ANA STEVANOVIĆ

Nestranačka licnost

Rođena je 1984. godine. Živi u Beogradu.

Diplomirala je 2008. godine menadžment i produkciju u pozorištu, radiju i kulturi na Fakultetu dramskih umetnosti, u Beogradu. Doktorirala je na temi psihologije menadžmenta i liderstva, organizacionih inovacija ustanova kulture i psihologije kreativnosti na istom fakultetu.

Od 2004. godine učestvuje u organizaciji istaknutih kulturnih događaja, a ponajviše se bavila komunikacionim strategijama i odnosima s javnošću sarađujući sa najvećim filmskim festivalima u zemlji. Objavila je oko petnaest naučnih radova na temama medijske cenzure i etike medija, psihologije liderstva i komunikacionih strategija. Radila je u oblasti kulture i umetnosti na poziciji menadžer za komunikacije

Na vanrednim parlamentarnim izborima održanim 24. aprila 2016. godine po prvi put postaje narodna poslanica.

Osnovne informacije

Statistika

  • 62
  • 2
  • 334
  • 0
  • 4 postavljeno / 0 odgovoreno

Pitanja građana

Pitanje udruženja u vezi uzgoja životinja isključivo radi proizvodnje krzna

čeka se odgovor 1 mesec i 15 dana i 2 sata

Poštovana, Pišem Vam u ime udruženja Sloboda za životinje, a povodom pitanja zakonske zabrane uzgoja životinja isključivo radi krzna koje je trenutno aktuelno u našoj zemlji. Zanima me kakav je Vaš stav po pitanju uzgoja životinja isključivo radi krzna u Srbiji i kako biste glasali ukolik...

Pismo poslanicima - pitanja za vladu

čeka se odgovor 11 meseci i 21 dan i 18 sati

Poštovani/a, Obraćamo Vam se, kao predstavniku/ci građana, da na sednici za postavljanje poslaničkih pitanja poslednjeg četvrtka u mesecu (26. oktobra 2017. godine), iskoristite vaše poslaničko pravo i postavite ova pitanja predstavnicima Vlade Republike Srbije u ime nas građana.

Inicijativa za izmene i dopune porodičnog zakona

čeka se odgovor 1 godina i 1 mesec i 23 dana

Poštovani, U ponedeljak, 14. avgusta 2017. pokrenula sam inicijativu "Naše dete - naša odluka", za izmene i dopune Porodičnog zakona. Prema aktuelnom Porodičnom zakonu roditelji nemaju pravo da odrede potencijalne staratelje svoje dece u slučaju porodične tragedije, pa je odluka o deci...

VIDI SVE POSTAVI PITANJE

Druga sednica Drugog redovnog zasedanja , 16.10.2018.

Zahvaljujem, predsedavajući.

Govoreći o javnim medijskim servisima, podnela sam takav predlog za dopunu i izmenu zakona koji bi dalje mogao da utiče na profesionalizaciju javnog medijskog servisa. Kao što građani verovatno znaju, javni medijski servis jeste servis svih građana i služi isključivo kako bi objektivno, istinito i blagovremeno informisao građane.

Ovakav javni servis kakav imamo danas služi isključivo za manipulaciju građana. To je nedopušteno, to je nedozvoljeno i građani bivaju jedino obmanuti gledajući ovakav javni servis.

U svom predlogu za izmenu i dopunu zakona predložila sam dalju profesionalizaciju zaposlenih, a posebnu sam pažnju obratila na buduće direktore javnog servisa. U svom predlogu zakona istakla sam kako je potrebno da direktor javnog servisa ima mnogo više godina radnog staža u struci nego što ima, mnogo više profesionalnog iskustva i pretpostavila sam svaku zabranu političkog delovanja. Naime, u svom predlogu sam napisala da ni jedan direktor javnog servisa ne može da bude član ni jedne političke partije najmanje pet godina pre stupnja na dužnost.

Duboko verujem da bi usvajanjem ovakvog zakonskog rešenja došlo do profesionalizacije javnog servisa, da bi se poboljšala medijska slika u našoj zemlji i da bi se i te kako poboljšala demokratska situacija u zemlji u kojoj živimo.

