Prikaz govora poslanika

Prikaz govora poslanice Vjerica Radeta

Vjerica Radeta

Srpska radikalna stranka

Govori

Ne znam što ste se naljutili predsedavajući, kako to nema replike? Kako nema replike kad Zlatibor Lončar na ovaj način uvredi narodnog poslanika? Član 107, član 116. koji ga obavezuje i vas obavezuje da svi moraju ovde da se ponašaju u skladu sa Poslovnikom.

Nisu gospoda koji ovde sede nikakvi gosti, kao što ste vi malo pre rekli, već su oni predstavnici Vlade Republike Srbije, Vlade koju bira Narodna skupština i moraju u skladu sa tim ovde da se ponašaju.

Vi sebi mnogo dozvoljavate, ne samo u tome da li ćete nekome dati repliku ili ne, vi malo pre ocenjujete da li neko jeste ovo, da li neko jeste ono, a niste upozorili ministra da on ne može na ovako uvredljiv način da se obraća narodnom poslaniku, da kaže narodnom poslaniku – Vi morate mnogo da čitate.

Pa, on mora mnogo da čita. Prvo, da postane stvarno asistent, da mu ne bude sumnjiva doktorska diploma. Znate, mnogo toga, samo vi, sad hoćete da kliknete, mnogo toga postoji u javnosti i ne možete vi da narodnim poslanicima uskraćujete pravo da kažu i ono što se čuje u javnosti.

Znate, taj nadimak ministra Lončara nije od juče. Dakle, imali ste mogućnost i vi i oni pre vas da utvrde da li je taj nadimak sa osnovom ili bez osnova i zašto to neko ne bi mogao da kaže?

Znate, sa ove strane kada se sluša šta se govori ljudima, poslanicima koji sede na drugoj strani, čujemo mnogo strašnih stvari i nikad niko nije rekao da je to dokazano.

Dakle, sve što je sumnjivo treba da se dokaže, zato smo mi i rekli poodavno već da Zlatibor Lončar ne treba da bude ministar, da lepo ili podnese ostavku ili da bude razrešen, pa da se sve te nedoumice vezano za njegovo ime i nadimak razreše, pa onda da vidimo gde mu je mesto.
Dame i gospodo, mislim da nikome kao sadašnjoj skupštinskoj većini do sada nije pošlo za rukom da ovako i ovoliko unizi Narodnu skupštinu. Mi danas radimo sa nekoliko prekida u prenosu, što je jako loše. Govorimo o ozbiljnim predlozima, zbrčkanim u jednoj tački deset ili jedanaest potpuno različitih tačaka dnevnog reda. Narodnih poslanika uglavnom nema u sali i ovo je zaista nešto što bi moralo da se ispravi ukoliko nećemo i dalje da građani Srbije budu još više odbojni i prema Narodnoj skupštini i prema političarima i prema izborima, a pretpostavljam da to nikome nije u cilju, a bogami vi to uspešno radite.

Danas govorimo o, rekoh, vrlo ozbiljnim zakonima i najviše je bilo reči o transplataciji i dosta je primera navedeno zbog čega ovaj Predlog zakona nije dobar, a zaista nije. Znate, ministre, kada se donosi neki zakon, kada se predlaže mora da se zna malo i o mentalitetu sopstvenog naroda. Znate da je pre nekoliko dana umro odbornik iz Užica, SO Užica. Niko ne zna od čega je umro, da li od stršljena ili od čega. Porodica nije dozvolila čak da se izvrši obdukcija, a kamoli da bi dozvolili, ne njegovi sad, da ne pominjem tu porodicu, da se uzimaju organi na ovaj način kako ste vi predvideli. Ovo nije dobro i ovo nadam se iskreno da nikada neće na ovaj način ni da zaživi jer je to prosto nemoguće.

Kako sada funkcioniše recimo transplatacija bubrega? Imate čoveka koji je, sada govorim o konkretnom primeru, ali neću reći ime, nekoliko godina na dijalizi. Svaki put je pri vrhu, prvi, pa drugi, prvi pa drugi, ali kada se pojavi bubreg, on je ipak drugi i sada se pojavio bubreg i kažu – sada si ti na redu, ali konzilijum kaže – toliko ti je oslabio organizam da ti ne možeš podneti takvu operaciju.

