STEFANA MILADINOVIĆ

Socijalistička partija Srbije

Rođena je 28. septembra 1981. godine. Živi u Rakovici u Beogradu.

Diplomirana je politikološkinja za diplomatiju i bezbednost.

Osim funkcije narodne poslanice SPS, obavljala je i funkciju šefice Službe za marketing Agencije za bezbednost saobraćaja. Članica je Izvršnog i Glavnog odbora Socijalističke partije Srbije. Takođe, članica je Foruma žena Socijalističke partije Srbije.

Nakon izbora 2012. godine, izabrana je za narodnu poslanicu, a na to mesto je reizabrana i na vanrednim izborima 2014 i 2016.godine.

Osnovne informacije

Statistika

  • 8
  • 0
  • 12
  • 3
  • 1 postavljeno / 0 odgovoreno

Pitanja građana

Obeštećenje akcionara Agrobanke

čeka se odgovor 11 meseci i 18 dana i 2 sata

PITANJE ZA POSLANIČKU GRUPU SPS: KADA ĆE BITI OBEŠTEĆENI OPLJAČKANI AKCIONARI AGROBANKE? NAJNOVIJE saopštenje akcionara Agrobanke povodom 4 godine od nelegalnog zatvaranja Agrobanke i pljačke njenih akcionara. B92| sreda, 25.05.2016.

VIDI SVE POSTAVI PITANJE

Šesta sednica Drugog redovnog zasedanja, 14.12.2016.

