Prikaz govora poslanika

Prikaz govora poslanice Ana Stevanović

Pitanje

Hvala gospođo Gojković.

Svoje prvo pitanje upućujem ministrima prosvete, policije i pravde. Nad studentom Stefanom Karanovićem, koji je student Pravnog fakulteta univerziteta u Novom Sadu, sprovodi se odmazda. On je otkrio svojevrsne malverzacije koje su pojedini mediji preneli, da bi se nakon toga desilo to da fakultet odbija da ga ispiše sa fakulteta i izriče mu meru suspenzija.

Zbog ove mere, u trajanju od 36 meseci i još godinu dana, Stefan ne može da preuzme svoja dokumenta i prebaci se na drugi fakultet. Umesto da tužilaštvo i određeni organi preuzmu izvesne mere kako bi utvrdili da su ti navodi tačni, oni se zapravo svete jednom studentu koji, verujući u svoje ideale, u svom poziv, bavi se i istražuje ono za šta veruje da se školuje i za šta veruje da ima smisla.

Moje pitanje glasi – zbog čega tužilaštvo, zbog čega uprava Univerziteta u Novom Sadu dozvoljava ovo i zloupotrebljava tužilaštvo i univerzitet?

Svoje drugo pitanje upućujem ministru prosvete, gospodinu Šarčeviću, i ministru unutrašnjih poslova, Nebojši Stefanoviću.

Izgleda da nam se sprema nova Savamala i to u centru Novog Beograda. Izgleda da se Fakultet dramskih umetnosti u Beogradu našao na nekom putu napretka, tako da će biti srušen. Prema navodima koje sam ja dobila, kao bivši ponosni student ovog fakulteta, jedne od najznačajnijih ustanova obrazovanja u našoj zemlji, jeste da će se na placu na kome se fakultet nalazi, inače na veoma atraktivnoj lokaciji na Novom Beogradu, navodno premestiti policija. Čim ljudi čuju da policija treba da se premesti na fakultet, verovatno zato što već ima postojeće samice, ljudi se automatski malo uplaše i povuku.

Moje pitanje za ministra Stefanovića glasi – da li je tačno da će se MUP preseliti na taj fakultet i da će studenti i profesori biti izbačeni iz ove zgrade? NJima je navodno gospodin Šarčević ponudio da se presele na teritoriju, odnosno na dvorski plac, dvorskog kompleksa na Topčideru za dve, najviše tri godine. I, ponuda je za sve fakultete univerziteta umetnosti, iako na već postojećem placu na kome se Fakultet dramskih umetnosti nalazi, jeste planirano da tu budu smeštena sva četiri Fakulteta univerziteta umetnosti u Beogradu. Prema saznanjima koja ja imam, nijedan fakultet još uvek nije odustao od ove namere.

Da li će gospodin Šarčević preduzeti nešto da se ova zgrada spasi, s obzirom da ona predstavlja kulturno dobro socijalističke arhitekture i da je trenutno izloženo u Muzeju modernih umetnosti u NJujorku kao reprezentativan primer? Pre 50 godina ovaj plac je i namenjen umetnosti, čak se i bulevar na kome se fakultet nalazi i zove Univerzitet umetnosti. U svoje vreme, pre 50 godina, arhitekta Aleksandar Stjepanović dobio je u to vreme najznačajniju nagradu arhitekture – Borbinu nagradu, za dizajn ovog fakulteta.

Da li izbacivanje fakulteta iz svoje zgrade, gde je bilo preko 50 godina, predstavlja svojevrsnu pretnju studentima i profesorima, s obzirom da su umetnici uvek bili oni koji su jako opasni po svako društvo, prvenstveno zato što misle svojom glavom? Da li izbacivanje studenata i profesora predstavlja obračun države sa neposlušnima?

Morala bih ovde i da citiram Danila Kiša, jednu njegovu izuzetnu misao, koja kaže – kada svi budu roktali svojim svinjskim srcima, poslednji koji će još gledati ljudskim očima i osećati ljudskim srcem biće oni kojima nije strano iskustvo u umetnosti. To su upravo moje kolege studenti FDU i naši posvećeni profesori. DŽon Čivning, jedan veliki američki pisac, rekao je da umetnost predstavlja trijumf nad haosom.

Nemam nikakvih dilema da će umetnici u ovoj borbi na kraju pobediti. Tako da, još jedanput postavljam svoje pitanje gospodinu Nebojši Stafanoviću, ministru unutrašnjih poslova, da li je tačno da policija planira da se preseli u ovu zgradu i zapravo je oduzme? Pitanje Ministru Šarčeviću, da li može da pruži ikakve dokaze da će zaštiti zgradu? Da li može da pruži ikakve konkretne planove koji navodno postoje na Topčideru, da će svi fakulteti biti prebačeni na plac dvorskog kompleksa i da će tamo biti sagrađena zgrada gde će se studenti i profesori prebaciti?

Žestoko osuđujem ovakav potez i zahtevam u ime studenata i profesora FDU da se ne dira u njihovo. Ne može samo da se uđe i da se ruši tuđe i nova Savamala nam ne treba. Zahtevamo da se ova zgrada sačuva kao reprezentativni primer arhitekture, kao zgrada koja je dala najbolje od umetnosti što naša zemlja ima i koja je odškolovala najkvalitetnije i najbolje dramske i filmske umetnike u našoj zemlji. Hvala.
Hvala, predsedavajući.

Svoje pitanje upućujem predsedniku Republike Srbije Aleksandru Vučiću, predsednici Vlade Republike Srbije, gospođi Ani Brnabić i predsednici Narodne skupštine Republike Srbije, gospođi Maji Gojković.

Naime, poslanička grupa Dosta je bilo predstavila je javnosti nacrt Zakona o KiM, koji za cilj ima rešavanje pitanje statusa KiM u skladu sa Ustavom Republike Srbije, Rezolucijom 1244 i međunarodnim pravom.

Poslanička grupa je kopiju nacrta ovog zakona uputila Vladi Republike Srbije, Narodnoj skupštini i svim relevantnim političkim organizacijama, kao i pojedincima, zatim Srpskoj akademiji nauka i umetnosti, Srpskoj pravoslavnoj crkvi, uz poziv za učešće u unutrašnjem dijalogu o KiM, da svojim sugestijama doprinesu izradi konačnog Predloga zakona. Onoliko je bilo priče o potrebi za unutrašnjim dijalogom tako da smo pružili tu priliku da se unutrašnji dijalog i održi.

Jedan od najvažnijih razloga koji se navode za potpisivanje pravno obavezujućeg sporazuma sa Prištinom je da Srbija nema definisane granice i da njen Ustav ne važi na celoj teritoriji Republike Srbije.

Naš nacrt zakona praktično rešava oba ova problema u skladu sa Ustavom Republike Srbije, Rezolucijom 1244, međunarodnim pravom, a ne zahteva pravno obavezujući sporazum sa Prištinom.

Osnov za nacrt ovog zakona je presek Ustava Republike Srbije i Rezolucije 1244, a model rešenja je odnos Danske i Farskih ostrva. Danska je deo EU i u svom sastavu u skladu sa svojim Ustavom ima Farska ostrva koja sebe smatraju nezavisnom državom. Građani Farskih ostrva nemaju pogodnosti danskog pasoša, niti mogućnost da se smatraju građanima EU, pa čak ni državljanima Danske, a imaju svoju fudbalsku reprezentaciju, donose svoje zakone, na referendumu su se još odavno izjasnili za nezavisnost, a Danska ih smatra svojom lokalnom samoupravom.

Danskoj odgovara faktičko stanje na terenu i problem sa delom teritorije, gde stanovništvo ne oseća pripadnost toj zemlji, da reši tako što će njihove zahteve podvesti pod svoj Ustav sa visokim stepenom autonomije. Farska ostrva inače nemaju stolicu u UN.

Donošenjem Zakona o KiM, koristeći model Farskih ostrva, ali i mnoge druge primere koji postoje u svetu, Srbija može bez promene Ustava, poštujući Rezoluciju 1244 da podvede KiM pod svoj ustavno pravni poredak. Interesantno je to da saglasnost Albanaca za ovo nije potrebno.

