ALEKSANDAR STEVANOVIĆ

Nestranačka licnost

Rođen je 1976. godine. Živi u Beogradu.

Po obrazovanju je ekonomista sa dve master diplome iz Tranzicije i rekonstrukcije i Političke teorije i prakse demokratije.

Predsednik je Srpske asocijacije malih i srednjih preduzeća i ekonomski konsultant poslednjih devet godina. Radio je kao savetnik Ministra privrede, Unije poslodavaca Srbije, Udruženja malih i srednjih preduzeća i preduzetnika, Fonda za otvoreno društvo, Međunarodne organizacije rada, NALED-a, GIZ, HELP, USAID, Stalne konferencije gradova i opština, Fondacije Fridrih Nauman, ELDR, Ambasadora Države Izrael, Save the Children itd.

Potpredsednik je partije Dosta je bilo.

Na vanrednim parlamentarnim izborima 24.aprila 2016. godine po prvi put postaje narodni poslanik.

Osnovne informacije

Statistika

  • 30
  • 7
  • 83
  • 0
  • 3 postavljeno / 0 odgovoreno

Pitanja građana

Pitanje udruženja u vezi uzgoja životinja isključivo radi proizvodnje krzna

čeka se odgovor 3 meseca i 6 dana i 22 sata

Poštovani, Pišem Vam u ime udruženja Sloboda za životinje, a povodom pitanja zakonske zabrane uzgoja životinja isključivo radi krzna koje je trenutno aktuelno u našoj zemlji. Zanima me kakav je Vaš stav po pitanju uzgoja životinja isključivo radi krzna u Srbiji i kako biste glasali ukolik...

Pismo poslanicima - pitanja za vladu

čeka se odgovor 1 godina i 1 mesec i 15 dana

Poštovani/a, Obraćamo Vam se, kao predstavniku/ci građana, da na sednici za postavljanje poslaničkih pitanja poslednjeg četvrtka u mesecu (26. oktobra 2017. godine), iskoristite vaše poslaničko pravo i postavite ova pitanja predstavnicima Vlade Republike Srbije u ime nas građana.

Inicijativa za izmene i dopune porodičnog zakona

čeka se odgovor 1 godina i 3 meseca i 17 dana

Poštovani, U ponedeljak, 14. avgusta 2017. pokrenula sam inicijativu "Naše dete - naša odluka", za izmene i dopune Porodičnog zakona. Prema aktuelnom Porodičnom zakonu roditelji nemaju pravo da odrede potencijalne staratelje svoje dece u slučaju porodične tragedije, pa je odluka o deci...

VIDI SVE POSTAVI PITANJE

Četvrta sednica Drugog redovnog zasedanja , 28.11.2018.

Uvaženi potpredsedniče, uvaženi članovi Vlade Republike Srbije, dame i gospodo, pred nama je najbitniji zakon o kojem možemo raspravljati u Narodnoj skupštini Republike Srbije – budžet Republike Srbije. Rasprava o budžetu Republike Srbije i glasanje o budžetu Republike Srbije jesu ekvivalent rasprave o Vladi i njenim rezultatima.

Kada posmatramo ovaj budžet, možemo da uočimo neke stvari koje su dobre i koje treba pohvaliti i neke stvari koje nam govore da postoje razlozi zbog kojih bi morali u nekim segmentima biti zabrinuti. Prevashodno, ja bih rekao, uljuljkani u nekim stvarima.

Ali, da krenemo od dobrih stvari, jer, kada govorite o bilo čemu, red je da se prvo kaže šta valja, a ne šta ne valja.

Budžet je stabilan, budžet je projektovan na osnovu realističnih pretpostavki, na osnovu realističnog pogleda koliki će biti rast BDP-a, u saradnji sa najvažnijim međunarodnim organizacijama koje jesu, na neki način, naši bitni savetodavci i garanti našeg kredibiliteta. Nama još uvek treba kredibilitet spolja.

Dobre stvari koje možemo primetiti na makroekonomskom planu je da dolazi do pada duga Republike Srbije kao procenta BDP-a, i uopšte, da imamo nisku inflaciju, stabilan devizni kurs, odnosno sve pretpostavke toga da kažemo da živimo u zemlji koja je postigla stabilnost.

Treba biti izuzetno zlonameran i negirati takvo postignuće. Stabilnost je preduslov da bismo mogli razmišljati o nekim drugim stvarima, a te druge stvari se zovu strukturne reforme.

To je jedan od razloga zašto imamo jedno zrno soli nakon jedne prilično solidne pohvale, kada je reč o postignutoj stabilnosti i uravnoteženosti budžeta.

Visok rast koji mi imamo u ovoj godini je posledica jednim značajnim delom relativno niske osnovice iz prošle godine, koja je bila loša, zbog pada poljoprivredne proizvodnje i zbog loših rezultata u energetici. Logično, kada je taj jednokratni poremećaj prestao da se dešava, on se ne dešava svake godine, mi smo u ovoj godini imali relativno visoku stopu rasta i ona neće biti ispod 4%. I tu sam potpuno saglasan sa procenama koje je izneo ministar koji trenutno, nažalost, nije tu, ali, siguran sam da i drugi ministri podjednako dobro znaju budžet.

Nažalost, ja, a i moja poslanička grupa, imamo jednu dozu skepse da u narednoj godini građevina i poljoprivreda mogu zabeležiti tako dobre stope rasta koje su se desile, odnosno će se desiti u ovoj godini. Mi u narednoj godini nećemo imati rast od 4%, nego najverovatnije ovih 3,5% koji su projektovani. To je razlog da se zamislimo o dobrim godinama, kako da učinimo da svaka godina donosi rast od 4 ili 5%, jer Srbija je zemlja u kojoj nisu aktivirani svi proizvodni resursi. Mi smo zemlja koja može u dužem nizu godina da raste po 5%, ako se urade sve stvari koje su neophodne da se rast podstakne.

Ono što je nas zabrinulo je što smo u ovom budžetu rast koji ćemo imati od tri i nešto procenta u narednoj godini uglavnom prelili u izdatke, odnosno rashode budžeta, a samo manjim delom to je otišlo u rasterećenje privrede.

Dakle, jako je dobro što je izvršeno rasterećenje koje se tiče osiguranja od nezaposlenosti, što su ukinuti neki parafiskali. Ali, da bi Srbija bila zemlja koja svake godine raste po 5%, neophodno je uraditi mnogo više.

Dobre godine kada je stopa rasta 4 ili 5% nam otvaraju prostor da radimo takve stvari, odnosno da smanjujemo opterećenja na najniže plate, smanjujemo druga poreska opterećenja, parafiskale. Bukvalno svake godine kada imamo rast od 4 ili 5%, mi možemo smanjiti ukupno poresko opterećenje privrede za bar 2% i na takav način u periodu od, recimo, četiri, pet ili šest godina napraviti Srbiju koja je jako dobra za domaća mala i srednja preduzeća, a samim tim i za strana. Takva privreda koja bi bila u zemlji, sa državom koja je efikasna, a mnogo manje troši, je odličan poziv i za investitore, ali još više za mala i srednja preduzeća iz Srbije da investiraju.

U ovom momentu, osnovni problem u rastu u Srbiji su niske investicije i posebno niske investicije domaćih malih i srednjih preduzeća.

