Prikaz govora poslanika

Prikaz govora poslanika Jovan Palalić

Jovan Palalić

Srpska napredna stranka

Govori

Gospodine predsedniče, dame i gospodo narodni poslanici, DSS će podržati Predlog zakona o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja, jer se ovim zakonom jačaju demokratski procesi u društvu i borba protiv korupcije, što jeste demokratsko i programsko opredeljenje DSS-a.
Osim toga, pored ovih posledica koje su iznošene tokom diskusije, a to su kontrola javnosti, kontrola rada državnih organa, on ima još jednu posledicu – vraća građanina u centar političkih zbivanja u Srbiji.
Činjenica da građanin ima mogućnost da dobije informacije koje mogu u određenom trenutku da utiču na formiranje njegove političke volje, da na taj način iskaže jasno opredeljenje na izborima, utiče da građanin koji je izvor vlasti dolazi u centar političkih zbivanja i na neki način anulira u prethodnom periodu iskazanu apatiju, što se videlo na poslednjim izborima. Upravo ta činjenica da je građanin ponovo centar političkih zbivanja na neki način jača demokratske procese u našem društvu.
Nema sumnje da predloženi zakon o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja jeste u svom dobrom delu antikorupcijski zakon, jer sprečava mogućnost državnih organa da donose odluke i da ih na neki način skrivaju od očiju javnosti, a te odluke u velikoj meri mogu biti zasnovane na kršenju propisa i ličnom bogaćenju. U ovoj situaciji jedan zainteresovani građanin koji traži informaciju od državnog organa, ukoliko mu se učini sumnjivim da je izvršena korupcija, u startu može to da spreči.
Mi smo u ovom parlamentu doneli nekoliko propisa, Zakon o sprečavanju sukoba interesa u javnim službama, izmene Zakona o javnim nabavkama, koji jesu na tragu antikorupcijskih tendencija u društvu.
Pored toga što je tokom diskusije ukazano na one pozitivne strane koje donose instituti ovog zakona, nema sumnje da postoje neki delovi ovog predloga zakona koji mogu u bitnom, ukoliko ne budu na adekvatan način u praksi onemogućeni, da spreče realizaciju pristupa informacijama od javnog značaja.
Više puta je ovde istaknuta činjenica da ovaj zakon obiluje pravnim standardima. Oni jesu dobri prilikom normiranja, mogu da obuhvate određene stvari, međutim ovde su ti standardi tako postavljeni i uklopljeni u ceo sistem da ovlašćeno lice državnog organa, koje u krajnjem slučaju odlučuje o zahtevu za dobijanje informacija od javnog značaja, može, pored svih ovih ograničenja koja su navedena u zakonu, da ta ograničenja proširi. To je problem.
Ogromno diskreciono pravo i veliki broj pravnih standarda mogu na mala vrata da uvedu niz ograničenja koja nisu egzaktno propisana ovim predlogom zakona. To može biti smetnja da se dođe do informacije i na neki način može ponovo staviti građanina u poziciju podanika, a državnim organima dati mogućnost da sakriju informacije za koje smatraju da im mogu "naneti štetu".
Ovde ima nekih odredaba koje, naravno ukoliko zakon bude pravilno implementiran, mogu ovo da spreče. Posebno bih se osvrnuo na onaj deo predloženog zakona koji se odnosi na mere za unapređenje javnosti rada organa vlasti.
Mislim da ćemo se u narednom periodu suočiti, a prošle nedelje je najavljeno sa ove govornice da se donosi strategija o državnoj upravi, sa kopernikanskim obrtom u radu državnih organa onog trenutka kada oni ovlaste jedno lice da rešava o zahtevima građana za informacijama od javnog značaja. Mislim da će se u svakom državnom organu tumbe okrenuti dosadašnji način rada.
Mislim da ta javnost, ta transparentnost koja je do sada bila sputavana odjednom mora da ispliva i u tom smislu je jako važno da se što pre krene, nakon izbora poverenika, sa edukacijom u državnim organima ili organima vlasti, jer postoji ta začaurenost birokratije, ta želja da se skrije od javnosti, da se na neki način građanin, kao što sam rekao u uvodnom delu izlaganja, ponovo dovede u poziciju podanika.
Mislim da se ta edukacija mora što pre sprovesti i da, saglasno novim zakonima o državnoj upravi i drugim propisima koji regulišu položaj državnih službenika, dođemo do toga da Srbija u narednom periodu dobije takvog činovnika ili službenika koji će moći na pravi način da odgovori obavezama koje slede iz ovog zakona.
Naravno, poverenik, o čijoj je poziciji i ulozi ovde mnogo diskutovano, ima izuzetno veliku ulogu u donošenju i predlaganju ovih mera za unapređenje javnosti rada organa vlasti. Kada je u pitanju poverenik, nesporna je činjenica da on može u većoj meri da odgovori objektivnosti rada i obavezama koje mu daje ovaj zakon, nego neki drugi predlozi koji su se ovde čuli. Ako bi to bio neki organ uprave koji bi bio inkorporiran u državne organe mogli bismo da sumnjamo da li bi on odgovorio tim obavezama i da li bi želeo dati informaciju, ali mislim da bi poverenik tu ulogu mogao na pravi način da zadovolji ukoliko se ispune neke pretpostavke koje se odnose na organizaciju rada samog poverenika.
Videli smo da se u uvodnom delu zakona govori o tome od kojih organa mogu da se traže informacije; tu su navedeni, pored državnih organa na nivou Republike, i organi teritorijalne autonomije i lokalne samouprave, i naravno pravna lica koja pretežno finansira državni organ. Ali, onda imamo situaciju da poverenika bira Narodna skupština, kao i njegovog zamenika; ovde se vrlo lapidarno spominje stručna služba koja bi bila formirana od strane poverenika, a ne znamo strukturu te stručne službe i da li će ona biti u mogućnosti da odgovori obavezama.
Ukoliko neki građanin na lokalnom nivou traži informaciju od nekog javnog preduzeća, a možemo očekivati da će građani želeti da dođu do informacija, gomila tih nerešenih zahteva može da se slije prema povereniku u Beograd. Veliko je pitanje kako će biti organizovana ta stručna služba i da li poverenik može da odgovori svim obavezama koje su mu date ukoliko tu stručnu službu ne bude razgranao i proširio.
Mislim da je to vrlo važno pitanje i da je pitanje stručne službe poverenika trebalo da bude regulisano ovim zakonom, jer mi kao Narodna skupština koja ga bira ne možemo sutra da reagujemo adekvatno ukoliko takva stručna služba, njena struktura ne bude na pravilan način odgovarala obavezama iz ovog zakona.
Kao što sam rekao u uvodnom delu, pored činjenice da se nesumnjivo utiče na kontrolu rada državnih organa, da se sprečava korupcija, jedna važna posledica je to što je građanin ponovo stavljen u centar političkih zbivanja, što mu je data mogućnost da dođe do informacije koja možda u određenom trenutku može biti odlučujuća za formiranje njegove političke volje. Na taj način on izlazi iz pozicije podanika u poziciju aktivnog političkog subjekta u našem društvu.
Naravno, od rada poverenika, od načina kako će prezentovati javnosti, od edukacije službenika u državnim organima, od toga kakav će priručnik biti predstavljen građanima, od toga da li će državni organi odgovoriti obavezi da jednom godišnje dostave svoj informator i od toga koliko će građani shvatiti svoju novu ulogu koja im se pruža ovim zakonom zavisi koliko će naše društvo biti demokratično, koliko ćemo izbeći ovu pojavu koja je bila česta u prethodnom periodu, u periodu bežanja od političke odgovornosti.
U svakom slučaju, DSS će podržati ovaj zakon i pozivam sve poslanike da to isto učine.
Dame i gospodo narodni poslanici, želim da na početku ove diskusije o Predlogu rezolucije o pridruživanju Evropskoj uniji istaknem značaj činjenice da se pred Narodnom skupštinom Republike Srbije raspravlja o pridruživanju Srbije Evropskoj uniji.
Imali smo u prethodnom periodu situaciju da se kroz radnu grupu, kroz unapređeni stalni dijalog na nivou administrativnih organa Republike Srbije i predstavnika evropske administracije raspravlja o pitanjima o pridruživanju Evropskoj uniji, merama koje je potrebno da učini državna zajednica i Republika Srbija.
Upravo činjenica da se posle donošenja Ustavne povelje državne zajednice Srbije i Crne Gore veliki deo oblasti kojima je potrebno usaglašavanje i implementacija prava Evropske unije našao u nadležnosti Republike Srbije, ukazuje na značaj i na činjenicu da je potrebno pred najvišim i najvažnijim organom kao što je Narodna skupština raspraviti o ovom strateškom pitanju i budućnosti naše Republike.
Predlogom ove rezolucije Narodna skupština dobija aktivnu ulogu. Prvi put dobija aktivnu ulogu kada je u pitanju opredeljenje naše države. Upravo je u tom smislu potrebno podržati ovu raspravu bez obzira na to na koji način se posmatra put evropskih integracija.
Bez obzira na činjenicu što, nažalost, predložena rezolucija neće biti usvojena jednoglasno, mislim da je kvalitet diskusije koja je vođena juče i danas pred Narodnom skupštinom upravo to što su sve poslaničke grupe, sve političke stranke u ovom parlamentu jasno poslale poruku i izrazile svoj stav da jesu za evropske integracije. Uglavnom su se složile sa činjenicom da je potrebno da se prihvati i kasnije primeni komunitarno pravo Evropske unije. Mislim da je to najvažniji zadatak koji u narednom periodu stoji pred Narodnom skupštinom i pred svima nama kao narodnim poslanicima.
Oko tog pitanja, oko činjenice na koji način da sve ono što čini tekovinu evropskog prava ugradimo u naše nacionalno zakonodavstvo, i time evropske vrednosti, može nas objediniti i povesti ka konačnom konsenzusu, možda nekom budućem dokumentu i tekstu neke rezolucije oko koga ćemo se svi zajedno složiti. Opet ponavljam, mislim da jeste ponuđeni tekst, ovaj sada o kojem raspravljamo, takav da bi sve političke stranke za njega morale glasati.
Naravno, za žaljenje jeste to što prethodnih godina nije pokušano da se uspostavi politički konsenzus oko jednog pitanja, bez obzira na činjenicu da se o evropskim integracijama vodilo dosta razgovora kroz radnu grupu i kroz unapređeni stalni dijalog, raspravljalo o merama koje su potrebne da Srbija preduzme.
Ali pred Narodnom skupštinom nije pokušan konsenzus i mislim da je ovaj saziv Skupštine u tom smislu učinio veliki napredak i da je ovo jedan prvi korak ka tom političkom konsenzusu i oko dogovora oko generalnog kursa budućeg razvoja Srbije.
Naravno da ta priča o evropskim integracijama ne ostane samo na nivou deklaracije, nego da se pristupi jednom ozbiljnom i operativnom poslu potrebno je sagledati u kakvom stanju se nalaze naše institucije, naš politički i pravni sistem, a gledano iz lupe kopenhagenških kriterijuma ili onog 31 uslova koji su pobrojani u tzv. "Beloj knjizi" kada je u pitanju usaglašavanje sa unutrašnjim tržištem Evropske unije.
Ne može se reći da u prethodnom periodu nije po tom pitanju činjeno ništa. Baš u ovo sazivu Narodne skupštine usvojeni su neki zakoni koji u dobroj meri ispunjavaju deo uslova koji se traži od države koja želi da se priključi Evropskoj uniji kada je u pitanju taj 31 uslov.
Bilo koju oblast da uzmemo, ako uzmemo činjenicu javnih službi, mi smo imali situaciju da je usvojen Zakon o javnim nabavkama, da je upravo u ovom sazivu Narodne skupštine taj zakon popravljen, da je popravljen u delu koji se odnosi na pritužbe o procesu javnih nabavki.
U tom delu je zadovoljen onaj deo koji se traži - da konkurentnost pri dobijanju javnih poslova bude jedno od opredeljenja, a da ne govorim kada je u pitanju kompanijsko pravo da je donet Zakon o privrednim registrima, o Agenciji za privredne registre, a u pripremi je i Zakon o privrednim društvima. Donet je Zakon o stečajnom postupku. Donet je novi Zakon o osiguranju, kao i niz drugih zakona koji su u setu propisa čije je donošenje traženo da bi se ispunili ti uslovi, donet je u ovom sazivu parlamenta.
Naravno, da bi se u potpunosti uspostavila dinamika celog toka pridruživanja, koja ne može da bude nagla, ne možemo kompletno komunitarno pravo da prihvatimo, jer stanje u našem društvu, stanje u našem političkom sistemu nije takvo da može da ga prihvati, pa je potrebno ono što se traži ovim predlogom rezolucije, a to je donošenje nacionalne strategije za pridruživanje Srbije i Crne Gore Evropskoj uniji.
Upravo će se kroz tu nacionalnu strategiju videti ta dinamika donošenja propisa i usaglašavanje i harmonizacija sa komunitarnim pravom, kako bi naša privreda, koja je u teškoj situaciji, uspela da izdrži i da se prilagodi tom stepenu liberalizacije i tim ekonomskim slobodama. Ovde su spomenute tačno četiri ekonomske slobode, kojima mora da se prilagodi da bi mogla da opstane.
Kada su u pitanju kriterijumi, imamo situaciju da onaj osnovni uslov, koji se njima traži, politički i pravni, koji nismo uspeli da ispunimo, a prilika je da se u narednom periodu oko toga, kada već svi jesmo za evropske integracije, postigne konsenzus, jeste donošenje novog ustava Srbije.
