ALEKSANDAR STEVANOVIĆ

Nestranačka licnost

Rođen je 1976. godine. Živi u Beogradu.

Po obrazovanju je ekonomista sa dve master diplome iz Tranzicije i rekonstrukcije i Političke teorije i prakse demokratije.

Predsednik je Srpske asocijacije malih i srednjih preduzeća i ekonomski konsultant poslednjih devet godina. Radio je kao savetnik Ministra privrede, Unije poslodavaca Srbije, Udruženja malih i srednjih preduzeća i preduzetnika, Fonda za otvoreno društvo, Međunarodne organizacije rada, NALED-a, GIZ, HELP, USAID, Stalne konferencije gradova i opština, Fondacije Fridrih Nauman, ELDR, Ambasadora Države Izrael, Save the Children itd.

Potpredsednik je partije Dosta je bilo.

Na vanrednim parlamentarnim izborima 24.aprila 2016. godine po prvi put postaje narodni poslanik.

Osnovne informacije

Statistika

  • 25
  • 2
  • 83
  • 0
  • 2 postavljeno / 0 odgovoreno

Pitanja građana

Pismo poslanicima - pitanja za vladu

čeka se odgovor 9 meseci i 21 dan i 2 sata

Poštovani/a, Obraćamo Vam se, kao predstavniku/ci građana, da na sednici za postavljanje poslaničkih pitanja poslednjeg četvrtka u mesecu (26. oktobra 2017. godine), iskoristite vaše poslaničko pravo i postavite ova pitanja predstavnicima Vlade Republike Srbije u ime nas građana.

Inicijativa za izmene i dopune porodičnog zakona

čeka se odgovor 11 meseci i 22 dana i 23 sata

Poštovani, U ponedeljak, 14. avgusta 2017. pokrenula sam inicijativu "Naše dete - naša odluka", za izmene i dopune Porodičnog zakona. Prema aktuelnom Porodičnom zakonu roditelji nemaju pravo da odrede potencijalne staratelje svoje dece u slučaju porodične tragedije, pa je odluka o deci...

VIDI SVE POSTAVI PITANJE

Sedmo vanredno zasedanje , 19.06.2018.

Hvala lepo.

Poštovana predsednice, dame i gospodo narodni poslanici, Poslanička grupa Slobodnih poslanika ima četiri pitanja.

Prvo pitanje upućujem ministru zdravlja i takođe ministru informisanja. Naime, ovih dana se spominje fenomen lažnih vesti i ja moram priznati da su lažne vesti jedna izuzetno štetna stvar. Prave i zbunjenost među građanima, među privredom, navode ljude da donose pogrešne odluke. Koliko je to bitno svedoči da je delegacija Narodne skupštine Republike Srbije bila protekle sednice na jednoj konferenciji Evropskog parlamenta i Donjeg doma češkog parlamenta upravo o temi i slobodi izražavanja, gde jedna od ključnih tema su bile lažne vesti.

Stoga je pitanje za oba ministra šta će učiniti da spreče lažne vesti koje su postale, maltene, medijske atrakcije, a vezane su zato da su vakcine štetne i da obuhvat vakcina treba da bude što manji, da bismo decu zaštitili od autizma, što je jedna potpuna budalaština, mogu tako da kažem, upotrebivši jednu tešku reč, a čiji je rezultat dvocifren broj smrtnih slučajeva?

Ako ćemo govoriti šta su strašne „fejk njuz“, ja mislim da je ovo jedno od ključnih pitanja na šta treba da reagujemo i kao ministarstvo i kao društvo i da sprečimo da možda neko još sa pogubnijim namerama, još sa manje pameti, recimo, dovede do toga da se vrati u dečija paralize u Srbiju. Dakle, jedna užasna kampanja lažnih vesti.

Drugo pitanje vezano je za naše evrointegracije, odnosno pitanje za ministarku zaduženu za integracione procese. Nažalost, definitivna realnost je da se otvaraju samo dva poglavlja u junu. Od toga jedno poglavlje, iskreno govoreći, nam nije uopšte bitno. Čak smo i kreativno napisali pregovaračku poziciju za trinaesticu. Otvoriće se najverovatnije i 33.

Razlozi nisu do nas i to je tačno, ali tri poglavlja stoje zbog toga što procesi dobijanja saglasnosti, a treba da se saglasi još uvek svih 28 članica EU. Jednostavno, nismo dobili saglasnost za barem tri poglavlja i verovatno ih nećemo dobiti.

Naše je pitanje – šta radimo na bilateralnoj diplomatiji i da li činimo sve napore da se proces otvaranja poglavlja ubrza, jer ovim tempom nećemo ispuniti naš ambiciozni cilj da do 2025. godine postanemo deo evropske porodice, naroda, gde pripadamo po svojoj trgovini, po svojoj kulturi i po svemu ostalom što je i naš identitet kao građana Srbije?

Treće pitanje je namenjeno premijerki Vlade Republike Srbije. Dakle, Poslanička grupa Slobodnih poslanika je gledala dva vrlo bitna rangiranja zemalja u svetu. Jedan se zove indeks opažene korupcije i u njemu možemo primetiti da u poslednjih pet godina imamo nešto što se zove stagnacija napretka.

Dakle, mi se negde klackamo između 72. i 77. mesta po stepenu korupcije u svetu. Ocena nam ide i od 39 do 42. Što je viša ocena, ocena je bolja.

Imajući u vidu da ističe i Strategija borbe protiv korupcije ove godine i Akcioni plan za borbu protiv korupcije. Moje pitanje je da li ćemo u narednim planovima poći od jedne osnovne realnosti, da korupcija nije moralni problem prevashodno, nego da je racionalni odgovor pojedinca na postavljanje prepreka u životu, odnosno da li će plan ići ka tome da se smanji broj mesta gde neko, koristeći svoju moć, može da traži novčane usluge koje mu po zakonu ne pripadaju, od ljudi koji žele da ubrzaju procese?

