Zahvaljujem uvaženi predsedavajući.

Mislim da nisu upitni napori koje je Vlada učinila kada je u pitanju unapređenje pravnog položaja nacionalnih manjina u Srbiji i da je za svaku pohvalu ono što se čini na planu da se određeni problemi, kada je u pitanju društveni položaj, kada je u pitanju ostvarivanje prava i interesa pripadnika nacionalnih manjina u Srbiji unapredi.

Ono što mislim da treba osvestiti, istina relativno mali broj narodnih zastupnika je govorio o ovim zakonima. Čulo se dosta toga, mahom od strane predstavnika nacionalnih manjina, uz određene kritike.

Treba reći i sledeće. Zakonske promene koje se odnose na Predlog zakona o ljudskim i manjinskim pravima pripadnika nacionalnih manjina i o Nacionalnim većima nacionalnih manjina se odvijao bez jasne platforme u Republici Srbiji kada je u pitanju integracija pripadnika nacionalnih manjina u srbijansko društvo.

Naime, još uvek ne znamo šta su osnove te politike, da li je to politika segregacijskog multikulturalizma, da li hoćemo Srbiju kao zemlju u kojoj će pripadnici nacionalnih manjina biti integrativni delovi svih procesa donošenja odluka, svih segmenata društva ili nešto treće. Nažalost tu vrstu politika ne može se iščitati iz onoga što je do sada bilo na sceni.

S druge strane, bilo je za očekivati da vidimo kako će se, da li će se i kako će se rešiti pitanje izmene Ustava, naposve kada je u pitanju član 1, gde, kao što znamo, imamo jednu dosta ne čestu ekskluzivnu odredbu Srbije kao države srpskog naroda i njenih građana.

Naravno, bilo je za očekivati da će određeni standardi koji postoje u suvremenim međunarodnim dokumentima koja se bave pitanjem manjinskih prava, pre svega načelo demokratske participacije, to je sudelovanje predsednika manjina u procesima donošenja odluka, biti više integrirani.

Već je bilo reči o inkluzivnosti. Tu je bilo određenih deficita. Predstavnici samo nacionalnih veća nacionalnih manjina bili su uključeni u proces izrade ovih dokumenata. Predstavnici političkih stranaka nacionalnih manjina nijednom nisu bili pozvani, čak ni kada je u pitanju bila javna rasprava, na skupove, osim onoga što je bilo kao javni poziv na sajtu stranice.

Kada je u pitanju transparentnost, deo koji se odnosio na primedbe, predloge predstavnika zainteresovanih za izmene zakona, nikada nisu mogle videti šta je njihova sudbina, zašto su odbijeni, na koji način se oni ne prihvataju itd, itd. U tom smislu se može reći da je bilo u formalnom proceduralnom smislu i određenih deficita kada je u pitanju taj segment.

Na kraju, ali ne manje važno i neke konkretne primedbe koje će biti razlog zašto ću ja u biti, uskratiti podršku ovim zakonskim rešenjima. Prvo, do sada neviđena zabrana političkim subjektima da obnašaju određene dužnosti. Nemamo u Srbiji niti jednu javnu poziciju osim sudskog dela vlasti, u kojim se eksplicitno zabranjuje, kada je u pitanju ovaj segment, sudjelovanje predstavnicima političkih partija, najvišim dužnosticima njihovim da sudjeluju u ovome.

Podsetiću vas da su političke stranke nacionalnih manjina osnovane da se bore za zaštitu interesa i prava i pripadnika istih načina, a zbog ovakvih zakonskih rešenja to im se, kako bih rekao, najjači kredo njihovoga postojanja na neki način uskraćuje.

Imamo deficite kada su u pitanju stečena prava. naime, vi znate da je prethodni zakon, tj. zakon pre ovih izmena omogućavao da Nacionalno veće nacionalnih manjina proglašavaju ustanove u kulturi i obrazovanju od nacionalnog značaja za njihovu zajednicu. Sada se to pravo uskraćuje i samo se traži predlaganje.

