Prikaz govora poslanika

Prikaz govora poslanika Jovan Palalić

Jovan Palalić

Srpska napredna stranka

Govori

Gospodine ministre, gospodine predsedniče, dame i gospodo narodni poslanici, kada se u prethodnom periodu opisivalo stanje u srpskoj privredi najčešća reč koja je upotrebljavana da bi se to stanje opisalo je reč – rizik. I učesnici u privrednom životu, domaći i strani, isticali su brojne rizike koji su u stvari kočili i obeshrabrivali preduzetnike, ali i kompanije da svojim kapitalom, idejama i projektima, kao i ljudskim resursima, hrabrije uđu u arenu tržišne privrede Srbije. Najčešće pominjani rizici su politički rizici, nestabilnost, nefunkcionisanje pravosuđa, ali i finansijski rizici.
Prva dva zakona o kojima raspravljamo na ovoj sednici bave se uglavnom otklanjanjem ili bar ublažavanjem jednog dela tih rizika, jer je pojam – osiguranje neraskidivo vezan sa postojanjem rizika koji on treba da pokrije.
Kada je u pitanju zakon o nacionalnoj korporaciji za osiguranje stambenih kredita, kako je predstavljeno u obrazloženju, on bi u svojoj praktičnoj primeni trebalo da ostvari nekoliko ciljeva. Pored onih opštih ciljeva, a to su – izgradnja modernog stambenog finansiranja i podsticanje stanogradnje u Srbiji, važan efekat ovog zakona trebalo bi da bude i ohrabrivanje banaka da daju povoljnije, dugoročnije stambene kredite. To ohrabrivanje treba da ima izvor u samoj suštini ovoga zakona, a to je pokrivanje rizika od nenaplativosti stambenog kredita u postupku aktiviranja hipoteke, kao založnog prava nekretnine zajmoprimca. Ova korporacija je osnovana kao državni organ i time bi to trebalo da dobije težinu.
Intencija Vlade je da stanogradnja, putem ovog zakona, bude zamajac cele privrede, i ovde je više puta tačno rečeno da se to može učiniti samo kroz aktivnije i atraktivnije stambene kredite koje bi poslovne banke nudile zajmoprimcima.
Jedan od osnovnih problema koji je ranije uticao na to da su kreditni uslovi nepovoljni, tu se prvenstveno misli na visinu kamate i godinu povraćaja kredita, jeste slabo obezbeđenje tih kredita i težak materijalni položaj većine građana koji se pojavljuju kao korisnici tih kredita. Oni često nisu bili u mogućnosti da dospele anuitete otplaćuju.
Dakle, ovaj zakon otvara pitanje – koliki je to rizik za poslovne banke i koliko se taj rizik ovakvim zakonom ublažava, te koliko će to ublaženje, da budem precizniji, biti pokrivanje rizika i uticati na izmenu poslovne politike banaka kada su u pitanju stambeni krediti.
Ovaj zakon je zaista dobar u svojoj nameri, ali nekoliko stvari mogu, ukoliko se ne budu rešile, da osujete taj pravi, pozitivan efekat, a to je mogućnost da građani obezbede povoljne stambene kredite.
Zakon koji reguliše pitanje založnog prava nad nekretninama ima zaista loša rešenja, koja utiču na to da se zajmodavac, znači davalac kredita (a u ovom slučaju banke) mesecima bori da proda založenu nekretninu. Cena se često obara; tržište je nestabilno; troškovi postupka su veliki.
Svako ko je ikada učestvovao u postupku prodaje nekretnina putem javne dražbe zna kakav je to problem i na koje sve moguće načine dužnik može da oteže postupak u nedogled, da ne pominjemo da je dosadašnja praksa poslovnih banaka bila da hipotekarnom izjavom zasniva ovo založno pravo, što tek komplikuje postupak jer se mora podnositi hipotekarna tužba, a tek nakon toga je izvršni postupak.
Naravno, ovde je više puta isticano da se mora menjati Zakon o hipoteci, koji će, u stvari, suštinski da promeni poziciju dužnika u celom postupku i da onemogući povlašćeni položaj dužnika, jer je to veliki rizik za poslovne banke, što se do sada i pokazalo.
Problem neuknjiženih nekretnina u Srbiji je posebna priča, jer nema hipoteke bez uknjižene nekretnine, a većina nekretnina u Srbiji nije uknjižena. Proces uknjižbe je spor, komplikovan i taj rizik snose banke.
Naravno, svi ovi rizici postoje, ali nacionalna korporacija predstavlja važan početni korak u pravcu definisanja jedne nove stambene politike i otklanjanja ovih rizika. Verujemo da će nakon ovog zakona slediti novi set važnih zakona koji će zaokružiti priču oko obezbeđivanja ovih kredita. Zato se očekuje i dostupnost kredita građanima.
Kada je u pitanju zakon o osiguranju, kao što je ministar i rekao, on ima nameru da uredi tržište osiguranja u Srbiji. Nije potrebno posebno isticati kakvi su se problemi do sada pojavljivali kada je u pitanju tržište osiguranja. Uglavnom, imali smo veliki broj osiguravajućih društava koja su bila nesolventna, sa malim portfeljem, a često nisu ni htela da likvidiraju štete osiguranika, i koja su po malo jačem pritisku odštetnih zahteva padala u stečaj. Nakon odlaska u stečaj tih osiguravajućih društava pojavljivao se komplikovan postupak naplate iz garantnog fonda, a pogotovo kada su u pitanju osiguranja iz domena obaveznih osiguranja u saobraćaju.