Tu je priča zašto mi rastemo po 3,5% u ovoj godini narednoj, a ne po 4 ili 5%, i to je jedno od ključnih pitanja. Meni je žao što u ovom budžetu nismo dali veći podsticaj rastu i tu sam saglasan sa Fiskalnim savetom. Jako mi je drago što je dat delimičan podsticaj kroz neka smanjenja parafiskala i nameta na rad, ali to je za sada još uvek nedovoljno.

Takođe, što je isto bitno istaći, najveći lek za probleme preraspodele o kojima svi vole pričati u Skupštini je rast, jer lako je zahvatiti iz velikog kazana, jako je teško zahvatiti iz malog koji je poluprazan. Sa visokim stopama rasta i podsticajima rastu verovatno bi bili u stanju mnogo bolje i raditi izgradnju infrastrukture i bolje plaćati profesore i lekare i raditi sve te stvari koje su bitne da Srbija bude zemlja u kojoj se lepo živi, iz koje se ljudi ne iseljavaju.

Ono što mi smatramo u poslaničkoj grupi Pokreta centra je da je neophodno da u budućim usvajanjima budžeta barem 50% dodatnih prihoda, koji nastaju na osnovu rasta BDP, ne budu potrošeni, negu budu upotrebljeni za smanjenje poreskih opterećenja. Samo na taj način privreda Srbije može održivo da raste visokim stopama rasta. Mimo toga smo osuđeni na nešto što se zove stagniranje.

Koliko je to bitno, recimo, možemo pogledati ako zamislimo da imamo dve zemlje, recimo, zelenu i plavu zemlju, ovako je pravilno, i one su iste. Nakon osam godina što jesu dva mandata Vlade. Jedna zemlja je rasla po 5%, druga je rasla po 3%. Ona koja je rasla po 5% je bila hrabra i radila je nešto dobro. Ona koja je rasla po 3% bila je konzervativna i nije imala dovoljno ambicija, a pogledajmo šta će biti rezultat toga.

Zemlja koja je rasla po 5% imaće ovoliki BDP, zemlja koja je rasla po 3% nakon osam godina će značajno da zaostaje. Ovde su problemi koji se rešavaju u školstvu, zdravstvu, vojsci i svemu što je bitno.

Ključno pitanje u svakom budžetu je pitanje rasta. Mi smo pitanje stabilnosti rešili i ono što jeste potrebno Srbiji je da imamo hrabre politike rasta BDP, politike koja se neće zadovoljavati time što smo bolji nego što smo bili pre šest godina. To su male ambicije. Nema sada bankrotiranih banaka ili pre 20 godina, nema bankrotiranih banaka, to se ne dešava. Nema sakrivenog deficita, to se ne dešava. Nema mnogih drugih stvari. Nema toga da se napravi Vlada u vreme krize i da Vlada poveća troškove, a da ne smanji rashode i da tako uđe u krizu i napravi ludost. Toga više nema. Pitanje je da li će biti zadovoljstvo da smo postigli nešto ili će se postići nešto mnogo više, i to je ključno pitanje koje stoji.

Zašto mislim isto da je izuzetno bitno razmatrati smanjenje nameta na rad, na najniže plate. O tome se govorilo danas, šteta što se nije govorilo više. Iseljavanje je realnost Balkana. Dešava se u Hrvatskoj, dešava se u Bosni, u Srbiji, Bugarskoj, Rumuniji, dešava se svugde. Ono što će biti naša realnost za dve do tri godine je da u mnogim granama nećemo imati dovoljno radnika. Sada već u nekim granama nemamo radnika. Kada nemate dovoljno radne snage zakoni tržišta kažu rastu plate, što nije loše za one koji ostanu. Međutim, taj rast, ako ne bude organski, neće biti rast plata koji je praćen rastom produktivnosti i u većini slučajeva će staviti pritisak na biznis da se zatvara ili da ide u sivi sektor.

Ako ne budemo imali politiku smanjenja nameta, bojim se da će nam se taj izraz obiti o glavu, ne sada, ne za godinu, ali za 2-3 godine ćemo imati taj problem, a ne možemo smanjivati namete tako što ćemo jedne godine saseći. Tako se ne radi, ni deficit nije sasecan u jednoj godini. To je pitanje svih pitanja koje stoji pred Srbijom.

Takođe je politika Vlade politika subvencija, pa ako ne bude bilo jeftine radne snage, koga ćemo subvencionisati. Koliko god ja bio protiv te politike subvencija, neće biti jeftine radne snage da je nađete. Zato je pitanje rasta osnovno pitanje i pitanje smanjenja poreskih nameta. Da shvatimo, ako imate malu zemlju koja raste, ona je u početku ovolika, malo je tužna ko Srbija, država nam potroši naša otprilike ovolike, to je malo manje od pola, a kada ste veliki i kada rastete, naša polovina, odnosno 45% manje od trećine, kada zemlja raste, i to je osnovno pitanje, vrlo je jednostavno, ali zato je potrebno imati hrabrosti i naš je poziv da ko god bude vodio Srbiju ključno pitanje bude – kako ćemo imati rast, a ne kako ćemo potrošiti nove poreske prihode.

Naša poslanička grupa će reći još nešto i o ostalim zakonima, a mnogi od tih zakona jesu dobri i odgovaraju delom na pitanje rasta i na neka druga pitanja, i toliko od mene. Hvala što ste saslušali i hvala ako bude bilo nekih komentara.

(Vojislav Šešelj: Replika.)

Treća sednica Drugog redovnog zasedanja , 02.11.2018.

Hvala lepo.

Poštovani potpredsedniče, uvaženi predstavnici izvršne i zakonodavne vlasti, dame i gospodo imamo set zakona od kojih neki predstavljaju, kako da kažem, regularno prilagođavanje zakona našem evropskom putu, posebno Poglavljima 23, 24, a to su stvari koje su dobre za našu zemlju, jer je posao koji nas tu očekuje prilično velik.

Takođe, imamo i nekoliko zakona koji su, uslovno rečeno, novi ili vrlo sistemski definišu neke oblasti koje su bitne u Republici Srbiji. Nas u Pokretu centra uvek interesuju zakoni koji se tiču klasičnih funkcija države. Ovde uglavnom imamo nešto što se tiče i pravosuđa i što se tiče bezbednosti i slobode građana Republike Srbije.

U svom izlaganju osvrnuću se na sedam zakona koji su, s naše tačke gledišta, ključni. Suštinskih zamerki nemamo, ali imamo neke stvari na koje želimo ukazati i načelno i u pojedinostima, i nekih stvari za koje želimo istaći da predstavljaju, kako bih rekao, jedan solidan napredak.

Prvi zakon koji na koji nemamo, neke kako bih rekao, suštinske primedbe, ali imamo jednu zabrinutost i imamo zabrinutost koju smo dobili od strane jedne institucije koja je starija od Republike Srbije.

Kada je reč o Zakonu koji se odnosi na zaštitu podataka o ličnosti, član 40. je ostavio, i ako smo to čuli, a osećam potrebu da to još jednom ponovim, jedan veliki prazan prostor da se privatnost može limitirati i nečim što nije zakon. podzakonskim aktima ili čak i odlukama lica koja su ovlašćena da te odluke donose. U svetu je prisutan trend straha za bezbednost. Mi nismo jedini. Mi imamo sreću što nismo imali bezbedonosne izazove kakve imaju zemlje u drugim delovima sveta.

