Hvala.
Ovo je u stvari replika koleginici Rakonjac, na koju imam pravo, a koja mi je uskraćena, pa mi se oduzima vreme od poslaničke grupe, čisto građane da obavestim kako se vodi Skupština…

Hvala.

Koleginica Rakonjac se meni direktno obraćala i pričala o tome kako ni u socijalizmu udžbenici nisu bili besplatni, pa Bože moj, nisu ni u današnjem ovom našem kapitalizmu. Samo da znate, koleginice Rakonjac, nismo mi k od kapitalizma videli. Ovo što mi imamo nije kapitalizam, nego kleptokratija i partokratija, a inače u najkapitalističkijim zemljama sveta udžbenici su besplatni, u SAD, u Kanadi, u Norveškoj, u Bocvani su besplatni udžbenici, ali u Srbiji, pošto u socijalizmu nisu bili besplatni, nisu ni u kleptokratiji. Hvala.

Hvala.

Poslanička grupa Dosta je bilo podnela je seriju amandmana „briše se“ na Zakon o dualnom obrazovanju. Smatramo da smo ovo vreme, koje smo potrošili i resurse da bi pisali ovaj zakon i tek vreme i resurse koji će se koristiti i upotrebiti da se on sprovede u delo, mogli mnogo korisnije da upotrebimo da smo ih usmerili na osnovni problem srpskog obrazovanja, a to je loše osnovno školsko obrazovanje. Danas uvodimo dualno samo zato da bi nekako opravdali loše rezultate koje deca imaju u trenutku u kome završe osnovnu školu.

Molim vas, neozbiljno je probleme rešavati na takav način. Mi umesto da jedan dotrajao kaput potpuno zamenimo novim, mi šesti put nešto krpimo na njemu. Taj kaput jeste udoban i svi se udobno u njemu osećamo, trebalo bi nam vremena da se naviknemo na novi, ali moramo preći na taj novi kaput.

Zašto je osnovno obrazovanje tako loše i zašto onda na kraju imamo loše rezultate, pa nam treba nekakvo dualno da ih opravda? Zato što, pre svega, nije besplatno. Zbog toga što nije istinski, već je samo kao bajagi besplatno. Mi imamo veliku razliku između dece, koja pohađaju školu, u odnosu na to kakve su finansijske snage njihovih roditelja. Deca roditelja koji su bolje stojeći imaju bolje šanse i favorizovani su trenutnom sistemom osnovnog školskog obrazovanja da na kraju tog osnovnog školskog obrazovanja imaju bolje rezultate, samim tim i prohodnost ka gimnaziji i fakultetu, dok deca siromašnijih roditelja, a danas je to većina roditelja u Srbiji, verovali ili ne, jednostavno u tom sistemu bivaju zanemareni. Mi besplatnost našeg osnovnog školskog obrazovanja, koje je garantovano Ustavom, moramo da počnemo da uvodimo počev od udžbenika, koji predstavljaju stravičan finansijski pritisak za roditelje i udar u septembru na budžet svakog domaćinstva.

Prosečna mesečna primanja jednog domaćinstva su 57 hiljada dinara. Komplet udžbenika košta od 10 preko 17 hiljada dinara u zavisnosti od toga koji razred dete pohađa. Ukoliko jedno domaćinstvo ima više od jednog deteta, to je prosto nemoguće isfinansirati od tog prosečnog prihoda za domaćinstvo. Roditelji uzimaju kredite, bake i deke od penzije odvajaju da bi deca kupila udžbenike, a da ne pričamo o ostalim nevidljivim troškovima tzv. besplatnog obrazovanja, kao što je činjenica da deca u školi ne uče i onda kada dođu kući roditelji moraju da im plate privatne profesore, ako imaju novca da plate. Ko ima da plati, napreduje. Ko nema da plati, zaostaje u školi i njega čeka ovo, nažalost, dualno obrazovanje koje će u našoj zemlji, koja nema razvijenu domaću industriju, samo praviti jeftinu radnu snagu za inostrane korporacije koje čak neće dobrovoljno doći ovde, nego ćemo ih mi potplatiti subvencijama da dođu i zaposle decu koja su imala loše ishode, loše rezultate na kraju osnovnog školskog obrazovanja, samo zbog toga što su im roditelji siromašniji, a što se naša država, neodgovorno, nije postarala da naše obrazovanje istinski bude besplatno, kako to Ustav garantuje. Hvala.

