnjoj liniji, ono što smo ovde učinili je i podizanje svesti potrošača, jer to je politika koja je u Evropskoj uniji izuzetno značajna i koju smo mi kroz zakon koji smo ovde usvojili inkorporirali u srpsko zakonodavstvo, da se kvalitet ponude potrošačima, ali i jačanje svesti potrošača šta je to kvalitet, na adekvatan način ovde promoviše i zaštiti.
Mogu da kažem da će DSS sa velikim zadovoljstvom podržati ova dva zakona i u tom smislu pozivamo i ostale poslaničke grupe da u danu za glasanje podrže ove zakone.

Poštovani predsedavajući, gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, posle jučerašnje rasprave o nacionalnoj strategiji za reformu pravosuđa, jednom od najvažnijih dokumenata sa kojim je izašlo Ministarstvo pravde, upravo danas imamo na dnevnom redu dva od predložena tri zakona koja su direktna implementacija odredaba nacionalne strategije.
Jedan od njih jeste Predlog zakonika o krivičnom postupku, a drugi Predlog zakona o obuci sudija, javnih tužilaca, zamenika javnih tužilaca i sudijskih i tužilačkih pomoćnika.
Nema sumnje da je u današnjoj raspravi dominirala rasprava o Predlogu zakonika o krivičnom postupku i da su ova dva predložena zakona, o kojima se vodi objedinjena rasprava, bila malo u senci, jer sasvim sigurno zakonik o krivičnom postupku jeste jedan od najvažnijih, fundamentalnih zakona koje jedna država donosi i sasvim sigurno da zaslužuje ovoliku pažnju koja je danas posvećena njemu u ovoj raspravi.
Ono što je sasvim sigurno na zadovoljstvo ovoj Narodnoj skupštini jeste činjenica da se vodila stručna rasprava i polemika oko dve koncepcije i dva viđenja krivičnog postupka, od kojih se jedna nastavlja na ono što jeste sadašnje pozitivno zakonodavstvo tj. ona koncepcija koju kritikuje predloženi zakon i ona rešenja koja su predložena novim zakonikom o krivičnom postupku, koja jesu na tragu onog načela koje je predloženo nacionalnoj strategiji, a to je između ostalog i načelo efikasnosti.
Kada se analizira Predlog zakonika o krivičnom postupku i nova rešenja koja su ovde predviđena jasno je da upravo sada one ključne subjekte krivičnog postupka imamo vrlo precizno definisane i njihove nadležnosti definisane, bez onih određenih problema koji su postojali u sada još uvek važećem zakoniku kada je u pitanju položaj sudija.
Ovde sada imamo situaciju da je tužilac organ gonjenja i on goni za krivična dela, sudija sudi, a okrivljeni dokazuje svoju nevinost u krivičnom postupku, sa svim onim instrumentima koje mu obezbeđuje krivični postupak.
Po nama u DSS upravo ona rešenja i koncept ovog zakona predstavlja najbolju ravnotežu između potrebe države da efikasno goni počinioce krivičnih dela i time se bori protiv vršenja krivičnih dela i kriminala i zaštite i obezbeđenja jemstva osnovnih ljudskih prava i sloboda koje su zajemčene kako u našem Ustavu, tako i u ratifikovanim međunarodnim dokumentima.
Upravo na taj način ovaj zakon te stvari postavlja i po nama je on apsolutno prihvatljiv.
Ono što jeste bila osnovna intencija zakonopisca jeste činjenica kako postupak maksimalno ubrzati a da se obezbede sva procesna prava učesnicima u postupku, da se zajamčena prava građana obezbede i potvrde i da se na taj način obezbedi ključna prevencija i poruka da nije dobro u državi Srbiji vršiti krivična dela i da svako onaj ko posegne za tim biće brzo i efikasno, ali po zakonu osuđen.
Upravo diskusija koja je danas ovde bila jeste u dobroj meri plod iskustva narodnih poslanika, kolega advokata, koji su imali priliku, braneći pojedine okrivljene ili su bili punomoćnici na strani oštećenih u krivičnom postupku, da vide sve manjkavosti sadašnjih rešenja i na koji način dolazi do glavnog pretresa, kako se odvija istraga, ko su ključni ljudi u istražnom postupku i kakva je bila uloga tužioca do sada u istražnom postupku.
Složio bih se sa tom konstatacijom da je uloga tužioca bila izuzetno pasivna i veliki deo istražnog postupka tužilac je zaista bio u jednoj pasivnoj ulozi i posmatrao je kako drugi organi svojom aktivnošću, što policija, što istražni sudija, prikupljaju određene dokaze i time pripremaju optuženje.
