Prikaz govora poslanika

Prikaz govora poslanika Miodrag Linta

Govori

Gospođo predsednice, poštovana gospođo ministarka, poštovani gospodine ministre sa saradnicima, dame i gospodo narodni poslanici, danas ću govoriti o jednoj tački dnevnog reda koja je veoma značajna za opšti proces stabilizacije i pomirenja u regionu zapadnog Balkana. To je izbor tužioca za ratne zločine. Svi smo svesni činjenice da u prethodnih 25 godina deo međunarodne zajednice vodi politiku dvostrukih standarda prema prostoru bivše Jugoslavije. Za taj deo međunarodne zajednice postoji samo jedna strana koja je krivac, to je srpska strana, koja se smatra zločinačkom i agresovskom, a Hrvati, Albanci i Bošnjaci se smatraju nevinim žrtvama koji su vodili oslobodilačke ratove. Mislim da taj dvostruki pristup dela međunarodne zajednice sigurno ne može doprineti pravičnom odnosu, vezano za suđenja za ratne zločine u odnosu prema žrtvama i u odnosu prema nestalim licima. Samo isti standardi, u odnosu prema ratnim zločincima, prema žrtvama i prema nestalim licima, mogu da dovedu do uspostavljanja trajnog mira, uspostave poverenja i generalno stabilizacije na ovom prostoru.

Smatram da je veoma važno što je 2003. godine donet Zakon o ratnim zločinima, na osnovu koga je osnovano Tužilaštvo za ratne zločine koji je imala zadatak da upravo svojim procesuiranjem ratnih zločina doprinese procesu kažnjavanja ratnih zločinaca, s jedne strane, i procesu pomirenja, s druge strane.

Mislim da naše Tužilaštvo za ratne zločine, u prethodnih 14 godina, nije ispunilo taj zadatak u celosti. Mislim da naše Tužilaštvo za ratne zločine, kao i Haški tribunal, akcenat, pre svega, stavilo na procesuiranje zločina koji su počinili Srbi i da nije na jednak način tretiralo zločine koji su počinjeni nad srpskim civilima zarobljenicima.

Izneću nekoliko podataka vezano za ovu moju tezu. Od svog osnivanja 2003. godine Tužilaštvo za ratne zločine Srbije podiglo je optužnicu protiv 184 lica, u 64 predmeta, od toga broja dva lica su Bošnjaci, dva Hrvati, 21 Albanac i čak 159 Srba, ili 86% od svih optuženih lica.

Sa druge strane, prema podacima Republičkog centra za istraživanje rata, ratnih zločina i traženje nestalih lica u Banja Luci, Sud BiH je potvrdio optužnice protiv 651 lica. Najveći broj se odnosi na lica srpske nacionalnosti, protiv njih 383, ili čak 59%, zatim na Bošnjake 166, ili 25%, i 102, ili 16%, na Hrvate. Pred sudom BiH do sada je pravnosnažno osuđeno 181 lice, od čega 114 srpske, 41 bošnjačke i 26 hrvatske nacionalnosti.

Za zločine nad Srbima Sud BiH je izrekao samo 230 godina kazne, što čini samo 10% svih izrečenih kazni. Za zločine nad Bošnjacima Sud BiH je izrekao kaznu od čak 1800 godina, što čini 81% svih izrečenih kazni u Bosni i Hercegovini.

Prema podacima Državnog tužilaštva Hrvatska, čak 3.553 lica je osumnjičeno ili optuženo za ratni zločin, od toga čak 2.999 lica srpske nacionalnosti koji su optuženi u odsustvu, a svega 107 pripadnika hrvatske vojske ili policije, ili 3% je bilo pod istragom ili je bilo optuženo. Od njih je svega 40 osuđeno. Većina tih kazni, nažalost, nisu u funkciji istine i pravde, nego se više vređaju žrtve zbog malih kazni za stravične zločine koji su se dešavali nad srpskim civilima i zarobljenicima.

Smatram da bi novi tužilac za ratne zločine trebalo odmah da počne da radi na procesuiranju ratnih zločina nad srpskim civilima i zarobljenicima, odnosno da poveća i broj istraga i broj optužnica protiv zločinaca nesrpske nacionalnosti.

Smatram da bi trebalo da naše Tužilaštvo za ratne zločine i naše Odeljenje za ratne zločine Višeg suda pokrene, ako nikako drugačije nije moguće, i suđenja u odsustvu, jer očigledno je da ni pravosuđe BiH, ni pravosuđe Hrvatske, nije spremno da ima iste standarde prema svim ratnim zločinima. Nažalost, pravosuđe BiH i pravosuđe Hrvatske su etnički motivisana pravosuđa i obično imamo tragične činjenice da su kazne za Srbe daleko strože, a za Hrvate i Bošnjake daleko blaže.

Takođe smatram da bi novi tužilac za ratne zločine trebalo da osnuje timove za predmete ratnih zločina sa područja BiH, KiM i Hrvatske, čiji bi cilj bio da se prikupljaju dokazi za zločine protiv Srba.

Trebalo bi obezbediti veću pomoć oštećenima i svedocima, a takođe bi trebalo da Tužilaštvo za ratne zločine uradi jednu preciznu evidenciju svih ratnih zločina na prostoru bivše Jugoslavije koji su počinjeni prema pripadnicima srpske nacionalnosti.

Navešću sada niz primera zločina protiv Srba na prostoru Hrvatske, BiH i KiM, jer imam utisak da u delu naše javnosti provejava jedna teza da je samo naša strana kriva i da samo treba govoriti o zločinima koje su počinili pripadnici srpskih vojnih i policijskih formacija i da jedino srpski narod mora da se suoči sa ratnom prošlošću. Taj pristup je jednostrani pristup i dok god ne bude spremnosti i u Sarajevu, i u Zagrebu, i u Prištini, na suočavanje sa svojom zločinačkom prošlošću, smatram da svaka priča o pomirenju i uspostavi pomirenja gubi svaki smisao i nema izgleda na uspeh.

Pomenuću niz zločina na području zapadne i istočne Slavonije. Što se tiče zapadne Slavonije, tokom jeseni 1991. godine u tri hrvatske zločinačke vojno-policijske operacije „Otkos“, „Orkan“ i „Papuk“ proterano je preko 80 hiljada Srba. Počinjeni su stravični zločini. Spaljeno je i iseljeno preko 60 srpskih sela. Na primer, Marino selo kod Lipika, gde su pripadnici Zbora narodne garde ubili i mučili 18 Srba iz sela Klip i Klisa. Postoji samo prvostepena presuda, ali su komandanti toga logora oslobođeni. Mesto Novska - ubijeno sedam srpskih civila. Supruga jednog od ubijenih civila, Marica Šatović je pokrenula postupak za naknadu štete pred hrvatskim pravosuđem. Ne samo da nije dobila naknadu štete za ubijenog supruga, nego čak mora da plaća troškove sudskog postupka.

Pakračka poljana, stravični zločini koji su učinili pripadnici Merčepove jedinice kada su skupili ljude sa područja opštine Kutina, Pakrac i Zagreb. Ukupno se radi o 52 lica, od toga 43 lica su ubijena, tri se osobe vode kao nestale, a šest ih je preživelo mučenje i zlostavljanje.

Ratni pomoćnik ministra unutrašnjih poslova Tomislav Merčep osuđen je maja 2016. godine na svega pet i po godina zatvora za ubistvo 43 srpska civila. Presuda je i dalje nepravosnažna. Porodice žrtava kažu da pet i po godina zatvora za zločinca Merčepa je so na živu ranu svih tih porodica.

Imamo stravične zločine u Voćinu i okolnim selima kada su pripadnici hrvatskih formacija uhapsili 24 srpska civila koji su na brutalan način ubijeni.

Zatim zločini u Virovitici i selima oko Virovitice, gde je ubijeno 10-ak uglednih Srba. Odbijeni su zahtevi za nematerijalnu štetu porodice žrtava.

Stravični zločini su se desili i u Osijeku od jula 1991. do decembra 1991. godine. Već od leta 1991. godine počela su odvođenja, nestanci, mučenja, ubistva, zatvaranja Srba koji su ostali u Osijeku. Zločini nad Srbima su poznati kao „Selotejp“ i „Garaža“. Slučaj „Garaža“ odnosi se na otmice i mučenja srpskih civila u zgradi Sekretarijata za narodnu odbranu, čiji je sekretar bio čuveni po zlu Branimir Glavaš, dok se slučaj „Selotejp“ odnosi na slučaj ubistva srpskih civila kojima su ruke u trenutku ubistva bile vezane selotejpom.

Dokazi o ubistvima Srba u Osijeku se nalaze, prema mojim podacima, u Ministarstvu pravde Srbije. NJih je skupio sudija Ilija Šimić 2005. godine, koji je radio u Komitetu za prikupljanje podataka o izvršenim zločinima protiv čovečnosti međunarodnog prava i on je dostavio Ministarstvu pravde spisak od 53 ubijena i nestala Srbina od 1991. do 1992. godine.

U drugom dokumentu navode se imena 28 svedoka koji su osim o zločinima govorili o vremenu kako je bilo biti Srbin u Osjeku u leto, jesen, zimu 1991. godine. Nažalost, Ministarstvo pravde tada, a ni naše Tužilaštvo za ratne zločine, nije postupalo po materijalu koje je dostavio sudija Ilija Šimić. Taj materijal postoji u Ministarstvu već 12 godina. Očekujem da će izborom novog tužioca za ratne zločine ovaj materijal biti aktiviran i da će biti osnova za pokretanje istrage protiv zločina nad Srbima u Osijeku.

Godine 2009. Županijski sud u Osijeku osudio je Glavaša i još pet lica za ratne zločine protiv civilnog stanovništva. Glavaš je osuđen na 10 godina. Vrhovni sud mu smanjuje kaznu na osam godina. Služi kaznu u BiH. Ustavni sud ukida presudu Vrhovnog suda. On izlazi iz zatvora u BiH, vraća se u Hrvatsku kao slobodan čovek, iako postoji nepravosnažna presuda pomenutog Županijskog suda u Zagrebu. Sada ratni zločinac koga je osudio nepravosnažno Županijski sud u Zagrebu je biran za zastupnika u hrvatskom Saboru. Zamislite da se to desilo u Srbiji, da je neki Srbin koji je nepravosnažno osuđen izabran za poslanika? Digla bi se kuka i motika. Čitava međunarodna zajednica, Zagreb, Sarajevo, svi bi skočili na noge i rekli bi kako u srpskoj skupštini su poslanici ljudi koji su činili zločine nad civilima i zarobljenicima.

Posebno stradanje je bilo u Vukovaru, gde su pripadnici Merčepovih jedinica činili strašne zločine. Laž je i licemerje je hrvatskih političara kada govore da su rat u Vukovaru započeli Srbi. To apsolutno nije tačno. Od proleća, leta 1991. godine počeli su nestanci, hapšenja, mučenja i ubistva Srba, sve do septembra 1991. godine, kada je doneta odluka da se deblokira kasarna JNA u Vukovaru. Do septembra 1991. godine nijedan Hrvat u Vukovaru nije ubijen, niti je maltretiran.