Upravo novi ustav Srbije treba da bude ne samo to što ćemo se oko njega svi okupiti i zajedno ga doneti, nego izvor svih pravnih normi, novih pravnih normi, novih stabilnih institucija, koje će efikasno da rešavaju o pravima, obavezama i odgovornostima i koji će zadovoljiti te kriterijume.
Kada je u pitanju kriterijum koji se odnosi na tržište i stanje naše privrede, tu je situacija mnogo složenija, jer ti kriterijumi traže da naša preduzeća izdrže pritisak konkurentnosti, kada jednog dana budu deo jedinstvenog tržišta Evropske unije.
Bojim se da je pitanje konkurencije jedno od najvažnijih pitanja, koje se tiče naše privrede, i na tom polju je neophodno mnogo toga uraditi. Naša preduzeća, pored toga što imaju loš menadžment, što su nekonkurentna i u cenama i u kvalitetu, što nemaju dovoljne razvojne programe, opterećena su velikim socijalnim problemima, nisu ozbiljno pristupila pitanju jačanja svoje konkurentnosti i marketinga.
U prethodnom periodu je nešto učinjeno kada je u pitanju jačanje konkurentnosti naše privrede, ali to je jedan od prioriteta koji se mora u narednom periodu učiniti.
Činjenica da mi ovom rezolucijom donosimo jasnu odluku da prioritet u radu Narodne skupštine u narednom periodu bude usaglašavanje naših propisa sa propisima Evropske unije, izgradnja institucija koje su kompatibilne sa onim što se traži od nas i uvođenje takvih procedura kojima će se postići efikasnost u donošenju propisa, a i obavezujemo Vladu Republike Srbije da izradi nacionalnu strategiju za to, jeste nešto što ovu narodnu skupštinu stavlja u centar pažnje kada su u pitanju evropske integracije i povećava odgovornost svih nas i prema građanima koji zaista u velikoj meri žele da Srbija jednog dana postane deo Evropske unije, a i da pojačaju kontrolni mehanizam prema Vladi Republike Srbije.
U tom smislu narodni poslanici DSS-a, koji će glasati za ovu rezoluciju, uzeće veoma aktivno učešće u narednom periodu, posle usvajanja ove rezolucije, u postupku usaglašavanja našeg prava sa komunitarim pravom Evropske unije i time doprineti da se proces integracija poboljša i ubrza i da jednog dana Srbija postane i ostvari svoj cilj koji je zacrtan Ustavnom poveljom, da postane deo Evropske unije. Hvala.
Gospodine predsedniče, gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, kada smo pre izvesnog vremena uputili zapitanost - zašto nema većeg priliva direktnih stranih investicija u našu Srbiju, predstavnici međunarodnih organizacija su nam rekli da privatni investitori ne mogu da budu naterani da ulažu, već da odgovarajućim okruženjem budu privučeni da slobodno investiraju.
Upravo je ovakva poruka i bila razlog što smo krenuli od ovog skupštinskog saziva u donošenje propisa koji će na nesumnjiv način doprineti da Srbija bude jedna od najatraktivnijih zemalja u regionu za investiranje. Nema sumnje da su predložene izmene Zakona o porezu na dobit preduzeća na tom tragu, i u tom smislu DSS će podržati ovaj predlog zakona.
Ali, naravno, i prethodni zakoni, koji su usvojeni u ovom parlamentu, zajedno sa zakonima koji su na ovoj vanrednoj sednici, nesumnjivo nas promovišu, u narednom periodu, u jednog od lidera u regionu, koji će biti sa najvećim brojem stranih investicija.
Nema sumnje ni da izmene zakona o dopunama Zakona o javnim nabavkama, gde je postupak javnih nabavki učinjen transparentnijim, gde je postupak skraćen, gde je predviđena mogućnost da se i po prigovorima rešava brže i efikasnije, idu u tom pravcu. Takođe i Zakon o registraciji privrednih subjekata, na koji je u prethodnom periodu najviše prigovarano, predviđa jednostavniji postupak registracije preduzeća i uprošćenu proceduru. Tu je i zakon o izmenama Zakona o izboru sudija, gde se krenulo u pravcu nezavisnosti sudstva, a sudstvo i administracija su bili glavna prepreka u Srbiji za veći priliv stranih investicija.
Tu je, takođe, i Zakon o sprečavanju sukoba interesa, gde se na jedan agresivniji način suzbija korupcija u državnim organima. Naravno, i Zakon o prestanku važenja poreza na fond zarada i Zakon o izmenama i dopunama Zakona o porezu na finansijske transakcije.
Jučerašnja rasprava o ovom predlogu zakona o porezu na dodatu vrednost, koji će u najvećoj meri otkloniti mogućnost nelojalne konkurencije, poreske evazije, koji će staviti u ravnopravniji položaj privredne subjekte na srpskom tržištu, pokazala je da on stvara ambijent koji će privući direktne strane investicije, jer su one u ovom trenutku nešto što je Srbiji neophodno, posle svih onih investicija koje su dolazile kroz postupak privatizacije.
Naravno, prilivom novih i direktnih stranih investicija doći će i nova tehnologija, novi menadžment, sve ono što je neophodno našoj privredi.
Što se tiče samih rešenja predloženih u zakonu, postoje tri ključne promene i u tom smislu ovaj zakon jeste važan. Ne sumnjam da će ga veliki broj poslaničkih grupa u ovom parlamentu usvojiti. To je, naravno, sniženje stope sa 14% na 10% i tu nema dileme, to je najniža stopa u regionu. Ove izmene zakona će podržati i strani investitori, a u iskustvu moje opštine, Bačke Palanke, mi već imamo takve aranžmane i takva strateška partnerstva, gde su velike kompanije, lideri u svojim oblastima, prisutne.
Pre mesec dana „Sintelon“ je sa „Targetom“ napravio strateško partnerstvo. Juče smo videli da je „Karlsberg“ u Pivari Čelarevo, koja je takođe u našoj opštini, ušao u jednu važnu investiciju i otvorio novi pogon, a tu je takođe i francuski „Sufle“, lider u proizvodnji pivskog slada, kada je u pitanju „Mulineks“ sladara. Naravno, tu su i druga preduzeća, koja upravo očekuju takve strane investitore i strateške partnere, i nema sumnje da će ovakav zakon tome da doprinese.
Naravno, ono što je ministar rekao u svom uvodnom izlaganju, ukidanje poreza po odbitku na isplatu dividendi i udela u dobiti između rezidenata, podstiču i jačaju investicioni kapacitet naših preduzeća. Vrlo je važno to napomenuti još jednom, da mi imamo zaključen veliki broj ugovora o izbegavanju dvostrukog oporezivanja i na ovaj način ćemo izbeći da se transfer velikog broja kompanija ne izmešta iz naše države, ukoliko se na ovaj način taj problem reši. Naravno, to je podsticanje, kao što je već istaknuto, da se strane kompanije ovde registruju u našoj državi.
Takođe je istaknuto još nešto vrlo bitno, da se postupak amortizacije osnovnih sredstava jednostavnije i preciznije reguliše i da se na taj način ceo postupak koji je postojao pojednostavi.
Nema sumnje da je vrlo važna odredba u Predlogu ovog zakona i to da se uvodi poreski kredit kod pravnih lica koja su registrovana i koja imaju status malih i srednjih preduzeća. Kada su u pitanju ulaganja u sopstvena sredstva, to je nešto što će sasvim sigurno da deluje podsticajno i na otvaranje novih malih i srednjih preduzeća.
A nema sumnje i da će kroz one odredbe koje govore o činjenici da se poreski kredit uvodi i za ona lica koja u jednom periodu otpuste određeni broj zaposlenih, ali da u narednom periodu zaposle nove, u većem broju, podstaći zapošljavanje. To je nešto što je, u ovom trenutku kada imamo veliki broj nezaposlenih, veoma važno.
Nema sumnje da su tu i ostale odredbe, koje na jednostavniji i kraći način uprošćuju postupak. U tom smislu, važno je da se ovaj zakon podrži. Naravno, treba istaći da i zakoni koji slede u narednom periodu, što je i zakon o doprinosima za socijalno osiguranje i dohodak, sasvim sigurno zaokružuju jednu sliku koja se jasno vidi iz svega ovoga što je napred rečeno, a to je da ova vlada ima vrlo jasnu i konzistentnu politiku kada je u pitanju podsticanje razvoja malih i srednjih preduzeća, podsticanje investiranja u Srbiji i uopšte razvoj preduzetništva.
Jer u situaciji kada je privreda na kolenima, što nije sporno, kada imamo veliki broj nezaposlenih, jedini način da se omogući privredni rast, rešava pitanje nezaposlenih, jesu strane investicije, ali i otvaranje novih preduzeća radi rešavanja problema nezaposlenosti.
Kao što sam rekao, Demokratska stranka Srbije će podržati ovaj zakon. Ovo je odličan zakon. Srbiju će vratiti, nema sumnje, na mesto i poziciju lidera u ovom regionu, kada su u pitanju direktne strane investicije. On zaokružuje materiju sa svim ovim predloženim zakonima, koji su dalje na dnevnom redu, i sa ovima koji su doneti, promoviše nas u zemlju u koju će strani investitori naći mogućnost da ostvare svoje interese, a i reše naše probleme privrede i nezaposlenosti. Hvala.
Gospodine predsedniče, gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, u prepodnevnom delu svog izlaganja istakao sam da će DSS podržati ovaj predlog zakona.
Međutim, ono na šta želim da se osvrnem u ovom svom izlaganju jeste činjenica da se sa ove govornice uputila jedna zapitanost kakvi će biti efekti primene ovog zakona, a sumnja je utemeljena na tome da je u ovoj državi veliki politički rizik, velika politička nestabilnost i navođeni su drugi razlozi koji ukazuju da je za ovaj zakon potpuno svejedno da li će biti donet ili neće. Činjenica je, ističu, da mi zbog svih tih razloga nećemo imati povećan priliv stranih investicija.
Mogu da kažem da je u odnosu na prethodni period učinjen nesumnjivo velik pomak kada je u pitanju saniranje političke stabilnosti i kada je u pitanju otklanjanje političkih rizika. Samo da podsetim da nije bilo nestabilnije Vlade nego što je bila prethodna Vlada. Nije bilo veće korupcije i nije bilo korupcije takvih razmera kao što je bilo u prethodnom periodu. Nema sumnje da su u tom prethodnom periodu sudovi bili pod diktatom izvršne vlasti, a da ne govorimo za tužilaštvo.
Kada se pogledaju svi propisi koji su doneti u novom sazivu ovog parlamenta, videćemo da se u velikoj meri pristupilo otklanjanju svih ovih problema na koje nam je ukazivano od strane stranih investitora, a koji bi sada kada se otklone pospešili investiranje. Tako da činjenica, koja se ovde ističe, da će politička nestabilnost da utiče na smanjen efekat primene ovog zakona, nije tačna. U većini zemalja gde imamo razne krize vlada imali bi situaciju potpune obustave stranih investicija.
Ono što je ovde više puta isticano jeste taj pesimizam, u smislu da je potpuno svejedno da li ćemo promeniti ove propise ili nećemo. Nema nam pomoći, država je u siromaštvu i bedi, privreda je propala, kao da se šalje poruka investitorima - nemojte da dolazite ovde, ovde je tužno i kužno. Dok se mi ne sredimo, dok malo ne stanemo na nego, bežite odavde.
Time na neki način mi teramo od nas uspešne, one koji žele da donesu novu tehnologiju, da donesu nove vrednosti i koji mogu da sami svojim prisustvom pošalju novu poruku da svi uspešni dolaze ovde i da podstaknu nas da budemo takođe uspešni.
Zato je važno donositi ove zakone, makar i zbog te činjenice da se jedan investitor zbog ovog zakona odluči da investira u Srbiju. Takođe, želim da istaknem da ono što je isticano u toku ove diskusije, što je meni naravno bilo čudno, jeste to da svi ovi propisi koji su do sada doneti smatrani su potpuno besmislenim, smatrano je da nemaju nikakav efekat. Rečeno je, svejedno je da li su doneti ili nisu.
Spomenuta je ovde reklamna kampanja, pa ću sada da odgovorim, naravno, u duhu jedne reklamne kampanje i jedne uspešne kompanije iz moje opštine, „Nektar“-a, nije svejedno što su doneti svi ovi propisi, nije svejedno što je donet Zakon o porezu na dodatu vrednost, nije svejedno što se donosi i ovaj zakon, nije svejedno što se donosi zakon o stečajnom postupku.
Jer svi ovi zakoni zajedno stvaraju jedan sistem koji će u narednom periodu doprineti ne samo tome što ćemo mi pospešiti da uspešni i dalje budu uspešni, nego ćemo omogućiti da ojačaju oni koji su na tragu da ojačaju. A onima kojima je teško, pokazali smo da to možemo da radimo donošenjem socijalnih propisa i pripremom novog zakona o radu, koji će regulisati pitanje zaposlenih.
Nije svejedno što se donose ovi zakoni, stvaramo isntitucionalni okvir da Srbiju unapredimo i da stvorimo uslove da se ona dalje razvija.
Gospodine potpredsedniče, gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, kao što je već rekao ovlašćeni predstavnik DSS u svom uvodnom izlaganju, DSS će podržati Predlog zakona o porezu na dodatu vrednost ne samo zbog činjenice da tim zakonom mi harmonizujemo naš poreski sistem sa Evropskom unijom i sa više od 100 država koje su uvele PDV, nego još više zbog činjenice da se upravo donošenjem ovog propisa stimuliše privredni rast i stvaraju regularni okviri za poslovanje, a u svakom slučaju destimuliše poslovanje izvan regularnih tokova privređivanja.