Predlog koji smo mi uputili, Predlog zakona određuje sva pitanja počev od državljanstva i ličnih karata, do teritorijalne organizacije KiM, Zajednice srpskih opština, Statusa četiri opštine na severu Kosova, sa poreska pitanja, pitanja penzija i socijalne zaštite, obrazovanje, članstvo u međunarodnim organizacijama, sportskim organizacijama itd.

Naš Predlog zakona o KiM takođe definiše platformu za sve dalje pregovore sa Prištinom oko svih spornih pitanja, kao što su pitanja imovine i teritorijalne organizacije AP KiM.

Osim ovih spornih pitanja, Srbija nema nijedan razlog da potpisuje bilo kakav obavezujući sporazum sa Prištinom. O stolici Kosova u UN ne može biti reči. Predlog zakona o KiM, koji smo mi predložili, podrazumeva da je KiM sastavni deo Srbije i da će tako i ostati. Tako da ja ponavljam svoje pitanje – zbog čega predsednik Republike Srbije, gospodin Aleksandar Vučić, predsednica Vlade, gospođa Ana Brnabić i predsednica Narodne skupštine, gospođa Maja Gojković odbijaju da govore o ovom rešenju, o našem Predlogu zakona o KiM kada je to jedan od najvećih problema koje ova država ima? Hvala.
Hvala predsedavajući.

Moje pitanje upućujem Ani Brnabić, predsednici Vlade i predsedavajućoj Saveta za kreativne industrije. Moram na početku da pohvalim jednu činjenicu zaista vrednu pohvale, a to je da je ove godine u srpski film uloženo preko milijardu dinara. To je svakako pohvalno i to predstavlja put da se naša kinematografija vrati na staze stare slave jugoslovenskog filma.

Prva karakteristika tog filma, bila je zabranjivanje filmova, što je važan deo tradicije našeg filma, to je nešto po čemu su naši filmovi i poznati. Između ostalog, i nagrade na pojedinim filmskim festivalima, u našoj zemlji nose imena po rediteljima, čiji su filmovi bili zabranjivani, između ostalog to je Živojin Pavlović.

Govoreći o filmu „Mezimica“, koji je podigao pažnju i prašinu javnosti, pre nekih mesec dana, ministar kulture i informisanja Vladan Vukosavljević rekao je da zabrane nema, jer je zabrana pravni dekret.

Međutim, i u staroj Jugoslaviji, zabranjen je samo jedan film, film „Grad“, iz 1963 godine. Scenaristi su bili Kokan Vlakonjac, Marko Babac i već pomenuti Živojin Pavlović. Međutim, to je bilo u Sarajevu, što znači da u Srbiji ni jedan film nikada nije bio zabranjen.

Činjenica da ne postoji dekret za film „Mezimica“, ne znači da je zabranjen, jer to nije potrebno, između ostalog to se govori o dokumentarnom filmu „Zabranjeni bez zabrane“, Milana Nikodijevića i Dinka Tucakovića. Sve u svemu, vratili smo se tradiciji i to je dobro.

Problem je u tome što postoji još jedna tradicija, a to je pružanje usluga stranim produkcijama, na čemu ova država insistira. Proteklih godina, želimo da velike produkcije dolaze u Srbiju, da ovde snimaju filmove, ali činjenica jeste da velike produkcije, jesu u vlasništvu velikih kompanija i korporacija.

Moje pitanje za gospođu Brnabić glasi: - Da li velike kompanije i korporacije mogu da dozvole sebi da snimaju filmove u zemlji u kojoj su filmovi zabranjivani? Filmske zvezde, danas su angažovani humanitarno, bave se ljudskim pravima i kako će takve zvezde pristati da snimaju u našoj zemlji, znajući da ovde postoje zabrane? Svet se promenio, ali izgleda da vladajuća struktura u našoj zemlji to još uvek nije shvatila.

Brukamo se pred strancima, između ostalog glumica Aglaja Terasova, koja je trebala da glumi u filmu „Mezimica“, glumila je u filmu „Led“, koji je u zemlji Srbiji videlo preko 120 hiljada gledalaca. Zamislite sada, kada nju budu intervjuisali u Rusiji, koja nam je strateški važna zemlja i kada bude morala da objašnjava zbog čega je odbila jedan mnogo veliki film u Rusiji, da bi snimala film u Srbiji. To je katastrofalno po imidž naše zemlje. To je toliko loše, da je lošije od svega što bi mogao film da proizvede, da bi uopšte bio snimljen u Srbiji.

Scenarista Dimitrije Vojinov je svoj sporan scenario, postavio na internet i svakome ko je dobronameran i ko ume da čita, shvatiće da u ovom filmu nema ničega antisrpskog, niti antidržavnog. U pitanju je klasičan žanrovski film, triler koji bi bilo vredno pogledati i šteta što ga nećemo za sada pogledati.

Moje pitanje za gospođu Brnabić, glasi: - Na koji način i da li Republika Srbija namerava da ispravi ovu grešku, zbog složenog pravnog zamešeteljstva, imajući u vidu potencijalne katastrofalne posledice u oblasti filmske industrije, pošto nameravamo da se nametnemo, kao vodeća zemlja u regionu u oblasti filmske produkcije?

Drugo pitanje, glasi: - Da li su cenzori uzeli u obzir sve okolnosti pre nego što su odlučili da uopšte zabrane ovaj film? Očekujemo, takođe da se ova odluka prilagodi savremenom svetu, jer je ona neodrživa i pitam se na koji način će ovo biti realizovano?

Tradicija zabranjivanja svakako mora da se prilagodi, ne možemo baš sve tradicije da obnovimo i moraju malo da se osavremene.

To je ipak do globalizacije i do tih evropskih standarda koji će nam ukinuti sve te lepe stvari, poput zabranjivanja filmova. Hvala.
Zahvaljujem.

Svoje pitanje upućujem ministru spoljnih poslova Ivici Dačiću, zatim ministru kulture i informisanja Vladanu Vukosavljeviću i ministru unutrašnjih poslova Nebojši Stefanoviću.

Pre nešto manje od mesec dana otvoren je Narodni muzej, jedna od najznačajnijih ustanova kulture u našoj zemlji. Prethodne godine otvoren je Muzej savremene umetnosti. Obe pomenute institucije kulture zaslužuju da u njih budu smeštena najveća dela naše umetnosti.

Moje pitanje za ministre jeste – da li im je poznato da je u proteklih par godina iz ambasada, konzulata i rezidencija bivše Jugoslavije nestalo više od 140 vrednih umetničkih dela? Samo 40 dela nedostaje iz ambasade u Rimu, a sporan je popis i u Vašingtonu, Hagu, Stokholmu, Cirihu i Oslu. Gde su brojna dela završila, za sada je nepoznato. Da li ministri i ministarstva na čijem su čelu imaju saznanja na teritoriji kojih zemalja se nalazi deo ove bogate umetničke baštine, koji su najvećim delom stvorili srpski slikari?

Kao što pomenuh, najveći broj dela, oko 40, nedostaje u Rimu. To su uglavnom grafike slovenačkog umetnika Božidara Jakca, inače, najpoznatijeg Titovog portretiste. Od dela naših umetnika u ambasadi u Rimu nedostaje „Devojka sa pticom“ Miodraga Protića. Srpskih umetničkih dela nema ni u Vašingtonu, Hagu, Stokholmu, Cirihu, Meksiku, Ankari, Beču i Oslu. Među tim slikama su i „Ulica“ LJubice Cuce Sokić, „Pariz“ Peđe Milosavljevića, koje su bile u ambasadi u Oslu, kao i tri dela Stojana Aralice iz našeg diplomatskog predstavništva u Stokholmu. Neke slike su šetale od ambasade do ambasade, naročito u arapskim zemljama, neposredno pred početak ratnih sukoba na tim prostorima. Umetnička dobra su zbog bezbednosti prebacivana iz jednog u drugo diplomatsko predstavništvo.