Isto tako je i kada je u pitanju distribucija sredstava od strane onih koji su tela lokalne samouprave kada su u pitanju sredstva namenjena za kulturne i druge sadržaje nacionalnih manjina. Do sada su Nacionalna veća davala predloge za iste, a sada se to pravo derogira na davanje mišljenja kao pravno manje obavezujućeg oblika.

Isto tako, ali ne manje važno, jeste isključenost predstavnika Nacionalnih veća nacionalnih manjina i uopšte manjina iz odlučivanja kada je u pitanju raspodela sredstava iz budžetskog fonda za nacionalne manjine. To mislim da je poruka koja nije dobra jer princip demokratske participacije nacionalnih manjina po sebi podrazumeva da ste vi uključeni u svaku priliku koja se vas neposredno tiče, da možete donositi odluke. Iskustva u drugim zemljama ukazuju da u tim sredstvima u najvećem omjeru u najvećem broju, najveći broj slučajeva su uključeni predstavnici manjina.

Na kraju ću reći samo to da postoje određena ograničenja, pravo na samoupravu u članku 122. Vaše ministarstvo može suspendirati bilo koju odluku, pojedinačni akt Nacionalnog veća, pri čemu ono nema pravo sudske zaštite. Sud je isključen iz ovog postupka. Tu vidimo određenu vrstu etatizacije.

U članu 133. bojim se da je paušalno doneta procena da 50% sredstava treba da budu tzv. institucionalni troškovi, a 50% sredstava treba da budu namenjeni određenim projektima. To ne može vredeti za svaku nacionalnu zajednicu. Nema svaka zajednica jednak broj, teritorijalnu disperziranost, institucionalnu razvijenost, itd. Na kraju, kaznene odredbe su vrlo jasne i izričite, što naravno ne treba previše možda podvući kritici.

Ali, kada su u pitanju druga tela koja su dužna osiguravati pretpostavke za ostvarivanje prava nacionalnih manjina, recimo što ukoliko lokalna samouprava ne zatraži mišljenje, a bilo je takvih slučajeva, od Nacionalnog veća za nacionalne manjine za raspodelu sredstava? U tim slučajevima nemamo nikakvu vrstu kaznene mere.

U tom smislu, zbog navedenih razloga, kažem još jednom, biću u prilici uskratiti podršku ovim zakonima. Zahvaljujem.

Zahvaljujem predsedavajući.

Radi se o amandmanu čija je intencija da se osnivačka prava nacionalnim savetima nacionalnih manjina omogući da oni budu osnivači obrazovnih institucija. u stavu 1. to je prihvaćeno amandmanom od kolega iz poslaničke grupe SVM, međutim, odbačen je moj amandman kojim se u stavu 3. pokušava uvesti i mogućnost da nacionalni saveti nacionalnih manjina budu osnivači javne ustanove.

Ovo pitanje je važno iz razloga što samo javne ustanove u sistemu prosvetom Republike Srbije imaju pravo da budu, tj. oni se finansiraju direktno iz budžeta Republike Srbije, tj. proračuna Republike Srbije.

Na ovaj način mislimo da su one obrazovne ustanove čiji su osnivači nacionalni saveti isključene iz toga i da eventualno oni učenici koji bi pohađali tu vrstu škole bi morali snositi, tj. njihovi roditelji, samofinansiranje.

Treba kazati da je ovaj stav, člana 90. direktno suprotan članu 2. Zakona o nacionalnim savetima nacionalnih manjina, tj. o nadležnosti nacionalnih saveta nacionalnih manjina, gde se direktno govori o tome da nacionalni saveti nacionalnih manjina imaju pravo osnivati ustanove iz područja svoje neposredne nadležnosti. To uključuje i obrazovanje.

Ne prihvatanje ovog amandmana ima onda svoje reperkusije i ka tome, budući da je ovaj institut već do sada bio upražnjavan pre svega, od strane Mađarske nacionalne zajednice i da se ona javlja kao osnivač brojnih škola na mađarskom jeziku, na ovaj način mislim da za nove nacionalne manjine, kao što je recimo Hrvatska, se to pravo uskraćuje i ono sadrži određenu vrstu diskriminatorskih posledica.