Nažalost, do sada je postojala jedna politika većine osiguravajućih društava u Srbiji, a to je da se štete nakon podnetih odštetnih zahteva ne likvidiraju.
A namerno se išlo na nerealne procene tih šteta da bi se nakon toga krenulo u dugotrajan i komplikovan spor u kome su se finansijski iscrpljivali i osiguranici i osiguravači, što je uticalo u krajnjoj liniji i na odsustvo poverenja u osiguravajuća društva i u samo osiguranje.
Veliki problem je bio što većina osiguranja nije postojala, a pogotovo kada su u pitanju osiguranja kredita u privredi, gde su postojali veliki rizici. Znači, ti rizici kredita koje su dobijala preduzeća nisu pokrivani i to je u dobroj meri uticalo da kreditna politika bude nepovoljna i da krediti budu nedostupni velikom broju preduzeća kod nas. Postoji slab nadzor kada je u pitanju odnos prema osiguranicima i likvidaciji šteta, jer, kao što sam rekao, većina tih šteta nije likvidirana u normalnom postupku, nego se išlo u dugotrajne sporove.
Ovaj novi predloženi zakon u velikom broju svojih odredaba rešava ovaj problem. On, kada sam rekao kreditiranje privrede, to otklanja osiguranjem kredita, jemstava finansijskih gubitaka ili troškova pravne zaštite, kao neživotnih osiguranja iz člana 10. ovog zakona, a što verujemo da će nakon usvajanja zakona uticati na hrabrije kreditiranje privrede.
Pitanje nadzora i problem likvidacije šteta, tačnije, postupanje po ugovoru o osiguranju i razmatranje prigovora osiguranika na rad društava, te posredovanje u rešavanju odštetnih zahteva radi sprečavanja nastanka spora predviđeno je članovima 143, 144. i 149. zakona. Ove odredbe će sasvim sigurno da ohrabre osiguranike da zaključuju polise, jer se preko organa nadzora može izbeći spor i šteta likvidirati. Sasvim sigurno, ove odredbe mogu da vrate poverenje što se tiče osiguranja.
Utisak je da dobar deo odredaba ovog zakona nadzor povećava, tržište osiguranja uređuje, a poverenje vraća. Naravno, ostaju neka pitanja otvorena i ovom prilikom bih želeo da o njima kažem par reči.
Kada je u pitanju razdvajanje životnih i neživotnih osiguranja, s obzirom da znamo da je udeo životnih osiguranja u ukupnoj strukturi zaključenih polisa vrlo mali, može se postaviti pitanje koliko će osiguravajuća društva, kada se striktno razdvoje životna i neživotna osiguranja, imati interes da svoju delatnost registruju isključivo za poslove životnih osiguranja.
Naravno, pitanje nadzora i različitih modela koji su ovde spomenuti i koji postoje više puta je ponavljano, te ostaje pitanje prednosti izabranog modela. Ono što jeste novina jeste da se obavezno osiguranje od odgovornosti u saobraćaju rešava posebnim zakonom.
Postavlja se pitanje zašto se problematika javnih ovlašćenja koja su bila preneta na udruženja osiguravajućih organizacija izmešta iz ovog zakona, jer vidimo da u prelaznim odredbama zakona o osiguranju i dalje postoje odredbe sada važećeg, a verujem ubrzo starog zakona, koje se odnose na prenos javnih ovlašćenja. Naravno, pošto su udruženja osiguravajućih organizacija imala važne nadležnosti kada je u pitanju isplata iz garantnog fonda, postavlja se pitanje šta će biti sa garantnim fondom, da li će se promeniti njegova funkcija ili eventualno njegove nadležnosti.
Sve u svemu, ovaj zakon će imati pozitivne efekte kada je u pitanju mogućnost brže likvidacije šteta, što je većini osiguranika do sada bio problem. To će se postići većom solventnošću osiguravajućih društava koja će biti formirana povećanjem visine osnivačkog kapitala. Naravno, širina nadzora koja je obuhvaćena ovim odredbama takođe će na to uticati.
Na kraju, želeo bih da kažem par reči o predloženim izmenama Zakona o javnim nabavkama. Tu je uređena važna oblast, i transparentnost trošenja budžetskih sredstava, koja je u periodu pre donošenja zakona, znamo svi, bila najveće leglo korupcije i pronevere, a nakon donošenja tog zakona u dobroj meri smo prilagodili tu problematiku javnih nabavki evropskim standardima. Međutim, sam zakon, a i njegova primena u prethodnom periodu nije rešila neka najvažnija pitanja. Možemo reći da je sama intencija tog zakona baš zbog te primene bila u dobroj meri narušena.
Kao što je poznato, predložene izmene Zakona rešavaju problem efikasnosti i ekonomičnosti postupka javnih nabavki kroz pojednostavljenje postupka dodele ugovora, kroz knjiženje troškova oglašavanja, duži rok važenja dokumentacije ili mogućnost direktnog pogađanja u vanrednim okolnostima, čime se izbegla mogućnost zloupotrebe od strane ponuđača, da te vanredne okolnosti mogu da utiču ili da budu uzrokovane nekom njegovom voljom.