Hvala, molim vas ako možete vreme ovlašćenog da mi računate.

Dakle, malo pre je kolega Orlić zamerio što sam tokom rasprave u pojedinostima o zakonu o dualnom obrazovanju govorila o našem osnovnom školskom obrazovanju, pa je rekao da mu to nije jasno, te osećam potrebu da mu pojasnim.

Sreća, to je jasno skupštinskom Odboru za ustavna pitanja i zakonodavstvo koji je prihvatio ovaj amandman kao amandman koji je u skladu sa Ustavom , kao i obrazloženje koje je dato uz taj amandman, a koje praktično u raspravi dok branim amandman prepričavam. Da bude sasvim jasno i kolegi Orliću, pročitaću deo tog obrazloženja koji je prošao kompletnu skupštinsku proceduru.

„Obrazovnom sistemu Republike Srbije nije potrebno dualno obrazovanje, već korenita reforma predškolskog, osnovnoškolskog i srednjoškolskog obrazovanja po ugledu na finski model“. Drugim rečima, predškolsko vaspitanje i obrazovanje mora biti svima dostupno i u potpunosti finansirano iz budžeta Republike Srbije, bez bilo kakve novčane participacije roditelja. Svi prateći troškovi predškolskog, osnovnoškolskog i srednjoškolskog obrazovanja i vaspitanja, uključujući i troškove nabavki igračaka, udžbenika, školskog pribora, prevoza i ishrane učenika, takođe moraju u potpunosti biti pokriveni iz budžeta Republike Srbije, a srednjoškolsko obrazovanje mora postati obavezno.

Tek nakon zadovoljenja ovih osnovnih uslova, obrazovni sistem Srbije postaće pravedan i istinski će pružiti jednake šanse za životni uspeh svakom detetu, bez obzira na finansijsku snagu roditelja. Drugim rečima,kolega Orliću, nama je osnovno i predškolsko obrazovanje loše. Zbog toga što su loši imamo loše rezultate na kraju osnovne škole. Zbog toga što imamo, sada uvodimo dualno, jer ne znamo šta ćemo sa tom decom.

Da su nama dobri rezultati na kraju osnovne škole, nama dualno obrazovanje ne bi trebalo. Ali, pošto nije, mi moramo da se zapitamo, a zašto nije? Šta treba svaki ozbiljan čovek, svako ko dublje krene u analizu, mora da krene u analizu - šta nije u redu, šta su problemi zbog čega ne valja naše osnovno školsko obrazovanje, zbog čega su nam rezultati loši?

Tu je veza između pominjanja osnovno-školskog i dualnog obrazovanja i kao što vidite to je Odbor za ustavna pitanja i zakonodavstvo prepoznao, a ja ću nastaviti na tome da insistiram u mojoj raspravi po sledećim amandmanima. Hvala.

Hvala puno.

Zahvaljujem se kolegi Orliću, jer kao potpuno pristojna osoba uvek gledam da imenujem kolegu kome se obraćam, dok kolega uvek priča u šiframa. Želim samo da se zahvalim na poduci koju je imao u vezi sa tim kako se pišu amandmani i da li obrazloženja treba da odgovaraju ili ne, nekim pravilima.

Sad bih vas samo zamolila, da to sve isto što ste mene podučili, podučite predsednika Odbora za obrazovanje, na kome ste sinoć i vi bili kao član, koji je određenu količinu amandmana poslaničke grupe Dosta je bilo instruirao poslanike vladajuće većine, da glasaju da budu odbijeni kao amandmani koji nisu u skladu, upravo zbog toga što im se nije svidelo obrazloženje i pozivao se uporno na član 162. stav 1, alineja 4 Poslovnika u kome se piše u tom obrazloženju.

Molim vas da se dogovorite sami sa sobom da li obrazloženje u amandmanu treba da prođe skupštinsku proceduru ili ne, jel ne možete jednom zbog tog obrazloženja odbacivati amandman, a drugi put reći da ono nema veze da li se odbacuje amandman ili ne.

Prema tome, moram da napomenem da me ovo strašno podseća na način na koji se inače pravila tumače u ovoj Skupštini od kad sam u nju ušla pre godinu i po dana, u junu prošle godine. Ako vam odgovara vi ovako, ako vam odgovara vi onako. U svakom slučaju, kod kolege Zukorlića vidite ko je pogrešio u ovom slučaju. Hvala.