Pri takvim primerima ne možemo ni da zamislimo da bi ovaj zakon smeo biti u ovoj formi usvojen.

Imam ovde i drugih predloga, pre svega izbor sudija, imenovanje sudija koji se prvi put biraju i ti predlozi VSS. Ovde zaista, nema se dovoljno vremena, ali ovo što ste vi nama ovde predstavili je nešto što mi pojma nemamo zapravo šta je, imena, prezimena, biografije koje to nisu, nije biografija samo Marko Marković se rodio zato što se rodio tad i tad, tu i tu. Pre svega ovde nedostaje radna biografija za svakog kandidata.

Za neke kandidate ste napisali koliko su godina studirali, za neke koliki im je prosek, koji je prosek bio na kraju studija. Nekako mi se to čini onako da ste selektivno birali gde vam je odgovaralo, gde je neko manje studirao tu ste pokazali koliko je godina studirao. Ako je neko imao malo veći prosek, onda ste to na taj način prikazali. Ovo drugačije zaista ne može da se tumači.

Interesantno je kod svih ovih kandidata za privredne sudove kako se to desilo da su samo oni položili taj ispit za privredne sudove. Da li je bilo još kandidata? Ja sam na sajtu gledala – nema. Poziv za polaganje kaže samo onim koji su imenom i prezimenom pozvani.

Da li je moguće da je to zatvoren krug, da tu ne mogu da se pojave neki drugi ljudi, samo ovi vaši sa ove akademije, koji su počeli da rade u sudovima, pa onda kažete, neko je volontirao u sudu nekoliko meseci, pa je onda stalno zaposlen, a znam puno mladih pravnika koji su volontirali u sudu po dve godine, ozbiljno pomagali sudijama i naravno, nisu kasnije ostali u radnom odnosu. Sve ovo ukazuje da vi zapravo pravite, odnosno da predlažete partijske ljude u sudove i to ovo iz njihovih biografija apsolutno govori. Nažalost, pojedinačno ne mogu, a čak nemam vremena a nije ni bitno pojedinačno, pre svega, bitna je pojava.

Šta vi niste uradili? Niste uradili ništa kada je u pitanju reforma pravosuđa. Kunete se, obećavate, oni pre vas su isto radili, vi sada takođe, nema ni „r“ od reforme. Da li vi znate, gospodo iz Visokog saveta sudstva, recimo, da imamo opštinu Svrljig, jednu od opština, Milija uvek kaže da je to najlepša opština u Srbiji i mogu da se složim, lepa jeste, ne biram najlepšu, ali u toj opštini nemate ni sud, nemate ni sudsku jedinicu, nemate ni notara. To je opština u kojoj danas sve overe se vrše u opštini? Da li je to u skladu sa zakonom? Nije. Vi ste krivi zato što ste napravili takvu mrežu sudova. Umesto da se razvijaju te manje opštine tako što ćete im zadržati i sudove i pošte i škole itd. vi to sve jedno po jedno gasite, a pričate o nekom ravnomernom razvoju.

Ono što je takođe vezano za reformu, a što je interesantno da nikada niko od vas nije pomenuo, jeste retroaktivna primena Zakona o krivičnom postupku, Krivičnog zakona, pardon, jer je tada bio Zakon a ne Zakonik, da li vi znate da se u srpskim sudovima izriču mere zatvorskih kazni od 40 godina za krivična dela koja su izvršena, eventualno ako jesu pre 2000. godine. To je u nekoj tami kao danas bez televizijskog prenosa dosmanlijska vlast u vreme akcije Sablja, nešto poturila. Niko živi ne može da razume šta, gledala sam te izmene zakona i jedne i druge na tom, tada saveznom i republičkom nivou, niko to ne može da raspetlja, ali je činjenica da imamo situaciju da se najgrublje krši Ustav Republike Srbije, da krši princip … ali niko ne reaguje. To će biti jedan od osnova, na osnovu čega ćemo sasvim izvesno uspeti, pre svega, naš predsednik i ekipa advokata, ćemo uspeti da izdejstvujemo da se obnovi postupak Miloradu Ulemeku Legiji i Zvezdanu Jovanoviću, zato što su oni, između ostalog, u nekoliko slučajeva osuđeni na kaznu od po 40 godina za dela kada je postojala najveća kazna od 15 godina odnosno 20 zamena za smrtnu kaznu. Vama to ne smeta. Vi slušate neku Venecijansku komisiju, koja vam neće reći ništa dobro. Setite se šta su radili, šta je radila ta Venecijanska komisija u vreme kada je Snežana Malović bila ministar, njoj smo prorekli ovu sudbinu što joj se desila u međuvremenu kada je u pitanju profesionalni angažman, to isto će se desiti i Neli Kuburović, zato što ne radite opet, kao što sam i malopre rekla, ministru Lončaru, ne radite ništa u odnosu na realno stanje u državi Srbiji. Pustite vi EU, evropske komisije, neće bre ljudi biti EU do te 2025. godine, kada se nama nešto kao pokazuje da ćemo se približiti tim vratima Evrope.