Tim pre, mislim da je ovo važno iz razloga što se odbijanjem krši član 20. Ustava Republike Srbije u kojem se govori da se odnos…

…ljudskih i manjinskih prava ne sme dovoditi u pitanje.
Tim pre, mislim da je ovo važno iz razloga što se na ovaj način tj. odbijanjem se krši član 20. Ustava Republike Srbije u kojem se govori da se odnos ljudskih i manjinskih prava ne sme dovesti u pitanje.

Ponovo je pitanje o tom supstancijalnom pravu kada su u pitanju manjinske samouprave, što i na koji način oni mogu to ostvarivati, kada je u pitanju obrazovanje, ponovo je onemogućeno da oni budu osnivači ustanove u području kulture, ustanove obrazovanja, jer se u 1. stavu eksplicitno ne navodi da oni mogu biti osnivači.

Mislim da je to dodatni prilog osnovnoj mojoj tezi, da kada su u pitanju manjinska prava i njihovo inkorporiranje u ovaj zakonski predlog, jeste da to nije učinjeno dosledno i nije učinjeno u svakom segmentu. On se nalazi, drugim rečima, u koliziji sa osnovnim postavkama i ustavnih načela, kada su u pitanju manjinska prava i drugog sektorskog segmenta, kada su u pitanju manjinska prava.

Na ovaj način, ova nedoslednost će dodatno zakomplikovati čitav ovaj segment obrazovni, kada su u pitanju obrazovanje na jezicima nacionalnih manjina i dovesti, čini mi se, do jednoga galimatijasa, jedne kakofonije koje se neće moći razrešiti, verovatno, obraćanjem Ustavnom sudu ili pak nekim međunarodnim organizacijama, kada je u pitanju ova vrsta problema.

Ne znam zašto se izbegava u ovom zakonu, uporno, mogućnost da i nacionalni saveti, nacionalne manjine kao od strane države, osnovana samouprava tela manjinskih zajednica, da im se ovo njihovo supstancijalno pravo uskrati. Hvala.

Druga strukturalna slabost ovog zakonskog predloga kada su u pitanju prava nacionalnih manjina jeste da je derogirano pravo ustanovama nacionalnih manjina da učestvuje u procesu donošenja odluka.

Naime, kada je u pitanju ustavna garancija, u članu 75. nedvosmisleno stoji, da predstavnici nacionalnih manjina i njihova tela imaju pravo da učestvuju u odlučivanju ili sami odlučuju o pojedinim pitanjima. Isto to omogućuje i Zakon o pravima nacionalnih manjina i Zakon o nadležnostima nacionalnih saveta nacionalnih manjina.

Ovde se radi o tome da uloga nacionalnih saveta nacionalnih manjina jedinica lokalnih samouprava gde se odvija nastava na jeziku nacionalnih manjina traži, pribavlja mišljenje nacionalnih saveta nacionalnih manjina. To je pravni institut koji nije obavezujući i na taj način se traži neka vrsta, kako bih rekao, uloge u procesu odlučivanja koja nije validna, nije relevantna, nema određenu snagu.

Moj predlog je da se u tom smislu promeni ova sintagma – pribavlja mišljenje, nego da se osnaži učestvovanje pripadnika nacionalnih manjina u procesu donošenja odluka na način da se pribavlja saglasnost. Na taj način mislim da bi njihov uticaj u konačnici bio daleko veći.

Tim pre mislim da je to važno, jer bi se na taj način inkluzivnost pripadnika nacionalnih manjina u tom segmentu demokratske participacije koja je norma svih demokratskih društava i standard EU, sigurno bi bilo onda ocenjeno ne samo kao pozitivno kada su u pitanju napori koje Vlada Republike Srbije čini na platu unapređivanja društvenog položaja nacionalnih manjina, nego bi i od strane onih koji se…

… a to su pripadnici nacionalnih manjina, taj potez bio pozitivan.

Zahvaljujem.

Slično kao i prethodni amandman, i ovaj hoće da ukaže na jednu nedoslednost kada je u pitanju inkorporiranje manjinskih prava u ovaj opšti Zakon o obrazovanju. Naime, i u drugim segmentima, pre svega kada je u pitanju uključenost u procese donošenja odluka, upravna i druga tela. U školskim ustanovama veliki problem je i nepriznavanje prava na osnivanje ustanova u obrazovanju i vaspitanju. Navešću samo da to sektorski zakoni koji regulišu pitanje nacionalnih manjina kao mogućnost dopuštaju.