Međutim, postoji taj veliki problem kada u velikom strahu za našu bezbednost, za sigurnost svakog pojedinačnog građanina, štrpnemo malo previše slobode, i onda umesto da naši aparati prisile, naši aparati koji državni, koji se brinu o slobodi i imovini lica privatnih i fizičkih u Srbiji, postanu potpuno aparati koji zadiru u naše živote, više nego što je neophodno zbog bezbednosti Republike Srbije i svakog njenog građanina.

Niko u svetu nije našao dobar balans za koji bi rekli da je najbolji, ali ja volim da pođem od činjenice da ako je kuća zamak svakog od nas, u kojoj Republika Srbija bez sudskog naloga koji se zasniva na jednom dobrom razlogu sa svom svojom silom ne može da uđe, pa makar ta kuća bila daščara, nemala prozore, vrata, ili šta god drugo, kuća je zamak. Privatnost je to isto samo na planu duše i zadiranje u privatnost, osim ako niste javna ličnost, a i u tu treba da postoje razumne granice je nešto što nije dobro.

Ovde, bojim se, da nije bilo toliko želje da mi budemo zemlja koja trkeljiše u privatnost ljudi, ali smo možda nehotično ostavili prostor, pogotovo u Srbiji koja jeste jedno malo globalno selo, na srpski način, da podaci cure i da onda svako, ali baš svako, može postati predmet nečega što ne bi želeo da se dogodi njemu samom. To je znači, jedna, kako da kažem, primedba načelne prirode kada bi ubacili reč zakon, bilo bi manje brige, ili taksativno nabrojali šta su to ti slučajevi kada može neko drugi da zadire u privatnost, a mi znamo šta je to pitanje bezbednosti.

Takođe, dobili smo pismo i od NJegove svetosti Patrijarha srpskog i Svetog Arhijerejskog sinoda. Mislim da su njihove, kako da kažem, zabrinutosti, možda i preterane, ali imajmo u vidu da je crkva institucija starija od Republike Srbije, moderne, obnovljene Republike Srbije, da mi tek 20 i nešto godina imamo pravu odvojenost crkve od države i da treba da se tome učimo, i da trebamo da razumemo koliko je to jedna kompleksna tematika na koju neke zemlje nemaju odgovore, ni dan danas posle 200 godina.

U ovoj Skupštini sede ljudi koji su bili svedoci kada je u našoj zemlji postojala ideologija koja je menjala veru i kada, ljudi koji veruju, bili su progonjeni, ili su im bile uskraćivane mogućnosti u životu. S toga bi bilo dobro da se na tu zabrinutost odgovori ne tako što ovaj zakon ne bismo usvojili ili povukli, ali tako što bi tu zabrinutost otklonili.

Jako je bitno kao što je bitno da država ne zadire u crkvu, bitno je i da se ne dešava obratno. Nije u zloj nameri, siguran sam, ali je dug proces učenja na tome.

Drugi zakon koji podržavamo, iako je možda moguće tu oblast i urediti, bez zakona, jeste Zakon o lobiranju. Međutim, GREKO preporuke, a na žalost dobijamo još uvek GREKO preporuke, nismo još taj put završili, a biće dobro da ga završimo. Ja se između ostalog lično trudim, da ga završim koliko mogu. Verujem i svi vi.

GREKO nam je preporučio da uvedemo Zakon o lobiranju, i dobro je iz jednog načelnog i principijelnog razloga, ako su nama puna usta da lobiramo u Briselu, Vašingtonu, Moskvi, Pekingu, i svugde gde možemo raditi nešto dobro za Republiku Srbiju, jako je dobro da imamo zakon koji kaže kako se lobira u Beogradu.

To nije nešto što je sporno. Zakon može smanjiti stepen korupcije. Zakon će dovesti do transparentnosti, ali i dalje ostaje pitanje da li smo mi spremni da ga doslovno poštujemo i tu će biti izazovi.

Kažem da moramo da mislimo sada, na vreme, kako ćemo sprovoditi taj zakon. Nema ništa loše u tome da grupa koje zakon se tiče objasni preko posrednika posledice eventualno tog zakona i šta bi neka druga rešenja mogla da donesu. Tanka je zamka između uvažavanja tih interesa i pravljenja zakona po meri neke interesne grupe, a nekad mi se čini da se to povremeno omakne u Srbiji.

Kada je reč o Zakonu o sprečavanju nasilja na sportskim objektima, u grupi Pokreta centra i Slobodnih poslanika mi smo protiv svakog ekstremizma. Ekstremizam preziremo, ekstremizam osuđujemo i to ćemo uvek raditi.

Ovaj zakon ima odredbe koje se tiču toga da ekstremizmu nema mesta na sportskim objektima ne zbog toga što nas UEFA ili neke druge sportske federacije, evropske i svetske, kažnjavaju, nego zbog toga što je to nešto o čemu ne bi trebalo da bude mesto u Republici Srbiji na bilo kom mestu.

Odredbe koje se odnose na mržnju, koje se odnose na to da se mogu koristiti pirotehnička sredstva, koja se odnose na pokušaje skrivanja identiteta ljudi koji su spremni da rade stvari koje nisu u interesu javnog reda i mira, i uopšte ugleda naše zemlje, bezbednosti i slobode građana, jesu dobre odredbe.

Drago mi je što je izbačena odredba u kojoj se u Zakonu o sprečavanju nereda sprečava preprodaja karata. Sprečavati preprodaju karata u oblasti kada nema bezbednosnog rizika je besmisleno, osim ako preprodaja nije motivisana utajom poreza. Kada se moraju znati ljudi koji jesu na sportskoj priredbi, onda preprodaja nije nešto što je u redu, ali u suštini sama preprodaja, po sebi, nije nešto što bismo trebali smatrati kažnjivom. Ako možete preprodavati bilo koju hartiju od vrednosti, trebalo bi da možete i to da radite. Doduše, neki drugi zakoni i dalje tu limitiraju.

Kada je reč o zakonu koji se odnosi na plate službenika u policiji, volim da istaknem da plate jesu problem. Plate su svugde problem, jer smo mi siromašna zemlja, ali onaj put koji čeka policiju je put da ljudi dobiju, kako bih rekao, realnu potvrdu da njihov rad ima smisla, da veće zalaganje ima mnogo više smisla, da preuzimanje odgovornosti ima smisla, da dan koji provedete sa policijskom dnevnicom upravo na događajima visokog rizika ima smisla.

Ne kažem da se ne radi na tome da ima smisla, ali samo kažem da je put koji nas tu čeka jako dugačak. Isto ću reći da policija nije najgori deo, daleko od toga, našeg sistema. Ja mislim da je jedan od boljih, ali da može biti mnogo bolja, jer zaštita imovine i građana jeste nešto što je ključna funkcija države. S toga, sve što je vezano za podizanje motivacije je nešto što mi pozdravljamo, pogotovo što je vezano za nešto što se odnosi da jednak posao nosi jednaku platu, da ne možete za sličan nivo posla i sličan nivo odgovornosti imati različite plate i to je u redu što se dešava. Šteta je što nismo mogli ranije to da otklonimo.