Pozivam kolege, ukoliko zaista žele da imamo javni servis koji je u službi građana, a ne u službi političke partije, da podrže ovaj moj predlog.

U svom predlogu zakona pretpostavila sam već dokazanu situaciju kakvu imamo, a to su nedozvoljeni politički i finansijski uticaji na predstavnike medija, pogotovo na javni servis. Potencijalnim usvajanjem mog zakonskog rešenja sprečava se svaka dalje politička, odnosno ekonomski uticaj na medije putem oglašavanja.

Ponavljam još jedanput, ukoliko nam je zaista stalo da imamo javni servis kakav zaslužujemo, koji je u službi svih građana, a ne određenih političkih partija, pozivam kolege da podrže ovaj moj predlog i da glasaju za ovu izmenu i dopunu zakona. Hvala.

Deveto vanredno zasedanje , 19.07.2018.

Zahvaljujem.

Svoje pitanje upućujem ministru spoljnih poslova Ivici Dačiću, zatim ministru kulture i informisanja Vladanu Vukosavljeviću i ministru unutrašnjih poslova Nebojši Stefanoviću.

Pre nešto manje od mesec dana otvoren je Narodni muzej, jedna od najznačajnijih ustanova kulture u našoj zemlji. Prethodne godine otvoren je Muzej savremene umetnosti. Obe pomenute institucije kulture zaslužuju da u njih budu smeštena najveća dela naše umetnosti.

Moje pitanje za ministre jeste – da li im je poznato da je u proteklih par godina iz ambasada, konzulata i rezidencija bivše Jugoslavije nestalo više od 140 vrednih umetničkih dela? Samo 40 dela nedostaje iz ambasade u Rimu, a sporan je popis i u Vašingtonu, Hagu, Stokholmu, Cirihu i Oslu. Gde su brojna dela završila, za sada je nepoznato. Da li ministri i ministarstva na čijem su čelu imaju saznanja na teritoriji kojih zemalja se nalazi deo ove bogate umetničke baštine, koji su najvećim delom stvorili srpski slikari?

Kao što pomenuh, najveći broj dela, oko 40, nedostaje u Rimu. To su uglavnom grafike slovenačkog umetnika Božidara Jakca, inače, najpoznatijeg Titovog portretiste. Od dela naših umetnika u ambasadi u Rimu nedostaje „Devojka sa pticom“ Miodraga Protića. Srpskih umetničkih dela nema ni u Vašingtonu, Hagu, Stokholmu, Cirihu, Meksiku, Ankari, Beču i Oslu. Među tim slikama su i „Ulica“ LJubice Cuce Sokić, „Pariz“ Peđe Milosavljevića, koje su bile u ambasadi u Oslu, kao i tri dela Stojana Aralice iz našeg diplomatskog predstavništva u Stokholmu. Neke slike su šetale od ambasade do ambasade, naročito u arapskim zemljama, neposredno pred početak ratnih sukoba na tim prostorima. Umetnička dobra su zbog bezbednosti prebacivana iz jednog u drugo diplomatsko predstavništvo.

Podsetimo, tokom perioda sukcesije, u nekoliko navrata deljeno je zatečeno blago iz diplomatskih predstavništava, a najveći deo tog blaga pripao je upravo našoj zemlji. Dragocenost ove kolekcije je u tome što je najveći broj slika gotovo potpuno nepoznat javnosti, jer su pravo iz umetničkih ateljea odlazile u ambasade. Slike su najviše kupovane 50-ih godina, kada su osnivana diplomatska predstavništva tadašnje države po svetu.

Prema raspodeli jugoslovenske umetničke baštine koja se zatekla u ambasadama i konzulatima, Srbija bogatija delima „Ženski akt“ Stevana Aleksića iz 1920. godine, inače ovo delo je procenjeno na cifru između 150 i 200 hiljada evra, zatim, detalj iz kosovskog ciklusa „Razdragani konji“, „Kosovski boj“ Petra Lubarde, „Devojka u narodnoj nošnji“ Marka Čelebonovića. Inače su najzastupljenija dela Stojana Aralice, Petra Lubarde, sa po 20-ak slika, pa Petra Konjovića, Peđe Milosavljevića, kao i Milića od Mačve.