Videli smo da je i Vlada usvojila amandman kolege iz Saveza vojvođanskih Mađara i u članu 90. ovoga zakona će se omogućiti i nacionalnim savetima nacionalnih manjina da budu osnivači školskih ustanova, obrazovnih ustanova i u tom smislu mislim da moja intencija, i kada je u pitanju član 17. i kada je u pitanju član 4, koji govori o tome ko sve ima pravo na besplatno obrazovanje, jeste dodatno sada osnažena. Naime, ako i nacionalni saveti nacionalnih manjina po amandmanu koji je usvojila Vlada može osnivati i predškolske i obrazovne i vaspitne ustanove osnovnog, školskog i srednjeg obrazovanja, onda mislim da i pravo predškolskog obrazovanja u ustanovama čiji su osnivači nacionalni saveti nacionalnih manjina treba da je besplatno.

Na ovaj način, ne samo da će ovaj zakon unutar sebe biti nekoherentan, neće biti usaglašen sa sektorskim zakonom o nacionalnim pravima nacionalnih manjina i nadležnostima saveta nacionalnih manjina, nego će dovesti u pitanje ustavno načelo prema kojem u članu 20. dostignuti nivo ljudskih i manjinskih prava se ne može smanjiti. Na ovaj način, čini mi se, da se zbog nemogućnosti, tj. nevidiljivosti da i ustanove predškolske, čiji su osnivači nacionalni saveti nacionalnih manjina, ne mogu vršiti svoju osnovnu delatnost besplatno za one koji upišu, da će se na taj način i ustavno načelo o kojem sam malo pre govorio, koji propisuje član 20. Ustava Republike Srbije, biti dovedeno u pitanje.

U tom smislu, još jednom apelujem da se u Danu za glasanje čitav taj segment koji će za posledicu imati usvajanje amandmana na član 90. od predstavnika Saveza vojvođanskih Mađara, da se dosledno i u potpunosti sprovede, jer će biti kontradiktornosti koje, bojim se, da će naneti više štete.

