DUŠAN PAVLOVIĆ

Nestranačka licnost

Rođen je aprila 1969. godine.

Osnovnu školu završio u Zagrebu, a srednju Dizajnersku školu u Beogradu.

Diplomirao na Fakultetu političkih nauka u Beogradu, a zatim magistrirao i doktorirao na Central European University u Budimpešti, Mađarska.

Kao istraživač i politički analitičar, u periodu od 1999. do 2001. godine, radio je na Institutu za evropske studije u Beogradu, dok je u periodu 2001 - 2003. radio na G17 Institutu.

Predaje na Fakultetu političkih nauka u Beogradu u zvanju vanrednog profesora od 2010. godine, a na Univerzitetu u Gracu kao profesor po pozivu predaje kurseve iz ekonomskog razvoja i ekonomske i političke tranzicije u jugoistočnoj Evropi.

Politički savetnik ministra privrede u periodu od 2013-2014. godine.

Jedan je od osnivača pokreta Dosta je bilo.

Na vanrednim parlamentarnim izborima održanim 24. aprila 2016. godine po prvi put postaje narodni poslanik.

Oženjen, otac troje dece.

Osnovne informacije

Statistika

  • 69
  • 5
  • 90
  • 1
  • 2 postavljeno / 0 odgovoreno

Pitanja građana

Inicijativa za izmene i dopune porodičnog zakona

čeka se odgovor 30 dana i 8 sati

Poštovani, U ponedeljak, 14. avgusta 2017. pokrenula sam inicijativu "Naše dete - naša odluka", za izmene i dopune Porodičnog zakona. Prema aktuelnom Porodičnom zakonu roditelji nemaju pravo da odrede potencijalne staratelje svoje dece u slučaju porodične tragedije, pa je odluka o deci...

Privatni izvršitelji

odgovoreno za 3 meseca i 22 dana i 2 sata

Molim Vas, za pokretanje inicijative za preispitivanje rada, stručnosti, morala, ponašanja i enormnog bogaćenja javnih - PRIVATNIH IZVRŠITELJA, a u smislu: 1. Autonomnosti u donošenju odluka; izuzetno široka ovlašćenja 2.

VIDI SVE POSTAVI PITANJE

Peto vanredno zasedanje , 20.09.2017.

Poštovani građani Srbije, poštovani gosti, poštovani poslanici i poslanice, da prvo kažem o čemu raspravljamo ovde. Raspravljamo o dva zakona iz oblasti obrazovanja, odnosno obrazovne politike. Jedan se kolokvijalno naziva krovni zakon, tiče se osnova sistema obrazovanja i vaspitanja, a drugi je zakon o visokom obrazovanju.

Očekivao sam od ovih zakona da nam reše neke probleme sa kojima smo se u zadnjih, recimo, pet ili deset godina veoma često suočavali, kako mi koji smo u obrazovno sistemu tako i svi građani Srbije koji su mnoge od tih problema mogli da gledaju, prate na televiziji. Zakoni se donose u dva slučaja, ili kada je neka oblast potpuno ne uređena, pa ih onda zakon uređuje, a to nije ovaj slučaj. Ili kada je oblast uređena, a onda zakon treba da popravi, ispravi ili reši neke probleme koji se vremenom u toj oblasti pojave. To su bila moja očekivanja od ovog zakona. Na žalost, za mnogo stvari koje se nalaze u ovom zakonu nije mi sasvim jasno zbog čega su uopšte prezentovane kao novi zakon kada su mnoge stvari ostale iste. One stvari koje sam očekivao da ću naći, za koje sam očekivao da će se naći rešenje, nisam našao, a mnoge stvari su, ja mislim, ili će biti pogoršane ovim zakonom. Dakle, zakon ne samo da nije rešio ili neće rešavati neke probleme koji su se vremenom nagomilali i o kojima smo mogli da slušamo dosta dugo u javnosti, nego će stvoriti, ja mislim, neke nove probleme.

Krenuću redom, pa ću nabrojati neke od ovih problema i reći ću šta zakoni, šta bi ova dva zakona trebala o njima da kažu, a ništa ne govore.

Vršnjačko nasilje, u ovom zakonu se sada prepoznaje vršnjačko nasilje, da za razliku od prethodnih slučajeva kada to nije bio slučaj, sada možemo da nešto pročitamo o vršnjačkom nasilju. Međutim, postoje mnogi mehanizmi, korisni mehanizmi, mnogi instituti koji nisu uključeni u ovaj zakon. Vi verovatno znate da je skoro dve godine u javnosti kružila verzija zakona, dopuna ovog zakona koji se kolokvijalno nazivao Aleksin zakon i koji je imao dosta temeljnu analizu i rešenja o tome kako da se predupredi vršnjačko nasilje u školama. Mnoga od tih rešenja nisu usvojena. Recimo, rešenje kao što je privremena suspenzija učenika, sporazum sa učenikom, obaveštavanje roditelja, što je takođe bio jedan veliki propust baš mislim u ovom slučaju Alekse kada roditelji nasilnika nisu bili uopšte obaveštavani o tome šta se dešava u školi.