Hvala, predsedavajući.
Uvažena ministarka, gosti iz Ministarstva, pred nama su zaista izuzetno važni zakoni. Neki od ovih zakona direktno utiču i na naš svakodnevni život i, složićemo se svi ovde u sali, zahtevaju punu pažnju i nas poslanika, a i javnosti.
Na samom početku bih se osvrnula ukratko na dva sporazuma koja se tiču oblasti saobraćaja. Prvi multilateralni sporazum o komercijalnim pravima u vanrednom avio-saobraćaju jeste izuzetno važan, olakšaće poslovanja avio-prevoznika koji obavljaju i avio-taksi saobraćaj i hitan medicinski prevoz, vanredne čarter prevoze ili prevoze pošiljki i tereta. Ovo je značajno za ove privredne subjekte budući da će im olakšati njihovo poslovanje.
Drugi izuzetno važan sporazum koji zaista zaslužuje i pohvalu i podršku jeste sporazum koji se odnosi na Centralnu kancelariju projekta Trans-evropske železnice. Uspostavljanje trans-evropskih mreža predviđeno je Ugovorom o Evropskoj zajednici i malo je poznato da celo Poglavlje 21 pri pristupanju u EU zapravo se odnosi na evropske Trans-evropske transportne mreže, trans-evropske energetske mreže i telekomunikacijske mreže. Kako je od strane Ekonomske komisije UN ocenjeno da Srbija ima kapacitete da bude domaćin ovoj kancelariji, zaista verujem da će doprinos razvoju železničkog transporta u regionu sigurno biti u dobrim rukama i verujem da je ovo izuzetno važno, ne samo za državu, već i za naše stručnjake, posebno iz oblasti železnica.
Kada je u pitanju Zakon o transportu opasne robe, na samom početku želim da istaknem da sam transport kao privredna delatnost predstavlja možda i najznačajniji dinamički proces, neophodan i za društveni i za privredni razvoj svake države. Organizovati bilo koju vrstu prevoza, posebno prevoz opasnih materija, predstavlja jedan kompleksan i zahtevan sistem koji mora da sadrži jasne procedure i pravila iz različitih oblasti i odgovornost i profesionalnost svih učesnika u ovom procesu, odgovoran menadžment i svakako državu koja mora da odgovorno vrši nadzor.
Savremeno društvo poznaje više različitih modela transporta. To su pre svih, drumski, železnički, vodni i vazdušni saobraćaj, svakako kombinovani, ali postoji i cevni saobraćaj. Za razliku od drumskog, železničkog, vodnog i vazdušnog saobraćaja i kombinovanog, ovaj cevni se u kontekstu transporta opasnih materija izuzima. Činjenica da opasne materije po svojim osobinama, koje jesu i otrovnost i radioaktivnost, ali i po svojim reakcijama, kao što je eksplozivnost ili zapaljivost, mogu pričiniti ogromne materijalne štete, ugroziti zdravlje, bezbednost ljudi i životnu sredinu, čine ovu vrstu transporta specifičnom i po mnogo čemu zahtevnom.
Nakon Drugog svetskog rata pojavila se potreba u Međunarodnoj zajednici da se zakonski regulišu i definišu načini na koje će se prevoziti opasne materije. Osnovni zadatak bio je da se obezbedi prevencija, odnosno da se spreči nekontrolisano ispuštanje opasnih materija u životnu sredinu. Međunarodne organizacije i njihova regulatorna tela pristupile su donošenju globalne regulative usaglašavanjem svih međunarodnih dokumenata, implementacijom ovih propisa na nacionalnim nivoima i tako je formiran jednoobrazni pravni okvir u cilju zaštite i čoveka i životne sredine od svih štetnih dejstava.
Na međunarodnom planu postoji niz normativno-pravnih akata koji regulišu transport opasnih materija, bilo da su u pitanju konvencije, različite deklaracije, rezolucije, međunarodni ugovori i druga pravna akta. Za nas najvažniji međunarodni sporazumi, u kontekstu ovog zakona, budući da pokrivaju železnički, vodni i vazdušni saobraćaj, jesu pre svih poznat ADR, a ADR je Evropski sporazum o međunarodnom transportu opasne robe u drumskom saobraćaju, koji predstavlja osnovni međunarodni sporazum kojim se reguliše celokupan transport u drumskom saobraćaju i praktično se koristi u čitavom svetu. Drugi važan međunarodni sporazum jeste Konvencija o međunarodnom transportu železnicom, koja je nekoliko puta bila modifikovana, i naročito je važan Međunarodni pravilnik o prevozu opasne robe železnicom, poznat kao RID. Treći sporazum jeste Sporazum na unutrašnjim plovnim putevima, važan Evropski sporazum o međunarodnom transportu opasnog tereta unutrašnjim plovnim putevima, koji je usvojen 2000. godine. Na osnovu ova tri, a i nekih drugih međunarodnih ugovora, i EU je donela nekoliko direktiva, čijim usvajanjem zapravo su svi propisi postali sastavni deo nacionalnih zakonodavstava i praktično važe na teritorijama svih država članica u EU.