Zahvaljujem.
Cenjeni predsedavajući, uvaženi gospodine ministre, saradnici, koleginice i kolege, narodni zastupnici, mislim da je trenutak da se vratimo na meritum stvari i da vidimo šta je sa ovim zakonskim predlogom. On hoće rešiti jedan složen i dugotrajni problem, koji pogađa relativno veliku društvenu grupu mladih ljudi, koji su iz različitih razloga, ne znamo tačno kojih, privatnih, subjektivnih ili objektivnih, produžili svoje školovanje, s jedne strane. S druge strane, pokušava se pojednostaviti upisivanje, tj. prelazak iz jedne školske godine u drugu godinu, smanjivanjem bodova.
Naravno da je za pohvaliti proaktivni stav gospodina ministra, njegovu spremnost, kako je rekao, da osluhne probleme studenata, da bude kooperativan i da pokuša onda da nađe model koji će izaći, pre svega, njima u susret.
Međutim, ono što mi se čini kao problem, jeste da zakonsko rešenje, taj složen i dugotrajni problem, pokušava rešiti jednostavno, produžavanjem godina studiranja, a ono što me dodatno brine jeste isti način kao što je to bilo i nekoliko puta unazad. Drugim rečima, da se problem neefikasnog studiranja pokušava rešiti mogućnošću da se vreme studiranja, tj. diplomiranja, do diplomiranja, produžava.
U tom smislu, ovaj bi se zakonski predlog mogao imenovati kao zakon donet, predložen, po inerciji, i da je odsustvovalo kreativnosti. Naime, ako je ovaj problem trajao od 2008. godine, kako smo čuli, bilo je za očekivati da se problemu pristupi na jedan adekvatniji način, da se ulože napori da se sagledaju svi objektivni razlozi zbog kojih se ovo događa, da temelj za donošenje ovog rešenja bude racionalnija slika o tome koji je broj studenata, ima li tu određenih raslojavanja kada su u pitanju pojedina sveučilišta, je li to unitarno, vredi li za sve studentske grupe, da li su društvene, humanističke znanosti manje propustljive za studente, da li su to prirodne ili, pak, matematičke?
Sigurno je da bi takvi podaci, a mislim da je bilo dovoljno vremena da se oni na neki način prikupe, da se analitički razlože i da se onda, skladno tome, pokuša naći rešenje koje bi bilo malo inovativno drugačije.
Sa druge strane, ukoliko su u pitanju posledice ovog zakona ono što doprinosi visokoj saglasnosti među svim zastupnicima jeste činjenica da će on rešiti ili će pokušati rešiti, produžiti mogućnost jednom značajnom broju studenata koji su mladi ljudi, koji verovatno sa sobom još povlače da li roditelje, da li supružnike, bližu rodbinu i u tom smislu mislim da ćemo učiniti srećnijim, zadovoljnijim jednu značajnu grupu mladih ljudi, otvorićemo im perspektivu, potkrepiti neke nade da ostvare svoje životne ciljeve.
Međutim, trebalo bi ponovo, kao neka druga vrsta posledica ovog zakona osvestiti činjenicu da ipak u visokom školstvu postoje određeni problemi da bi vlast trebala činiti napore da stvori jednu racionalniju sliku, naročito kada su u pitanju stvari koje se tiču dužine studija. Mi sada donosimo produženje, verovali ili ne čak za jedanaestu godinu onih koji studiraju, što mislim da je i više nego, kako bih rekao problematično, jedino u slučaju ukoliko postoji neki objektivni razlozi ili razlozi koji su visoko opravdani.
Isto tako mislim da je rešenje skidanja bodova za prolaznost na 48, ne znam koji su racionalni argumenti tome, ko je to odlagao ukoliko 60 jeste previsoka lestvica kada su u pitanju studiji, zašto to nije 52 ili 56. Dvadeset posto gradiva koje se ne položi, tj. koje se različitim aktivnostima tokom studiranja ne mogu zadobiti mislim da je relativna količina propuštenog znanja. To gradivo se prenosi u drugu godinu.
Da li to znači da će ovako rešenje zapravo za posledicu imati da ćemo mi svake dve godine donositi nove članove dva, koji će produžavati vreme studiranja, tj. da li je ovo rešenje takvo da će biti, kako ste vi rekli, u šta naravno mi ne smemo verovati poslednje. Bojim se da kroz ovu vrstu rešenja kada je u pitanju broj bodova koji se može prenositi to rešenje neće biti krajnje, jer će se pojaviti problem prenosa gradiva tj. neostvarenog rezultata iz prethodnih godina, kumulativno to onda može usloviti dalje.
U svakom slučaju mislim da je i više nego jasno da će ovaj zakonski predlog biti usvojen visoko sa saglasnošću kao što je rekla gospođa Čomić, pitanje zdravstva, socijale, visokog školstva i opšteg obrazovanja nije upitno, tu postoji visoka enpatija, naročito za ovakva rešenja koja su usmerena ka pozitivnim ishodima, ali bojim se da je to ponovo neka vrsta jednostavnog rešenja koje neće biti u funkciji stvaranja trajnih okvira. Za trajna rešenja potrebne su nam celovitije slike, racionalniji uvidi. Nismo ni sada imali 4.000 studenata ili 4.500. U prvom uvodnom govoru ste rekli da postoji 4.000 takvih studenata, neko je kasnije rekao 4.500, znači nemamo jasnu sliku o tome koji broj studenata je u takvom statusu.
Mislim da su sveučilišta dovoljno racionalne institucije da imaju solidnu administraciju i da bi oni neku vrstu servisa, kada su u pitanju barem činjenice, podaci, bili i više nego sposobno da vas opskrbljuju i onda na toj vrsti analitičkih razrada, uvida mogli donositi rešenja koja bi bila onda i složenija, ali koja bi pokušala trajnije rešiti ono što zakon hoće.
U tom smislu mislim da bi vama kao novom ministru to mogla biti neka vrsta dobrog saveta, ne nekakva kritika, da pokušamo napraviti takvu vrstu sistema unutar visokog obrazovanja koji bi za posledicu imao kratkotrajnije i efikasnije studiranje. Zahvaljujem.