Ovo je vrlo bitno jer donošenjem ovog propisa na neki način zaokružujemo sistem propisa koji podstiče investiranje u Srbiji. Doneli smo Zakon o registraciji privrednih subjekata, doneli smo Zakon o stečaju, doneli smo još drugih propisa i na neki način ovim zakonom – a naravno u najavi je i zakon o izmeni Zakona o porezu na dobit preduzeća kojim, kao što ćemo videti, postajemo najatraktivnija zemlja za ulaganje –eleminišemo ono što je bilo osnovna negativna strana primene Zakona o porezu na promet, a to je činjenica da je bila velika poreska nedisciplina, da je punjenje budžeta bilo slabo, da je bio krajnje nemaran odnos prema državi i zdravoj ekonomiji, da je postojala nelojalna konkurencija, da su postojali povlašćeni i monopoli.

U primeni tog zakona verovalo se da se upravo izigravanjem propisa, izbegavanjem plaćanja poreza, može vrlo lako i brzo stići do profita, a na taj način bio je oštećen onaj ko je utvrdio sve uslove i sva pravila tržišne utakmice, a to je država.

Upravo ovaj PDV, znači opšti porez na potrošnju, takvu mogućnost ako potpuno ne isključuje, ali je svodi na najmanju meru i stvara iste uslove za sve za takmičare na srpskom tržištu. Kao što je rečeno, u ranijem periodu bilo je mnogo privilegovanih koji poreze nisu plaćali, izbegavali zbog sistema poreza na promet, jer se taj porez obračunavao samo u jednoj fazi prometa proizvoda i usluga.

Uglavnom oni koji su snosili najveći teret plaćanja poreza, koji su najviše bili na udaru poreske adminstracije (koja je, mora se reći, u prethodnom periodu bila potpuno obavijena korupcijom), bili su mali preduzetnici. Oni su najviše plaćali, oni su punili budžet, a oni veliki uglavnom su to izbegavali, koristeći razne političke pozicije i politički uticaj.

Zašto PDV i koje su prednosti PDV više puta je ovde isticano. Ovim modelom poreza izabran je kreditni metod jer on prati sve faze prometnog ciklusa u kojem učestvuju svi u jednom ciklusu i svi su zainteresovani da se PDV obračuna u računima, da se iskazuje u računima, da bi se steklo pravo na poreski kredit i da naredni u tom ciklusu ne bi snosio obavezu plaćanja prethodnika.

Tu svako svakog kontroliše i tu je mogućnost zloupotrebe minimalna. Uglavnom, ovaj porez je neutralan za poreskog obveznika jer primljene račune za isporučene proizvode i usluge koje su ispostavili drugi poreski obveznici istovremeno ima pravo da odbije od svoje poreske obaveze. Na neki način PDV sadržajno, po primljenim računima, ne predstavlja za poreskog obveznika trošak poslovanja. Naravno, vrlo je bitno da PDV insistira na širem poreskom obuhvatu, a broj poreskih oslobođenja, izuzeća, svodi na najmanju meru i time se razlikuje od poreza na promet.

Naravno, želim ponovo da istaknem činjenicu da je kod poreza na promet obaveza obračunavanja i plaćanja poreza u poslednjoj fazi pogodovala izbegavanju poreske obaveze.

Više puta su ovde isticani pozitivni efekti ovog predloga zakona kada bude primenjen. To je veći poreski prihod, efikasnije suprotstavljanje poreskoj evaziji ili izbegavanju plaćanja poreza. Svi učesnici u prometu obračunavaju porez i prate se sve faze prometnog ciklusa.

Što se tiče samih pojedinačnih rešenja u Predlogu zakona, i ovde je najviše diskutovano oko toga šta je sve obuhvaćeno opštom poreskom stopom, šta je sve obuhvaćeno posebnom poreskom stopom. Želim da ukažem da se izabrana opšta i posebna poreska stopa na neki način nalaze u proseku onih poreskih stopa koje imamo u Evropskoj uniji. Imamo i do 25%, ali imamo i onaj minimum koji je propisan Šestom direktivom od 15% za opštu poresku stopu ili 5% za onu posebnu.

Pitanje je da li je bilo mogućnosti da se do kraja iskoriste sva rešenja iz Šeste direktive i Aneksa H, da li su neki proizvodi i usluge mogli da budu oslobođeni ili podvedeni pod nižu poresku stopu. Ovde su spomenuti veterinarski lekovi za prevenciju. Direktiva kaže da bukvalno niža stopa može da se primeni i na njih. Takođe niža stopa po toj direktivi mogla bi da se primeni na prirodni gas i električnu struju.

Međutim, ovde bih se koncentrisao na dva pitanja. Mislim da su strateški bitna i već su u prethodnim diskusijama pomenuta, tako da će verovatno ministar dati na njih odgovor, pošto je jedno od važnih opredeljenja ekonomske politike stimulisanje stanogradnje, ali i stimulisanje izvoza.

Mi imamo činjenicu da je pri prometu novoizgrađenog građevinskog objekta predviđeno plaćanje po opštoj stopi od 18%. Mi smo pre par meseci usvojili Zakon o nacionalnoj korporaciji za osiguranje stambenih kredita, i naravno treba videti da li ova opšta poreska stopa, koja se primenjuje na porez pri prometu novoizgrađenog građevinskog objektu, može da naruši efekte primene Zakona o nacionalnoj korporaciji i osiguranju stambenih kredita.

Osim toga, kada je u pitanju promet nepokretnosti, u Evropskoj uniji vidimo različita rešenja kada je u pitanju prvi promet novoizgrađene nekretnine. Imamo oslobođenje u Danskoj, Finskoj, Nemačkoj, Luksemburgu, Holandiji, Portugaliji, Švedskoj, Velikoj Britaniji, Španiji, Irskoj, imamo činjenicu da se novoizgrađeni objekat oporezuje po nižoj stopi.

Bilo bi interesantno čuti zašto je u ovom predlogu zakona zauzet stav da se novoizgrađena nekretnina pri prvom prometu oporezuje po opštoj stopi.

Drugo je pitanje položaj uvoznika koji su u isto vreme veliki izvoznici. Imamo činjenicu da se, kako je predviđeno zakonom o porezu na dodatu vrednost, PDV plaća odmah prilikom uvoza, zajedno sa carinom, ali imamo i činjenicu da je izvoz oslobođen plaćanja PDV.

Onda, činjenica da se tu ne može raditi o odbitku, nego o zahtevu za povraćaj, a ako se izračuna vreme u kome se podnosi poreska prijava, koji je to obračunski period, u kom periodu se vrši povraćaj kada su u pitanju pretežni izvoznici, a ovde je predviđen rok od 15 dana, možemo doći u situaciju da se uvoznici u isto vreme, a i izvoznici, nađu u situaciji da kontinuirano ulaze u zaduživanja kod poslovnih banaka da bi plaćali PDV prilikom ulaza, dok se ne sačeka povraćaj od strane države.

Mi znamo kakve su kamate kod poslovnih banaka, kolika su ta zaduženja, pogotovu kada su u pitanju velika sredstva. Osim toga, ti uvoznici i izvoznici dolaze u situaciju da ta sredstva koja uvoze nabavljaju za devize, da se povraćaj vrši u dinarskim sredstvima i mogu doći u situaciju da zbog tih kursnih razlika budu na gubitku.

Imamo primere u evropskim državama, a to i Šesta direktiva omogućava, da se takvim preduzećima na neki način pomera rok plaćanja PDV prilikom uvoza. Ovde je spomenuto u jednom izlaganju da je predviđen amandman da se menicom izvrše takva obezbeđenja, odnosno takva plaćanja. To su pitanja koja bi bilo zanimljivo čuti i verovatno će ministar na njih dati odgovor, jer mi smo se opredelili generalno da podstičemo izvoz, da jačamo izvoznike, a sa druge strane da jačamo stanogradnju.