Konačno, opet primedba, ja sam se nadao da će tokom leta, kada smo imali paket zakona koji se odnosi, između ostalog, na raspetljavanje stečajeva i rad sa NPL-ovima, odnosno zajmovima koji nisu baš izvesni, da će se u potpunosti naplatiti, proći odredba koja se tiče izmene Zakona o parničnom postupku.

Imali smo potpunu ludost da kada prodate, kao poverilac vaše potraživanje, da se oko te prodaje, odnosno korišćenja tog potraživanja od strane kupaca mora saglasiti dužnik. Nema boljeg načina da prodaja potraživanja se obesmisli i da se time smanji likvidnost privrede.

Dobro je što je to urađeno. Šteta je što možda nije bilo letos u paketu, kada smo imali „klous nating“ i još neke stvari, jer bi onda moglo da se vidi da se rade koraci vezani na poboljšanju, odnosno smanjenju brojeva zajmova koji su teško, u potpunosti ili delimično naplativi.

Konačno, poslednja stvar koja se tiče overe potpisa, i to smo možda trebali uraditi u vreme kada je sve to regulisano, ali, kažem, ne možete, kada donosite zakon, predvideti sve stvari. Otuda i jesu bile neke zabrinutosti koje su se ticale nekih drugih stvari, posebno kod zakona o ličnosti, pošto u pitanju je institucija koja ima specifičnu težinu, a zabrinuta je. Nije dobro.

Dakle, u globalu ovo nisu loši i rđavi zakoni. Zakoni su napisani solidno. Uz neke amandmanske izmene koje bi pomogle, tako što bi svi sagledali na jedan državotvoran način šta su dobre ili loše strane, to bi mogli biti dobri, jako dobri zakoni.

Ono što će meni ostati kao jedan gorak ukus, a i svima vama, to je što sam ja zaključio da kada pripremamo te zakone uvek u jednom zakonu jako loše napišemo član 1. i jako loše napišemo naslov.

Deo opozicije smatra da je naslov baš u jednom zakonu užasavajuće loš. Vlast smatra da je uvek jedak član loš i to 1. Jako je bitno, naravno, dobro definisati osnovne pojmove zakona, ali mislim da to nije praksa koja je dobra, a ja ću kao papagaj, s vremena na vreme podsetiti. Ovde se može državotvorno raspravljati i ovde kroz kvalitet rasprave možemo da podignemo kvalitet zakonodavstva u Srbiji.

Hvala vam na pažnji.

Druga sednica Drugog redovnog zasedanja , 17.10.2018.

Uvaženi potpredsedniče, uvaženi predstavnici izvršne vlasti, dame i gospodo, u poslednje vreme nije baš bilo lako biti opozicija iz prostog razloga što je nama lakše kada dobijemo loše zakone. U poslednjih par navrata bilo je zakona koji su razumno dobri.

Međutim, ovom prilikom dobijamo zakone koji su, kako da kažem, pobudili veliku zabrinutost, barem u našoj poslaničkoj grupi i zabrinutost koja je vezana za razvoj Srbije, inovativnost u Srbiji, rast BDP i sve stvari koje su proklamovane kao strateški ciljevi Republike Srbije.

U ovom izlaganju posvetiću se posebno Predlogu zakona o izmenama i dopunama Zakona o prevozu putnika u drumskom saobraćaju, jer on je kod nas pobudio najveću zabrinutost za ove stvari. Daću argumente zbog kojih smatram da činjenično, a ne na vrednosnom nivou pošto oko vrednosti uvek možemo i da se saglasimo i ne saglasimo, zašto mislimo da taj zakon proizvodi rizike za inovacije, investicije i budući rast u Republici Srbiji.

Naravno, očekujem i da ću dobiti dobre kontra argumente. Ja bih bio najsrećniji kada bi ministarka uspela da me svojim jakim argumentima ubedi da grešim, ali zadržaću jednu veliku dozu skepse da se to neće desiti.

Kada govorimo uopšte o inovacijama i kada govorimo o informacionim tehnologijama u Republici Srbiji, oni su prilično jasno definisani u jednom dokumentu koji se zove Predlog programa rada Vlade Republike Srbije. Kod nas je kolokvijalno to poznato kao ekspoze premijera. Tokom ove dve godine u Skupštini kod mene se probudila ljubav prema čitanju ekspozea i detaljnoj analizi. Ja se zahvaljujem jednom kolegi koji je na to posebno uticao da ja isto počnem detaljno da čitam ekspoze i da zavolim delove nekih ekspozea, iako naša poslanička grupa ne podržava Vladu Republike Srbije, mi smo opozicija.

U ekspozeu sadašnje predsednice Vlade Republike Srbije, što jeste i program Vlade Republike Srbije, se navodi jasno: „Digitalizacija otvara nove mogućnosti za kvalitetniji život građana kroz veći broj usluga, jeftinije usluge, dostupnije informacije i znanje, povezivanje među ljudima. Iako se često vezuje za tehniku, digitalizacija je mnogo više od toga, jer ona pruža šansu za nova radna mesta koja su bolje plaćena.

Digitalizacija može uvećati naš izvoz i što je najvažnije, ona je naša prilika da zaustavimo odliv mozgova i da preokrenemo taj trend. To govorimo na iskustvu naših najuspešnijih kompanija iz IT i kreativne industrije, koje su nam u praksi pokazale kako je digitalizacija pokrenula točak promena.

Uprkos uvreženom mišljenju …“ ja nastavljam da parafraziram, jer ovo su reči sa kojima se samo čovek koji je zlonameran ili potpuno neupućen, neuk, neće saglasiti: „ … ja vas uveravam da su naši građani već spremni za novo digitalno doba“ potpuno sam saglasan: „i prema najnovijem istraživanju Svetskog ekonomskog foruma, Srbija je svrstana u najbolje trećine zemalja u svetu po nivou tehnološke spremnosti i po broju građana koji koriste internet.“ Dakle, građani i privreda Srbije imaju naviku da koriste internet.

Takođe, još jedna stvar, ja sam oduševljen njome bio i kada je iznošen ekspoze: „Ova Vlada će raditi na promeni postojeće paradigme i načina razmišljanja u svakom segmentu društva. Sa četvrtom industrijskom, odnosno digitalnom revolucijom imamo šansu da nadoknadimo zaostajanje i uhvatimo priključak sa razvijenim zemljama. Ta tehnološka revolucija fundamentalno će promeniti naše živote. Ona je neminovna i nezaustavljiva. Samo pobednička društva idu u susret promenama, ne zaziru od njih. Duboko verujem da je Srbija spremna da predvodi region u promenama koje slede u stvaranju novih mogućnosti za sve. Očekujem da će digitalizacija poboljšati život.“ Fantastične reči.