Mislim da je takođe izostala i eksplicirana potreba da se kaže da direktor može da izgubi licencu ukoliko ne bi reagovao. Dakle, ima neka vrsta indirektne, indirektnog rešenja, ali mislim da bi trebalo to jasnije eksplicirati.

Jedan od problema koji će biti produbljen, ja mislim ovim zakonom, a koji je već počeo da se dešava, jeste rešenje po kome ministar sada, odnosno ministarstvo, odnosno Vlada može da imenuje direktore škole. Mislim, da je to potpuno nedopustivo. Znate, imenovati osobu na mesto direktora škole koju niti želi kolektiv niti žele roditelji u nekoj školi je potpuno suprotno razumu i šta sve može da se desi u takvim slučajevima imamo prilike da gledamo ovih dana u jednoj osnovnoj školi u Beogradu, tu još uvek teče protest roditelja protiv vašeg rešenja, gospodine ministre kojim ste imenovali čoveka koga ta šira zajednica ne želi. Ne znam da li ste uzeli taj primer kao relevantan kada ste pravili procenu analize ovog člana.

Vi, kao ministarstvo, ili kao država, kako god hoćete, treba da imate jednu jedinu važnu funkciju u toku sprovođenja izbora direktora, a to je da kontrolišete da li se ti direktori biraju na zakonski odgovarajući način. I, onda da možete da se mešate u ta pitanja ili da donosite neke odluke, jedino ako je sam konkurs ili izbor direktora feleričan, ako se krši zakon ili neki drugi propust. Stvarate potpuno novi problem sa uvođenjem jedinstvenog informacionog sistema prosvete gde će škole biti u obavezi da u poseban registar unose veliki broj podataka o učenicima, a dostupnost tog registra biće obezbeđena isključivo za ministarstvo, odnosno ministra.

Da budemo još malo precizniji, pored ličnih podataka učenika, tu će se unositi takođe podaci koji će nešto da govore i o obrazovnom, socijalnom i u funkcionalnom statusu učenika. Dakle, to će biti jedna potpuno nova baza podataka, dosta kompleksna, dosta složena, dosta obimna o svim učenicima koji su trenutno aktivni u Srbiji i ona ostaje i posle toga kada oni više ne budu učenici, ka da završe školu. Piše u obrazloženju, to će služiti da bi se unapredio proces obrazovanja. Bilo bi dobro da nam objasnite, možda ovde, kako će to služiti. Samo da vam skrenem pažnju da je Poverenik za informacije od javnog značaja već doneo svoj sud ili se izjasnio o ovim članovima zakona i rekao da to nije u skladu sa Ustavom.

Dobro, da kažem još nekoliko stvari o Zakonu o visokom obrazovanju, i tu ima takođe, nekoliko problema koji su se u javnosti, koji su poznati široj javnosti već duže vreme, i za koje sam ja očekivao da će biti rešeni zakonom a koji nisu rešeni. Jedan od najvećih problema su naravno, plagijati. O plagijatima se priča već tri godine, naravno radi se o plagijatima doktorskih teza, mada mogu biti i mnogi drugi. Očekivao sam da ću naći ovde malo detaljniju razradu šta je uopšte plagijat u visokom obrazovanju i kako obrazovne institucije prema njemu treba da se postave, te kako ministarstvo, odnosno država treba da reaguje ako se te obrazovne ili visoko obrazovne institucije prema njemu uopšte nikako ne postave. To je sadašnje stanje.

Dakle, znamo svi vrlo dobro da je jedan ministar optužen za to da ima plagirani doktorat, da je jedan gradonačelnik optužen i da je dokazano zapravo u analizi koju niko neće da prihvati da ima plagirani doktorat, da postoje predsednici opština za koje se pokazalo da imaju plagirane, da li master ili doktorske radove, da za to postoje dosta precizne, sređene analize, kompjuterske, softverske analize koje su to pokazale, a da niko ne želi da reaguje.

Mi ćemo predložiti da se u ovaj zakon uvede princip akademske čestitosti koji bi onda obavezao sve zaposlene u visokoškolskim ustanovama, da onda na odgovarajući način reaguju kada treba u slučaju plagiranih doktorata.

Ovo se odnosi kako na plagirane doktorate tako i na autoplagijate, dakle bilo koja vrsta krađe čak i od samog sebe intelektualne svojine da bi se napredovalo u karijeri, dobio posao, bi trebalo sa akademske strane na bilo kojoj visoko školskoj ustanovi da bude apsolutno neprihvatljivo.

Zbog čega ste vi propustili da regulišete način na koji će ministarstvo reagovati kada ovo bude slučaj, a nije mi poznato, ako možete da mi odgovorite na to. Imamo potom poseban problem koji se javljao često prošle godine i prethodnih godina u javnosti, a koji se odnosi na izbor zvanja na univerzitetima.

Bilo je nekoliko slučajeva u zadnje tri ili četiri godine da su ljudi koji su zaposleni kao profesori na univerzitetima, gubili posao, iako ne samo da su ispunjavali sve kriterijume zakonske i one koji se nalaze u pravilnicima za izbor zvanja, nego su trebali da budu unapređeni u viša zvanja, a izgubili su posao.