Podsetimo, tokom perioda sukcesije, u nekoliko navrata deljeno je zatečeno blago iz diplomatskih predstavništava, a najveći deo tog blaga pripao je upravo našoj zemlji. Dragocenost ove kolekcije je u tome što je najveći broj slika gotovo potpuno nepoznat javnosti, jer su pravo iz umetničkih ateljea odlazile u ambasade. Slike su najviše kupovane 50-ih godina, kada su osnivana diplomatska predstavništva tadašnje države po svetu.

Prema raspodeli jugoslovenske umetničke baštine koja se zatekla u ambasadama i konzulatima, Srbija bogatija delima „Ženski akt“ Stevana Aleksića iz 1920. godine, inače ovo delo je procenjeno na cifru između 150 i 200 hiljada evra, zatim, detalj iz kosovskog ciklusa „Razdragani konji“, „Kosovski boj“ Petra Lubarde, „Devojka u narodnoj nošnji“ Marka Čelebonovića. Inače su najzastupljenija dela Stojana Aralice, Petra Lubarde, sa po 20-ak slika, pa Petra Konjovića, Peđe Milosavljevića, kao i Milića od Mačve.

Na spisku najvrednijih dela koje je Srbija dobila sukcesijom nalaze se „Motiv iz okoline Pariza“ Save Šumanovića, koja je bila u ambasadi u Moskvi. Da li su popisivači napravili materijalnu grešku, pa su Šumanovićev „Šidski pejzaž“ pogrešno imenovali ili je ova najvrednija slika iz diplomatske kolekcije procenjena na cifru između 200 i 300 hiljada evra, misteriozno nestala, za sada je nepoznato. Zahtevam da nam ministarstva odgovori na pitanje šta se dogodilo sa ovim delom i gde se ono trenutno nalazi.

Pitanje za Ministarstvo spoljnih poslova – da li Ministarstvo poseduje listu sa svim registrovanim umetničkim delima? Postoji li ikakvo pisano objašnjenje za umetnička dela koja nedostaju? Pitanje za ministre – da li će država Srbija odgovor o njihovom nestanku zatražiti preko Interpola? Da li će ova tri ministarstva preduzeti ikakvu zajedničku akciju kako bi se saznala sudbina ovih dela i kako bi se ona vratila u Srbiju?

Informisanja javnosti radi, dragocenost srpske diplomatske kolekcije je u tome što je većina slika potpuno strana stručnoj javnosti, a po proceni stručnjaka neke od njih su najvrednija dela pojedinih umetnika. Zbog toga predlažem da se ove slike koje na izvestan način reprezentuju srpsku umetnost proteklog veka vrate u Srbiju i budu dostupne našoj publici, a da se u diplomatskim predstavništvima postave slike savremenih umetnika. Ovo pre pošto je, kao što pomenuh na početku, nedavno otvoren Narodni muzej, a prethodne godine otvoren Muzej savremene umetnosti i delima koje sam pomenula je svakako mesto u pomenute dve institucije kulture. Hvala.
Zahvaljujem se.

Svoje pitanje upućujem ministru prosvete, nauke i tehnološkog razvoja, Mladenu Šarčeviću kao i ministru kulture i informisanja Vladanu Vukosavljeviću. Naime, da li su pomenuti ministri upoznati da u Srbiji ima cenzure? Koliko mi svi znamo, član 50. Ustava Republike Srbije kaže da u Srbiji cenzura ne postoji, da je ona zabranjena i da je ne sme nikada imati.

Međutim, šta se desilo u Vršcu, gradu Jovana Sterije Popovića, koji sam već nekoliko puta pomenula u ovoj Skupštini? Naime, u gradu Vršcu zabranjuju se, zamislite, tinejdžerske omladinske predstave. Zabranjena je predstava „Stvar izbora – zašto slušam Marčela?“, koja je trebalo da zatvori festival „Cirkuliranje“ koji se održao u gradu Vršcu od 08. do 10. juna.

Naime, čak se na sednici gradskog veća diskutovalo o tome da bi ovu predstavu trebalo zabraniti, da ne bi trebalo da se održi, navodno iz tehničkih razloga.

Naime, najproblematičnije bio je naziv predstave. Naime, samo ime Marčelo. Međutim, kada pitate članove autorskog tima - šta je tu toliko sporno u toj predstavi, odgovorno će vam reći – zapravo ništa.

Možda je jedino sporno to što se u ovoj predstavi podstiču mladi ljudi da misle svojom glavom, da ne budu poltroni, da se oslanjaju na svoje znanje, na svoj život i da time mogu sami ostvariti apsolutno sve što žele u svom životu.

Naime, kada govorimo o tehničkim razlozima zbog kojih je predstava otkazana, čudo jedno da jedna predstava koja zahteva jednog glumca, jedan štender sa ofingerima i jednog plišanog medu, zapravo možda je meda problem, antidržavni, prefrigani meda, kaže se da tehnički uslovi ne mogu da zadovolje takvu vrstu predstave.

Međutim, šta se dešava odmah nakon pošto je predstava trebala da bude održana? Održavaju se koncerti, mačevanje, paraglajding, čak i ekstremni sportovi. Ukoliko pitate organizatora, kazaće da je to do njih, međutim prava istina je da je organizatorima od strane gradskog veća zaprećeno da će im ceo festival biti otkazan ukoliko ova predstava ne bude skinuta sa repertoara.

Nije pomoglo ni to što su autori predstave poslali ceo tekst na uvid. Nije pomoglo ni to što su psiholozi koji rade u školama, kako osnovnim, tako i srednjim, isticali da je ova predstava najblistaviji primer kako treba odrastati, da je puna izuzetnih poruka o načinu odrastanja. Ništa to nije pomoglo.

Nije pomogao čak ni stih koji Marčelo u svojim pesmama kaže, pa je najpozitivniji taj stih koji kaže – Dotaći Sunca zrak, i to sam, znači 100 puta opeći svoj dlan. Šta je ovde sporno? Šta je ovde toliko problematično da je uslovilo da ova predstava bude cenzurisana?

S toga ja pitam ministre, kako Šarčevića, tako i Vukosavljevića, da li u strategiji nacrta, odnosno nacrtu strategije obrazovanja stoji da deca ne trebaju i ne smeju nikako da misle svojom glavom? Da li u strategiji nacrta kulture, kulturnog razvoja, stoji da predstave treba da budu zabranjivane ne bi li se slučajno neko njima inspirisao?

Podsećanja radi, angažovani teatar postoji preko dve i po hiljade godina. Ni jedna normalna vlast nikad se nije usuđivala da zabranjuje i cenzuriše predstave, pogotovo ne predstave koje rade mlada deca, omladinci, tinejdžeri, studenti, koji jedino što žele, jeste da se bave kulturom u svojim mestima.

Uroš Mladenović, koji je između ostalog autor ove predstave, vodi i Omladinski teatar u Paraćinu. Jedino što on i njegov tim, njegovi mladi učenici, studenti, žele da rade u ovoj zemlji, jeste da se bave umetnošću i kulturom, jedino to. Niti da ruše vlast, niti da ruše državni poredak, niti išta slično, niti demonstriraju protiv ove vlasti. Jedino što žele jeste da se bave umetnošću i da se bave kulturom i njima se sad to zabranjuje.

Kakva je to poruka, ne samo Urošu Mladenoviću, već i svim mladima koji žele da ostanu u ovoj zemlji, jedino što žele da rade, jeste da se bave onim što su se školovali. Žele da se bave, zamislite, umetnošću. Ima li šta lepše od toga?

Možda će neki reći da ovo pitanje nije najbitnije pitanje u našoj zemlji. Možda i nije. Za mene jeste jedno od najbitnijih, jer ako vlast, na kom god nivou vlasti, sprečava mlade ljude da se bave onim što žele, onda je to siguran put u propast za celokupno društvo. A, preporuka svakoj vlasti je da bude što otvorenija, što demokratičnija i što slobodnija prema kulturi, jer dajući potpunu slobodu umetnosti pokazuje da je demokratična, a umetnost, samim tim, i najmanje postaje kritična kada je slobodna. Hvala.
Hvala predsedavajući.

Svoje pitanje upućujem ministru omladine i sporta, Vanji Udovičiću – šta se dešava sa stipendistima koji primaju stipendiju Dositeja?

