Gospodine potpredsedniče, gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, kao što je već rekao ovlašćeni predstavnik DSS u svom uvodnom izlaganju, DSS će podržati Predlog zakona o porezu na dodatu vrednost ne samo zbog činjenice da tim zakonom mi harmonizujemo naš poreski sistem sa Evropskom unijom i sa više od 100 država koje su uvele PDV, nego još više zbog činjenice da se upravo donošenjem ovog propisa stimuliše privredni rast i stvaraju regularni okviri za poslovanje, a u svakom slučaju destimuliše poslovanje izvan regularnih tokova privređivanja.

Ovo je vrlo bitno jer donošenjem ovog propisa na neki način zaokružujemo sistem propisa koji podstiče investiranje u Srbiji. Doneli smo Zakon o registraciji privrednih subjekata, doneli smo Zakon o stečaju, doneli smo još drugih propisa i na neki način ovim zakonom – a naravno u najavi je i zakon o izmeni Zakona o porezu na dobit preduzeća kojim, kao što ćemo videti, postajemo najatraktivnija zemlja za ulaganje –eleminišemo ono što je bilo osnovna negativna strana primene Zakona o porezu na promet, a to je činjenica da je bila velika poreska nedisciplina, da je punjenje budžeta bilo slabo, da je bio krajnje nemaran odnos prema državi i zdravoj ekonomiji, da je postojala nelojalna konkurencija, da su postojali povlašćeni i monopoli.

U primeni tog zakona verovalo se da se upravo izigravanjem propisa, izbegavanjem plaćanja poreza, može vrlo lako i brzo stići do profita, a na taj način bio je oštećen onaj ko je utvrdio sve uslove i sva pravila tržišne utakmice, a to je država.

Upravo ovaj PDV, znači opšti porez na potrošnju, takvu mogućnost ako potpuno ne isključuje, ali je svodi na najmanju meru i stvara iste uslove za sve za takmičare na srpskom tržištu. Kao što je rečeno, u ranijem periodu bilo je mnogo privilegovanih koji poreze nisu plaćali, izbegavali zbog sistema poreza na promet, jer se taj porez obračunavao samo u jednoj fazi prometa proizvoda i usluga.

Uglavnom oni koji su snosili najveći teret plaćanja poreza, koji su najviše bili na udaru poreske adminstracije (koja je, mora se reći, u prethodnom periodu bila potpuno obavijena korupcijom), bili su mali preduzetnici. Oni su najviše plaćali, oni su punili budžet, a oni veliki uglavnom su to izbegavali, koristeći razne političke pozicije i politički uticaj.

Zašto PDV i koje su prednosti PDV više puta je ovde isticano. Ovim modelom poreza izabran je kreditni metod jer on prati sve faze prometnog ciklusa u kojem učestvuju svi u jednom ciklusu i svi su zainteresovani da se PDV obračuna u računima, da se iskazuje u računima, da bi se steklo pravo na poreski kredit i da naredni u tom ciklusu ne bi snosio obavezu plaćanja prethodnika.

Tu svako svakog kontroliše i tu je mogućnost zloupotrebe minimalna. Uglavnom, ovaj porez je neutralan za poreskog obveznika jer primljene račune za isporučene proizvode i usluge koje su ispostavili drugi poreski obveznici istovremeno ima pravo da odbije od svoje poreske obaveze. Na neki način PDV sadržajno, po primljenim računima, ne predstavlja za poreskog obveznika trošak poslovanja. Naravno, vrlo je bitno da PDV insistira na širem poreskom obuhvatu, a broj poreskih oslobođenja, izuzeća, svodi na najmanju meru i time se razlikuje od poreza na promet.

Naravno, želim ponovo da istaknem činjenicu da je kod poreza na promet obaveza obračunavanja i plaćanja poreza u poslednjoj fazi pogodovala izbegavanju poreske obaveze.

Više puta su ovde isticani pozitivni efekti ovog predloga zakona kada bude primenjen. To je veći poreski prihod, efikasnije suprotstavljanje poreskoj evaziji ili izbegavanju plaćanja poreza. Svi učesnici u prometu obračunavaju porez i prate se sve faze prometnog ciklusa.

Što se tiče samih pojedinačnih rešenja u Predlogu zakona, i ovde je najviše diskutovano oko toga šta je sve obuhvaćeno opštom poreskom stopom, šta je sve obuhvaćeno posebnom poreskom stopom. Želim da ukažem da se izabrana opšta i posebna poreska stopa na neki način nalaze u proseku onih poreskih stopa koje imamo u Evropskoj uniji. Imamo i do 25%, ali imamo i onaj minimum koji je propisan Šestom direktivom od 15% za opštu poresku stopu ili 5% za onu posebnu.

Pitanje je da li je bilo mogućnosti da se do kraja iskoriste sva rešenja iz Šeste direktive i Aneksa H, da li su neki proizvodi i usluge mogli da budu oslobođeni ili podvedeni pod nižu poresku stopu. Ovde su spomenuti veterinarski lekovi za prevenciju. Direktiva kaže da bukvalno niža stopa može da se primeni i na njih. Takođe niža stopa po toj direktivi mogla bi da se primeni na prirodni gas i električnu struju.

Međutim, ovde bih se koncentrisao na dva pitanja. Mislim da su strateški bitna i već su u prethodnim diskusijama pomenuta, tako da će verovatno ministar dati na njih odgovor, pošto je jedno od važnih opredeljenja ekonomske politike stimulisanje stanogradnje, ali i stimulisanje izvoza.

Mi imamo činjenicu da je pri prometu novoizgrađenog građevinskog objekta predviđeno plaćanje po opštoj stopi od 18%. Mi smo pre par meseci usvojili Zakon o nacionalnoj korporaciji za osiguranje stambenih kredita, i naravno treba videti da li ova opšta poreska stopa, koja se primenjuje na porez pri prometu novoizgrađenog građevinskog objektu, može da naruši efekte primene Zakona o nacionalnoj korporaciji i osiguranju stambenih kredita.

Osim toga, kada je u pitanju promet nepokretnosti, u Evropskoj uniji vidimo različita rešenja kada je u pitanju prvi promet novoizgrađene nekretnine. Imamo oslobođenje u Danskoj, Finskoj, Nemačkoj, Luksemburgu, Holandiji, Portugaliji, Švedskoj, Velikoj Britaniji, Španiji, Irskoj, imamo činjenicu da se novoizgrađeni objekat oporezuje po nižoj stopi.

Bilo bi interesantno čuti zašto je u ovom predlogu zakona zauzet stav da se novoizgrađena nekretnina pri prvom prometu oporezuje po opštoj stopi.

Drugo je pitanje položaj uvoznika koji su u isto vreme veliki izvoznici. Imamo činjenicu da se, kako je predviđeno zakonom o porezu na dodatu vrednost, PDV plaća odmah prilikom uvoza, zajedno sa carinom, ali imamo i činjenicu da je izvoz oslobođen plaćanja PDV.

Onda, činjenica da se tu ne može raditi o odbitku, nego o zahtevu za povraćaj, a ako se izračuna vreme u kome se podnosi poreska prijava, koji je to obračunski period, u kom periodu se vrši povraćaj kada su u pitanju pretežni izvoznici, a ovde je predviđen rok od 15 dana, možemo doći u situaciju da se uvoznici u isto vreme, a i izvoznici, nađu u situaciji da kontinuirano ulaze u zaduživanja kod poslovnih banaka da bi plaćali PDV prilikom ulaza, dok se ne sačeka povraćaj od strane države.

Mi znamo kakve su kamate kod poslovnih banaka, kolika su ta zaduženja, pogotovu kada su u pitanju velika sredstva. Osim toga, ti uvoznici i izvoznici dolaze u situaciju da ta sredstva koja uvoze nabavljaju za devize, da se povraćaj vrši u dinarskim sredstvima i mogu doći u situaciju da zbog tih kursnih razlika budu na gubitku.

Imamo primere u evropskim državama, a to i Šesta direktiva omogućava, da se takvim preduzećima na neki način pomera rok plaćanja PDV prilikom uvoza. Ovde je spomenuto u jednom izlaganju da je predviđen amandman da se menicom izvrše takva obezbeđenja, odnosno takva plaćanja. To su pitanja koja bi bilo zanimljivo čuti i verovatno će ministar na njih dati odgovor, jer mi smo se opredelili generalno da podstičemo izvoz, da jačamo izvoznike, a sa druge strane da jačamo stanogradnju.

U svakom slučaju, nevezano za ova pitanja, DSS će podržati ovaj zakon iz razloga koje sam naveo na početku, zato što je to zakon koji zaokružuje sistem podsticajnih zakona dobar za investicije, a kada se donese zakon o porezu na dobit preduzeća imaćemo takve uslove da će investitori sasvim sigurno, ne samo investirati, nego i poželeti da sedišta preduzeća u narednom periodu pomeraju i otvaraju ovde u Srbiji.

U svakom slučaju, još jednom, na kraju, podržavamo ovaj reformski, odličan zakon, koji nas harmonizuje sa propisima Evropske unije i sasvim sigurno daće boljitak nakon početka svoje primene.

Poštovani predsedavajući, gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, po zakonima koji reaguju na stanja kao što su egzistencijalna ugroženost, velika nezaposlenost, društvena patologija, kriza morala, kriza porodice, prepoznaje se odgovorna vlast, a i humano društvo. Upravo ovakva stanja posledica su činjenice da je naše društvo u prethodnom periodu bilo izloženo sankcijama, ratovima, promeni društvenog sistema i samim tim se povećavao broj onih lica koja su imala potrebu za većim stepenom socijalnih usluga i socijalne zaštite.
Činjenica je da je našoj državi potrebna strategija socijalne politike, jačanje ustanova, profesionalizacija kadrova i opremanje ustanova. Ali, naravno, potrebno je pod hitno promeniti i neke propise koji su doneti u prethodnom periodu, a koji su imali za posledicu pogoršanje socijalnog stanja velikog broja naših građana. Tu prvenstveno mislim na propise iz oblasti PIO i Zakon o radu koji se pokazao kao loš za veliki broj naših sugrađana koji su bili zaposleni u tom periodu iza nas.
Mogu da kažem da je u mojoj opštini, u Bačkoj Palanci, veliki broj ljudi ostao bez posla i veliki broj ljudi je bio direktno ugrožen i pogođen Zakonom o PIO, tako da su mi se građani i zaposleni pojedinih preduzeća obraćali i tražili da uputim zahtev da se promene zakoni iz oblasti rada i PIO.
U ovom zakonu spomenuto je i pitanje decentralizacije. Posledica ovog stanja koje smo imali, posledica ratova jeste veliki broj izbeglica koji je u našoj zemlji i zaista ima potrebu za socijalnom zaštitom. Mogu da kažem da je u mojoj opštini 8.500 izbeglica, prvenstveno sa područja zapadne Bosne i Bosanske Krajine. Naravno, napravljeni su programi za integraciju, veliki broj pitanja je otvoren. Međutim, lokalna vlast, opštinska vlast nije na ta pitanja odgovorila. Imamo činjenicu da su te izbeglice u situaciji da preko 7.500 njih plaća stanarinu, 1.800 porodica, i da ta stanarina iznosi oko 2,8 miliona maraka ili 1,4 miliona evra. Upravo ta činjenica, da je potrebno da se otvori pitanje na koji način lokalni organi rešavaju probleme socijalne zaštite, vrlo je važna.
Što se tiče konkretnih zakonskih rešenja, mogu da kažem da je ovaj deo koji se odnosi na utvrđivanje jedinstvenog minimalnog nivoa socijalne sigurnosti na tragu onog stava i one politike DSS da se obezbedi ravnomeran teret tranzicije i teškog stanja u tranziciji u ovom periodu. Imali smo, kao što je više puta ovde rečeno, činjenicu da je u 122 opštine situacija bila takva da su primane naknade za materijalno obezbeđenje ispod nivoa koji je utvrđen na nivou Republike. Ovo je nešto što mi pozdravljamo i mislimo da će to doprineti da se upravo taj teret tranzicije ravnomerno rasporedi.
Ono što je važno reći, što unose naredne odredbe, jeste da imamo stimulaciju i odgovornost. Kada je u pitanju stimulacija, imamo oblast hraniteljstva i tu možemo reći da smo potpuno zadovoljni načinom na koji je rešen taj problem u predloženim izmenama zakona. Poboljšava se i edukacija porodica i onih koji primaju socijalno ugrožena lica u svoje okrilje, a takođe je i činjenica da se one stimulišu određenom naknadom; u slučaju da lica koja su obavezna da plaćaju naknadu to ne plaćaju, država do okončanja sudskog spora te troškove snosi. To jeste vrlo važno, jer ova oblast, ovo pitanje hraniteljstva je najbolji način da se izađe u susret onim licima koja imaju potrebu za socijalnom zaštitom.
Što se tiče pitanja odgovornosti, pozdravljamo činjenicu da je regulisano pitanje na koji način će moći da bude izabran direktor jedne socijalne ustanove. Prvi put imamo situaciju da on mora da izađe sa programom rada. Do sada to nije bio slučaj. Imali smo po tom pitanju veliki javašluk u našim ustanovama, a sada će i nadležni organi i upravni odbor imati jasnu sliku o kakvom kandidatu će se izjašnjavati.
Naravno, dobra je stvar što u upravne odbore ustanova ulaze i predstavnici korisnika, staralaca tj. onih koji su vrlo zainteresovani za to na koji način će biti pružena usluga, i u tom smislu mislimo da će kvalitetnije doprineti da se formuliše politika u tim ustanovama, koja bi bila, u stvari, u interesu korisnika.
Dobro rešenje je i to što se omogućava da ustanove socijalne zaštite imaju mogućnost da zasnivaju ugovore o volonterskom radu i ugovore o dopunskom radu sa nezaposlenima. Kao što sam rekao u uvodnom delu svog izlaganja, imamo veliki problem sa kadrovima i naraslu potrebu za pružanjem ovakvih usluga. Takođe imamo i činjenicu da u našoj državi ima veliki broj nezaposlenih. Upravo ova činjenica da je moguće zaključivanje ugovora o volonterskom i dopunskom radu znači da će se, s jedne strane, povećati profesionalizacija i stručnost u ustanovama, dok sa druge strane znači poboljšanje rešavanja problema nezaposlenosti.
Na kraju želim da istaknem da nasleđeni problemi iz prethodnog perioda, koje sam istakao u uvodnom delu, ne mogu da se reše nekim instrumentom koji ovde pominje neki imaginarni, čarobni štapić, i ne mogu preko noći. Jedini instrument koji može da doprinese da se u narednom periodu poboljša stanje u ovoj oblasti, da ova država krene napred jesu valjani zakoni.
Sa valjanim zakonima, koji stvaraju uslove da se stanje popravi, stanje koje je 15 godina bilo loše, sa takvim predlozima i instrumentima sadašnja vlada izlazi pred ovaj parlament i takve zakone donosi. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, svi predstavnici političke stranke koja je uložila amandmane na ovaj predlog zakona izlazili su i osporavali postojanje agencije. Međutim, većina tih poslanika se nije složila oko toga šta je alternativa. Jedan broj poslanika se zalaže da se poslovi licenciranja obavljaju u Ministarstvu privrede, drugi izlaze i govore da treba da se obavljaju u trgovinskim sudovima.
Jedni govore da nam ne trebaju licence, da dobro rade poslove oni poslanici koji su stručne ispite položili pedesetih i šezdesetih godina, da nema potrebe da zanavljaju znanja, odlično oni znaju da rade te poslove, dok drugi govore da ne treba da se oduzimaju licence ako se već jednom dobiju, da li u ministarstvu, da li u nekoj službi pri Vladi, da li u nekim drugim organima. Nemaju koncept.
Bore se protiv ovog zakona, kritikuju ga, a nemaju alternativu. Među sobom se nisu usaglasili. Evo, primer je i ovaj amandman. Formira se jedan državni organ, a on ne treba da ima ni upravni odbor, ni nadzorni odbor ni direktora. Poslove verovatno treba da radi neki portir, ili ko zna ko.
Prosto je neverovatno da se ovoliki broj amandmana ulaže na jedan predlog zakona, a da poslanici koji te amandmane ulažu, koji oponiraju ovom zakonu, nemaju jedinstven koncept, među sobom se nisu dogovorili. U tom smislu se i pokazuje kolika je besmislenost svih ovih kritika na ovaj predlog zakona. Hvala.