Naravno, to je tužioce stavilo u pasivnu ulogu i na samom glavnom pretresu, kao što je jedan kolega moj rekao, imamo u velikom broju slučajeva činjenicu da tužilac dolazi na glavni pretres a da ne postavi nijedno pitanje, sem završne reči.
Upravo sada u ovom predlogu zakona neka rešenja, koja su ovde sasvim nova i koja mi pozdravljamo, utiču na to da se krivični postupak odvija efikasno i brzo završi, tj. oni instrumenti i one mere koje su ovde predviđene na najbolji mogući način sprečavaju zloupotrebu procesnih ovlašćenja subjekata u krivičnom postupku.
To je ono što je bio najveći problem do sada, kako kada je u pitanju odvijanje samog glavnog pretresa, pozivanje, učešće na glavnom pretresu, mogućnost odlaganja, mogućnost opstrukcije izvođenja pojedinih dokaza, tako i činjenica da su pojedini subjekti, pa i na strani odbrane, imali veliku i široku mogućnost da krivični postupak odugovlače i time jačaju svoju poziciju u toku samog krivičnog postupka.
Mogu da kažem da sva ova restriktivna rešenja, koja su na tragu toga da se ograniči ova zloupotreba procesnih ovlašćenja i na strani odbrane, mi pozdravljamo. Naravno tu vidim i da je nov koncept i proširena mogućnost kada je u pitanju izuzeće, s tim što moram da iznesem jednu primedbu. Lično moje mišljenje je da, iako je dobro da se suzi mogućnost zloupotreba procesnih ovlašćenja, nije dobro da se neke stvari potpuno, na neki način ili se može pojaviti u praksi, dezavuišu. Ovde govorim o izuzeću u tački 7) u zakonu, gde se kaže da o predlogu za izuzeće predsednika suda odlučuje zamenik predsednika suda.
Mislim da, iako je u obrazloženju zakona rečeno da će to da neosnovane zahteve za izuzeće smanji, u slučaju da se po tom zahtevu koji se odnosi na činjenicu ako postoji osnov sumnje u objektivnost sudije ili predsednika suda nikada izuzeće neće odrediti. Ne mogu da zamislim da će zamenik predsednika suda da donese rešenje o izuzeću predsednika suda. Mislim da je to jedno rešenje koje po meni nije dobro.
Što se tiče novih instituta o kojima se ovde najviše diskutovalo, mislim da je dobro što je izmenjena koncepcija učešća i mogućnosti određivanja svedoka-saradnika, i njegove uloge i posledice imenovanja njega za svedoka-saradnika, i mislim da je dobro da se način na koji će on biti imenovan, činjenica da će on biti na kraju osuđen za krivično delo koje mu se stavlja na teret, jeste nešto što mi pozdravljamo.
Naravno, vidi se intencija zakonopisca da se u velikoj meri prošire ovlašćenja javnog tužioca kako bi kvalitetno upravljao istražnim postupkom i neke mogućnosti, koje po njegovoj proceni mogu da dovedu do optuženja, a ukoliko nisu osnovane ili ukoliko bi bilo nepotrebno da opterećuju sud, on otkloni, kao što je oproštaj krivičnog gonjenja ili necelishodnost gonjenja zbog stvarnog kajanja osumnjičenog.
To su neke mogućnosti koje se daju i sporazumom o priznanju krivice. To je dobro što je predviđeno u zakonu, da ipak takav sporazum na kraju na neki način verifikuje i veće koje vodi pretres.
To su neke mogućnosti koje su date tužilaštvu i to je dobro. Jednostavno tužilaštvo time dobija veliki manevarski prostor da adekvatno sprovodi istragu i prosto neke slučajeve, koji nema potrebe da se nađu na glavnom pretresu, na neki način eliminiše, da se ne bi opterećivao sud suđenjem, a da mu se ostavi prostor da sudi za mnogo važnija dela.
Naravno, ovde je dosta diskutovano o činjenici neposrednog optuženja. Vrlo jasno u zakonu je ta mogućnost koncipirana.
Imamo prethodnu istragu, gde kroz angažovanje drugih državnih organa, konkretno mislim policije, postoji mogućnost da se prikupi dovoljno dokaza, koje jednostavno ne moraju da tužioca nateraju da donosi rešenje o sprovođenju istrage i da ide u istragu, jednostavno postoje takva krivična dela gde se sa malim brojem prikupljenih dokaza može odmah ići na optuženje.
