Prikaz govora poslanika

Prikaz govora poslanice Gordana Čomić

Gordana Čomić

Demokratska stranka

Govori

Zahvaljujem.

Amandman koji je u pretresu i koji traži da se definiše sve to što zakon treba da kaže o ratnim memorijalima, ali s posebnim osvrtom na borbu protiv korupcije, kakvu god propagandu da koristite, koga god da klevećete, šta god da slažete, neće pomoći da se ne vidi da je sramota.

(Aleksandar Martinović: Da, sve smo slagali. Jako ste pošteni.)

Narodni poslanik Martinović, dobacuje, uz neuspešan cinizam – jaoj, sve vas lažemo, jadni vi. Vi lažete takođe.

Propaganda kojom pokušavate da sakrijete kolika je sramota staviti u bilo koji član zakona o ratnim memorijalima tehniku za koju je inače legalno da je koristite kod drugih zakona, ja ne mislim da je legitimno, ali legalno jeste. Odsustvo elementarnog morala, elementarne časti, elementarne dostojnosti da se bavimo nekim zakonom u Skupštini, pokazujete sa amandmanima kao što je ovaj trenutno u pretresu, da se o ratnim memorijalima, definicijom, i brigom o njima bavimo s posebnim osvrtom na borbu protiv korupcije.

Ne postoji način da se do ikoga od vas dopre. Niti mislimo da je to cilj, da se urazumimo zajedno i da, ako vas nisu već babe naučile šta se ne radi, da onda bar ovde u dijalogu jednih sa drugima razumemo šta se ne radi. Dakle, samo vi radite svoj naopaki posao. Stavljajte amandmane da su ratni memorijali mesta za poseban osvrt na borbu protiv korupcije, za poseban osvrt na funkcionisanje pravosuđa, za poseban osvrt na brigu o deci, za poseban osvrt na poljoprivredu, itd, itd.

Svi oni trik amandmani za koje ponavljam, legalno je da ih koristimo u bilo kom drugom zakonu, ali stav koliko se nema mere i stav koliko se rugamo mrtvim ljudima Srbije je očit u ovim amandmanima, kojom god propagandom ga pokrivali, šta god pokušali da umesto onog što je crno na belo napisano u amandmanu podelimo u ovoj sali.

Da ne spominjem da je Vlada odbila, naravno, te amandmane, ne smatrajući ih, i ovaj i svaki drugi sličan, primerenim za zakon koji je u pojedinostima u pretresu. Igrokaz, propagandni, ružan, tužan, nedopustiv i Skupštine nedostojan igrokaz. Nema veze što se radi o mrtvim ljudima, da mi nastavimo ono čega se igramo u Skupštini.

Svakom ostaje zapisano u stenogramu šta je radio, svakom svoj obraz i svakom svoj amandman. Moja molba je – nemojte to da radite ceo dan. Nemam ja nade da ima ušiju u koje ja mogu zabosti ove elementarno pristojne i razumne reči, ali to me ne sprečava da svojim stavom, amandmanima koje smo podneli, branim da se sa nekim stvarima ne igra ruženja i klevetanja zato što vas verbalno nasilje i nasilje nad procedurom u Skupštini zabavlja. Ponešto ipak nije za ruganje. Hvala vam.
Zahvaljujem, predsedavajući.

Javila sam se i malopre da govorim o amandmanu koji je bio prethodno u raspravi i vašom omaškom nije mi omogućeno. Komentar je isti, dakle, i ovaj amandman kojim se dodaje da se Zakonom o ratnim memorijalima obezbeđuje sveukupni razvoj Republike Srbije, sa posebnim osvrtom na poljoprivredu je nedostojan rasprave u Skupštini, nedostojan žrtava i nedostojan teme kojom se zakon bavi.