To što vi radite kroz ove kojekakve izmene zakona, pa onda kažete ne radimo mi to zbog EU, nego zbog nas. To jednostavno nije tačno. Donosite neustavne zakone. Vi predlažete skupštinska većina usvoja i ovaj zakon o transplantaciji je neustavan. Najgrublje kršenje ljudskih prava i videćemo da li će Ustavni sud sa novim sudijama, a ima u Ustavnom sudu sada sudija za koje verujemo da će se zaista pridržavati Ustava i zakona, videćemo da li će da ocene neustavnim odredbe ovog zakona, jer ćemo mi, čim zakon bude oglašen u „Službenom glasniku“, tražiti da se utvrdi njegova ustavnost. Ne možete vi da naterate čoveka, odnosno da kažete da ćete uzeti organe nekom čoveku koji to nije izričito zabranio. Šta vi mislite koliko ljudi zna, a sada pogotovo kada danas i ovu raspravu vodimo bez televizijskog prenosa, koliko ljudi zna i koliko će uopšte znati da je ovakav zakon donet? Šta će se desiti, recimo, ako neko ode pa tamo u toj upravi za biomedicinu ili kako se zove, kaže – insistiram i ne dozvoljavam da mi se uzmu organi, ako budem u toj situaciji i završavam i odluči da nikom više to ne kaže. Kome ćemo mi da verujemo da ćete vi tu njegovu volju poštovati. Naravno, to sam već javno pisala i sada još jedanput ponavljam, poštovani građani, kada ovaj zakon bude donet, pazite kako prelazite ulicu. Hvala.
Nisam očekivala odgovor na ovo pitanje, ali me baš zanima gospodine Jovičiću, koliko je bilo kandidata još koji su imali ocene pet, a vi ste izabrali baš ove kao budućnost srpskog pravosuđa, krupne reči?

Mnogo više bih volela da ste se zainteresovali za ovu temu i da kao sudija sa višegodišnjim ili višedecenijskim iskustvom, kako rekoste, da li vi u svom radu poštujete princip „nula pene sine lege“ i „nulum krimen sine lege“? Da li vam nije sumnjivo i da li mislite da je uredu da se retro aktivno primenjuje neki zakon i to na štetu stranke, a pogotovo da se primenjuje a da to nigde nije napisano?

To je ostalo tako zato što su one sudije iz vremena Nate Mesarević, koja je svojevremeno dobila presudu, valjda to niste zaboravili, mnogo je ostalo sudija iz tog vremena i oni uredno to rade na isti način na koji je i ona radila i niko iz te sudijske branše ne reaguje. To je prosto neverovatno. Advokati u žalbama to iznose kao razlog za obaranje presuda, ali nažalost to do javnosti ne dopire.

I zaista bih volela, gospodine Jovičiću, da ste se oglasili na tu našu primedbu, da vidimo šta vi mislite o tome? Da li vi zaista delite mišljenje tih vaših kolega koji mogu da osude nekoga na 40 godina zatvora za neko navodno krivično delo za koje je bila propisana kazna od 15 godina u vreme kad je to krivično delo izvršeno, ako je izvršeno?