Hvala.

Povreda Poslovnika, član 103. stav jedan, dva, tri, četiri, pet, šest, sedam.

Predsednik Narodne skupštine je dužan da narodnom poslaniku koji se ne pridržava odredbi ovog člana ili na drugi očigledan način zloupotrebljava prava predviđena ovim članom izrekne mere predviđene članom 108. do 111. ovog Poslovnika. Molim vas, kolega Vujadinović, mislim, javio se po Poslovniku, a zloupotrebi je to vreme za repliku.

Cenim vaše napore, vi ste pokušali na to da ga upozorite. Međutim, on je ignorisao vaše upozorenje i vi ste ga, iz meni nepoznatog razloga, pustili da on nastavi da krši dalje, da javljanje po Poslovniku zloupotrebljava za repliku. Molim vas da shodno članu 103. oduzmete dva minuta poslaničkoj grupi kojoj on pripada, jer tako propisuje Poslovnik. Hvala.

Hvala.

Naš Ustav garantuje i kaže da je osnovno obrazovanje obavezno i besplatno. Pola ove tvrdnje je tačno. Naše osnovno obrazovanje jeste obavezno.

Međutim, kada je reč o ovoj besplatnosti, naše osnovno obrazovanje u praksi, besplatno je samo kao bajagi.

Drugim rečima, troškovi koje snose roditelji, da bi obrazovali svoju decu su izuzetno veliki finansijski pritisak. Počev od besplatnih udžbenika koji moraju da se plate, koji nisu besplatni i koji predstavljaju jedan ogroman udar u septembru, pa preko kupovine školskog pribora, opreme za fizičko, likovno, tehničko, sve ostale predmete kojih inače ima previše, to usput da spomenem. Preko raznih ekskurzija koje se organizuju, preko plaćanja privatnih profesora da decu nauče onome što deca u školi nisu naučila i to je veliki problem. Takav sistem favorizuje decu, bolje stojećih roditelja i ostavlja iza sebe da kaskaju decu siromašnijih roditelja.

Mi moramo konačno naše obrazovanje da učinimo besplatnim. Predlažem da krenemo od besplatnih udžbenika. Kao što znate na prošlom zasedanju kada smo raspravljali o krovnom zakonu o osnovnom i srednjem obrazovanju i predškolskom, poslanička grupa „Dosta je bilo“, pokušala je serijama amandmana da u taj zakon ugradi član koji će garantovati besplatne udžbenike. Zašto? Zato što očigledno ono što piše u Ustavu nije dovoljno.

Mi moramo u svaki od ovih zakona koje donosimo, pojedinačno da izdvojimo član u kome će da se kaže – udžbenici su besplatni, troškovi nabavke udžbenika pokrivaju se iz budžeta Republike Srbije. To je više nego izvodljivo.

Mi smo u „Dosta je bilo“ to izračunali. Znači, oko 560.000 đaka imamo u osnovnom obrazovanju, nabavka školskih udžbenika za sve njih koja treba u principu da se vrši na svaki četiri godine, jel toliki je jedan upotrebni vek, četiri generacije mogu od istih udžbenika da imaju koristi.

Znači, troškovi za nabavku svih udžbenika je 56 miliona evra. Kada to rasporedite na ove četiri godine, godišnji trošak u budžetu Republike Srbije je 0,15%. Ne stoji nikakva argumentacija da novca nema. Mi mnogo više izdvajamo za subvencije stranim korporacijama koja je dolazila ovde zbog jeftine radne snage.

U tom smislu, mi smo i ovaj put kada su pred nama četiri nova obrazovna zakona, amandmanima koje smo podneli, zahtevali da se u sva četiri zakona nađe mesto i da se ubaci ova odredba koja će garantovati da sve buduće generacije, bez obzira na promene ministara, na promene vlasti, garantovano imaju besplatne udžbenike i da roditelji budu sigurni da taj trošak neće da snose.

Ja vas molim da još jednom razmislite o ovome. Mi ne smemo nijednu jedninu novu školsku godinu dočekati sa ovim teretom za roditelja.

Vreme je krajnje da ovo postane deo besplatnog obrazovanja, da makar udžbenici ne budu kao bajagi besplatni. Hvala.

Hvala.