Gospodine predsedniče, dame i gospodo narodni poslanici, gospodine ministre, ovaj predlog zakona o agenciji za licenciranje stečajnih upravnika DSS će podržati, jer je on potpuno koncepcijski usklađen sa rešenjima iz Predloga zakona o stečajnom postupku koji smo podržali.
Ta koncepcijska usklađenost, na neki način i dopunjavanje tih odredaba, vidi se iz rešenja Predloga zakona o stečajnom postupku koja se odnose na izmenjen položaj i nadležnosti stečajnih upravnika u odnosu na još važeći Zakon o prinudnom poravnanju, stečaju i likvidaciji.
Taj izmenjeni položaj stečajnih upravnika ogleda se prvenstveno u tome što se, s jedne strane, stečajnim upravnicima daju mnogo šira ovlašćenja, prenosi im se nadležnost operativne, menadžerske funkcije u rukovođenju stečajnim dužnikom, a s druge strane zbog takvih većih nadležnosti povećava se i njihova odgovornost koja je i materijalna, jer se jasno ukazuje na odgovornost za štetu koja je prouzrokovana u stalnom stečajnom postupku. Osim toga, konkretnim odlukama ove agencije za licenciranje stečajnih upravnika oni mogu da budu sankcionisani oduzimanjem licence za rad.
Pored činjenice da je ranije stečajni upravnik imao takvu poziciju koja nije bila u potpunosti nezavisna i bio je sputan odlukama stečajnog veća i stečajnog suda na neki način, kao što je spomenuto u izlaganju ministra Stojkovića, nikakvi kriterijumi nisu bili postavljeni u trgovinskim sudovima za izbor stečajnih upravnika.
Stečajni upravnici mogla su da budu bilo koja lica koja su po nahođenju (ili pod nekim drugim okolnostima) stečajnih sudija i veća postavljana, tako da smo imali situacije da je većina tih stečajnih upravnika bila potpuno nekvalifikovana za svoj posao, nije imala nikakvo rukovodilačko iskustvo, da ne govorim da nije imala nikakvo iskustvo po pitanju finansijske problematike. A imali smo i situacije da je većina tih stečajnih upravnika imala u svom vlasništvu i preduzeće, i agencije i advokatske kancelarije i sve je to stvaralo velike uslove za stvaranje korupcije u samom stečajnom postupku.
Zato smo bili suočeni sa činjenicom da su u takvoj situaciji odsustva kriterijuma mnogi stečajni upravnici rukovodili stečajnim postupcima u velikom broju preduzeća, koje nisu mogli do kraja da sprovedu kvalitetno, a s druge strane postupci su trajali toliko dugo da je bila umanjena vrednost stečajnog dužnika. U takvim stečajnim postupcima bilo je i zloupotreba na račun pojedinih poverilaca. Neki poverioci su bili u povlašćenom položaju, zavisno od toga u kakvim su odnosima bili sa stečajnim upravnicima.
Upravo ta činjenica da se Predlogom zakona o stečajnom postupku daju šira ovlašćenja stečajnim upravnicima, ali se povećava njihova odgovornost, bila je razlog da se kao drugi zakon u ovom paketu zakona iz oblasti stečaja predloži zakon o agenciji za licenciranje stečajnih upravnika.
Ta agencija ima vrlo jasne i važne obaveze - utvrđuje standarde u vođenju postupka, utvrđuje i kodeks etike za stečajne upravnike, ali ono što jeste jako važno i što je ovde istaknuto jeste da je to prvi nezavisan organ koji van trgovinskog suda, van stečajnog suda vrši nadzor nad radom stečajnih upravnika i ima vrlo jak instrument u svojim rukama.
To je mogućnost oduzimanja licence onim stečajnim upravnicima koji stečajni postupak vode protivno interesima stečajnih subjekata.
Upravo u tom smislu agencija, i to je važno istaći, ima mogućnost da kroz izradu programa edukacije, kroz polaganje stručnih ispita uvodi u naš pravni sistem i konačno pokreće jedno važno pitanje, a to je profesionalizacija rada u našim službama, povećanje stručnosti, težnja za inoviranjem znanja, težnja da se stalno usavršavamo i da poslove u organima državne uprave rade stručni i osposobljeni ljudi, i da se ni na koji način više ne tolerišu neznanje i zloupotrebe.
Sam pojam stečajnog upravnika dat je u članu 14. Predloga zakona o stečajnom postupku i jasno se kaže ko može da bude stečajni upravnik i jasno se naznačava da to ne može da bude lice koje nema licencu. To je imenovano lice koje je dobilo licencu za obavljanje poslova stečajnog upravnika i koje ima status privatnog preduzetnika.
Taj status privatnog preduzetnika je vrlo važan, jer je i u jučerašnjoj polemici ovde spomenuto ime nekog stečajnog upravnika koji navodno ima u svom vlasništvu preduzeće. Ovde se prvi put ova funkcija profesionalizuje i mi imamo mogućnost da tu vrstu zloupotreba izbegnemo.
Što se tiče samih rešenja u Predlogu zakona o agenciji za licenciranje stečajnih upravnika, jasno je navedeno koji su poslovi te agencije. Ona izdaje, ali i obnavlja i oduzima licencu, što je jako važno, vrši nadzor nad radom i pokreće, mimo stečajnog suda, mogućnost oduzimanja licence.
Što se tiče pitanja - zašto agencija, to je jedno koncepcijsko pitanje. Mi imamo prethodnu situaciju da je većina agencija formirana uredbom, kao jednim podzakonskim aktom, gde se nije mogla izvršiti kontrola rada tih agencija, niti kontrola finansijskog poslovanja tih agencija. Sve te agencije koje su formirane uredbom u prethodnom periodu ukinute su i ova vlada je jasno stala na stanovište da se sve agencije moraju formirati zakonom, da bi ovaj parlament imao mogućnost kontrole i uvida u rad svih tih agencija i da bi se pred ovim parlamentom mogla pokrenuti pitanja na koji način su trošena sredstva i kakvi su efekti rada tih agencija.
Pitanje agencija kao organa je nešto što nije nepoznato u Evropi. Imamo primer Velike Britanije gde je doneta jedna strateška odluka da se ta važna operativna pitanja i nadležnosti izmeštaju iz ministarstava i da se prenose na spoljne organe; tako kod njih imamo situaciju da je formirano 138 agencija, a da se strateške odluke donose u ministarstvima. Ministarstva se na taj način rasterećuju pojedinih poslova. U formiranju agencija bitna je kontrola, ovog puta kontrolu preuzima parlament.
Predlog zakona o stečajnom postupku, za koji opet moram da istaknem ispred poslaničke grupe DSS da je odličan zakon, da je strateški zakon u srpskoj privredi, da otvara mogućnost da se razveje magla o tome kakvo je stanje u našoj privredi, da se na srpskom tržištu promoviše utakmica uspešnih, naravno sadrži i onu socijalnu dimenziju koja je neophodna da se zaštite zaposleni i omogući da samo oni koji imaju stvarna radna mesta i rade.
Sa tim je povezano formiranje ove agencije koja će u narednom periodu vrlo brzo izraditi edukativne programe kroz svoje akte, što im je omogućeno pojedinim rešenjima iz ovog zakona, utvrditi preciznije kriterijume za to ko može da dobije licencu za ovaj rad, i u narednom periodu očekujemo da strože, efikasnije kontroliše rad stečajnih upravnika da nam se ne dogodi, kao što već imamo, da razni mešetari, zahvaljujući svojim vezama u stečajnim sudovima, vode pojedine postupke i svesno umanjuju imovinu stečajnog dužnika, da bi pogodovali pozicijama pojedinih poverilaca u stečajnom postupku.
Činjenica da je stečajni postupak koji se promoviše ovim zakonom efikasniji, da su rokovi precizni, da će trajati kraće, da dobijamo stečajne upravnike koji znaju svoj posao, koji su bili na rukovodećim mestima; oni su na neki način stavljeni u poziciju da moraju, ako žele profesionalno da se bave ovim poslom, da se registruju kao preduzetnici, da dobiju licencu, da inoviraju svoja znanja, da kontinuirano uče.
Doći ćemo u situaciju da će se ovaj važan segment srpske privrede vrlo brzo promovisati kao jedno od strateških pitanja ozdravljenja srpske privrede i stvaranja tržišta koje će biti uslov da na njemu opstanu samo oni koji su sposobni da se takmiče, a to je jedini način da sa jakom konkurencijom uđemo u globalne tokove u Evropi, da se na evropskom tržištu takmičimo sa jasnim interesima.
U tom smislu DSS podržava ovaj zakon i pozivam sve poslanike da ga takođe podrže. Hvala.