Takođe, kaže se u ekspozeu: „Radeći na digitalizaciji, stvaraćemo društvo koje pruža jednake šanse svim svojim građanima. Imamo dobar osnov koji je postavila prethodna Vlada i ja ću je voditi tako da zadržim fokus na postavljenom cilju, a na vrhu liste mojih prioriteta biće digitalizacija i obrazovanje.“

Kada se govori o korenima rasta u tom istom ekspozeu i gde se pominju neke dobre stvari koje su ostvarili, opet kažem, samo zlonameran čovek bi rekao da sada nemamo rast BDP, koji je na žalost najvećim delom zasnovan na rast u Elektroprivredi i poljoprivredi koji su prošle godine imali mizernu sezonu i rast u građevini, što je za pohvalu, ali tu i dalje imamo dilemu oko održivog rasta. Da se vratimo na jednu ključnu rečenicu korena rasta: „Za održivu ekonomsku stabilnost i inkluzivan rast u godinama pred nama, ključan je nastavak restrukturiranja privrede, posebno u delu javnog sektora, ali dalje unapređenje poslovnog okruženja i širenje i modernizacija proizvodnih kapaciteta i podsticanje inovacija i razvoja.“

Takođe, ekspoze kaže: „Želimo da stvorimo državu koja podstiče preduzetništvo i koja olakšava postupak otvaranja firmi.“ Postoji ceo jedan podnaslov u ekspozeu koji kaže: „Zapošljavanje kroz razvoj inovativnog preduzetništva i malih i srednjih preduzeća.“

Takođe se citira francuski predsednik Emanuel Makron, što ja duboko podržavam, kaže: „Digital nije sektor, to je dubinska transformacija načina koji proizvodimo, trošimo, učimo, radimo i razmenjujemo. Naša celokupna društvena organizacija je redefinisana digitalno.“

Takođe, navodi se razvoj sopstvenih proizvoda za svet i baš se ističe ta bitna stvar razvoj sopstvenih proizvoda u softverskoj industriji je naročito važan, jer se time povećava snaga cele ekonomije. Ističe se da je trenutno problem što najviše radimo outsourcing, a ne proizvodimo sopstvene proizvode.

Iznad svega, i da završim sa ekspozeom, da ja ne budem baš duži u ekspozeu od onih koji su ga podržali, mi na žalost nismo mogli zbog nekih drugih stvari, da je do digitalne ekonomije, odmah bi ga podržali, pravni okvir ne sme biti prepreka inovacijama. U programu ekonomskih reformi 2017–2019. godine kao ključnom dokumentu, na osnovu koga se vodi naša zemlja, takođe su istaknute jako slične stvari. Izveštaj EU takođe govori o stvarima koje se tiču digitalizacije, konkurencije, investicija i inovacija, ističu se neke slabosti i naravno ističu se postignuća koja je imala Republika Srbija.

Dakle, sve u svemu, iz strateških dokumenata potpuno je jasno da je Srbija jedan od prioriteta koje ima, uz makroekonomsku stabilnost, uz novi obrazovni sistem, jesu inovacije, digitalizacija, IT, inovativni sektori. I onda smo se mi našli u velikoj dilemi kada smo pročitali postojeći zakon.

Naime, rešenja koja su prisutna u zakonu rade neke stvari koje se nekako ne uklapaju i zbog toga smo se mi jako zabrinuli i naša zabrinutost je duboka. Umesto otvaranja tržišta u cilju interesa korisnika prevoza, mi imamo praksu zadržavanja fiksiranja cena usluga, ograničavanja broja pružalaca usluga, postavljanja neopravdanih uslova koji podižu cenu ulaska na tržište i onemogućavanje savremenih digitalnih servisa, čime se podiže cena usluge na veštački način. I, troškovna efikasnost, koja je rezultat borbe protiv inovacija, se svaljuje na krajnjeg korisnika.

Kada god imate fiksiranje cena na nivou koji je iznad tržišnog nivoa i ograničavanja konkurencije, ukupan višak koji se kreira u jednoj privredi se smanjuje. A naš problem, našeg društva, je upravo što se ne kreira dovoljno viška, što imamo grane sa malom dodatom vrednošću.

Ono što jeste tačno, kada ograničite cene, tj. kada u stvari fiksirate minimalnu cenu i ograničite broj konkurenata, da ćete vi imate proizvođački višak, odnosno da će biti bolje onima koji pružaju usluge, ali će korisnicima biti značajno gore. A, kada saberete ta dva viška na nivou društva, to je neefikasna praksa.

Takođe, izmene u ovom zakonu su protivne, što se i može videti jasno, principima slobodne tržišne utakmice i samom programu koji smo citirali i u čijem citiranju ćemo uvek uživati, pogotovo u delovima koji se odnose na smanjenje digitalnog jaza, digitalizaciju tradicionalnih industrija, a s druge strane, otežava se ulazak novih učesnika, novih učesnika koji na drugačiji i bolji način rade te stvari. Paralela bi bila, kada konačno napravimo brze pruge u Srbiji, ja se iskreno nadam da nećemo dugo čekati, da se neko pojavi i kaže – ne može voz da ide 150 na sat, jer autobusi ne mogu brže od 100. To je paralela koja se tu može javiti.

Umesto konkurencije i digitalizacije, pokušavamo sačuvati stare modele. Ti modeli su funkcionisali, ali ako želimo da budemo pobednička Srbija, Srbija koja je zmaj, tigar i sve što možemo zamisliti, a to je želja svakoga koji je dobronameran u ovoj zemlji, pa moraćemo da prihvatimo da kada se desi inovacija, da negde neko trpi, a da negde neko gubi. Da smo doslovno primenjivali ova rešenja, možda bi i dalje ljudi koji se bave prevozom uz pomoć plemenitih životinja, koje svi volimo, i dalje tražili svoje parče tržišta, ali ne kao atrakcija turistička, nego kao legitimni provajder prevoza, i govorili da nije fer da se uvode nove delatnosti.

Nije to samo nama svojstveno, da budemo iskreni. Onog momenta kada je u SAD lansirana elektronska pošta, pošte Amerike su rekle – pa, mi smo nadležne za to i otprilike je bila ideja – pa, hajde da izdajemo elektronske poštanske markice, da se mi time bavimo, da to ne ide tako brzo. Srećom, Amerika je prepoznala zamku takvog tumačenja i odustala je od takvog principa.

Mi zaista razumemo, u poslaničkoj grupi Pokreta centra, da je izazov regulacije jedna velika stvar, da je jako teško odmeriti gde regulacije treba, a gde ne treba biti, iako smo sigurno saglasni da je treba biti što manje i da kad je ima, treba da štiti potrošača i elementarnu efikasnost i pravdu, koja je cilj nama svima, ja sam potpuno siguran u to.

Međutim, mnoge zemlje su pronašle načine kako da inovacije funkcionišu. U mnogim zemljama inovacije u oblasti lokalnog prevoza funkcionišu. Možemo reći u Atini nema toga, najureno u Parizu, u Londonu, ali kasnije ću reći zašto mi nemamo takvu mogućnost. Ako želimo biti maksimalno odgovorni i graditi tigra, zmaja i Srbiju kao pobedničku zemlju koja je bolja od ostalih zemalja, zato što to pokazuju objektivni pokazatelji, a taman su počeli da pokazuju da put nije loš kojim smo krenuli.

Dakle, u suštini, ako se pojavi novi model, osnova je da se ljudi jednako tretiraju, bez obzira što iste stvari rade na drugačiji način. To jeste srž inovacije. Inovacija je raditi drugačije stvari, ne raditi ih isto. Ona uvek ima dobitnike i gubitnike.

Imamo more primera u istoriji iz Srbije i sveta, imamo šaljive primere, kao apel proizvođača sveća, imamo neke primere koji su tragični, npr. kada je konkurencija, npr, kada je reč o proizvodnji kikirikija u Americi napravljena. Imamo tragične primere, opet ću se pozvati, i u dobrim zemljama, kao što je SAD, gde su isto ograničili tržište osiguranja, pa zato imaju najskuplje zdravstveno osiguranje na svetu itd.