Smisao borbe protiv korupcije je da se država izmesti iz mesta gde ne treba da bude. Dakle, moje pitanje je da li će naredni plan strategije i akcioni plan uvažavati tu činjenicu, jer korupciju ne možete uništiti ni sa više države, ni sa više sile, barem ne u zemljama koje su južno-evropskog mentaliteta, nego tako što otklanjate prepreke?

U skladu s tim, takođe, ima još jedan interesantan indeks ekonomske slobode, koji takođe govori da smo nakon jednog velikog zamajca, koji smo imali 2012, 2013. i 2014. godine, opet ušli u stagnaciju i da nemamo napretka u nekim oblastima, a znate i sami da ako ljudi nisu slobodni da se bave biznisom, ako nisu slobodni u dovoljnoj meri da se ugovaraju, takve zemlje ne mogu da se razvijaju dugoročno i da imaju stope rasta 6% i 7%, što zemlja na nivou razvitka, kao što je Srbija, svakako može da ima.

Dakle, moje pitanje je šta misle da urade povodom stavki koje jesu ocenjene kao najproblematičnije, a to je finansijska sloboda, vlasnička prava i opet pitanje korupcije? Hvala na pažnji.

Sedmo vanredno zasedanje , 18.06.2018.

Hvala, potpredsedniče.

Poštovani narodni poslanici, mogu da kažem da je ovaj amandman prilično nadahnut, da polazi od jedne veće celine i da se onda kroz jedan kroz referencing ili međusobno povezivanje, dolazi do nekih stvari koje su jako bitne kada se posmatra uopšte priroda zakona i uopšte priroda postignuća. Tu imamo isto jasno istaknute namere, ispunjenje nekih strateških dokumenata, ciljevi. Dakle, sve u svemu jedan amandman za koji bih ja rado glasao ako bude bilo barem dvoje ili troje ljudi iz vladajuće većine koji bi glasali za taj isti amandman. Sve najpohvalnije mogu da kažem.

Takođe, potpuno razumem i neke druge stvari, potpuno sam ih svestan. Dakle, i ja da dobijam 49% glasova na izborima bih se isto hvalio. To je potpuno ljudski. To potpuno razumem.

Takođe, postoje rezultati, nije sporno, kolega, ja nisam nikada govorio da vi nemate rezultate za razliku od nekih drugih, naprotiv. Imate i postignuća i mane u svom radu. Takođe je potpuno tačno da nije zabranjeno podnositi amandmane za koje ne mislite da glasate. Po Poslovniku je to potpuno u redu, nije zabranjeno. Iznad svega shvatam i frustraciju koja postoji kada se rasprava o amandmanima pretvori u nešto što ona ne bi trebala da bude i da je ovo način koji je sada izmišljen, da takve vrste rasprave ne bude.

To je meni sve potpuno logično, ali i dalje se pitam, pošto imamo mnogo građana koji bi voleli da imaju stvari razjašnjene u pojedinostima, da li to na ovaj način postižemo u Narodnoj skupštini. Da li to razjanjšavamo? Gde smo stigli kao Narodna skupština tako što smo imali prvo jedan ekstremizam, o kome ću isto sada da kažem malo više, sa dnevnim redom, gde ste imali isto tako neke stvari koje uopšte nisu primerene i svrsishodne, iako nisu zabranjene Poslovnikom. Nije zabranjeno da svaki poslanik podnese i 50 predloga zakona svaki put i da o njima priča u danu za utvrđivanje dnevnog reda, a sad što ti zakoni isto nemaju nekog posebnog smisla i ne mogu se uklopiti u proces donošenja zakona, nema veze. To je isto potpuno jedna stvar koja nije zabranjena i koja je lišena svakog smisla i jednako je teško slušati predloge zakona svaki put, pretpostavljam kada ste u većini koja mora obezbediti kvorum, u toliko još više frustrirajuće. A kada ste u opoziciji ne morate to da slušate, možete da izađete.

Dakle, ovo su prakse koje zaista nisu dobre. Mi smo rekli da nećemo učestvovati iz poslaničke grupe slobodnih poslanika, jer mislimo da to nije nešto što će unaprediti rad Narodne skupštine i da ćemo barem svaki put u vremenu koje imamo pozvati na jednu, kako da kažem uspostavljanje jedne zdravije atmosfere u parlamentu u kojoj bi opozicija odustala od besmislenih predloga zakona, jer oni mogu biti ili besmisleni ili kada ih jednom odbije većina, mala je šansa da će ih i drugi put prihvatiti posle sedam dana, da se diskutuje o onome što zaista jeste tema, a imali bi mnogo što šta pametno da diskutujemo o zakonima u pojedinostima, posebno kada imamo ministre koje vreme ovde posvećuju i mogli bi dati mnogo dobrih odgovora ili bi možda ako nemaju dobre odgovore, to nije dobro. Onda razmislimo da li je ministar dobar.

Razumem da je isto ekstremizam u Skupštini jedna jako loša stvar i da ekstremizmu ne treba davati, kako bih rekao na značaju, ali ne verujem da je ovo najbolji način da se borimo protiv ekstremizma u Skupštini, protiv tablotizacije Skupštine i svih stvari koje nisu dobre, za jednu ozbiljnu zakonodavnu vlast koja vodi Srbiju ka EU. Duboko to nisu dobre stvari.

Stoga mislim da bi bilo zaista najbolje da konačno dođemo do novog Poslovnika i da imamo jedan kolegijum na kome bi se konačno moglo dogovoriti da se ne donose ni besmisleni ili predlozi zakona koji ne mogu da prođu, koji nisu u skladu sa onim što jesu naši strateški ciljevi kao države, a takođe i da imamo dva dana za raspravu u pojedinostima, koji neće biti, kako da kažem, po svemu, a ponajmanje o zakonima.