S obzirom na to da je spomenuta DSS i njen stav povodom agencija, jasno je rečeno da se DSS protivi načinu na koji su agencije formirane u prethodnom periodu, jer način na koji su formirane jeste bio uzrok svih zloupotreba koje su se događale. Tačno je, tu ste u pravu, upravo činjenica da je uredbom Vlade Republike Srbije, jednim podzakonskim aktom, formirana agencija, da su formirani biroi, dovela je do toga da nije bilo kontrole poslovanja, nije bilo kontrole rada, događale su se zloupotrebe od svih ovih lica koja su ovde spomenuta.
Demokratska stranka Srbije, kada je u pitanju ova agencija, smatra da je ovo jedini način da se kroz licenciranje stečajnih upravnika, kroz njihovu obuku i edukaciju, spreči da nesposobni i nekompetentni stečajni upravnici i dalje uništavaju ovo malo srpske privrede i preduzeća koja su ostala. Jedini način je kroz formiranje jednog organa koji nije nepoznat u svetu. Ako se samo malo analizira uporedno pravo, ako se analiziraju druge uprave, imamo primer Velike Britanije koja je formirala 138 izvršnih agencija i to je jedna od najsposobnijih i najoperativnijih uprava u svetu. Oni su doneli jasnu odluku da se u okviru ministarstva donose strateške odluke, a da se što više poslova izmesti u tzv. spoljne organe koji će biti kontrolisani od strane parlamenta i vlade.
Ova agencija za licenciranje stečajnih upravnika, ako bude formirana na vreme, kao što očekujemo, ako bude što pre napravljen plan edukacije, ako stečajni upravnici dobiju što pre licence, sprečiće da oni koji su do sada radili i u ovom trgovinskom sudu u Beogradu, koji su spominjani, raskrčme ovo malo preduzeća koja su ostala.
Zato je potrebno da se oko ovog pitanja svi složimo. Razumem da postoje koncepcijske razlike oko toga da li treba da postoje agencije ili ne treba, ali je važno da nađemo rešenje da se ovi bahati i dugotrajni stečajni postupci što pre spreče.

Dame i gospodo narodni poslanici, više puta se sa ove govornice, ne samo povodom predloga ovog zakona, nego povodom većine zakona koji su bili na dnevnom redu ovog saziva, govorilo da ništa ne treba menjati; ni Zakon o sudovima i sudijama iz devedesetih godina, ni Zakon o registru preduzeća iz devedesetih godina, ni zakone o stečajnom postupku iz 1989. godine. Ništa ne treba menjati, norme su sjajne, sistem je odličan, samo treba promeniti ljude koji će te zakone da primene.
Upravo se u tome ogleda koncepcijska razlika između onih koji osporavaju usvajanje ovog zakona i onih koji misle da se sistem mora menjati donošenjem novih zakona. Zakoni iz devedesetih godina, koje neki ovde promovišu i afirmišu, ukazujući da su bolji od svih dosadašnjih koji su na ovoj skupštini usvajani, upravo su bili uzrok svih onih kriza privrednog i pravnog sistema, uzrok korupcije i kriminala u Srbiji u prethodnom periodu.
Zato je DSS odlučila da podrži, između ostalog, i ovu činjenicu da se organizacija uprave u Srbiji mora menjati, da je glomazni, neefikasni aparat birokratije nesposoban da udovolji potrebama građana i moderne tržišne privrede. Jedan od načina jeste formiranje agencija koje će se specijalizovati za određene poslove, u ovom slučaju poslove licenciranja stečajnih upravnika.
Upravo poslovi koji su propisani za agenciju govore da ona, pored činjenice da izdaje, obnavlja i ukida licence i organizuje i sprovodi stručne ispite, ima i obavezu da prati primenu propisa, da predlaže nacionalne standarde. U tom smislu sama agencija je jedan dinamičan organ koji se menja, koji prati stanje u stečajnim postupcima, menja programe, menja edukaciju i na taj način pomaže da stečajni upravnici dobiju adekvatno znanje koje će biti primereno trenutku u kojem se nalazi privreda i postupci koje vode.
Spomenut je takođe i kodeks etike, vrlo važan; jedan poslanik je o tome govorio - važno je da se on precizno propiše, da stečajni upravnici imaju mogućnost da prihvataju obaveze u stečajnim postupcima, da ne mogu tek tako da ih odbijaju.
Ono što jeste važno, bila je tu dilema zašto stečajni upravnik mora biti preduzetnik. Upravo da bi se isključivo profesionalno bavio ovim poslom. On se registruje kao preduzetnik da bi obavljao funkciju stečajnog upravnika. Time se isključuje mogućnost koju sada imamo u stečajnim postupcima, da je veliki broj stečajnih upravnika vlasnik privatnih preduzeća, agencija, advokatskih kancelarija i da on ima mogućnost, upravo zato što vodi stečajne postupke, da ostvaruje i svoje privatne interese i direktno dolazi u sukob interesa.
Pitanje je zašto agencija pojedine poslove obavlja kao poverene poslove. Upravo sam rekao, to je princip, drugačije opredeljenje organizovanja organa državne uprave i njegovog funkcionisanja. Pitanje je zašto agencija za licenciranje stečajnih upravnika ima poslove nadzora kao i stečajni sud. Upravo se u prethodnom periodu pokazalo da stečajni sud nije imao nikakav nadzor nad stečajnim upravnicima. Zaista je bilo neophodno da se formira jedan nezavisan organ koji će imati instrument sankcije u svojim rukama, koji stečajni sud nije imao. Znači, mogućnost oduzimanja licence, da se tim nadzorom na neki način zapreti stečajnim upravnicima ukoliko svoju obavezu stečajnog upravnika u stečajnom postupku ne vrše kvalitetno i da se time sačuvaju interesi stečajnih poverilaca i svih drugih subjekata u stečajnom postupku.
Na kraju, ova agencija za licenciranje i te kako doprinosi da se stečajni postupak obavi u što kraćem roku. Činjenica je da su stečajni upravnici licencirani, da agencija za licenciranje stečajnih upravnika ima instrument sankcije, da može da zaustavi stečajnog upravnika ukoliko on ne radi saglasno sa kodeksom etike i svojom strukom, već na štetu samog preduzeća. Može da mu oduzme licencu i time da poruku ostalim stečajnim upravnicima da ne mogu da rade protivno kodeksu etike i interesima samog stečajnog dužnika i stečajnih poverilaca.
Zbog toga DSS još jednom poziva sve poslanike da podrže ovaj zakon. Pored činjenice da je on kompatibilan i dopunjuje zakon o stečajnom postupku, sasvim sigurno uvodi mogućnost da se i organi državne uprave na drugačiji način koncipiraju. Hvala.

Gospodine predsedniče, dame i gospodo narodni poslanici, tokom više razgovora koje sam uoči predlaganja ovog zakona imao sa privrednicima koji razmišljaju strateški o srpskoj privredi, vide je kao tržišni konkurenti, ali sa onima koji se bore na srpskom tržištu i muku muče da naplate svoja potraživanja, video sam zajedničku zapitanost i ohrabrenje.
Da li je moguće da će konačno prestati da važi Zakon o prinudnom poravnanju, stečaju i likvidaciji, zakon koji je donet još 1989. godine i koji zaista predstavlja relikt jednog načina razmišljanja, jedne filozofije u privredi da oni koji ne posluju dobro, nemaju poslovnu viziju, strategiju, koji ne plaćaju svoje obaveze budu zaštićeni u dugotrajnim stečajnim postupcima samo zato da bi se sačuvao socijalni mir i održala fiktivna radna mesta.
Osnovni problem u tom načinu razmišljanja bio je što je dužnik bio zaštićen. Taj Zakon o prinudnom poravnanju, stečaju i likvidaciji poverioce je tretirao samo kada je potrebno da se pribavi mišljenje. Znači, dužnik je bio zaštićen i veštački se održavao u privrednom životu, jedan privredni subjekat koji nije mogao da se takmiči na tržištu, koji nije imao poslovnu viziju i strategiju i pokušao je da na tržištu učestvuje sa jednim dopingom u vidu finansijske podrške, a stvarni se problemi nisu rešavali.
Činjenica je da novi predloženi zakon pravi kopernikanski obrt u poziciji poverioca. To je prvi takav zakon u našem pravnom sistemu koji poverioca zaista tretira na pravi način - on je u tom poslovnom odnosu oštećen, on ima potraživanje prema drugim subjektima, i, za razliku od sada važećeg zakona, gde je odbor poverilaca bio fakultativan organ, gde je bio samo konsultovan, gde nije bitno učestvovao u donošenju ključnih odluka kada je pitanju stečajni dužnik, po predloženom zakonu o stečajnom postupku poverioci donose ključne odluke o sudbini stečajnog dužnika. Oni su najviše zainteresovani da se status stečajnog dužnika reši bilo bankrotstvom, prodajom imovine, bilo reorganizacijom, i kako oni procene da je u njihovom interesu tj. da će se više i bolje namiriti, doneće takvu odluku.
Ono što je ovde više puta isticano, to je da su stečajni postupci dugotrajno vođeni, i po sedam godina, samo zato da bi se sačuvao socijalni mir. Ali, činjenica je da se tako fiktivno sačuvan socijalni mir brzo pretvarao u socijalnu bombu i mi imamo priliku da se sa tim suočimo upravo u današnjoj situaciji u srpskoj privredi.
Nadam se da je zato početak primene ovog zakona jedno pravo suočenje sa stvarnošću, sa činjenicom da je većina srpske privrede u faktičkom stečaju, ali je to i strateški zakon jer otvara mogućnost da na tržištu ostanu samo oni koji imaju mogućnost da se takmiče, da svojom poslovnom strategijom, svojom proizvodnjom uspevaju da ostanu na srpskom tržištu i da posluju pozitivno.
Istaći ću ono što su bitne promene u ovom zakonu. To su – uvođenje dva nova obavezujuća organa u stečajni postupak, a to su skupština poverilaca i odbor poverilaca, i reorganizacija kao jedan od puteva ozdravljenja stečajnog dužnika, a u isto vreme i namirenje potraživanja stečajnih poverilaca.
Bitno je napomenuti da se odnos stečajnih subjekata promenio u odnosu na Zakon o prinudnom poravnanju, stečaju i likvidaciji. U važećem zakonu mi smo imali prevagu stečajnog veća. Važne i bitne odluke je donosio i stečajni sudija, dok je stečajni upravnik, koji nije bio u većini slučajeva ni kompetentan, ni stručan, vodio neke poslove a u stvari strateške odluke su se donosile izvan njegovih okvira.
Po sadašnjem zakonu će stečajni upravnik, koji će dobiti licencu, biti edukovan i imaće zaista velika operativna ovlašćenja ali i veliku odgovornost. Zaista će biti menadžer stečajnog dužnika i moći će da donosi ključne odluke u poslovanju. Stečajnom sudiji i stečajnom dužniku ostavlja se nadzor i odluke kada je u pitanju saglasnost u nacrtu za glavnu deobu stečajne mase.
Važeći Zakon o prinudnom poravnanju, stečaju i likvidaciji nije imao nijedan definisani rok za izvršenje pojedinih stečajnih radnji. Upravo za razliku od tog zakona, predloženi zakon vrlo jasno ima definisane i precizirane rokove – kada se mora održati prva poverilačka skupština; kada se mora završiti prethodni stečajni postupak; kada se mora izvršiti namirenje; u kom roku mora da se podnese plan za reorganizaciju i kada mora da se izvrši namirenje iz stečajne mase. Tu su bile i neke projekcije da bi stečajni postupak najduže mogao da traje godinu dana, što je zaista ohrabrenje u odnosu na stanje koje sada imamo.
Imamo jasno definisane uslove kada se može smatrati da postoji nesposobnost za plaćanje, manje razloga po kojima se može voditi prethodni stečajni postupak, što je vrlo bitno, jer je prethodni stečajni postupak odugovlačio celost postupka. Ono što jeste važno – konačno da se izostavi iz našeg pravnog sistema tzv. prinudno poravnanje, koje je u stvari u velikoj meri predstavljalo problem i pitanje odugovlačenja vođenja stečajnog postupka.
Što se tiče pitanja reorganizacije, moram da istaknem da su mere koje se predlažu u ovom planu reorganizacije vrlo jasne i da zaista predstavljaju put ozdravljenja stečajnog dužnika.
Ovde je bila više puta izražena sumnja da li će odbor stečajnih poverilaca i skupština poverilaca prihvatiti da stečajni dužnik uđe u reorganizaciju, da li imaju sigurnost naplate svog potraživanja.
Pa, ako se pogleda u članu 127, koji govori o planu reorganizacije, tačka 9) jasno kaže da plan reorganizacije mora da sadrži finansijsku projekciju, bilans stanja i izveštaj o novčanim tokovima u narednih pet godina.
Upravo na skupštini poverilaca o ovome će se raspravljati. Ako oni koji su najviše zainteresovani za sudbinu stečajnog dužnika procene da jednom od mera reorganizacije, a više ih je tu navedeno: zatvaranje neprofitabilnih pogona, promena delatnosti, pretvaranje duga u akcijski kapital, neke interesantnije, ili pribavljanje nove investicije, mogu da dovedu takvo preduzeće, koje ima potencijale, do toga da se oporavi, u situaciju da ostvari takav pozitivan uspeh da bi se njihova potraživanja bolje naplatila nego da se ide u bankrotstvo, sasvim je sigurno da će takve planove reorganizacije i prihvatiti.
U sredini iz koje dolazim, a to je Bačka Palanka, ima preduzeća koja su u teškoj situaciji, npr. "Majevica", TK "Dunav", "Marina", "Merkur", međutim potrebno je da se upravo uđe u jedan ovakav proces reorganizacije da bi se ta preduzeća stavila na noge i da bi se zaista zadržala prava radna mesta, da bi zaposleni zaista primali zarade, imali uplaćene doprinose, a ne kao što je sada – većina tih radnih mesta su fiktivna, ne postoje, a zaposleni se izvan njih snalaze na razne načine na tzv. sivom tržištu.
Kada je u pitanju prodaja, unovčenje stečajne mase, sva tri načina koja su ovde predložena daju sigurnost da će se unovčiti stečajna masa, no imao sam jednu ličnu dilemu kada je u pitanju pozicija poverilaca u postupku namirenja iz stečajne mase. U odnosu na strateško opredeljenje u samom zakonu njihova pozicija se jača. U samom postupku unovčenja stečajne mase njihova pozicija je nešto slabija, tako da je možda bilo bolje rešenje da se njihova pozicija po tom pitanju jača, kada je u pitanju prigovor, ulaganje prigovora, mogućnost primedbi na visinu ostvarenih sredstava prilikom unovčenja stečajne mase.
U svakom slučaju DS će podržati ovaj predlog zakona. Smatramo da je on reformski, strateški zakon u srpskoj privredi, da jeste suočenje sa stvarnošću. Imaćemo situaciju da ćemo videti koja su to preduzeća na srpskom tržištu konkurentna, koja mogu da se takmiče, ali je to jedini način da se konačno uredi stanje na srpskom tržištu.
Verujem da će on predstavljati put u ozdravljenje srpske privrede i da će ona preduzeća koja budu imala strategiju i konkurentnu proizvodnju, dobar menadžment, posle rešavanja svih ovih velikih problema – nenaplaćena potraživanja, unutrašnji dug u našoj državi, moći da se uspešno takmiče u narednom periodu i na evropskom tržištu, kojem svi težimo.