Znate, vi ste u to vreme targetirali Legiju i Zvezdana i sve što se dešavalo natovarili ste njima na pleća, da bi se danas ovi kojih nema ovde u sali pitali šta je politička pozadina ubistva Zorana Đinđića? Svakako će saznati kad se obnovi postupak Legiji i Zvezdanu.
Ovi zakoni, a pogotovo zakon o kojem su danas narodni poslanici najviše govorili, odnosno Predlog zakona o presađivanju ljudskih organa, nikako nije smeo da se raspravlja daleko od očiju i ušiju javnosti. Nemoralno je što ste to uradili na ovaj način, kada uglavnom nije bilo televizijskog prenosa, a očekuje se da neko ko ne želi da mu budu transplantirani organi u slučaju moždane smrti, mora o tome da se precizno izjasni, a još ste rekli da može i usmeno, što je baš onako ozbiljna siguracija da će to tako i da se poštuje. Kako, na koji način mislite da će do javnosti uopšte dospeti ono što ovaj zakon predviđa, što je jako značajno svakom građaninu Srbije?

Dakle, morali ste da dozvolite da ovo bude jedna javna rasprava, jer ne mislite valjda da će građani Srbije da čitaju „Službeni glasnik Republike Srbije“ da bi videli kako izgleda tekst ovog sada Predloga, a za koji dan i zakona?

Ništa nije dobro u ovom zakonu i suštinski on je neustavan. Rekla sam već, mi ćemo se obratiti Ustavnom sudu i verujemo da će ovaj novi sastav Ustavnog suda, gde su zaista nekolicina sudija Ustavnog suda ljudi koji su od moralnog integriteta i odlični pravnici i verujemo da će oni uzeti u obzir sve razloge koji budu navedeni u toj našoj ustavnoj žalbi, jer ne možete vi da uzimate organe od nekoga ko to izričito ne prihvati. Donorske kartice su nešto što je bilo prihvatljivo. Dakle, da li mi mislimo i pojedinačno i kako god da je u redu ili nije u redu, da li mi kao laici možemo prihvatiti stav lekara o moždanoj smrti, to je jedna strana medalje.

Ako postoji mogućnost da svaki čovek kaže – da, ja želim da budem donor, ukoliko budem u takvoj situaciji u životu, i to može da se prihvati. Ali…

(Predsednik: Potrošili ste vreme.)

Završavam jednom rečenicom.

Ali, na ovaj način, to je apsolutno neprihvatljivo.
Juče i prekjuče u Savetu Evrope narodni poslanik Aleksandar Šešelj je uzburkao proustaške i profašističke duhove u celoj Evropi i u pravu je…

Član 32.

U pravu je kolega koji je malopre govorio da je to izazvalo, između ostalog, i reakciju Plenkovića, kako mu ime, ustaše Plenkovića. U svakom slučaju, jeste interesantno da danas narodni poslanik u Narodnoj skupštini Republike Srbije na isti način okrivljuje narod za nešto što se dešavalo 90-ih godina, kako oni vole da kažu, za nešto za šta su direktno odgovorni njihovi nalogodavci i ondašnji i sadašnji, za nešto gde su i oni bili odgovorni.

Znate, sećamo se mi ko je pozivao na bombardovanje Srbije i ko se gde krio u vreme bombardovanja Srbije. Nema, ova dva dana, dok su narodni poslanici, koji su učestvovali u radu, bili prilično istomišljenici kada su u pitanju ratni memorijali i kada smo pominjali razne srpske junake od Kosovskog boja do Gavrila Principa do Draže Mihailovića, Veselina Misite, koga se ko setio i koliko smo imali vremena da se setimo, u tom periodu kolega koji je danas došao da se danas predstavi na ovaj način nije bio tu, on na tu temu šta da kaže, ali da poruči da su Srbi krivi za nešto za šta su krivi njegovi nalogodavci, tu je uvek. Mi zaista ne možemo dozvoliti u Narodnoj Skupštini, sve češće se ovde čuju antisrpske i proustaške rasprave i komentari i to predsedavajući moraju u svakom slučaju da zaustave. Hvala.
Član 107. stav 1.

Malopre je gospodin Živković rekao da je on u svom obraćanju hteo zapravo da se obrati onima koji razumeju, a ne onima koji su glupi i zli. A oni koji su glupi i zli, kaže on, reagovali su na njegovu malopređašnju diskusiju. Mene malopre pita – što se ti Vjerice javljaš?