Naime, u pitanju je stipendija koju primaju najbolji učenici ove zemlje, najbolji studenti između ostalog, naše zemlje koji su završna godina na osnovnim i na master studijama. Oni su mesecima čekali da Ministarstvo uopšte objavi rang listu. Nakon što je rang lista objavljena, nekoliko dana upravo posle mog pitanja na ovom istom mestu, studenti su se suočili sa činjenicom da im stipendije kasne, da su neredovne, da ne mogu ništa da planiraju u vezi sa tim novcem. Studenti su mi čak uputili nekoliko pitanja moleći me da postavim ovde pitanje ministru da li su to stipendije za letovanje, pošto i dalje stipendije ne primaju. Tek su npr. primili sada aprilsku stipendiju, a mesec jun je uveliko u toku.

Ono što bih takođe htela da pitam ministra Vanju Udovičića jeste – da li njegovo ministarstvo u saradnji sa Vladom ima ikakav plan u vezi sa ovim studentima? Naime, uslovi koje oni treba da ispune da bi dobili stipendiju su veoma oštri i veoma strogi. Između ostalog, studenti nakon što završe studije, moraju da provedu i da budu u radnom odnosu najmanje pet godina u državi Srbiji. Ukoliko ne uspeju da se zaposle, oni moraju da budu tri godine na birou, ukoliko ne misle da stipendiju vrate.

Studenti su mi pisali pitajući se kako oni uopšte mogu da nađu posao, kada u državi Srbiji prvenstvo uvek imaju partijski kadrovi, često sa sumnjivim kupljenim diplomama, često bez ikakve stručnosti i ikakvog znanja. Tako da se dešava da imamo situaciju da najbolji studenti ove zemlje, blago Srbije, najvrednije što ova zemlja ima, budu na birou tri godine ili ono što češće rade u mnogo velikom broju slučajeva jeste što svoju sreću i svoju karijeru potraže u nekim drugim zemljama. Činjenica jeste da te druge zemlje poput zemlje EU, Amerike ili Kanade, Novog Zelanda, Australije, naše studente primaju otvorenih ruku i širokog srca.

Oni svoje znanje i iskustvo mogu da primene u ovim zemljama i na taj način unapređuju ne samo njihovu privredu i njihovo društvo već, između ostalog, i sređuju svoj život. Nostalgija jeste nešto sa čime se susreću, ali tu je uvek nezaobilazni skajp koji koriste, pokušavajući da prebrode tu tugu za svojom zemljom.

Odnos i nebriga države prema najboljim studentima u ovoj zemlji nije nešto što je izmislila aktuelna vlast. I sama sam bila stipendista ove zemlje i sa istim sam se stvarima susretala tokom prethodne vlasti. Nebriga prema studentima, odnosno samo deklarativna briga i tapšanje po ramenima i po leđima jeste nešto što je karakteristika očigledno svake vlasti. To je duboko tragično i duboko pogubno, i po našu zemlju i po celokupno naše društvo.

Nedavno smo imali prilike da čujemo izjavu premijerke, gospođe Ane Brnabić, koja poziva upravo te mlade da ostanu u zemlji. Ja ovom prilikom i njoj postavljam pitanje – da li Vlada na čijem je ona čelu ima ikakav plan za ovu decu?

Biću slobodna da dam svoj predlog. Predlažem da ova deca, stipendisti naše zemlje, najbolji naši studenti koji, da bi ostvarili uopšte mogućnost da primaju tu stipendiju, moraju da imaju prosek preko 8,5, da daju godinu za godinom, da ne padaju ispite i da, što bi oni rekli, redovno čiste godinu, dakle, predlažem premijerki da napravi takav plan da ova deca imaju prioritet u zapošljavanju u državi i u državnoj upravi u javnom sektoru. Zbog čega ova deca, koja su dokazano najbolji studenti, ne bi imala prioritet pri zapošljavanju? Oni su ogorčeni godinama gledajući kako polupismeni kadrovi zauzimaju mesta koja njima treba da pripadaju, i po znanju, i po trudu, i po čemu god želite drugo. Zbog čega takva deca ne bi imala svaki prioritet za zapošljavanje? Zbog čega takvi ne bi unapređivali našu zemlju, jer njihovo znanje jeste najveće blago i najveća korist koju naša država može da ima?

Stoga još jednom postavljam pitanje ministru Vanji Udovičiću – da li ima ikakvu strategiju za zapošljavanje studenata koji su primali stipendiju Dositeja?

Postavljam i pitanje premijerki – šta će ona uraditi po tom pitanju? Da li će i ona učestvovati u kreiranju kakve strategije koja bi omogućila da ova deca ostanu u zemlji?

Takođe, kratko pitanje za ministra finansija, Sinišu Malog. Dešava se situacija da se sad pitanje isplate stipendija, odgovornost za isplatu stipendija prebacuje na njegovo ministarstvo i molila bih da odgovori na pitanje koliko će stipendija do kraja godine primiti stipendisti ove najznačajnije stipendije koju ova država ima? Hvala.
Hvala.

Pitanje postavljam ministru unutrašnjih poslova, Nebojši Stefanoviću.

Naime, deset meseci nakon što su nepoznate osobe upale u stan novinarke „Krik“ Dragane Pećo, nijedno tužilaštvo istraživačima „Krik“ nije potvrdilo da vodi postupak u vezi sa ovim slučajem. Iz policije odbijaju da daju bilo kakav usmeni odgovor dokle je istraga stigla.

Iako su prethodnih deset meseci novinari „Krik“ iz Prvog osnovnog tužilaštva dobijali informacije da se radi na rasvetljavanju obijanja stana novinarka Dragane Pećo, pre nekoliko dana u ovom tužilaštvu kolegama pomenute novinarke rekli su da slučaj nije kod njih i da oni ne vode postupak.

Policija nama nikada ništa nije dostavila, ni izveštaj, ni bilo šta drugo, reči su potparlolke Prvog osnovnog tužilaštva, Aleksandre Đenadić. Ona je takođe dodala, citiram: „Zovite policiju da vidite kome su i da li su išta podneli.“ Od policije, međutim, zaposleni u „Kriku“ ništa nikad nisu uspeli da dobiju niti jednu potrebnu informaciju.

Portparol Ministarstva unutrašnjih poslova Nemanja Pantić nije želeo da odgovori na pitanje o tome da li je policija dostavila neku dokumentaciju tužilaštvu i uputio je novinare iz „Krika“ da odgovor potraže zahtevom za pristup informacijama od javnog značaja.

Nakon dva poslata mejla sa pitanjima iz Biroa za saradnju sa medijima MUP, rekli su da postoje tehnički problemi i da ne dobijaju mejlove novinara „Krik“, kao i da nemaju dozvolu da im informacije pruže usmeno.

Informaciju o tome gde je slučaj i da li iko radi na njemu pokušali su da dobiju i od tužioca Zorina Zogovića, koji je kontakt tačka radne grupe za bezbednost novinara. On ih je uputio na nadležno tužilaštvo rekavši da nema informacije o tome u kom tužilaštvu se vodi postupak.

Podsetimo, stan novinarke KRIK, Dragane Pećo, obijen je i ispreturan u julu 2017. godine, ali iz njega ništa nije ukradeno, čak ni laptop, ni mobilni telefon, koji su stajali na vidnom mestu.

Ministar policije, Nebojša Stefanović, je nekoliko dana nakon događaja rekao da policija čini sve kako bi se potpuno razrešio slučaju i dodao da su policiji poznate dve grupe koje, kako je rekao, operišu u tom kraju. Takođe, rekao je ko god je počinilac moraće da odgovara. On je to kazao u septembru, dodajući da je saslušano više osoba u vezi sa ovim slučajem.

Deset meseci kasnije, međutim, slučaj nije ni u jednom tužilaštvu i nije poznato da li je išta urađeno kako bi se počinioci otkrili.

Slučaj novinarke KRIK Dragane Pećo nije usamljen, na šta podsećaju brojne domaće i međunarodne organizacije. Nezavisno udruženje novinara Srbije često podseća da se slučajevi napada na novinare ne rešavaju, neki čak duže od decenije. Prema njihovoj evidenciji od 2014. godine u Srbiji su zabeležena čak 143 napada na novinare.