Poštovani potpredsedniče, dame i gospodo narodni poslanici, kako je navedeno u obrazloženju predloženih izmena Zakonika o krivičnom postupku vidimo da one predstavljaju usaglašavanje sa određenim međunarodnim konvencijama i Poveljom o ljudskim i manjinskim pravima koje smo mi usvojili u ovom parlamentu, znači, sa najvažnijim međunarodnim konvencijama koje regulišu pitanja ljudskih prava, Međunarodnim paktom o građanskim i političkim pravima Evropskom konvencijom o ljudskim pravima i osnovnim slobodama, kao i konvencijom koja reguliše pitanja torture.
U tom smislu, nije mi jasno pominjanje za ovom govornicom da predložene izmene predstavljaju povratak u srednji vek, 17. vek, da su korak unazad u oblasti ljudskih prava, ako se jasno naznačuju odredbe pomenutih konvencija sa kojima se predložene izmene Zakonika usaglašavaju.
U svakom slučaju, predložene izmene predstavljaju napredak kako u poziciji osumnjičenog u pretkrivičnom postupku, tako i u samom vođenju krivičnog postupka.
I, kada se posmatraju celovito sve ove predložene izmene Zakonika, one imaju upravo taj rezultat, znači, poboljšanje pozicije osumnjičenog i okrivljenog i efikasnost u krivičnom postupku.
No, da krenemo od pojedinih rešenja. Kada je u pitanju izmena člana 3. Zakonika o krivičnom postupku, gde je do sada bila data definicija da niko ne može biti smatran krivim dok to ne bude utvrđeno pravosnažnom presudom, mogu da istaknem da je u dosadašnjim teorijskim raspravama o tome da li je to smatrano za prezumpciju nevinosti ili ne većina naših uvaženih pravnih teoretičara smatrala da to nije uvaženo kao prezumpcija nevinosti i da to da niko ne može biti smatran krivim i da se smatra nevinim ne predstavlja isto.
Upravo, sada predložena izmena - da će se svako smatrati nevinim dok se njegova krivica ne utvrdi pravosnažnom odlukom suda - predstavlja poboljšanje. Upravo je pitanje pozicije osumnjičenog i okrivljenog i toga da li se on smatrao nevinim dok se ne donese pravosnažna presuda bilo veoma sporno do sada.
Svi smo svedoci da kod nas u Srbiji nije postojao propis koji zabranjuje javni pritisak koji postoji u toku suđenja. Uglavnom, taj pritisak je postojao preko medija, inspirisan od strane pojedinih političkih subjekata, ukoliko su se postupci vodili protiv pojedinih političkih protivnika ili neistomišljenika.
U Evropi je pitanje zabrane javnog pritiska na osumnjičenog ili okrivljenog u toku postupka regulisano. Upravo zbog toga problema što taj propis nije bio donet, imali smo situaciju da je većina optuženih, dok još nije okončan postupak, u javnosti već smatrana i oglašena krivim i teško je bilo pored tog pritiska javnosti zamisliti da bi sudovi donosili odluke kojima bi eventualno oslobađali od odgovornosti takva lica.
Zato je ovo rešenje da se svako smatra nevinim dok se njegova krivica ne utvrdi pravosnažnom presudom - dobro, jer ono će bitno promeniti poziciju optuženog u toku postupka. I, naravno, u nekom narednom periodu mi očekujemo izmene krivičnog zakonika u tom delu koji sada, pogotovu kada je u pitanju pritvor, nije adekvatan ovoj definiciji.
Kada je u pitanju onemogućavanje torture u pretkrivičnom postupku, a njoj su osumnjičeni bili do sada izloženi prilikom lišavanja slobode, ove odredbe člana 5. koje se menjaju zaista predstavljaju unapređenje. Znači, licu lišenom slobode, pored toga što mu se predočava koji su razlozi za lišenje slobode, mora se predočiti šta mu se sve stavlja na teret, prilikom lišenja slobode.
To je jako važno, jer se time omogućava osumnjičenom da da adekvatan iskaz, a na neki način je već započeo svoju odbranu u pretkrivičnom postupku.
Da ne govorim o činjenici da mu se mora omogućiti da neometano opšti sa braniocem i da branilac mora da prisustvuje njegovom saslušanju, i da se o njegovom lišenju obaveste lica po njegovom izboru. To je vrlo bitno, jer treba omogućiti osumnjičenom da se obrati i da kontaktira sa licem u koje ima najviše poverenja.
Problem torture koji je do sada postojao u pretkrivičnom postupku ne treba posebno ovde isticati. Treba spomenuti samo akciju "Sablja". Neko je ovde rekao - zašto se spominje akcija "Sablja". Potrebno je spominjati akciju "Sablja" i potrebno je spominjati kakva je bila pozicija osumnjičenih i privedenih lica, znači, lica lišenih slobode u toku tog postupka; kako je onemogućen bio kontakt sa braniocem i na koji način je sprečavano da se sa braniocem kontaktira i na koji način je dolazilo do klasične iznude iskaza. Upravo izostanak ovih odredaba koje se sada unose u izmene i dopune zakona omogućuje da se u toku prvog saslušanja osumnjičenog jednom klasičnom manipulacijom dolazi do onih iskaza koji odgovaraju policiji.
Što se tiče odredaba koje regulišu efikasnost samog krivičnog postupka i davanja većih mogućnosti sudiji da upravlja postupkom, ovde je više puta isticano i kritikovano zašto su povećane kazne za svedoke, za branioca, za veštake.
Želeo bih, kao neko ko je radio u praksi, da istaknem da je većina tih rešenja o kažnjavanju koja su donošena bilo zbog toga što se svedok nije odazvao pozivu, bilo zbog toga što veštak nije blagovremeno uradio svoj nalaz ili što je branilac izostao sa pretresa, uglavnom bila stavljena van snage, jer ove kazne koje su do sada bile propisivane jednim delom uticale su na prevenciju. Svedok se ne odazove pozivu, veštak ne uradi blagovremeno nalaz, sudija izrekne kaznu; nakon toga, uglavnom se svedok pojavljuje na saslušanju i kazna se stavlja van snage.
Povećanje ove kazne uglavnom će imati taj preventivan uticaj da će se svedoci, suočeni sa činjenicom koja je visina kazne zaprećena, odazivati na poziv suda.
Kada je u pitanju pritvor, u obrazloženju predloženih izmena zakona kada govorimo o razlozima za pritvor, obaveznim i fakultativnim, vidimo da se pitanje obaveznog pritvora, pritvora koji se mora izreći ukoliko je izvršeno krivično delo, za koje je po zakonu predviđena kazna do 40 godina, na neki način relativizuje. Znači, uvodi se odredba - ako je to opravdano zbog posebno teških okolnosti dela. Vidimo u obrazloženju ovog zakona da to jeste u skladu sa međunarodnim konvencijama, a u tom smislu nemamo razloga da ne verujemo predlagaču zakona da je upravo to tako.
Međutim, želim da istaknem da je u toku samog krivičnog postupka postojao problem razloga za pritvaranje pojedinih osumnjičenih ili okrivljenih lica.
Same odredbe koje su navedene u Zakoniku o krivičnom postupku uglavnom su od strane sudija, a na pritisak policije, zloupotrebljavane i široko tumačene, a pritvor jeste mera obezbeđenja prisustva okrivljenog u krivičnom postupku. Imali smo slučaj, a pogotovo u prethodnom periodu, da je veliki broj osumnjičenih i okrivljenih lica bio pritvoren, iako stvarni razlozi mera obezbeđenja prisustva nisu postojali.
U tom smislu, potrebna je edukacija sudija da se ove odredbe restriktivnije tumače i da se zaista pritvaraju lica kod kojih postoji mogućnost da bi sprečila da se istražni postupak i kasnije sam pretres dovede do kraja.
Kada su u pitanju odredbe, a to je ovde takođe spomenuto, o pravu na lekara, velike su zloupotrebe postojale u prethodnom periodu baš po tom pitanju. Upravo je činjenica da nije postojala obaveza lekarskog pregleda u pretkrivičnom postupku, a mi vidimo da se to sada uvodi, omogućavala policiji da primenom sile, iznudom dolazi do iskaza koji njoj odgovara, a osumnjičeni je, uplašen tom pretnjom koja je postojala, izbegavao da istražnom sudiji prijavljuje da li je prema njemu vršena tortura i na koji način je davao iskaz u toku postupka.
Želeo bih da istaknem jednu važnu odredbu koja se ovde unosi, a to je odredba da sada javni tužilac, ali uz saglasnost suda, može da odloži krivično gonjenje za krivična dela za koja je predviđena novčana kazna ili kazna zatvora od tri godine. Po sadašnjem zakonu, pre ovih izmena, ovo je bilo veliko ovlašćenje tužioca, koji je mogao krajnje arbitrarno da utiče na tok postupka i da neka lica faktički oslobodi od krivičnog gonjenja, amnestira. Upravo činjenica da se sada to mora raditi uz saglasnost suda doprineće da se to veliko ovlašćenje tužioca kontroliše.
Naravno, dobra odredba je to da se onim licima koja su na neki način zavisna npr. od alkohola, opojnih droga, omogućava da se podvrgnu određenom tretmanu i da se resocijalizuju u drugom postupku.
Istakao bih još jednu odredbu koja je predstavljala do sada problem u krivičnom postupku, a to je taj rok za pripremanje odbrane. Iako je on propisan u Zakonu o krivičnom postupku kao rok od osam dana, uglavnom nije poštovan. Davan je ili kraći rok, a ako se dolazilo na pretres i tražilo odlaganje zbog toga što je kraći rok određen sudije uglavnom tu nisu postupale. Sada se produžuje rok za najteža krivična dela na najmanje 15 dana; mislimo da je to dobro rešenje, jer postoje krivična dela zbog čije složenosti odbrana ne može da se pripremi u tako kratkom roku.
Ove odredbe, bez obzira na kritiku koja je sa ove govornice upućivana, predstavljaju napredak i mi verujemo da će se u tom pravcu i dalje nastaviti i da će se izmene krivičnog zakonodavstva ostvarivati dalje u pravcu zaštite ljudskih prava i pozicije samog osumnjičenog i okrivljenog. U tom smislu, DSS će ove izmene podržati, sa nadom da će učiniti pravosuđe efikasnijim i da će na sve te odluke i na sam postupak uticati ove predložene izmene, da se što pre okončaju, i da ova odredba koja govori o produženju pritvora faktički neće zaživeti u praksi. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, pored jasnog stava koji smo izneli u toku načelne diskusije da se zalažemo za nov koncept koji je predložen zakonom o registraciji privrednih subjekata, a to je da se postupak registracije izmesti iz trgovinskih sudova u novu agenciju za registraciju, ovde želim da istaknem baš povodom ovog amandmana, pošto je više puta juče isticano da se ovim predloženim zakonom krše mnogi zakoni, a upravo ovaj amandman potvrđuje da oni koji oponiraju ovom zakonu, oni konkretno krše Zakon o sudijama.
Vrlo jasno se u tom zakonu govori da predsednika suda godišnjim rasporedom određuje koje će sudije koje predmete da vode i da sude. Nije jasno, ovde je potpuna nedoslednost, zašto se ovim amandmanom predviđa da predsednik trgovinskog suda jednog sudiju određuje da četiri godine radi posao registracije. Šta ako taj sudija već posle prve godine svog rada pokaže neažurnost, ako krši zakon, zašto se daje toliko poverenje od četiri godine.
Znači, jasno je ovde da i predlagač amandmana i poslanička grupa koja oponira ovim predloženim zakonima takođe nije dosledna i predloženim amandmanima takođe krši propise na koje se poziva prilikom predlaganja ovih zakona. Hvala vam.