U pokušaju da rutinski koristimo istu tehniku na prva dva člana zakona, amandmani 300, 400, 500, prevideli smo da ovaj zakon nije za takav igrokaz, odnosno jeste ako nemate ni pieteta, ni dostojanstva, ni časti, ni poštovanja prema onim koji su, kad-tad, ginuli za Srbiju. Hvala vam.
Zahvaljujem.

Uz opasku da je ovo jedan od retkih amandmana koji može biti podnet, jer se radi o predlogu narodnog poslanika da se obezbeđuje sveukupni razvoj Republike Srbije s posebnim osvrtom na očuvanje tradicije. To ima smisla, koliko god trebalo još objasniti šta znači očuvanje tradicije i ko je za šta zadužen.

No, ne javljam se samo zbog toga, nego da pitam predsedavajućeg da li ja mogu o amandmanima na Zakon o finansijskoj podršci porodicama sa decom? Lepo pitam.
Zahvaljujem.

Narodni poslanik ima drugačije mišljenje, ja pitam zbog situacije …

(Aleksandar Martinović: Zanimljivija je tema Razvojna banka Vojvodine.)

… Narodni poslanik kandiduje druge teme, ja pitam zbog toga što je narodni poslanik, koji je predlagao amandman, imao pravo, pa pitam da li imam i ja. Ako nemam, to je vaše pravo i zahvaljujem.
Predsedavajući, ja bezrezervno poštuje vaše odluke, tako da nema potrebe da mi obrazlažete da vam se sviđa što narodni poslanik Radoslav Jović, ima prava koja ja nemam. Ako je o deci reč …
… verujte mi, umem jako lepo da uvežem kako se rodi četvoro dece i kako se četvoro dece uči patriotizmu, očuvanju tradicije, svom poreklu i svemu onome što deca treba da znaju iz svoje porodice. No, poštujem vašu sumnju da ja za to nisam sposobna. Hvala.
Zahvaljujem.

Amandman koji je u pretresu, koji je podnet i o kome je govorio kolega narodni poslanik, glasi – Zakonom o ratnim memorijalima obezbeđuje se sveukupni razvoj Republike Srbije, s posebnim osvrtom na razvoj poslovne klime. O tome se radi u ovom amandmanu. Valja u obrazlaganju „za“ kazati kako to ovaj zakon utiče na razvoj poslovne klime.

U jednom dosta logički nategnutom moglo bi se kazati – ima smisla ako se za razvoj poslovne klime podrazumeva zrelost jednog društva koje je suočeno sa svojom sadašnjošću, svojom prošlošću i tako suočeno spremno da razvija i poslovnu klimu i strukturu sopstvenog društva, da bi moglo da bude zaista razvijeno i uspešno, ali je to vrlo nategnuta logika i zato ovaj amandman spada u jedan od mnogih nedostojnih amandmana, kada se podnosi amandman koji, ponavljam, glasi – Zakonom o ratnim memorijalima obezbeđuje se sveukupni razvoj Republike Srbije, s posebnim osvrtom na razvoj poslovne klime.

Već sam napomenula jednom, a ponoviću, pošto je očigledno da imamo nesporazum, banalan, ali dubok, da ova tehnika da se koristi vreme koje je dodeljeno svim poslanicima je možda legalna, ali u slučaju ovog zakona je potpuno nelegitimna. Koristiti jedan ovakav amandman zato da bi se s pravom govorio svoj stav, što o ratnim memorijalima, što o stradanjima ljudi u našoj državi, predstavlja liniju koju časni ljudi ne prelaze.

