Prikaz govora poslanika

Prikaz govora poslanice Vjerica Radeta

Vjerica Radeta

Srpska radikalna stranka

Govori

Poslanici vlasti su pokazali jedan vrlo interesantan stav, kažu da mi kojim smo protiv ovog zakona, to ne možemo biti zato što nismo lekari, a ja njih sada pitam kako oni mogu biti „za“ kad nisu lekari?

Ali, ono što građani Srbije prenose ministru i vama koji ćete glasati za ovaj zakon jeste da oni ne žele ovakav zakon zato što ne žele da ih niko, kako kažu većina sa kojima smo se ovih dana sretali, ne žele da ih niko žive kasapi.

Kažu ljudi, vernici smo, ne želim, hoću da živim kolikom mi je Bog odredio, ne želim ničiji organ, ako bi mi eventualno rekli lekari da mi treba, ali takođe nikome ne želim da dam svoj organ.

I, to je ono što je ovde moralo da se poštuje i to je najgrublje kršenje Ustava Republike Srbije i zato ćemo mi srpski radikali podneti inicijativu Ustavnom sudu i očekujemo zaista, zahvaljujući ovim nekim novoizabranim, ne nekim, nego uvaženim novoizabranim sudijama Ustavnog suda da će zaista voditi računa i da će ove odredbe zakona biti proglašene neustavnim.

Naravno, onaj ko želi da mu se uzimaju organi i dok je još živ, dok mu kuca srce neko to radi, nemamo ništa protiv, ali nemate pravo da to radite ljudima koji to ne žele i to je suština našeg protivljenja ovom zakonu.

Želimo takođe da vam skrenemo pažnju da vam, svima iz vlasti i poslanicima i ministru i predsedniku države, svima iz vlasti skrećemo pažnju i završavam ovim Arsiću, da vam ni ovaj zakon, niti bilo koji zakon, pogotovo ne Ustav Republike Srbije ne dozvoljavaju da ikada ikome po bilo koju cenu donirate srce Srbije. Hvala.
Posle ovoliko hvale ministra od strane ovih poslanika vlasti, ministra i ministarstva, jedini zaključak bi bio da nama zapravo Ministarstvo zdravlja više uopšte ne treba, s obzirom da ste sve moguće probleme rešili.

Ali, naravno da nije tako, a posebni problemi će se javiti kod primene ovog zakona ukoliko, a nadamo se, neće biti primenjivan, verujemo da će Ustavni sud prihvatiti našu inicijativu i proglasiti ove sporne odredbe ovog zakona neustavnim.

Član 5. govori o načelu solidarnosti. U pitanju su ćelije i tkiva, ali isto je i kada su u pitanju ljudski organi, odnosno ovaj drugi zakon. Vi sad govorite da su darivanja dobrovoljna, bez finansijske naknade, itd. A mi vas pitamo, kad već uzimate na ovaj način ljudske organe sa živih ljudi, bez saglasnosti onoga čiji organ uzimate, zašto onda bar niste predvideli da porodicama koje vam daju saglasnost date određenu naknadu? Ne zato što bi oni prodavali te organe svojih srodnika, nego jednostavno zato što je to valjda realno, zato što ćete i vi dobijati pare za te organe, tako da ne vidimo zbog čega niste to predvideli?

Vi ste ovde rekli – naknada živom davaocu za vreme privremene sprečenosti za rad. To je bolovanje i to je potpuno besmisleno. Ili – opravdanu naknadu u vezi sa plaćanjem zdravstvenih ili drugih usluga u vezi sa uzimanjem ljudskih ćelija i naknadu u slučaju prekomerne štete koju ne znamo ko će utvrditi, kao što ne znamo i ko će utvrditi da je neko u moždanoj smrti da biste mu oteli organe. Hvala.
Mi smo takođe pominjali Kosovo i Metohiju u raspravi u okviru ove rasprave, ali smo pre svega pominjali „žutu kuću“ i trgovinu organima. Naravno, nemamo nikada protiv da se tema proširi na sve što je aktuelno u Srbiji. Mi vapimo za tim da imamo takve sednice gde narodni poslanik može da kaže sve što misli da treba da kaže.