Dame i gospodo narodni poslanici, jedan od strateških ciljeva svake ekonomske politike u vremenu promena jeste podsticanje osnivanja i razvoj malih i srednjih preduzeća. U toku svoje diskusije neću govoriti o značaju, za jednu ekonomiju u tranziciji, upravo razvoja malih i srednjih preduzeća, jer obaveza ispunjenja ove strategije je utvrđena u Evropskoj povelji o malim i srednjim preduzećima, čiji smo mi potpisnici.
Govoriću od jednom aspektu stimulativnih mera da se ovaj sektor privrede pokrene, a to je upravo pitanje osnivanja ovih preduzeća i uopšte evidencije svih promena koje ona tokom svog poslovanja i postojanja imaju, a koje se tiču njihovog statusa. Takvi stimulativni zakoni su upravo zakoni o registraciji privrednih subjekata i agenciji za privredne registre.
Više puta nam je dobronamerno ukazivano od potencijalnih investitora da su propisi koji regulišu osnivanje preduzeća komplikovani, da su anahroni i sa elementima neprihvatljivog nadzora države. Oni iscrpljuju i demotivišu svakog ko je voljan da krene u privatni biznis u Srbiji, bio on domaće ili strano pravno ili fizičko lice.
Ovi propisi su uglavnom navođeni kao jedni od najvažnijih za opadanje interesovanja za investiranje u Srbiji. To su važeći Zakon o postupku upisa u sudski registar i Uredba o upisu u sudski registar, čiju materiju, materiju oba ova propisa, sada objedinjeno reguliše zakon o registraciji privrednih subjekata.
Tokom diskusije ću pokušati da napravim poređenje između sada važećih i ovih predloženih zakona o registraciji privrednih subjekata i agenciji za privredne registre i na taj način da istaknem kvalitet promena koje se nude u predloženim zakonima.
Ovaj napredak koji se nudi predloženim zakonima mogu da razumeju samo oni koji su se bavili statusnim pravom i koji su, uglavnom, tokom svoje prakse registrovali preduzeće.
Oni koji to nisu radili, koji nikada nisu videli registarski uložak, koji nikada nisu videli kakvu komplikovanost on donosi, mogu sada samo iz političkih potreba i zbog kampanje da napadaju ove predložene zakone, koji zaista predstavljaju istinski boljitak za sve građane i privredu. Ove promene pozdraviće privreda u Srbiji i svi preduzetnici, kojima sadašnje stanje ne može da odgovara.
Osnovni problem sadašnjeg pravnog sistema koji reguliše status privrednih subjekata i preduzetnika jeste što se postupak njihovog osnivanja, ali i upisa svih važnijih podataka koji čine ličnu kartu jednog privrednog subjekta, vodio za preduzeća kod trgovinskih sudova, a za preduzetnike kod lokalne samouprave. I jedan i drugi postupak vođeni su tako da nisu odgovarali svojoj obavezi i uneli su pravi haos u privredu zbog neažurnosti u postupku osnivanja.
Uglavnom se nikada nije poštovao redosled prijava, niti je postojao rok u kome se ovi podaci moraju uneti. To je u toku postupka stvorilo prostor za korupciju, a donošenje rešenja o osnivanju je trajalo danima ili je rešavano preko veze, a oni koji nisu imali vezu, uglavnom i nisu u nekim normalnijim rokovima mogli da dobiju rešenje o upisu tih podataka.
Ono što je važno u ovim predloženim zakonima jeste da se vrlo jasno određuje rok u kojem registrator mora da donese rešenje o upisu podataka. Taj rok je pet dana. Ako se u tom roku ne donese rešenje, smatra se da je zahtev iz registracione prijave usvojen i ti podaci se, nakon toga, unose u registar.
Znači, ovaj naznačeni rok od pet dana, ukoliko se ne ispoštuje, ima jasnu posledicu da se rešenje mora doneti u korist građana i vrši se upis podatka koji se traži. Da se ovde ne ponavlja priča o tome kako je bilo u opštinama, u opštinskim upravama, kada je u pitanju registracija, ono čekanje i jurnjava od kancelarije do kancelarije; uglavnom je svi bilo prepušteno na milost službenika, što je sve otvaralo u naknadnom periodu prostor za korupciju.
Naravno, ovi predloženi zakoni donose jednu potpunu transparentnost i zato se osniva agencija za privredne registre, u kojoj će se voditi jedinstvena baza podataka za privredne subjekte u Srbiji. Upravo činjenica da se to vodilo u trgovinskim sudovima i, kao neko ko je radio u praksi, mogu da potvrdim da nije bilo jednoobraznog postupanja, da se čak nisu vodili ni ulošci na jedinstven način.
Privrednik, recimo, da bi ostvario uvid u mapu preduzeća, a preduzeće je sa teritorije drugog trgovinskog suda, morao je da ode na teritoriju tog drugog trgovinskog suda i da tamo čeka da mu se prvo da uložak, a nakon toga, uglavnom, ne dobije sve podatke, jer su neažurno vođeni iz tog uloška.
Nakon toga, zbog činjenice da se relevantni podaci za poslovanje nisu mogli dobiti, uglavnom su pravljeni poslovi ili sa nesolventnim partnerima, ili sa licima koji nisu bili zakonski zastupnici, ili sa licima koja su imala otkazane prokure, što je stvaralo velike štete i sudske sporove.
Znači, prednost predloženih zakona je upravo u tome što se sada na jednom mestu mogu dobiti svi podaci za sve privredne subjekte na teritoriji Srbije, a brzina dobijanja tih podataka ostvarena je mogućnošću da se putem Interneta u svakom trenutku, na sajtu agencije, ti podaci mogu dobiti.
Da ne govorimo o prednosti toga što se elektronskim putem može podneti registraciona prijava. Ko je ikada radio ove poslove zna kako je složena procedura koja je bila predviđena sadašnjom Uredbom o upisu u sudski registar. Setimo se samo registarskog uloška, registarskih listova, pregrada, aktivnog i pasivnog dela uloška itd.
Kada se setimo svih onih famoznih sedam priloga koji su se morali uz prijavu podnositi trgovinskim sudovima i šta su sve radili sudijski službenici ukoliko, po njihovom mišljenju, zarez ili tačka nisu stavljeni na odgovarajuće mesto, pa po nekoliko puta su vraćali podnosioce prijave da to dopunjuju i nakon toga, u duhu tih zakona, jednim principom komande se odlučivalo kada će se i da li će se uopšte registrovati jedno preduzeće.
Upravo u tome da se uvodi jedan administrativni postupak registracije preduzeća, veoma različit u odnosu na sadašnji, jeste najveća prednost i suština ovih promena.
U članovima 34. i 35. sadašnjeg Zakona o postupku upisa u sudski registar, koji još važi, sudija je ispitivao i to da li isprave odgovaraju propisanoj sadržini, ili još gore, da li je zahtev za upis u skladu sa odredbama opštih akata na osnovu kojih su utvrđeni podaci.
Pa je čak mogao, ukoliko on posumnja, ne znamo na osnovu kojih činjenica, u istinitost onoga što se navodi u predloženoj dokumentaciji, da zakazuje ročišta, da ispituje i na kraju, može meritorno da kaže da taj i taj ne može da osnuje preduzeće.
Zaista je veliko pitanje, a čuli smo sa ove govornice više puta - da li su neki koji kritikuju ove predložene zakone ikada do sada osnivali jedno preduzeće, da li su vršili posao registracije, jer sa sadašnjim stanjem je teško postaviti se u poziciju potencijalnih investitora i pitati se da li će iko, ukoliko se ove promene ne izvrše, ulagati u našu zemlju. Nema tog investitora koji će da izdrži ovo maltretiranje činovnika u sudovima ili korupciju, ako se ovo maltretiranje želi izbeći.
Predloženi zakoni sve ovo eliminišu. Nema kontrole nad upisom, sem one formalne. Podnesite traženu dokumentaciju i preduzeće će biti registrovano. Ako neko nije zadovoljan, a ovde se misli na treće lice koje ima pravni interes, neka tuži.
Ono što je vrlo bitno a što pojednostavljuje postupak upisa jeste da se dosadašnja žalba, koja je postojala u postupku upisa, ukida. Svako je do sada mogao da se žali, samo da dokaže pravni interes, da ima pravni interes da se žali. Svako je mogao da blokira osnivanje preduzeća, promenu direktora ili promenu osnivača. Ne, sada pravo žalbe ima samo onaj ko je tražio upis, i to samo ukoliko mu se upis odbije.
Treće pravno zainteresovano lice, koje je do sada moglo da se žali, i kada je zahtev bio usvojen ili odbijen, mora sada da tuži, što već podrazumeva i trošak i rizik, i jedan od važnih efekata ovih predloženih izmena zakona biće i to da će se broj statusnih sporova smanjiti. To je sasvim sigurno.
Ono što je važno istaći, a što je predloženo ovim zakonom, jeste da se konačno pokušava rešiti i učiniti transparentnim postojanje preduzeća koja faktički ne posluju, koja ne podnose finansijske izveštaje, a vode se u registru i stvaraju veliku komplikaciju poslovanja. Te tzv. fantomske firme, koje čine većinu registrovanih preduzeća, kako smo videli u ovom obrazloženju, ulaze u poslove, kupuju i prodaju, izdaju im se fakture, a uglavnom ništa ne plaćaju.
One su uzrok masi sporova pred trgovinskim sudovima, a uzrok su i onim sporovima koji su dosta česti, baš zbog ovih preduzeća. To su postupci zbog prebijanja pravne ličnosti, kada dođe do fingiranja poslovanja tih preduzeća, i većina poverilaca u tim sporovima ne može da se namiri.
Ta problematična preduzeća koja ne posluju, koja fiktivno postoje, ne uplaćuju poreze ni doprinose, jesu najveći problem sadašnje privrede.
Sada se novim zakonom predlaže prevođenje tog preduzeća u status neaktivnog, ukoliko u roku od dve godine ne podnese finansijski izveštaj, i konačno da se ta preduzeća nekako označe, da se stvar uozbilji, a da ozbiljne kompanije ne ulaze u poslovne aranžmane kada je solventnost krajnje sumnjiva.
Što se tiče agencije za privredne registre, ona ovim osnivanjem, na neki način, podstiče kvalitet obezbeđivanja u našem dosadašnjem pravnom sistemu. Podsetiću da je prošle godine donet zakon o zalozi na pokretnim stvarima i, upravo nakon formiranja ove agencije i njenog stupanja na snagu, moći će se učiniti transparentnim postupak obezbeđivanja, jasno samo svakom ko želi da izvrši uvid u to da li je neka pokretna stvar, koju želi da kupi, založena.
Moći će to preko ove agencije da učini. Da ne govorimo o tome da će preko ove agencije, na jedom mestu, biti evidentirani svi ovi podaci iz ovih zakona.
Sve u svemu, ovi predloženi zakoni, zakon o registraciji privrednih subjekata i agenciji za privredne registre jesu pogodak u centar problema. Na jednom mestu se nalaze podaci o privrednim subjektima, znači o preduzećima, preduzetnicima, bankama i zadrugama. Dostupni su Internetom, preko koga se može podneti registraciona prijava. Postupak se okončava u roku od pet dana.
Preduzeća koja ne posluju jasno su označena, a broj podataka koji se ratifikuje za jedno preduzeće povećava se. Baš zato što ovi predloženi zakoni pogađaju u centar problema i što rešavaju problem, zato što su istinski reformski, treba ih podržati. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, u toku prepodnevne rasprave sam istakao dve grupe pitanja koja se rešavaju ovim zakonom i koja zaista čine napredak u odnosu na sadašnje stanje. Jedna grupa se odnosi na postupak upisa, jer sadašnji Zakon o postupku upisa u sudski registar i Uredba o upisu u registar predstavljeni su kao anahroni, kao komplikovani. Predloženim zakonom o registraciji privrednih subjekata svi ti problemi se otklanjaju.
Druga grupa pitanja se odnosi na organ nadležan za upis. Smatrali smo da trgovinski sudovi, zbog toga što se registracija vršila na području raznih sudova, nisu imali jednoobraznu praksu upisa i, uglavnom, problemi su se javljali zbog nepoštovanja redosleda koji je utvrđen zakonom, što znači da se po pristiglim prijavama nije ostvarivao postupak upisa.
Smatramo da jesu sudije trgovinskih sudova kvalitetne, da jesu sudije trgovinskih sudova, na neki način, prave i imaju znanja da taj problem rešavaju. Međutim, svi koji su do sada imali postupke pred trgovinskim sudovima znaju da je toliki broj predmeta u tim trgovinskim sudovima, toliko su sudije trgovinskih sudova zatrpane predmetima, pa je nedostatak sudija da rešavaju te predmete predstavljao problem u ažurnosti rešavanja predmeta koji su pristigli u trgovinske sudove.
Cilj formiranja agencije za privredne registre jeste da se trgovinski sudovi rasterete, da se sudije trgovinskih sudova koncentrišu na rešavanje predmeta u meritumu, da sude, a da se ovi poslovi izmeste u jedan organ koji neće biti opterećen drugim poslovima sem registracijom privrednih subjekata.
Spomenuto je pitanje poverenja sadašnje Vlade u sudstvo. Da to poverenje postoji, ova vlada i Ministarstvo pravde su dokazali podnošenjem izmena zakona iz oblasti pravosuđa, kojima se suštinski menja pozicija sudstva i utvrđuje njegova nezavisnost, tako da sve te primedbe, da ova vlada ima jedan ignorantski odnos i odnos nepoverenja prema sudstvu, ne stoje.
Međutim, u toku diskusije, od strane poslaničke grupe koja oponira ovom zakonu, čuli smo različita mišljenja. Jedni su istakli da se zalažu da se registracija privrednih subjekata vodi i dalje u trgovinskim sudovima, dok smo čuli mišljenja više poslanika da to treba da se radi u Zavodu za statistiku, tako da sve to izaziva nedoumicu kod poslanika - šta je pravi stav te poslaničke grupe, da li da se zadrži postojeće stanje, koje je anahrono, koje je komplikovano, koje odbija investitore, ili da se to izmesti u neki zavod za statistiku?
Sva ta oponiranja predloženim zakonima i ta kontradiktornost kod te poslaničke grupe više ukazuju da se sva ova osporavanja vode zbog predsedničke kampanje, a ne zbog kvaliteta zakona, a nesumnjivo je da zakon o agenciji za privredne registre predstavlja boljitak i rešava ovaj problem sa kojim smo se suočili u prethodnom periodu.
Znači, ovaj zakon i agencija za privredne registre ima težnju da rastereti sudove, da sudijama ostavi mogućnost da rešavaju u meritumu, da sude, a da se ne bave problemima registracije, koje mogu kvalitetno i uspešno da rade i organi kao što je agencija za privredne registre.