Danas na programu imamo četiri obrazovna zakona. Na prethodnom zasedanju imali smo isto jedan krovni obrazovni zakon i, po količini obrazovnih zakona koji dolaze u Narodnu skupštinu, pomislili bismo da je reč o nekoj velikoj i važnoj obrazovnoj reformi.

Predsedavajući, ako mogu da vas zamolim samo malo zvonce da utišamo poslanike. Hvala.

Nažalost, to nije tačno. No, ovde nemamo nikakvu reformu, imamo stavljanje zakrpe na pocepani kaput našeg obrazovnog sistema koji plače za reformom. Ishodi našeg obrazovanja su loši. To priznaju i zvaničnici koji vode Ministarstva zdravlja i u debatama. Znači, bilo bi sasvim normalno i logično da se mi sada zapitamo zašto su nama obrazovni ishodi loši na kraju osnovnog školskog obrazovanja, te da u odnosu na odgovor koji dobijamo jednom dobrom analizom napravimo plan šta ćemo da uradimo da poboljšamo te ishode.

Međutim, mi uopšte ne postavljamo pitanje zašto su nama obrazovni ishodi loši, već postavljamo pitanje - šta da radimo sa lošim obrazovnim ishodima? Onda, kada imate pogrešno pitanje, imate i pogrešan odgovor, tj. rešenje za problem koji niste dobro sagledali. Nama se za rešavanje loših obrazovnih ishoda nudi dualno obrazovanje. To ne da neće ništa rešiti, nego će nas odvesti nekoliko koraka unazad i, ono što je najvažnije, samo će legitimisati postojanje loših ishoda i zadržati status kvo, u kome se apsolutno ništa neće promeniti u našem obrazovnom sistemu koji, ponavljam, plače za reformom.

Naš obrazovni sistem je loš, počev od predškolskog, preko osnovnoškolskog, pa sve do srednjoškolskog obrazovanja. Dva su najvažnija razloga za to. Prvi je da je taj sistem nepravedan, a drugi je da je zastareo. Nepravedan je zato što forsira i favorizuje decu boljestojećih roditelja, dok za sobom ostavlja u zapećku decu roditelja koji imaju skromnija primanja, a posebno i naročito decu iz osetljivih društvenih grupa. Zastareo je zato što mi uporno decu 21. veka šaljemo u škole koje rade po modelu iz 19. veka.

Dakle, umesto da krenemo nešto da rešavamo da taj naš sistem obrazovni modernizujemo, mi uvodimo dualno obrazovanje koje će prihvatiti loše ishode i od naše dece praviti jeftinu radnu snagu, ne za domaću industriju, jer mi domaću industriju nemamo. Za razliku od Austrije, Nemačke, Švajcarske, koje imaju jaku domaću industriju i u kojima koncept dualnog obrazovanja ima mnogo svrsishodniju primenu, kod nas koji nemamo domaću industriju taj koncept će samo stvarati jeftinu radnu snagu za inostrane korporacije koje ovde čak neće doći ni same od sebe, nego ćemo ih mi subvencijama privući i platiti ih da dođu ovde da zaposle jeftinu radnu snagu koju smo dualnim obrazovanjem proizveli.

Da bi dualno obrazovanje kod nas imalo svrhu mi moramo da imamo snažnu domaću industriju. Da bi imali snažnu domaću industriju, mi moramo da imao preduzetnike. Da bismo imali preduzetnike, koji će pokrenuti industriju, mi moramo da imamo kvalitetna obrazovanja.

Mi smo devastirani krizom 90-ih, tranzicijom, školstvo se urušilo i mi se sad nalazimo, otprilike u sličnoj situaciji, u kojoj se posle Drugog svetskog rata nalazila Finska, koja je iz Drugog svetskog rata izašla podjednako devastirana, bez ikakve domaće industrije i jedno što su od resursa imali jesu bili šume, kao što nama jedan od resursa koji imamo jeste poljoprivreda. Oni su tada rešili da najvažniji resurs države i društva proglase mozak i krenuli su u reformu obrazovanja. Nisu stigli gde su krenuli preko noći, to je trajalo nekoliko decenija , ali kao što znate, đaci koji izađu i finskog modela obrazovanja u Finskoj postižu najbolje rezultate na PISA testiranjima i Finska ima najmanju razliku u obrazovnim ishodima između najlošijih i najboljih učenika na kraju obrazovnog znanja, u obrazovnim između najlošijih i najboljih učenika na kraju obrazovanja.