Ovde bih rekao par reči o postupku zaštite prava ponuđača. Taj postupak je ono što je najviše dezavuisalo važeći zakon u prethodnom periodu. Cilj Zakona o javnim nabavkama bio je poverenje, a poverenje je izigrano kroz rad ili bolje rečeno nerad Komisije za žalbe i zaštitu prava ponuđača. Ova komisija je formirana skoro godinu dana nakon usvajanja zakona. Bila je, kao što je poznato, sastavljena od najviših predstavnika bivše vlade i u periodu do decembra meseca 2003. godine nije rešila nijedan slučaj spornih nabavki koji se pojavio pred njom. Prema nekim informacijama, zbog tog nerada Komisije zastarelo je oko 800 slučajeva spornih javnih nabavki.
Pitanje je kolika bi bila ušteda u budžetu da se po tim prigovorima o postupcima javnih nabavki rešavalo u prethodnom periodu. Praćenjem rada novoformirane komisije iz decembra vidimo da je ona u tom smislu pokazala aktivnost i da se u rokovima koji su propisani zakonom pitanja spornih nabavki uglavnom rešavaju.
Ono što je bitno reći jeste da se predloženim izmenama Zakona o javnim nabavkama ova komisija kao vrlo važan organ, jer kao što sam rekao, vraća poverenje u sam proces javnih nabavki, formira kao nezavisna, van politike, a sa dominacijom struke. Nezavisnost je obezbeđena izmenama tako što članovi Komisije ne mogu da budu izabrana lica, znači odbornici, narodni poslanici, ne mogu vršiti političke funkcije ili bilo koje funkcije koje bi umanjile ugled članova Komisije ili njenu samostalnost.
Verujemo da će se nakon formiranja komisije na ovim osnovama kako je predloženo izmenama zakona vratiti poverenje u javne nabavke, i sprečiti izigravanje zakona u potpunosti. Tek tada, nakon izmena ovog zakona i nakon Zakona o sprečavanju sukoba interesa koji smo doneli nedavno, moći će se reći da ozbiljnije i odlučnije ulazimo u borbu protiv korupcije u javnim službama. Hvala.
Poštovana potpredsednice, dame i gospodo narodni poslanici, pokušaću da se posle ovih dugih diskusija vratim na predlog današnje rasprave, a to su, tri predloga zakona iz oblasti pravosuđa, za koje DSS može da kaže da otvaraju, a jednim delom i rešavaju problem nezavisnosti i samostalnosti pravosuđa u Srbiji, koje je dugo bilo uglavnom na nivou normativne deklaracije, mada su se prethodne vlasti zaklinjale da su ga upravo one i na normativan i na faktičan način ostvarile.
Ono što se često zaboravlja kada se govori o nezavisnosti i samostalnosti pravosuđa, pored činjenice da ono utiče na ostvarivanje vladavine prava, jeste to da je važnim međunarodnim dokumentima i opštom Deklaracijom o ljudskim pravima, ali i evropskom Konvencijom o ljudskim pravima i osnovnim slobodama, samostalno i nezavisno pravosuđe proglašeno jednim od ljudskih prava. U tim dokumentima je utvrđeno da okrivljeni ima pravo da mu pošteno i javno sudi samostalan i nezavisan sud.
(Predsedavajuća: Molim vas da saslušamo narodnog poslanika.)
Upravo se u tome ogleda hipokrizija bivše vlasti koja je pompezno najavila ratifikaciju evropske Konvencije o ljudskim pravima, a nakon toga...
(Predsedavajuća: Ponovo vas molim da saslušamo narodnog poslanika. Malo međusobnog poštovanja i uvažavanja ne bi bilo naodmet.)
... posle izmena Zakona, 2003. godine faktički ukinula nezavisnost pravosuđa u Srbiji. To se uglavnom desilo baš 2003. godine, nakon uvođenja vanrednog stanja. Ocenu o tome kakvo je stanje pravosuđa u Srbiji najbolje je dala Evropska komisija u svom izveštaju, koja je napomenula da je, pored policije, pravosuđe u najtežem stanju u Srbiji, da se po tom pitanju ništa nije učinilo. Naravno, sada smo na početku da se ovo važno ljudsko pravo, pravo da sudi nezavisan i samostalan sud, ponovo utvrdi i ostvari u praksi.
Kao što je ministar u svom izlaganju rekao, DSS je u toku 2001. godine predložila pet zakona iz oblasti pravosuđa, koji su predstavljali krupan iskorak ka samostalnosti i nezavisnosti pravosuđa.
Tim zakonima bila je zajamčena njihova nezavisnost i to formiranje novih nezavisnih tela, stručnih i kompetentnih, kao što je to u nekim drugim zemljama Evrope, kao što su Portugal, Italija ili Francuska, Visoki savet pravosuđa, koji su rešavali o izboru sudija, takođe i o materijalnom statusu sudija, kao u Veliko personalno veće.
Takođe, minimiziran je uticaj svih ostalih grana vlasti, izvršne i zakonodavne i time su stvoreni svi uslovi za krupan zaokret u pravosuđu. Međutim, svi ovi reformski koraci ovih predloga DSS poništeni su, kao što smo rekli, izmenama ovih zakona u toku 2002. i 2003. godine, i to uglavnom voljom vladajuće političke elite DOS-a.
Upravo se sada nalazimo na početku građenja novih institucija u Srbiji. Vlada je u svom ekspozeu rekla da će nastojati da se otklone sve nepravilnosti koje su nastale u organizaciji pravosuđa i izbora nosilaca pravosudnih funkcija. U stvari, to jeste uslov stvaranja vladavine prava u državi, što treba da bude jedan od strateških ciljeva ovog visokog doma.