Sasvim je u redu i da imamo sednice Skupštine na kojima bi se raspravljalo na najslobodniji način o temama po želji. I to je sasvim u redu.

Još jednom, želim vam da uspešno raspravljate ostatak dana. Naša poslanička grupa neće učestvovati u raspravi, što je nama duboko žao.

Sednica Šestog vanrednog zasedanja , 01.06.2018.

Hvala lepo.

Uvaženi potpredsedniče, uvažena guvernerko, uvaženi ministre, dame i gospodo, danas imamo set pet zakona koji su direktno vezani za Narodnu banku Srbije i jedan zakon koji je posledica izmene tih pet zakona i jedan zakon koji je, kako da kažem, više naslonjen na neke druge stvari, takođe tri vrlo bitna međunarodna ugovora o zajmovima.

Kada je reč o ovih prvih pet zakona vezanih za Narodnu banku Srbije, mogu da kažem jednu stvar da su ti zakoni nešto što smo dugo čekali. Ali, ono što ostaje kao moje veliko pitanje, posebno zakon vezan za naknade za kreditne i platne kartice, a zašto smo toliko dugo čekali? Dakle, postoje ljudi koji su godinama ukazivali na to da se forsira keš ekonomija, time što za relativno male transakcije, a mnogo je malih transakcija u Srbiji, gotovo da se ljudima koji imaju STR-ove gotovo ne isplati prodavati robu. Znači, ako neko dođe i kupi vam za 200 dinara, a platite jednu visoku fiksnu proviziju, ne možete zaraditi ništa, čak ste i na gubitku.

Dakle, duboko pozdravljam što je ovih pet zakona stavljeno pred Narodnu skupštinu Republike Srbije, međutim, ono što mene duboko žalosti je što smo morali da čekamo dosta vremena, a pogotovo verujem da to žalosti ljude koji su u nekom momentu odlučili čak da izbace i posterminale iz svojih prodavnica. Ali, kako da kažem, to je bilo, a sada imamo nešto što bi verovatno trebalo biti bolje.

Duboko podržavam želju za jednom ozbiljnom raspravom, jer iako sam čovek koji valjda verovatno najviše voli slobodu govora i smatra je svetinjom i sloboda govora može da podrazumeva i da kažete i pametne i one stvari koje su malo drugačije, mislim da je za ozbiljnu raspravu potrebno barem minimalno znati materiju i stoga je jako dobro ako budemo imali što više ozbiljne rasprave o stvarima koje zaista mogu da poboljšaju život građana Srbije. Takođe, jako je bitno da imamo i ozbiljnu raspravu kada budemo raspravljali u detaljima i da se raspravlja u detaljima baš o svim stvarima, ne o dva člana. Ja se nadam da će zaista da bude tako, jer nema razloga da imamo dva dana ozbiljne rasprave, a recimo tri dana rasprave koja je malo drugačija.

Kada je reč, pošto je ipak ovo rasprava o načelu o dostignućima Narodne banke Srbije, ja ću to ostaviti više kada bude bilo rasprave o izboru guvernerke, koja nas uskoro sleduje, jer prošlo je već šest godina, ono što je izvesno je da rezultati postoje, i to vrlo dobri rezultati kada je reč o inflaciji, stabilnosti deviznog kursa i kamatnim stopama i to je za svaku pohvalu, budući da je to osnovni zadatak Narodne banke Srbije. Narodna banka Srbije, kao i svaka centralna banka, postoji da bi nam obezbedila da imamo stabilan novac, jer stabilan novac je smisao sam po sebi. Sve ovo ostalo drugo je, kako da kažem, vrlo kreativno tumačenje čemu služi centralna banka.

Sada idemo malo više i o ovim zakonima koji su vezani za Narodnu banku Srbije. Kada je reč o zakonu koji se bavi pitanjima kolaterala uglavnom, dobra je stvar što taj zakon stiže na dnevni red, jer mi u ovom momentu živimo u zemlji u kojoj finansijsko tržište umire. Prometi Beogradske berze su takvi da, kako da kažem, ponekad vam se čini da su u svoje vreme bolje menjačnice u Beogradu imale jači promete, doduše, i guvernerka je na neki način ubila dobar promet menjačnica sa stabilnošću kursa, tako da vidite da svaka stvar ima i neke neželjene posledice.

Nego, šalu na stranu, finansijsko tržište u Srbiji je zaista umirujuće i potrebno je učiniti sve da bi finansijsko tržište oživelo. Dobro je što kolaterali otvaraju mogućnost da finansijsko tržište, kako berzansko tako i vanberzansko, zaživi u oblastima hartija od vrednosti koje su jako bitne da biste vi u našoj zemlji mogli upravljati kao zaduženošću tako i rizicima. To je jako dobra stvar i tu u samom tekstu zakona teško je naći neku veću primedbu, posebno imajući u vidu da se i zna kako je zakon napisan i da je on u okviru jedne lepe celine koja se zove Poglavlje 17, o kojoj sad ne bih govorio u detaljima, pošto je i dalje, što bi se reklo, sa ograničenim pristupom.

Takođe, dobra institucija koja se javlja u ovom zakonu je što imate close-out netting instituciju koja je ovde prevedena kao neto izloženost, ali ja bih više preferirao izraz konačnog saldiranja, mada kažem, vrlo često je to pitanje prakse i koji će izraz zaživeti. Dugo vremena smo imali dilemu da li imamo finansijske derivate ili derivative, pošto je neke ovo prvo podsećalo na naftne derivate, ali smo usvojili ovu prvu terminologiju kao zvaničnu terminologiju u Srbiji. Ovaj institut close-out netting-a pomaže jako da velika količina aktive ne bude zarobljena i neproduktivna u jednom dužem vremenskom periodu, nego da se upravo kroz instituciju konačnog saldiranja oslobodi dobar deo nje i naravno upotrebi u svrhe koje su produktivne.