Na spisku najvrednijih dela koje je Srbija dobila sukcesijom nalaze se „Motiv iz okoline Pariza“ Save Šumanovića, koja je bila u ambasadi u Moskvi. Da li su popisivači napravili materijalnu grešku, pa su Šumanovićev „Šidski pejzaž“ pogrešno imenovali ili je ova najvrednija slika iz diplomatske kolekcije procenjena na cifru između 200 i 300 hiljada evra, misteriozno nestala, za sada je nepoznato. Zahtevam da nam ministarstva odgovori na pitanje šta se dogodilo sa ovim delom i gde se ono trenutno nalazi.

Pitanje za Ministarstvo spoljnih poslova – da li Ministarstvo poseduje listu sa svim registrovanim umetničkim delima? Postoji li ikakvo pisano objašnjenje za umetnička dela koja nedostaju? Pitanje za ministre – da li će država Srbija odgovor o njihovom nestanku zatražiti preko Interpola? Da li će ova tri ministarstva preduzeti ikakvu zajedničku akciju kako bi se saznala sudbina ovih dela i kako bi se ona vratila u Srbiju?

Informisanja javnosti radi, dragocenost srpske diplomatske kolekcije je u tome što je većina slika potpuno strana stručnoj javnosti, a po proceni stručnjaka neke od njih su najvrednija dela pojedinih umetnika. Zbog toga predlažem da se ove slike koje na izvestan način reprezentuju srpsku umetnost proteklog veka vrate u Srbiju i budu dostupne našoj publici, a da se u diplomatskim predstavništvima postave slike savremenih umetnika. Ovo pre pošto je, kao što pomenuh na početku, nedavno otvoren Narodni muzej, a prethodne godine otvoren Muzej savremene umetnosti i delima koje sam pomenula je svakako mesto u pomenute dve institucije kulture. Hvala.

Osmo vanredno zasedanje , 22.06.2018.

Hvala.

Nakon skoro 15 godina postojanja Zakona o mirnom rešavanju sporova predlažu se njegove izmene. Nismo ni očekivali dame i gospodo iz vlasti da ćete prepoznati kao problem to što Agencija za mirno rešavanje sporova nije zaživela u našoj praksi, i bar donekle rasteretila sudove i da ćete pokušati da rešite taj problem suštinskim izmenama zakona, ali ne samo ovog već sistemskih zakona koji regulišu odnose poslodavac i zaposlenih.

Nismo ni očekivali da ćete prepoznati razliku između sporova povodom diskriminacije u vezi sa radom, i diskriminacije kao opšteg pojma, pošto i po važećem zakonu i po izmenama ispada da je Agencija za mirno rešavanje sporova nadležna i povodom svih vidova diskriminacije. Nismo ni očekivali da ćete pooštriti uslove za imenovanje arbitara i miritelja, pošto su oni tako postavljeni da svaki pravni referent može biti arbitar, ali smo barem očekivali da pokušate.

Ne znam da li ste svesni da preklapanje brojnih nadležnosti inspektorata za rad, sudova različitog ranga i Agencije za mirno rešavanje sporova dovodi do apsurdnih situacija gde isti pravni pojam ova tri primenjivača primenjuju na potpuno različit način, i to je sasvim logično. Direktor inspektorata nije pravnik, pa čovek tumači zakon na jedan način. Arbitar nema pravosudni ispit, pa istu zakonsku odredbu tumači drugačije nego direktor inspektorata od koga zna više, ali različito od sudije od koga zna manje. U oblasti primene radnog prava vlada potpuni haos, a vi očigledno ne želite da pokušate da ga koliko toliko dovede u prihvatljive granice. Ovaj zakon uostalom kao i važeći Zakon o radu dokaz je potpune nestručnosti njegovih tvoraca, koji ni sa osnovnim pojmovima ne vladaju baš najbolje.

Agencija za mirno rešavanje sporova, dame i gospodo nije sud, ona nije ni arbitraža, ona je državni organ veoma diskutabilnog kapitaciteta. Ako zaista želite arbitražu, a mi smatramo da isto kao u uređenim društvima treba da postoji arbitraža i da ima značaj i kapacitet u praksi, onda je i osnujte, ali za to je potrebno izvršiti dubinsku analizu i sudske prakse u oblasti radnih sporova i Zakona o radu i prakse inspektorata za rad.