Ono što nama treba jeste reforma po finskom modelu, a ne dulano obrazovanje, jer dugoročno dualno obrazovanje neće ništa napraviti, nego će samo biti zakrpa, privremena na sistem koji mora iz korena da se menja.

Zašto je naš sistem obrazovni nepravedan, počev od predškolskog? Pre svega, mi imamo jednu pogrešnu premisu da predškolske ustanove služe za čuvanje dece. To je pak zastarelost u kompletnom sistemu. Naš predškolska mreža ustanova ne može da prihvati svu decu. Na kraju ko ulazi u te predškolske ustanove, onaj koji ima da plati, a naziv predškolsko vaspitanje i obrazovanje trebalo bi da menjamo u predškolsko obrazovanje i vaspitanje, jer upravo od tri i po godine od polaska školu imamo kod dece najaktivniji razvoj viših kongitivnih funkcija i tu je njima potrebno stimulativno okruženje koje će podstaći taj razvoj.

Naravno, da deca bolje stojećih roditelj, čak i ako ne idu u vrtić imaju stimulativno okruženje, dovoljno stimulativno u porodici da podstaknu taj viši kongitivni razvoj, a deca iz najosetljivijih društvenih grupa moraju imati prioritet da stignu do tih vrtića, da stignu do tog predškolskog obrazovanja upravo da ne bi na početku same osnovne škole već bili u nedostatku u odnosu na ostalu decu.

Kao što znate obuhvat u našim predškolskim ustanovama je izuzetno nizak. Godine 2010. iznosio je 48, 2016. godine, juče smo ovde čuli, iznosio je 52%. Nažalost to poboljšanje od 4% verovatno nije zbog povećanog obuhvata, već zbog pada nataliteta, ali čak i da je povećan obuhvat nedovoljno je povećan. Naše predškolsko mora biti dostupno svoj deci i mora potpuno besplatno za roditelje. Samo tako ćemo ukinuti nepravedne razlike između dece, bolje stojećih roditelja i dece siromašnijih roditelja.

Onda kada deca krenu u osnovnu školu to je tek posebna priča. Imam dete u sedmom razredu osnovne škole, sve što pričam, pričam iz prakse. Naš osnovni problem, našeg osnovnog školskog obrazovnog sistema glasi, deca u školi ne uče. Deca u školu idu da se deci ispričaju ili izdiktiraju nekakve činjenice, nekakvo gradivo i da im se priopšti šta kod kuće sama da nauče. Kao, bože mi oprosti, da idu na fakultet. Onda ta deca dođu kući i ako imaju roditelje koji znaju gradivo, koji su visokoobrazovni oni će im u tome pomoći, ali ako roditelji ne znaju gradivo oni ne mogu detetu da pomognu da savlada i nauči kod kuće ono što u školi nije naučio.

Ne znam nemački jezik i ne mogu mog sina naučiti nemački jezik, njega to mora škola da nauči. Šta se dešava kada roditelj ne zna? Pa, mora da plati. Mora da plati privatnog profesora jer dete nije naučilo u školi, a ne može da nauči ni uz pomoć roditelja.

Molim vas, u školama 1. septembra u holu imate po tri stola na kojima se reklamiraju po tri privatne škole stranih jezika. To je sukob interesa. U školama u kojima bi deca trebalo da strane jezike uče na časovima stranih jezika, eventualno na dopunskoj nastavi, a dopunska nastava je posebna priča. U teoriji izuzetno lep koncept, u praksi ne radi. Časovi dopunske nastave ne održavaju se, a čak i da se održavaju treba da ih bude više od jednog nedeljno da bi deca mogla da savladaju ono što na redovnom času ne savladaju.

Znači, nema ničeg besplatnog u osnovnom obrazovanju koje je obavezno. Ono što deca ne nauče u školi, mora roditelj da plati privatnog profesora da nauči popodne kod kuće. Deca imaju duplu školu. Pre podne su obavezni da budu u školi, po podne i veče provode učeći i radeći domaće zadatke, imajući časove sa privatnim profesorima. Ti privatni profesori i te škole stranih jezika su užasno veliki udarac na džep roditelja. Kada na to dodate troškove udžbenika, troškove ekskurzije, troškove pribora, molim vas, ovoga septembra izdvojila sam 15.000 dinara za udžbenike i 13.000 dinara za dvodnevnu ekskurziju na Zlatiboru, mogla sam u Grčku da ga pošaljem. Znači, 28.000 dinara u septembru meni je teško palo a ja sam na poslaničkoj plati.