Naravno, zaštita okrivljenog kroz preispitivanje optužnice svega onoga što ide ovde, da ne bih o tome govorio, o tome ću verovatno više govoriti u raspravi o pojedinostima, pruža mogućnost da se prava okrivljenog ili optuženog, okrivljeni je generički pojam, zaštite.
Ono što jeste dobro ovde, to bih pozdravio kao neko ko se bavi u praksi ovim poslom, jeste uvođenje da se kroz audio i videozapise na neki način utvrđuje sadržina iskazana na samom glavnom pretresu.
Mi svi koji smo u praksi bili znamo koliki je to bio problem i kolike su brojne primedbe na sadržinu zapisnika na kraju glavnog pretresa i kakva je to mogućnost da se opstruiše ceo postupak.
Upravo sada, činjenicom da se ta mogućnost uvodi i da se nameće obaveza sudu da posle 72 sata to jednostavno prekuca, napravi se adekvatan zapisnik saglasno onome što je zabeleženo na traci ili vođeno stenografski, omogućuje jednostavno da se otkloni svaka dilema šta je ko od učesnika u postupku, bilo okrivljeni, bilo svedok, veštak, iskazao, i to je nešto što apsolutno treba pozdraviti i što više praktikovati.
Naravno, tu je obaveza Ministarstva pravde da te mogućnosti materijalne obezbedi svakom sudu, kako bi se i ova mogućnost zloupotrebe procesnih ovlašćenja potpuno eliminisala.
U svakom slučaju, mi u DSS podržavamo ovaj koncept. Mislimo da sudijama treba prepustiti isključivo mogućnost da sude, da jednostavno istragu i odgovornost za krivično gonjenje treba da preuzmu tužioci, i jednostavno ovo je dobar način da i ono što je predviđeno u Nacionalnoj strategiji, kada se vidi kako je predviđen položaj tužioca, kada se vidi položaj sudija, adekvatno realizuje kroz ovaj zakon.
I dobro je što je ostavljen ovoliko dug period za početak primene zakona, da se svi ovi materijalni resursi na adekvatan način obezbede, kako bi sud i tužilaštvo bili spremni da preuzmu ovu veliku odgovornost.
Naravno, u međuvremenu će verovatno biti implementirana i Nacionalna strategija i ona rešenja koja su tamo predviđena, i kroz Visoki savet sudstva, i kroz državno veće tužilaca, i verovatno i novi tužioci koji budu birani sasvim sigurno uzimaće se u obzir činjenica u kojoj meri mogu oni sami da preuzmu odmah ovu veliku odgovornost koja im se daje Predlogom zakonika o krivičnom postupku.
Na kraju ovog izlaganja predlažem Narodnoj skupštini da usvoji predloženi zakon, a naravno i zakon o obuci sudija, o kojem sam juče nešto više govorio i o kome je govorilo dosta poslanika.
To je jednostavno jedna nužnost, jedna permanentna edukacija nosilaca pravosudnih funkcija, koja podrazumeva da u svakom trenutku budu upoznati sa onim zakonima koji se usvajaju, sa rešenjima, da prate uporedno pravo i da na taj način odgovaraju izazovima koje podrazumeva njihov poziv i da u pravom trenutku znaju da pruže adekvatnu sudsku zaštitu svakom građaninu koji se kod njih pojavi. Hvala vam.

Dame i gospodo narodni poslanici, DSS smatra da predložena Nacionalna strategija reforme pravosuđa jeste snažan iskorak u pravcu jačanja nezavisnosti pravosuđa i povratak poverenja građana u institucije pravosuđa.
Iako smo do sada više puta, upravo ovde u Narodnoj skupštini, imali rasprave o nizu važnih sistemskih zakona u oblasti pravosuđa, koji jesu bili reformski zakoni i na neki način učinili da se nekoliko, od četiri, važnih načela strategije, afirmiše, recimo, načelo efikasnosti, a podsetiću vas da smo ovde usvojili važne zakone, Zakon o parničnom postupku, Zakon o izvršnom postupku, Zakon o medijaciji, Krivični zakonik i niz drugih zakona, upravo na ovoj sednici je rasprava o Zakoniku o krivičnom postupku, činjenica je da do sada nismo ovako sveobuhvatno i sistemski imali predloženo reformisanje pravosuđa i jednu jasnu viziju kako srpsko pravosuđe u narednom periodu treba da izgleda.
Upravo u ovoj nacionalnoj strategiji jasno se vidi na koji način, kojim instrumentima, kojim institucijama će biti zajemčena nezavisnost pravosuđa, nezavisnost sudija i ostalih nosilaca pravosudnih funkcija i na koji način će građani biti u mogućnosti da dođu u sudove po pravdu.