Prema podacima Udruženja porodica ubijenih, poginulih i nestalih i nasilno odvedenih lica „Protiv zaborava“ koje deluje u Hrvatskoj iznosi se da je u Vukovaru do početka ratnih dejstava, do septembra 1991. godine ubijeno ili nestalo oko 120 Srba. Nažalost, za ta ubistva Tomislav Merčep i pripadnici njegovih formacija nisu kažnjeni.

Imali smo stravične zločine u Zadru. Po zlu poznatu „Kristalnu noć“, kada je 2. maja 1991. godine besna rulja naoružana motkama, štanglama, razbijala srpske radnje, upadala u srpske stanove, razbijala poslovne objekte srpskih firmi koje su imale tu svoje filijale.

Tokom 1991-1992. godine uništeno je oko 200 srpskih kuća, vikendica, poslovnih objekata i lokala društvenih firmi Srbije, a prema podacima tadašnjeg šefa Krivičnog odeljenja Opštinskog suda u Zadru Đure Kresovića, u širem području samog Zadra porušeno je 470 kuća i lokala u vlasništvu Srba, a ubijena su, u periodu 1991/1993 godine, u Zadru 34 Srbina, od toga 15 civila. Naravno, i o ovome zločinu se nije ništa preduzelo, odnosno nadležni pravosudni organi Hrvatske nisu procesuirali odgovorne nalogodavce i počinioce ovog zločina.

Paulin Dvor, imali smo tragičnu činjenicu da su hrvatski vojnici iz automatskog oružja u znak odmazde ubili 18 civila, među kojima je bilo osam žena i četiri bračna para. Nalogodavci toga zločina nisu procesuirani.

Posebno je tragična situacija, odnosno stravičan zločin se desio u Sisku tokom 1991-1992 godine kada je ubijeno više od 600 Srba civila. Hrvatski novinar Domagoj Margetić je 2011. godine podneo krivičnu prijavu protiv odgovornih za zločine nad Srbima u Sisku. On je predao 2011. godine našem Tužilaštvu za ratne zločine u Beogradu svu dokumentaciju o svom istraživanju, o zločinima nad preko 600 Srba u Sisku od 1991-1992 godine. Nažalost, od 2011. godine do danas naše Tužilaštvo za ratne zločine ništa nije učinilo da pokrene istragu vezanu za procesuiranje zločina nad Srbima u Sisku.

Imali smo zločine u sedam banijskih sela u trouglu između Siska, Petrinje, Sunje, kada su pripadnici MUP i zengovci ušli oklopnim vozilima, pored kojih se kretala pešadija, i kada su iz vatrenog oružja ubili 21 lice srpske nacionalnosti, a veći broj ranili. Za taj zločin takođe niko nije odgovarao.

Koralski most, septembar 1991. godine, ubijeno 13 pripadnika teritorijalne odbrane, četiri su se spasila. Imali smo farsu od suđenja Mihajlu Hrastovu punih 20 godina, nakon tri oslobađajuće presude osuđen je 2012. godine na četiri godine, iako je minimalna presuda za taj zločin deset godina. Naravno, i u ovom slučaju hrvatsko pravosuđe se pokazalo kao etnički motivisano.

Stravični zločini u Gospiću, kada je od avgusta do kraja decembra, na području nekadašnje opštine Gospić ubijeno 158 lica srpske nacionalnosti i nekoliko Hrvata koji su stali u zaštitu Srba. Osuđeni su Tihomir Orešković na 15 godina, Mirko Norac na 12 godina, dobio je i presudu za Medački džep septembra 1993. godine od pet godina i objedinjena kazna 15 godina. Izdržao je deset godina, a tih deset godina se ponašao kao da je boravio u nekom hotelu. U zatvoru se oženio, izlazio vikendom kući, tako da je to bila najbolja poruka šta hrvatsko pravosuđe misli o zločinima nad Srbima.

Imali smo naravno zločin nad tri oficira u Bjelovaru, kada je komandant kasarne doneo odluku o predaji, međutim komandant kriznog štaba Bjelovar Jure Šimić do dan danas nije procesiuran, iako je on naložio ubistvo tri srpska oficira, na čelu sa pukovnikom Kovačevićem.

Najveći zločini u vojnom logoru u Lori, kada je ubijeno oko sto Srba, a preko hiljadu je prošlo golgotu, torturu i mučenja.