Pre dve godine u septembru kasirka u supermarketu žali se, dvoje dece ima, samohrana majka, muž od koga je razvedena ne plaća alimentaciju, treba dva kompleta udžbenika da kupi i kaže – šta da radim? Radi za 22.000 dinara. A zamislite 15.000 za jedne udžbenike, još 15.000 za drugo dete, 30.000 i dva puta po 13.000 za ekskurziju, šta je besplatno u našem osnovnom obrazovanju? Mi moramo da na obrazovanje prestanemo da gledamo kao na trošak i da počnemo da gledamo kao na investiciju.

Poslanička grupa „Dosta je bilo“ smatra da od predškolskog preko osnovnog školskog, pa sve do srednjoškolskog obrazovanja, svi troškovi vezani za boravak dece u školi, za učenje i za nastavu, moraju biti plaćeni iz budžeta Republike Srbije.

Ja vas samo molim, nemojte reći da novca nema. Novac za ovu investiciju mora da se nađe, jer ako to ne uradimo i dalje ćemo imati loše obrazovne ishode na kraju obrazovanja i imaćemo jeftinu radnu snagu za inostrane korporacije. Hvala.

Hvala ministre što ste me podsetili na nešto što sam htela da kažem, a što je jako važno, a to je da mi nikakve doslednosti nemamo u politikama, nego se one menjaju od ministra do ministra.

Kolega Obradović je bio prvi ministar od kada je ova vladajuća većina na vlasti. Moj sin je tada bio treći razred i slučajno je čuo ministra u prolazu gde kaže da će sva deca dobiti lap topove u školi. Evo, četiri godine dete me pita kada će taj lap top? Pošto ste se vas dvojica malopre tako dobro razumeli i uvažavali, ja sada vas pitam, hoće li biti nešto od tih lap topova, što je kolega Žarko Obradović, danas narodni poslanik, a nekada ministar, deci obećao i šta detetu da kažem?

Godinu dana kasnije, imali smo novog ministra koji nije potrajao, a nisam sigurna da li sam dobro ime zapamtila, Tomislav Jovanović, jel tako, on je pričao o finskom modelu. Lap topove nije spominjao.

Onda smo naredne godine već imali Srđana Verbića koji nije pričao ni o lap topovima ni o finskom modelu, nego se počelo pojavljivati dualno.

I sada, eto vas, ovo je suviše ozbiljna stvar da mi to menjamo od ministra do ministra.

Da li možemo mi da uhvatimo jedan pravac i da kažemo, idemo na finski model, pa trajaće. Hvala.

Hvala.

Moj amandman ide u sličnom pravcu kao i mog kolege Božića. Osnovna intervencija je u predloženom dodavanju člana 97a gde se nabrajaju situacije u kojima postoji potreba za stručnim usavršavanjem državnih službenika. Pod tačkom 2. se kaže – ako državni organ kasni u donošenju nekih akata koje je obavezan da donese ili probija stalno rokove koji su zakonski određeni, onda te državne službenike treba poslati na stručno usavršavanje.

Predložila se da se to briše. Smatram da je to potpuno naopaka logika, jer ako se kasni postoje dva moguća razloga, verovatno i više od dva, a ja sam smislila dva. Jedan je da je preveliki obim posla na tu količinu državnih službenika. Molim vas, mi imamo zabranu zapošljavanja u javnom sektoru. Možda se obim posla povećao i nema dovoljno ljudi i nikakvo usavršavanje tu neće rešiti problem.

Druga moguća situacija je da jednostavno imamo državnih službenika koji ne rade. Ni njemu nikakvo stručno usavršavanje neće pomoći da počne da radi.

U drugoj varijanti pod tačkom 3. na usavršavanje se šalje državni službenik čija akta koja je doneo se ispostavilo da su protivzakonita. NJemu ne treba stručno usavršavanje. NJemu treba osnovna obuka. Taj čovek je očigledno kupio neku diplomu i sada bi trebalo da ide ponovo na osnovne studije o trošku države i da nauči da radi nešto što je trebao da zna da radi pre nego što je primljen na to radno mesto.

Stoga sam predložila brisanje ova dva uslova, ove dve situacije za koje se smatra da postoji potreba za stručnim usavršavanjem, pod tačkom 2. i pod tačkom 3, jer nema apsolutno nikakve logike da u ovim situacijama, u ovoj drugoj situaciji ako neko ne zna da radi svoj posao, to nije osnov za stručno usavršavanje, to je osnov za raskid radnog odnosa. Hvala.