Dakle, jako je bitno uvek da imate zaštitu svih poverilaca u stečajnim procesima, ali kada imate mnogo vezanih poverilaca sa vezanim interesima, potpuno je bezveze da vi ne dođete na neto poziciju i imovinu koja služi za razvoj biznisa i jednostavno oslobodite da bude upotrebljena na produktivan način. Opet kažem, to je jako dobro, to je jedna međunarodna institucija finansijska koja postoji u svetu. Opet kažem, šteta je što smo čekali toliko vremena, ali opet, reći ću još jedanput, bolje ikada nego nikada.

Druga stvar vezana za naknade, isto je to bila načelna primedba, jako je dobro što su naknade svedene na 0,2% i 0,3%, uz jedan prelazni period. Jako je loše, kažem, što smo čekali i implicitno stimulisali keš ekonomiju. Ja nemam ništa protiv keša kao takvog, ali keš najčešće ima neke nusposledice kada jedna zemlja mnogo koristi keša u platnom prometu i obično su te posledice da se olakšava bavljenje nekim biznisima koji baš nisu poželjni ili su nelegalni ili su u sivom sektoru.

Dakle, s te strane, jako je dobro što smo smanjili naknade i što će sada konačno biti moguće da imate mnogo sitnih transakcija sa platnim karticama, a da blagodeti tih sitnih transakcija platnim karticama ne plaćaju trgovci iz svog džepa, što je, pretpostavićemo, prilično loša stvar.

Na neki način to me podseća na to kada imamo neke probleme u nekim drugim oblastima, recimo, eto, godinama je trebalo da u Evropskoj uniji, na primer, se završi sa velikim naknadama za roming i u jednom momentu je završeno. Tako da mi je situacija sa platnim karticama neodoljivo na to podsećala i dobra je, kažem još jedanput, stvar što je sa time završeno.

Takođe je za pohvalu i što imate instituciju razdvajanja naknada (eng. unblending) i to je jedna jako dobra stvar u celom Predlogu zakona. Tako da, s te strane, i jedan i drugi zakon će doneti neto pozitivne efekte i, kažem, moja je žalost što se to nije desilo mnogo ranije, jer bilo bi mnogo bolje da je takva situacija bila.

Vratiću se još jedanput na ovaj zakon o kolateralima, jako je bitno što ćemo stvoriti mogućnost da imamo i bolji menadžment javnog duga i bolje upravljanje i kroz valutnu strukturu i bolje upravljanje rizicima, ali ono što je meni, kao nekome ko voli da više priča o privredi privatno, jako bitno to je da će u suštini biti omogućeno da se bolje upravlja istim tim rizicima i privatnom sektoru. Takođe, za pozdraviti je i to što je način kako je definisano raspolaganje kolateralom mnogo bolje nego što je do sada bio slučaj i to je još jedna stvar koju u ovom momentu zaista vredi pozdraviti u rešenjima koja postoje u ovom zakonu.

Kada je reč o zakonu koji omogućava da se sklapaju ugovori na daljinu, ugovori na daljinu već sada postoje, naravno, u bankarskom sektoru Srbije banke su išle dosta u pravcu e-banking, što je potpuno razumljivo, jer jedan od najnepotrebnijih troškova na svetu za banke su, naravno, da imaju mnogo kancelarija u kojima se posao ne obavlja elektronski nego tradicionalno i banke su zaista imale interes da same budu najveći promoteri i poslovanja i uopšte elektronskog poslovanja u državnoj upravi i u privatnom sektoru.

S te strane taj sektor se razvijao dosta dobro, moram priznati, ali u zakonu su definisana neka rešenja koja omogućavaju da se izbegnu neke zamke koje nastaju kao posledica neujednačenog znanja. Neujednačeno znanje je inače veliki problem kada ulazite u bilo kakav vid odnosa, bilo da je ugovorni, bilo da je rasprava, i najčešće onaj koji nema dovoljnog znanja izvuče deblji kraj. Na primer, kada neko ko nema dovoljno znanja o bankarskom sektoru i pogotovo dovoljno pravne moći ulazi u transakciju na daljinu, veliki je podsticaj banke da proba da iskoristi tu asimetriju znanja.

S ove strane, dobro je što su uvedena neka rešenja, pozdravljam to zapažanje da je uvedena dvofaktorska identifikacija sasvim dovoljna za transakcije do 600 hiljada. Dvofaktorska identifikacija je inače dobar način da se zaštitite i većina banaka to primenjuje. Jako je teško da na dva mesta padnete u isto vreme, a i ako padnete, sami ste krivi, da vam neko uzme i mobilni telefon, i broj telefona i karticu, i još ove ostale podatke. Onda mislim da nije čak ni do banke, nego do onoga ko je neoprezan prema sopstvenoj imovini. Za preko 600 hiljada je uredu da postoji elektronski potpis, iz nekih drugih razloga. Tu je više reč o zaštiti kod pravnih lica.

Kod Zakona o NBS, koliko vidim suština je da je rasformirana jedna Uprava za nadzor, koja je pripojena drugom telu NBS. To je stvar procene NBS, i dobro je što su menjački poslovi vraćeno pod okrilje NBS, jer tu po prirodi prava, i pripadaju, a i po elementarnoj logici.