Upravo je poenta da ništa nije zauvek propisano, da ne moramo raditi na isti način iste stvari, jer da je tako, danas ne bi možda mogli na aerodromima da koristimo jedan od najlepših izuma koji je trivijalan, točkiće na koferu, jer zaboga, tako smo ubili posao nosačima. I to je istina, ali je svima nama zajedno bolje, i nosači mogu da rade neke bolje poslove od tih.

Konkurencija se menja. Priroda tržišta se menja. Supermarketi prodaju gorivo, a benzinske pumpe imaju sličan asortiman supermarketima i udaraju konkurenciju restoranima. Restorani nude brojne usluge. U svetu su se neke apoteke pretvorile u supermarkete, sve u cilju blagostanja potrošača, i ovde kažem, u cilju blagostanja građana Republike Srbije.

Ograničenje konkurencije nikada ne dovodi do povećanja vrednosti. Onaj ko je ograničen od ulaska konkurencije, nema podsticaj da inovira, a nama inovacije trebaju kao hleb.

Srbija se može dugoročno i održivo razvijati ako postane zmaj inovacija, ako kreativni i pametni ljudi Srbije inoviraju, a nema mnogo takvih primera gde smo bili kreativni i uspešni, i to je istina. Ako domaće firme investiraju, strance smo privukli, nije to sporno, ali domaće investicije kaskaju. Bez toga ćemo teško imati dugoročnost stope rasta od 5-6%, a to nam treba da zatvorimo jaz sa ostalim zemljama EU. Da ne pričamo o plati od 500 evra, nego o plati od hiljadu evra za deset godina i da to treba da bude naš veliki cilj. Ne možemo ako ubijamo inovacije.

Ako imamo domaće firme koje ponude nešto što je drugačije, što ima izvozni potencijal, što se pojavi na drugim tržištima, i mi kažemo – to ne može u Srbiji. Morate da radite kao i svi ostali.

Nije dobro, loša se poruka šalje. Ja znam da ste želeli uvesti red. Ja znam da je jedna grupa bila tužna što su se pojavili konkurenti, ali mislim da ne možemo stajati na točku protiv inovacija. Inovacije možemo zaustaviti, nije sporno, ali na kraju će tržište i građani dati odgovor da je to nezaustavljiv proces.

Da se opet vratim na London, Atinu, Pariz, gde su inovacije u oblasti lokalnog saobraćaja zaustavljene. Oni to sebi mogu da priušte, sa platama od 4.000 evra mesečno mogu sebi da priušte. Evropa može da bude, kako je posmatraju Azijati, gospođa u najboljim godinama, jedna elegantna penzionerka gde je jako udobno živeti. Ali, mi, nažalost, idemo u pravcu da budemo siromašna penzionerka. I to ne smemo sebi dozvoliti. Mi moramo da grizemo, da budemo inovativni, da tražimo novu vrednost i da ne učinimo nijednim našim potezom bilo šta što bi taj proces sputalo.

Ja volim da se vratim na jednu stvar kada govorim o nekim granama, mnogo mi je drag primer. Vidi se po tome, malo sam emotivan. Volim inovacije, volim kad se nadmećemo, volim kad Srbija pobeđuje, kad smo bolji, ne samo u sportu, u svemu, kad dobijamo pohvale, i naša Vlada kad ih dobija. Meni je drago kad dobija, ne kad je kritikuju, ali ovaj put imam razloga da kritikujem, i to dosta razloga da kritikujem.

Znate li vi ko je „Tolking Tom“? Verovatno znate. Većina vas ima neki tablet, imate decu i imate tog elektronskog mačka. Zove se „Tolking Tom“. I taj elektronski mačak ponavlja ono što vi njemu kažete. Ništa specijalno, možete da ga pomazite, nahranite, jedan virtuelni ljubimac. E, šta je tu interesantno? „Tolking Tom“ je poslednji put prodat za milijardu dolara.

To su dve vrednosti po kojima je prodat „NIS“. Onda se postavlja pitanje – da li ćemo mi ovom porukom, umesto da odjednom nekoga „Tolking Toma“, koji se proizvede u Srbiji, u nadi da ćemo imati dobre proizvode, kao što ih ima „Nordeus“ kad je lansirao „Ileven“ simulaciju fudbala, imati dobre veb-sajtove i slične stvari? Da li je poruka koju ovde šaljemo ta da ne treba inovirati ili da treba biti oprezan koja je inovacija dobro došla, a koja nije? Mislim da ne treba. Mislim da u Srbiji treba da imamo mnogo ljudi koji će stvoriti nove elektronske mačke zato što se mogu prodati za milijardu.

Šta je interesantno u celoj toj priči, kada govorimo o elektronskom mačku? Kada bi elektronske životinje imale nacionalnost, on bi bio Slovenac. Znači, u Sloveniji je moglo, može i kod nas. Jednako smo lepi, jednako smo pametni, jednako volimo da inoviramo, jednako volimo da se zezamo, jednako volimo da se dobro razumemo, jednako volimo da uživamo u životu.

Zato vam kažem – zabrinuti smo. Nismo zlonamerni, ne želimo biti zlonamerni, jer poštujemo volju naroda i poštujemo neke stvari. Poštujemo ovaj grb koji ovde stoji i znamo da se sa Vladom ne morate složiti, ni sa većinom, ne morate da je volite, ali morate da je poštujete. Stoga kažemo zabrinuti smo kako će se to odraziti na buduće inovatore, na investicije i na domaće firme. Jako smo zabrinuti i mislimo da zakon treba promeniti i otkloniti restriktivne odredbe koje nisu u duhu konkurencije inovacija.

Mi ćemo podneti odgovarajuće amandmane u nadi da će to biti učinjeno, jer verujemo da je zajednički interes, opet kažem, da Srbija bude i zmaj i tigar i najlepša zemlja za biznis i inoviranje. Pozivamo vas da dobro razmislimo o tim amandmanima, jer ne bi valjalo da šaljemo poruku da ovo nije dobro mesto za inovacije, a pogotovo za srpske inovacije.

Ovaj put smo bili malo oštriji, ali i malo emotivniji, ali mislimo da je problem koji se ovde javlja takav da će rezultirati lošim konsekvencama na rast BDP, na rast inovativnosti i zbog toga smo duboko zabrinuti.

Voleo bih da čujem argumente koji su oprečni i ako treba da izdiskutujemo malo, jer verujemo da je ministarka jedna više nego kompetentna osoba, a ono što znam je i jedna od najvrednijih osoba u Vladi Republike Srbije i ja joj zato uvek skidam kapu. Hvala.

Prva sednica Drugog redovnog zasedanja , 11.10.2018.

Dame i gospodo, poštovana predsednice, poslanička grupa Slobodnih poslanika ima tri pitanja.

Prvo pitanje upućujemo Ministarstvu pravde. Od 2006. godine u Srbiji je u toku izrada građanskog zakonika. Dakle, 12 godina je prošlo, činjenica jeste da je to jedan ključan zakonik koji treba da traje decenijama, ako ne i vekovima, kao što je na primer slučaj u Francuskoj. Međutim, iako svake godine imamo obećanja da će ovo biti baš poslednja godina i da će ovo biti poslednja godina, to se nije desilo.