Poslednjih nekoliko godina i naša zakonska regulativa u vezi sa prevozom opasnih materija teži ka tome da se u potpunosti usaglasi sa propisanim svetskim standardima, pa smo tako ratifikacijom ovih sporazuma, ali i usvajanjem novog Zakona o transportu opasnog tereta 2011. godine i usaglašavanjem drugih sistemskih zakona, ne samo iz oblasti saobraćaja, ali i donošenjem brojnih podzakonskih akata započeli proces formiranja jednog savremenog sistema u upravljanju transportom opasne robe. Tada je zakon, 2011. godine, uneo brojne novine i praktično je bio novina i za struku i za državu, budući da 20 i nešto godina, do 2011, nije se bavila država modernizacijom ovih propisa. Tako da je u vršenju upravnog nadzora tada nadzor poveren i osnovana je Uprava za transport, uvedene su različite dozvole za transport i procedure njihovog izdavanja. Uveden je i institut savetnika za bezbednost u transportu opasnog tereta.
Svakako da je ovaj zakon tražio dalja usaglašavanja i dopune i uklanjanje pojedinih rešenja, kao što su bile odredbe koje se tiču osiguranja u transportu, jer su se pokazale nesvrsishodnim. Stoga je i donošenje novog zakona za poslaničku grupu SPS, ono što je navedeno u obrazloženju, a što smo imali prilike da čujemo, svakako prihvatljivo.
Ovaj novi zakon uvodi sve relevantne sekundarne izvore komunitarnog prava. Umesto pojma „transport tereta“ koristi se pojam „transport roba“, koji podrazumeva jedan širi broj operacija u samom procesu transporta, nešto drugačiju institucionalnu postavku, ukida se ova Uprava za transport i razumljivo je zašto ona mora da bude kao sektor u okviru ministarstva nadležnog za poslove saobraćaja. Nadzor nad primenom zakona, takođe inspekcijski nadzor, pretrpeo je izvesne izmene, ali ono što je dobro i što pozdravljamo jeste da su zadržana i neka rešenja koja su prethodnim zakonom bila uvedena i odredbe koje su imale pozitivnu primenu.
Novi zakon na sveobuhvatan način usklađuje sva međunarodna dokumenta i propise, kao što sam rekla, i konačno verujem da ćemo ovim zakonom zaokružiti sistem upravljanja transporta opasnih roba. Svaki vid saobraćaja, od sva tri koja su predmet ovog zakona, ima svoje specifičnosti u odnosu na bezbednost pošiljki i projekcija rizika zavisi od niza faktora i potpuno je razumljivo grupisanje odredbi prema vidovima saobraćaja u samom zakonu. Transport opasnih materija predstavlja vrstu transporta za koju se vezuju najveći rizici, sa potencijalno velikim, da ne kažem i najvećim štetnim posledicama, ne samo po zdravlje ljudi, već i životnu sredinu, a svakako može izazvati i velike materijalne štete.
Da bi se postigla maksimalna bezbednost ljudi i okoline i saobraćaja prilikom transporta ovih opasnih roba i predmeta sa opasnim materijama, neophodno je da svi učesnici u procesu poštuju zakonske propise i primenjuju preventivne mere zaštite na radu. One moraju biti u skladu sa prirodom opasne materije koja se prevozi i stepenom njene opasnosti. Takođe, i ove mere se prožimaju kroz ceo zakon i jesu u skladu sa direktivama, a imaju preventivnu funkciju.
Svrha svega ovoga jeste da se izbegnu eventualne incidentne situacije. One, iako se ne dešavaju često, mogu da prouzrokuju, kao što smo rekli, velike gubitke i bitno je da se sve procedure u tom smislu ispoštuju. Opasne materije u životnu sredinu, po pravilu, dospevaju naglo i ispoljavaju trenutno i vidljivo dejstvo, pa možemo reći da sistem upravljanja transportom opasnog materijala je povezan i sa sistemom upravljanja zaštite životne sredine. Same reakcije na akcidente koje za posledicu imaju ovo trenutno dejstvo zahtevaju uobličen sistem mera kao odgovor za incidente i oni jesu neodvojivi od organizacionog delovanja nadležnih službi i u sistemima odbrane i u sistemu bezbednosti. Odgovore na udese regulišu i drugi sistemski zakoni, ne samo zakoni iz oblasti saobraćaja, a Zakon o transportu opasne robe u ovom smislu ima isključivo preventivnu ulogu.
U cilju prevencije i pravovremene reakcije na akcidente želim da istaknem da u svetu postoje unapređeni savremeni sistemi, i to sistemi koji vrše nadzor samih vozila koja prevoze opasne materije. Kod nas, kako imamo informaciju, u železničkom i vodnom saobraćaju u izvesnoj meri se ovi savremeni sistemi i primenjuju.
Ono što nam kao državi nedostaje jeste definisana jedinstvena mapa kojom su određene rute kojima se mogu kretati vozila koja prevoze opasnu robu u drumskom saobraćaju. Za transport robe u drumskom saobraćaju vezuju se najveći rizici jer je ovaj vid saobraćaja, rekla bih, najelastičniji, u tom smislu najteže je zbog gustine putne mreže ga kontrolisati. Pored ovih mapa koje doprinose efikasnijem i bezbednijem transportu, postoje i brojni primeri pojačanih kontrola samih vozila koja prolaze kroz naseljena mesta.