Kod platnih usluga, koji je peti zakon u ovom setu, meni jedno pitanje ostaje prilično interesantno. Dakle, kaže se da ako je nastao određeni gubitak usled toga što ste izgubili nosioca kojim se obavlja platni promet, da ne postoji veća obaveza banke od 3000. Da li u ovom slučaju, konkretno, ja ću postaviti pitanje koje će biti malo, čak delovati laičko, ali me izuzetno zanima, da li to znači, ako neko npr. izgubi karticu na primer koja je beskontaktna, da li to znači ako ta osoba na vreme ne ne primeti gubitak kartice, to je moram priznati jedna velika neodgovornost, da li to i dalje znači da banka odgovara do 3000, tj. da korisnik te kartice odgovara do 3000? Jer, u tom slučaju su, kako da kažem, stavljeni u malo povlašćeni položaj u odnosu na nekoga ko izgubi keš? I, da li u stvari, na taj način prevaljujemo, a uvek je jako lepo emitovati nova prava, ja to znam, i stvarati društvo u kome ljudi ne žele da prihvate rizik i ličnu odgovornost, i da to uvek dobro zvuči, dakle, da li se to odnosi i na ovakav tip kartica, i ako se odnosi, zbog čega je to tako? Jer, kažem, podsticalo bi u stvari, najčešće prevali se trošak nečijeg gubitka kartice ili zloupotrebe nekog drugog instrumenta platnog prometa, na one koji tome pristupaju sa dužnom pažnjom.

Sve u svemu ovih pet zakona, u načelu su dobri i predstavljaju jedno solidno unapređenje i od toga će imati koristi, zaista, potrošači u Srbiji, i korisnici svih usluga, kako bankarstva, tako i na finansijskom tržištu. Oni nisu, naravno, jedini zakoni koje mi treba da donesemo, mnogi do njih su zacrtani u planu, u Poglavlju 17. i mogu reći da nas tu čeka još dosta posla. Ali, kažem, ovih pet zakona jesu nešto, što, na šta mi bar, u poslaničkoj grupi Slobodnih poslanika, nemamo neke suštinske primedbe. O manjim primedbama ćemo govoriti kada dođe vreme za raspravu u načelu, ako dođe uopšte.

Kada je reč o zakonima o privrednim društvima, jako je dobro istaći što se rade neka poboljšanja koja će nam omogućiti da imamo više uprave u Srbiji, i da u stvari, postanemo jednog lepog dana e-Srbija, zemlja koja je zasnovana na elektronskim tehnologijama, i uopšte, na informacionim tehnologijama, što je u stvari jedno veliko zadovoljstvo, kako za građane, tako i za biznis.

Ono što meni stvara određenu dozu, da kažem nelagode, su institucije koje se pominju, vezano za prinudni otkup nesaglasnih manjinskih akcionara. To je razlog jedne određene doze skepse, kada jer o zakonu u celini. Kada je reč o rešenjima koja se odnose na e –poslovanje, rešenja jesu na mestu. Kada je reč o drugim stvarima koje su posledice, opet kažem, našeg usaglašavanja, kod jednog drugog poglavlja, kada je reč o putovanju Srbije u EU, kada je reč u stvari o Poglavlju 6. Tu isto imamo neke stvari da uradimo, ali suštinski, tu nemamo neke velike zamerke koje su stigle od strane EU. Štaviše, Poglavlje 6. se očekuje da nam bude prilično jednostavno, za razliku, ponavljam opet, od nekih drugih poglavlja.

Tako da, moje pitanje će biti za ministra, da malo detaljnije pojasni instituciju prinudnog otkupa kod nesaglasnih manjinskih akcionara, jer, kao što, kada je reč o ljudskim pravima i u svemu ostalom i demokratiji je ključno, kako se odnosite prema manjini, tako je kod akcionarstva izuzetno ključna stvar kako se odnosite prema manjinskim akcionarima. Tu se u stvari gradi uspešnost jednog društva u oblasti korporatizacije, u opšte oblasti akcionarstva. Akcionarstvo je jedna od oblasti u Srbiji koja kaska. Zato je bitno imati što bolja moguća rešenja da bismo mogli uživati sve benefite akcionarskih društava koja su nastala kao plod nečije inicijative, a ne najčešće kao plod promene vlasničkog statusa preduzeća, koja su nekada bila u javnom, odnosno državnom vlasništvu.

Kada je reč o Zakonu o stečaju, ovaj zakon jeste zaista uslovljen, tu ste potpuno u pravu, i uglavnom izmene se odnose na „close-out netting“, odnosno instituciju konačnog saldiranja, i te izmene će kažem, mnogo doprineti tome da stečajni postupak funkcioniše bolje, efikasnije. Naravno, svaka izmena zakona uključujući i ovih ostalih šest povlači mogućnosti da se nakon početka primene otkrije da može biti nekih posledica koje mogu biti loše, da se svaki zakon može zloupotrebiti kroz podzakonska akta i to je sve moguće, ali sama institucija „close-out netting“ je dobra stvar za efikasnost procesa stečaja.

Konačno imamo i tri zakona koja se tiču zajmova sa Evropskom bankom za obnovu i razvoj. Kada je reč o aranžmanima Republike Srbije sa Evropskom bankom za obnovu i razvoj, dobra stvar tih zakona što zajmodavci u ovom slučaju su jako zainteresovani za to kako će se novac trošiti i jako zainteresovani za efekte tih zakona. Obično pre nego što se mogu povući sredstva vi morate nešto da uradite. To nije samo načelne prirode da se Evropska banka za obnovu i razvoj uveri da će Srbija moći da vrati te pare iz budžeta pošto sada u ovom momentu niko nema te sumnje da Srbija može da servisira dug, nego traže nešto više, traže rezultate da biste mogli vući novac. Same kamatne stope, sama pristupna naknada i same ostale naknade su definisane na način koji u ovom momentu nije možda za Republiku Srbiju i zaduženje tog tipa uz dobar program ima opravdanje.