Hvala.

Evo još jednog amandmana kojim dosledno u, kako u prethodnom Predlogu zakona o Nacionalnoj akademiji, tako i u ovom Zakonu o državnim službenicima, u delu u kome se priča o njihovom stručnom usavršavanju, tražim dosledno da se brišu termini: „kouč“ i „koučing“.

U tri navrata do sad molila sam predlagača zakona da objasni razloge zbog kojih smo smatrali da jednu alternativnu metodu popularne psihologije treba izdvojiti u odnosu na sve ostale metode popularne psihologije i naročito u odnosu na zvanične metode koje postižu slične rezultate i staviti ih, njihove neke stručne termine, koji još i rogobatno zvuče na našem jeziku i predstavljaju tuđice, ugraditi ih u dva zakona, sad već. Ostala sam bez odgovora.

Još jednom molim predlagača zakona, koji trenutno uopšte ne sluša šta ja pričam, nego se domunđava sa svojim saradnicima, pa možda zato i ne zna da mu narodni poslanik uopšte postavlja pitanje, da objasni građanima Srbije zašto već u dva zakona ugrađujemo kouče i koučinge i zašto je toj metodi popularne psihologije data prednost u odnosu na sve ostale druge alternativne metode, a posebno u odnosu na zvanične metode psihoterapije koje postižu iste rezultate? Hvala.

Hvala.

Ovo je prvi od deset amandmana koje je predlagač zakona usvojio i svih deset se odnosi na ispravke pravopisnih, slovnih i gramatičkih grešaka.

Meni je drago da je predlagač zakona, usvajanjem ovih amandmana pokazao razumevanje za to da treba da imamo pismene zakone. Međutim, htela bih da zamolim da ubuduće kada se šalju predlozi zakona u Skupštinu, neko to ipak od lektora ili kolega koji je stručnjak za jezik pogleda, jer u ovom Predlogu zakona stvarno ima dosta slovnih grešaka. Ima ih više nego što sam podnela amandmana. Lično, ja to doživljavam kao nepoštovanje Narodne skupštine. To ne mora da znači da je vama to na umu, verovatno je brzina u pitanju, ali da ne bi ostavljali taj utisak, molim za ubuduće, naglašavam da nije samo iz vašeg ministarstva to stiglo, bukvalno iz svakog ministarstva do sad je stizalo sa pravopisnim i slovnim greškama, ali primećujem da se polako poboljšava situacija kako nam stižu novi zakoni.

Tako da, u tom smislu, samo da skrenem pažnju za ubuduće da se obrati pažnja da ipak to dođe u nekoj pismenijoj formi, jer ne možemo da se ljutimo na našu decu da su nepismena, da su ovakva i onakva ako mi iz ovog najvišeg zakonodavnog tela uporno šaljemo poruku da je to nešto prihvatljivo. Moramo primer da im pružimo. Hvala.

Hvala. Ovo je prvi od nekoliko mojih amandmana kojima sam gledala da se u ovom predlogu zakona dosledno briše bilo kakvo pominjanje „kouča“ i „koučinga“. Postoje dva razloga zbog kojih sam to predložila, jedan je lingvističke a drugi suštinske prirode.

Mi smo čuli od ministra tokom rasprave u načelu da je reč „kouč“ i „koučing“ potekla u 15. veku iz mađarskog jezika. Uz malu ispravku da nije u 15-om, nego u 16-om, to jeste donekle tačno i mi već imamo usvojenu tuđicu od te mađarske reči u našem jeziku – kočijaš i kočijašenje. Ako smo već hteli da se držimo porekla reči, najstarijega, onda smo mogli ovo da zovemo kočijašenjem, umesto što smo uzimali anglicizam pa uvodili još jednu tuđicu, preko one koje smo već odavno usvojili. Ali, to je primedba manje težine, lingvističke.

Suštinska primedba koju imam je šta će „koučing“ na nacionalnoj akademiji? To je alternativna metoda za samospoznaju. Kao što imamo medicinu, pa imamo alternativnu medicinu; kao što imamo psihologiju, pa imamo popularnu psihologiju. Znači, kočijašenje ili „koučing“ je u stvari deo popularne psihologije.