Kada bi bilo zrelosti društva, moje pitanje o tome koje smo ratove devedesetih izgubili, a u kojim smo ratovima pobedili, dobili bi odgovor od tog zrelog društva, a ne omalovažavanje, ruganje i žrtvama i mrtvima i iz ratova devedesetih i svih ratova pre. Mitski rečnik je legalan, nije legitiman, ako hoćete da spojite ratne memorijale i razvoj poslovne klime, da zloupotrebite proceduru u Skupštini i da uradite ono što smatrate da je dozvoljeno zato što pripadate većinskoj koaliciji u Skupštini. Nije većina ta koja daje legitimitet, nikad nije bila. Vrednosti koje ljudi zastupaju daju legitimitet. Hvala vam.
Jedina narodna poslanica koja u Narodnoj skupštini i u javnosti Srbije i vladajuću većinu i značajne ljude u vladajućoj koaliciji i manjinu pita – koje smo ratove devedesetih izgubili, a u kojima smo pobedili, sam ja. Niko drugi to ne pita. Svi drugi podrazumevaju. A ja odgovore na ta pitanja smatram neophodnim da bismo zaista mogli da sadašnjost koju živimo, bez odgovora na ta pitanja, pretvorimo u zajedničku dobru, razvojnu budućnost.

Ako ikada budem htela da spomenem ono što se klevetom stavlja u moju izjavu, nećete imati nikakve sumnje, ja govorim vrlo jasno, nedvosmisleno. Svaka vrsta ruženja, koju pokušavate da umetnete umesto ovog jednostavnog pitanja, na koje sam samo od jedne osobe dobila odgovor i neću spominjati imena, „nomina sunto dioza“, značajan čovek, uticajan, koji je rekao – rat sa NATO smo izgubili, a narod je pobedio, a u ostalim ratovima nismo učestvovali. To je jedini odgovor koji sam dobila o stradanjima desetina i stotina hiljada ljudi.

Znam da ovo nije posao ministra Zorana Đorđevića i žao mi je što ovaj dijalog vodi sa vama. Ovo je posao nas narodnih poslanika. Ja moj posao obavljam i možda će se pojaviti još neko ko će pitati – koje smo ratove devedesetih izgubili, u kojima smo pobedili. Zato što od toga zavisi primena zakona o ratnim memorijalima. Ja bih volela da ovaj zakon ima punu primenu i bez amandmana, nedoslednih rasprave. Hvala.
Zahvaljujem.

I odgovor koji je dao on, DS, koji je dao zato da bi se napravila strategija prekida politike sukoba, izolacija, ratova i sankcija je - ova naša Srbija je sve ratove izgubila. Dok se ne suočimo sa tim da smo ratove izgubili, nećemo umeti da pobeđujemo u miru.

Nisu to reči za koje ovde ja imam ušiju, ali to ne znači da te reči ne stoje kao kremen kamen u svemu onome što Srbija radi i ono što vladajuća većina ne vidi, na tim rečima je izgrađena odbrana izbornih rezultata 2000. godine, na tim rečima je urađen sav posao koji se danas ruži i kleveće, na tim rečima počivaju evropske integracije i normalizacija razgovora sa Prištinom. I to je politika koju neuspešno, na nasilan, verbalno nasilan način vodi SNS.

Nije malo zadovoljstvo videti da je ideja DS pobedila, ali je…

Možete vikati koliko god hoćete, neuspešno, nestručno, na nasilan način i ruganjem vladavine prava sprovodite ideju DS koja vas je pobedila i reči čoveka – sve smo ratove izgubili, hajde da se sabiramo da bi mogli u budućnosti da pobeđujemo. Nikad to niste razumeli, ne razumete to ni sada, ali ja razumem da ne razumete. Hvala.
Zahvaljujem.

Ne sporeći vašu percepciju o tome da je rat za Republiku Srpsku jedan od ratova u kojima je Srbija pobedila, malo ćete imati s tom tvrdnjom problem sa zvaničnim izveštajima o tome kako je Srbija učestvovala u ratu u Bosni. A još veći problem ćete imati sa današnjom zvaničnom spoljnom politikom Republike Srbije.

(Marko Atlagić: Hajde.)