Ja sam reagovala u ime poslaničke grupe na njegovu prethodnu diskusiju i da li smo glupi, da li smo zli, nije mnogo važno.

Važno je da za razliku od gospodina Živkovića i svih onih sa kojima je on bio i sa kojima je danas, nikada nismo bili izdajnici, nikada nismo bili lopovi, nikada nismo bili kukavice i nikada nećemo ni biti.

Dobro znamo svi ko je pozivao i nikada nismo pozivali na bombardovanje svoje otadžbine, a znamo ko jeste, zna cela Srbija, ostalo je zapisano. Mi smo, za razliku od onih koji su pozivali na bombardovanje, upućivali, tamo gde je bilo potrebno srpskom narodu, dobrovoljce SRS i oni su se časno i pošteno borili za interese svog naroda. Da li smo nešto izgubili, ili nismo izgubili, mi smo pokušali da branimo svoj narod. Mi smo pokušali da branimo, branili smo najbolje što smo mogli, gospodine Živkoviću, a vaš Đinđić je pozivao i pokazivao koje mete tačno treba bombardovati.

Sećate se lokatora? Sećate se otpora? Bilo je poodavno, ali, nažalost, mnogima od nas vrlo urezano u sećanje. Sve je to apsolutna istina i bolje bi vam bilo, zaista, da se vi pokrijete i da na ovu temu, da na ovu temu se ne javljate.
Što se kletve tiče neki su, gledam u vas Živkoviću, prokleti rođeni.
Ja na osnovu člana 27, više da skrenem pažnju na neke stvari koje su se ovde čule ko je glup, ko je zao. Znate, Zoran Živković je prvi političar u Srbiji čija se diploma tražila prekopavanjem niških ulica. Sećate se, pre mnogo godina je to bilo aktuelno.

Da li je zao čovek koji nasledi, ovde, nedelju dana posle smrti svog predsednika, u njegovom slučaju Zorana Đinđića, on ga nasledi na funkciji predsednika Vlade i prima čestitke, mnogi ovde su tada bili prisutni u sali, prima čestitke, osmeh od uva do uva, raduje se, aplaudiraju mu kao da je na svadbi Zorana Đinđića, a ne pet dana posle njegove sahrane kada mu je nosio sanduk.

Toliko o tim nekim ličnim osobinama i moralnim pre svega, ali ja sam želela pre svega i, kolega Arsiću vas, i sve narodne poslanike, a bogami pre svega javnost Srbije da obavestim kako stranka Zorana Živkovića opet internacionalizuje neke probleme ili nazovi probleme. Marinika Tepić je objavila na svom tviter nalogu, ona je valjda njegov potpredsednik ili šta li mu je, na svom tviter nalogu je objavila da je obavestila Bundestag o tome kakav je cirkus ova Narodna skupština i još štošta je ona, ali ja govorim o onome što je vezano za Narodnu skupštinu.

Ne znam šta sada očekuje? Možda očekuje da će Nemci opet da nas bombarduju zato što se ne dopada Mariniki Tepić njen status u Narodnoj skupštini i ovih drugih što se oko nje okupljaju.

Evo, privodim kraju, i zaista želim o tome da vas obavestim, treba da znamo šta može da nas očekuje sad kad se Marinika Tepić obradila Bundestagu.
Šteta je što je dobar deo ove rasprave bio bez direktnog televizijskog prenosa, zato što mislim da je većina rasprava bila svojevrsna edukacija. Podsetili smo se mnogih značajnih događaja, mnogih značajnih ljudi iz naše prošlosti. Na vama je ministre Đorđeviću da sada kada ovaj zakon stupi na snagu, zaista uradite bar ono što u zakonu piše, da se izborite i za određena sredstva, kada se bude pravio budžet, jer ovo sve to zaista zaslužuje.

Nemojte da budete kao nedavno što se desilo pre par godina kada je gradski odbor Beograda SRS vodio kampanju da se Most na Adi nazove po Draži Mihailoviću, jer je bio poziv iz Skupštine grada da se predlažu nazivi za taj most. Imamo informaciju da je najviše predloga bilo da to bude most Draže Mihailovića, mi smo i više hiljada potpisa uz taj predlog predali, ali da ne bi bilo da su to predložili srpski radikali, most je dobio prozaičan naziv Most na Adi. Mogao je i most preko reke.