Da me pogrešno ne shvati predlagač zakona, od svih 250 poslanika ovde, sigurna sam da ću ja prva najsnažnije braniti korisnost alternativnih metoda, ali postavlja se pitanje zašto kočijašenje, a ne transcedentalna meditacija; zašto kočijašenje, a ne psihološka astrologija; zašto kočijašenje, a ne silva metod? Sve te discipline svode se na isto – pomoć u samospoznaji putem nekih alternativnih metoda koje su nastale i koje mogu biti vrlo korisne, jer ljudi često prema zvaničnim metodama imaju otklon. To kočijašenje ili „koučing“ praktično je alternativa psihoterapiji. Mnogi ljudi će da zaziru od odlaska na psihoterapiju, ali će pre da odu na „koučing“ i ako im to pomaže, u redu, ali šta će to unutar Nacionalne akademije? Šta će nam spominjanje „kouča“ i „koučinga“ u zakonu? Mislim da ih ne treba spominjati. Čak i ako ih budemo angažovali na Akademiji, ne postoji apsolutno nikakva potreba da se oni spominju u samom zakonu.

Dovoljno je da pričamo o predavačima i trenerima. Ne vidim potrebu da jednoj alternativnoj metodi samospoznaje dajemo bilo kakvu prednost nad svim ostalim metodama samospoznaje, naročito ako se uzme u obzir, pa recimo, da bi neko bio psihoterapeut, treba da ima preko tri hiljade sati iskustva u radu sa klijentima, a kouč se postaje nakon 136 sati.

Znači, ako već mislimo da su nam rezultati koje kouči postiži bitni za obuku državnih službenika, hajdemo onda da se malo vratimo na zvanične metode. I naravno, vi znate da osnovna primedba poslaničke grupe Dosta je bilo je što se uopšte osniva ova akademija. Mi smatramo da je obuka državnih službenika, njihovo stručno usavršavanje, trebalo da se organizuje unutar fakulteta, unutar zvaničnih obrazovnih ustanova, umesto što pravimo novi trošak i organizujemo jednu potpuno novu instituciju i novu strukturu kroz koju će se to raditi. Hvala.

Hvala predsedavajući.

Povreda Poslovnika, član 106. stav 1. – govornik može da govori samo o tački dnevnog reda o kojoj se vodi pretres.

Jutros smo počeli ovo zasedanje, osvrtom na događaje tokom rasprave u načelu i došli do toga da od povrede Poslovnika i od replika ne pričamo o samoj temi. Predlažem nešto revolucionarno, a to je da svaki put kada neko počne da krši Poslovnik, da mu isključite mikrofon, da ga prekinete, da mu ne dozvolite da prekrši, pa da se onda neko javi.

Pokušali ste da ga zaustavite, cenim to, ali tako što mu niste isključili mikrofon i on je nastavio, jednostavno vas ignoriše. Znači, isključite mu mikrofon i kažite kolega molim vas nemojte, hajde da probamo ponovo, pa ako opet, vi mu opet isključite mikrofon i to je jedini način, verujte mi. U suprotnom, opet će da ode diskusija u potpuno neželjenom pravcu. Sami znate da onda gubimo vreme umesto da pričamo o suštini. Hvala.

Hvala.

Povreda Poslovnika, član 128. – narodni poslanici su dužni da identifikacione kartice nose sa sobom pri izlasku iz sale Narodne skupštine. Ako narodni poslanik napusti salu, služba Narodne skupštine će odmah tu karticu dostaviti generalnom sekretaru Narodne skupštine i kartica će biti vraćena narodnom poslaniku po ulasku u salu.

Molim vas, ja sam već jednom imala ovu primedbu na drugom zasedanju. Možda bi mogla kamera da zabeleži zbog građana. Kada sam prošli put intervenisala, službenici nisu pokupili ove kartice nego su ih samo izvukli. Molim da shodno Poslovniku dosledno uzmu kartice, odnesu u generalni sekretarijat. Molim vas, na Administrativni odbor dolazi pošta, ljudi vode radne sporove oko toga da li su bili na zasedanjima ili ne, a kao dokaz se uzima izvod iz elektronskog sistema. Znači, nema potrebe ovo da radimo.

Nije teško da otklonimo ovu povredu Poslovnika i ako je otklonimo, onda nema potrebe da se glasa. Ako služba ne pokupi, onda ću insistirati da se glasa. Hvala.