Međunarodna organizacija „Reporteri bez granica“ istaklo je u poslednjem izveštaju da novinari u Srbiji nisu bezbedni, jer brojni napadi na njih nisu istraženi, niti sankcionisani.

U izveštaju o ljudskim pravima za prethodnu godinu Stejt department navodi da su novinari i mediji u Srbiji tokom 2017. godine bile žrtve zastrašivanja, fizičkih napada, ali i gnusnih medijskih kampanja provladinih medija.

Zbog svega navedenog, još jednom ponavljam svoje pitanje upućeno ministru MUP-a, dr Nebojši Stefanoviću, dokle je policija stigla u rasvetljavanju ovog slučaja i kako je moguće da se 10 meseci od upada u stan novinarke Dragane Pećo, istraga nije pomerila sa mrtve tačke?

Ovom prilikom takođe bih apelovala na ministra unutrašnjih poslova, gospodina Stefanovića, da utiče na zaštitu predstavnika civilnog sektora koji se bore protiv kriminala u državi.

Takođe, apelujem da se založi za zaštitu svih onih koji kritički preispituju rad Vlade, funkcionera kao i predstavnika Vlade. Takođe, apelujem i na građane Srbije i javnost da insistiraju na rasvetljavanju ovog slučaja i nadležne da odgovornost za njega tretiraju kao prioritetan zadatak. Zahvaljujem se.
Zahvaljujem, predsedavajući.

Moje prvo pitanje je za gospodina Bratislava Gašića, direktora BIA. Zbog čega BIA odugovlači sa bezbednosnom proverom gospodina Rodoljuba Šabića, Poverenika za informacije od javnog značaja i zaštitu podataka o ličnosti i ne izdaje mu bezbednosni sertifikat? Podaci iz krivičnih postupaka koji nose oznaku „strogo poverljivo“, uključujući i onih koji se vode protiv najviših državnih funkcionera, u ovom trenutku nalaze se van domašaja Poverenika za informacije od javnog značaja, a samim tim i zainteresovane javnosti. Da li će ovo biti slučaj zavisi isključivo od BIA, koja iz dalje nepoznatih razloga odugovlači sa bezbednosnom proverom Poverenika Rodoljuba Šabića, onemogućavajući mu da dobije bezbednosni sertifikat?

Odsustvo sertifikata moglo bi da ima za posledicu nemogućnost Poverenika da postupa u nedefinisanom nemalom broju informacija iz različitih krivičnih postupaka. Kršenje zakona, a pogotovo bezrazložno odugovlačenje postupka bezbednosne provere i njegovo ničim obrazloženo prolongiranje ima za posledicu to da Poverenik, budući mu je važnost sertifikata koji je imao u međuvremenu istekla, ostao bez sertifikata koji mu je neophodan za pristup nekim od dokumenata, odnosno za obavljanje nekih od najdelikatnijih zadataka iz njegove nadležnosti.

Zbog svega navedenog, ponavljam svoje pitanje upućeno direktoru BIA, gospodinu Gašiću, da nam ponudi objašnjenje i konkretan razlog kašnjenja izdavanja bezbednosnog sertifikata gospodinu Šabiću, koji mu je neophodan za dalji nesmetani rad.

Svoje drugo pitanje upućujem predsednici Vlade Republike Srbije gospođi Ani Brnabić i predsedniku Republike Srbije Aleksandru Vučiću. Pitanje koje ću postaviti tiče se 1.700.000 ljudi u našoj zemlji koji su završili radni vek i pošteno stekli pravo na penziju. Više od tri i po godine prošlo je od donošenja zakona o otimanju plata i penzija. Ovim zakonom aktuelna Vlada umanjila je penzije veće od 25.000 dinara, čime je otela od oko 700.000 penzionera, njih 40%, u proseku od 10% penzije i isto toliko otela od lekara, medicinskih sestara, nastavnika i policajaca. Za tri i po godine, koliko je na snazi ovaj zakon, Vlada je svakom penzioneru sa penzijom od 40.000 dinara otela više od 1.000 evra, a penzionerima sa 45.000 dinara više od 1.500 evra. Ovo su sve penzioneri čije su penzije manje od prosečne plate u Srbiji.

Savez penzionera Srbije, između ostalog, zahteva potpunu likvidaciju ovog zakona, odnosno njegovo povlačenje, jer je to, kako kažu, jedino pravno održivo, a sve drugo što se predlaže nije validno i pravno je diskutabilno. Smanjenje penzija takođe je nemoralno i protivustavno jer su penzije imovina i stečeno pravo. Dosta je bilo se od prvog dana bori protiv otimanja penzija.

Predsednica Vlade gospođa Brnabić i predsednik Aleksandar Vučić su prethodne nedelje izneli mišljenje da bi došlo do smanjenja penzija za 80% stanovništva ako bi se ukinuo Zakon o privremenom smanjenju penzija. Postavljamo im pitanje da objasne i koje su to, po njihovom mišljenju, smetnje da se penzije vrate na staro. Da li će i kada će Vlada Republike Srbije Narodnoj skupštini uputiti predlog zakona kojim bi se okončalo navodno privremeno umanjenje plata i penzija, za koje je obećano iz Vlade da će trajati do 2017. godine? Kao što vidimo, šest meseci ne dešava se apsolutno ništa.

Svaki od 1.700.000 penzionera u Srbiji za poslednje tri i po godine Vladi je dao oko 45.000 dinara. Ali, budući da penzije nisu smanjivane onima koji mesečno primaju manje od 25.000 dinara, sav teret su podneli zapravo oni sa najvišim penzijama, što znači da je svakom od njih oduzet daleko veći iznos.

Podsećamo da penzije nisu socijalna kategorija, penzija su stečena imovina višedecenijskim radom i ta imovina je neotuđiva. Ako država hoće da pomaže penzionerima sa malim primanjima, neka to uradi kroz davanje socijalne pomoći ili pak kroz univerzalnu socijalnu zaštitu, za koju se mi, između ostalog, zalažemo. Ne može se ukidanjem prava jednima davati pravo drugima. Osim što je ovo klasična diskriminacija, inače zabranjena članom 21. Ustava Republike Srbije, ovo je i čist populizam i sa time konačno treba da prestanemo. Hvala.
Pitanje za Ministarstvo trgovine, turizma i telekomunikacija i Ministarstvo kulture i informisanja.

„Narod koji nema sačuvane arhive ima malo izgleda da dokaže svoje trajanje“. Ovo su reči dr Žarka Dimića, direktora Arhiva Srpske akademije nauka i umetnosti u Sremskim Karlovcima, koja je najznačajnija srpska riznica novovekovnih dokumenata. Međutim, ujedno je i najzapuštenija. Prostorije su okrečene u septembru prošle godine, i to prvi put posle četiri decenije. Svuda unaokolo može se videti lepak za miševe na kartončićima namazanim lepljivim mamcima, koji su jedina brana glodarima da se domognu dragocenih spisa. Zgrada je ne uslovna, temperatura ne odgovarajuća što ubrzava proces propadanja dragocene dokumentacije.

Tragično je da je još krajem 2013. godine, dakle pre skoro pet godina, tadašnji direktor Arhiva SANU, akademik Vasilije Krestić, ukazivao na opasnosti koje vrebaju nad najdragocenijom zbirkom arhiva SANU u kojoj se čuvaju rukopisni predmeti, dokumenti i knjige.

Reč je o najvećoj riznici ove vrste u Srbiji, a veća i bogatija bila je samo ona koja je izgorela u Narodnoj biblioteci na Kosančićevom vencu u Beogradu daleke 1941. godine tokom nemačkog bombardovanja. Danas rukopisima u Arhivu jednako prete hemijska i biološka oštećenja koja se razvijaju sve brže zbog nedostatka novca za zaštitu. Na policama koje se prostiru na preko 300 kvadrata smešteno je tri miliona dokumenata neprocenjive vrednosti. To su dragoceni svedoci našeg trajanja, ne samo za Srbe na području današnje Vojvodine, nego i za naše sunarodnike u drugim delovima nekadašnje Austrougarske monarhije, koju danas zovemo srpskom dijasporom, a sežu do Hrvatske, Mađarske, Rumunije, Moldavije, Makedonije i Grčke.