Samo sam izneo deo činjenica i podataka vezano za zločine nad Srbima. Tu imamo vojno-policijske akcije Miljevački plato, Medački džep, Maslenica, stravične zločine u „Oluji“, imamo ubistvo narodnog poslanika u Hrvatskom saboru Dušana Trivolčića iz Jasenovca, uglednog Srbina u tom kraju. Pripadnici hrvatskih paravojnih formacija su došli u leto 1991. godine u njegovu kuću, odveli ga. Sledećeg jutra je nađen nedaleko od kuće ubijen. Niko nije procesuiran za ubistvo narodnog poslanika srpske nacionalnosti u Hrvatskom saboru.
Završavam, ogromni zločini u „Oluji“, imamo niz mesta gde su Srbi ubijani, ogromni zločini na Kosovu i Metohiji.
Želim na kraju još jednom da kažem svoje uverenje da će novi tužilac za ratne zločine aktivno početi da radi na procesuiranju zločina nad Srbima.
Poštovani predsedavajući, dame i gospodo narodni poslanici, poštovana gospođo Mihajlović, poštovani gosti, danas ću govoriti o Ppredlogu zakona o stanovanju i održavanju zgrada koji predstavlja jedan od najvažnijih sistemski zakona u jednom društvu, jer reguliše jednu od najdubljih potreba čoveka, a to je obezbeđivanje krova nad glavom. Takođe, usvajanje ovog zakona biće važan korak ka usvajanju strategije stambenog razvoja tokom sledeće godine.
Pošto su druge koleginice i kolege govorile o gotovo svim aspektima ovog predloga zakona, ja ću se ograničiti na jednu ciljnu grupu, jednu grupu građana Srbije koji predstavljaju najveće žrtve ratova na prostoru bivše Jugoslavije, a to je gotovo pola miliona proteranih Srba koji žive u Republici Srbiji.
Kao što je poznato, u Srbiji je sredstvima međunarodnih organizacija, većim delom, i Vlade Srbije u prethodnom periodu sagrađeno oko 3.500 stambenih jedinica za izbegla i prognana lica. Oko 3.000 hiljade porodica je dobilo pravo otkupa na osnovu Zakona o izbeglicama iz 2010. godine. Međutim, to pravo nije dobilo 530 porodica, korisnika tzv. SIR programa, čiji su stanovi izgrađeni sredstvima italijanske vlade. Tih 530 stanova se nalazi u sedam lokalnih samouprava, a to su gradovi Niš, Kragujevac, Kraljevo, Čačak, Pančevo, Valjevo i opština Stara Pazova.
Već dugi niz godina pokušavamo da ispravimo veliku nepravdu i da tih 530 porodica, od kojih su 80% izbegličke porodice, a 20% porodice domaćeg stanovništva iz ranjivih kategorija, konačno mogu da kažu da su se integrisali u srpsko društvo. Jedan od ključnih preduslova integracije jeste da čovek postane vlasnik nad tom stambenom jedinicom u kojoj živi.
Poznato je da je 2004. godine potpisan Memorandum o razumevanju između Vlade Italije i Vlade Srbije po kome je jasno rečeno da će korisnici tih stanova steći pravo otkupa kada se u njih usele. Međutim, tokom useljenja tih porodica u te stanove, tokom 2008. godine, na volšeban način je promenjena ta odredba Memoranduma o razumevanju i tim ljudima je rečeno da nemaju pravo otkupa, nego samo da budu u statusu zakupca, što je izazvalo i izaziva već punih osam godina ogorčenje tih porodica.
Sada imamo jednu paradoksalnu situaciju da, recimo, u gradu Nišu imamo tzv. zgradu nemačke vlade, znači stanove koji su izgrađeni sredstvima nemačke države, i tu živi čovek iz jednog sela sa Korduna, Banije, Like, sever Dalmacije, zapadne Slavonije, ili Bosanske Krajine, ili Federacije Bih, on ima pravo otkupa tog stana, a pored te nemačke zgrade imamo zgradu, uslovno rečeno, italijanske vlade, gde živi drugi čovek iz tog istog sela i on nema pravo otkupa tog stana. To je isto kada imate dvoje dece, pa jednom detetu kupite patike, a drugom detetu ne kupite patike, ili kupite jednom i drugom detetu patike, ili nemojte ni jednom detetu da kupite patike, ili komad odeće, ili bilo šta drugo.
U prethodnom smo periodu imali nekoliko sastanaka u Ministarstvu građevinarstva, saobraćaja i infrastrukture. Prvi sastanak je održan 15. aprila 2015. godine na kom su bili gospođa Mihajlović i gospodin Vulin, bila je gospođa Damnjanović, državni sekretar u Ministarstvu građevinarstva, i bio je gospodin Stanković, državni sekretar u Ministarstvu za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja. Tu smo dogovarali da je zaista došlo vreme da se ta nepravda ispravi i ja sam pozdravio rečenicu da su gospođa Mihajlović i gospodin Vulin rekli da smatraju da to pitanje treba konačno rešiti i omogućiti tim ljudima pravo otkupa tih 530 stanova.
Dogovoreno je da se održi drugi sastanak na kome će biti pozvani predstavnici svih sedam lokalnih samouprava i taj sastanak je zaista održan 14 dana kasnije, 29. aprila 2015. godine, gde je bilo nekoliko gradonačelnika ili zamenika gradonačelnika ili načelnika gradskih opštinskih uprava. Tu je bio prisutan gospodin Vulin, a u ime Ministarstva građevinarstva je bila prisutna gospođa Damnjanović. Tu je, takođe, konstatovano da je potrebno da se formira jedna radna grupa koja će pripremiti rešenje ovog problema u narednom periodu.
Održan je treći sastanak septembra 2015. godine, šest meseci kasnije. Na tom sastanku je bila gospođa Damnjanović, znači, po treći put, gde smo takođe razgovarali kako tehnički da to pitanje rešimo.
Tada je nastala pauza od godinu i razgori su nastavljeni oktobra ove godine kada je održan četvrti sastanak, gde je bila prisutna gospođa Brnanović i gospođa ili gospođica Atanacković, gde smo takođe na tu temu razgovarali i konstatovali da to pitanje jedino možemo da rešimo donošenjem jednog zaključka. Taj zaključak će pripremiti Ministarstvo građevinarstva, saobraćaja i infrastrukture. Treba da prođe Sekretarijat za zakonodavstvo, da dođe na Vladu, da ga usvoji Vlada i da suština toga zaključka bude, da se jasno kaže da se na 530 korisnika SIR programa primeni Zakon o izbeglicama, da se pored ovih 3.000 porodica, na koje se primenjuje Zakon o izbeglicama, primeni i na ovih 530 porodica. Očekujem u narednom periodu da ćemo u vrlo razumnom vremenu to pitanje rešiti, da će biti donet zaključak i da će to pitanje biti ispravljeno.
Samo bih želeo još nekoliko stvari da kažem. Od ovih 3.000 porodica, takođe, imamo problem da jedan deo tih porodica ne može da otkupi te stanove, iako Zakon o izbeglicama to dozvoljava. Imamo primer 18 stanara u Pančevu, gde Memorandum o razumevanju sa gradom Pančevo i nemačkom organizacijom ASB to dozvoljava. Međutim, upućen je dopis Ministarstvu građevinarstva, saobraćaja i infrastrukture. Odgovor je bio neodređen. Ljudi su ogorčeni, jer iako im memorandum jasno dozvoljavam otkup tih stanova, oni nažalost to ne mogu da učine.
Takođe, imamo nekoliko slučajeva u opštinama Alibunar, odnosno Vršac, sela Gudurica, Vlajkovac, gde se izbegličkim porodicama onemogućava pravo da otkupe svoje stambene jedinice, iako im to Zakon o izbeglicama to dozvoljava.
Ja želim da pohvalim posebno, kao primer dobre prakse, opštinu Novi Kneževac, predsednika opštine gospodina Overića, i moga kolegu narodnog poslanika, gospodina Radovana Jančića, koji su pomogli da 100 izbegličkih porodica na području opštine Novi Kneževac, u selima Srpski Krstur pod lokalnim i Banatsko Aranđelovo, dobiju pravo otkupa po razumnim cenama, po realnim cenama koje važe u tim mestima. Prethodna DOS-ovska vlast je nažalost dala cene koje su bile sedam-osam puta veće nego što su realno cene u tim selima i koje važe i za domaće građane.
Realna cena jeste oko 1.000 evra, tako da i građani iz tih sela svoje puno veće kuće ne mogu prodati za veći iznos od 1.000, 1.500 evra, a prethodna vlast je, ponavljam dala, odredila cenu da ta kuća vredi 7.000 do 8.000 evra i da se po toj ceni mora otkupiti.
Na kraju, takođe, želim da pomenem jedan veliki problem koji se tiče 57 porodica od kojih je 51 izbeglička i šest porodica iz reda domaćeg stanovništva, a tiče se stanova kojima upravlja državna firma DIPOS. Naime, nekoliko desetina porodica je dobilo pravo otkupa tih stanova, to su državni stanovi, međutim, 57 porodica to pravo nema, ponavljam 51 izbeglička porodica. To su stanovi koji se nalaze u ulici Pere Todorovića 41 stan, u ulici Kraljevačka 12 stanova, ulica Braće Grim dva stana, Stevana Musića jedan stan i Prve Pruge jedan stan. Ti su stanovi trošni, ti su stanovi u lošem stanju i mislim da bi bilo dobro da Ministarstvo građevinarstva, saobraćaja i infrastrukture pomogne da se taj problem reši i da tih 57 porodica dobije pravo otkupa tih stanova pod povoljnim uslovima.
Ja na kraju zbog nedostatka vremena ću završiti svoje izlaganje, apelujem na gospođu Mihajlović i na Ministarstvo da pomognu da svi ovi problemi koje sam u kratkim crtama izneo budu rešeni u razumno vremenskom roku. Na kraju, želim da kažem da ću u danu za glasanje glasati i za ovaj zakon i za druge zakone iz ovoga seta. Zahvaljujem.
Poštovani predsedavajući, dame i gospodo narodni poslanici, ja bih postavio dva pitanja Ministarstvu spoljnih poslova i dva pitanja ministarki Mihajlović i ministru Vulinu.
Što se tiče Ministarstva spoljnih poslova, pitanja će se odnositi na situaciju u Hrvatskoj. Brojne situacije pokazuju da se u Hrvatskoj odvija otvoreni proces rehabilitacije ustaštva i ustaške ideologije i da hrvatsko društvo nema snage da se suoči sa svojom zločinačkom prošlošću iz vremena Drugog svetskog rata i iz vremena devedesetih godina.
Značajan doprinos tome procesu daje, nažalost, hrvatska predsednica Kolinda Grabar Kitarović, jedan broj hrvatskih političara, ali i jedan broj javnih ličnosti, sportista, pripadnika katoličke hijerarhije, umetnika i drugih.
Naveo bih samo nekoliko primera, šovinističkoga i profašističkog, ponašanja hrvatske predsednice. Kolinda Grabar Kitarović je, nedavno, prilikom posete u Kanadi se slikala sa ustaškom zastavom i nakon povratka izjavila šokantnu izjavu da ona u tome ne vidi ništa sporno.
Zatim, hrvatska predsednica ide redovno na poklonjenje streljanim ustaškim zločincima u Blajburg i tamo polaže cveće na jednu spomen ploču na kojoj se nalazi ustaška šahovnica i na toj ploči piše – u čast i slavu poginulim hrvatskim vojnicima.
Hrvatska predsednica je izjavila da obožava da sluša, glavnu zvezdu na hrvatskoj estradi, proustaškog pevača Marka Perkovića Tomsona, koji peva o klanju Srba. Hrvatska predsednica nije osudila nedavno paljenje srpske zastave u Glini, čime se otvoreno poziva na linč preostalih Srba u Hrvatskoj.
Hrvatska predsednica, kao vrhovni komandant hrvatskih oružanih snaga, nije osudila misu koju je služio vojni vikar Treće gardijske brigade. Konačno. najnoviji događaj, jeste činjenica da se hrvatska predsednica nije usudila podizanje spomen ploče sa ustaškim pozdravom u centru Jasenovca, čime je direktno uvredila stotine hiljada ubijenih Srba, Roma i Jevreja u zloglasnoj NDH.
Postavio bih, prvo pitanje Ministarstvu spoljnih poslova – kada će naše Ministarstvo uputiti najoštriji protest hrvatskoj strani, u kome će izneti sve ove činjenice i tražiti da Hrvatska započne proces suočavanja sa svojom prošlošću?
Takođe, drugo pitanje – kada će naše Ministarstvo spoljnih poslova poslati oštar protest predsedniku Evropske komisije, predsedniku Evropskog parlamenta, predsedavajućem Komiteta za spoljne poslove Evropskog parlamenta, šefu grupacije Evropske narodne partije, čija jedna članica i Hrvatska Demokratska zajednica i zatražiti da institucije Evropske unije konačno pošalju jasnu poruku zvaničnom Zagrebu da je ovakvo ponašanje neprihvatljivo i da Hrvatska izaziva nemir, nestabilnost i širi mržnju u ovome regionu?
Postavio bih, takođe, dva pitanja Ministarstvu rada, zapošljavanja, socijalna i boračka pitanja i Ministarstvu građevinarstva, odnosno gospođi Mihajlović i gospodinu Vulinu, vezano za problem 530 porodica, korisnika SIR programa.
Naime, u Srbiji imamo oko 3.500 izbegličkih porodica koje su rešile svoje stambeno pitanje. Tri hiljade porodica je dobilo pravo da otkupi svoje stanove po Zakonu o izbeglicama, ali, nažalost, 530 porodica to pravo nije dobilo, a oni žive u sedam gradova. To su gradovi Niš, Čačak, Valjevo, Kragujevac, Kraljevo, Pančevo i opština Stara Pazova.
Mislim da se radi o jednoj velikoj nepravdi, da 530 izbegličkih porodica i jednim delom porodica domaćeg stanovništva nemaju pravo na otkup svojih stanova i čekaju da se ta nepravda ispravi punih osam godina.
Postavljam pitanje, gospođi Mihajlović i gospodinu Vulinu, – kada će pripremiti predlog zaključka za Vladu, po kome će se omogućiti da se na ovih 530 kartica primeni Zakon o izbeglicama i da te porodice konačno dobiju pravo otkupa i da znaju da žive u svojim stanovima? Na taj način bi bila ispravljena višegodišnja nepravda prema tim porodicama. Hvala.
Poštovana predsednice, uvaženi narodni poslanici, postavio bih nekoliko pitanja Ministarstvu za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja. Naime, navedeno ministarstvo je leta 2014. godine pripremilo Nacrt zakona o pravima boraca, vojnih invalida, civilnih invalida rata i članova njihovih porodica. Krajem 2014. godine bilo je održano nekoliko javnih rasprava i kroz te javne rasprave smo uočili da postoje određeni nedostaci u samom Nacrtu zakona. Podsećam da u Srbiji ima negde oko 400.000 boraca, od toga oko 50.000 pripadnika vojske i policije bivše Republike Srpske Krajine.
Ključna zamerka, pre svega, Krajišnika, krajiških boraca jeste da tim nacrtom zakona nije predviđeno pravo na priznanje ratnog staža u dvostrukom trajanju posle 27. aprila 1992. godine, dakle kada je osnovana Savezna Republika Jugoslavija. To je veliki problem, jer se Krajišnici zbog ovakvog nacrta zakona osećaju diskriminisano, uvređeno, povređeno, jer smatraju da su se časno borili za svoja ognjišta i za SFRJ, Saveznu Republike Jugoslaviju i Republiku Srbiju.
Drugi problem jeste što tim nacrtom zakona preti opasnost da invalidi, krajiški invalidi, porodice krajiških palih boraca izgube pravo na porodičnu i ličnu invalidninu ako su stradali posle 27. aprila 1992. godine. Takođe, ministarstvo je počelo na nezakonit način da primenjuje već ovaj nacrt zakona i svim onim invalidima i porodicama palih boraca koje borave tri meseca duže izvan Srbije se ukida pravo na porodičnu i ličnu invalidninu.
Takođe, ukinuto je i pravo ličnu invalidninu za 170 civilnih invalida rata sa područja Krajine. Mislimo da to nisu dobre stvari i da bi trebalo nadležno ministarstvo u narednom periodu da popravi ovaj nacrt zakona pre ulaska u skupštinsku proceduru. Zbog toga postavljam nekoliko pitanja.
Prvo pitanje jeste - zbog čega Ministarstvo rada, zapošljavanja, boračkih i socijalnih pitanja uporno odbija da u nacrt zakona stavi odredbu da sa svim pripadnicima Vojske i policije RSK prizna ratni staž u dvostrukom trajanju u periodu od 1991. do 1995. godine
Drugo - zbog čega se porodicama palih boraca, invalidima ukida pravo na ličnu i porodičnu invalidninu ako borave više od tri meseca izvan Srbije? Pravo na porodičnu, ličnu invalidninu je stečeno pravo i ono ne sme biti ukidano.
Treće pitanje - zbog čega je civilnim invalidima rata sa područja Krajine ukinuto pravo na ličnu invalidninu?
Četvrto pitanje jeste - kada će konačno Ministarstvo za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja da pošalje nacrt zakona na Vladu i kada će predlog zakona doći u Skupštinsku proceduru?
Mislimo da je krajnje vreme da se na jedan sistemski način reguliše pitanje 400.000 boraca u Srbiji, a posebno oko 50.000 Krajišnika, odnosno pripadnika Vojske i policije Republike Srpske Krajine. Mislim da je to važna stvar da je to civilizacijski i moralni i nacionalni dug države Srbije prema najvećim žrtvama rata na prostoru bivše Jugoslavije, a to su Srbi stradali na području sadašnje Hrvatske i Federacije BiH. Hvala.
Poštovani predsedavajući, poštovane koleginice i kolege, povod za moja današnja pitanja Tužilaštvu za ratne zločine Republike Srbije jeste višednevna poseta glavnog tužioca Haškog tribunala Serža Bramerca zvanično u Sarajevu, u sklopu njegovih priprema za šestomesečne izveštaje Savetu bezbednosti.
U toku svog boravka, zvanično u Sarajevu, gospodin Bramerc se sastao sa porodicama nestalih lica, sa delegacijom Saveza logoraša, koji su izrazili svoje nezadovoljstvo zbog činjenice da Tužilaštvo BiH ne radi svoj posao kako treba, odnosno ne podiže optužnice protiv počinilaca ratnih zločinaca, protiv Srba.
Ja ću samo navesti nekoliko primera koji najbolje pokazuju kakav je bio obim zločina protiv srpskog naroda za vreme odbrambeno otadžbinskog rata u BiH, a da se ništa na tom planu nije učinilo.
Prvi primer jeste selo Sjekovac u opštini Brod, u Bosanskoj Posavini i to je prvi masovni zločin na početku rata u BiH, kada je ubijeno devet srpskih civila. Zatim, imamo zločine u drugim mestima opštine Brod, zatim u opštinama Orašje, Odžak, Brčko, Derventa, ništa se nije učinilo na procesuiranju ratnih zločina Bosanskoj Posavini.
Zatim, imamo brojne zločine na području Sarajeva, od Dobrovoljačke ulice. Prema podacima Saveza logoraša, na području Sarajeva, za vreme rata bilo je 126 logora za Srbe, pomenuću samo neke od najzloglasnijih, kao što je Silos, Kasarna Viktor Bubanj, zatim Jama kazani, gde su ubijani na zverski način sarajevski Srbi i bacani tamo. Ništa nije učinjeno od strane tužilaštva BiH da se pokrene procesuiranje zločina protiv Srba u Sarajevu.
Zatim, imamo brojne zločine u Podrinju, od strane snaga Nasera Orića, u opštinama Srebrenica, Zvornik, Bratunac, Vlasinica, Skelani. I tu takođe ništa nije učinjeno na kažnjavanju počinilaca zločina protiv Srba u tom području.
Imamo mnogobrojne zločine od strane Armije Petog korpusa, Armije BiH, na čelu sa Atifom Dudakovićem u 13 zapadnokrajišnih opština. Tu su takođe dejstvovale 1994/95. godine i snage Hrvatske vojske, izvršile agresiju na taj deo područja gde je živeo srpski narod. Tu imamo takođe brojne zločine od sela Kamen u Glamoču, zatim zločine u Drvaru, selo Čaprazlije, Grahovo, zatim u Livnu, Krupi i najveći zločin je bio u Mrkonjić gradu, gde su hrvatske snage na zverski način ubile 181 srbina i zatrpale u zajedničku masovnu grobnicu.
Nažalost, prošlo je 20 godina od završetka rata na području BiH, a faktički i dalje stojimo na početku vezano za kažnjavanje zločinaca iz reda bošnjačko-hrvatskog naroda u odnosu na srpske ratne zarobljenike i civile.
Ja bih želeo da postavim, odnosno da prvo kažem jednu informaciju. Na sajtu Tužilaštva za ratne zločine, objavljeno je da je u 329 predmeta ratnih zločina, naše tužilaštvo razmenilo informacije, dokaze sa tužilaštvima za ratne zločine u Hrvatskoj, BiH, Crnoj Gori i sa UNMIK-om, odnosno EULEKS-om. Od toga broja, sa hrvatskom stranom 166, sa Sarajevom 53, sa Podgoricom 13 i sa UNMIK i EULEKS 97.
Ja postavlja tri pitanja našem Tužilaštvu za ratne zločine. Prvo, koliko predmeta ratnih zločina se odnosi na zločine protiv Srba u Hravatskoj, BiH, Crnoj Gori, KiM?
Drugo pitanje, u koliko predmeta ratnih zločina protiv Srba su tužilaštva Hrvatske, BiH, Crne Gore, odnosno UNMIK, EULEKS podiglo optužnice vezano za zločine protiv Srba?
I treće pitanje, kada će naše tužilaštvo za ratne zločine da pokrene istrage u svim onim predmetima za koje poseduje konkretne dokaze i informacije da su učinjeni zločini protiv Srba, a to nisu pokrenula nadležna tužilaštva u Hrvatskoj, BiH, Crnoj Gori, odnosno UNMIK, EULEKS. Hvala.
Poštovani predsedavajući, dame i gospodo narodni poslanici, dana 4. avgusta ove godine obeležićemo 20 godina od stradanja i progona Srba u Hrvatskoj u akciji „Oluja“. Tih dana hrvatske oružane snage proterale su preko 250 hiljada Srba, stradalo je preko dve hiljade Srba, a uništeno, popaljeno ili opljačkano preko 40 hiljada stambenih, privrednih i pomoćnih objekata.
U nastavku, posle akcije „Oluja“, hrvatsko-muslimansko-bošnjačke snage su sa područja zapadno krajiških opština proterale još 125 hiljada Srba, a 655 Srba je ubijeno. Posebno ističem masovnu grobnicu u Mrkonjić Gradu gde je ubijen 181 Srbin.
Ne smemo zaboraviti stradanja Srba i na drugim područjima bivše Jugoslavije. Podsećam na druge hrvatske vojno-policijske akcije, akcija „Otkos“ 1991. godine, kada je desetine hiljada Srba proterano sa područja zapadne Slavonije, većeg dela zapadne Slavonije, zatim operacija, odnosno akcije „Miljevački plato, Maslenica, Meljački džep“, akcija „Bljesak“ kojom su proterani Srbi 1. maja 1995. godine sa preostalog dela zapadne Slavonije koji je bio pod srpskom kontrolom.
Takođe, ne smemo zaboraviti stradanja Srba na području Bosne i Hercegovine. Pored stradanja Srba u zapadno krajiškim opštinama, imamo stradanja Srba u drugim delovima federacije BiH u Mostaru, Sarajevu, Bugojnu, Tuzli, Travniku i drugim gradovima.
Prema podacima Saveza logoraša Republike Srpske na području Bosne i Hercegovine, pre svega federacije BiH, bilo je 526 logora za Srbe.
Takođe, ne smemo zaboraviti stradanje Srba na području Kosova i Metohije odakle je proterane preko 200 hiljada Srba i drugih nealbanaca. Takođe, imamo nekoliko hiljada stradalih Srba na području Kosova i Metohije.
Zbog tih svi činjenica Vlada Republike Srbije na zajedničkoj sednici sa Vladom Republike Srpske je donela odluku da se 5. avgust proglasi danom sećanja nastradale i prognane Srbe.
Ja zaista želim u ime izbegličkih udruženja, u ime prognanih Srba da se zahvalim Vladi Republike Srbije, premijeru Vučiću koja je, to je prva Vlada, odnosno je to prvi put da jedna Vlada Republike Srbije na takav način odlučila da pokaže odnos prema stradalim i prognanim Srbima.
Želim da postavim dva pitanja. Prvo pitanje postavljam Tužilaštvu za ratne zločine Republike Srbije, tužiocu Vladimiru Vukčeviću - koje konkretne mere aktivnosti Tužilaštvo za ratne zločine je preduzelo i preduzima da konačno počne kažnjavanje, procesiranje zločina nad Srbima?
Na žalost, činjenice pokazuju da hrvatsko pravosuđe i pravosuđe BiH, odnosno tužilaštvo i sud BiH imaju dvostruke standarde u suđenjima za ratne zločine, daleko strože za Srbe, daleko blaže za Hrvate i Bošnjake.
Ista situacija jeste i na području Kosova i Metohije od tzv. prištinskih vlasti. Mi velike nade polažemo u Tužilaštvo za ratne zločine i očekujemo da jednim aktivnim pristupom prema tužilaštvu Hrvatske, tužilaštvu Bosne i Hercegovine pokrene pitanje brojnih ratnih zločina nad Srbima u hrvatskih gradovima.
Pomenuću samo velike zločine na području BiH nad Srbija - Tuzlanska kolona, Sarajevska kolona, veliki zločini u Sarajevu. Veliki zločini pripadnika Petog korpusa armije BiH u zapadno krajiškim opštinama. Svi ti zločini su do danas ostali nekažnjeni i tužilaštvo za ratne zločine ima veliku odgovornost da ta pitanja konačno pokrene.
Postavljam takođe i pitanje Komisiji za nestala lica - koje je mere preduzela vezano za rešavanje pitanja nestalih lica?
Na kraju, želim da pozovem sve građane Republike Srbije da 5. avgusta dođu na parastos koji će se održati u crkvi Svetog Marka na Tašmajdanu. Parastos će služiti njegova svetost patrijarh Irinej. To je u 11 časova.
U 14 časova istog dana, evo završavam, dakle 5. avgusta, u sredu, biće održana Velika memorijalna akademija u velikoj dvorani Sava Centra gde ćemo se prisetiti stradanja i progona srpskog naroda sa područja Hrvatske, Bosne i Hercegovine, Kosova i Metohije.