Što se tiče predloženih izmena zakona, one intervenišu, osnovni tekst, u delu koji se odnosi kako na način izbora i razrešenja nosilaca pravosudnih funkcija, pojačavaju efikasnost i kvalitet rešavanja predmeta, te na pravi način ustrojavaju organe koji rešavaju i koji se bave statusnim i materijalnim pitanjima u pravosuđu, koji su sada potpuno nezavisni od izvršne i zakonodavne vlasti.
Što se tiče izmene Zakona o sudijama, on obuhvata nekoliko pitanja, ali ću se ja koncentrisati na tri. Kada je u pitanju izbor sudija, zaista je minimiziran uticaj Narodne skupštine, njene arbitrernosti. Skupština može da izabere sudiju na predlog Visokog saveta pravosuđa i ona ne može da izvrši izbor drugačiji od predloga Visokog saveta pravosuđa. Na neki način, krajnje uslovno rečeno, ona ima jedno pravo suspenzivnog veta: ne mora da izabere tog kandidata, ali ne može da izabere kandidata koga ona želi.
Ono što jeste važno u ovom slučaju, to je činjenica da se time na pravi način utiče na kvalitet izbora sudija. Način izbora sudija je jedan od bitnih uslova nezavisnosti pravosuđa u Srbiji. Onaj ko formira kriterijume za taj izbor, ko brine o stručnim kvalitetima, moralnom integritetu, naravno i iskustvu, je taj koji na neki način oblikuje nezavisno pravosuđe u Srbiji. Samo stručan, kompetentan i nezavisan sudija biće isključivo podređen zakonu i biće isključivo onaj koji može taj zakon da primeni mimo uticaja, materijalnih i političkih.
Novina i dobar korak u ovim izmenama zakona jeste formiranje nadzornog odbora. Ne treba podsećati, a mi koji se u praksi bavimo pravom znamo, na to koliko traju dugo sudski procesi, koliko se retko zakazuju rasprave, koliko dugo treba čekati na donošenje odluka.
Pravo gubi smisao i zaštita prava gubi smisao ukoliko se procesi odugovlače i ukoliko to dugo traje.
U samim sudovima, kao što je rekao ministar u toku svoje rasprave, to pravo koje je predviđeno u osnovnom tekstu Zakona o sudijama, da se ukoliko procesi ne budu završeni u roku od šest meseci podnosi izveštaj predsednicima sudova, nisu dali nikakav konkretan efekat u praksi. Stranke su bile prepuštene uglavnom pisanju raznih pritužbi koje nisu nailazile ni na kakav odjek ili dovijanjem svojih punomoćnika, koji su imali bilo kakav uticaj na sudije ili na predsednika suda da se rasprave brže zakazuju.
Upravo formiranjem ovog nadzornog odbora, koji se formira, naravno, od sudija Vrhovnog suda, stranka u postupku koja je jedna od ovlašćenih lica, može da inicira pritužbom postupak, prvi put dobija konkretnu mogućnost da se o tome da li njen postupak traje dugo, da li je kvalitetno doneta odluka na njenu inicijativu, utiče i u samom sudu. Sudovi nakon te kontrole mogu da preduzmu nekoliko stvari nakon obavljene kontrole, ili iniciraju razrešenje sudija ukoliko se utvrde nepravilnosti, ili da se predloži Visokom savetu pravosuđa da predloži izricanje disciplinskih mera.
Kakvih sve slučajeva u praksi ima po ovom pitanju, ne treba ni podsećati. Jedan koji sam lično imao: nakon okončanja prvostepenog postupka, postupak po žalbi trajao je pune dve godine, a tuženi koji je izgubio taj spor, kamata je tekla od dana donošenja prvostepene presude, za dve godine nerešavanja u drugom stepenu, morao je da plati kamatu i nakon toga je i tužio državu. Pored silnih urgencija koje je pisao da se predmet brže reši, na kraju je dočekao da mu plene imovinu.
Što se tiče pitanja izbora predsednika suda, mislim da je baš ovim izmenama Zakona učinjen konačan kraj sa pravom političkom kontrolom nad sudovima koja je vršena preko predsednika sudova u prethodnom periodu. Veće za pitanja sudske uprave bilo je krajnje ispolitizovano i pristrasno - i njegovo formiranje i način na koji su birani predsednici sudova o tome je dao svoj stav i svoju ocenu Ustavni sud.
Međutim, zaista jeste opravdano da se preispitaju izbori predsednika sudova u prethodnim periodima, jer oni znajući da su imali iza sebe političku podršku, stvarali su jednu klimu zastrašivanja u sudovima, a mogućnost razrešenja lebdela je u vazduhu jer su predsednici znali da su iza njih ministar i izvršna vlast. Sada, nakon ovih izbora, predsednik se bira na isti način kao sudije i to je zaista pravi pomak ka nezavisnom pravosuđu.
Što se tiče Predloga o izmenama Zakona o javnom tužilaštvu, želim da istaknem da je ovaj organ kao organ koji goni učinioce krivičnih dela i drugih kažnjivih dela i stara se o zakonitosti, jedan specifičan organ po svom ustrojstvu vrlo hijerarhijski organizovan. Kada se takav organ tako organizovan potpuno podredi izvršnoj vlasti, kao što je bilo učinjeno u prethodnom periodu, onda se vrlo lako može uticati i na borbu protiv organizovanog kriminala, vrlo se jasno može kanalisati i selektivno vršiti na način protiv koga će se podizati optužnice i voditi istrage.