O tom blagu, bukvalno, prekrivenom prašinom nemara brine svega troje arhivara, mada je sistematizacijom predviđeno osmoro zaposlenih. Oni često nemaju ni rukavice neophodne za rukovanje dokumentacijom. Arhivske prostorije su nedovoljno osvetljene, jer su elektroinstalacije toliko slabe da sistem pada kada upalite samo nekoliko sijalica istovremeno.

Osnivatelj Karlovačkog arhiva 1690. godine bio je patrijarh Arsenije Čarnojević. Ovde su pohranjeni dokumenti o kojima je patrijarh tokom Velike seobe brinuo jednako kao i o ljudima na putu do Sent Andreje preko Krušedola i Karlovca.

Arhiv čuva nebrojene police iz diplomatskih spisa, pisanu zaostavštinu porodice Obrenović, Vuka Karadžića, Jovana Cvijića, Ive Andrića, Milutina Milankovića i brojne carske povelje. Na kraju lavirinta nalazi se prostorija gde se čuvaju knjige koje nas, kao sidro, vezuju za tlo na kome živimo. Tu je Dečanska hrisoljuva u kojoj kralj Stefan Dečanski nabraja sela i njihove stanovnike koje dodeljuje manastiru. Sva imena su srpska, što nije mogla da promeni ni Osmanska imperija, ni Austrougarska, ni Treći rajh, pa ni NATO bombardovanje. Tu se čuvaju i neke od knjiga monaha manastira Rača, čuvenih prevodilaca, književnika, prepisivača, a Račani su u seobama, kada su drugi spasavali samo živu glavu, u zbegove išli natovareni knjigama kojima su čuvali srpski jezik i duh u tuđini.

Arhivari priznaju da oni slično Račanima i danas se snalaze kako znaju i umeju kako bi sačuvali neprocenjivo književno blago. Tragično je da oni nemaju čak ni najobičniji klima uređaj u prostoriji gde se nalazi zaostavština najvećeg svetskog klimatologa Milutina Milankovića.

Arhiv je došao u alarmantno stanje, jer je praktično zaboravljen, ne samo od šire javnosti, već i od naučnika, iako čuva nacionalnu ličnu kartu. Podsećanja radi, u avgustu 2017. godine u Vladi Republike Srbije potpisan je Sporazum o saradnji između Ministarstva kulture i informisanja, kompanije „Telekom Srbija“ i Matematičkog instituta SANU. Cilj je, dakle, digitalizacija.

Moje je pitanje za oba ministarstva koja sam pomenula na početku – hoćemo li uopšte imati šta da digitalizujemo, hoćemo li uopšte imati šta da prikažemo svetu?

Takođe, da li je moguće da aktuelna vlast dva miliona evra baca na kojekakve fontane? Imamo kič novogodišnju rasvetu koja ruži grad šest meseci tokom godine, bacaju se pare uzalud, a ono što zaista vredi, što se treba sačuvati, u to se ne ulažu nikakvi novci. Bilo kakva vlast koja ne vodi računa o kulturnom nasleđu, umetničkom nasleđu ne može se nazvati dobrom i ne može biti dobra po ovaj narod i po ovo društvo.

Zaključila bih na kraju da dokumente u Arhivu SANU u Novom Sadu nisu upropastili ni Osmansko carstvo, niti Austrougari, niti Nemci, niti NATO, a po svemu sudeći upropastiće je aktuelna vlast. Hvala.
Hvala predsedavajući.

Svoje prvo pitanje upućujem ministru Vanji Udovičić, Ministarstvu omladine i sporta. Naime, obratili su mi se učenici, odnosno studenti i njihovi roditelji koji primaju stipendiju Dositeja, i da pitaju kada će se pojaviti i kada će biti objavljena konačna rang lista dobitnika stipendije? Ponavljam, u pitanju su stipendije koje primaju najbolji učenici naše zemlje, najveći ponos koji imamo. Samo da podsetimo kakvi su oštri kriterijumi koje studenti treba da ispune. Jedan od kriterijuma je npr. da imaju prosek ocena od 9,63, tako da ovi učenici iako smo već uveliko zašli u april mesec i u drugi semestar, učenici i njihovi roditelji se pitaju da li su ovo stipendije za studiranje ili pak stipendije za letovanje? Čisto da bi znali kako da planiraju taj novac.

Još jedna sugestija u vezi sa ovom stipendijom jeste ministru Zoranu Đorđeviću. Jedan od sramnih kriterijuma koje treba da studenti ispune jeste da ukoliko se ne zaposle u roku od tri godine, treba da vrate svoju stipendiju. Tako da dolazimo u jednu apsurdnu situaciju da najbolji učenici treba da budu na Birou, dok se partijski zaposleni kadrovi upodobljavaju, tako da bih u tom smislu dala sugestiju ministru Đorđeviću da upravo ova deca, ovi studenti imaju prioritet prilikom zapošljavanja u javnoj i državnoj upravi. Mislim da je to uredu, mislim da je to fer, kako prema ovim studentima koji treba da zadržimo u svojoj zemlji, pošto se na sva usta hvalimo koliko su obrazovani studenti blago naše zemlje, treba da uradimo nešto ne bismo li ih zadržali u ovoj zemlji.

Svoje sledeće pitanje upućujem Zorani Mihajlović, koje se nalazi ispred koordinacionog tela za rodnu ravnopravnost. Naime, već nekoliko puta sam postavljala pitanje u vezi sa svojom prijateljicom, svojom koleginicom, Bojanom i Vanjom Đorđević, pitala sam šta će se desiti sa njenim slučajem, pošto se spremala sistematizacija, po kojoj, zamislite u Narodnom pozorištu u Vršcu se briše pozicija dramaturga.

Meni bi bilo sasvim jasno da na primer pozicija nuklearnog fizičara ili pak, biologa, na primer hemičara ne postoji u pozorištu, ali da ne postoji pozicija dramaturga, da se ona briše iz sistematizacije jeste nešto što do sada nije uopšte viđeno.

Kako je u pitanju očigledno politički pogrom, zato što je i prethodno Bojanin muž bio otpušten iz istog ovog pozorišta, upućujem pitanje Zorani Mihajlović da li ovaj slučaj ima veze sa podsticajnim merama Vlade Republike Srbije za povećanje nataliteta, zato što je Bojana i majka troje maloletne dece i najobrazovanija u ovom pozorištu i pitanje je šta će sa njenom porodicom, njenom decom i njenom daljom karijerom u suštini biti?

Završila bih ovo pitanje jednim finim citatom Nušićevim koji kaže – u svakom slučaju bolje gledati život u pozorištu, nego gledati pozorišni komad u svom životu, a to je upravo ono što moja koleginica i moja prijateljica Bojana Ivanov Đorđević trenutno doživljava.

Kada smo već kod Nušića, pitala bih i postavlja pitanje ministru Rasimu LJajiću – šta će učiniti da spasi festival Nušićijadu u Ivanjici? Podestimo, u Ivanjici trenutno imamo situaciju koja je dosledna Nušićevim komadima, tako da jedan sreski kapetan izgleda sprečava da se ovaj festival organizuje i održi. Naime, kao što je Živka ministarka Čedu razrešila uloge Darinog muža, jer je ona vlast i može joj je, tako je Ivanjički predsednik opštine jedno udruženje po imenu Kudes javno i svečano razrešio ingerencija na Nušićijadi, valjda po istoj logici, a da građanstvo kome se obraća, spasi pošasti koje je Udruženje građana Kudes doneo u njegovu opštinu.

Šta se ovde dešava? Udruženje građana Kudes koje je oživelo ovaj festival pre osam godina, doživelo je situaciju da predsednik opštine Zoran Lazović izbacuje ovo udruženje i razrešava ga svih ingerencija da upravlja ovim festivalom. Tokom upravljanja Kudesa ovim festivalom, ovaj festival je proglašen za pet najboljih festivala u Evropi. Dobitnik je nekoliko najznačajnijih nagrada i priznanja. Uspeo je da za osam godina sakupi preko 300.000 posetilaca iz preko 20 zemalja, da održi preko 55 pozorišnih predstava, 20 koncerata, nebrojano tribina, radionica i doživljava da bude izbačeno iz svog čeda, iz svog festivala koji je oživeo i koji je stvorio.