No, bilo kako bilo, narodni poslanici koji dobacuju – ajdeee, mogu – ajdeee sa mnom u Knin, ako hoćete. Ja mogu u Knin. Mogu i u Jamarje. Mogu i u Cimeše. Mogu gde god u Hrvatskoj. Nadam se da će taj poslanik bez problema preći granicu, pa pokazati svoje ponosno lice u Krajini. Ne znam, pitam. S obzirom da se tamo održavaju sastanci poslanika, narodni poslanik ima volju da dobacuje i učestvuje, pa ko velim – što ne bismo, vlast i opozicija u Hrvatsku?

Bez obzira na to što nas dvoje nećemo u ovom razgovoru ni na koji način dospeti do odgovora na pitanja koja ja postavljam, dobro je da se bar ovoliko razgovara o jednoj važnoj temi, jer su u pitanju bili živi ljudi - neki koji su ranjeni, neki koji su proterani, neki koji više nisu živi. Zbog tih ljudi pravimo zakon o ratnim memorijalima.

I u ime tog dubokog poštovanja istine, ja imam primedbu na način kako tretirate amandmanima ovu temu i uvek sam spremna za dijalog o rezultatima ratnih politika 90-ih. Jednom ćemo to imati kao ozbiljnu temu i posebno, a ne ovako usput, uz amandmane nedostojne rasprave.
Zahvaljujem.

Prvo, oko oslovljavanja izabranih predsednika država i predsednika Vlade u regionu. Ako postoji razlog da kažem za predsednika Srbije – tako se to radi, onda je to kada isto tako oslovljava sve predsednike ili Vlade ili ministre ili predsednike država u regionu, to radi dobro.

Makar neka radi i na rečima da se obrati sa draga Kolinda i sa dragi Milorade i sa dragi Borute i svi drugi dragi u regionu, uključujući Zorana Zaeva, nadam se da će i za Zorana stići da kaže dragi Zorane Zaev. Dakle, to je pristojnost koja je dobra da se vidi i na trenutnom predsedniku Srbije, još bi bilo bolje da se iza toga vide dela.

Što se tiče odbrane Vojislava Šešelja, i da se sve ponovi kao tada 90-e, ja bih rekla isto – pustite čoveka, hapsite ga samovoljom, hapsite ga ruganjem pravima koje čovek ima. I baš zato što bih to uradila ponovo isto, imam prava da kažem – danas je osuđeni ratni zločinac, postupite po zakonu i oduzmite mu mandat. Hvala vam.
Zahvaljujem.

Pošto se radi o amandmanu koji kaže da - Zakonom o ratnim memorijalima obezbeđuje se sveukupni razvoj Republike Srbije s posebnim osvrtom na razvoj poslovne klime. To je amandman koji je trenutno u pretresu.

Samo da ponovim da sve vrste igrokaza sa nedostojnim amandmanima neće izbrisati potrebu za dijalogom koji neuspešno vodimo kroz replike, no će pocrtati da je takvog dijaloga potrebno da bi bilo, bilo kakve političke klime u Srbiji i da bi bilo bilo kakvog društvenog razvoja, pa onda i poslovne klime.

Jako mi je žao što je zakon ovakvog sadržaja iskorišćen za amandmane nedostojne sadržine, sa razumljivom željom da narodni poslanici saopšte svojoj podršci sve ono što valja od rezultata što su uradili, ali sa jasnom porukom da ne znamo gde je etička granica kad se to ne radi. Zaista mi je žao.

Hvala vam predsedavajući.
Zahvaljujem.

Propaganda ume da zaglupljuje, kao i zgražavanje. To zaglupljuje ljude, sužava vidik, pa se ne vidi nelogičnost propagande.

Svo klevetanje i ruženje svih predsednika DS, od Zorana Lutovca, preko Dragana Šutanovca, Bojana Pajtića, Dragana Đilasa, Borisa Tadića, Zorana Đinđića, Dragoljuba Mićunovića, dakle, možete ih klevetati, ružiti, propagandom blatiti koliko god vam volja, to postoji u svetu. Neki ljudi to zovu politikom, časni ljudi to ne zovu politikom…

(Ivan Manojlović: I u zatvoru.)