Ne znam da li vam je poznato, ali Dosta je bilo, ima spremnu strategiju za rešavanje problema dugog trajanja radnih sporova, isto kao što ima strategiju za jačanje kapaciteta arbitraže. Ali zato ne treba da stvarate parasudove u obliku agencija, već je potrebno da promenite Zakon o parničnom postupku u delu kojim su regulisani radni sporovi, ali i Zakon o radu. Ali, za početak biće dovoljno da iskorenite robovsko postupanje stranih kompanija koje primaju naš novac na ime subvencija, da bi naši radnici za par stotina evra bili robovi u sopstvenoj državi. Hvala.

Deveto vanredno zasedanje , 19.07.2018.

Zahvaljujem.

Svoje pitanje upućujem ministru spoljnih poslova Ivici Dačiću, zatim ministru kulture i informisanja Vladanu Vukosavljeviću i ministru unutrašnjih poslova Nebojši Stefanoviću.

Pre nešto manje od mesec dana otvoren je Narodni muzej, jedna od najznačajnijih ustanova kulture u našoj zemlji. Prethodne godine otvoren je Muzej savremene umetnosti. Obe pomenute institucije kulture zaslužuju da u njih budu smeštena najveća dela naše umetnosti.

Moje pitanje za ministre jeste – da li im je poznato da je u proteklih par godina iz ambasada, konzulata i rezidencija bivše Jugoslavije nestalo više od 140 vrednih umetničkih dela? Samo 40 dela nedostaje iz ambasade u Rimu, a sporan je popis i u Vašingtonu, Hagu, Stokholmu, Cirihu i Oslu. Gde su brojna dela završila, za sada je nepoznato. Da li ministri i ministarstva na čijem su čelu imaju saznanja na teritoriji kojih zemalja se nalazi deo ove bogate umetničke baštine, koji su najvećim delom stvorili srpski slikari?

Kao što pomenuh, najveći broj dela, oko 40, nedostaje u Rimu. To su uglavnom grafike slovenačkog umetnika Božidara Jakca, inače, najpoznatijeg Titovog portretiste. Od dela naših umetnika u ambasadi u Rimu nedostaje „Devojka sa pticom“ Miodraga Protića. Srpskih umetničkih dela nema ni u Vašingtonu, Hagu, Stokholmu, Cirihu, Meksiku, Ankari, Beču i Oslu. Među tim slikama su i „Ulica“ LJubice Cuce Sokić, „Pariz“ Peđe Milosavljevića, koje su bile u ambasadi u Oslu, kao i tri dela Stojana Aralice iz našeg diplomatskog predstavništva u Stokholmu. Neke slike su šetale od ambasade do ambasade, naročito u arapskim zemljama, neposredno pred početak ratnih sukoba na tim prostorima. Umetnička dobra su zbog bezbednosti prebacivana iz jednog u drugo diplomatsko predstavništvo.

Podsetimo, tokom perioda sukcesije, u nekoliko navrata deljeno je zatečeno blago iz diplomatskih predstavništava, a najveći deo tog blaga pripao je upravo našoj zemlji. Dragocenost ove kolekcije je u tome što je najveći broj slika gotovo potpuno nepoznat javnosti, jer su pravo iz umetničkih ateljea odlazile u ambasade. Slike su najviše kupovane 50-ih godina, kada su osnivana diplomatska predstavništva tadašnje države po svetu.

Prema raspodeli jugoslovenske umetničke baštine koja se zatekla u ambasadama i konzulatima, Srbija bogatija delima „Ženski akt“ Stevana Aleksića iz 1920. godine, inače ovo delo je procenjeno na cifru između 150 i 200 hiljada evra, zatim, detalj iz kosovskog ciklusa „Razdragani konji“, „Kosovski boj“ Petra Lubarde, „Devojka u narodnoj nošnji“ Marka Čelebonovića. Inače su najzastupljenija dela Stojana Aralice, Petra Lubarde, sa po 20-ak slika, pa Petra Konjovića, Peđe Milosavljevića, kao i Milića od Mačve.