Mi smo takođe inicirali da ovaj bulevar kod Tošinog bunara dobije ime po herojima sa Košara i to jeste prihvaćeno, ali nigde nije napisano da smo mi takođe vodili kampanju, prikupljali potpise, prosto mislim da je važno da se to zna.

Čini mi se da postoji jedna jednodušna poruka ove rasprave, jednoglasno nije, jer neće biti jednoglasno kod glasanja, ali jednodušna, ne računam ove Đilasove najmanike, poruka i predsedniku države i Vladi Republike Srbije je da nikome nikada ne sme pasti napamet da se odrekne KiM … (Isključen mikrofon.)
Dame i gospodo narodni poslanici, svaki živi Srbin ima, zapravo bi trebalo da ima određene obaveze prema ratnim memorijalima. Neko da brine o njima, neko da ih održava, neko ko može finansijski da pomaže izgradnju, da je pomaže, neko da piše o njima, ali svi možemo bar da ih obiđemo, bar one koji su nam dostupni, bar one koji su u mestima gde inače idemo.

Šest hiljada je ratnih grobalja, srpskih ratnih grobalja, prosuto po svetu i naravno da ne možemo doći do svakog i pitanje je koliko ljudi uopšte zna da ratna groblja, srpska ratna groblja postoje, recimo u Tunisu, Bizerti, samo u Alžiru 18 grobalja postoji, ali nadam se da svi znamo ili bi trebalo da znamo za ratno groblje Mali Zejtinlik, tako zovu groblje na Sokolcu, na Ravnoj Romaniji.

Tamo je sahranjeno 1.000 vojnika koji su živote dali za Republiku Srpsku i tamo je ceo jedan deo groblja izdvojen gde su sahranjeni srpski jedinci, jedinci svojih roditelja iza kojih nisu ostali potomci. To groblje zaslužuje, bar ko god od nas ide putem Ravne Romanije, da svrati, da zapali sveću i da im se pokloni. Zaslužuju to u svakom slučaju.

Vojničko groblje postoji, recimo i u Banjaluci. Takođe, nažalost, formirano groblje kad je počeo rat i rat nije ni završio, to groblje je već bilo prepunjeno grobovima mladih vojnika, uglavnom mladih vojnika koji su takođe živote ostavili za Republiku Srpsku. Na tom groblju, nažalost je i grob Steve Radete, mog brata od strica, ali i još trojice naših komšija, svaki je imao po 25 godina kada su poginuli.

Svojevrsni ratni memorijali su i knjige koje pišu o žrtvama srpskim. Recimo, Budo Simonović, ja sam juče nešto govorila o žrtvama iz Drugog svetskog rata u mom rodnom Livnu, Budo Simonović je, recimo, napisao knjigu „Ognjena Marija Livanjska“, gde su objavljena svedočanstva žena, 14 njih, koje su sa ukupno 218 žena i dece bili bačeni u jamu Ravni Do kod Donjih Rujana u Livanjskoj opštini, 42 dana njih 14 je bilo u jami među svojim mrtvim najrođenijim članovima porodice, bez vode, bez hrane, Bog sami zna kako su preživeli i preživele. Izvađene su iz tih jama, od njih 14, tri su i danas žive. Jedna od njih je i dalje u Livnu, dve su u Surčinu, ta u Livnu je Voja Radeta neka moja dalja strina, 90 godina ima, još uvek živi sa uspomenama iz te jame Ravni Do.

Zato kažem da je ta knjiga, Bude Simonovića, svojevrsni ratni memorijal, jer teško da će u toj jami ili na tom mestu stradanja Srba, da će neko moći, to je u sred ustaškog Livna, teško da će neko moći da postavi neku memorijalnu ploču, ali zato svako od nas može da pročita knjigu u kojoj to sve lepo piše. Kao i u ostalim jamama livanjskim, kraškim, rekla sam juče, prosto moram da ponovim zbog svojih predaka, tamo je u jame bačeno samo 63 ljudi iz porodice Radeta, među kojima je i moj deda Stevo solunski borac.