U svakom slučaju, nevezano za ova pitanja, DSS će podržati ovaj zakon iz razloga koje sam naveo na početku, zato što je to zakon koji zaokružuje sistem podsticajnih zakona dobar za investicije, a kada se donese zakon o porezu na dobit preduzeća imaćemo takve uslove da će investitori sasvim sigurno, ne samo investirati, nego i poželeti da sedišta preduzeća u narednom periodu pomeraju i otvaraju ovde u Srbiji.

U svakom slučaju, još jednom, na kraju, podržavamo ovaj reformski, odličan zakon, koji nas harmonizuje sa propisima Evropske unije i sasvim sigurno daće boljitak nakon početka svoje primene.
Poštovani predsedavajući, gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, po zakonima koji reaguju na stanja kao što su egzistencijalna ugroženost, velika nezaposlenost, društvena patologija, kriza morala, kriza porodice, prepoznaje se odgovorna vlast, a i humano društvo. Upravo ovakva stanja posledica su činjenice da je naše društvo u prethodnom periodu bilo izloženo sankcijama, ratovima, promeni društvenog sistema i samim tim se povećavao broj onih lica koja su imala potrebu za većim stepenom socijalnih usluga i socijalne zaštite.
Činjenica je da je našoj državi potrebna strategija socijalne politike, jačanje ustanova, profesionalizacija kadrova i opremanje ustanova. Ali, naravno, potrebno je pod hitno promeniti i neke propise koji su doneti u prethodnom periodu, a koji su imali za posledicu pogoršanje socijalnog stanja velikog broja naših građana. Tu prvenstveno mislim na propise iz oblasti PIO i Zakon o radu koji se pokazao kao loš za veliki broj naših sugrađana koji su bili zaposleni u tom periodu iza nas.
Mogu da kažem da je u mojoj opštini, u Bačkoj Palanci, veliki broj ljudi ostao bez posla i veliki broj ljudi je bio direktno ugrožen i pogođen Zakonom o PIO, tako da su mi se građani i zaposleni pojedinih preduzeća obraćali i tražili da uputim zahtev da se promene zakoni iz oblasti rada i PIO.
U ovom zakonu spomenuto je i pitanje decentralizacije. Posledica ovog stanja koje smo imali, posledica ratova jeste veliki broj izbeglica koji je u našoj zemlji i zaista ima potrebu za socijalnom zaštitom. Mogu da kažem da je u mojoj opštini 8.500 izbeglica, prvenstveno sa područja zapadne Bosne i Bosanske Krajine. Naravno, napravljeni su programi za integraciju, veliki broj pitanja je otvoren. Međutim, lokalna vlast, opštinska vlast nije na ta pitanja odgovorila. Imamo činjenicu da su te izbeglice u situaciji da preko 7.500 njih plaća stanarinu, 1.800 porodica, i da ta stanarina iznosi oko 2,8 miliona maraka ili 1,4 miliona evra. Upravo ta činjenica, da je potrebno da se otvori pitanje na koji način lokalni organi rešavaju probleme socijalne zaštite, vrlo je važna.
Što se tiče konkretnih zakonskih rešenja, mogu da kažem da je ovaj deo koji se odnosi na utvrđivanje jedinstvenog minimalnog nivoa socijalne sigurnosti na tragu onog stava i one politike DSS da se obezbedi ravnomeran teret tranzicije i teškog stanja u tranziciji u ovom periodu. Imali smo, kao što je više puta ovde rečeno, činjenicu da je u 122 opštine situacija bila takva da su primane naknade za materijalno obezbeđenje ispod nivoa koji je utvrđen na nivou Republike. Ovo je nešto što mi pozdravljamo i mislimo da će to doprineti da se upravo taj teret tranzicije ravnomerno rasporedi.
Ono što je važno reći, što unose naredne odredbe, jeste da imamo stimulaciju i odgovornost. Kada je u pitanju stimulacija, imamo oblast hraniteljstva i tu možemo reći da smo potpuno zadovoljni načinom na koji je rešen taj problem u predloženim izmenama zakona. Poboljšava se i edukacija porodica i onih koji primaju socijalno ugrožena lica u svoje okrilje, a takođe je i činjenica da se one stimulišu određenom naknadom; u slučaju da lica koja su obavezna da plaćaju naknadu to ne plaćaju, država do okončanja sudskog spora te troškove snosi. To jeste vrlo važno, jer ova oblast, ovo pitanje hraniteljstva je najbolji način da se izađe u susret onim licima koja imaju potrebu za socijalnom zaštitom.
Što se tiče pitanja odgovornosti, pozdravljamo činjenicu da je regulisano pitanje na koji način će moći da bude izabran direktor jedne socijalne ustanove. Prvi put imamo situaciju da on mora da izađe sa programom rada. Do sada to nije bio slučaj. Imali smo po tom pitanju veliki javašluk u našim ustanovama, a sada će i nadležni organi i upravni odbor imati jasnu sliku o kakvom kandidatu će se izjašnjavati.
Naravno, dobra je stvar što u upravne odbore ustanova ulaze i predstavnici korisnika, staralaca tj. onih koji su vrlo zainteresovani za to na koji način će biti pružena usluga, i u tom smislu mislimo da će kvalitetnije doprineti da se formuliše politika u tim ustanovama, koja bi bila, u stvari, u interesu korisnika.
Dobro rešenje je i to što se omogućava da ustanove socijalne zaštite imaju mogućnost da zasnivaju ugovore o volonterskom radu i ugovore o dopunskom radu sa nezaposlenima. Kao što sam rekao u uvodnom delu svog izlaganja, imamo veliki problem sa kadrovima i naraslu potrebu za pružanjem ovakvih usluga. Takođe imamo i činjenicu da u našoj državi ima veliki broj nezaposlenih. Upravo ova činjenica da je moguće zaključivanje ugovora o volonterskom i dopunskom radu znači da će se, s jedne strane, povećati profesionalizacija i stručnost u ustanovama, dok sa druge strane znači poboljšanje rešavanja problema nezaposlenosti.
Na kraju želim da istaknem da nasleđeni problemi iz prethodnog perioda, koje sam istakao u uvodnom delu, ne mogu da se reše nekim instrumentom koji ovde pominje neki imaginarni, čarobni štapić, i ne mogu preko noći. Jedini instrument koji može da doprinese da se u narednom periodu poboljša stanje u ovoj oblasti, da ova država krene napred jesu valjani zakoni.
Sa valjanim zakonima, koji stvaraju uslove da se stanje popravi, stanje koje je 15 godina bilo loše, sa takvim predlozima i instrumentima sadašnja vlada izlazi pred ovaj parlament i takve zakone donosi. Hvala.
Dame i gospodo narodni poslanici, svi predstavnici političke stranke koja je uložila amandmane na ovaj predlog zakona izlazili su i osporavali postojanje agencije. Međutim, većina tih poslanika se nije složila oko toga šta je alternativa. Jedan broj poslanika se zalaže da se poslovi licenciranja obavljaju u Ministarstvu privrede, drugi izlaze i govore da treba da se obavljaju u trgovinskim sudovima.
Jedni govore da nam ne trebaju licence, da dobro rade poslove oni poslanici koji su stručne ispite položili pedesetih i šezdesetih godina, da nema potrebe da zanavljaju znanja, odlično oni znaju da rade te poslove, dok drugi govore da ne treba da se oduzimaju licence ako se već jednom dobiju, da li u ministarstvu, da li u nekoj službi pri Vladi, da li u nekim drugim organima. Nemaju koncept.
Bore se protiv ovog zakona, kritikuju ga, a nemaju alternativu. Među sobom se nisu usaglasili. Evo, primer je i ovaj amandman. Formira se jedan državni organ, a on ne treba da ima ni upravni odbor, ni nadzorni odbor ni direktora. Poslove verovatno treba da radi neki portir, ili ko zna ko.
Prosto je neverovatno da se ovoliki broj amandmana ulaže na jedan predlog zakona, a da poslanici koji te amandmane ulažu, koji oponiraju ovom zakonu, nemaju jedinstven koncept, među sobom se nisu dogovorili. U tom smislu se i pokazuje kolika je besmislenost svih ovih kritika na ovaj predlog zakona. Hvala.
Gospodine predsedniče, dame i gospodo narodni poslanici, gospodine ministre, ovaj predlog zakona o agenciji za licenciranje stečajnih upravnika DSS će podržati, jer je on potpuno koncepcijski usklađen sa rešenjima iz Predloga zakona o stečajnom postupku koji smo podržali.
Ta koncepcijska usklađenost, na neki način i dopunjavanje tih odredaba, vidi se iz rešenja Predloga zakona o stečajnom postupku koja se odnose na izmenjen položaj i nadležnosti stečajnih upravnika u odnosu na još važeći Zakon o prinudnom poravnanju, stečaju i likvidaciji.
Taj izmenjeni položaj stečajnih upravnika ogleda se prvenstveno u tome što se, s jedne strane, stečajnim upravnicima daju mnogo šira ovlašćenja, prenosi im se nadležnost operativne, menadžerske funkcije u rukovođenju stečajnim dužnikom, a s druge strane zbog takvih većih nadležnosti povećava se i njihova odgovornost koja je i materijalna, jer se jasno ukazuje na odgovornost za štetu koja je prouzrokovana u stalnom stečajnom postupku. Osim toga, konkretnim odlukama ove agencije za licenciranje stečajnih upravnika oni mogu da budu sankcionisani oduzimanjem licence za rad.
Pored činjenice da je ranije stečajni upravnik imao takvu poziciju koja nije bila u potpunosti nezavisna i bio je sputan odlukama stečajnog veća i stečajnog suda na neki način, kao što je spomenuto u izlaganju ministra Stojkovića, nikakvi kriterijumi nisu bili postavljeni u trgovinskim sudovima za izbor stečajnih upravnika.
Stečajni upravnici mogla su da budu bilo koja lica koja su po nahođenju (ili pod nekim drugim okolnostima) stečajnih sudija i veća postavljana, tako da smo imali situacije da je većina tih stečajnih upravnika bila potpuno nekvalifikovana za svoj posao, nije imala nikakvo rukovodilačko iskustvo, da ne govorim da nije imala nikakvo iskustvo po pitanju finansijske problematike. A imali smo i situacije da je većina tih stečajnih upravnika imala u svom vlasništvu i preduzeće, i agencije i advokatske kancelarije i sve je to stvaralo velike uslove za stvaranje korupcije u samom stečajnom postupku.
Zato smo bili suočeni sa činjenicom da su u takvoj situaciji odsustva kriterijuma mnogi stečajni upravnici rukovodili stečajnim postupcima u velikom broju preduzeća, koje nisu mogli do kraja da sprovedu kvalitetno, a s druge strane postupci su trajali toliko dugo da je bila umanjena vrednost stečajnog dužnika. U takvim stečajnim postupcima bilo je i zloupotreba na račun pojedinih poverilaca. Neki poverioci su bili u povlašćenom položaju, zavisno od toga u kakvim su odnosima bili sa stečajnim upravnicima.
Upravo ta činjenica da se Predlogom zakona o stečajnom postupku daju šira ovlašćenja stečajnim upravnicima, ali se povećava njihova odgovornost, bila je razlog da se kao drugi zakon u ovom paketu zakona iz oblasti stečaja predloži zakon o agenciji za licenciranje stečajnih upravnika.
Ta agencija ima vrlo jasne i važne obaveze - utvrđuje standarde u vođenju postupka, utvrđuje i kodeks etike za stečajne upravnike, ali ono što jeste jako važno i što je ovde istaknuto jeste da je to prvi nezavisan organ koji van trgovinskog suda, van stečajnog suda vrši nadzor nad radom stečajnih upravnika i ima vrlo jak instrument u svojim rukama.
To je mogućnost oduzimanja licence onim stečajnim upravnicima koji stečajni postupak vode protivno interesima stečajnih subjekata.