Zato sada u ime poslaničke grupe SRS kažem ono što mislimo da je jako važno, a vezano je za Kosovo za Metohiju, vezano je za pregovore, vezano je za ovo što Vučić svaki put kada se vrati sa pregovora priča šta se tamo nešto strašno pričalo, najnapornije, najteže, ali mi nikada još nismo saznali šta se konkretno pričalo i šta je konkretno dogovoreno.

Da li će doći do tog pravno obavezujućeg sporazuma? Mi srpski radikali mislimo ne sme nikako. Zato što taj pravno obavezujući sporazum, šta god to bilo, je sasvim sigurno nešto što će biti nož u leđa državi Srbiji, što bi bilo nož u leđa državi Srbiji i Srbima sa KiM.

Takođe, neko ovde malopre kaže zbog gledalaca, kao da smo mi Narodno pozorištte, ne, nego zbog javnosti, želimo da skrenemo pažnju da na vreme građani Srbije shvate da ne padnu slučajno pod uticaj i da ne prihvate eventualni referendum vezano za status KiM. Status KiM je utvrđen Ustavom Republike Srbije i niko nema pravo da ga menja i niko nema pravo da nudi nekakvo drugo i drugačije rešenje. Obmana je svaki referendum, zato što se referendumom zapravo potvrđuje volja vlasti. U referendumu, u sprovođenju, u pripremama itd, učestvuje isključivo vlast, ne i opozicija. Zato mi upozoravamo građane da naivno ne nasednu na priču da treba da se održi referendum vezano za status KiM.

Što se tiče zakona o kojima danas govorimo, to ćemo koristiti vreme kada dođemo po amandmanima.
Kada narodni poslanik koji je predstavnik vlasti kaže da poslanici koji su protiv Predloga zakona zapravo ne znaju šta radi ministarstvo. Ne, situacija je potpuno suprotna. Kada ste vlast onda kada negde odete, onda vas svi hvale da bi tu ostali, da bi bili ušuškani, a kada ste opozicija onda imate sve moguće podatke, a pogotovo kada ste SRS. Vi znate ko sve, odnosno ne znate ko, ali znate kakve sve podatke mi dobijamo. Tako da pustite tu priču da vi znate sve.

Ne znam šta je htela koleginica kada je rekla da će se sad retrogradno da se osvrne na rad ministra Lončara, ja sam mislila da hoće nešto retroaktivno da govori o stanju u zdravstvu. Pa je onda, između ostalog, pomenula kako devedesetih godina nije imala sterilne rukavice kao lekar i ne znam šta joj je još falilo. Da, to je bilo vreme kada smo bili pod sankcijama. To je bilo vreme bombardovanja i odgovor zašto tada nije imala rukavice koleginici bi mogao da da Toni Bler, savetnik predsednika. Hvala.
Ja već nekoliko dana pričam da vam ne valja sistem i evo, pokazalo se da ne valja.

Dakle, koliko god ste pokušali da predlog ovih zakona, a pogotovo ovog zakona vezano za transplantaciju, odvojite od očiju javnosti, on je i te kako prisutan u javnosti i prisutna je briga građana Srbije. Mnogo se o tome priča, koliko god se vama čini da to nije tako. Zapravo, to znate, nego pokušavate drugačije da komentarišete. LJudi se zaista plaše.

LJudi generalno nemaju ništa protiv doniranja organa, ali ne na ovaj način. Ovde je neko govorio i o davanju krvi, o dobrovoljnom davanju krvi, itd. Da, ali ne hvatate lasom narod po gradu da idu da daju krv, nego ljudi dođu i kažu – hoću da dam krv.

Srpska radikalna stranka je, recimo, godinama unazad organizovala tri puta godišnje dobrovoljno davanje krvi, pre svega u Beogradu i u Novom Sadu, a i u ostalim sedištima opštinskih odbora. Recimo, ono što je bilo interesantno, jedno vreme je jedna televizija redovno obaveštavala i pozivala ljude da dođu na to i to mesto zato što treba da se da što je moguće više krvi i mi zvali, zamolili da obaveste, u Novom Sadu je tada bilo, da su radikali organizovali davanje krvi i nisu hteli to da objave. Toliko o tome koliko vi sve nekako stranački gledate, a pričate ovde da je to nešto sasvim suprotno od toga.