Na toj će akademiji biti prikazan jedan petnaestominutni film o stradanju Srba i biće jedan kratak umetnički program. Hvala.
Poštovani predsedavajući, dame i gospodo narodni poslanici, pitanje ću uputiti Ministarstvu spoljnih poslova, Ministarstvu finansija i visokom predstavniku Vlade Republike Srbije za sukcesiju prof. Etinskom, vezano za opstrukciju sprovođenja jednog veoma važnog međudržavnog sporazuma koji se zove Bečki sporazum o sukcesiji, od strane Republike Hrvatske i Bosne i Hercegovine.
Kao što je javnosti poznato 2001. godine, u Beču je potpisan Sporazum o sukcesiji od strane predstavnika država naslednica bivše Jugoslavije. Taj sporazum ima sedam aneksa vezano za regulisanje podele diplomatsko-konzularnih predstavništava, finansijske arhive, pasive, arhivske građe itd. Međutim, za pola miliona proteranih Srba koji žive u Srbiji iz Bosne i Hercegovine, odnosno iz Federacije BiH i Hrvatske i za preko 100.000 građana Srbije koji su rodom i poreklom iz Hrvatske i BiH, ključna stvar jeste da gotovo 15 godina se opstruiše sprovođenje od zvaničnoga Zagreba i Sarajeva, Aneks 7 tog sporazuma, ili Aneks G tog sporazuma, koji se zove – privatna svojina i stečena prava. U tome aneksu se veoma jasno kaže da svim građanima, ali i pravnim subjektima, moraju biti zaštićena i vraćena prava koja su imali na dan 31.12.1990. godine, a svi ugovori sklopljeni za vreme rata, pod pritiscima i pretnjama, moraju biti proglašeni ništavnim.
Parlament i država naslednica bivše Jugoslavije su taj sporazum ratifikovali do marta 2004. godine i juna 2004. godine taj sporazum je stupio zvanično na snagu. Prema Ustavu Republike Hrvatske, prema ustavima drugih država naslednica bivše Jugoslavije, prema međunarodnom pravu, ratifikovani međudržavni sporazumi imaju jaču snagu od domaćih zakona. Međutim zvanični Zagreb uporno opstruiše sprovođenje tog sporazuma.
Pomenuću samo neki od brojnih problema sa kojim se suočava pola miliona proteranih Srba iz Hrvatske i Federacije BiH, ali i skoro 200.000 Srba koji žive sada u Hrvatskoj, skoro 100.000 Srba koji žive u Federaciji BiH. To je pitanje oduzetih 40.000 stanarskih prava. Oko 50.000 penzionera potražuje svoje zaostale neisplaćene penzije, ukupno 71 penzija po penzioneru. U Hrvatskoj je oteto od završetka rata, oteto 800.000 katastarskih parcela. Ponavljam, 800.000 katastarskih parcela poljoprivrednoga zemljišta. Preko 10.000 srpskih kuća je srušeno u klasičnim terorističkim akcijama za vreme rata po Hrvatskim gradovima gde nije bilo ratnih dejstava. Nekoliko hiljada proteranih Srba potražuje dinarsku deviznu štednju. Nekoliko hiljada proteranih Srba potražuje da se konačno ponište ugovori koji su sklopljeni pod pritiscima i pretnjama za vreme rata i da im se vrate njihove kuće. Nekoliko hiljada Srba potražuje da se ponište ugovori o prodaji njihovih kuća sistemom lažnih ugovora ili sistemom dvostrukih ugovora gde u Agenciji za privredne registre bio daleko veći iznos u ugovoru dok su oni dobili ugovor sa daleko manjim iznosom, a razlika je ostajala činovnicima u Agenciji i posrednicima.
Ono što je ključna stvar jeste da tražimo od Ministarstva spoljnih poslova, od Ministarstva finansija koji se bavi sukcesijom i od prof. Etinskog, visokog predstavnika Vlade Srbije za sukcesiju, da pokrenu pitanje osnivanja međudržavnih komisija za sprovođenje Aneksa G, Bečkog sporazuma o sukcesiji i sa Republikom Hrvatskom i sa BiH. Kada će se pokrenuti osnivanje tih međudržavnih komisija, s jedne strane, a sa druge strane da se izvrši pritisak na zvanični Zagreb i Sarajevo da konačno prihvate da se sastane stalni i mešoviti komitet za sprovođenje Bečkog sporazuma o sukcesiji koji je inače osnovan po tom sporazumu, koji se nije sastao od septembra 2009. godine, kada je održan poslednji sastanak u Beogradu. Bez sastanka tog komiteta, bez osnivanja ovih međudržavnih komisija, pitanje otetih imovinskih prava oštećenih građana i dalje će ostati ne rešeno i mi nećemo sigurno moći da govorimo između Srbije, Bosne i Hercegovine i Hrvatske je moguće uspostaviti najbolje odnose, preko leđa pola miliona Srba koji i dalje potražuju da se poštuje temeljna evropska vrednost, a to su ljudska prava. Hvala vam.
Poštovani gospodine predsedavajući, poštovana gospođo Joksimović i drugi gosti iz Vlade, dame i gospodo narodni poslanici, ja ću govoriti o dve tačke današnjeg dnevnog reda. Prva se tiče Predloga zakona o izmeni i dopuni Zakona o posebnim uslovima na upis prava svojine na objektima izgrađenim bez građevinske dozvole.
Jedan od velikih problema u ovoj oblasti jeste činjenica da imamo preko milion i 300 hiljada nelegalno sagrađenih objekata. Od tog broja, prema prethodnom Zakonu o planiranju i izgradnji, za oko 700 hiljada objekata je podnet zahtev za legalizaciju, ali imamo i dalje preko 600 hiljada objekata za koje čak i nema zahtev za legalizaciju.
Šta je cilj ovog zakona koji je usvojen nedavno? Svi objekti, bez obzira da li su stambeni ili poslovni, vikendice, pomoćni objekti, ekonomski objekti itd, treba da se upišu u katastar i da vlasnici tih objekata znaju da su ti objekti sada tretirani u skladu sa zakonom.
Međutim, treba voditi računa da je to samo delimična legalizacija ili katastarska evidencija. Naime, pored svakog takvog objekta postoji jedna zabeležba da ta lica, vlasnici tih objekata, nisu platili naknadu za uređenje građevinskog zemljišta, nisu platili naknade za opremanje komunalnom infrastrukturom i nisu platili razne dažbine i takse.
Ono što je veoma važno istaći jeste da je ovo sada jedna prilika da se pokuša pronaći mehanizam da se podstaknu vlasnici tih milion i 300 hiljada nelegalnih objekata da urade i završnu, odnosno konačnu ili finalnu legalizaciju, što znači da su platili troškove vezano za dobijanje građevinske i upotrebne dozvole.
Pozdravljam izmene i dopune ovog zakona, pre svega zbog činjenice što je zaista u praksi bilo dosta primera zloupotreba od strane inspekcijskih službi koji su u obe varijante, i kod lica koja su već upisana u katastar i kod lica koja još nisu podnela zahtev, donosili rešenja o rušenju tih objekata. To je zaista neprihvatljivo i ova izmena ima puno opravdanje, iz razloga što se nijedan objekat neće moći rušiti bez pravosnažnog rešenja od strane nadležne instance.
Na koji način bi se moglo podstaći da svi ovi građani koji imaju nelegalne objekte, koji će upisati pravo svojine u katastar, ali to će biti delimična legalizacija, da urade konačnu legalizaciju? Želim da podsetim javnost u Srbiji da ovde živi preko pola miliona proteranih lica sa područja Hrvatske i Federacije BiH, da živi preko 200 hiljada proteranih lica, odnosno interno raseljenih lica sa područja KiM i da imamo zaista i veliki broj građana iz redova domaćeg stanovništva koji se nalaze u jednoj teškoj socijalno-ekonomskoj situaciji.
Šta je moj predlog? Ja predlažem da se usvoji jedan amandman na Zakon o planiranju i izgradnji da ove tri kategorije građana – izbegla lica, proterana lica iz Hrvatske i Federacije BiH i interno raseljena sa KiM i značajan broj građana iz redova domaćeg stanovništva, dobiju popust za konačnu legalizaciju. Naime, da se donese odluka da kada lokalne samouprave odrede naknadu za plaćanje građevinskog zemljišta, za komunalnu infrastrukturu, da se kaže: za ove tri kategorije lica biće popust 50% od cene koju odredi lokalna samouprava.
Na primer, kuća od 200 kvadrata, koja je sagrađena, recimo, na periferiji Novog Sada, konačna legalizacija košta oko 2.000 evra. Ono što je dodatni predlog, to je da se taj popust odnosi na prvih 100 kvadrata. Znači, da se uzme u obzir situacija i način na koji su ti ljudi došli, odnosno da su proterani iz svojih krajeva, da se uzme u obzir domaće stanovništvo koje ima nelegalno sagrađene objekte i da se kaže – za prvih 100 kvadrata stambenih objekata biće popust 50%, za ostale kvadrate, ako je kuća od 200 kvadrata, vlasnik će plaćati punu cenu, kao i ostali građani, od 100 do 200 kvadrata. Mislim da bi na taj način uputili jednu snažnu poruku ovim kategorijama građana, da država ima u vidu njihovu tešku situaciju, s jedne strane, da ima u vidu način na koji su došli u Srbiju i da im se na taj način oduži i pokaže jedno razumevanje zbog tragedije koju su doživeli.
Ovaj predlog je dobar i sa drugog stanovišta. Naime, to će podstaći veliki broj tih ljudi iz ovih navedenih kategorija da se odluče da urade i tu završnu legalizaciju, da kažu – ovo košta dve hiljade evra, ja sad dobijam popust, to će sada biti hiljadu evra, ja ću to da platim i da postanem u pravom smislu vlasnik, odnosno da tu kuću mogu da otuđim ili da dignem kredit, da počnem nekakvu proizvodnu aktivnost ili nešto slično. Mislim da bi to bila jedna pravedna i dobra stvar za ove građane.
Takođe, na kraju bih želeo kratko da podsetim javnost Srbije za jedan problem koji postoji. Naime, sredstvima međunarodnih organizacija izgrađeno je u prethodnih 20 godina oko 3.500 stambenih objekata vezano za rešavanje problema izbeglih i interno raseljenih lica. Po Zakonu o izbeglicama iz maja 2010. godine, oko 3.000 vlasnika tih stambenih jedinica ima pravo otkupa. To pravo otkupa samo nema 530 porodica čija su sredstva izrađena kroz SIRP sredstva, odnosno sredstva italijanske Vlade. Mislim da je nepravda da imate da recimo imate u jednom Nišu zgradu, hajde da uslovno kažemo nemačke vlade i da ti ljudi nisu plaćali kiriju godinama i da imaju sada pravo otkupa, a da sada ti isti ljudi, te iste populacije u zgradi pored ove zgrade koja je izgrađena sredstvima italijanske vlade su plaćali veliku kiriju i još nemaju pravo da otkupe te stanove.
Apelujem na nadležne ministre u Vladi, gospođu Mihajlović, gospodina Vujovića, gospodina Vulina da pokušamo naći rešenje i da izjednačimo te ljude u svojim pravima. To je isto kada imate troje dece i sada za dvoje dece kupite patike, a trećem detetu ne kupite patike. Znači, ili imate isti odnos prema svima da niko nema pravo otkupa od tih 3.500 porodica ili imaju svi pravo otkupa. Mislim da je to relativno lako rešiva stvar i da uz malo volje mislim da možemo ispraviti tu nepravdu prema 530 porodica, korisnika SIRP programa.
Podsećam da u toj grupaciji od 530 porodica imamo i 20% domaćeg stanovništva, socijalno ugroženog stanovništva koji takođe podržavaju ovu inicijativu i zaista bi bili zahvalni nadležnim ministrima da ovaj problem nakon šest godina agonije se reši.
Na kraju želim samo da kažem da ću u Danu za glasanje podržati ovaj paket zakonskih predloga jer mislim da je dobar i da doprinosi daljoj afirmaciji politike Vlade čiji je cilj stvaranje jedne uređene, moderne države. Hvala vam.
Hvala gospodine predsedavajući.