Gospodine ministre, gospodine predsedniče, dame i gospodo narodni poslanici, kada se u prethodnom periodu opisivalo stanje u srpskoj privredi najčešća reč koja je upotrebljavana da bi se to stanje opisalo je reč – rizik. I učesnici u privrednom životu, domaći i strani, isticali su brojne rizike koji su u stvari kočili i obeshrabrivali preduzetnike, ali i kompanije da svojim kapitalom, idejama i projektima, kao i ljudskim resursima, hrabrije uđu u arenu tržišne privrede Srbije. Najčešće pominjani rizici su politički rizici, nestabilnost, nefunkcionisanje pravosuđa, ali i finansijski rizici.
Prva dva zakona o kojima raspravljamo na ovoj sednici bave se uglavnom otklanjanjem ili bar ublažavanjem jednog dela tih rizika, jer je pojam – osiguranje neraskidivo vezan sa postojanjem rizika koji on treba da pokrije.
Kada je u pitanju zakon o nacionalnoj korporaciji za osiguranje stambenih kredita, kako je predstavljeno u obrazloženju, on bi u svojoj praktičnoj primeni trebalo da ostvari nekoliko ciljeva. Pored onih opštih ciljeva, a to su – izgradnja modernog stambenog finansiranja i podsticanje stanogradnje u Srbiji, važan efekat ovog zakona trebalo bi da bude i ohrabrivanje banaka da daju povoljnije, dugoročnije stambene kredite. To ohrabrivanje treba da ima izvor u samoj suštini ovoga zakona, a to je pokrivanje rizika od nenaplativosti stambenog kredita u postupku aktiviranja hipoteke, kao založnog prava nekretnine zajmoprimca. Ova korporacija je osnovana kao državni organ i time bi to trebalo da dobije težinu.
Intencija Vlade je da stanogradnja, putem ovog zakona, bude zamajac cele privrede, i ovde je više puta tačno rečeno da se to može učiniti samo kroz aktivnije i atraktivnije stambene kredite koje bi poslovne banke nudile zajmoprimcima.
Jedan od osnovnih problema koji je ranije uticao na to da su kreditni uslovi nepovoljni, tu se prvenstveno misli na visinu kamate i godinu povraćaja kredita, jeste slabo obezbeđenje tih kredita i težak materijalni položaj većine građana koji se pojavljuju kao korisnici tih kredita. Oni često nisu bili u mogućnosti da dospele anuitete otplaćuju.
Dakle, ovaj zakon otvara pitanje – koliki je to rizik za poslovne banke i koliko se taj rizik ovakvim zakonom ublažava, te koliko će to ublaženje, da budem precizniji, biti pokrivanje rizika i uticati na izmenu poslovne politike banaka kada su u pitanju stambeni krediti.
Ovaj zakon je zaista dobar u svojoj nameri, ali nekoliko stvari mogu, ukoliko se ne budu rešile, da osujete taj pravi, pozitivan efekat, a to je mogućnost da građani obezbede povoljne stambene kredite.
Zakon koji reguliše pitanje založnog prava nad nekretninama ima zaista loša rešenja, koja utiču na to da se zajmodavac, znači davalac kredita (a u ovom slučaju banke) mesecima bori da proda založenu nekretninu. Cena se često obara; tržište je nestabilno; troškovi postupka su veliki.
Svako ko je ikada učestvovao u postupku prodaje nekretnina putem javne dražbe zna kakav je to problem i na koje sve moguće načine dužnik može da oteže postupak u nedogled, da ne pominjemo da je dosadašnja praksa poslovnih banaka bila da hipotekarnom izjavom zasniva ovo založno pravo, što tek komplikuje postupak jer se mora podnositi hipotekarna tužba, a tek nakon toga je izvršni postupak.
Naravno, ovde je više puta isticano da se mora menjati Zakon o hipoteci, koji će, u stvari, suštinski da promeni poziciju dužnika u celom postupku i da onemogući povlašćeni položaj dužnika, jer je to veliki rizik za poslovne banke, što se do sada i pokazalo.
Problem neuknjiženih nekretnina u Srbiji je posebna priča, jer nema hipoteke bez uknjižene nekretnine, a većina nekretnina u Srbiji nije uknjižena. Proces uknjižbe je spor, komplikovan i taj rizik snose banke.
Naravno, svi ovi rizici postoje, ali nacionalna korporacija predstavlja važan početni korak u pravcu definisanja jedne nove stambene politike i otklanjanja ovih rizika. Verujemo da će nakon ovog zakona slediti novi set važnih zakona koji će zaokružiti priču oko obezbeđivanja ovih kredita. Zato se očekuje i dostupnost kredita građanima.
Kada je u pitanju zakon o osiguranju, kao što je ministar i rekao, on ima nameru da uredi tržište osiguranja u Srbiji. Nije potrebno posebno isticati kakvi su se problemi do sada pojavljivali kada je u pitanju tržište osiguranja. Uglavnom, imali smo veliki broj osiguravajućih društava koja su bila nesolventna, sa malim portfeljem, a često nisu ni htela da likvidiraju štete osiguranika, i koja su po malo jačem pritisku odštetnih zahteva padala u stečaj. Nakon odlaska u stečaj tih osiguravajućih društava pojavljivao se komplikovan postupak naplate iz garantnog fonda, a pogotovo kada su u pitanju osiguranja iz domena obaveznih osiguranja u saobraćaju.
Nažalost, do sada je postojala jedna politika većine osiguravajućih društava u Srbiji, a to je da se štete nakon podnetih odštetnih zahteva ne likvidiraju.
A namerno se išlo na nerealne procene tih šteta da bi se nakon toga krenulo u dugotrajan i komplikovan spor u kome su se finansijski iscrpljivali i osiguranici i osiguravači, što je uticalo u krajnjoj liniji i na odsustvo poverenja u osiguravajuća društva i u samo osiguranje.
Veliki problem je bio što većina osiguranja nije postojala, a pogotovo kada su u pitanju osiguranja kredita u privredi, gde su postojali veliki rizici. Znači, ti rizici kredita koje su dobijala preduzeća nisu pokrivani i to je u dobroj meri uticalo da kreditna politika bude nepovoljna i da krediti budu nedostupni velikom broju preduzeća kod nas. Postoji slab nadzor kada je u pitanju odnos prema osiguranicima i likvidaciji šteta, jer, kao što sam rekao, većina tih šteta nije likvidirana u normalnom postupku, nego se išlo u dugotrajne sporove.
Ovaj novi predloženi zakon u velikom broju svojih odredaba rešava ovaj problem. On, kada sam rekao kreditiranje privrede, to otklanja osiguranjem kredita, jemstava finansijskih gubitaka ili troškova pravne zaštite, kao neživotnih osiguranja iz člana 10. ovog zakona, a što verujemo da će nakon usvajanja zakona uticati na hrabrije kreditiranje privrede.
Pitanje nadzora i problem likvidacije šteta, tačnije, postupanje po ugovoru o osiguranju i razmatranje prigovora osiguranika na rad društava, te posredovanje u rešavanju odštetnih zahteva radi sprečavanja nastanka spora predviđeno je članovima 143, 144. i 149. zakona. Ove odredbe će sasvim sigurno da ohrabre osiguranike da zaključuju polise, jer se preko organa nadzora može izbeći spor i šteta likvidirati. Sasvim sigurno, ove odredbe mogu da vrate poverenje što se tiče osiguranja.
Utisak je da dobar deo odredaba ovog zakona nadzor povećava, tržište osiguranja uređuje, a poverenje vraća. Naravno, ostaju neka pitanja otvorena i ovom prilikom bih želeo da o njima kažem par reči.
Kada je u pitanju razdvajanje životnih i neživotnih osiguranja, s obzirom da znamo da je udeo životnih osiguranja u ukupnoj strukturi zaključenih polisa vrlo mali, može se postaviti pitanje koliko će osiguravajuća društva, kada se striktno razdvoje životna i neživotna osiguranja, imati interes da svoju delatnost registruju isključivo za poslove životnih osiguranja.
Naravno, pitanje nadzora i različitih modela koji su ovde spomenuti i koji postoje više puta je ponavljano, te ostaje pitanje prednosti izabranog modela. Ono što jeste novina jeste da se obavezno osiguranje od odgovornosti u saobraćaju rešava posebnim zakonom.
Postavlja se pitanje zašto se problematika javnih ovlašćenja koja su bila preneta na udruženja osiguravajućih organizacija izmešta iz ovog zakona, jer vidimo da u prelaznim odredbama zakona o osiguranju i dalje postoje odredbe sada važećeg, a verujem ubrzo starog zakona, koje se odnose na prenos javnih ovlašćenja. Naravno, pošto su udruženja osiguravajućih organizacija imala važne nadležnosti kada je u pitanju isplata iz garantnog fonda, postavlja se pitanje šta će biti sa garantnim fondom, da li će se promeniti njegova funkcija ili eventualno njegove nadležnosti.
Sve u svemu, ovaj zakon će imati pozitivne efekte kada je u pitanju mogućnost brže likvidacije šteta, što je većini osiguranika do sada bio problem. To će se postići većom solventnošću osiguravajućih društava koja će biti formirana povećanjem visine osnivačkog kapitala. Naravno, širina nadzora koja je obuhvaćena ovim odredbama takođe će na to uticati.
Na kraju, želeo bih da kažem par reči o predloženim izmenama Zakona o javnim nabavkama. Tu je uređena važna oblast, i transparentnost trošenja budžetskih sredstava, koja je u periodu pre donošenja zakona, znamo svi, bila najveće leglo korupcije i pronevere, a nakon donošenja tog zakona u dobroj meri smo prilagodili tu problematiku javnih nabavki evropskim standardima. Međutim, sam zakon, a i njegova primena u prethodnom periodu nije rešila neka najvažnija pitanja. Možemo reći da je sama intencija tog zakona baš zbog te primene bila u dobroj meri narušena.
Kao što je poznato, predložene izmene Zakona rešavaju problem efikasnosti i ekonomičnosti postupka javnih nabavki kroz pojednostavljenje postupka dodele ugovora, kroz knjiženje troškova oglašavanja, duži rok važenja dokumentacije ili mogućnost direktnog pogađanja u vanrednim okolnostima, čime se izbegla mogućnost zloupotrebe od strane ponuđača, da te vanredne okolnosti mogu da utiču ili da budu uzrokovane nekom njegovom voljom.
Ovde bih rekao par reči o postupku zaštite prava ponuđača. Taj postupak je ono što je najviše dezavuisalo važeći zakon u prethodnom periodu. Cilj Zakona o javnim nabavkama bio je poverenje, a poverenje je izigrano kroz rad ili bolje rečeno nerad Komisije za žalbe i zaštitu prava ponuđača. Ova komisija je formirana skoro godinu dana nakon usvajanja zakona. Bila je, kao što je poznato, sastavljena od najviših predstavnika bivše vlade i u periodu do decembra meseca 2003. godine nije rešila nijedan slučaj spornih nabavki koji se pojavio pred njom. Prema nekim informacijama, zbog tog nerada Komisije zastarelo je oko 800 slučajeva spornih javnih nabavki.
Pitanje je kolika bi bila ušteda u budžetu da se po tim prigovorima o postupcima javnih nabavki rešavalo u prethodnom periodu. Praćenjem rada novoformirane komisije iz decembra vidimo da je ona u tom smislu pokazala aktivnost i da se u rokovima koji su propisani zakonom pitanja spornih nabavki uglavnom rešavaju.
Ono što je bitno reći jeste da se predloženim izmenama Zakona o javnim nabavkama ova komisija kao vrlo važan organ, jer kao što sam rekao, vraća poverenje u sam proces javnih nabavki, formira kao nezavisna, van politike, a sa dominacijom struke. Nezavisnost je obezbeđena izmenama tako što članovi Komisije ne mogu da budu izabrana lica, znači odbornici, narodni poslanici, ne mogu vršiti političke funkcije ili bilo koje funkcije koje bi umanjile ugled članova Komisije ili njenu samostalnost.
Verujemo da će se nakon formiranja komisije na ovim osnovama kako je predloženo izmenama zakona vratiti poverenje u javne nabavke, i sprečiti izigravanje zakona u potpunosti. Tek tada, nakon izmena ovog zakona i nakon Zakona o sprečavanju sukoba interesa koji smo doneli nedavno, moći će se reći da ozbiljnije i odlučnije ulazimo u borbu protiv korupcije u javnim službama. Hvala.