Na spisku najvrednijih dela koje je Srbija dobila sukcesijom nalaze se „Motiv iz okoline Pariza“ Save Šumanovića, koja je bila u ambasadi u Moskvi. Da li su popisivači napravili materijalnu grešku, pa su Šumanovićev „Šidski pejzaž“ pogrešno imenovali ili je ova najvrednija slika iz diplomatske kolekcije procenjena na cifru između 200 i 300 hiljada evra, misteriozno nestala, za sada je nepoznato. Zahtevam da nam ministarstva odgovori na pitanje šta se dogodilo sa ovim delom i gde se ono trenutno nalazi.

Pitanje za Ministarstvo spoljnih poslova – da li Ministarstvo poseduje listu sa svim registrovanim umetničkim delima? Postoji li ikakvo pisano objašnjenje za umetnička dela koja nedostaju? Pitanje za ministre – da li će država Srbija odgovor o njihovom nestanku zatražiti preko Interpola? Da li će ova tri ministarstva preduzeti ikakvu zajedničku akciju kako bi se saznala sudbina ovih dela i kako bi se ona vratila u Srbiju?

Informisanja javnosti radi, dragocenost srpske diplomatske kolekcije je u tome što je većina slika potpuno strana stručnoj javnosti, a po proceni stručnjaka neke od njih su najvrednija dela pojedinih umetnika. Zbog toga predlažem da se ove slike koje na izvestan način reprezentuju srpsku umetnost proteklog veka vrate u Srbiju i budu dostupne našoj publici, a da se u diplomatskim predstavništvima postave slike savremenih umetnika. Ovo pre pošto je, kao što pomenuh na početku, nedavno otvoren Narodni muzej, a prethodne godine otvoren Muzej savremene umetnosti i delima koje sam pomenula je svakako mesto u pomenute dve institucije kulture. Hvala.

Sedmo vanredno zasedanje , 19.06.2018.

Zahvaljujem se.

Svoje pitanje upućujem ministru prosvete, nauke i tehnološkog razvoja, Mladenu Šarčeviću kao i ministru kulture i informisanja Vladanu Vukosavljeviću. Naime, da li su pomenuti ministri upoznati da u Srbiji ima cenzure? Koliko mi svi znamo, član 50. Ustava Republike Srbije kaže da u Srbiji cenzura ne postoji, da je ona zabranjena i da je ne sme nikada imati.

Međutim, šta se desilo u Vršcu, gradu Jovana Sterije Popovića, koji sam već nekoliko puta pomenula u ovoj Skupštini? Naime, u gradu Vršcu zabranjuju se, zamislite, tinejdžerske omladinske predstave. Zabranjena je predstava „Stvar izbora – zašto slušam Marčela?“, koja je trebalo da zatvori festival „Cirkuliranje“ koji se održao u gradu Vršcu od 08. do 10. juna.

Naime, čak se na sednici gradskog veća diskutovalo o tome da bi ovu predstavu trebalo zabraniti, da ne bi trebalo da se održi, navodno iz tehničkih razloga.

Naime, najproblematičnije bio je naziv predstave. Naime, samo ime Marčelo. Međutim, kada pitate članove autorskog tima - šta je tu toliko sporno u toj predstavi, odgovorno će vam reći – zapravo ništa.

Možda je jedino sporno to što se u ovoj predstavi podstiču mladi ljudi da misle svojom glavom, da ne budu poltroni, da se oslanjaju na svoje znanje, na svoj život i da time mogu sami ostvariti apsolutno sve što žele u svom životu.

Naime, kada govorimo o tehničkim razlozima zbog kojih je predstava otkazana, čudo jedno da jedna predstava koja zahteva jednog glumca, jedan štender sa ofingerima i jednog plišanog medu, zapravo možda je meda problem, antidržavni, prefrigani meda, kaže se da tehnički uslovi ne mogu da zadovolje takvu vrstu predstave.

Međutim, šta se dešava odmah nakon pošto je predstava trebala da bude održana? Održavaju se koncerti, mačevanje, paraglajding, čak i ekstremni sportovi. Ukoliko pitate organizatora, kazaće da je to do njih, međutim prava istina je da je organizatorima od strane gradskog veća zaprećeno da će im ceo festival biti otkazan ukoliko ova predstava ne bude skinuta sa repertoara.