Gospodine predsedavajući, dame i gospodo narodni poslanici, želim da postavim tri pitanja ministru spoljnih poslova gospodinu Dačiću.

Povod za moje obraćanje jeste nedavna odluka gradonačelnika grada Zadra, Božidara Kalmete, da se uklone ostaci miniranih srpskih kuća bez saglasnosti njihovih vlasnika. Podsećam da su gradske vlasti Zadra još 2010. godine pokušale isto, ali je tadašnja Kancelarija za ljudska prava u Zagrebu stala na stanovište da se otklanjanje ruševina može sprovoditi isključivo uz saglasnost njihovih vlasnika i da bi njihovo uklanjanje bez saglasnosti vlasnika značilo kršenje načela nepovredivosti vlasništva.

Želim da podsetim javnost u Srbiji da je za vreme rata u nizu hrvatskih gradova, dakle, van područja ratnih delovanja, u klasičnim terorističkim akcijama srušeno, odnosno uništeno preko 10.000 srpskih kuća i privrednih objekata.

Daću samo dva primera. Na području grada Bjelovara srušeno je oko 600 kuća. Kada je tadašnji zamenik načelnika policijske uprave Bjelovar, Hrvat Ivan Srnec, hteo da se utvrde krivci, uskoro je bila njegova kuća minirana.

Takođe, još teži primer jeste slučaj grada Zadra, gde je bio žestoki obračun sa Srbima. Vrhunac tog obračuna bio je 2. maj 1991. godine, tzv. kristalna noć, kada je rulja naoružana metalnim štanglama i palicama razbijala, uništavala stotine srpskih kuća i objekata.