Međutim, ono što vam ne može ni IBRD, a to sam govorio još pre godinu dana kada je bio drugi ministar, u stvari tada je bio bivši ministar finansija, bio je kada smo raspravljali o tim zakonima, ne može vas IBRD nikada naterati da vi sami maksimalno ne restruktuirate Železnice Srbije i EPS. Oba ta posla za koja će nama kao Republici Srbiji dati određena sredstva koja u slučaju EPS-a i Železnice Srbije iznose 160 miliona evra, vas ne može niko naterati da vi sami sebe ne minirate i da sami ne tražite neke rupe u programu koji ste sami definisali.

To jeste ključni zadatak onih koji upravljaju sa ova dva velika sistema. Sto šezdeset miliona za namene koje su osmišljene u zakonu mogu ta dva sistema podići na jedan nivo koji će biti dosta dobar da se što bih ja voleo i moja poslanička grupa, ta preduzeća jednog dana izvedu na berzu i budu u službi, kako građana Srbije, tako i investitora, tako i razvoja celokupnog finansijskog sektora. Ta dva preduzeća bi mogla dati odličan zamajac, ali danas nisu zrela za tako nešto.

Dakle, cela priča o ovih 160 miliona nije da li ćemo mi imati kontrolu i da li su namene koje su osmišljene u tim zakonima najbolje moguće, nego da li ćemo i za prvog nivoa kontrole imati zaista ispravno merenje učinaka i nećemo pokušavati da budemo pametniji, barem oni koji upravljaju tim sistemima i od samog programa i od želja kako da se ti sistemi postave.

To je jedan ozbiljan zadatak i mislim da ćemo još mnogo puta u načelu raspravljati o tome kako se ta dva sistema postavljaju, jer oni su još uvek daleko od toga da budu postavljeni na način da bi bili istinski razvojni resursi Srbije, ali ono što je šteta, ako izgubimo ikad vreme u tom procesu, izgubićemo neke jako dobre stvari.

Kada je reč o 25 miliona za zdravstvo, da, svakako to je nešto što je potrebno, ali ono što je očajno potrebno našem zdravstvu jeste da prestanemo da ga reformišemo sekirom i da napravimo sada, pošto nam ističe postojeća Strategija zaštite zdravlja u Srbiji, da napravimo novu strategiju koja će ići u susret tim izazovima i gde neće jedini izazov biti kako da seckamo sekirom rashode, nego kako da probamo da napravimo jedan razumniji način upravljanja, kako efikasnošću, tako i upravljanjem, odnosno menadžmentom zdravstvenim sektorom, jer kod nas još uvek robujemo nekim zabludama, pa osciliramo između političkog upravljanja u zdravstvenom sektoru i upravljanjem time da njega vode lekare. U praksi ni jedno, ni drugo rešenje nije najsrećnije i tu treba razmisliti i o tome da u stvari na čelu institucije u zdravstvenom sektoru moraju biti timovi u kojima imate i menadžere, profesionalne i ljude iz zdravstva i da samo tako možemo postići da naše zdravstvo ne bude problem u ovom momentu.

Tu mogu pomenuti i tačku 3b u celom aranžmanu, gde se ističe jedna oblast koja se kod nas jako politizuje i vrlo često koristi na način koji nije dobar, a reč je o raspravi o tome i koliko ima obolelih od kancera i koliko ljudi umire od toga.

Dakle, mnogo je stvari u zdravstvu koje mogu da se reše i mislim da je ovih 25 miliona potpuno u redu, ali stvar je, kažem, kako ćemo to upotrebiti.

Konačno, imamo i zakon vezan za Poštansku štedionicu i druge finansijske institucije. Iskustvo nam je reklo da smo do sad imali zaista probleme s time da nam baš domaće institucije u finansijskom sektoru nisu najbolje funkcionisale, a da smo mnogo bolje rezultate imali sa nekim drugim institucija, gde mi nismo bili vlasnici.

Bilo bi dobro da jednom dođemo do toga da i domaće finansijske institucije mogu, koliko, toliko dobro da funkcionišu. Hvala vam na pažnji.

Sedmo vanredno zasedanje , 19.06.2018.

Hvala lepo.

Poštovana predsednice, dame i gospodo narodni poslanici, Poslanička grupa Slobodnih poslanika ima četiri pitanja.

Prvo pitanje upućujem ministru zdravlja i takođe ministru informisanja. Naime, ovih dana se spominje fenomen lažnih vesti i ja moram priznati da su lažne vesti jedna izuzetno štetna stvar. Prave i zbunjenost među građanima, među privredom, navode ljude da donose pogrešne odluke. Koliko je to bitno svedoči da je delegacija Narodne skupštine Republike Srbije bila protekle sednice na jednoj konferenciji Evropskog parlamenta i Donjeg doma češkog parlamenta upravo o temi i slobodi izražavanja, gde jedna od ključnih tema su bile lažne vesti.

Stoga je pitanje za oba ministra šta će učiniti da spreče lažne vesti koje su postale, maltene, medijske atrakcije, a vezane su zato da su vakcine štetne i da obuhvat vakcina treba da bude što manji, da bismo decu zaštitili od autizma, što je jedna potpuna budalaština, mogu tako da kažem, upotrebivši jednu tešku reč, a čiji je rezultat dvocifren broj smrtnih slučajeva?

Ako ćemo govoriti šta su strašne „fejk njuz“, ja mislim da je ovo jedno od ključnih pitanja na šta treba da reagujemo i kao ministarstvo i kao društvo i da sprečimo da možda neko još sa pogubnijim namerama, još sa manje pameti, recimo, dovede do toga da se vrati u dečija paralize u Srbiju. Dakle, jedna užasna kampanja lažnih vesti.

Drugo pitanje vezano je za naše evrointegracije, odnosno pitanje za ministarku zaduženu za integracione procese. Nažalost, definitivna realnost je da se otvaraju samo dva poglavlja u junu. Od toga jedno poglavlje, iskreno govoreći, nam nije uopšte bitno. Čak smo i kreativno napisali pregovaračku poziciju za trinaesticu. Otvoriće se najverovatnije i 33.