Imajući u vidu da mnoge ugrožene grupe u Srbiji, koje su diskriminisane po osnovu nevoljnih razlika i po nekim drugim kriterijumima, trpe posledice zbog ne usvajanja građanskog zakonika.

Moje pitanje za Ministarstvo pravde je – da li je kraj ove godine definitivan rok, kao što se neformalno najavljuje ili ćemo imati jedno dodatno prolongiranje izrade građanskog zakonika?

Drugo pitanje je za Komisiju za zaštitu konkurencije. Lokalne samouprave u Srbiji dosta često imaju praksu kojima u stvari, de fakto, potvrđuju kartelske sporazume iz svoje ingerencije, odnosno dogovorno formiranje cena, čime se jasno definiše da pružaoci određenih vrsta usluga ne mogu da pružaju cenu ispod minimalno dogovorene cene. Ako postoji nešto što je klasičan kartel, to je kada se mnogo pružalaca usluga udruži tako što se dogovori oko toga po kojoj minimalnoj ceni će raditi.

Član 10. Zakona o zaštiti konkurencije poznaje institucije kada se može prihvatiti nešto što liči na ograničenje konkurencije, ali član 11. vrlo jasno pokazuje šta treba da se desi da bi se ograničenje konkurencije smatralo blagotvornom. To su stvari kao što su ubrzani tehnički razvoj, kao što su podela koristi jednaka sa potrošačima i pružaocima usluga i još neke druge stvari koje imaju neosporno pozitivne efekte na građane Republike Srbije, kao i na privredu.

Kartelski sporazumi koji definišu najniže cene, a posebno u oblasti pružanja transportnih usluga u lokalnim sredinama, ni na koji način ne mogu da budu deo objašnjenja koje postoji u članu 11. paragraf 2. tačka 1. tog zakona. S toga bi bili veoma zahvalni da dobijemo tumačenje Komisije za zaštitu konkurencije, kako je utvrđivanje minimalne cene, u duhu zaštite konkurencije u Srbiji.

Treće pitanje upućujemo Vladi Republike Srbije. Skorašnji događaji na tržištu rada u EU, a posebno u nekim od zemalja koje su najveće, ukazuju na to da ćemo se vrlo brzo suočiti sa jednim većim iseljavanjem ljudi iz Republike Srbije. Iseljavanjem koji će se po svojim razmerama teško moći porediti sa nekima koje smo imali ikada u našoj istoriji, barem u mirnodopskoj i koje će verovatno dovesti do toga da mi u Srbiji zaista više nećemo imati nezaposlenost, da nećemo imati niske plate iz prostog razloga što ćemo u najskorijem roku imati situaciju da ćemo u mnogim delatnostima ostati bez radnika.

To se sada, recimo, već dešava u oblastima gde imate stručnu radnu snagu, kao što je medicina, kao što su opet neke vrste radnika u granama koje trenutno sada imaju jake stope rasta, npr. kao građevinarstvo.

Sa sadašnjim promenama u zakonodavstvu, npr. u Nemačkoj, doći će do toga da ćemo mi vrlo skoro imati velike probleme. Čak i neke strategije protiv kojih smo mi duboko u pokretu centra, npr. strategija privlačenja subvencijama, neće imati smisla jer neće više biti jeftine radne snage koja će moći da radi. To se već dešava u nekim delovima Srbije. I mnoge druge strategije će nam biti mrtvo slovo na papiru jer nećemo imati ljudi.

Moje pitanje za vladu Republike Srbije je šta možemo da uradimo, odnosno kako da prepoznamo koji su ključni razlozi iseljavanja, na materijalne ne možemo uticati, ali na neke druge razloge možemo da utičemo i to jeste deo onoga što bi Vlada trebalo da uradi, da saznamo gde ćemo imati deficit radne snage, on će se desiti, i kako reagovati na to. Da vidimo jednostavno kako ćemo uopšte imati strategiju reagovanja na razvoj događaja koji će se neminovno desiti u Republici Srbiji. Hvala na pažnji.

Sedmo vanredno zasedanje , 19.06.2018.

Hvala lepo.

Poštovana predsednice, dame i gospodo narodni poslanici, Poslanička grupa Slobodnih poslanika ima četiri pitanja.

Prvo pitanje upućujem ministru zdravlja i takođe ministru informisanja. Naime, ovih dana se spominje fenomen lažnih vesti i ja moram priznati da su lažne vesti jedna izuzetno štetna stvar. Prave i zbunjenost među građanima, među privredom, navode ljude da donose pogrešne odluke. Koliko je to bitno svedoči da je delegacija Narodne skupštine Republike Srbije bila protekle sednice na jednoj konferenciji Evropskog parlamenta i Donjeg doma češkog parlamenta upravo o temi i slobodi izražavanja, gde jedna od ključnih tema su bile lažne vesti.

Stoga je pitanje za oba ministra šta će učiniti da spreče lažne vesti koje su postale, maltene, medijske atrakcije, a vezane su zato da su vakcine štetne i da obuhvat vakcina treba da bude što manji, da bismo decu zaštitili od autizma, što je jedna potpuna budalaština, mogu tako da kažem, upotrebivši jednu tešku reč, a čiji je rezultat dvocifren broj smrtnih slučajeva?

Ako ćemo govoriti šta su strašne „fejk njuz“, ja mislim da je ovo jedno od ključnih pitanja na šta treba da reagujemo i kao ministarstvo i kao društvo i da sprečimo da možda neko još sa pogubnijim namerama, još sa manje pameti, recimo, dovede do toga da se vrati u dečija paralize u Srbiju. Dakle, jedna užasna kampanja lažnih vesti.

Drugo pitanje vezano je za naše evrointegracije, odnosno pitanje za ministarku zaduženu za integracione procese. Nažalost, definitivna realnost je da se otvaraju samo dva poglavlja u junu. Od toga jedno poglavlje, iskreno govoreći, nam nije uopšte bitno. Čak smo i kreativno napisali pregovaračku poziciju za trinaesticu. Otvoriće se najverovatnije i 33.

Razlozi nisu do nas i to je tačno, ali tri poglavlja stoje zbog toga što procesi dobijanja saglasnosti, a treba da se saglasi još uvek svih 28 članica EU. Jednostavno, nismo dobili saglasnost za barem tri poglavlja i verovatno ih nećemo dobiti.

Naše je pitanje – šta radimo na bilateralnoj diplomatiji i da li činimo sve napore da se proces otvaranja poglavlja ubrza, jer ovim tempom nećemo ispuniti naš ambiciozni cilj da do 2025. godine postanemo deo evropske porodice, naroda, gde pripadamo po svojoj trgovini, po svojoj kulturi i po svemu ostalom što je i naš identitet kao građana Srbije?

Treće pitanje je namenjeno premijerki Vlade Republike Srbije. Dakle, Poslanička grupa Slobodnih poslanika je gledala dva vrlo bitna rangiranja zemalja u svetu. Jedan se zove indeks opažene korupcije i u njemu možemo primetiti da u poslednjih pet godina imamo nešto što se zove stagnacija napretka.

Dakle, mi se negde klackamo između 72. i 77. mesta po stepenu korupcije u svetu. Ocena nam ide i od 39 do 42. Što je viša ocena, ocena je bolja.