Upravo u prethodnom periodu bili smo svedoci takvog jednog stanja. S pravom su tu diskutanti primetili da tužilaštvo predstavlja čep pravosuđa. Mnoge krivične prijave ostaju nerealizovane, a mnogi postupci protiv pojedinaca nisu procesuirani. Zaista bi u narednom periodu trebalo nešto da se učini da se kontrola unutar pravosuđa, a konkretno tužilaštva pojača.
Moram da se osvrnem, jer ovde je spomenuto Opštinsko tužilaštvo u Bačkoj Palanci, a pošto dolazim iz Bačke Palanke želim da istaknem da je taj "tužilački lov" koji je bio ovde spomenut zaista izazvao jedno uznemirenje kod građana, pošto je tu učestvovao ne samo opštinski tužilac, nego i jedan viši tužilac. Bila je intervencija policije i ne ulazeći u to da li je tu bilo elemenata krivičnog dela, da li je bilo političkih uticaja, želim da istaknem da je nakon toga ugled tužilaštva u ovoj opštini znatno opao, a i u prethodnim godinama vrlo su se građani kritički odnosili na rad tužilaštva u Bačkoj Palanci.
Na kraju, želim da istaknem da ovi predloženi zakoni predstavljaju korak ka stvaranju pravne države u Srbiji i vraćanje dostojanstva sudovima, bolju zaštitu građana, a i prava su poruka Evropi da su istinske reforme u pravosuđu upravo započele i da ono više neće biti oblast u kojoj se do sada najmanje učinilo, neće više biti u negativnom smislu predmeti izveštaja koji nam se svake godine dostavljaju. Hvala.
Poštovana predsedavajuća, dame i gospodo narodni poslanici, na početku svoje diskusije o predloženom zakonu, želeo bih da citiram deo iz jednog za nas vrlo važnog dokumenta, koji sa jedne strane vrlo jasno objašnjava stanje u našim javnim službama, a s druge strane ukazuje zašto je važno doneti ovaj zakon i zašto je važno bilo doneti ga mnogo ranije.
Citat glasi: "Korupcija je oblast koja izaziva veliku zabrinutost. Određeni napredak je učinjen usvajanjem Zakona o finansiranju političkih partija u Srbiji i Zakona o sprečavanju pranja novca u Crnoj Gori. Ovi zakoni tek treba u potpunosti da se sprovedu, posebno da se donesu drugi ključni antikorupcijski zakoni, kao što je kodeks ponašanja državnih službenika i zakon o sprečavanju konflikta interesa. Ovaj pravni vakuum je u praksi doveo do nemogućnosti adekvatnog reagovanja na neke ozbiljne optužbe koje su se odnosile na visoke državne činovnike i ministre."
Ovaj citat, kao što vam je poznato, iz izveštaja Evropske komisije o stabilizaciji i pridruživanju za 2004. godinu, vrlo jasno ukazuje na činjenicu da je ovaj propis najvažniji i osnovni antikorupcijski propis, bez koga je u ovoj oblasti ostao prazan vakuum. Sve što se ranije radilo po ovom pitanju suzbijanja korupcije bilo je uglavnom šetanje po margini problema, a izbegavalo se jasno da se ovakav zakon donese.
Naše nesumnjivo evropsko opredeljenje koje je više puta potvrđeno u ovoj skupštini, a izneto je u ekspozeu premijera o pojačanoj proevropskoj politici, mora da bude na tragu ovakvih zaključaka najviših organa Evropske unije, u koju jednog dana želimo da se integrišemo. Očigledno je da ova vlada počinje konkretno da dela, da ispunjava delove svog programa, upravo donoseći propise u evropskom duhu.
Ova vlada ne priča o Evropi, već dela evropski. Zato je vrlo važno naglasiti ovu evropsku dimenziju donošenja ovog zakona. Nivo korupcije u ovom izveštaju koji sam pomenuo za našu zemlju na više mesta je pomenut i ocenjen kao vrlo visok, i kao jedan od najnaglašenijih problema, pored organizovanog kriminala; ide s njim ruku pod ruku. Pojedine organizacije koje su utvrđivale indeks percepcije korupcije u našoj zemlji za 2003. godinu svrstale su nas na samo dno, od 90 zemalja na 89. mesto.
U navedenom citatu ističe se da se usled odsustva ovakvog zakona nije moglo adekvatno reagovati u praksi na neke ozbiljne optužbe. Te optužbe su poznate javnosti. Finansijske zloupotrebe pojediih članova kabineta bivšeg premijera, zloupotreba članstva u Fondu za razvoj Republike i pogodnosti na tenderima za privatne firme bivših ministara, od kojih su neki nakon otkrivanja ovih zloupotreba podneli ostavke. Ovo su bili klasični slučajevi sukoba interesa koje predviđa zakon o kome raspravljamo.
Nažalost, zbog pravne sigurnosti nije moguća retroaktivna primena ovog zakona da bi se ovi slučajevi po njemu sankcionisali. Međutim, na neki način ovi događaji koji su prošlog leta otkriveni proizveli su jednu tešku posledicu po institucije.
One su razorene, poverenje u njih je umanjeno, a državna služba je shvaćena kao šansa za lično profitiranje.
Nema ničeg goreg za jednu državu od toga da se služba u njoj posmatra kao lukrativan posao. Tada se sve izopači, pa i oni časni funkcioneri izjednačavaju se sa nečasnim, a država postaje instrument pojedinaca. Nema vladavine prava, nema demokratskih institucija.
Te pojave korupcije narušile su same temelje države, tako da se u jednom trenutku moglo govoriti o fenomenu zarobljavanja države od strane moćnih državnih funkcionera, koji su ujedno bili biznismeni.