Razlozi nisu do nas i to je tačno, ali tri poglavlja stoje zbog toga što procesi dobijanja saglasnosti, a treba da se saglasi još uvek svih 28 članica EU. Jednostavno, nismo dobili saglasnost za barem tri poglavlja i verovatno ih nećemo dobiti.

Naše je pitanje – šta radimo na bilateralnoj diplomatiji i da li činimo sve napore da se proces otvaranja poglavlja ubrza, jer ovim tempom nećemo ispuniti naš ambiciozni cilj da do 2025. godine postanemo deo evropske porodice, naroda, gde pripadamo po svojoj trgovini, po svojoj kulturi i po svemu ostalom što je i naš identitet kao građana Srbije?

Treće pitanje je namenjeno premijerki Vlade Republike Srbije. Dakle, Poslanička grupa Slobodnih poslanika je gledala dva vrlo bitna rangiranja zemalja u svetu. Jedan se zove indeks opažene korupcije i u njemu možemo primetiti da u poslednjih pet godina imamo nešto što se zove stagnacija napretka.

Dakle, mi se negde klackamo između 72. i 77. mesta po stepenu korupcije u svetu. Ocena nam ide i od 39 do 42. Što je viša ocena, ocena je bolja.

Imajući u vidu da ističe i Strategija borbe protiv korupcije ove godine i Akcioni plan za borbu protiv korupcije. Moje pitanje je da li ćemo u narednim planovima poći od jedne osnovne realnosti, da korupcija nije moralni problem prevashodno, nego da je racionalni odgovor pojedinca na postavljanje prepreka u životu, odnosno da li će plan ići ka tome da se smanji broj mesta gde neko, koristeći svoju moć, može da traži novčane usluge koje mu po zakonu ne pripadaju, od ljudi koji žele da ubrzaju procese?

Smisao borbe protiv korupcije je da se država izmesti iz mesta gde ne treba da bude. Dakle, moje pitanje je da li će naredni plan strategije i akcioni plan uvažavati tu činjenicu, jer korupciju ne možete uništiti ni sa više države, ni sa više sile, barem ne u zemljama koje su južno-evropskog mentaliteta, nego tako što otklanjate prepreke?

U skladu s tim, takođe, ima još jedan interesantan indeks ekonomske slobode, koji takođe govori da smo nakon jednog velikog zamajca, koji smo imali 2012, 2013. i 2014. godine, opet ušli u stagnaciju i da nemamo napretka u nekim oblastima, a znate i sami da ako ljudi nisu slobodni da se bave biznisom, ako nisu slobodni u dovoljnoj meri da se ugovaraju, takve zemlje ne mogu da se razvijaju dugoročno i da imaju stope rasta 6% i 7%, što zemlja na nivou razvitka, kao što je Srbija, svakako može da ima.

Dakle, moje pitanje je šta misle da urade povodom stavki koje jesu ocenjene kao najproblematičnije, a to je finansijska sloboda, vlasnička prava i opet pitanje korupcije? Hvala na pažnji.

Sedmo vanredno zasedanje , 19.06.2018.

Hvala lepo.

Poštovana predsednice, dame i gospodo narodni poslanici, Poslanička grupa Slobodnih poslanika ima četiri pitanja.

Prvo pitanje upućujem ministru zdravlja i takođe ministru informisanja. Naime, ovih dana se spominje fenomen lažnih vesti i ja moram priznati da su lažne vesti jedna izuzetno štetna stvar. Prave i zbunjenost među građanima, među privredom, navode ljude da donose pogrešne odluke. Koliko je to bitno svedoči da je delegacija Narodne skupštine Republike Srbije bila protekle sednice na jednoj konferenciji Evropskog parlamenta i Donjeg doma češkog parlamenta upravo o temi i slobodi izražavanja, gde jedna od ključnih tema su bile lažne vesti.

Stoga je pitanje za oba ministra šta će učiniti da spreče lažne vesti koje su postale, maltene, medijske atrakcije, a vezane su zato da su vakcine štetne i da obuhvat vakcina treba da bude što manji, da bismo decu zaštitili od autizma, što je jedna potpuna budalaština, mogu tako da kažem, upotrebivši jednu tešku reč, a čiji je rezultat dvocifren broj smrtnih slučajeva?

Ako ćemo govoriti šta su strašne „fejk njuz“, ja mislim da je ovo jedno od ključnih pitanja na šta treba da reagujemo i kao ministarstvo i kao društvo i da sprečimo da možda neko još sa pogubnijim namerama, još sa manje pameti, recimo, dovede do toga da se vrati u dečija paralize u Srbiju. Dakle, jedna užasna kampanja lažnih vesti.

Drugo pitanje vezano je za naše evrointegracije, odnosno pitanje za ministarku zaduženu za integracione procese. Nažalost, definitivna realnost je da se otvaraju samo dva poglavlja u junu. Od toga jedno poglavlje, iskreno govoreći, nam nije uopšte bitno. Čak smo i kreativno napisali pregovaračku poziciju za trinaesticu. Otvoriće se najverovatnije i 33.

Razlozi nisu do nas i to je tačno, ali tri poglavlja stoje zbog toga što procesi dobijanja saglasnosti, a treba da se saglasi još uvek svih 28 članica EU. Jednostavno, nismo dobili saglasnost za barem tri poglavlja i verovatno ih nećemo dobiti.

Naše je pitanje – šta radimo na bilateralnoj diplomatiji i da li činimo sve napore da se proces otvaranja poglavlja ubrza, jer ovim tempom nećemo ispuniti naš ambiciozni cilj da do 2025. godine postanemo deo evropske porodice, naroda, gde pripadamo po svojoj trgovini, po svojoj kulturi i po svemu ostalom što je i naš identitet kao građana Srbije?