Nije pomoglo ni to što su autori predstave poslali ceo tekst na uvid. Nije pomoglo ni to što su psiholozi koji rade u školama, kako osnovnim, tako i srednjim, isticali da je ova predstava najblistaviji primer kako treba odrastati, da je puna izuzetnih poruka o načinu odrastanja. Ništa to nije pomoglo.

Nije pomogao čak ni stih koji Marčelo u svojim pesmama kaže, pa je najpozitivniji taj stih koji kaže – Dotaći Sunca zrak, i to sam, znači 100 puta opeći svoj dlan. Šta je ovde sporno? Šta je ovde toliko problematično da je uslovilo da ova predstava bude cenzurisana?

S toga ja pitam ministre, kako Šarčevića, tako i Vukosavljevića, da li u strategiji nacrta, odnosno nacrtu strategije obrazovanja stoji da deca ne trebaju i ne smeju nikako da misle svojom glavom? Da li u strategiji nacrta kulture, kulturnog razvoja, stoji da predstave treba da budu zabranjivane ne bi li se slučajno neko njima inspirisao?

Podsećanja radi, angažovani teatar postoji preko dve i po hiljade godina. Ni jedna normalna vlast nikad se nije usuđivala da zabranjuje i cenzuriše predstave, pogotovo ne predstave koje rade mlada deca, omladinci, tinejdžeri, studenti, koji jedino što žele, jeste da se bave kulturom u svojim mestima.

Uroš Mladenović, koji je između ostalog autor ove predstave, vodi i Omladinski teatar u Paraćinu. Jedino što on i njegov tim, njegovi mladi učenici, studenti, žele da rade u ovoj zemlji, jeste da se bave umetnošću i kulturom, jedino to. Niti da ruše vlast, niti da ruše državni poredak, niti išta slično, niti demonstriraju protiv ove vlasti. Jedino što žele jeste da se bave umetnošću i da se bave kulturom i njima se sad to zabranjuje.

Kakva je to poruka, ne samo Urošu Mladenoviću, već i svim mladima koji žele da ostanu u ovoj zemlji, jedino što žele da rade, jeste da se bave onim što su se školovali. Žele da se bave, zamislite, umetnošću. Ima li šta lepše od toga?

Možda će neki reći da ovo pitanje nije najbitnije pitanje u našoj zemlji. Možda i nije. Za mene jeste jedno od najbitnijih, jer ako vlast, na kom god nivou vlasti, sprečava mlade ljude da se bave onim što žele, onda je to siguran put u propast za celokupno društvo. A, preporuka svakoj vlasti je da bude što otvorenija, što demokratičnija i što slobodnija prema kulturi, jer dajući potpunu slobodu umetnosti pokazuje da je demokratična, a umetnost, samim tim, i najmanje postaje kritična kada je slobodna. Hvala.

Sednica Šestog vanrednog zasedanja , 07.06.2018.

Hvala predsedavajući.

Svoje pitanje upućujem ministru omladine i sporta, Vanji Udovičiću – šta se dešava sa stipendistima koji primaju stipendiju Dositeja?

Naime, u pitanju je stipendija koju primaju najbolji učenici ove zemlje, najbolji studenti između ostalog, naše zemlje koji su završna godina na osnovnim i na master studijama. Oni su mesecima čekali da Ministarstvo uopšte objavi rang listu. Nakon što je rang lista objavljena, nekoliko dana upravo posle mog pitanja na ovom istom mestu, studenti su se suočili sa činjenicom da im stipendije kasne, da su neredovne, da ne mogu ništa da planiraju u vezi sa tim novcem. Studenti su mi čak uputili nekoliko pitanja moleći me da postavim ovde pitanje ministru da li su to stipendije za letovanje, pošto i dalje stipendije ne primaju. Tek su npr. primili sada aprilsku stipendiju, a mesec jun je uveliko u toku.

Ono što bih takođe htela da pitam ministra Vanju Udovičića jeste – da li njegovo ministarstvo u saradnji sa Vladom ima ikakav plan u vezi sa ovim studentima? Naime, uslovi koje oni treba da ispune da bi dobili stipendiju su veoma oštri i veoma strogi. Između ostalog, studenti nakon što završe studije, moraju da provedu i da budu u radnom odnosu najmanje pet godina u državi Srbiji. Ukoliko ne uspeju da se zaposle, oni moraju da budu tri godine na birou, ukoliko ne misle da stipendiju vrate.