Eto takvo stanje nam je ostavila bivša Vlada, koja je uporno odbijala da ovakav jedan propis koji je sada pred nama stavi na dnevni red Skupštine. Zbog odsustva ovakvog propisa u prethodnom periodu s pravom nam se pripisuje damo smo jedna od najkorumpiranijih država.
Sada je prilika da ova skupština već na početku svog mandata napravi jedan zaista proevropski iskorak i da naša država uđe u red onih mnogobrojnih zemalja, od kojih su neke i u našem neposrednom okruženju, koje su zakonom uredile oblast sukoba privatnog i javnog interesa. Počele su da vode borbu protiv korupcije u najvišim državnim organima.
Donošenje ovakvog zakona biće korak ka utvrđivanju etike u javnim službama, što je uslov za stabilizaciju institucija u Srbiji, ali i uvod u formiranje jednog prava koje postoji u Evropskoj uniji, koje imaju građani Evropske unije, a to je pravo na dobru administraciju.
Što se tiče konkretnih rešenja iz predloženog zakona o sprečavanju sukoba interesa pri vršenju javnih funkcija, možemo reći da je ovaj zakon par ekselans antikorupcijski. On zahvata javne službe i funkcionere na svim nivoima vlasti i time teži da na sveobuhvatan način pokrije ovu materiju i suzbije sukob interesa na svakom koraku.
Slučajevi sukoba interesa u ostalim organima i ustanovama biće regulisani posebnim propisima, to je najavio juče i ministar Lončar, jer su ti slučajevi specifični. To su slučajevi ustanova i nosilaca pravosudnih funkcija.
Pored toga što su ovde propisom predviđene sankcije za kršenje ovog zakona, kao što je naglašeno više puta, one su više moralne prirode, mora se istaći da je ceo duh ovog zakona prevencija protiv korupcije i sukoba privatnog i javnog interesa. Ceo zakon je opomena svakom funkcioneru da se uzdrži od radnji koje bi istakle privatni interes, a u podređen stavile javni. To je dobro.
Na svakom koraku se nalaze prepreke za provlačenje privatnog interesa na račun javnog. U okviru, uslovno rečeno, opštih odredaba precizno se određuje pojam sukoba interesa i radnje koje se pod tim smatraju.
Funkcioner ne sme da koristi javnu funkciju za sticanje bilo kakve koristi za sebe ili povezano lice, a čiji se pojam, pojam povezanog lica, daje u članu 4. stav 3. dovoljno široko da prevencija bude zagarantovana.
Jasno se nabrajaju radnje koje se funkcioneru zabranjuju. On ne sme da javnu funkciju koristi na taj način da bi interesno pogodovao sebi ili drugome. Posle ovih opštih odredaba idu konkretne norme koje utiču na suzbijanje sukoba interesa, prijava imovine funkcionera čije se stanje permanentno kontroliše, status u upravnim odborima i vršenje rukovodnih, upravljačkih funkcija u javnim preduzećima i drugim privrednim subjektima koje je ograničeno, jer tu je uglavnom i ležao najveći izvor ovog sukoba interesa. Mnogi predstavnici bivše vlasti bili su ne samo u par već u desetine upravnih odbora.
Naravno, tu je ograničenje primanja poklona u vezi vršenja javne funkcije. Potrebno je istaći značaj odbora, od republičkog do lokalnog, koji rešavaju eventualne slučajeve sukoba interesa, što mogu da iniciraju kako pravna ili fizička lica, tako i ovi odbori po službenoj dužnosti. Ovim odborima, koji imaju važnu ulogu u ovom sistemu sprečavanja sukoba interesa, mora da se obezbedi samostalnost i nezavisnost, kako je u osnovnim odredbama ovog propisa navedeno.
Za republički odbor već sada se može reći, kako je u zakonu predložen način konstituisanja, da će ovo biti zagarantovano. Što se tiče lokalnih i pokrajinskih, ostaje da se vidi, tu je Skupština i da li je potrebna borba protiv korupcije i u tim sredinama. Izbor ljudi u ove odbore posebno će značiti za uspešnost najšire akcije u sprečavanju sukoba interesa.
Određene mere nadzora koje su date republičkom odboru prema lokalnim odborima, što je dobro, mogle su biti i šire. U lokalnim sredinama ta vrsta političke strasti je nekako agresivnija i isključivija, tamo su veće strasti, tako da se mora posebno obratiti pažnja da se zaista zagarantuje objektivan i nepristrasan rad ovih odbora.
Naravno, jasno je da se ovakvim kratkim propisom nije moglo detaljno sve regulisati. Vrste mera koje se izriču u slučaju utvrđenog sukoba interesa jasno su gradirane, zavisno od težine povrede, ali i od načina sticanja funkcije, izborom, imenovanjem ili postavljenjem. Bez obzira što ove mere imaju samo moralni karakter, činjenica da su rad i odluke odbora dostupne javnosti, upravo ima onu preventivnu snagu koja nekada za građane koji se bave javnim poslom ima jači uticaj od klasičnih kazni.
Ne može biti svejedno bilo kom funkcioneru koji drži do svog političkog i ličnog kredibiliteta da mera javnog objavljivanja povrede zakona osvane u nekom dnevnom listu.
Nije tačno da to neće uticati na poziciju tog funkcionera, jer ipak u Srbiji je ostvaren napredak kada su u pitanju demokratija i ostale slobode.
Ovakvim radom i ovlašćenjem odbora jača uloga javnosti u našem političkom životu protiv zloupotreba, a gradi se i etika o javnim službama; stvara se država u pravom sislu te reči.