Upravo u tom smislu agencija, i to je važno istaći, ima mogućnost da kroz izradu programa edukacije, kroz polaganje stručnih ispita uvodi u naš pravni sistem i konačno pokreće jedno važno pitanje, a to je profesionalizacija rada u našim službama, povećanje stručnosti, težnja za inoviranjem znanja, težnja da se stalno usavršavamo i da poslove u organima državne uprave rade stručni i osposobljeni ljudi, i da se ni na koji način više ne tolerišu neznanje i zloupotrebe.
Sam pojam stečajnog upravnika dat je u članu 14. Predloga zakona o stečajnom postupku i jasno se kaže ko može da bude stečajni upravnik i jasno se naznačava da to ne može da bude lice koje nema licencu. To je imenovano lice koje je dobilo licencu za obavljanje poslova stečajnog upravnika i koje ima status privatnog preduzetnika.
Taj status privatnog preduzetnika je vrlo važan, jer je i u jučerašnjoj polemici ovde spomenuto ime nekog stečajnog upravnika koji navodno ima u svom vlasništvu preduzeće. Ovde se prvi put ova funkcija profesionalizuje i mi imamo mogućnost da tu vrstu zloupotreba izbegnemo.
Što se tiče samih rešenja u Predlogu zakona o agenciji za licenciranje stečajnih upravnika, jasno je navedeno koji su poslovi te agencije. Ona izdaje, ali i obnavlja i oduzima licencu, što je jako važno, vrši nadzor nad radom i pokreće, mimo stečajnog suda, mogućnost oduzimanja licence.
Što se tiče pitanja - zašto agencija, to je jedno koncepcijsko pitanje. Mi imamo prethodnu situaciju da je većina agencija formirana uredbom, kao jednim podzakonskim aktom, gde se nije mogla izvršiti kontrola rada tih agencija, niti kontrola finansijskog poslovanja tih agencija. Sve te agencije koje su formirane uredbom u prethodnom periodu ukinute su i ova vlada je jasno stala na stanovište da se sve agencije moraju formirati zakonom, da bi ovaj parlament imao mogućnost kontrole i uvida u rad svih tih agencija i da bi se pred ovim parlamentom mogla pokrenuti pitanja na koji način su trošena sredstva i kakvi su efekti rada tih agencija.
Pitanje agencija kao organa je nešto što nije nepoznato u Evropi. Imamo primer Velike Britanije gde je doneta jedna strateška odluka da se ta važna operativna pitanja i nadležnosti izmeštaju iz ministarstava i da se prenose na spoljne organe; tako kod njih imamo situaciju da je formirano 138 agencija, a da se strateške odluke donose u ministarstvima. Ministarstva se na taj način rasterećuju pojedinih poslova. U formiranju agencija bitna je kontrola, ovog puta kontrolu preuzima parlament.
Predlog zakona o stečajnom postupku, za koji opet moram da istaknem ispred poslaničke grupe DSS da je odličan zakon, da je strateški zakon u srpskoj privredi, da otvara mogućnost da se razveje magla o tome kakvo je stanje u našoj privredi, da se na srpskom tržištu promoviše utakmica uspešnih, naravno sadrži i onu socijalnu dimenziju koja je neophodna da se zaštite zaposleni i omogući da samo oni koji imaju stvarna radna mesta i rade.
Sa tim je povezano formiranje ove agencije koja će u narednom periodu vrlo brzo izraditi edukativne programe kroz svoje akte, što im je omogućeno pojedinim rešenjima iz ovog zakona, utvrditi preciznije kriterijume za to ko može da dobije licencu za ovaj rad, i u narednom periodu očekujemo da strože, efikasnije kontroliše rad stečajnih upravnika da nam se ne dogodi, kao što već imamo, da razni mešetari, zahvaljujući svojim vezama u stečajnim sudovima, vode pojedine postupke i svesno umanjuju imovinu stečajnog dužnika, da bi pogodovali pozicijama pojedinih poverilaca u stečajnom postupku.
Činjenica da je stečajni postupak koji se promoviše ovim zakonom efikasniji, da su rokovi precizni, da će trajati kraće, da dobijamo stečajne upravnike koji znaju svoj posao, koji su bili na rukovodećim mestima; oni su na neki način stavljeni u poziciju da moraju, ako žele profesionalno da se bave ovim poslom, da se registruju kao preduzetnici, da dobiju licencu, da inoviraju svoja znanja, da kontinuirano uče.
Doći ćemo u situaciju da će se ovaj važan segment srpske privrede vrlo brzo promovisati kao jedno od strateških pitanja ozdravljenja srpske privrede i stvaranja tržišta koje će biti uslov da na njemu opstanu samo oni koji su sposobni da se takmiče, a to je jedini način da sa jakom konkurencijom uđemo u globalne tokove u Evropi, da se na evropskom tržištu takmičimo sa jasnim interesima.
U tom smislu DSS podržava ovaj zakon i pozivam sve poslanike da ga takođe podrže. Hvala.
S obzirom na to da je spomenuta DSS i njen stav povodom agencija, jasno je rečeno da se DSS protivi načinu na koji su agencije formirane u prethodnom periodu, jer način na koji su formirane jeste bio uzrok svih zloupotreba koje su se događale. Tačno je, tu ste u pravu, upravo činjenica da je uredbom Vlade Republike Srbije, jednim podzakonskim aktom, formirana agencija, da su formirani biroi, dovela je do toga da nije bilo kontrole poslovanja, nije bilo kontrole rada, događale su se zloupotrebe od svih ovih lica koja su ovde spomenuta.
Demokratska stranka Srbije, kada je u pitanju ova agencija, smatra da je ovo jedini način da se kroz licenciranje stečajnih upravnika, kroz njihovu obuku i edukaciju, spreči da nesposobni i nekompetentni stečajni upravnici i dalje uništavaju ovo malo srpske privrede i preduzeća koja su ostala. Jedini način je kroz formiranje jednog organa koji nije nepoznat u svetu. Ako se samo malo analizira uporedno pravo, ako se analiziraju druge uprave, imamo primer Velike Britanije koja je formirala 138 izvršnih agencija i to je jedna od najsposobnijih i najoperativnijih uprava u svetu. Oni su doneli jasnu odluku da se u okviru ministarstva donose strateške odluke, a da se što više poslova izmesti u tzv. spoljne organe koji će biti kontrolisani od strane parlamenta i vlade.
Ova agencija za licenciranje stečajnih upravnika, ako bude formirana na vreme, kao što očekujemo, ako bude što pre napravljen plan edukacije, ako stečajni upravnici dobiju što pre licence, sprečiće da oni koji su do sada radili i u ovom trgovinskom sudu u Beogradu, koji su spominjani, raskrčme ovo malo preduzeća koja su ostala.
Zato je potrebno da se oko ovog pitanja svi složimo. Razumem da postoje koncepcijske razlike oko toga da li treba da postoje agencije ili ne treba, ali je važno da nađemo rešenje da se ovi bahati i dugotrajni stečajni postupci što pre spreče.
Dame i gospodo narodni poslanici, više puta se sa ove govornice, ne samo povodom predloga ovog zakona, nego povodom većine zakona koji su bili na dnevnom redu ovog saziva, govorilo da ništa ne treba menjati; ni Zakon o sudovima i sudijama iz devedesetih godina, ni Zakon o registru preduzeća iz devedesetih godina, ni zakone o stečajnom postupku iz 1989. godine. Ništa ne treba menjati, norme su sjajne, sistem je odličan, samo treba promeniti ljude koji će te zakone da primene.
Upravo se u tome ogleda koncepcijska razlika između onih koji osporavaju usvajanje ovog zakona i onih koji misle da se sistem mora menjati donošenjem novih zakona. Zakoni iz devedesetih godina, koje neki ovde promovišu i afirmišu, ukazujući da su bolji od svih dosadašnjih koji su na ovoj skupštini usvajani, upravo su bili uzrok svih onih kriza privrednog i pravnog sistema, uzrok korupcije i kriminala u Srbiji u prethodnom periodu.
Zato je DSS odlučila da podrži, između ostalog, i ovu činjenicu da se organizacija uprave u Srbiji mora menjati, da je glomazni, neefikasni aparat birokratije nesposoban da udovolji potrebama građana i moderne tržišne privrede. Jedan od načina jeste formiranje agencija koje će se specijalizovati za određene poslove, u ovom slučaju poslove licenciranja stečajnih upravnika.
Upravo poslovi koji su propisani za agenciju govore da ona, pored činjenice da izdaje, obnavlja i ukida licence i organizuje i sprovodi stručne ispite, ima i obavezu da prati primenu propisa, da predlaže nacionalne standarde. U tom smislu sama agencija je jedan dinamičan organ koji se menja, koji prati stanje u stečajnim postupcima, menja programe, menja edukaciju i na taj način pomaže da stečajni upravnici dobiju adekvatno znanje koje će biti primereno trenutku u kojem se nalazi privreda i postupci koje vode.
Spomenut je takođe i kodeks etike, vrlo važan; jedan poslanik je o tome govorio - važno je da se on precizno propiše, da stečajni upravnici imaju mogućnost da prihvataju obaveze u stečajnim postupcima, da ne mogu tek tako da ih odbijaju.
Ono što jeste važno, bila je tu dilema zašto stečajni upravnik mora biti preduzetnik. Upravo da bi se isključivo profesionalno bavio ovim poslom. On se registruje kao preduzetnik da bi obavljao funkciju stečajnog upravnika. Time se isključuje mogućnost koju sada imamo u stečajnim postupcima, da je veliki broj stečajnih upravnika vlasnik privatnih preduzeća, agencija, advokatskih kancelarija i da on ima mogućnost, upravo zato što vodi stečajne postupke, da ostvaruje i svoje privatne interese i direktno dolazi u sukob interesa.
Pitanje je zašto agencija pojedine poslove obavlja kao poverene poslove. Upravo sam rekao, to je princip, drugačije opredeljenje organizovanja organa državne uprave i njegovog funkcionisanja. Pitanje je zašto agencija za licenciranje stečajnih upravnika ima poslove nadzora kao i stečajni sud. Upravo se u prethodnom periodu pokazalo da stečajni sud nije imao nikakav nadzor nad stečajnim upravnicima. Zaista je bilo neophodno da se formira jedan nezavisan organ koji će imati instrument sankcije u svojim rukama, koji stečajni sud nije imao. Znači, mogućnost oduzimanja licence, da se tim nadzorom na neki način zapreti stečajnim upravnicima ukoliko svoju obavezu stečajnog upravnika u stečajnom postupku ne vrše kvalitetno i da se time sačuvaju interesi stečajnih poverilaca i svih drugih subjekata u stečajnom postupku.
Na kraju, ova agencija za licenciranje i te kako doprinosi da se stečajni postupak obavi u što kraćem roku. Činjenica je da su stečajni upravnici licencirani, da agencija za licenciranje stečajnih upravnika ima instrument sankcije, da može da zaustavi stečajnog upravnika ukoliko on ne radi saglasno sa kodeksom etike i svojom strukom, već na štetu samog preduzeća. Može da mu oduzme licencu i time da poruku ostalim stečajnim upravnicima da ne mogu da rade protivno kodeksu etike i interesima samog stečajnog dužnika i stečajnih poverilaca.
Zbog toga DSS još jednom poziva sve poslanike da podrže ovaj zakon. Pored činjenice da je on kompatibilan i dopunjuje zakon o stečajnom postupku, sasvim sigurno uvodi mogućnost da se i organi državne uprave na drugačiji način koncipiraju. Hvala.