Podsećam takođe javnost da je mladi Nušić zbog pesme „Pogreb dva raba“ bio osuđen na dve godine strogog zatvora u Požarevcu, jer se tadašnji kralj Milan našao uvređen Nušićevim stihovima. Međutim, i u takvim uslovima neslobode i gušenja, kreativnih pobuda, Nušić je u zatvoru napisao jednu od svojih najpoznatijih komedija pod nazivom „Protekcija“ i na najbolji način pokazao da apsolutizam i cenzura na duge staze uvek gube utakmicu sa slobodom misli i stvaralačkog izraza.

Završila bih ovo svoje pitanje još jednim Nušićevim citatom, odnosno misli – u zemlji u kojoj vladaju dr-ovi, gospođe i gospode ministarke, a sreski kapetani odlučuju da ćape i što nije njihovo, možemo svi zajedno samo da budemo ožalošćena porodica. A ovog leta Nušićijada je izgleda viđena za potpunu kontrolu. Hvala.
Hvala, predsedavajući.

Moje pitanje je za ministra kulture gospodina Vladana Vukosavljevića. Moje prvo pitanje za njega glasi – po kom osnovu danas funkcioniše novinska agencija Tanjug i kako komentariše činjenicu da je prema podacima Trezora država, odnosno Ministarstvo i druga vladina tela, da su Agenciji Tanjug po raznim osnovama uplatili 135 miliona dinara samo u 2016. godini?

Moje drugo pitanje je za potpredsednicu Vlade i predsednicu Koordinacionog tela za rodnu ravnopravnost Zoranu Mihajlović. Ovo pitanje postavljam u svetlu najavljenih mera za podsticanje nataliteta koje bi valjda trebalo da ohrabre navodno sebične žene, kako pojedini predstavnici u vrhu države nazivaju one koje neće da rađaju.

Naime, ministarki Mihajlović sam pre dvadesetak dana uputila pitanje u vezi sa slučajem Bojane Ivanov Đorđević, koja je najškolovanija radnica u Narodnom pozorištu „Sterija“ u Vršcu. Gospođa Bojana je, naime, i majka troje dece, a izgleda će biti proglašena tehnološkim viškom. Ova mlada žena, koja već pet godina radi kao dramaturg u vršačkom pozorištu, završila je postdiplomske master studije na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu, a trenutno je na postdiplomskim studijama na Akademiji umetnosti u Novom Sadu.

Međutim, i to što je najškolovanija radnica u pozorištu, izgleda da Bojanu neće sačuvati od otkaza. Naime, Marina Lazarević, vršilac dužnosti direktora pozorišta, obavestila je pre nekoliko dana kolektiv da je urađena nova sistematizacija, po kojoj će jedino Bojana Ivanov Đorđević biti proglašena tehnološkim viškom, dok će se istovremeno primiti tri nova radnika, jedan u tehnici i dva glumca bez odgovarajućih diploma, ali sa članskim kartama zna se koje stranke.

Bojana, kao što već pogađate, nije član nijedne stranke. Pomenula bih da se Bojana nekoliko puta obraćala i aktuelnom predsedniku Republike Srbije u vezi sa istim ovim problemom i da joj nijednom nije odgovorio.

Takođe, u proteklih dvadesetak dana, koliko je proteklo od mog postavljenog pitanja na ovom istom mestu, Bojana se obraćala i još nekoliko ministara. Pisala je ministarki Slavici Đukić Dejanović, obraćala se ministru Đorđeviću, ministru Ružiću, kao i premijerki Brnabić. Niko osim Đorđevićeve pres-službe, koja je uputila na Pančevo, nije joj dao baš nikakav odgovor.

Po svoj prilici, najbolje predstave u vršačkom pozorištu odigravaju se iza spuštene zavese, daleko od očiju javnosti. Tu se na sastancima kolektiva odigravaju istinske ljudske drame. Priča se da su baš u ovom pozorištu, pre nešto više od mesec dana, neki preplašeni ljudi na kraju sastanka, gde je Bojani saopšteno da je tehnološki višak, srećni što su bar za kratko izbeli takvu sudbinu, završili ovaj sastanak aplauzom.

Stoga, još jednom upućujem pitanje ministarki Mihajlović – da li ovako treba da izgleda kada zakmeči, a školovana majka treba da ide na ulicu? I u ime Bojane, ali i svih drugih žena koje su poverovale u ponižavajuću priču predstavnika Vlade o tobožnjim populacionim merama, zahtevam izvinjenje zbog uvreda i prebacivanja odgovornosti za pad nataliteta na žene i majke, iako su istinski krivci među svim onima koji su nam kreirali pogubne politike i rešenja u proteklih 30 godina, a veliki broj njih, nažalost, to čini i dan danas. Zahvaljujem se na pažnji.
Zahvaljujem.

Prvo pitanje je za ministra zdravlja Zlatibora Lončara. Ne znam da li je upoznat sa stanjem u jednom od najvećih domova zdravlja u zemlji. Naime, u Domu zdravlja „Dr Milutin Ivković“ na Paliluli dešavaju se veoma čudne stvari, koje ću ja sada pomenuti.Naime, pričaju nam građani da je nakon dolaska novog rukovodstva nastao potpuni haos i da se podjednako maltretiraju kako vrsni višegodišnji lekari, tako i njihovi pacijenti. Šta se dešava? Lekari se premeštaju mimo svih zakonskih propisa i za pacijente je prava enigma da pronađu gde im je lekar premešten i gde im se nalaze kartoni. Svojevremeno su morali da biraju svog lekara, dobili su elektronsku zdravstvenu knjižicu, ali to za pomenuti dom zdravlja ne važi.Naime, direktor premešta lekare iz npr. zdravstvene ustanove Palilula u Padinsku skelu i obrnuto, a da pacijenti o tome uopšte ne bivaju obavešteni. Sada je nova praksa da pacijent, ako nađe doktora, da to ne znači da mu je i karton preseljen zajedno sa doktorom, već se pacijenti maltretiraju da se ispisuju iz jedne kartoteke i upisuju u drugu. Na žalbe pacijenata načelnici odgovaraju da elektronski sistem ne podržava seljenje kartona, što nije tačno.

Premijerka stalno ponavlja da nam je neophodna digitalizacija i da je to imperativ, a možda je treba obavestiti da je u Domu zdravlja „Milutin Ivković“ čak i papir misaona imenica.

Tako da pitanje za ministra Lončara je šta će preduzeti Ministarstvo da spreči maltretiranje lekara i pacijenata stalnim premeštanjem iz jednog u drugi dom zdravlja na Paliluli?Pitanje za Ministarstvo za rad – da li je istina da je više od 50 radnika Pošte suspendovano zbog štrajka u koji su stupili i da im je čak i kanal komunikacije preko kog su se dogovarali zatvoreni? Ukoliko je istina da su suspendovani, molimo da nam pošaljete razlog zbog kojeg je to učinjeno.I naredno pitanje je namenjeno ministru zdravlja Zlatiboru Lončaru. Vakcinacije za uzročnike koji se prenose vodom za piće nisu deo obaveznog kalendara vakcinacije dece. Deca na selima nemaju kontrolu ispravnosti vode u bunarima, odnosno ne postoji zakonska regulativa za kontrolu ispravnosti vode u selima gde nema javnih vodovoda i nema bunara, niti javnih česama. Koliki je rizik od epidemija i da li svi meštani imaju ista prava za kontrolu ispravnosti vode ili to imaju samo građani gde postoji javni vodovod? Da li ovo nepostojanje zakonske regulative može ugroziti zdravlje ljudi i u kojoj meri? Takođe, pitamo i koje su mere zaštite?