Nema sumnje da je bilo bezbroj razloga zašto građani Srbije nisu bili zadovoljni stanjem u pravosuđu. Bilo je mnogo slučajeva, to su bili naravno izuzeci, ali su oni širili upravo takvo nepoverenje, gde se nije primenjivao zakon, gde su se prava zloupotrebljavala, postupci odugovlačili, a građani nisu dobijali osnovnu sudsku zaštitu zbog koje postoji sud. Time je ne samo ugroženo poverenje u pravosuđe, nego je bilo ugroženo šire poverenje u institucije cele države. Sudovi, kao jedna ravnopravna grana vlasti, bili su upravo u takvim slučajevima neuporedivo dovedeni u poziciju da građani ni na koji način ne veruju kada dođu u sud da će svoje pravo zaštititi.
Bilo je pokušaja, raznim zakonima koji su ovde usvajani, da se upravo taj najvažniji deo, zbog čega se ova reforma između ostalog i donosi, povratak poverenja građana u pravosuđe, učini izvesnim. Sada se u ovoj nacionalnoj strategiji ide korak dalje upravo činjenicom da se ojačava jedan organ, visoki savet sudstva, u tim funkcijama koje će učiniti da institucije pravosuđa i sudije pojedinci budu istinski nezavisni u primeni prava i vršenju svoje funkcije.
Mnogo je polemisano o tome kako treba da izgleda visoki savet pravosuđa, kakav je njegov sastav, kakve funkcije, bilo je mnogo kritika na račun toga, upravo ovde izgovorenih u Skupštni Srbije, pogotovo kada je u pitanju način izbora nosilaca pravosudnih funkcija, predlaganje, kriterijumi, što je do sada bilo poprilično udaljeno od javnosti; javnost nije imala mogućnost do kraja da vidi koji su to kriterijumi bili kada su se predlagali nosioci pravosudnih funkcija, pogotovo koji su to kriterijumi bili kada je u pitanju napredovanje u karijeri, izbor u više instance pravosuđa.
Takođe, nisam primetio da je bilo koja stranka u Skupštini imala nešto protiv toga da sudovi imaju svoj budžet ili, u krajnjoj liniji, da imaju ključnu ulogu u kreiranju sudskog budžeta.
Mnogo smo polemisali oko toga kakvi su standardi rezultata rada i koliko će ti standardi uticati upravo na onu ključnu činjenicu napredovanja u karijeri.
Govorilo se, sasvim opravdano, i od strane predstavnika Vrhovnog suda o ozbiljnim materijalnim problemima u funkcionisanju pravosuđa, o problemima kada su u pitanju sami objekti u kojima se sudi, o regulisanju ključnih materijalnih pitanja isplate zarada, osnovnih troškova, čak i potrošnog materijala koji je neophodan za vršenje ove važne funkcije.
Kada se sagleda predložena nacionalna strategija, jasno se vidi cilj, jasno se vide postupci i ubeđen sam, kada bude donet akcioni plan, jasni rokovi, na koji način će ona biti implementirana.
Naravno, pozdravljamo činjenicu da se upravo o ovoj nacionalnoj strategiji raspravlja u Skupštini, jer bez snažne podrške Skupštine i narodnih poslanika, kao što je to bio slučaj u Strategiji borbe protiv korupcije, nema ključne podrške građana za sprovođenje ovog važnog dokumenta.
Činjenica je, o tome se najviše i diskutuje u predloženoj nacionalnoj strategiji, reforma Viskog saveta pravosuđa, koji se sada naziva visoki savet sudstva.
Kada se napravi jedna uporedno-pravna analiza situacije u pojedinim drugim evropskim državama na koji način je taj organ biran videće se, saglasno stanju u pravosuđu i uopšte društvenim okolnostima, da je predlagač našao meru upravo u činjenici na koji način da funkcioniše ovo važno telo.
Činjenica da će većinu u visokom savetu sudstva imati predstavnici sudstva birani od sudija, imaće ključnu ulogu u obavljanju ovih funkcija, koje su sada prenete na visoki savet sudstva, znači, predlaganje kandidata, izbor kandidata, napredovanje u karijeri, disciplinski postupak i da ne govorim o činjenici da se mnoga upravljačka prava prenose na visoki savet sudstva, kada je u pitanju organizacija rada u sudovima, utvrđivanje standarda rada i učinka.
Činjenica da će upravo sudije imati prevagu u ovom organu jeste snažan iskorak u jačanju nezavisnosti pravosuđa.
Naravno, važno je što je predviđeno da druge važne institucije, koje imaju ključnu ulogu u pravosuđu, Ministarstvo pravde, Skupština Srbije, Odbor za pravosuđe, imaju svoje predstavnike i na taj način biće uspostavljena ta neophodna komunikacija.