Treće pitanje je namenjeno premijerki Vlade Republike Srbije. Dakle, Poslanička grupa Slobodnih poslanika je gledala dva vrlo bitna rangiranja zemalja u svetu. Jedan se zove indeks opažene korupcije i u njemu možemo primetiti da u poslednjih pet godina imamo nešto što se zove stagnacija napretka.

Dakle, mi se negde klackamo između 72. i 77. mesta po stepenu korupcije u svetu. Ocena nam ide i od 39 do 42. Što je viša ocena, ocena je bolja.

Imajući u vidu da ističe i Strategija borbe protiv korupcije ove godine i Akcioni plan za borbu protiv korupcije. Moje pitanje je da li ćemo u narednim planovima poći od jedne osnovne realnosti, da korupcija nije moralni problem prevashodno, nego da je racionalni odgovor pojedinca na postavljanje prepreka u životu, odnosno da li će plan ići ka tome da se smanji broj mesta gde neko, koristeći svoju moć, može da traži novčane usluge koje mu po zakonu ne pripadaju, od ljudi koji žele da ubrzaju procese?

Smisao borbe protiv korupcije je da se država izmesti iz mesta gde ne treba da bude. Dakle, moje pitanje je da li će naredni plan strategije i akcioni plan uvažavati tu činjenicu, jer korupciju ne možete uništiti ni sa više države, ni sa više sile, barem ne u zemljama koje su južno-evropskog mentaliteta, nego tako što otklanjate prepreke?

U skladu s tim, takođe, ima još jedan interesantan indeks ekonomske slobode, koji takođe govori da smo nakon jednog velikog zamajca, koji smo imali 2012, 2013. i 2014. godine, opet ušli u stagnaciju i da nemamo napretka u nekim oblastima, a znate i sami da ako ljudi nisu slobodni da se bave biznisom, ako nisu slobodni u dovoljnoj meri da se ugovaraju, takve zemlje ne mogu da se razvijaju dugoročno i da imaju stope rasta 6% i 7%, što zemlja na nivou razvitka, kao što je Srbija, svakako može da ima.

Dakle, moje pitanje je šta misle da urade povodom stavki koje jesu ocenjene kao najproblematičnije, a to je finansijska sloboda, vlasnička prava i opet pitanje korupcije? Hvala na pažnji.

Peta sednica Prvog redovnog zasedanja , 15.05.2018.

Uvaženi potpredsedniče, dame i gospodo, moje pitanje je usmereno predsednici Vlade Republike Srbije.

Naime, kao i svi dobronamerni ljudi u Srbiji, a mi spadamo u takve ljude, barem u poslaničkoj grupi SP, iako smo ustanovili kada smo čitali jedan obiman ekspoze da se ne slažemo u mnogim stvarima u oblasti ekonomske politike, tačka pet nam je privukla pažnju i rekli smo – ovo zaista nisu loše ideje.

Glava pet se bavi digitalizacijom. Mi smo to i detaljnije pročitali i u četvrtom delu glave pet imamo jednu oblast koja se zove „Digitalno poslovanje“. Tu se na nedvosmislen način, kao prioriteti naše države, tokom barem ove postojeće Vlade, navode najrazličitije oblasti digitalnog poslovanja, analizira se njihov potencijal u privatnom sektoru, inovativni potencijal, potencijal porasta produktivnosti, kako to utiče na poslovno okruženje.

U toj oblasti ja, kao i uostalom moje kolege, nismo mogli da se ne saglasimo da su to jako dobra razmišljanja i ako bi im se dodalo još malo mesa, da bi to stvarno bilo dobro.

Šta je tu problem? Nedavno smo imali jedan, tako da kažem, štrajk jedne određene profesije u Beogradu i jedna od ministarski u Vladi, konkretno ministarka koja je zadužena za građevinarstvo, saobraćaj, infrastrukturu, rekla je izjavu – ako oni koji štrajkuju ne žele inovativnu firmu kao konkurenta na tržištu, njih biti neće i nema razloga da se brinete. Meni je to malo kontradiktorno i nikako mi ne ide da povežem sa ekspozeom koji ima jedan dobar deo, taj peti deo.

Na koji način se mi onda odnosimo prema inovatorima, i to inovatorima u Republici Srbiji? Srpskim firmama koje su inovirale inovaciju, prodale u zemljama regiona, kakvu im poruku šaljemo?

Svi znamo da su inovacije preduslov rasta produktivnosti, otvaranja novih radnih mesta, investicija. Imajući u vidu izveštaj Evropske banke za obnovu i razvoj, koji kaže da Srbija nije ni blizu potrebnog nivoa investicija da bi mogli imati stope rasta od četiri do pet procenata u kontinuitetu i da su najveći problem, ne nedostatak stranih investicija nego domaćih. Kakvu mi poruku šaljemo time što kažemo domaća inovativna firma ne mora da postoji zato što je nešto inovirala, ali se tradicionalnim granama to ne dopada?

Takođe, kada imamo sukob modernog i tradicionalnog u privredi, da li ćemo takve sukobe rešavati tako na primer što bi smo ukinuli elektronsku poštu? Pre deset godina da su ljudi iz Pošte štrajkovali, hvala Bogu pa nisu, znali su šta je napredak, ili ćemo pokušati da damo stimulans da se tradicionalne industrije modernizuju. Hvala vam na pažnji.

Imovinska karta

(Beograd, 24.06.2016.)

Funkcija Državni organ, javno preduzeće, ustanova, druga organizacija Izvor prihoda Interval Neto prihod Valuta Vreme obavljanja / od-do
Narodni poslanik Narodna skupština Republike Srbije Republika Mesečno 98651.00 RSD 03.06.2016 -
Odbornik Opština Stari grad Opština Paušal po sednici 3980.00 RSD 12.05.2016 -
Poslednji put ažurirano: 06.03.2017, 13:45