Ove činjenice pokazuju da nisu bili u pitanju izolovani incidenti, nego da je bila jedna organizovana akcija koja je bila koordinirana iz jednog centra, sa ciljem da se Srbima pošalje jasna poruka, da im čak i u hrvatskim gradovima gde nema rata nema života i da im je najbolje da se isele iz Hrvatske.

Takođe, želim da kažem da je grad Zadar uporan u svom insistiranju da se uklone te ruševine. Gradske vlasti vrše pritisak na Srbe koji su vlasnici tih ruševina, da moraju da potpišu rešenja o njihovom uklanjanju, a ako to ne potpišu da će ih gradske vlasti onda ukloniti, ali uz trošak samih vlasnika. Mislimo da je to nedopustivo i ja u tom smislu želim da postavim tri pitanja gospodinu Dačiću.

Prvo pitanje – kada će Ministarstvo spoljnih poslova da pokrene prema hrvatskoj strani inicijativu da se donese zabrana o uklanjanju miniranih srpskih kuća i privrednih objekata, dok se ne postigne saglasnost sa vlasnicima o načinu nadoknade ili obnove tih objekata u nekadašnjim gabaritima ili na drugi način?

Drugo pitanje - kada će Ministarstvo spoljnih poslova pokrenuti inicijativu prema hrvatskoj strani da se konačno procesuiraju nalogodavci, izvršioci vezano za rušenje preko 10.000 srpskih kuća i privrednih objekata u hrvatskim gradovima gde nije bilo ratnih dejstava?

Konačno treće pitanje – kada će Ministarstvo spoljnih poslova pokrenuti inicijativu prema hrvatskoj strani da se pronađe konačno rešenje vezano za nadoknadu štete za te uništene objekte, odnosno kuće?

Predlažem sledeće. Sporazumom o normalizaciji odnosa iz 1996. godine predviđeno je i formiranje Komisije za naknadu štete. Ta komisija je osnovana zaista 1997. godine i do početka bombardovanja SRJ 1999. godine ona je održala 13 sastanaka. Posle 2000. godine njen rad je potpuno zamro i ona ne funkcioniše već punih 15 godina. Cilj te komisije jeste da se konačno napravi jedan nacrt sporazuma o naknadi štete i da se tim sporazumom definišu načini kako će se vlasnici porušenih 10.000 srpskih kuća i privrednih objekata u hrvatskim gradovima konačno obeštetiti.