Imajući u vidu da ističe i Strategija borbe protiv korupcije ove godine i Akcioni plan za borbu protiv korupcije. Moje pitanje je da li ćemo u narednim planovima poći od jedne osnovne realnosti, da korupcija nije moralni problem prevashodno, nego da je racionalni odgovor pojedinca na postavljanje prepreka u životu, odnosno da li će plan ići ka tome da se smanji broj mesta gde neko, koristeći svoju moć, može da traži novčane usluge koje mu po zakonu ne pripadaju, od ljudi koji žele da ubrzaju procese?

Smisao borbe protiv korupcije je da se država izmesti iz mesta gde ne treba da bude. Dakle, moje pitanje je da li će naredni plan strategije i akcioni plan uvažavati tu činjenicu, jer korupciju ne možete uništiti ni sa više države, ni sa više sile, barem ne u zemljama koje su južno-evropskog mentaliteta, nego tako što otklanjate prepreke?

U skladu s tim, takođe, ima još jedan interesantan indeks ekonomske slobode, koji takođe govori da smo nakon jednog velikog zamajca, koji smo imali 2012, 2013. i 2014. godine, opet ušli u stagnaciju i da nemamo napretka u nekim oblastima, a znate i sami da ako ljudi nisu slobodni da se bave biznisom, ako nisu slobodni u dovoljnoj meri da se ugovaraju, takve zemlje ne mogu da se razvijaju dugoročno i da imaju stope rasta 6% i 7%, što zemlja na nivou razvitka, kao što je Srbija, svakako može da ima.

Dakle, moje pitanje je šta misle da urade povodom stavki koje jesu ocenjene kao najproblematičnije, a to je finansijska sloboda, vlasnička prava i opet pitanje korupcije? Hvala na pažnji.

Sedmo vanredno zasedanje , 19.06.2018.

Hvala lepo.

Poštovana predsednice, dame i gospodo narodni poslanici, Poslanička grupa Slobodnih poslanika ima četiri pitanja.

Prvo pitanje upućujem ministru zdravlja i takođe ministru informisanja. Naime, ovih dana se spominje fenomen lažnih vesti i ja moram priznati da su lažne vesti jedna izuzetno štetna stvar. Prave i zbunjenost među građanima, među privredom, navode ljude da donose pogrešne odluke. Koliko je to bitno svedoči da je delegacija Narodne skupštine Republike Srbije bila protekle sednice na jednoj konferenciji Evropskog parlamenta i Donjeg doma češkog parlamenta upravo o temi i slobodi izražavanja, gde jedna od ključnih tema su bile lažne vesti.

Stoga je pitanje za oba ministra šta će učiniti da spreče lažne vesti koje su postale, maltene, medijske atrakcije, a vezane su zato da su vakcine štetne i da obuhvat vakcina treba da bude što manji, da bismo decu zaštitili od autizma, što je jedna potpuna budalaština, mogu tako da kažem, upotrebivši jednu tešku reč, a čiji je rezultat dvocifren broj smrtnih slučajeva?

Ako ćemo govoriti šta su strašne „fejk njuz“, ja mislim da je ovo jedno od ključnih pitanja na šta treba da reagujemo i kao ministarstvo i kao društvo i da sprečimo da možda neko još sa pogubnijim namerama, još sa manje pameti, recimo, dovede do toga da se vrati u dečija paralize u Srbiju. Dakle, jedna užasna kampanja lažnih vesti.

Drugo pitanje vezano je za naše evrointegracije, odnosno pitanje za ministarku zaduženu za integracione procese. Nažalost, definitivna realnost je da se otvaraju samo dva poglavlja u junu. Od toga jedno poglavlje, iskreno govoreći, nam nije uopšte bitno. Čak smo i kreativno napisali pregovaračku poziciju za trinaesticu. Otvoriće se najverovatnije i 33.

Razlozi nisu do nas i to je tačno, ali tri poglavlja stoje zbog toga što procesi dobijanja saglasnosti, a treba da se saglasi još uvek svih 28 članica EU. Jednostavno, nismo dobili saglasnost za barem tri poglavlja i verovatno ih nećemo dobiti.

Naše je pitanje – šta radimo na bilateralnoj diplomatiji i da li činimo sve napore da se proces otvaranja poglavlja ubrza, jer ovim tempom nećemo ispuniti naš ambiciozni cilj da do 2025. godine postanemo deo evropske porodice, naroda, gde pripadamo po svojoj trgovini, po svojoj kulturi i po svemu ostalom što je i naš identitet kao građana Srbije?

Treće pitanje je namenjeno premijerki Vlade Republike Srbije. Dakle, Poslanička grupa Slobodnih poslanika je gledala dva vrlo bitna rangiranja zemalja u svetu. Jedan se zove indeks opažene korupcije i u njemu možemo primetiti da u poslednjih pet godina imamo nešto što se zove stagnacija napretka.

Dakle, mi se negde klackamo između 72. i 77. mesta po stepenu korupcije u svetu. Ocena nam ide i od 39 do 42. Što je viša ocena, ocena je bolja.

Imajući u vidu da ističe i Strategija borbe protiv korupcije ove godine i Akcioni plan za borbu protiv korupcije. Moje pitanje je da li ćemo u narednim planovima poći od jedne osnovne realnosti, da korupcija nije moralni problem prevashodno, nego da je racionalni odgovor pojedinca na postavljanje prepreka u životu, odnosno da li će plan ići ka tome da se smanji broj mesta gde neko, koristeći svoju moć, može da traži novčane usluge koje mu po zakonu ne pripadaju, od ljudi koji žele da ubrzaju procese?

Smisao borbe protiv korupcije je da se država izmesti iz mesta gde ne treba da bude. Dakle, moje pitanje je da li će naredni plan strategije i akcioni plan uvažavati tu činjenicu, jer korupciju ne možete uništiti ni sa više države, ni sa više sile, barem ne u zemljama koje su južno-evropskog mentaliteta, nego tako što otklanjate prepreke?

U skladu s tim, takođe, ima još jedan interesantan indeks ekonomske slobode, koji takođe govori da smo nakon jednog velikog zamajca, koji smo imali 2012, 2013. i 2014. godine, opet ušli u stagnaciju i da nemamo napretka u nekim oblastima, a znate i sami da ako ljudi nisu slobodni da se bave biznisom, ako nisu slobodni u dovoljnoj meri da se ugovaraju, takve zemlje ne mogu da se razvijaju dugoročno i da imaju stope rasta 6% i 7%, što zemlja na nivou razvitka, kao što je Srbija, svakako može da ima.

Dakle, moje pitanje je šta misle da urade povodom stavki koje jesu ocenjene kao najproblematičnije, a to je finansijska sloboda, vlasnička prava i opet pitanje korupcije? Hvala na pažnji.

Imovinska karta

(Beograd, 24.06.2016.)

Funkcija Državni organ, javno preduzeće, ustanova, druga organizacija Izvor prihoda Interval Neto prihod Valuta Vreme obavljanja / od-do
Narodni poslanik Narodna skupština Republike Srbije Republika Mesečno 98651.00 RSD 03.06.2016 -
Odbornik Opština Stari grad Opština Paušal po sednici 3980.00 RSD 12.05.2016 -
Poslednji put ažurirano: 06.03.2017, 13:45