Ovde ste govorili, poslanici vlasti su govorili, ja sam samo čekala kada će početi malo o zdravstvu u Srbiji, ali ono što smo čuli je stanje u zemlji dembeliji. LJudi moji, budite realni. Ima negde nekih pomaka, u redu. Dobro je što se zapošljavaju mladi lekari, u redu. Dobro je što se najavljuje neko povećanje plata, odnosno da se vrati na ono što je smanjeno medicinskom osoblju, itd. Ali, budite realni u onome što jeste tema i u onome što hoćete da pohvalite. Pričate nešto što vam niko živi ne veruje.

Ovde slušamo danas da su poslanici nekog prošlog saziva, naprednjački, da su svi donori, da su svi potpisali donorske kartice i nekako imam utisak kao da o ovom zakonu govore – uh, pade mi kamen sa srca, morao sam da potpišem karticu, sad se to više ne važi, a sad mogu da odem jer nigde neće biti javno objavljeno i da kažem ne, ne, ja ne dam svoje organe. Dakle, morate samo da budete realni.

Ako hoćete da ovakav zakon ima efekta, onda lepo kažite da organe u slučaju moždane smrti donira onaj ko želi. Ne možete vi raspolagati životom i smrti. Koliko god se vi tako ponašate, ne ide. Videćete, i neke mnogo savremenije države od Srbije su probale sa ovakvim zakonom, pa su ga u međuvremenu menjali.

Čuli smo koliko je stotina hiljada milijardi, maltene ko onih Bačevićevih kod Kineza, utrošeno u zdravstvo u Srbiji. Sve je to lepo, ali mi još nismo dobili odgovor, pre svega od ministra Lončara, pa onda i od ovih koji se hvale, vidim znaju sve podatke, nismo dobili odgovor na pitanje gde, na koji način, kod koga nestaje milijarda evra godišnje ih zdravstva, po izjavi predsednika države. Hvala.
Nekoliko stvari, prvo nisam rekla da sumnjam da su naprednjaci, poslanici prošlog saziva potpisali donorske kartice, već sam rekla da su ispunili nalog. Razlika je drastična.

Dalje, ko je potučen do nogu, pričaćemo kada ovde budemo raspravljali o izmenama i dopunama ovog zakona, biće brzo verujete.

Treće, očekivala sam onaj ključni odgovor gde vošebno nestaje milion evra godišnje iz budžeta, u okviru budžeta zdravstva. E, taj odgovor kada budemo dobili, onda možemo nešto ozbiljnije da razgovaramo.

Čuli smo ovde nešto najstrašnije što je moglo da se čuje. Kaže gospodin Orlić milijarde uloženo od strane SNS. LJudi moji, pa ne ulaže SNS, SNS jeste osvojila određen broj glasova, procenat i jeste to najviše i jeste da vrši vlast. Nije sporno da vršite vlast sa velikim procentom koji ste dobili na izborima, ali to nisu vaše pare, ljudi. Vi ste formirali neku Vladu, skupštinska većina je izglasala, ta Vlada ima odgovornost, a te pare koje su uložene, ovolike, manje ili veće, to su pare svih građana Srbije. Nisu to pare SNS.

Naravno, vi ćete sada verovatno da kažete da ste vi osvojili ne znam koliko glasova na izborima, jeste, ali kada je u pitanju ovaj zakon, nemojte se ponašati kao vi ste došli na vrata čoveku i rekli – evo vam paket hrane, vi nama glas i čim dobijemo vlast, mi vama uzmemo bubreg. Hvala.
Pošto ste uložili, naprednjaci, pare u razvoj zdravstva, odnosno, vaše pare, kako ste rekli i pošto ste vi svi donori, mi ovde nismo čuli za ovih nekoliko dana ni od ministra, ni od bilo koga od vas, koliki je procenat donorskih kartica bio u Srbiji? Koliki je u odnosu na statističke podatke koji se meri svuda u svetu? Gde smo tu u odnosu na svet? Da li to odgovara vašem stanju glasova? To je ono što hoćemo da vas pitamo, da vidimo koliko su vas ljudi u ovome podržali.