Narodni poslanik dobacuje – u zatvor. Pa, ako nemate sada dovoljno moći da sve nas pošaljete u zatvor, pa kada ćete? Šta čekate? Ali, ne umete vi, jer nemate čime demokrate da šaljete u zatvor, jer sva nezakonita pritvaranja padaju na presudama kod apelacionog suda, preko Olivera Dulića do danas Miroslava Krišana.

Osvetnički duh je zao duh. Oslobodite ga se. Možete blatiti demokrate koliko god vam volja, mi smo navikli da nas blate, da nas kleveću i da lažu o nama. Ako vam to čini zadovoljstvo, vama i vašoj podršci, samo napred, ali je nelogičnost u tome da šest godina slušamo o strašnim kriminalnim delima predsednika i rukovodstva DS, a da niko nigde ne napiše krivičnu prijavu, podnese krivičnu prijavu i učini da pravosuđe radi svoj posao. Tu nelogičnost …

(Blaža Knežević: Dobili ste na izborima.)

Narodni poslanik koji dobacuje o izborima dokazuje da sam ja u pravu. Ne može da podnese misao oprečno u glavi da mora da pljuje demokrate, a kada god pljuješ, pljuješ u vis, tako da komotno, pogotovo narodni poslanici koji su bili u DS, te najviše volim, G17 i DS ti su najglasniji među vama. Ako, alal vam.
Zahvaljujem.

Onoliko puta koliko budete želeli vi ćete ponoviti sve klevete i svoju interpretaciju o DS.

(Vladimir Orlić: Čiji je ovo izveštaj?)

Niste razumeli, vi imate moju dozvolu za to, zato što je nelogičnost te propagande takva da odavno je svoje bodlje koje treba da ima prema suparnicima, okrenula prema onima iznutra koji tu propagandu proizvode.

Ne dajem ja dozvolu za to, nego zato što znam da se kampanje te vrste nemaju čime zaustaviti. Nikada, niko od predsednika DS neće biti procesuiran, jer niko neće da podnese krivičnu prijavu, jer ništa nisu uradili da bi zaslužili bilo koju krivičnu prijavu. Sve i jedan. Zoran Lutovac, Bojan Pajetić, Dragan Đilas, Dragan Šutanovac, Boris Tadić, Zoran Đinđić i Dragoljub Mićunović.

Ali je glavni sport u politici u Srbiji ono što se smatra politikom – udri po „žutima“. Udri po „žutima“, blati, kleveti, radi bilo šta, zato što voli narod da čuje da su oni glavni problem. Pa, onda, izvolite.

Šta je problem i nelogičnost? Ako danas istovremeno govorite o tome da „žuti“ ne postoje, da „žuto preduzeće“, šta već kažete, vaša je volja, o vama kažu sve, čemu onda toliko insistiranje na propagandi, na klevetanju? Šta vam to smeta?

(Boban Birmančević: Da se ne zaboravi.)

Da se ne bi zaboravilo. „Sablja“ da se ne zaboravi, jel to?

(Boban Birmančević: Pa i to.)

I to. „Sablja“ da se ne zaboravi, to je problem?

(Radoslav Milojičić: A biće još jedna.)

Tužite sa „Sablju“, to bar nije problem.

(Aleksandar Martinović: Pa tužili ljudi.)

Jer tvrdite, dajte krivične prijave. Znači, nije „Sablja“…

(Boban Birmančević: Pa tužite nas.)

Zašto bi vas tužili? Zašto bi vas tužili? Zašto bi vas tužili, prihvatili ste ideju DS, radite za Evropu, prijatelji ste sa Amerikom, sarađujete sa Rusijom, dogovarate mir sa Kosovom, u koaliciji ste sa Ramušem Haradinajem. Zašto bi vas tužili?
Kad vi loše izvodite političke radove o kojima smo mi govorili 1990. godine, alal vam, svaka ružna reč o „žutima“.