Poštovana potpredsednice, dame i gospodo narodni poslanici, pokušaću da se posle ovih dugih diskusija vratim na predlog današnje rasprave, a to su, tri predloga zakona iz oblasti pravosuđa, za koje DSS može da kaže da otvaraju, a jednim delom i rešavaju problem nezavisnosti i samostalnosti pravosuđa u Srbiji, koje je dugo bilo uglavnom na nivou normativne deklaracije, mada su se prethodne vlasti zaklinjale da su ga upravo one i na normativan i na faktičan način ostvarile.
Ono što se često zaboravlja kada se govori o nezavisnosti i samostalnosti pravosuđa, pored činjenice da ono utiče na ostvarivanje vladavine prava, jeste to da je važnim međunarodnim dokumentima i opštom Deklaracijom o ljudskim pravima, ali i evropskom Konvencijom o ljudskim pravima i osnovnim slobodama, samostalno i nezavisno pravosuđe proglašeno jednim od ljudskih prava. U tim dokumentima je utvrđeno da okrivljeni ima pravo da mu pošteno i javno sudi samostalan i nezavisan sud.
(Predsedavajuća: Molim vas da saslušamo narodnog poslanika.)
Upravo se u tome ogleda hipokrizija bivše vlasti koja je pompezno najavila ratifikaciju evropske Konvencije o ljudskim pravima, a nakon toga...
(Predsedavajuća: Ponovo vas molim da saslušamo narodnog poslanika. Malo međusobnog poštovanja i uvažavanja ne bi bilo naodmet.)
... posle izmena Zakona, 2003. godine faktički ukinula nezavisnost pravosuđa u Srbiji. To se uglavnom desilo baš 2003. godine, nakon uvođenja vanrednog stanja. Ocenu o tome kakvo je stanje pravosuđa u Srbiji najbolje je dala Evropska komisija u svom izveštaju, koja je napomenula da je, pored policije, pravosuđe u najtežem stanju u Srbiji, da se po tom pitanju ništa nije učinilo. Naravno, sada smo na početku da se ovo važno ljudsko pravo, pravo da sudi nezavisan i samostalan sud, ponovo utvrdi i ostvari u praksi.
Kao što je ministar u svom izlaganju rekao, DSS je u toku 2001. godine predložila pet zakona iz oblasti pravosuđa, koji su predstavljali krupan iskorak ka samostalnosti i nezavisnosti pravosuđa.
Tim zakonima bila je zajamčena njihova nezavisnost i to formiranje novih nezavisnih tela, stručnih i kompetentnih, kao što je to u nekim drugim zemljama Evrope, kao što su Portugal, Italija ili Francuska, Visoki savet pravosuđa, koji su rešavali o izboru sudija, takođe i o materijalnom statusu sudija, kao u Veliko personalno veće.
Takođe, minimiziran je uticaj svih ostalih grana vlasti, izvršne i zakonodavne i time su stvoreni svi uslovi za krupan zaokret u pravosuđu. Međutim, svi ovi reformski koraci ovih predloga DSS poništeni su, kao što smo rekli, izmenama ovih zakona u toku 2002. i 2003. godine, i to uglavnom voljom vladajuće političke elite DOS-a.
Upravo se sada nalazimo na početku građenja novih institucija u Srbiji. Vlada je u svom ekspozeu rekla da će nastojati da se otklone sve nepravilnosti koje su nastale u organizaciji pravosuđa i izbora nosilaca pravosudnih funkcija. U stvari, to jeste uslov stvaranja vladavine prava u državi, što treba da bude jedan od strateških ciljeva ovog visokog doma.
Što se tiče predloženih izmena zakona, one intervenišu, osnovni tekst, u delu koji se odnosi kako na način izbora i razrešenja nosilaca pravosudnih funkcija, pojačavaju efikasnost i kvalitet rešavanja predmeta, te na pravi način ustrojavaju organe koji rešavaju i koji se bave statusnim i materijalnim pitanjima u pravosuđu, koji su sada potpuno nezavisni od izvršne i zakonodavne vlasti.
Što se tiče izmene Zakona o sudijama, on obuhvata nekoliko pitanja, ali ću se ja koncentrisati na tri. Kada je u pitanju izbor sudija, zaista je minimiziran uticaj Narodne skupštine, njene arbitrernosti. Skupština može da izabere sudiju na predlog Visokog saveta pravosuđa i ona ne može da izvrši izbor drugačiji od predloga Visokog saveta pravosuđa. Na neki način, krajnje uslovno rečeno, ona ima jedno pravo suspenzivnog veta: ne mora da izabere tog kandidata, ali ne može da izabere kandidata koga ona želi.
Ono što jeste važno u ovom slučaju, to je činjenica da se time na pravi način utiče na kvalitet izbora sudija. Način izbora sudija je jedan od bitnih uslova nezavisnosti pravosuđa u Srbiji. Onaj ko formira kriterijume za taj izbor, ko brine o stručnim kvalitetima, moralnom integritetu, naravno i iskustvu, je taj koji na neki način oblikuje nezavisno pravosuđe u Srbiji. Samo stručan, kompetentan i nezavisan sudija biće isključivo podređen zakonu i biće isključivo onaj koji može taj zakon da primeni mimo uticaja, materijalnih i političkih.
Novina i dobar korak u ovim izmenama zakona jeste formiranje nadzornog odbora. Ne treba podsećati, a mi koji se u praksi bavimo pravom znamo, na to koliko traju dugo sudski procesi, koliko se retko zakazuju rasprave, koliko dugo treba čekati na donošenje odluka.
Pravo gubi smisao i zaštita prava gubi smisao ukoliko se procesi odugovlače i ukoliko to dugo traje.
U samim sudovima, kao što je rekao ministar u toku svoje rasprave, to pravo koje je predviđeno u osnovnom tekstu Zakona o sudijama, da se ukoliko procesi ne budu završeni u roku od šest meseci podnosi izveštaj predsednicima sudova, nisu dali nikakav konkretan efekat u praksi. Stranke su bile prepuštene uglavnom pisanju raznih pritužbi koje nisu nailazile ni na kakav odjek ili dovijanjem svojih punomoćnika, koji su imali bilo kakav uticaj na sudije ili na predsednika suda da se rasprave brže zakazuju.
Upravo formiranjem ovog nadzornog odbora, koji se formira, naravno, od sudija Vrhovnog suda, stranka u postupku koja je jedna od ovlašćenih lica, može da inicira pritužbom postupak, prvi put dobija konkretnu mogućnost da se o tome da li njen postupak traje dugo, da li je kvalitetno doneta odluka na njenu inicijativu, utiče i u samom sudu. Sudovi nakon te kontrole mogu da preduzmu nekoliko stvari nakon obavljene kontrole, ili iniciraju razrešenje sudija ukoliko se utvrde nepravilnosti, ili da se predloži Visokom savetu pravosuđa da predloži izricanje disciplinskih mera.
Kakvih sve slučajeva u praksi ima po ovom pitanju, ne treba ni podsećati. Jedan koji sam lično imao: nakon okončanja prvostepenog postupka, postupak po žalbi trajao je pune dve godine, a tuženi koji je izgubio taj spor, kamata je tekla od dana donošenja prvostepene presude, za dve godine nerešavanja u drugom stepenu, morao je da plati kamatu i nakon toga je i tužio državu. Pored silnih urgencija koje je pisao da se predmet brže reši, na kraju je dočekao da mu plene imovinu.
Što se tiče pitanja izbora predsednika suda, mislim da je baš ovim izmenama Zakona učinjen konačan kraj sa pravom političkom kontrolom nad sudovima koja je vršena preko predsednika sudova u prethodnom periodu. Veće za pitanja sudske uprave bilo je krajnje ispolitizovano i pristrasno - i njegovo formiranje i način na koji su birani predsednici sudova o tome je dao svoj stav i svoju ocenu Ustavni sud.
Međutim, zaista jeste opravdano da se preispitaju izbori predsednika sudova u prethodnim periodima, jer oni znajući da su imali iza sebe političku podršku, stvarali su jednu klimu zastrašivanja u sudovima, a mogućnost razrešenja lebdela je u vazduhu jer su predsednici znali da su iza njih ministar i izvršna vlast. Sada, nakon ovih izbora, predsednik se bira na isti način kao sudije i to je zaista pravi pomak ka nezavisnom pravosuđu.
Što se tiče Predloga o izmenama Zakona o javnom tužilaštvu, želim da istaknem da je ovaj organ kao organ koji goni učinioce krivičnih dela i drugih kažnjivih dela i stara se o zakonitosti, jedan specifičan organ po svom ustrojstvu vrlo hijerarhijski organizovan. Kada se takav organ tako organizovan potpuno podredi izvršnoj vlasti, kao što je bilo učinjeno u prethodnom periodu, onda se vrlo lako može uticati i na borbu protiv organizovanog kriminala, vrlo se jasno može kanalisati i selektivno vršiti na način protiv koga će se podizati optužnice i voditi istrage.
Upravo u prethodnom periodu bili smo svedoci takvog jednog stanja. S pravom su tu diskutanti primetili da tužilaštvo predstavlja čep pravosuđa. Mnoge krivične prijave ostaju nerealizovane, a mnogi postupci protiv pojedinaca nisu procesuirani. Zaista bi u narednom periodu trebalo nešto da se učini da se kontrola unutar pravosuđa, a konkretno tužilaštva pojača.
Moram da se osvrnem, jer ovde je spomenuto Opštinsko tužilaštvo u Bačkoj Palanci, a pošto dolazim iz Bačke Palanke želim da istaknem da je taj "tužilački lov" koji je bio ovde spomenut zaista izazvao jedno uznemirenje kod građana, pošto je tu učestvovao ne samo opštinski tužilac, nego i jedan viši tužilac. Bila je intervencija policije i ne ulazeći u to da li je tu bilo elemenata krivičnog dela, da li je bilo političkih uticaja, želim da istaknem da je nakon toga ugled tužilaštva u ovoj opštini znatno opao, a i u prethodnim godinama vrlo su se građani kritički odnosili na rad tužilaštva u Bačkoj Palanci.
Na kraju, želim da istaknem da ovi predloženi zakoni predstavljaju korak ka stvaranju pravne države u Srbiji i vraćanje dostojanstva sudovima, bolju zaštitu građana, a i prava su poruka Evropi da su istinske reforme u pravosuđu upravo započele i da ono više neće biti oblast u kojoj se do sada najmanje učinilo, neće više biti u negativnom smislu predmeti izveštaja koji nam se svake godine dostavljaju. Hvala.