Činjenica da se predloženom strategijom predsednici sudova biraju u Skupštini jeste ono što je vrlo bitno.
Time se pokazuje da se kontrola nad radom i upravljanjem sudova ostavlja u ovde parlamentu i time zajamčuje snažna uloga parlamenta upravo u tom kontrolnom, nadzornom radu preko Ministarstva pravde, koje ima parlamentarnu odgovornost u Skupštini nad radom kompletnog pravosuđa.
Zašto je to iskorak? Imamo u uporednom pravu u mnogim evropskim zemljama činjenicu da je sastav visokog saveta sudstva potpuno drugačije koncipiran, gde prevagu ima ili narodna skupština, a u mnogim slučajevima sudije ne bira parlament, imamo slučajeve u mnogim ozbiljnim evropskim državama gde sudije postavljaju ministri.
Činjenica da se uvažavaju preporuke Komiteta ministara Saveta Evrope, Povelja o statutu za sudije, gde se jasno naznačava potreba formiranja jednog nezavisnog tela, upravo ovog sastava, govori koliko je predlagač imao obzira i imao u vidu činjenicu da želi da sudstvo bude dominantno u kreiranju ključnih politika u kojima je preuzelo odgovornost.
Ono što jeste bilo važno ovde napomenuti jeste činjenica da će visoki savet sudstva imati ključnu ulogu u kreiranju sudskog budžeta i preuzeti važne upravljačke uloge od strane Ministarstva pravde.
Mislim da je u ovom prelaznom periodu neophodna snažna podrška Ministarstva radi jačanja upravljačkih kapaciteta ove administrativne kancelarije, koja će imati niz važnih i teških zadataka, kao neko ko će operativno da sprovodi odluke visokog saveta sudstva.
Kada administrativna kancelarija visokog saveta sudstva preuzme ove ključne uloge i bude ta koja će biti kreator sudskog budžeta, u tom partnerskom odnosu sa Vladom i Ministarstvom finansija bude obezbedila neophodna materijalna sredstva za funkcionisanje pravosuđa, moći ćemo da kažemo da smo ispunili važnu ulogu da onaj koji najbolje poznaje probleme u pravosuđu, probleme sa kojima se svakodnevno suočavaju sudovi i sudije, moći će da predloži koja su to sredstva potrebna da bi i u tom delu bila zajemčena nezavisnost pravosuđa.
Ono što jeste važno i što je predviđeno ovde u nacionalnoj strategiji, jeste formiranje nacionalnog instituta za obuku u pravosuđu. Imamo predlog zakona koji je u okviru druge tačke dnevnog reda upravo na ovu temu. Konačno se u Srbiji ta priča uozbiljuje.
Imaćemo jednu permanentnu edukaciju u činjenici da se mnogo zakona donosi i da ćemo biti prinuđeni, kao država koja je ušla u evropske integracije, jer recipira veliki broj evropskih zakona, gde će se naš pravni sistem vrlo brzo menjati, da naše sudije to prate, da adekvatno prate i da imaju konkretnu podršku preko ovog instituta koji će, sasvim sigurno, zaživeti uz snažnu podršku i ministarstva i Vlade.
Kao što sam rekao, upravljanje koje se prenosi na visoki savet sudstva treba da ojača efikasnije upravljanje predmetima, treba da ojača efikasnije dostavljanje, jer tu je bio najveći problem do sada, mnogo pritužbi građana je upravo bilo na dostavu, način dostave i na koji način se tu moglo zloupotrebiti pravo i zakon.
Naravno, otvaranje sudstva prema javnosti, koje je ovde predviđeno i kroz formiranje posebnih kancelarije za odnose sa javnošću, efikasno odgovaranje na pritužbe građana, jesu nešto što je predviđeno u Nacionalnoj strategiji.
Kao što sam rekao, ova strategija, zaokružena ovako, nudi jasnu viziju pravosuđa i prvi put mi iz jednog ovako strateškog dokumenta, kada se implementira svaki deo ove strategije do 2011. godine, vidimo kako će izgledati srpsko pravosuđe i njegove institucije. Vrlo je važno da mi ovde u Narodnoj skupštini, a i Vlada i ministar pruže snažnu podršku upravo na ojačavanju ovih upravljačkih kapaciteta koji su potrebni visokom savetu sudstva da bi preuzeo ove ključne uloge. U tom smislu, mi u DSS snažno podržavamo ovaj dokument i predlažemo Narodnoj skupštini da ga usvoji. Hvala.