Pored nacionalne infrastrukturne mreže, postoje različiti modeli praćenja. Ovo ističem kao temu možda i za lokalne samouprave, posebno za grad Beograd, koji jeste čvorište mreža, puteva i pruga i u njemu se, svedoci smo, odvija i vodni i železnički, drumski saobraćaj. Slično je i kada je u pitanju i grad Novi Sad, a i grad Niš. Po ugledu na svetske gradove, verujem da bi ovo bilo interesantno gradovima i da bi možda u narednim decenijama mogli da unaprede svoje sisteme i da opasan teret koji prolazi kroz njihova naseljena mesta i kontrolišu.
Činjenica je da apsolutna zaštita od udesa prilikom prevoza ovih roba ne postoji, ali može se zaključiti da se bezbednost postiže i povećanjem opšte bezbednosti saobraćaja unapređenjem i saobraćajne infrastrukture, stručnim osposobljavanjem. Važnu ulogu, kao što sam rekla na početku, ima i država po pitanju stroge kontrole i nadzora, ali i uvođenje novih sistema praćenja i kontrole od strane države može umnogome doprineti i bezbednosti uopšte.
Na kraju kada je u pitanju ovaj zakon, želim da zaključim da ovo jeste još jedan korak, ka modernizacija naših sistema upravljanjem ovim transportom, i sigurno je da ćemo u narednim godinama ako ništa drugo usaglašavati ovaj zakon sa svim budućim standardima.
Kada je u pitanju Zakon o stanovanju i održavanju zgrada, rekla bih na samom početku da sama činjenica da je ovo izuzetna životna tema. Jasna i opravdanost koju ovaj zakon tj. ovaj predlog zakona izaziva i u parlamentu, a i u javnosti nakon više od dve decenije primene važećih propisa i brojnih problema u kojima su i kolege govorile pred nama je jedan potpuno novi zakon koji treba da na sveobuhvatan način reguliše ovu oblast i da na izvestan način postavi jedan efikasniji i celishodniji sistem upravljanja i održavanje stambenih i stambeno poslovnih objekata, kao i objekata javne namene.
Predlog o stanovanju predviđa tri ključne novine. Svaka zgrada će se u sledećoj godini imati svog upravnika, svi stanari moraće da snose obavezu i odgovornost za održavanje zgrada u kojima žive, a stanodavci više neće moći da izbegnu plaćanje poreza na ne iznajmljivanje stana, čime je do sada budžet Republike Srbije bio poprilično oštećen.
Pored ovoga uvode se još neke novine, stambenoj zajednici kao organizaciji vlasnika stanova, drugih posebnih i zajedničkih delova zgrade, ovaj predlog zakona daje puno svojstvo pravnog lica, kako bi sada bila ravnopravni nosilac prava i obaveza u svim pravnim odnosima radi efikasnijeg upravljanja i održavanja zgrade.
Takođe, dobro je da imamo i registar o zgradama, odnosno jedinstvenu evidenciju podataka o stambenim jedinicama koju će voditi Agencija za privremene registre. Jedan od razloga za donošenje ovog zakona, jeste i taj što na tržištu već postoje fizička i pravna lica koja se bave upravljanjem zgradama, stoga je dobro da postoje ova rešenja, jer do sada je u praksi zabeleženo da postoje fizička i pravna lica koja se bave, ali sa njihove nadležnosti, niti obaveze na bilo koji način definišu.
Svakako predloga zakona uvodi institut profesionalnog upravnika, pozdravljamo i dobrovoljni princip, kada je u pitanju angažovanje ovih upravnika, dobro je što stavlja mogućnost da stambenoj zajednici da se sama organizuje. Smatramo da je dobro rešenje i to što vlasnici svojih stanova, svoja prava i obavezu u pogledu upravljanja i održavanja mogu urediti pravilom o međusobnim odnosima.
Posle sedam decenija konačno se rešava i pitanje zaštićenih stanara, odnosno nosioca stanarskog prava koje se odnosi na građane koji su posle Drugog svetskog rata, kao zakupci useljavani u privatnu svojinu na neodređeno vreme, kao i oni građani koji žive u prostorijama zadužbine i fondacije.
Ovde treba istaći da je Vlada napravila jedan balans vodeći računa i o vlasnicima stanova, ali i o zaštićenim stanarima. Podsetiću da je još Zakon o restituciji 2011. godine, predvideo da se upravo novi Zakon o stanovanju bavi ovim pitanjima. Pristupilo se ozbiljno, prema našem mišljenju ovom višedecenijskom problemu, gde zapravo građani nemaju nikakvu odgovornost, jer je sva odgovornost zapravo bila na državi, o čemu će nešto detaljnije govoriti i moj kolega Neđo Jovanović. Ono što je za SPS od posebne važnosti, jeste svakako činjenica da se ovim predlogom zakona poseban akcenat stavi na socijalno stanovanje, odnosno na stambenu podršku.
Složićemo se da je pravo na adekvatan prostor za stanovanje, zapravo spada u osnovne životne potrebe i samim tim je utvrđivanje minimuma za rešavanje stambenih potreba ove grupe građana od izuzetnog značaja na to nas obavezuje i Ustav, i zakoni, i brojni međunarodni pravni akti koji jesu sastavni deo našeg zakonodavstva.
Takođe, ovde se radi i usklađivanju sa istambulskom konvencijom, koju smo ratifikovali 2013. godine, a koja definiše i obaveze države potpisnice na stambeno zbrinjavanje žrtava porodičnog nasilja ili nasilja u partnerskim odnosima i predstavlja odgovor države kada se radi o podršci žrtvama nasilja.