Što se tiče objava na društvenim mrežama, ne znam da li mislite na moj „tviter“ nalog ili nečiji drugi, ali ako ne znate, „tviter“ nalog je za javnu komunikaciju i kada objavite nešto na „tviter“ nalogu, evo da vas naučim, može bilo ko da kažem da mu se sviđa, može bilo ko da to komentariše, može bilo ko to da podeli. Imam ne znam koliko hiljada objava na „tviteru“, biće ih i dalje i da, kada god ovde zatvorite sednicu, odnosno, kada god se dogovorite da nema direktnog prenosa, ja javnost preko „tvitera“ obaveštavam, najkraće koliko mogu, šta je to aktuelno što se dešava u Skupštinskoj sali. I dalje ću, naravno. Hvala.
Ovo je naravno zloupotreba i velika neistina, jer zaista svi ovi ljudi verovatno jesu na Tviteru, kao što je i Orlić, kao što su i još neki ljudi iz redova naprednjaka, ali ti ljudi nemaju nikakve, odnosno najbolje bi bilo da bude iskren i da pogleda komentare na moje komentare od svih tih koje je nabrojao, pa da vidi gde smo mi to slični.

Ja i dalje insistiram samo na pitanju, gde nestaje godišnje milijarda evra, pustite vi Tviter, pustite vi koga znate, koga ne znate sa Tvitera. Narod hoće da zna gde godišnje nestane milijarda evra od kada je Zlatibor Lončar ministar? Vrlo prosto pitanje, a pitanje je postavio predsednik države. Dakle, dajte samo da dobijemo odgovor na to pitanje, pa onda da idemo dalje.
Evo zbog čega vama narod ne veruje i zašto ne veruju ljudi ovom predlogu zakona i zašto se plaše ovih vaših transplantacija. Radi se o jednom slučaju, rekla sam ime i prezime neću reći zbog tog čoveka, radi se o čoveku koji je na dijalizi nekoliko godina u Nišu, a nije iz Niša. Čovek je nekoliko puta bio prvi da dobije bubreg, pa je onda svaki put kada se pojavi bubreg on padao na jedno ili dva mesta ispod i nije dobio bubreg. Pre nekoliko dana su ga zvali i rekli – bravo, ti si sada prvi, evo imamo bubreg za tebe. Konzilijum kaže - za ovih nekoliko godina toliko ti je organizam oslabio da ne možeš da podneseš tu operaciju.

Što se tiče ovog što se komentariše vezano za Tviter nalog, ovo nije Tviter, ovo su stenogrami sa Skupštine juče. Po Zakonu o nasleđivanju, citiram Zakon o nasleđivanju: „Nasleđe se otvara smrću čoveka“. Tako piše u Zakonu o nasleđivanju. Dakle, čovek kada umre tog momenta nije više vlasnik bilo čega, pa nije vlasnik ni svojih organa. To je rekao Martinović.

Tviter ne dozvoljava toliko mnogo da se piše, ja bih onda ovde, evo sada ću da objasnim, znači ako je ovo što je on rekao tačno, to znači da kada čovek umre onda treba da se sačeka ostavinska rasprava, pa ko će u porodici naslediti pravo da raspolaže rožnjačom, ko bubregom, ko srcem. Ne znam gde ćete toliko držati čoveka koji je moždano mrtav. Hvala.
Ja nisam nesvesna, što i vama želim, gospodine Orliću.

Što se tiče ovih komentara, vi očigledno ili baš ne razumete ili ne razlikujete karikiranje nekih izjava. Ja ću još jedanput ponoviti, a ovo nije karikiranje. Dakle, „čovek kada umre, tog momenta nije više vlasnik bilo čega, pa nije vlasnik ni svojih organa“. Ovo nema nikakve veze sa tim dodatnim vašim objašnjenjima. Ovo je izgovorio čovek doktor prava. Kako je ko dalje to tumačio, kako se ko šalio s tim, kako je ko ozbiljno komentarisao itd, to nema nikakve veze. Dakle, ovo je suština toga što ste vi videli na „Tviteru“.