Smatramo da je to jedno veoma važno pitanje i da bez rešavanja tog pitanja ne možemo govoriti o potpunoj primeni Sporazuma o normalizaciji odnosa između Srbije i Hrvatske i ne možemo govoriti o iskrenom pomirenju između dva naroda i najboljim odnosima između dve države. Hvala vam.
Gospodine predsedavajući, poštovani članovi Vlade, dame i gospodo narodni poslanici, Srbija je u majskim poplavama doživela najveću prirodnu katastrofu u svojoj istoriji. Sa tog aspekta treba posmatrati Izveštaj Vlade o kome danas raspravljamo. Moram priznati da ne razumem kritike opozicije koji taj izveštaj kvalifikuju negativno.
Ako uzmemo razmere katastrofe, možemo reći da je Vlada pokazala maksimalnu angažovanost, da je Vlada pokazala sposobnost i odgovornost da se nosi sa poplavama, da je Vlada učinila sve što je u njenoj moći da smanji razmere katastrofe. Međutim, moramo priznati da je u jednom delu lokalnih samouprava, na nižim nivoima, bilo nesnalaženja, da je bilo određenog javašluka, ali za to sigurno nije odgovorna Vlada i ministri koji su svakodnevno bili sa građanima, koji su pomagali lokalnim samoupravama u saniranju posledica tih poplava. Zbog toga maksimalno podržavam ovaj Izveštaj i želim da se zahvalim svim članovima Vlade, na čelu sa premijerom Vučićem, da se zahvalim svim pripadnicima vojske i policije, da se zahvalim hiljadama građana koji su se maksimalno angažovali. Posebno želim da istaknem jednu ciljnu grupu, a to su izbegla rasna lica, koji su se takođe u velikom broju odazvali da pomognu u izgradnji nasipa, da pomognu u prikupljanju humanitarne pomoći, jer to je populacija koja najbolje zna šta je tragedija i katastrofa. Nažalost, imamo takve građane koji su po drugi, treći put, doživeli tragediju. Prvi put su proterani sa svojih ognjišta, drugi put mnogi proterani sa KiM 1999. godine, a sada su neki od njih, po treći put, u dve decenije, doživeli ličnu tragediju, imaju ogromne probleme da se vrate u normalan život.
Što se tiče Predloga zakona o otklanjanju posledica poplava, mislim da je on dobar, da ističe dva važna momenta. To je maksimalno ubrzanje procedura da se završi obnova u sledećih godinu dana i, druga stvar, insistiranje na transparentnosti i trošenju sredstava na namenski način. Nažalost, u prethodnom periodu smo imali dosta slučajeva zloupotrebe tih sredstava. Želim da pomenem samo jedan primer. Banka za razvoj Saveta Evrope je 2004. godine odobrila kredit od 20 miliona evra za rešavanje stambenih potreba izbeglih i rasnih lica. Vlada Vojislava Koštunice je 2005. godine, nenamenski 10 miliona evra potrošila za sanaciju klizišta u Vojvodini. Ne znamo kako su ta sredstva potrošena. Vlada Mirka Cvetkovića je 2010. godine, od preostalih 10 miliona, osam miliona potrošila navodno za sanaciju posledica zemljotresa u Kraljevu. Potrošeno je 18 miliona evra nenamenski, a bilo je usmereno na rešavanje potreba jedne ugrožene ciljne grupe u Srbiji. Očekujem da Vlada, pored niza drugih potreba, preispita i trošenje tih 18 miliona evra koji su bili, ponavljam, namenjeni za izgradnju kuća izbeglim rasnim licima.
Na kraju, želim samo da kažem da ću u danu za glasanje podržati zakon o otklanjanju posledica poplava.
Gospodine predsedavajući, dame i gospodo narodni poslanici, želim danas da postavim nekoliko pitanja ministru spoljnih poslova gospodinu Dačiću i visokom predstavniku Vlade Srbije u stalnom sastavu  Mešovitog komiteta za sprovođenje Bečkog sporazuma o sukcesiji profesoru Etinskom.
Kao što je javnosti poznato 2001. godine predstavnici država naslednice bivše Jugoslavije potpisali su Bečki sporazum o sukcesiji kojim je predviđeno da se konačno reše niz problema koji su opterećivali međusobne odnose država članica bivše Jugoslavije. Nakon potpisivanja sporazuma 2001. godine, tri godine je trebalo da države naslednice ratifikuju taj sporazuma u svojim parlamentima i konačno 2. juna 2004. godine Bečki sporazum o sukcesiji je stupio na snagu.
Pre desetak dana tačno je prošlo 10 godina od kada je Bečki sporazum stupio na snagu, međutim, od sedam aneksa tog sporazuma, jedan aneks je potpuno gurnut u stranu, nalazi se pod tepihom punih 10. To je Aneks „G“ Bečkog sporazuma o sukcesiji koji se zove „Privatna svojina i stečena prava“. To je aneks u kojim gledaju već 10 godina pola miliona proteranih Srba iz Hrvatske i Federacije BiH, preko 100 hiljada građana Srbije koji nisu rodom iz tih krajeva, ali su između 1945. godine i 1990. godine u tim krajevima stekli svoju imovinu, vikendice, stanove, dinarsku, deviznu štednju, radni staž itd. U taj aneks takođe gledaju i stotine preduzeća iz Srbije koji su imali svoju imovinu na području Hrvatske i BiH.
Šta se desilo sa tim Aneksom „G“ Bečkog sporazuma o sukcesiji? Čim je Bečki sporazum stupio na snagu 2. juna 2004. godine tužilaštvo Republike Hrvatske je stalo na stanovište da taj sporazum nije moguće da se sprovodi direktno, odnosno taj Aneks „G“, nego da je potrebno da se potpišu bileteralni sporazumi za njegovo sprovođenje. Pet godina je Hrvatska, od 2004. godine do 2009. godine nastojala da uveri vlade Srbije da je potrebno potpisati bileteralni sporazum da bi konačno počelo njegovo sprovođenje. Važno je naglasiti da je odmah državno tužilaštvo Hrvatske dalo preporuku svojim sudovima da odbijaju sve zahteve fizičkih i pravnih lica Srbije da se vraća njihova imovina i druga stečena prava. Konačno 2009. godine, septembra, održan je treći sastanak stalnog mešovitog Komiteta u Beogradu, gde je tadašnja Vlada Srbije stala na stanovište Hrvatske da se ipak potpiše bilateralni sporazum za sprovođenje Aneksa „G“.
Zaista, Vlada Mirka Cvetkovića je 31.12.2009. godine, dakle, tri meseca posle tog sastanka, poslala je nacrt bilateralnog sporazuma Hrvatskoj strani za sprovođenje Aneksa „G“ Bečkog sporazuma. Od 31.12.2009. godine do dan danas Hrvatska strana se nije udostojila da makar odgovori na taj nacrti i da kaže šta nije dobro u tom nacrtu. Pet godina je tražila da se stane na njeno stanovište o potpisivanju bilateralnog sporazuma, a punih šest godina neće da odgovori na taj nacrt. Činjenica je da su vlade Srbije 2009. godine četiri puta slale urgencije hrvatskoj strani da konačno odgovori na taj nacrt, međutim, to je bilo bez uspeha.
Želim da postavim tri pitanja u vezi ovog problema, kao što sam rekao ministru spoljnih poslova, gospodinu Dačiću i visokom predstavniku Vlade Srbije za sprovođenje Bečkog sporazuma o sukcesiji, gospodinu Etinskom. Prvo, kada će biti konačno održan sledeći sastanak stalnog Mešovitog komiteta za sprovođenje Bečkog sporazuma o sukcesiji, pošto je poslednji održan, kao što sam rekao, tek septembra 2009. godine? Dakle, punih šest godina mi nismo imali sednicu tog komiteta koji treba da radi na rešavanju ovih problema.
Drugo pitanje, kada će Vlada Srbije da pokrene, odnosno Ministarstvo spoljnih poslova, da pokrene inicijativu prema Hrvatskoj strani da se formira jedna međudržavna komisija za sprovođenje Aneksa „G“ koja bi imala zadatak da pripremi konačno rešavanje ovih brojnih problema vezano za oduzeta stanarska prava, penzije, radni staž itd.
Konačno i treće pitanje, kada će i da li će Ministarstvo spoljnih poslova da upozna UN koje su depozitar Bečkog sporazuma o sukcesiji EU i druge međunarodne organizacije da Hrvatska odbija punih 10 godina da započne dijalog o sprovođenju Aneksa „G“ Bečkog sporazuma o sukcesiji koji je ponavljam ključan za pola miliona proteranih Srba koji čekaju da im se vrate njihova prava i stotine preduzeća iz Srbije. Hvala.
Gospodine predsedavajući, uvaženi predstavnici regulatornih tela, dame i gospodo narodni poslanici, danas na dnevnom redu imamo raspravu o tri veoma značajna izveštaja – Izveštaj Zaštitnika građana, Izveštaj o radu poverenika za zaštitu ravnopravnosti i Izveštaj o sprovođenju zakona o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja i Zakona o zaštiti podataka.
Mislim da su sva tri izveštaj veoma korisna i da je cilj tih izveštaja da ukažu na dobra strane, ali istovremeno da ukažu na određene slabosti u funkcionisanju institucija i potrebu da u narednom periodu se institucije osnaže i da rade svoj posao u skladu sa Ustavom i zakonom. Posebno je istaknut značaj i ključna važnost uspostave efikasnog i pravičnog pravosuđa s jedne strane i efikasne državne uprave sa druge strane. Takođe, veoma je važno i ojačati inspekcijske službe jer bez efikasnih inspekcijskih službi ne možemo govoriti i o sprovođenju i uvažavanja principa vladavine prava.
U svom nastupu ću se ograničiti na jedan segment koji, po mom mišljenju, nije uopšte obuhvaćen Izveštajem Zaštitnika građana za 2013. godinu, a mislim da je veoma značajan. U uvodnom delu u Izveštaju Zaštitnika građana navode se ugrožene ciljne grupe, posebno deca, osobe sa invaliditetom, zatim žene LGBT populacija, nacionalne manjine i izbegla i raseljena lica. Međutim, kada gledamo sadržaj Izveštaja Zaštitnika građana vidimo da je tih pet ciljnih grupa posebno obrađeno, znači od jedan do dva, pet prava deteta, prava nacionalnih manjina, rodna ravnopravnost i prava LGBT osoba, prava osoba sa invaliditetom i prava lica lišenih slobode i nacionalni mehanizam za prevenciju torture. Međutim, nigde u Izveštaju osim što su pomenuti na početku i još na jednom mestu sa jednom ili dve reči, ne govori se o problemima te populacije.
Smatram da su izbeglice i raseljena lica trebala dobiti posebno poglavlje u Izveštaju Zaštitnika građana ne samo za 2013. godinu, nego i u narednom periodu. Zbog čega? Ima dosta razloga.
Prvo, u Srbiji živi oko pola miliona proteranih Srba. Preko 300.000 sa područja Hrvatske, preko 200.000 sa područja Federacije BiH i živi preko 200.000 interno raseljenih lica sa KiM. Tih gotovo 10% stanovništva Srbije se suočava sa brojnim problemima, s jedne strane ostvarivanje svojih imovinskih, stečenih, statusnih i drugih prava koja su im oduzeta u mestima odakle su proterani, s jedne strane, ali sa brojnim problemima u procesu integracije u lokalnim sredinama u Srbiji.
Prvo ću govoriti o prvom aspektu problema. Prvi problem velikog broja izbeglih, interno raseljenih lica jeste pitanje stanovanja. U Izveštaju Zaštitnika građana se govori u segmentu socijalne politike o konceptu socijalnog stanovanja, o problemima vezano za realizaciju Zakona o socijalnom stanovanju, međutim, uopšte se ne dotiče ovaj problem.
Naime, veliki broj izbeglih i raseljenih lica živi gotovo dve decenije, a jedan deo njih čak i 23 godine od svog proterivanja u statusu podstanara. Oni 23 godine plaćaju svaki mesec kiriju vlasnicima stanova ili kuća u kojima žive. Da su tim ljudima bili obezbeđen krediti u tom iznosu koliko su isplatili, oni bi sada faktički imali svoje stanove, a ne bi morali da bacaju pare u bunar i da nikad nisu vlasnici toga stana ili kuće u kojoj žive.
U prethodnom periodu država nije mnogo učinila na rešavanju tih potreba, posebno do 2012. godine. Imamo oko 3.000 izgrađenih stambenih jedinica sredstvima međunarodnih organizacija. Imamo 500 stanova izgrađene sredstvima italijanske Vlade, ali veliki broj drugih ljudi nažalost nije rešio svoje stambeno pitanje. Javnost verovatno zna da je osnovan tzv. regionalni stambeni fond od strane međunarodne zajednice čiji je cilj da pomogne rešavanje stambenih potreba izbeglih raseljenih lica u Srbiji, Crnoj Gori, Bosni i Hercegovini i Hrvatskoj.
Međutim, u realizaciji toga problema u Srbiji nailazimo na probleme. Koji su ključni problemi? Sredstvima iz tog stambenog fonda trebaju se ti problemi rešavati kroz dodelu paketa građevinskog materijala licima koji su počeli da grade kuće, kupovina montažnih kuća, kupovina seoskih imanja, izgradnja stanova. Mi imamo probleme u Gradu Beogradu i to je kritika prethodnoj vlasti Grada Beograda koja nije učinila dovoljno da se usvoje regulacioni planovi, posebno za naselja u kojima su izbegla raseljena lica izgradila svoje kuće.
Imamo, recimo, primere izbegličkih naselja Altine 2, zatim Grmovca, Busija, delova Batajnice, naselja Šangaj u opštini Zemun, ali takođe i naselja u opštini Palilula, kao što su Borča, Ovča, Krnjača i drugim delovima grada Beograda, gde sada međunarodna zajednica daje sredstva, ali da bi ljudi mogli konkurisati za građevinski materijal i montažne kuće, oni moraju da izvade lokacijske dozvole u Sekretarijatu za urbanizam Grada Beograda.
Pošto prethodna gradska vlast nije usvojila regulacione planove, proteklo je više od 15 godina, sada ti ljudi ne mogu da dobiju građevinski materijal i faktički propuštaju rokove da reše svoje stambeno pitanje. Mislimo da je to klasična diskriminacija. Apelujem na gradsku vlast Grada Beograda da u što kraćem roku usvoji regulacione planove za pomenuta naselja i brojna druga naselja u Gradu Beogradu i u drugim lokalnim samoupravama da bi izbegla lica bila izjednačena i imala mogućnost da dobiju građevinski materijal, da zadrže svoje kuće i da ne budu više podstanari.
Takođe, moram da kažem da u Izveštaju Zaštitnika građana nije pomenuta jedna druga državna institucija, a to je Komesarijat za izbeglice koji je nadležan za 700.000 proteranih građana iz Hrvatske, BiH i KiM. Naime, kao što sam pomenuo oko 2.000 izgrađenih stambenih objekata u kojima žive izbegla lica i dalje nije pravno regulisano.
Naime, maja 2010. godine Skupština Srbije je usvojila Zakon o izbeglicama gde je konačno omogućila da tih 2.000 porodica može da otkupi te stanove i kuće. Međutim, Komesarijat za izbeglice još uvek nije pripremio ugovore i još uvek nije te ugovore omogućio da regulišu pitanje vlasništva i da se upišu kao vlasnici u katastar. Ljudi žive u jednoj pravnoj neizvesnost i strahu da im možda ipak jednog dana neko te kuće i stanove neće oduzeti. Mislim da je vrlo važno da Zaštitnik građana obrati pažnju na taj deo izbeglih lica.