Činjenica da se godinu dana u javnosti intenzivno vodi rasprava o ovom zakonu, da su sve zainteresovane strane bile uključene u proces izrade propisa. Da je predlagač imao sluha, čak i početkom godine, prvi predlog je povučen iz procedure kako bi se usvojila još neka rešenja i činjenica da je pozitivno mišljenje na ovaj zakon dalo 27 institucija, govori da je predlagač uložio veliki napor za rešavanje ovih pitanja. Uz uvažavanje različitih stavova i zainteresovanih strana i poslaničkih grupa koji o ovom zakonu danas diskutuju, ja zaista želim da kažem da je ovo izuzetno važan zakon, da ga treba urediti i sigurno da ovo nije oblast koja treba biti politizovana na bilo koji način.
Još jedna vrlo važan zakon koji direktno utiče na život svakog od nas i normalno funkcionisanje lokalne zajednice jeste Zakon o komunalnim delatnostima. Ova oblast jeste uređena brojnim propisima. Izuzetno širok spektar, obuhvata različite delatnosti od snabdevanja vodom i grejanjem, organizovanje javnog prevoza, održavanje čistoće javnog prostora i tako dalje. Kako bi se izbegla dosadašnja različita tumačenja i različite prakse u pogledu shvatanja sadržaja i obaveze pružanja komunalnih usluga, ovim predlogom zakona se po prvi put daje objašnjenje značenja ove obaveze tako što se ove delatnosti ne definišu samo kao pojedine komunalne delatnosti već i kao aktivnost na jačanju kapaciteta i funkcionalnosti komunalne infrastrukture, aktivnosti na praćenju kvaliteta komunalnih usluga, kao i preuzimanje mera za kontinuirano vršenje komunalnih delatnosti u cilju obezbeđenja životnih potreba lokalnoj zajednici.
Do sadašnja praksa je funkcionisanja komunalnih sistema pokazala je i neke nedostatke u pogledu efikasnosti i racionalizaciju komunalnih preduzeća ali u pogledu kvaliteta njihovih usluga. Ako bismo pitali građane verovatno bi imali brojne primedbe na svaki deo ovih komunalnih sistema i ipak i te primedbe građana ali i negativna iskustva samih preduzeća treba da budu podsticaj za poboljšanje ovih usluga. Naravno, vodeći računa da cene svojih usluga moraju da se formiraju tako da one budu prihvatljive i za građane a ekonomski isplative i za preduzeća.
Ulazak privatnog sektora u oblast komunalnih usluga u nekim sredinama je poboljšao kvalitet samih usluga dok je nažalost u drugim povećao samo cene. Analiza efekata važećih propisa pokazala je potrebu za nadogradnju i unapređenje zakonskog okvira ovog sektora kako bi se otvorila vrata različitim svojinskim i institucionalnim modelima poslovanja.
Predlog zakona uvodi i jasnije i transparentniji procedure za poveravanje komunalnih delatnosti i drugim pravnim licima. Ono što je posebno važno da se kaže da se novim rešenjima ojačavaju instrumenti zaštite životne sredine i zdravlja ljudi kroz jasno propisane instrumente kontrole koji će vršiti inspekcija. Inspekcija će i kroz vršenje nadzora omogućiti postepeno usklađivanje poslovanja sa ekonomskim principima i obezbediti jednake uslove za sve korisnike komunalnih usluga. Pozdravljamo i kombinovane vlasničke modele komunalnih preduzeća uz naravno apel da odnos cena i kvaliteta bude optimalna.
Od uvođenja privatnog sektora u komunalne delatnosti mi očekujemo i obezbeđivanje uslova za njihovo dugoročno održivo poslovanje bez budžetskih intervencija ili subvencija. To podrazumeva da vršioci usluga treba da iz sopstvenih prihoda finansiraju ne samo tekuće izdatke već i kapitalna ulaganja u investicije i opremu i objekte komunalne infrastrukture. Bez obzira na vlasnički model država mora da uspostavi mehanizme za razvoj i korišćenje poverenih resursa infrastruktura odnosno da širi prostor za rad samim komunalnim preduzećima koja bi pored osnovnih mogla da obavljaju čak i niz srodnih ili komplementarnih delatnosti što bi omogućilo i samostalno finansiranje ne samo budžetsko.
Brojne su mogućnosti za to i savremena praksa razvijenih zemalja je to potvrdila, pa tako na primer gradske pijace mogu biti svojevrsni integrator proizvodnje, prerade i plasmana poljoprivrednih i drugih proizvoda koji se na pijacama plasiraju ili pak mogu skupljati biljne ostatke koje sada odnose na deponije i umesto toga da ih recikliraju. Viškove voća i povrća da uz mala investiciona ulaganja pakuju i plasiraju sami a od tetrapak ambalaža dodatno zarađuju. Ako im poveravamo mogućnost da sve ovo odnose na deponije zašto im ne bismo proširili delatnosti odnosno dozvolili da svoje delatnosti prošire.
U svakom slučaju naša poslanička grupa je razmotrila sve predloge zakona. U danu za glasanje ćemo ih podržati, a moje kolege će o drugim zakonima govori.
Hvala vam.