Na kraju, ovakvim propisom mi vraćamo poverenje građana u državne institucije, afirmišemo etiku u javnim službama, ponovo činimo atraktivnom državnu službu, što će kroz konkurentnost na konkursima za prijem u radni odnos dati kvalitet koji je neophodan, pa i da se planirane promene sprovedu. Nadasve, ovim propisom uozbiljujemo našu nameru da jednog dana postanemo deo Evropske unije. Hvala.
Poštovana potpredsednice, dame i gospodo narodni poslanici, ovaj predlog zakona o pravima optuženog koji se nalazi u pritvoru u Međunarodnom krivičnom tribunalu i članova njegove porodice predstavlja, u širem smislu, početak uspostavljanja drugačijeg odnosa države prema našim državljanima koji su optuženi pred ovim međunarodnim sudom, ali i početak uspostavljanja dvosmerne saradnje sa Haškim tribunalom.
Više puta je rečeno da je saradnja sa Haškim tribunalom do sada bila jednosmerna i više u prilog optužbi, a skoro nikako u prilog odbrani. Optuženi koji se nalaze tamo, bez obzira šta mi o njima politički mislili, nisu tretirani kao naši državljani, od čije odbrane može da zavisi, u određenom smislu, i ekonomska budućnost naše države i naših građana. Tretirani su kao da nisu naš problem, da ih treba što pre zaboraviti i o njima ne razmišljati.
Na određen način ovaj zakon ukazuje na značaj presude koja može biti doneta na kraju procesa protiv naših državljana i država ne sme da ignoriše značaj njihove odbrane. Ovaj predlog zakona je na tom tragu. Ne možemo sa indiferentnošću da se odnosimo prema činjenici da u tom sudu mogu da budu donete osuđujuće presude za neke najviše funkcionere ove države.
Što se tiče samih prava koja se utvrđuju ovim zakonom i gde se reguliše postupak njihovog ostvarivanja, i optuženog i njegove porodice, država na poseban način tretira optužena lica, ali i članove njegove porodice, prosto zato što je njihov položaj poseban.
Oni su optuženi pred jednim međunarodnim sudom, u pritvoru su izvan naše zemlje, samim tim je otežana njihova odbrana i prikupljanje dokaza koji idu njima u prilog, a i optuženi su za najteža krivična dela. Osim toga, otežana je komunikacija članova njegove porodice, a i ako je ostvarena, skopčana je sa velikim troškovima.
Zbog toga se ovim predlogom zakona precizno utvrđuju tri prava za članove porodice, a i za samog optuženog. Za samog optuženog predviđa se paušalna naknada za troškove odbrane u vezi prikupljanja dokaza, kao i naknada troškova za obezbeđivanje stručne pomoći. Naravno, jasno zakon isključuje mogućnost da se takva naknada duplira ukoliko je obezbeđena iz sredstava Međunarodnog tribunala.
Smatramo da su ove naknade, utvrđene predloženim zakonom, pravične. Što se tiče naknada koje se isplaćuju članovima porodice optuženog, možemo reći da su te naknade takođe pravične. Ovde je više puta isticano da će biti navodno finansirani članovi porodice koji plivaju u nekom bogatstvu, međutim član 7. stav 2. jasno kaže prema kome se ne primenjuju ove odredbe. Znači, samo ukoliko optuženi koji se nalazi u pritvoru ima obavezu izdržavanja.
Što se tiče posebnih prava na komunikaciju, znači na naknadu sredstava za komunikaciju članova porodice sa samim optuženim, mislimo da dobar deo tih članova porodice nije u stanju da isfinansira tu vrstu komunikacija, ona se pored telefonskih razgovara odnosi i na slanje paketa, a takođe je u pitanju i uspostavljanje jednog pravnog odnosa na osnovu punomoćja sa advokatima koji treba da prikupljaju dokaze u korist samog optuženog.
Što se tiče toga da li je osnovano doneti ovaj zakon, želim na kraju da istaknem da je usvajanjem ovog zakona važno napraviti zaokret od jednog stalnog okretanja glava pred problemom i pred činjenicom da neki naši državljani pred jednim međunarodnim sudom mogu da budu osuđeni, a posledice takvih presuda mogu direktno da pogode i državu i naše sugrađane, kao i da mnogi članovi porodica pojedinih optuženih nisu u mogućnosti da isfinansiraju odbranu, ali i takođe troškove komunikacije.
Time idemo ka vođenju aktivne državne politike koja želi da doprinese da se činjenice utvrde istinito da bi nam sutra, ako ishod za državu ne bude pozitivan, ako bi bio negativan, bar savest bila mirna da smo učinili sve što se moglo učiniti, bez obzira koliko su okolnosti teške.
Poštovani gospodine predsedniče, dame i gospodo narodni poslanici, nažalost, na početku ovog zasedanja nismo pokazali dovoljno ekonomičnosti. Naime, četvrta i peta tačka dnevnog reda ove vanredne sednice, a to su predlozi zakona o izmenama Zakona o izboru predsednika Republike, koje su predložili DSS i SRS, morale su i mogle su da budu objedinjene u jednu tačku dnevnog reda. Ti zakoni su međusobno uslovljeni, rešenja u njima su međusobno povezana. Oni jesu kompatibilni i, nadam se, samo zajedno rešavaju jedan problem o kome se u Srbiji već godinu i po dana raspravlja - kako otkloniti pravne prepreke za izbor predsednika Republike.