Poseban problem jeste, kao što sam pomenuo, 530 porodica čiji su stanovi izgrađeni sredstvima italijanske Vlade tokom 2007. i 2008. godine. Tih 530 stanova izgrađeno je u sedam gradova, u Nišu, Čačku, Valjevu, Kragujevcu, Pančevu i u Staroj Pazovi. Međutim, za razliku od ovih 2.000 porodica koje imaju pravo na otkup Zakon o izbeglicama iz 2010. godine ovih 530 porodica nije dobilo pravo otkupa. Isto je kada imate troje dece i dvoje dece dobiju čokoladu od oca i majke a jedno ne dobije.
Sada imate recimo u gradu Nišu zgradu nemačke Vlade, uslovno rečeno pošto je Nemačka dala sredstva. Te porodice imaju pravo otkupa tih stanova, doduše, kao što sam rekao, još uvek to nije završeno kroz ugovore, a imate pored toga zgradu italijanske Vlade gde je ista populacija izbeglička, raseljenička koja nema pravo otkupa. Kako možete objasniti izbegličkim porodicama koje žive u ovoj zgradi koju je sagradila italijanska Vlada da nemaju pravo otkupa?
Godinama vodimo borbu da i tih 530 porodica dobije pravo otkupa. Imali smo niz sastanaka. Nažalost nije prihvaćeno maja 2010. godine kada je usvojen novi Zakon o izbeglicama da se jednim članom omogući da i tih 530 porodica dobije pravo otkupa. Takođe bih apelovao na Zaštitnika građana da obrati pažnju na tih 530 porodica koje su apsolutno diskrimisane. Mi smo počeli razgovore sa bivšim ministrom građevine, gospodinom Ilićem na tu temu da Vlada usvoji jednu uredbu kojom bi omogućila da i tih 530 porodica bude izjednačeno sa ovih 2.000 koje već imaju pravo otkupa. To nažalost nije završeno. Nadamo se da ćemo u razgovorima sa gospođom Mihajlović i resornim ministrom konačno rešiti to pitanje i omogućiti tim ljudima da budu izjednačeni u svojim pravima.
Takođe, dosta je problema bilo u prethodnom periodu u gradu Beogradu prilikom konkursa za socijalne stanove, gde ste imali pravilnike koji su u svojim elementima bili često diskriminatorski. Na primer, imali ste pravilnik gde se kaže da pravo konkursa za socijalne stanove imaju porodice ako imaju ispod 80% proseka ličnog dohotka. Imate, na primer, jednu porodicu gde je, recimo, prosek bio pre dve-tri godine 31.000, a ta porodica je imala 33.000. Supruga je imala platu od 33.000, a muž i ćerka nisu radili. Faktički, zbog toga što je samo jedan član porodice zaposlen, za dve hiljade su oni prešli taj uslov da konkurišu i i dalje su podstanari.
Naše je mišljenje da bi trebalo gledati prosek po članu porodice, a ne po čitavoj porodici. Tako ispada da ako je čovek samac i ima platu 30.000, da on može konkurisati, a ako imate pet članova porodice koji imaju prihod 33.000, oni nemaju prava konkursa. Oni su apsolutno diskriminisani u pravu da konkurišu da dobiju socijalni stan.
Ja apelujem na Zaštitnika građana da posebno obrati pažnju na pitanje stanovanja. Vidimo sada ovu tragediju oko poplava i vidimo koja je muka evakuisanih lica, s kojima mi saosećamo, da dočekaju da se za mesec, dva ili tri vrate u svoje kuće. Zamislite sada ljude koji 15, 20, 23 godine žive kao podstanari i ne mogu dočekati dan kada će živeti u svom stambenom prostoru. Radi se o velikom broju lica.
Drugi problem o kojem bih hteo da govorim jeste državljanstvo. Vi ste pomenuli u svom izveštaju da ima problema, odnosno da nadležna uprava u MUP-u ne rešava pitanje dobijanja državljanstva ili otpusta državljanstva na vreme. Mi imamo dosta naših ljudi koji su podneli zahtev za državljanstvo, odnosno izbeglih lica koja godinama čekaju da budu primljena u državljanstvo. Mislimo da je to neprihvatljivo, da bi zaista trebalo maksimalno skratiti rokove da ti ljudi dobiju državljanstvo u veoma kratkom vremenskom periodu.
Zatim, imamo nekoliko hiljada izbeglih lica koja su imala status izbeglice. Međutim, dok im je trajao status izbeglice nisu podneli zahtev za državljanstvo. Njima je ukinut izbeglički status i sada oni nemaju pravnu mogućnost da podnesu zahtev za državljanstvo. To su pravno nevidljiva lica i ti ljudi prosto u pravu ne postoje. Moramo da vidimo način kako da tim ljudima olakšamo. Da li je to možda mogućnost da im Komesarijat za izbeglice da ponovo oročeni izbeglički status na tri meseca, da mogu podneti zahtev za državljanstvo, da dobiju državljanstvo i posle izvade ličnu kartu i regulišu pitanje svog pravnoga statusa?
Sledeći problem o kome bih hteo govoriti jeste pitanje ratnog staža. Javnost zna da je za vreme Republike Srpske Krajine, od 1991. do 1995. godine, gotovo kompletno muško stanovništvu u Krajini bilo mobilisano i bilo u jedinicama JNA, teritorijalne odbrane, policije itd. Mi imamo veliki broj, većinu takvih građana kojima čak do 19. maja 1992. godine, pre osnivanja Savezne Republike Jugoslavije, nije priznat taj ratni staž. Ljudi smatraju da su u tome oštećeni.
Takođe, svi Krajišnici, ljudi iz tih krajeva koji su bili četiri godine na ratištu, smatraju da treba da im se prizna ratni staž do 5. avgusta 1995. godine, do završetka rata. Mi imamo čak da je pojedincima, recimo oficirima, podoficirima, koji su bili na čelu jedinica na području Krajine, priznat ratni staž u dvostrukom trajanju. Ti sami oficiri kažu – mi imamo sad osam godina ratnog staža, a nijednom mom vojniku kojim sam ja komandovao na nivou čete, bataljona, brigade, nije priznat ratni staž ni čak do 19. maja 1992. godine. Kome sam ja komandovao, ako je meni priznat ratni staž u trajanju od osam godina, a mom vojniku nije priznat nijedan dan ratnog staža? Smatramo da je tu takođe u pitanju diskriminacija.
Mi imamo informacije, gospodine Jankoviću, da su vam pojedini građani slali podneske vezano za ta pitanja i mi bi molili u narednom periodu jedan sastanak na tu temu, da vidimo zaista da ti ljudi zaista dobiju ono priznanje koje zaslužuju. Ako su zaista bili tamo, treba da im se prizna taj ratni staž u dvostrukom trajanju, a ne da se prizna njihovim komandantima a njima kao vojnicima ne.
Ovo su osnovni problemi u procesu integracije izbeglih ratnih lica. Kao što sam rekao, pitanje stanovanja, državljanstva i pitanje priznanja ratnog staža.
Drugi korpus problema koji bi hteo da pomenem jesu ova prava o kojima govorim. Mi smo smatrali da je u tom posebnom poglavlju o izmeni ratnih lica trebalo stajati jedno poglavlje, odnosno jedan deo u tom poglavlju gde bi Zaštitnik građana analizirao sprovođenje međudržavnih sporazuma. Mi imamo, i to je za nas biblija, za sve ljude iz tih krajeva koji su proterani, kojima nije vraćena imovina, Bečki sporazum o sukcesiji, međudržavni sporazum, koji je po međunarodnom pravu, o uslovima BiH, Hrvatske i Srbije i ima jaču pravnu snagu od svih domaćih zakona, a on se u praksi u velikom delu generalizuje. Uvek ističemo Aneks G, koji se zove – privatna svojina, stečena prava, koji ljudima garantuje prava koja su imali na dan 31.12.1990. godine. Ako je Hrvatska članica EU, ako je Hrvatska zatvorila pregovore o Poglavlju 23 – pravosuđe i ljudska prava, znači da je Hrvatska ispala najviše standardna u oblasti pravosuđa i ljudskih prava i da treba da bude primer svim državama u regionu.
Mi imamo stotine hiljade građana koji ne mogu ostvariti svoja prava, 40.000 oduzetih stanarskih prava, 50.000 proteranih Srba koji ne mogu dobiti zaostale neisplaćene penzije, preko 10.000 srušenih kuća u klasičnim terorističkim akcijama na području hrvatskih gradova, preko 800.000 oduzetih katastarskih parcela poljoprivrednog, šumskog i građevinskog zemljišta. Ljudi u sudskim postupcima ne mogu ostvariti svoja prava. Mi imamo nekoliko radnih grupa sa Hrvatskom. Imamo Radnu grupu za nestala lica, Radnu grupu za ratne zločine, Radnu grupu za penzije u okviru Ministarstva rada i socijalne politike, Radnu grupu za granice i Radnu grupu za sprovođenje Međunarodnog sporazum o zaštiti hrvatske manjine u Srbiji i srpske zajednice u Hrvatskoj. Nama bi bilo veoma važno da Zaštitnik građana vidi kako funkcionišu te komisije. One su osnovane pre pet, sedam, deset i više godina. Koji su efekti rada tih komisija? Mi očekujemo rezultate tih komisija.
Javnost zna da je 1996. godine potpisan Sporazum o normalizaciji odnosa između tada SRJ i Hrvatske. U članu 7. je stajalo da će biti formirana komisija za naknadu štete. To znači da će svim građanima kojima je uništena imovina biti nadoknađena šteta. Ta komisija je počela sa radom 1997. godine, a 1999. godine je prestala sa radom. Koliko znamo, formalno nije ukinuta. Nas zanima šta je sa tom komisijom. Da bi bila potpuna normalizacija odnosa između sada Srbije i Hrvatske, ta komisija mora završiti svoj zadatak, pripremiti nacrt sporazuma o naknadi štete za svu uništenu, oštećenu i nestalu imovinu.
U tom smislu, gospodine Jankoviću, mi smatramo da je ovde trebalo biti posebno poglavlje za 500.000 proteranih Srba iz Hrvatske i Federacije BiH i preko 200.000 interno raseljenih lica sa Kosova i Metohije. Mislimo da oni zaslužuju ovo poglavlje i da svi ovi aspekti i pitanje problema u procesu integracije i pitanje ostvarivanja oduzetih imovinskih i drugih prava u zemljama porekla, odnosno u mestima gde su živeli do proterivanja, moraju imati veoma važno mesto, jer bez obraćanja pažnje na te probleme mi nismo dosledni u priči o poštovanju ljudskih prava. Ili poštujemo i insistiramo da se poštuju ljudska prava svih građana, ili pravimo selekciju. Zato apelujem na vas da u narednom izveštaju za 2014. godinu imate jedno posebno poglavlje vezano za ovu ugroženu grupu i da vidimo šta institucije preduzimaju, odnosno rade u rešavanju ovih problema.
Na kraju, želim da samo konstatujem da ću i ja lično, odnosno poslanička grupa SNS, podržati sva tri ova izveštaja, jer mislimo da su veoma korisni i da mogu samo doprineti da zaista Srbija postane jedna moderna država u kojoj će princip vladavine prava biti dominantan. Zahvaljujem.
Gospodo predsednice, dame i gospodo narodni poslanici, nije suština brige o Srbima u regionu da li imamo ministarstvo za dijasporu i Srbe u regionu, Kancelariju za dijasporu i Srbe u regionu ili imamo upravu za dijasporu i Srbe u regionu, koja je planirana ovim izmenama i dopunama Zakona o ministarstvima.
Imali smo Ministarstvo za dijasporu i Srbe u regionu do 2012. godine. Šta je to Ministarstvo učinilo da se ostvare oduzeta imovinska, stečena, statusna i svaka druga prava stotina hiljada proteranih Srba iz Hrvatske i Federacije BiH? Da li je Ministarstvo za dijasporu i Srbe u regionu, koje je ponavljam postojalo do 2012. godine, pomoglo da se isplati 50.000 neisplaćenih, a dospelih penzija proteranim Srbima?
Da li je to ministarstvo pomoglo da se dobije naknada štete za 10.000 srušenih srpskih kuća u terorističkim akcijama van područja ratnih delovanja u Hrvatskoj? Da li je to ministarstvo pomoglo da se vrati 40.000 oduzetih stanarskih prava Srbima u Hrvatskoj? Da li je to ministarstvo pomoglo da se vrati 800.000 katastarskih parcela oduzete srpske zemlje u Hrvatskoj, na području Krajine? Da li je to ministarstvo pomoglo da se isplati desetinama hiljada srpskih porodica oduzeta dinarska i devizna štednja? Da li je to ministarstvo pomoglo da se Srbi ne brišu iz evidencije prebivališta u Hrvatskoj? Da li je to ministarstvo insistiralo i pomoglo da Hrvatska poštuje sopstveni ustavni zakon o pravima naseljenih manjina, koji je donet 2002. godine, i koji garantuje proporcionalnu zastupljenost Srba u organima lokalne samouprave i dvojezičnost? Nije pomoglo.
Da li je to ministarstvo pomoglo da Srbi u Federaciji BiH ne budu građani drugoga reda, da Srbi u Federaciji BiH, koji konstitutivni narod od 2003. godine, budu proporcionalno zastupljeni u institucijama lokalne samouprave, kantona i čitave federacije? Nije pomoglo.
Dakle, Srbi u Hrvatskoj, u Federaciji BiH su građani drugoga reda. Oni ne mogu da ostvare svoja osnovna ljudska prava, ali Ministarstvo za dijasporu i Srbe u regionu nije ništa učinilo da se ti problemi reše. Kada smo mi videli aktivnu državnu politiku do 2012. godine u rešavanju tih problema. Mi smo do 2012. godine imali politiku lažnog pomirenja od strane režima u Beogradu, preko leđa stotina hiljada proteranih Srba. Ništa se na tom planu nije učinilo.
Sada pojedine kolege ovde u Skupštini govore da je forma suština. Ako uzmemo Republiku Hrvatsku, koja slovi kao država koja brine o Hrvatima izvan Hrvatske i Hrvatima u dijaspori, ona nema ni ministarstvo za dijasporu i Hrvate u regionu, nema ni kancelariju kao instituciju, nego ima Upravu za Hrvate u BiH i dijaspori u okviru Ministarstva vanjskih poslova Republike Hrvatske. Gospodine Veselinoviću, to možete slobodno da pogledate na sajtu Ministarstva vanjskih poslova Hrvatske, znači kao deo Ministarstva.
Suština priče jeste državna politika. Znači, pola miliona proteranih Srba koji žive u Srbiji iz Hrvatske i Federacije BiH, preko 100.000 građana Srbije koji nisu rodom ni poreklom iz Hrvatske i Federacije BiH, ali su od 1945. do 1990. godine deo svog života proveli u tim krajevima i sada potražuju svoja osnovna imovinska prava, srušene kuće, vikendice, stanove, dinarsku i deviznu štednju, itd.
Znači, mi očekujemo da će Vlada gospodina Vučića biti prva Vlada Republike Srbije od završetka rata u BiH i Hrvatskoj koja će voditi politiku čistih računa, koja će voditi politiku aktivne zaštite i borbe za ostvarivanje imovinski stečenih i statusnih prava oštećenih Srba. Samo aktivnom državnom politikom je moguće da se ti problemi reše.
Znači, mi očekujemo stalni dijalog, očekujemo da ti problemi dođu na sto, da se o njima razgovara u funkciji stvarnoga, a ne lažnoga pomirenja između Srbije, Hrvatske i Bosne i Hercegovine. To je suština čitave priče. Koja će forma biti, to je manje bitno. Ponavljam, imali smo to Ministarstvo, ništa nam nije pomoglo da rešimo svoje probleme. Hvala.