U selu Golinjevo, odakle je bila moja pokojna baba Ruža, 161 žrtva je bila. Tamo niko živ od Srba nije ostao. Tamo su u jame bacili najmanje dete, koje nije imalo ni 40 dana, i najstarijeg dedu koji je imao 98 godina i sve između šta je bilo. Kad su to završili, onda su rekli - sad da pobijemo i sve mačke i pse, da ništa živo srpsko u selu Golinjevo ne ostane, i ni danas dan tamo ničeg srpskog nema.

O tome je, između ostalog, pisao u svom naučnom delu Vojislav Šešelj, u naučnom delu „Rimokatolički, zločinački projekat veštačke Hrvatske nacije“, i opisao kakva je uloga u zločinima, ustaškim zločinima u Livnu bila, Fratra Srećka Perića. Taj Fratar je imao sestru koja je bila udata za Hrvata. On je na misu pozvao ustaše i da im blagosilja noževe i rekao – prvo idite ubijte, zakoljite, moju sestru koja je udata za Srbina a posle sve ostale Srbe. Kad završite, dođite ja ću vam oprostiti grehove. I, uradili su tako. Poklali su sve odrasle Srbe, sve muškarce, posle toga je organizovao pokrštavanje udovica sa malom decom. Neke žene su pristale, ali srećom kratko je to trajalo. Kad su došli tamo Italijani i četnici, onda su se te žene vratile sa svojom decom ponovo u svoju veru iz koje faktički nisu ni izašle, ali eto samo su morale da idu u katoličku crkvu.

I opet moram da kažem sa ponosom, da moja baba Ruža sa petoro dece nije pristala na to, rekla je, ako treba ubili ste sve moje, ubijte i mene i njih petoro, ali veru svoju menjati neću.

Šta je tragikomedija celog ovog slučaja, odnosno konkretno Srećka Perića? Verovali ili ne, takav ratni zločinac, ne znam da li je još živ, ali završio je kao župan svoju karijeru u Niškoj županiji. Dakle, dlaka s glave mu nije falila, teško da će tamo biti memorijala za ove žrtve.

Zato, u ime svih tih žrtava, hvala Vojislavu Šešelju što je napisao Rimokatolički zločinački projekat veštačke hrvatske nacije. Pa, ljudi čitajte ono što ne možete da vidite i o čemu niste mogli da slušate. Hvala.
Veliki problem sa ratnim memorijalima svakako će biti na okupiranim srpskim teritorijama, konkretno u Republici Srpskoj Krajini. Mnogo je tamo mesta koja bi trebalo da budu označena kao memorijali, ali nažalost ustaška hrvatska država ne želi da bude saradniku u tom poslu državi Srbiji. umesto toga oni proširuju spisak Srba koje hvataju na granici ako prelaze u Hrvatsku i svaki put imaju nekog novog navodnog ratnog zločinca.

Danas je narodni poslanik Aleksandar Šešelj o tome pokušao da govori, da se obrati Plenkoviću i u Savetu Evrope mu je rekao da je on razumeo, Aleksandar Šešelj je razumeo da je svrha Saveta Evrope promovisanje demokratije, ljudskih prava, poštovanje zakona i antifašizma. A danas imamo, rekao je, ispred sebe čoveka, misleći na Plenkovića, koji veliča Jasenovac, koncentracioni logor za 700 hiljada Srba, Jevreja i Roma, koji veliča Blajburg, predvodnika neonacističkog režima u srcu Evrope, u kojem su Srbi građani drugog reda, predsednika političke partije čija je glavna ideologija etničkog čišćenje.

Rukovodstvo Saveta Evrope bi trebalo da se stidi. Umesto da se stidi rukovodstvo Saveta Evrope je prekinulo Aleksandra Šešelja u daljem izlaganju, ali su dozvolili da Plenković kaže da jabuka ne pada daleko od drveta, da predstavnik ove stranke, misleći na SRS, se zalaže za veliku Srbiju, koja će obuhvatati teritoriju drugih država. Onda kaže – predsednik te stranke i njegov otac je osuđen ratni zločinac i Srbija je, kako misli Plenković, a vi niste, gospođo Gojković, juče bili u sali. Isto ovo su govorili i predstavnici novodosmanlija, pa kažu – Srbija je izvršila agresiju na Hrvatsku, ali pre toga i na Bosnu, Sloveniju i Kosovo i odgovorna je za sve ratne sukobe.