Gospodine predsedniče, dame i gospodo narodni poslanici, tokom više razgovora koje sam uoči predlaganja ovog zakona imao sa privrednicima koji razmišljaju strateški o srpskoj privredi, vide je kao tržišni konkurenti, ali sa onima koji se bore na srpskom tržištu i muku muče da naplate svoja potraživanja, video sam zajedničku zapitanost i ohrabrenje.
Da li je moguće da će konačno prestati da važi Zakon o prinudnom poravnanju, stečaju i likvidaciji, zakon koji je donet još 1989. godine i koji zaista predstavlja relikt jednog načina razmišljanja, jedne filozofije u privredi da oni koji ne posluju dobro, nemaju poslovnu viziju, strategiju, koji ne plaćaju svoje obaveze budu zaštićeni u dugotrajnim stečajnim postupcima samo zato da bi se sačuvao socijalni mir i održala fiktivna radna mesta.
Osnovni problem u tom načinu razmišljanja bio je što je dužnik bio zaštićen. Taj Zakon o prinudnom poravnanju, stečaju i likvidaciji poverioce je tretirao samo kada je potrebno da se pribavi mišljenje. Znači, dužnik je bio zaštićen i veštački se održavao u privrednom životu, jedan privredni subjekat koji nije mogao da se takmiči na tržištu, koji nije imao poslovnu viziju i strategiju i pokušao je da na tržištu učestvuje sa jednim dopingom u vidu finansijske podrške, a stvarni se problemi nisu rešavali.
Činjenica je da novi predloženi zakon pravi kopernikanski obrt u poziciji poverioca. To je prvi takav zakon u našem pravnom sistemu koji poverioca zaista tretira na pravi način - on je u tom poslovnom odnosu oštećen, on ima potraživanje prema drugim subjektima, i, za razliku od sada važećeg zakona, gde je odbor poverilaca bio fakultativan organ, gde je bio samo konsultovan, gde nije bitno učestvovao u donošenju ključnih odluka kada je pitanju stečajni dužnik, po predloženom zakonu o stečajnom postupku poverioci donose ključne odluke o sudbini stečajnog dužnika. Oni su najviše zainteresovani da se status stečajnog dužnika reši bilo bankrotstvom, prodajom imovine, bilo reorganizacijom, i kako oni procene da je u njihovom interesu tj. da će se više i bolje namiriti, doneće takvu odluku.
Ono što je ovde više puta isticano, to je da su stečajni postupci dugotrajno vođeni, i po sedam godina, samo zato da bi se sačuvao socijalni mir. Ali, činjenica je da se tako fiktivno sačuvan socijalni mir brzo pretvarao u socijalnu bombu i mi imamo priliku da se sa tim suočimo upravo u današnjoj situaciji u srpskoj privredi.
Nadam se da je zato početak primene ovog zakona jedno pravo suočenje sa stvarnošću, sa činjenicom da je većina srpske privrede u faktičkom stečaju, ali je to i strateški zakon jer otvara mogućnost da na tržištu ostanu samo oni koji imaju mogućnost da se takmiče, da svojom poslovnom strategijom, svojom proizvodnjom uspevaju da ostanu na srpskom tržištu i da posluju pozitivno.
Istaći ću ono što su bitne promene u ovom zakonu. To su – uvođenje dva nova obavezujuća organa u stečajni postupak, a to su skupština poverilaca i odbor poverilaca, i reorganizacija kao jedan od puteva ozdravljenja stečajnog dužnika, a u isto vreme i namirenje potraživanja stečajnih poverilaca.
Bitno je napomenuti da se odnos stečajnih subjekata promenio u odnosu na Zakon o prinudnom poravnanju, stečaju i likvidaciji. U važećem zakonu mi smo imali prevagu stečajnog veća. Važne i bitne odluke je donosio i stečajni sudija, dok je stečajni upravnik, koji nije bio u većini slučajeva ni kompetentan, ni stručan, vodio neke poslove a u stvari strateške odluke su se donosile izvan njegovih okvira.
Po sadašnjem zakonu će stečajni upravnik, koji će dobiti licencu, biti edukovan i imaće zaista velika operativna ovlašćenja ali i veliku odgovornost. Zaista će biti menadžer stečajnog dužnika i moći će da donosi ključne odluke u poslovanju. Stečajnom sudiji i stečajnom dužniku ostavlja se nadzor i odluke kada je u pitanju saglasnost u nacrtu za glavnu deobu stečajne mase.
Važeći Zakon o prinudnom poravnanju, stečaju i likvidaciji nije imao nijedan definisani rok za izvršenje pojedinih stečajnih radnji. Upravo za razliku od tog zakona, predloženi zakon vrlo jasno ima definisane i precizirane rokove – kada se mora održati prva poverilačka skupština; kada se mora završiti prethodni stečajni postupak; kada se mora izvršiti namirenje; u kom roku mora da se podnese plan za reorganizaciju i kada mora da se izvrši namirenje iz stečajne mase. Tu su bile i neke projekcije da bi stečajni postupak najduže mogao da traje godinu dana, što je zaista ohrabrenje u odnosu na stanje koje sada imamo.
Imamo jasno definisane uslove kada se može smatrati da postoji nesposobnost za plaćanje, manje razloga po kojima se može voditi prethodni stečajni postupak, što je vrlo bitno, jer je prethodni stečajni postupak odugovlačio celost postupka. Ono što jeste važno – konačno da se izostavi iz našeg pravnog sistema tzv. prinudno poravnanje, koje je u stvari u velikoj meri predstavljalo problem i pitanje odugovlačenja vođenja stečajnog postupka.
Što se tiče pitanja reorganizacije, moram da istaknem da su mere koje se predlažu u ovom planu reorganizacije vrlo jasne i da zaista predstavljaju put ozdravljenja stečajnog dužnika.
Ovde je bila više puta izražena sumnja da li će odbor stečajnih poverilaca i skupština poverilaca prihvatiti da stečajni dužnik uđe u reorganizaciju, da li imaju sigurnost naplate svog potraživanja.
Pa, ako se pogleda u članu 127, koji govori o planu reorganizacije, tačka 9) jasno kaže da plan reorganizacije mora da sadrži finansijsku projekciju, bilans stanja i izveštaj o novčanim tokovima u narednih pet godina.
Upravo na skupštini poverilaca o ovome će se raspravljati. Ako oni koji su najviše zainteresovani za sudbinu stečajnog dužnika procene da jednom od mera reorganizacije, a više ih je tu navedeno: zatvaranje neprofitabilnih pogona, promena delatnosti, pretvaranje duga u akcijski kapital, neke interesantnije, ili pribavljanje nove investicije, mogu da dovedu takvo preduzeće, koje ima potencijale, do toga da se oporavi, u situaciju da ostvari takav pozitivan uspeh da bi se njihova potraživanja bolje naplatila nego da se ide u bankrotstvo, sasvim je sigurno da će takve planove reorganizacije i prihvatiti.
U sredini iz koje dolazim, a to je Bačka Palanka, ima preduzeća koja su u teškoj situaciji, npr. "Majevica", TK "Dunav", "Marina", "Merkur", međutim potrebno je da se upravo uđe u jedan ovakav proces reorganizacije da bi se ta preduzeća stavila na noge i da bi se zaista zadržala prava radna mesta, da bi zaposleni zaista primali zarade, imali uplaćene doprinose, a ne kao što je sada – većina tih radnih mesta su fiktivna, ne postoje, a zaposleni se izvan njih snalaze na razne načine na tzv. sivom tržištu.
Kada je u pitanju prodaja, unovčenje stečajne mase, sva tri načina koja su ovde predložena daju sigurnost da će se unovčiti stečajna masa, no imao sam jednu ličnu dilemu kada je u pitanju pozicija poverilaca u postupku namirenja iz stečajne mase. U odnosu na strateško opredeljenje u samom zakonu njihova pozicija se jača. U samom postupku unovčenja stečajne mase njihova pozicija je nešto slabija, tako da je možda bilo bolje rešenje da se njihova pozicija po tom pitanju jača, kada je u pitanju prigovor, ulaganje prigovora, mogućnost primedbi na visinu ostvarenih sredstava prilikom unovčenja stečajne mase.
U svakom slučaju DS će podržati ovaj predlog zakona. Smatramo da je on reformski, strateški zakon u srpskoj privredi, da jeste suočenje sa stvarnošću. Imaćemo situaciju da ćemo videti koja su to preduzeća na srpskom tržištu konkurentna, koja mogu da se takmiče, ali je to jedini način da se konačno uredi stanje na srpskom tržištu.
Verujem da će on predstavljati put u ozdravljenje srpske privrede i da će ona preduzeća koja budu imala strategiju i konkurentnu proizvodnju, dobar menadžment, posle rešavanja svih ovih velikih problema – nenaplaćena potraživanja, unutrašnji dug u našoj državi, moći da se uspešno takmiče u narednom periodu i na evropskom tržištu, kojem svi težimo.
Poštovani potpredsedniče, dame i gospodo narodni poslanici, kako je navedeno u obrazloženju predloženih izmena Zakonika o krivičnom postupku vidimo da one predstavljaju usaglašavanje sa određenim međunarodnim konvencijama i Poveljom o ljudskim i manjinskim pravima koje smo mi usvojili u ovom parlamentu, znači, sa najvažnijim međunarodnim konvencijama koje regulišu pitanja ljudskih prava, Međunarodnim paktom o građanskim i političkim pravima Evropskom konvencijom o ljudskim pravima i osnovnim slobodama, kao i konvencijom koja reguliše pitanja torture.
U tom smislu, nije mi jasno pominjanje za ovom govornicom da predložene izmene predstavljaju povratak u srednji vek, 17. vek, da su korak unazad u oblasti ljudskih prava, ako se jasno naznačuju odredbe pomenutih konvencija sa kojima se predložene izmene Zakonika usaglašavaju.
U svakom slučaju, predložene izmene predstavljaju napredak kako u poziciji osumnjičenog u pretkrivičnom postupku, tako i u samom vođenju krivičnog postupka.
I, kada se posmatraju celovito sve ove predložene izmene Zakonika, one imaju upravo taj rezultat, znači, poboljšanje pozicije osumnjičenog i okrivljenog i efikasnost u krivičnom postupku.
No, da krenemo od pojedinih rešenja. Kada je u pitanju izmena člana 3. Zakonika o krivičnom postupku, gde je do sada bila data definicija da niko ne može biti smatran krivim dok to ne bude utvrđeno pravosnažnom presudom, mogu da istaknem da je u dosadašnjim teorijskim raspravama o tome da li je to smatrano za prezumpciju nevinosti ili ne većina naših uvaženih pravnih teoretičara smatrala da to nije uvaženo kao prezumpcija nevinosti i da to da niko ne može biti smatran krivim i da se smatra nevinim ne predstavlja isto.
Upravo, sada predložena izmena - da će se svako smatrati nevinim dok se njegova krivica ne utvrdi pravosnažnom odlukom suda - predstavlja poboljšanje. Upravo je pitanje pozicije osumnjičenog i okrivljenog i toga da li se on smatrao nevinim dok se ne donese pravosnažna presuda bilo veoma sporno do sada.
Svi smo svedoci da kod nas u Srbiji nije postojao propis koji zabranjuje javni pritisak koji postoji u toku suđenja. Uglavnom, taj pritisak je postojao preko medija, inspirisan od strane pojedinih političkih subjekata, ukoliko su se postupci vodili protiv pojedinih političkih protivnika ili neistomišljenika.
U Evropi je pitanje zabrane javnog pritiska na osumnjičenog ili okrivljenog u toku postupka regulisano. Upravo zbog toga problema što taj propis nije bio donet, imali smo situaciju da je većina optuženih, dok još nije okončan postupak, u javnosti već smatrana i oglašena krivim i teško je bilo pored tog pritiska javnosti zamisliti da bi sudovi donosili odluke kojima bi eventualno oslobađali od odgovornosti takva lica.