Četvrta sednica Drugog redovnog zasedanja , 22.11.2016.

Hvala uvažena predsednice.
Poštovana ministarko, i u raspravi u načelu sam pomenula amandman moje koleginice Snežane Paunović i moj, a tiče se takođe člana 22, odnosno člana 194. važećeg Krivičnog zakonika, s tim da se naš amandman odnosi na prvi stav ovog člana.
Naime, važeći član, zarad javnosti ću pročitati, a i kolega, glasi – Ko primenom nasilja, pretnjom da će napasti na život i telo, drskim ili bezobzirnim ponašanjem ugrožava spokojstvo, telesni integritet ili duševno stanje člana svoje porodice, kazniće se zatvorom od tri meseca do tri godine.
Naš predlog amandmana jeste izmena ovog prvog stava, koji bi trebao da glasi – Ko primenom fizičkog ili psihičkog nasilja, pretnjom da će napasti na život ili telo, drskim i bezobzirnim ponašanjem, zastrašivanjem, potcenjivanjem, stvaranjem bilo kog oblika nesigurnosti ugrožava spokojstvo, telesni ili psihički integritet člana svoje porodice, kazniće se zatvorom od tri meseca do tri godine.
Zaista mislim da je važno da razmotrite još jednom usvajanje ovog amandmana, budući da smo mi predložile da se posebno razdvoji i iskaže i fizičko i psihičko nasilje, tj. obaveza koju smo preuzeli ratifikacijom Istanbulske konvencije, a svakako je važno, osim razdvajanja ovog fizičkog i psihičkog nasilja koji, kao dva pojavna oblika mogu biti ali i ne moraju biti istovremena. Posebno kada je u pitanju psihičko nasilje, važno je da ga sankcionišemo, jer ono prethodi fizičkom nasilju.
Mi smo predložile i terminološko usklađivanje, odnosno zamenu termina – duševno stanje u termin – psihički integritet. Svakako da ovo terminološko usklađivanje jeste u skladu sa članom 25. Ustava Republike Srbije, koji garantuje nepovredivost fizičkog i psihičkog integriteta, ali, postoji i suštinska razlika između duševnog stanja koje predstavlja deo sveobuhvatnog psihičkog integriteta i odnosi se na bazične emocije, ono samo po sebi može biti različito, dok psihički integritet označava celovitost i nepovredivost ličnosti. Samo narušavanje psihičkog integriteta jeste posledica konfliktnih situacija, stoga je psihički integritet ono što se psihičkim nasiljem i ugrožava. Zaista mislimo da bi bilo dobro da prihvatite ovaj amandman. Hvala.