Studenti su mi pisali pitajući se kako oni uopšte mogu da nađu posao, kada u državi Srbiji prvenstvo uvek imaju partijski kadrovi, često sa sumnjivim kupljenim diplomama, često bez ikakve stručnosti i ikakvog znanja. Tako da se dešava da imamo situaciju da najbolji studenti ove zemlje, blago Srbije, najvrednije što ova zemlja ima, budu na birou tri godine ili ono što češće rade u mnogo velikom broju slučajeva jeste što svoju sreću i svoju karijeru potraže u nekim drugim zemljama. Činjenica jeste da te druge zemlje poput zemlje EU, Amerike ili Kanade, Novog Zelanda, Australije, naše studente primaju otvorenih ruku i širokog srca.

Oni svoje znanje i iskustvo mogu da primene u ovim zemljama i na taj način unapređuju ne samo njihovu privredu i njihovo društvo već, između ostalog, i sređuju svoj život. Nostalgija jeste nešto sa čime se susreću, ali tu je uvek nezaobilazni skajp koji koriste, pokušavajući da prebrode tu tugu za svojom zemljom.

Odnos i nebriga države prema najboljim studentima u ovoj zemlji nije nešto što je izmislila aktuelna vlast. I sama sam bila stipendista ove zemlje i sa istim sam se stvarima susretala tokom prethodne vlasti. Nebriga prema studentima, odnosno samo deklarativna briga i tapšanje po ramenima i po leđima jeste nešto što je karakteristika očigledno svake vlasti. To je duboko tragično i duboko pogubno, i po našu zemlju i po celokupno naše društvo.

Nedavno smo imali prilike da čujemo izjavu premijerke, gospođe Ane Brnabić, koja poziva upravo te mlade da ostanu u zemlji. Ja ovom prilikom i njoj postavljam pitanje – da li Vlada na čijem je ona čelu ima ikakav plan za ovu decu?

Biću slobodna da dam svoj predlog. Predlažem da ova deca, stipendisti naše zemlje, najbolji naši studenti koji, da bi ostvarili uopšte mogućnost da primaju tu stipendiju, moraju da imaju prosek preko 8,5, da daju godinu za godinom, da ne padaju ispite i da, što bi oni rekli, redovno čiste godinu, dakle, predlažem premijerki da napravi takav plan da ova deca imaju prioritet u zapošljavanju u državi i u državnoj upravi u javnom sektoru. Zbog čega ova deca, koja su dokazano najbolji studenti, ne bi imala prioritet pri zapošljavanju? Oni su ogorčeni godinama gledajući kako polupismeni kadrovi zauzimaju mesta koja njima treba da pripadaju, i po znanju, i po trudu, i po čemu god želite drugo. Zbog čega takva deca ne bi imala svaki prioritet za zapošljavanje? Zbog čega takvi ne bi unapređivali našu zemlju, jer njihovo znanje jeste najveće blago i najveća korist koju naša država može da ima?

Stoga još jednom postavljam pitanje ministru Vanji Udovičiću – da li ima ikakvu strategiju za zapošljavanje studenata koji su primali stipendiju Dositeja?

Postavljam i pitanje premijerki – šta će ona uraditi po tom pitanju? Da li će i ona učestvovati u kreiranju kakve strategije koja bi omogućila da ova deca ostanu u zemlji?

Takođe, kratko pitanje za ministra finansija, Sinišu Malog. Dešava se situacija da se sad pitanje isplate stipendija, odgovornost za isplatu stipendija prebacuje na njegovo ministarstvo i molila bih da odgovori na pitanje koliko će stipendija do kraja godine primiti stipendisti ove najznačajnije stipendije koju ova država ima? Hvala.

Imovinska karta

(Beograd, 12.07.2016.)

Funkcija Državni organ, javno preduzeće, ustanova, druga organizacija Izvor prihoda Interval Neto prihod Valuta Vreme obavljanja / od-do
Narodni poslanik Narodna skupština Republike Srbije Republika Mesečno 98651.00 RSD 03.06.2016 -
Poslednji put ažurirano: 06.03.2017, 13:46