Ovih dana sa ove govornice se govorilo da se raspravom o ovim predlozima zakona koji su na dnevnom redu vanredne sednice troši vreme i da nikog ovi zakoni ne interesuju, osim nas političare ili narodne poslanike, ali istina je nešto drugo, da trošimo vreme raspravljajući o ova dva kompatibilna predloga zakona u okviru dve tačke dnevnog reda, a ne u okviru jedne, kako je DSS predlagala.
To je zato što su neki, gonjeni čudnim nestrpljenjem, krenuli u predsedničku predizbornu kampanju, gradeći neke projekcije na neimenovanim istraživačima javnog mnjenja. Zato se sa ove govornice više govorilo o prognozama i istraživanjima javnog mnjenja, a malo i vrlo malo o kvalitetu predloženih zakonskih rešenja.
DSS će podržati ovaj predlog zakona SRS-a, jer mi time potvrđujemo svoju doslednost da je potrebno otkloniti sve prepreke koje sprečavaju građane Srbije da izaberu predsednika. O tome govorimo od 2002. godine. Zakonodavac mora da interveniše kada se promene okolnosti i mora da omogući da ustavni sistem funkcioniše. Upravo ukidanje cenzusa za izbor predsednika Republike jeste odgovor ove skupštine na te okolnosti koje nema potrebe posebno nabrajati, već su više puta istaknute: nesređeni birački spiskovi, veliki broj prinudnih apstinenata i tako dalje.
Ono što želim ovde da istaknem je činjenica da ovaj predlog zakona, tačnije član 1. predloga ovog zakona koji menja član 4. Zakona o izboru predsednika Republike, ne rešava problem trenutka raspisivanja predsedničkih izbora. Prosto, on se poziva na članove 86. i 87. Ustava Republike Srbije, koji ostavljaju pravnu prazninu upravo za ovu situaciju u kojoj smo se našli. Kada se ovde traži trenutno raspisivanje predsedničkih izbora, ignoriše se činjenica da još nije ukinut cenzus i da je protekao rok od 60 dana od neuspelih izbora u novembru mesecu, kada nismo imali predsednika Skupštine koji bi te izbore raspisao. Taj rok je protekao, ali on i dalje figurira i može se analogijom primeniti na ovu potpuno novu situaciju, a to je da novi predsednik Skupštine raspiše izbore u roku od 60 dana od dana njegovog izbora u Narodnoj skupštini.
Znači, prvi član ovog predloga zakona ne rešava problem trenutka raspisivanja izbora. Zato je DSS predložila zakon o izmenama Zakona o izboru predsednika Republike, koji jasno definiše kada treba raspisati predsedničke izbore. Zato je neophodno ova dva predloga zakona usvojiti zajedno. Ističemo da smo na ovoj vanrednoj sednici predložili dva predloga zakona: znači, ovaj zakon o izmenama Zakona o izboru predsednika Republike i zakon o izmenama Zakona o izboru narodnih poslanika, i time je DSS pokrenula postupak stvaranja uslova za izgradnju institucija u Srbiji.
Za žaljenje je što se mi na ovoj vanrednoj sednici već na početku moramo baviti otklanjanjem nezakonitih odluka o izboru guvernera i Saveta Narodne banke, popunjavanjem pravnih praznina, otklanjanjem svih prepreka u izboru predsednika Republike, stvaranjem pravnih uslova za učešće svih naših građana u izbornom procesu i omogućavanjem nacionalnim manjinama da budu zastupljene u ovom najvišem domu Republike Srbije.
Mi smo građanima Republike Srbije to obećali u toku kampanje, da ćemo ovaj pravni i institucionalni haos koji smo nasledili od prethodne neodgovorne DOS-ove vlasti početi rešavati. Ako se taj pravno-institucionalni haos promptno ne otkloni, neće biti moguće suočiti se sa nagomilanim privrednim i socijalnim problemima.
Ono što je interesantno nakon svih ovih diskusija uočiti jesu stavovi pojedinih političkih stranaka, koje su se deklarisale u Narodnoj skupštini kao opozicione, po pitanju ovih predloga zakona, a nadasve po pitanju predstojećih predsedničkih izbora. Kod jedne poslaničke grupe zapaženo je da se plaši glasova koji će doći iz dijaspore, i to sad uoči izvesnih predsedničkih izbora. Otuda i toliko snažan zahtev da se ti izbori odmah raspišu, pre usvajanja zakona o izmenama Zakona o izboru narodnih poslanika, koji omogućuje našim sunarodnicima u rasejanju da uzmu učešće u izbornom postupku. Da li je to strah od političkog raspoloženja i objektivnog suda dijaspore o ozbiljnosti i državotvornosti pojedinih političkih opcija u Srbiji?
Kod drugih, koji sada odlaze sa vlasti, a koji su nam ostavili ovaj nasleđeni haos, jasan je strah od uspeha predsedničkih izbora. Zato se oni protive ukidanju cenzusa. Jasno im je, ako se cenzus ukine, da će predsednički izbori uspeti, a oni nemaju pobedničkog kandidata na tim izborima. Još jedan poraz na izborima trajno će ih ostaviti izvan vlasti. Zato je bolje da ti izbori ne uspeju, da se kontinuitet ovog institucionalnog haosa nastavi, da se drugi za to okrive, da se pare potroše po onoj narodnoj "Posle nas potop".
Zato je najbolje rešenje podržati oba predloga zakona, i DSS-a i SRS-a¸ jer samo zajedno usvojeni oni omogućavaju da građani Republike Srbije konačno izaberu prvog domaćina države.