Četvrta sednica Drugog redovnog zasedanja, 18.11.2016.

Hvala vam, predsedavajući.
Uvažena ministarka, o ovom amandmanu smo govorili i u raspravi u načelu, a tiče se predloga moje poslaničke grupe da u članu 6. predvidi se nacionalna strategija kao obavezujuća.
Moram da priznam da za nas obrazloženje koje smo dobili nije zadovoljavajuće ili bar adekvatno, budući da ste rekli da se amandman ne prihvata, jer se njime vrši zakonsko obavezivanje, što je po svojoj pravnoj prirodi politički akt.
Možemo da se složimo da je politički akt, ali svakako da strategija jeste i određenje države prema određenim pitanjima i kao takva ona treba da sprovodi političke odluke. Čini mi se da je nasilje u porodici ozbiljno društveno pitanje, samim tim i političko, pa smatramo da je izuzetno važno da nacionalna strategija kao takva ipak postoji, budući da smo kao država se odredili prema nasilju u porodici kao nulta tolerancija, jer jeste nešto što je neophodno. Verujem da je strategija obavezujuća kao takva i može u mnogome da doprinese upravo u borbi protiv nasilja, jer to jeste nešto što obezbeđuje i nedvosmislenu aktivnost naše države. Hvala.

Imovinska karta

(Beograd, 01.07.2016.)

Funkcija Državni organ, javno preduzeće, ustanova, druga organizacija Izvor prihoda Interval Neto prihod Valuta Vreme obavljanja / od-do
Narodni poslanik Narodna skupština Republike Srbije Republika Mesečno 68844.00 RSD 03.06.2016 -
Narodni poslanik Narodna skupština Republike Srbije Republika Mesečno 27320.00 RSD 03.06.2016 -
Narodni poslanik Narodna skupština Republike Srbije Republika Mesečno 68844.00 RSD 16.04.2014 - 03.06.2016.
Narodni poslanik Narodna skupština Republike Srbije Republika Mesečno 27320.00 RSD 16.04.2014 - 03.06.2016.
Poslednji put ažurirano: 06.03.2017, 16:07