Dakle, u Savetu Evropi Plenković može ovako nešto da kaže, a predstavnik naše Narodne skupštine, naš kolega je prekinut samo zato što je izneo istinu o hrvatskom ustaškom režimu i, naravno, pozvao rukovodstvo Saveta Evrope. On je rekao da bi trebalo da se stide, a svakako i da preduzmu odgovarajuće mere kada je u pitanju sve bujnije cvetanje neoustaštva u Hrvatskoj. Hvala.
Hvala.

Posle ovog zakona, odnosno u toku primene ovog zakona mnogi srpski junaci će ostati i bez groba i bez belega. To je valjda naš usud, ali je dobro da se potrudimo da toga bude što manje, a da što više bude tih ratnih memorijala kojima treba da se ponosimo i koje treba da negujemo.

Evo primer Loznice, ne znam da li ovde postoji neko ko ne zna da je Loznica sa Banjom Koviljačom prvi oslobođeni grad od fašističke Nemačke u celoj Evropi i da je Loznica oslobođena 31. avgusta 1941. godine, a Loznicu je oslobodio četnički komandant i potpukovnik Veselin Misita, sa grupom svojih četnika i sa grupom lozničana koji su im se tu pridružili. Zamislite da do dana današnjeg ni jedna ulica u Loznici ne nosi njegovo ime i da ni država, ni lokalna samouprava nikada nisu ništa uradili da se obeleži grob Veselinu Misiti.

Srpska radikalna stranka je uz velike muke, koje smo imali od tadašnjih koalicionih partnera, izgradila spomenik Veselinu Misiti i mi smo svake godine išli, i dalje ćemo, naravno, 31. avgusta da položimo venac na Misitin grob, ali tek pre dve godine su počeli da dolaze i ljudi iz lokalne samouprave, a sa nivoa države i pre toga sa nivoa lokalne samouprave nikada niko nije dolazio. Toliko o odnosu vlasti prema tako značajnim stvarima i prema tim velikim ljudima i velikim imenima.

(Predsedavajući: Zahvaljujem koleginice Radeta.)

Evo, završavam.

Nije čudo, vi niste u stanju da nađete ni jednog Mehu Omerovića, a kamoli da uradite nešto drugo.
Kolega Marijan Rističević je malopre vama, ja govorim po članu 27. zamerio, rekao je da ste tolerantni prema opoziciji. Svaki put kad tako nešto čujemo mi moramo da reagujemo zato što mi ne spadamo u tu neku, Đilasovu opoziciju ili ne znam već ko ih sad okuplja, i nekako uvek imamo potrebu da zamolimo da se naglasi da mi srpski radikali jesmo opozicija vlasti, ali da nismo deo tog čopora koji čini neki novi pokret u Srbiji ili ne znam šta.

Pogotovo je nemoguće da nas svrstate, da nas kolega Rističević svrsta u opoziciju sa onim ko je malopre govorio. Malopre je govorio sledbenik Dimitrija LJotića i mi srpski četnici nikako ne možemo biti u toj istoj grupaciji. Četnici su se uvek borili protiv ljotićevaca i zato bih vas samo zamolila da ubuduće to imate na umu.

Naravno, sve ovo što ste vi iznela kolega Rističeviću, nemamo mi nikakvih primedbi na to što ste rekli, jedina primedba je da, da li možete da zamislite da neko od nas stoji pored nekoga ko pozdravlja hitlerovskim pozdravom? Da li možete da zamislite nekoga od srpskih radikala da stoji pored nekoga ili da bude sa nekim ko je rekao da je u Srebrenici bio genocid, kao što je to Boškova prijateljica i koleginica, zajedno su na listi i ušli u parlament, rekla Sanda Rašković Ivić.

Da li možete da zamislite nas da neko od nas srpskih radikala kaže da je Oluja bila legitimni čin, kao što je rekla Sanda Rašković Ivić, koja je, opet ponavljam, koja je zajedno sa Boškom Obradovićem ušla u parlament, bolje rečeno, ugurana od strane Skota. Hvala.