Zato je ovo rešenje da se svako smatra nevinim dok se njegova krivica ne utvrdi pravosnažnom presudom - dobro, jer ono će bitno promeniti poziciju optuženog u toku postupka. I, naravno, u nekom narednom periodu mi očekujemo izmene krivičnog zakonika u tom delu koji sada, pogotovu kada je u pitanju pritvor, nije adekvatan ovoj definiciji.
Kada je u pitanju onemogućavanje torture u pretkrivičnom postupku, a njoj su osumnjičeni bili do sada izloženi prilikom lišavanja slobode, ove odredbe člana 5. koje se menjaju zaista predstavljaju unapređenje. Znači, licu lišenom slobode, pored toga što mu se predočava koji su razlozi za lišenje slobode, mora se predočiti šta mu se sve stavlja na teret, prilikom lišenja slobode.
To je jako važno, jer se time omogućava osumnjičenom da da adekvatan iskaz, a na neki način je već započeo svoju odbranu u pretkrivičnom postupku.
Da ne govorim o činjenici da mu se mora omogućiti da neometano opšti sa braniocem i da branilac mora da prisustvuje njegovom saslušanju, i da se o njegovom lišenju obaveste lica po njegovom izboru. To je vrlo bitno, jer treba omogućiti osumnjičenom da se obrati i da kontaktira sa licem u koje ima najviše poverenja.
Problem torture koji je do sada postojao u pretkrivičnom postupku ne treba posebno ovde isticati. Treba spomenuti samo akciju "Sablja". Neko je ovde rekao - zašto se spominje akcija "Sablja". Potrebno je spominjati akciju "Sablja" i potrebno je spominjati kakva je bila pozicija osumnjičenih i privedenih lica, znači, lica lišenih slobode u toku tog postupka; kako je onemogućen bio kontakt sa braniocem i na koji način je sprečavano da se sa braniocem kontaktira i na koji način je dolazilo do klasične iznude iskaza. Upravo izostanak ovih odredaba koje se sada unose u izmene i dopune zakona omogućuje da se u toku prvog saslušanja osumnjičenog jednom klasičnom manipulacijom dolazi do onih iskaza koji odgovaraju policiji.
Što se tiče odredaba koje regulišu efikasnost samog krivičnog postupka i davanja većih mogućnosti sudiji da upravlja postupkom, ovde je više puta isticano i kritikovano zašto su povećane kazne za svedoke, za branioca, za veštake.
Želeo bih, kao neko ko je radio u praksi, da istaknem da je većina tih rešenja o kažnjavanju koja su donošena bilo zbog toga što se svedok nije odazvao pozivu, bilo zbog toga što veštak nije blagovremeno uradio svoj nalaz ili što je branilac izostao sa pretresa, uglavnom bila stavljena van snage, jer ove kazne koje su do sada bile propisivane jednim delom uticale su na prevenciju. Svedok se ne odazove pozivu, veštak ne uradi blagovremeno nalaz, sudija izrekne kaznu; nakon toga, uglavnom se svedok pojavljuje na saslušanju i kazna se stavlja van snage.
Povećanje ove kazne uglavnom će imati taj preventivan uticaj da će se svedoci, suočeni sa činjenicom koja je visina kazne zaprećena, odazivati na poziv suda.
Kada je u pitanju pritvor, u obrazloženju predloženih izmena zakona kada govorimo o razlozima za pritvor, obaveznim i fakultativnim, vidimo da se pitanje obaveznog pritvora, pritvora koji se mora izreći ukoliko je izvršeno krivično delo, za koje je po zakonu predviđena kazna do 40 godina, na neki način relativizuje. Znači, uvodi se odredba - ako je to opravdano zbog posebno teških okolnosti dela. Vidimo u obrazloženju ovog zakona da to jeste u skladu sa međunarodnim konvencijama, a u tom smislu nemamo razloga da ne verujemo predlagaču zakona da je upravo to tako.
Međutim, želim da istaknem da je u toku samog krivičnog postupka postojao problem razloga za pritvaranje pojedinih osumnjičenih ili okrivljenih lica.
Same odredbe koje su navedene u Zakoniku o krivičnom postupku uglavnom su od strane sudija, a na pritisak policije, zloupotrebljavane i široko tumačene, a pritvor jeste mera obezbeđenja prisustva okrivljenog u krivičnom postupku. Imali smo slučaj, a pogotovo u prethodnom periodu, da je veliki broj osumnjičenih i okrivljenih lica bio pritvoren, iako stvarni razlozi mera obezbeđenja prisustva nisu postojali.
U tom smislu, potrebna je edukacija sudija da se ove odredbe restriktivnije tumače i da se zaista pritvaraju lica kod kojih postoji mogućnost da bi sprečila da se istražni postupak i kasnije sam pretres dovede do kraja.
Kada su u pitanju odredbe, a to je ovde takođe spomenuto, o pravu na lekara, velike su zloupotrebe postojale u prethodnom periodu baš po tom pitanju. Upravo je činjenica da nije postojala obaveza lekarskog pregleda u pretkrivičnom postupku, a mi vidimo da se to sada uvodi, omogućavala policiji da primenom sile, iznudom dolazi do iskaza koji njoj odgovara, a osumnjičeni je, uplašen tom pretnjom koja je postojala, izbegavao da istražnom sudiji prijavljuje da li je prema njemu vršena tortura i na koji način je davao iskaz u toku postupka.
Želeo bih da istaknem jednu važnu odredbu koja se ovde unosi, a to je odredba da sada javni tužilac, ali uz saglasnost suda, može da odloži krivično gonjenje za krivična dela za koja je predviđena novčana kazna ili kazna zatvora od tri godine. Po sadašnjem zakonu, pre ovih izmena, ovo je bilo veliko ovlašćenje tužioca, koji je mogao krajnje arbitrarno da utiče na tok postupka i da neka lica faktički oslobodi od krivičnog gonjenja, amnestira. Upravo činjenica da se sada to mora raditi uz saglasnost suda doprineće da se to veliko ovlašćenje tužioca kontroliše.
Naravno, dobra odredba je to da se onim licima koja su na neki način zavisna npr. od alkohola, opojnih droga, omogućava da se podvrgnu određenom tretmanu i da se resocijalizuju u drugom postupku.
Istakao bih još jednu odredbu koja je predstavljala do sada problem u krivičnom postupku, a to je taj rok za pripremanje odbrane. Iako je on propisan u Zakonu o krivičnom postupku kao rok od osam dana, uglavnom nije poštovan. Davan je ili kraći rok, a ako se dolazilo na pretres i tražilo odlaganje zbog toga što je kraći rok određen sudije uglavnom tu nisu postupale. Sada se produžuje rok za najteža krivična dela na najmanje 15 dana; mislimo da je to dobro rešenje, jer postoje krivična dela zbog čije složenosti odbrana ne može da se pripremi u tako kratkom roku.
Ove odredbe, bez obzira na kritiku koja je sa ove govornice upućivana, predstavljaju napredak i mi verujemo da će se u tom pravcu i dalje nastaviti i da će se izmene krivičnog zakonodavstva ostvarivati dalje u pravcu zaštite ljudskih prava i pozicije samog osumnjičenog i okrivljenog. U tom smislu, DSS će ove izmene podržati, sa nadom da će učiniti pravosuđe efikasnijim i da će na sve te odluke i na sam postupak uticati ove predložene izmene, da se što pre okončaju, i da ova odredba koja govori o produženju pritvora faktički neće zaživeti u praksi. Hvala.
Dame i gospodo narodni poslanici, pored jasnog stava koji smo izneli u toku načelne diskusije da se zalažemo za nov koncept koji je predložen zakonom o registraciji privrednih subjekata, a to je da se postupak registracije izmesti iz trgovinskih sudova u novu agenciju za registraciju, ovde želim da istaknem baš povodom ovog amandmana, pošto je više puta juče isticano da se ovim predloženim zakonom krše mnogi zakoni, a upravo ovaj amandman potvrđuje da oni koji oponiraju ovom zakonu, oni konkretno krše Zakon o sudijama.
Vrlo jasno se u tom zakonu govori da predsednika suda godišnjim rasporedom određuje koje će sudije koje predmete da vode i da sude. Nije jasno, ovde je potpuna nedoslednost, zašto se ovim amandmanom predviđa da predsednik trgovinskog suda jednog sudiju određuje da četiri godine radi posao registracije. Šta ako taj sudija već posle prve godine svog rada pokaže neažurnost, ako krši zakon, zašto se daje toliko poverenje od četiri godine.
Znači, jasno je ovde da i predlagač amandmana i poslanička grupa koja oponira ovim predloženim zakonima takođe nije dosledna i predloženim amandmanima takođe krši propise na koje se poziva prilikom predlaganja ovih zakona. Hvala vam.
Dame i gospodo narodni poslanici, jedan od strateških ciljeva svake ekonomske politike u vremenu promena jeste podsticanje osnivanja i razvoj malih i srednjih preduzeća. U toku svoje diskusije neću govoriti o značaju, za jednu ekonomiju u tranziciji, upravo razvoja malih i srednjih preduzeća, jer obaveza ispunjenja ove strategije je utvrđena u Evropskoj povelji o malim i srednjim preduzećima, čiji smo mi potpisnici.
Govoriću od jednom aspektu stimulativnih mera da se ovaj sektor privrede pokrene, a to je upravo pitanje osnivanja ovih preduzeća i uopšte evidencije svih promena koje ona tokom svog poslovanja i postojanja imaju, a koje se tiču njihovog statusa. Takvi stimulativni zakoni su upravo zakoni o registraciji privrednih subjekata i agenciji za privredne registre.
Više puta nam je dobronamerno ukazivano od potencijalnih investitora da su propisi koji regulišu osnivanje preduzeća komplikovani, da su anahroni i sa elementima neprihvatljivog nadzora države. Oni iscrpljuju i demotivišu svakog ko je voljan da krene u privatni biznis u Srbiji, bio on domaće ili strano pravno ili fizičko lice.
Ovi propisi su uglavnom navođeni kao jedni od najvažnijih za opadanje interesovanja za investiranje u Srbiji. To su važeći Zakon o postupku upisa u sudski registar i Uredba o upisu u sudski registar, čiju materiju, materiju oba ova propisa, sada objedinjeno reguliše zakon o registraciji privrednih subjekata.
Tokom diskusije ću pokušati da napravim poređenje između sada važećih i ovih predloženih zakona o registraciji privrednih subjekata i agenciji za privredne registre i na taj način da istaknem kvalitet promena koje se nude u predloženim zakonima.
Ovaj napredak koji se nudi predloženim zakonima mogu da razumeju samo oni koji su se bavili statusnim pravom i koji su, uglavnom, tokom svoje prakse registrovali preduzeće.
Oni koji to nisu radili, koji nikada nisu videli registarski uložak, koji nikada nisu videli kakvu komplikovanost on donosi, mogu sada samo iz političkih potreba i zbog kampanje da napadaju ove predložene zakone, koji zaista predstavljaju istinski boljitak za sve građane i privredu. Ove promene pozdraviće privreda u Srbiji i svi preduzetnici, kojima sadašnje stanje ne može da odgovara.
Osnovni problem sadašnjeg pravnog sistema koji reguliše status privrednih subjekata i preduzetnika jeste što se postupak njihovog osnivanja, ali i upisa svih važnijih podataka koji čine ličnu kartu jednog privrednog subjekta, vodio za preduzeća kod trgovinskih sudova, a za preduzetnike kod lokalne samouprave. I jedan i drugi postupak vođeni su tako da nisu odgovarali svojoj obavezi i uneli su pravi haos u privredu zbog neažurnosti u postupku osnivanja.