Da vam kažem, ne treba meni hrabrost, ja odavde pišem. Jel mislite da se ja vas plašim, pa treba da odem kući, pa da onda pišem na „Tviteru“? Kakvi su to komentari? Neko je skupio hrabrosti, otišao kući pa pisao na „Tviteru“. Ne plašim se ja vas, ne plaši vas se niko. Niko vas se ne plaši. Dakle, odavde ću da pišem, pisala sam, pisaću, ovde ću da govorim, žao mi je samo što nemamo onoliko vremena koliko bismo hteli, ali jutros je rekao Đorđe Milićević da treba da promenimo Poslovnik, baš lepo, evo već smo u prvoj ili drugoj nedelji ovog saziva, taman, krajnje je vreme za promenu Poslovnika. Hvala.
E, sad lepo, pošto ćete sa ova tri zakona rešiti problem transplantacija, onda bi bilo dobro da Ministarstvo sklepa još dva, tri ovako predloga, pa da onda malo ovde se kao popriča o tome i da rešimo problem lista čekanja, da prestane da se čeka na pregled specijalista, ne znam, dermatologa, onkologa, oftalmologa, da se smanji malo broj godina za čekanje za operaciju katarakte.

Znate, mi smo danas slušali priču ovih naših kolega kao da ne žive u Srbiji ili kao da ne znaju nikog bolesnog u državi Srbiji. Mnogo je ovde problema, gospodo draga, koji nisu ni na domak rešavanja. Neko je rekao – ne leče se više deca SMS-om. Pa, nažalost, leče se. Naš predsednik je još pre dve, tri godine prvi govorio o tome na konferenciji i skretao pažnju ministru Lončaru da treba da se u našoj zemlji leče retke bolesti, da imamo lekare koji su to u stanju da rade, da mnogo manje košta da se nabavi ta odgovarajuća oprema nego što se tamo šalju pacijenti selektivno. Ko je taj ko će da kaže – ovaj sa retkom bolesti može da ide da se leči negde u beli svet, a ovaj ne može?

Znate, kad god smo u situaciji da neko mora da kaže da ovaj može, ovaj ne može, iskustvo nam je takvo da moramo da se pitamo šta je to što motiviše i što opredeljuje da neko može, neko ne može. Je li to lična veza, jesu li to pare, je li to veza sa onom tamo, pa gde se šalju ti ljudi na lečenje? Ima u raznim državama, u raznim klinikama. Da li je neko tamo negde napravio dil, pa baš tamo šalje ljude? Znate, sve što radite je pod velom sumnje i ne trudite se da nas ubedite u suprotno.
Gospodine Marinkoviću, slušajte malo poslanike, a slušajte i sami sebe. Ko je to sad u poslednjih nekoliko minuta uvredio Zlatibora Lončara? Ko ga je pomenuo uopšte?

Dakle, mi slušamo danas hvalospeve od strane poslanika vlasti…
Član 27. stav 1.
Molim lepo.
Ovo sam mogla da kažem i na kraju, a ako to ne bih rekla, onda ste vi mogli da mi izreknete opomenu pošto nema vremena da mi oduzmete.
Pa, molim vas, onda nemojte da se pravite ono što niste.
Dakle, hvalospevi sa ove strane, to je legitimno. Kritike sa ove strane, morali biste da shvatite takođe kao legitimne.
Danas ste vi prekinuli u vrlo delikatnoj raspravi replike između kolege Martinovića i mene, kada je on uporedio Vojislava Šešelja i Zlatibora Lončara i rekao da se mi ljutimo kada neko kaže da je Šešelj ratni zločinac, a da mi s druge strane kažemo da je Zlatibor Lončar dr smrt. Sad ja moram to zaista da objasnim i ovu priliku sam čekala.
Dr Vojislav Šešelj ima presudu pravosnažnu presudu Haškog tribunala, kakav god da je taj Tribunal, gde ne stoji da je on ratni zločinac, gde on nije izvršio ratni zločin i niko nema pravo da ga nazove ratnim zločincem.
Od Zlatibora Lončara smo tražili i tražimo, evo, neka podnese ostavku, Meho Omerović je za manji prekršaj podneo ostavku. Neka podnese ostavku i neka lepo traži od nadležnih organa. Evo, od gospodina Gašića neka traži svoj dosije koji je onaj Vukadinović, ili kako se zove, kopirao pa delio, pa neka se utvrdi šta je prava istina... (Isključen mikrofon.)