Naredno pitanje za predsednicu Skupštine Maju Gojković. Naime, budžet nam uveliko kasni, on je trebao da bude pred poslanicima 1. novembra, a danas je kao što znamo 16. novembar, tako da više od dve nedelje kasni predlog budžeta. Budžet mora da se usvoji najkasnije do 15 decembra. Naše pitanje za predsednicu Skupštine – šta radi po pitanju, da li apeluje na Vladu da nam se budžet dostavi hitno ili se planira da se ponovi vrlo neprijatna situacija koju smo imali prošle godine, a to je da nam se najvažniji finansijski dokument u državi dostavlja nepunih 24 sata pre sednice? Kako bi građani znali o čemu se radi, taj dokument je prošle godine imao preko 1.800 stanica. Nama je potrebno vreme da ga proučimo, da ga analiziramo i da pripremimo kvalitetne amandmane, što je, složićete se, nemoguće učiniti za manje od 24 sata.

Naredno pitanje za predsednika Republike Srbije Aleksandra Vučića. Naime, danas je čak 115 dan kako je predsednik obećao da će medijima dostaviti dokaze za svoje tvrdnje u vezi sa izjavom datom na TV Pink kako su, navodno, medijska udruženja, zatim kako je rekao, lažne medijske organizacije i političke organizacije koje su organizovale proteste dobijale novac za kampanju protiv njega u slučaju Savamala. On je čak pomenuo iznose koji se kreću od 35 do 40 miliona evra koji je utrošen u, navodnu, kampanju protiv njega. Dakle, ponavljam, kada možemo očekivati dokaze za ove tvrdnje?Takođe, trideset i drugi put pitamo Aleksandra Vučića kada će predsednik države konačno podneti ostavku na funkciju predsednika SNS, prestati da krši Ustav i konačno postati predsednik svih građana Republike Srbije?Naredno pitanje, SNS je ušla u koaliciju sa Ramušem Haradinajem na Kosovu, da li je koalicija sa Haradinajem najava izbacivanja Kosova iz preambule Ustava? Poslanici DJB su do sada 31 put postavili ovo pitanje predsedniku Aleksandru Vučiću. Toliko isto puta on je odbio da odgovori na pitanje. Pitamo ga zbog čega predsednik Republike Srbije krši svoju zakonsku obavezu i ne odgovara na pitanja poslanika?

Postavljamo 25 put pitanje predsednici Skupštine Maji Gojković – kada će konačno početi da se održavaju redovni kolegijumi u Narodnoj skupštini, kada ćemo dobiti plan rada Skupštine, godišnji plan rada, jer mi godinu i po dana radimo stihijski, bez ikakve pripreme, bez ikakvog reda? Mi danas ne znamo koje ćemo zakone imati na sednici već naredne nedelje, a za kvalitetnu raspravu u ovom domu je potrebna kvalitetna i adekvatna priprema? Hvala.
Pitanje za predsednicu Vlade, gospođu Anu Brnabić – kada će Vlada Republike Srbije Narodnoj skupštini uputiti predlog zakona kojim bi se okončalo navodno privremeno umanjenje plata i penzija?

Podsećamo, Vlada Srbije je smanjenje plata u javnom sektoru i penzija oročila do kraja 2017. godine. Privremeno ne može biti nešto što traje već pune tri godine. Građani Srbije imaju pravo da znaju kuda su preusmerene njihove plate i penzije i kada će biti vraćene na pređašnje stanje?

Pitanje za ministra prosvete, nauke i tehnološkog razvoja Mladena Šarčevića – da li će i kada će smeniti Milana Pušicu, direktora Osnovne škole „Kralj Aleksandar Prvi“ na Novom Beogradu?

Obratili su nam se roditelje dece koja pohađaju ovu osnovnu školu i na osnovu pisma koje su nam prosledili roditelji dece, jasno je da je škola dovedena u nedopustivo zapušteno stanje tokom poslednjih 16 godina,tokom kojih je Pušica direktor. Preko 800 učenika ima na raspolaganju samo dva mokra čvora koja su u neadekvatnom stanju, dvorište nebezbedno pošto ga okružuje zarđala i polomljena ograda, kao i polupani betonski blokovi u dvorištu.

Ovo nisu estetska pitanja, već strahovito ozbiljna bezbednosna i higijenska pitanja koja su nedopustivo i koja su odavno morala biti rešena.

Pitanje za ministra kulture Vladana Vukosavljevića – dokle se stiglo sa realizacijom zaključka Vlade od novembra 2016. godine? Da li je napisan predlog novog osnivačkog akta muzeja i kada će početi sa radom novi upravni i nadzorni odbor?

Složeni status ove ustanove kulture zahteva i odgovore ministra odbrane. Posebnim aktom predviđeno je preuzimanje muzeja do kraja ove godine. Takođe, predviđeno je da se odlukom Vlade ugasi muzej, nakon čega bi trebalo da sledi likvidacija materijalno-finansijskog poslovanja ove ustanove kulture. Tokom likvidacije, svi zaposleni bi dobili rešenje o raskidu ugovora o radu.

Konkretno pitanje za ministra odbrane Aleksandra Vulina – kako objašnjava to da i pored toga što Vlada još nije donela nikakvu odluku kojom bi stavila van snage sopstveni plan o konstituisanju nove ustanove kulture, Ministarstvo odbrane samovoljno je pokrenulo procese koji nisu odobreni na Vladi? Složenost ovog slučaja iziskuje i pitanje namenjeno ministru finansija Dušanu Vujoviću – da li je finansiranje Muzeja vazduhoplovstva predviđeno planiranim budžetom Vlade Republike Srbije za 2018. godinu?

Pitanje za ministra trgovine, turizma i telekomunikacija Rasima LJajića – da li Ministarstvo ima jasno definisanu strategiju razvoja turizma, koja bi od Republike Srbije napravila turističku atrakciju na Balkanu, a da ona ne uključuje novogodišnju rasvetu postavljenu u septembru mesecu?

Pitanje za predsednika Republike Srbije Aleksandra Vučića. Danas je osamdeseti dan kako je predsednik obećao da će medijima dostaviti dokaze za svoje tvrdnje u vezi sa izjavom datom na televiziji „Pink“, kako su, navodno, medijska udruženja, zatim, kako je rekao, lažne istraživačke kuće i političke organizacije koje su organizovale proteste dobijale novac za kampanju protiv njega zbog slučaja u Savamali. Predsednik je pomenuo iznos od 35 do 40 miliona evra utrošen u navodnu kampanju protiv njega. Tako da, ponavljamo, kad možemo očekivati konkretne dokaze za ovu tvrdnju?

Pitanje za predsednika Republike Srbije Aleksandra Vučića – kako je moguće da nam BDP raste tako munjevito, najbrže u regionu, i postoji li opasnost da se previše razvijemo?

Pitanje za predsednicu Skupštine, gospođu Maju Gojković – kada će konačno početi da se održavaju redovni kolegijumi u Narodnoj skupštini? Kada ćemo dobiti plan rada Skupštine, godišnji plan rada, kako to Poslovnik nalaže, jer mi godinu i po dana, konkretno od 3. juna prošle godine radimo stihijski, po hitnom postupku, u objedinjenim raspravama, ne znajući danas koji će nam zakoni uopšte biti na dnevnom redu naredne nedelje? Za kvalitetnu raspravu u ovom domu potrebna je ozbiljna priprema, koja je nama onemogućena, imajući u vidu da ne znamo nikakv plan rada Narodne skupštine.

Podsećamo predsedavajuću da na dnevni red stavi predlog o svojoj smeni, kao što je to obećala u nekoliko navrata.

Do sada smo 20 puta postavljali ovo pitanje, ovo je 21. put da to činimo. Do sada nismo dobili ni jedan jedini odgovor, uprkos činjenici da predsednica Skupštine ima zakonski rok od 15 dana da na ta pitanja odgovori. Stoga, ponavljam pitanje u ovom dvadesetprvom obraćanju – kada ćemo konačno dobiti odgovore na ta pitanja?

Ovo je takođe čak 27. put da postavljamo pitanje aktuelnom predsedniku Republike Srbije – kada će prestati da krši Ustav i podneti ostavku na funkciju predsednika SNS, kako ne bi bio u sukobu interesa, kako bi konačno postao predsednik svih građana Srbije? Hvala.