Poštovana predsedavajuća, dame i gospodo narodni poslanici, na početku svoje diskusije o predloženom zakonu, želeo bih da citiram deo iz jednog za nas vrlo važnog dokumenta, koji sa jedne strane vrlo jasno objašnjava stanje u našim javnim službama, a s druge strane ukazuje zašto je važno doneti ovaj zakon i zašto je važno bilo doneti ga mnogo ranije.
Citat glasi: "Korupcija je oblast koja izaziva veliku zabrinutost. Određeni napredak je učinjen usvajanjem Zakona o finansiranju političkih partija u Srbiji i Zakona o sprečavanju pranja novca u Crnoj Gori. Ovi zakoni tek treba u potpunosti da se sprovedu, posebno da se donesu drugi ključni antikorupcijski zakoni, kao što je kodeks ponašanja državnih službenika i zakon o sprečavanju konflikta interesa. Ovaj pravni vakuum je u praksi doveo do nemogućnosti adekvatnog reagovanja na neke ozbiljne optužbe koje su se odnosile na visoke državne činovnike i ministre."
Ovaj citat, kao što vam je poznato, iz izveštaja Evropske komisije o stabilizaciji i pridruživanju za 2004. godinu, vrlo jasno ukazuje na činjenicu da je ovaj propis najvažniji i osnovni antikorupcijski propis, bez koga je u ovoj oblasti ostao prazan vakuum. Sve što se ranije radilo po ovom pitanju suzbijanja korupcije bilo je uglavnom šetanje po margini problema, a izbegavalo se jasno da se ovakav zakon donese.
Naše nesumnjivo evropsko opredeljenje koje je više puta potvrđeno u ovoj skupštini, a izneto je u ekspozeu premijera o pojačanoj proevropskoj politici, mora da bude na tragu ovakvih zaključaka najviših organa Evropske unije, u koju jednog dana želimo da se integrišemo. Očigledno je da ova vlada počinje konkretno da dela, da ispunjava delove svog programa, upravo donoseći propise u evropskom duhu.
Ova vlada ne priča o Evropi, već dela evropski. Zato je vrlo važno naglasiti ovu evropsku dimenziju donošenja ovog zakona. Nivo korupcije u ovom izveštaju koji sam pomenuo za našu zemlju na više mesta je pomenut i ocenjen kao vrlo visok, i kao jedan od najnaglašenijih problema, pored organizovanog kriminala; ide s njim ruku pod ruku. Pojedine organizacije koje su utvrđivale indeks percepcije korupcije u našoj zemlji za 2003. godinu svrstale su nas na samo dno, od 90 zemalja na 89. mesto.
U navedenom citatu ističe se da se usled odsustva ovakvog zakona nije moglo adekvatno reagovati u praksi na neke ozbiljne optužbe. Te optužbe su poznate javnosti. Finansijske zloupotrebe pojediih članova kabineta bivšeg premijera, zloupotreba članstva u Fondu za razvoj Republike i pogodnosti na tenderima za privatne firme bivših ministara, od kojih su neki nakon otkrivanja ovih zloupotreba podneli ostavke. Ovo su bili klasični slučajevi sukoba interesa koje predviđa zakon o kome raspravljamo.
Nažalost, zbog pravne sigurnosti nije moguća retroaktivna primena ovog zakona da bi se ovi slučajevi po njemu sankcionisali. Međutim, na neki način ovi događaji koji su prošlog leta otkriveni proizveli su jednu tešku posledicu po institucije.
One su razorene, poverenje u njih je umanjeno, a državna služba je shvaćena kao šansa za lično profitiranje.
Nema ničeg goreg za jednu državu od toga da se služba u njoj posmatra kao lukrativan posao. Tada se sve izopači, pa i oni časni funkcioneri izjednačavaju se sa nečasnim, a država postaje instrument pojedinaca. Nema vladavine prava, nema demokratskih institucija.
Te pojave korupcije narušile su same temelje države, tako da se u jednom trenutku moglo govoriti o fenomenu zarobljavanja države od strane moćnih državnih funkcionera, koji su ujedno bili biznismeni.
Eto takvo stanje nam je ostavila bivša Vlada, koja je uporno odbijala da ovakav jedan propis koji je sada pred nama stavi na dnevni red Skupštine. Zbog odsustva ovakvog propisa u prethodnom periodu s pravom nam se pripisuje damo smo jedna od najkorumpiranijih država.
Sada je prilika da ova skupština već na početku svog mandata napravi jedan zaista proevropski iskorak i da naša država uđe u red onih mnogobrojnih zemalja, od kojih su neke i u našem neposrednom okruženju, koje su zakonom uredile oblast sukoba privatnog i javnog interesa. Počele su da vode borbu protiv korupcije u najvišim državnim organima.
Donošenje ovakvog zakona biće korak ka utvrđivanju etike u javnim službama, što je uslov za stabilizaciju institucija u Srbiji, ali i uvod u formiranje jednog prava koje postoji u Evropskoj uniji, koje imaju građani Evropske unije, a to je pravo na dobru administraciju.
Što se tiče konkretnih rešenja iz predloženog zakona o sprečavanju sukoba interesa pri vršenju javnih funkcija, možemo reći da je ovaj zakon par ekselans antikorupcijski. On zahvata javne službe i funkcionere na svim nivoima vlasti i time teži da na sveobuhvatan način pokrije ovu materiju i suzbije sukob interesa na svakom koraku.
Slučajevi sukoba interesa u ostalim organima i ustanovama biće regulisani posebnim propisima, to je najavio juče i ministar Lončar, jer su ti slučajevi specifični. To su slučajevi ustanova i nosilaca pravosudnih funkcija.
Pored toga što su ovde propisom predviđene sankcije za kršenje ovog zakona, kao što je naglašeno više puta, one su više moralne prirode, mora se istaći da je ceo duh ovog zakona prevencija protiv korupcije i sukoba privatnog i javnog interesa. Ceo zakon je opomena svakom funkcioneru da se uzdrži od radnji koje bi istakle privatni interes, a u podređen stavile javni. To je dobro.
Na svakom koraku se nalaze prepreke za provlačenje privatnog interesa na račun javnog. U okviru, uslovno rečeno, opštih odredaba precizno se određuje pojam sukoba interesa i radnje koje se pod tim smatraju.
Funkcioner ne sme da koristi javnu funkciju za sticanje bilo kakve koristi za sebe ili povezano lice, a čiji se pojam, pojam povezanog lica, daje u članu 4. stav 3. dovoljno široko da prevencija bude zagarantovana.
Jasno se nabrajaju radnje koje se funkcioneru zabranjuju. On ne sme da javnu funkciju koristi na taj način da bi interesno pogodovao sebi ili drugome. Posle ovih opštih odredaba idu konkretne norme koje utiču na suzbijanje sukoba interesa, prijava imovine funkcionera čije se stanje permanentno kontroliše, status u upravnim odborima i vršenje rukovodnih, upravljačkih funkcija u javnim preduzećima i drugim privrednim subjektima koje je ograničeno, jer tu je uglavnom i ležao najveći izvor ovog sukoba interesa. Mnogi predstavnici bivše vlasti bili su ne samo u par već u desetine upravnih odbora.
Naravno, tu je ograničenje primanja poklona u vezi vršenja javne funkcije. Potrebno je istaći značaj odbora, od republičkog do lokalnog, koji rešavaju eventualne slučajeve sukoba interesa, što mogu da iniciraju kako pravna ili fizička lica, tako i ovi odbori po službenoj dužnosti. Ovim odborima, koji imaju važnu ulogu u ovom sistemu sprečavanja sukoba interesa, mora da se obezbedi samostalnost i nezavisnost, kako je u osnovnim odredbama ovog propisa navedeno.
Za republički odbor već sada se može reći, kako je u zakonu predložen način konstituisanja, da će ovo biti zagarantovano. Što se tiče lokalnih i pokrajinskih, ostaje da se vidi, tu je Skupština i da li je potrebna borba protiv korupcije i u tim sredinama. Izbor ljudi u ove odbore posebno će značiti za uspešnost najšire akcije u sprečavanju sukoba interesa.
Određene mere nadzora koje su date republičkom odboru prema lokalnim odborima, što je dobro, mogle su biti i šire. U lokalnim sredinama ta vrsta političke strasti je nekako agresivnija i isključivija, tamo su veće strasti, tako da se mora posebno obratiti pažnja da se zaista zagarantuje objektivan i nepristrasan rad ovih odbora.
Naravno, jasno je da se ovakvim kratkim propisom nije moglo detaljno sve regulisati. Vrste mera koje se izriču u slučaju utvrđenog sukoba interesa jasno su gradirane, zavisno od težine povrede, ali i od načina sticanja funkcije, izborom, imenovanjem ili postavljenjem. Bez obzira što ove mere imaju samo moralni karakter, činjenica da su rad i odluke odbora dostupne javnosti, upravo ima onu preventivnu snagu koja nekada za građane koji se bave javnim poslom ima jači uticaj od klasičnih kazni.
Ne može biti svejedno bilo kom funkcioneru koji drži do svog političkog i ličnog kredibiliteta da mera javnog objavljivanja povrede zakona osvane u nekom dnevnom listu.
Nije tačno da to neće uticati na poziciju tog funkcionera, jer ipak u Srbiji je ostvaren napredak kada su u pitanju demokratija i ostale slobode.
Ovakvim radom i ovlašćenjem odbora jača uloga javnosti u našem političkom životu protiv zloupotreba, a gradi se i etika o javnim službama; stvara se država u pravom sislu te reči.
Na kraju, ovakvim propisom mi vraćamo poverenje građana u državne institucije, afirmišemo etiku u javnim službama, ponovo činimo atraktivnom državnu službu, što će kroz konkurentnost na konkursima za prijem u radni odnos dati kvalitet koji je neophodan, pa i da se planirane promene sprovedu. Nadasve, ovim propisom uozbiljujemo našu nameru da jednog dana postanemo deo Evropske unije. Hvala.

Poštovana potpredsednice, dame i gospodo narodni poslanici, ovaj predlog zakona o pravima optuženog koji se nalazi u pritvoru u Međunarodnom krivičnom tribunalu i članova njegove porodice predstavlja, u širem smislu, početak uspostavljanja drugačijeg odnosa države prema našim državljanima koji su optuženi pred ovim međunarodnim sudom, ali i početak uspostavljanja dvosmerne saradnje sa Haškim tribunalom.
Više puta je rečeno da je saradnja sa Haškim tribunalom do sada bila jednosmerna i više u prilog optužbi, a skoro nikako u prilog odbrani. Optuženi koji se nalaze tamo, bez obzira šta mi o njima politički mislili, nisu tretirani kao naši državljani, od čije odbrane može da zavisi, u određenom smislu, i ekonomska budućnost naše države i naših građana. Tretirani su kao da nisu naš problem, da ih treba što pre zaboraviti i o njima ne razmišljati.
Na određen način ovaj zakon ukazuje na značaj presude koja može biti doneta na kraju procesa protiv naših državljana i država ne sme da ignoriše značaj njihove odbrane. Ovaj predlog zakona je na tom tragu. Ne možemo sa indiferentnošću da se odnosimo prema činjenici da u tom sudu mogu da budu donete osuđujuće presude za neke najviše funkcionere ove države.
Što se tiče samih prava koja se utvrđuju ovim zakonom i gde se reguliše postupak njihovog ostvarivanja, i optuženog i njegove porodice, država na poseban način tretira optužena lica, ali i članove njegove porodice, prosto zato što je njihov položaj poseban.
Oni su optuženi pred jednim međunarodnim sudom, u pritvoru su izvan naše zemlje, samim tim je otežana njihova odbrana i prikupljanje dokaza koji idu njima u prilog, a i optuženi su za najteža krivična dela. Osim toga, otežana je komunikacija članova njegove porodice, a i ako je ostvarena, skopčana je sa velikim troškovima.
Zbog toga se ovim predlogom zakona precizno utvrđuju tri prava za članove porodice, a i za samog optuženog. Za samog optuženog predviđa se paušalna naknada za troškove odbrane u vezi prikupljanja dokaza, kao i naknada troškova za obezbeđivanje stručne pomoći. Naravno, jasno zakon isključuje mogućnost da se takva naknada duplira ukoliko je obezbeđena iz sredstava Međunarodnog tribunala.
Smatramo da su ove naknade, utvrđene predloženim zakonom, pravične. Što se tiče naknada koje se isplaćuju članovima porodice optuženog, možemo reći da su te naknade takođe pravične. Ovde je više puta isticano da će biti navodno finansirani članovi porodice koji plivaju u nekom bogatstvu, međutim član 7. stav 2. jasno kaže prema kome se ne primenjuju ove odredbe. Znači, samo ukoliko optuženi koji se nalazi u pritvoru ima obavezu izdržavanja.
Što se tiče posebnih prava na komunikaciju, znači na naknadu sredstava za komunikaciju članova porodice sa samim optuženim, mislimo da dobar deo tih članova porodice nije u stanju da isfinansira tu vrstu komunikacija, ona se pored telefonskih razgovara odnosi i na slanje paketa, a takođe je u pitanju i uspostavljanje jednog pravnog odnosa na osnovu punomoćja sa advokatima koji treba da prikupljaju dokaze u korist samog optuženog.
Što se tiče toga da li je osnovano doneti ovaj zakon, želim na kraju da istaknem da je usvajanjem ovog zakona važno napraviti zaokret od jednog stalnog okretanja glava pred problemom i pred činjenicom da neki naši državljani pred jednim međunarodnim sudom mogu da budu osuđeni, a posledice takvih presuda mogu direktno da pogode i državu i naše sugrađane, kao i da mnogi članovi porodica pojedinih optuženih nisu u mogućnosti da isfinansiraju odbranu, ali i takođe troškove komunikacije.
Time idemo ka vođenju aktivne državne politike koja želi da doprinese da se činjenice utvrde istinito da bi nam sutra, ako ishod za državu ne bude pozitivan, ako bi bio negativan, bar savest bila mirna da smo učinili sve što se moglo učiniti, bez obzira koliko su okolnosti teške.