Uglavnom se nikada nije poštovao redosled prijava, niti je postojao rok u kome se ovi podaci moraju uneti. To je u toku postupka stvorilo prostor za korupciju, a donošenje rešenja o osnivanju je trajalo danima ili je rešavano preko veze, a oni koji nisu imali vezu, uglavnom i nisu u nekim normalnijim rokovima mogli da dobiju rešenje o upisu tih podataka.
Ono što je važno u ovim predloženim zakonima jeste da se vrlo jasno određuje rok u kojem registrator mora da donese rešenje o upisu podataka. Taj rok je pet dana. Ako se u tom roku ne donese rešenje, smatra se da je zahtev iz registracione prijave usvojen i ti podaci se, nakon toga, unose u registar.
Znači, ovaj naznačeni rok od pet dana, ukoliko se ne ispoštuje, ima jasnu posledicu da se rešenje mora doneti u korist građana i vrši se upis podatka koji se traži. Da se ovde ne ponavlja priča o tome kako je bilo u opštinama, u opštinskim upravama, kada je u pitanju registracija, ono čekanje i jurnjava od kancelarije do kancelarije; uglavnom je svi bilo prepušteno na milost službenika, što je sve otvaralo u naknadnom periodu prostor za korupciju.
Naravno, ovi predloženi zakoni donose jednu potpunu transparentnost i zato se osniva agencija za privredne registre, u kojoj će se voditi jedinstvena baza podataka za privredne subjekte u Srbiji. Upravo činjenica da se to vodilo u trgovinskim sudovima i, kao neko ko je radio u praksi, mogu da potvrdim da nije bilo jednoobraznog postupanja, da se čak nisu vodili ni ulošci na jedinstven način.
Privrednik, recimo, da bi ostvario uvid u mapu preduzeća, a preduzeće je sa teritorije drugog trgovinskog suda, morao je da ode na teritoriju tog drugog trgovinskog suda i da tamo čeka da mu se prvo da uložak, a nakon toga, uglavnom, ne dobije sve podatke, jer su neažurno vođeni iz tog uloška.
Nakon toga, zbog činjenice da se relevantni podaci za poslovanje nisu mogli dobiti, uglavnom su pravljeni poslovi ili sa nesolventnim partnerima, ili sa licima koji nisu bili zakonski zastupnici, ili sa licima koja su imala otkazane prokure, što je stvaralo velike štete i sudske sporove.
Znači, prednost predloženih zakona je upravo u tome što se sada na jednom mestu mogu dobiti svi podaci za sve privredne subjekte na teritoriji Srbije, a brzina dobijanja tih podataka ostvarena je mogućnošću da se putem Interneta u svakom trenutku, na sajtu agencije, ti podaci mogu dobiti.
Da ne govorimo o prednosti toga što se elektronskim putem može podneti registraciona prijava. Ko je ikada radio ove poslove zna kako je složena procedura koja je bila predviđena sadašnjom Uredbom o upisu u sudski registar. Setimo se samo registarskog uloška, registarskih listova, pregrada, aktivnog i pasivnog dela uloška itd.
Kada se setimo svih onih famoznih sedam priloga koji su se morali uz prijavu podnositi trgovinskim sudovima i šta su sve radili sudijski službenici ukoliko, po njihovom mišljenju, zarez ili tačka nisu stavljeni na odgovarajuće mesto, pa po nekoliko puta su vraćali podnosioce prijave da to dopunjuju i nakon toga, u duhu tih zakona, jednim principom komande se odlučivalo kada će se i da li će se uopšte registrovati jedno preduzeće.
Upravo u tome da se uvodi jedan administrativni postupak registracije preduzeća, veoma različit u odnosu na sadašnji, jeste najveća prednost i suština ovih promena.
U članovima 34. i 35. sadašnjeg Zakona o postupku upisa u sudski registar, koji još važi, sudija je ispitivao i to da li isprave odgovaraju propisanoj sadržini, ili još gore, da li je zahtev za upis u skladu sa odredbama opštih akata na osnovu kojih su utvrđeni podaci.
Pa je čak mogao, ukoliko on posumnja, ne znamo na osnovu kojih činjenica, u istinitost onoga što se navodi u predloženoj dokumentaciji, da zakazuje ročišta, da ispituje i na kraju, može meritorno da kaže da taj i taj ne može da osnuje preduzeće.
Zaista je veliko pitanje, a čuli smo sa ove govornice više puta - da li su neki koji kritikuju ove predložene zakone ikada do sada osnivali jedno preduzeće, da li su vršili posao registracije, jer sa sadašnjim stanjem je teško postaviti se u poziciju potencijalnih investitora i pitati se da li će iko, ukoliko se ove promene ne izvrše, ulagati u našu zemlju. Nema tog investitora koji će da izdrži ovo maltretiranje činovnika u sudovima ili korupciju, ako se ovo maltretiranje želi izbeći.
Predloženi zakoni sve ovo eliminišu. Nema kontrole nad upisom, sem one formalne. Podnesite traženu dokumentaciju i preduzeće će biti registrovano. Ako neko nije zadovoljan, a ovde se misli na treće lice koje ima pravni interes, neka tuži.
Ono što je vrlo bitno a što pojednostavljuje postupak upisa jeste da se dosadašnja žalba, koja je postojala u postupku upisa, ukida. Svako je do sada mogao da se žali, samo da dokaže pravni interes, da ima pravni interes da se žali. Svako je mogao da blokira osnivanje preduzeća, promenu direktora ili promenu osnivača. Ne, sada pravo žalbe ima samo onaj ko je tražio upis, i to samo ukoliko mu se upis odbije.
Treće pravno zainteresovano lice, koje je do sada moglo da se žali, i kada je zahtev bio usvojen ili odbijen, mora sada da tuži, što već podrazumeva i trošak i rizik, i jedan od važnih efekata ovih predloženih izmena zakona biće i to da će se broj statusnih sporova smanjiti. To je sasvim sigurno.
Ono što je važno istaći, a što je predloženo ovim zakonom, jeste da se konačno pokušava rešiti i učiniti transparentnim postojanje preduzeća koja faktički ne posluju, koja ne podnose finansijske izveštaje, a vode se u registru i stvaraju veliku komplikaciju poslovanja. Te tzv. fantomske firme, koje čine većinu registrovanih preduzeća, kako smo videli u ovom obrazloženju, ulaze u poslove, kupuju i prodaju, izdaju im se fakture, a uglavnom ništa ne plaćaju.
One su uzrok masi sporova pred trgovinskim sudovima, a uzrok su i onim sporovima koji su dosta česti, baš zbog ovih preduzeća. To su postupci zbog prebijanja pravne ličnosti, kada dođe do fingiranja poslovanja tih preduzeća, i većina poverilaca u tim sporovima ne može da se namiri.
Ta problematična preduzeća koja ne posluju, koja fiktivno postoje, ne uplaćuju poreze ni doprinose, jesu najveći problem sadašnje privrede.
Sada se novim zakonom predlaže prevođenje tog preduzeća u status neaktivnog, ukoliko u roku od dve godine ne podnese finansijski izveštaj, i konačno da se ta preduzeća nekako označe, da se stvar uozbilji, a da ozbiljne kompanije ne ulaze u poslovne aranžmane kada je solventnost krajnje sumnjiva.
Što se tiče agencije za privredne registre, ona ovim osnivanjem, na neki način, podstiče kvalitet obezbeđivanja u našem dosadašnjem pravnom sistemu. Podsetiću da je prošle godine donet zakon o zalozi na pokretnim stvarima i, upravo nakon formiranja ove agencije i njenog stupanja na snagu, moći će se učiniti transparentnim postupak obezbeđivanja, jasno samo svakom ko želi da izvrši uvid u to da li je neka pokretna stvar, koju želi da kupi, založena.
Moći će to preko ove agencije da učini. Da ne govorimo o tome da će preko ove agencije, na jedom mestu, biti evidentirani svi ovi podaci iz ovih zakona.
Sve u svemu, ovi predloženi zakoni, zakon o registraciji privrednih subjekata i agenciji za privredne registre jesu pogodak u centar problema. Na jednom mestu se nalaze podaci o privrednim subjektima, znači o preduzećima, preduzetnicima, bankama i zadrugama. Dostupni su Internetom, preko koga se može podneti registraciona prijava. Postupak se okončava u roku od pet dana.
Preduzeća koja ne posluju jasno su označena, a broj podataka koji se ratifikuje za jedno preduzeće povećava se. Baš zato što ovi predloženi zakoni pogađaju u centar problema i što rešavaju problem, zato što su istinski reformski, treba ih podržati. Hvala.
Dame i gospodo narodni poslanici, u toku prepodnevne rasprave sam istakao dve grupe pitanja koja se rešavaju ovim zakonom i koja zaista čine napredak u odnosu na sadašnje stanje. Jedna grupa se odnosi na postupak upisa, jer sadašnji Zakon o postupku upisa u sudski registar i Uredba o upisu u registar predstavljeni su kao anahroni, kao komplikovani. Predloženim zakonom o registraciji privrednih subjekata svi ti problemi se otklanjaju.
Druga grupa pitanja se odnosi na organ nadležan za upis. Smatrali smo da trgovinski sudovi, zbog toga što se registracija vršila na području raznih sudova, nisu imali jednoobraznu praksu upisa i, uglavnom, problemi su se javljali zbog nepoštovanja redosleda koji je utvrđen zakonom, što znači da se po pristiglim prijavama nije ostvarivao postupak upisa.
Smatramo da jesu sudije trgovinskih sudova kvalitetne, da jesu sudije trgovinskih sudova, na neki način, prave i imaju znanja da taj problem rešavaju. Međutim, svi koji su do sada imali postupke pred trgovinskim sudovima znaju da je toliki broj predmeta u tim trgovinskim sudovima, toliko su sudije trgovinskih sudova zatrpane predmetima, pa je nedostatak sudija da rešavaju te predmete predstavljao problem u ažurnosti rešavanja predmeta koji su pristigli u trgovinske sudove.
Cilj formiranja agencije za privredne registre jeste da se trgovinski sudovi rasterete, da se sudije trgovinskih sudova koncentrišu na rešavanje predmeta u meritumu, da sude, a da se ovi poslovi izmeste u jedan organ koji neće biti opterećen drugim poslovima sem registracijom privrednih subjekata.
Spomenuto je pitanje poverenja sadašnje Vlade u sudstvo. Da to poverenje postoji, ova vlada i Ministarstvo pravde su dokazali podnošenjem izmena zakona iz oblasti pravosuđa, kojima se suštinski menja pozicija sudstva i utvrđuje njegova nezavisnost, tako da sve te primedbe, da ova vlada ima jedan ignorantski odnos i odnos nepoverenja prema sudstvu, ne stoje.
Međutim, u toku diskusije, od strane poslaničke grupe koja oponira ovom zakonu, čuli smo različita mišljenja. Jedni su istakli da se zalažu da se registracija privrednih subjekata vodi i dalje u trgovinskim sudovima, dok smo čuli mišljenja više poslanika da to treba da se radi u Zavodu za statistiku, tako da sve to izaziva nedoumicu kod poslanika - šta je pravi stav te poslaničke grupe, da li da se zadrži postojeće stanje, koje je anahrono, koje je komplikovano, koje odbija investitore, ili da se to izmesti u neki zavod za statistiku?
Sva ta oponiranja predloženim zakonima i ta kontradiktornost kod te poslaničke grupe više ukazuju da se sva ova osporavanja vode zbog predsedničke kampanje, a ne zbog kvaliteta zakona, a nesumnjivo je da zakon o agenciji za privredne registre predstavlja boljitak i rešava ovaj problem sa kojim smo se suočili u prethodnom periodu.
Znači, ovaj zakon i agencija za privredne registre ima težnju da rastereti sudove, da sudijama ostavi mogućnost da rešavaju u meritumu, da sude, a da se ne bave problemima registracije, koje mogu kvalitetno i uspešno da rade i organi kao što je agencija za privredne registre.