Daću vam neke primere, kolega Grdešić, kolega Medenica, koleginica Blagojević, kolega Ostojić. Zamislite, kolega Ostojić izgubio je radno mesto nekoliko godina uoči penzije, zato što nije ostavio dobar umetnički dojam.

Dakle, čovek se prosto zapita na koji način se obavlja izbor na univerzitetu u više zvanje? Može li neko da jednostavno ne glasa za izveštaj za izbor u više zvanje i da ta osoba koja je kandidat, izgubi radno mesto. To se desilo u nekoliko slučajeva koje sam ovde nabrojao i to je nedopustivo. To stvara jednu potpunu neizvesnost među nastavnim kadrom, stvara jednu samovoljnost među onima koji o tome odlučuju.

Zakon je trebalo da predloži neke kriterijume po kojim bi se znalo kada neko može da bude biran u više zvanje, a kada ne može.

Mi smo predložili nekoliko amandmana koji malo preciznije regulišu ovo pitanje, a ja bih voleo da ih pogledate i da kažete šta mislite o njima.

Imamo onda razvlašćivanje ili demontažu postojećeg sistema obrazovanja, kako na nivou osnovnog, tako i na nivou visokog obrazovanja zato što su se nacionalni saveti koji su se bavili mnogim važnim pitanjima, na oba nivoa, sada ovim zakonom razvlašćuju. U slučaju visokog obrazovanja, nadležnost, najvažnija, a to je akreditacija prelazi u ruke potpuno novog tela koje ćete birati vi, ministre.

Dakle, cela stvar se sada pomera sa Narodne skupštine u ruke ministarstva i ministra, koji će postavljati ljude koji su mu politički bliski i koji će onda moći da donose odluke o tome koji fakulteti mogu da rade, a koji ne mogu.

Znate, ja sam sinoć razmišljao o tome zbog čega se ovaj član uopšte donosi. Ja sam mislio, kako u Skupštini tako i u Vladi postoji jednakost u razmišljanju. Dakle, većina u Skupštini ne bi donela nikakve drugačije odluke po tom izboru pitanja, članova Nacionalnog saveta, u odnosu na ministra, ministarstvo ili Vladu. To su isti ljudi, iz iste koalicije, iz iste grupe.

Po prethodnom rešenju je Narodna skupština birala članove Nacionalnog saveta. Zašto bi sada prelazila u ruke ministarstva? Oni mogu da se izaberu i u Skupštini i onda mi je zapravo sinulo sinoć kada sam razmišljao, ali kad ih bira ministar, onda nema rasprave, pa javnost ne može da vidi, nego, ministar lepo sedne u kancelariju, napiše spisak onih koji su mu podobni i to onda objavi javnosti kao članove Nacionalnog saveta.

Ovde, kada se ti ljudi biraju u Narodnoj skupštini, postoji neka diskusija, pa neko može da kaže da možda neko od njih nije kvalifikovan ili je radio nešto što ga ne preporučuje za tu funkciju, pa javnost barem može da zna, a sad neće ni znati. S obzirom na opšti nivo pada medijskih sloboda koji se dešava od 2014. godine u ovoj zemlji, mislim da to što ste predložili je dosta u skladu sa opštim trendom.

Dakle, javnost će imati sve manje i manje prava da zna šta se dešava u bilo kojoj oblasti javne politike, u obrazovanju, zdravstvu, gde god.

Mi smo predložili da način na koji se bira Nacionalni savet ostane kakav je bio, dakle, da ga i dalje bira Narodna skupština i da se Nacionalnom savetu ne oduzima ovaj važan prerogativ, ovlašćenje koje je do sada imalo.

Nije bio rad Nacionalnog saveta do sada idealan, bilo je mnogo problema, ali bez neke posebne analize koju nam niste dostavili o tome šta je zapravo bio problem da demontirate sistem koji se teško uspostavio u zadnjih desetak godina? Ne znam kako možete da nam predlažete potpuno novo telo, koje je zavisno od vas?

Rekao bih par reči o jednoj od takođe centralnih tačaka koje su ovi zakoni trebali barem da najave da će da probaju da reše.

Kaže se u članu 8, govorim o Zakonu o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja, da je jedan od ciljeva sistema obrazovanja vaspitanje, širi obuhvat dece predškolskim obrazovanjem i vaspitanjem i sveobuhvatna uključenost učenika u sistem obrazovanja i vaspitanja.

Da li znate, gospodine ministre, da u Srbiji danas čak 41% dece ide redovno u vrtiće? Znači, 41%, a od onog najsiromašnijeg kvintila, dakle od 20% među najsiromašnijim porodicama, tek 8% dece ide redovno u vrtić. Jel ima nekih ideja kako ćete postići taj širi obuhvat dece predškolskim vaspitanjem? Da li znate koliko dece ne ide u vrtić zato što nema dovoljno novaca da plati vrtić?

Naravno, postoji zakon po kome se predviđa da baš oni najugroženiji socijalni slojevi treba da imaju prioritet i da će njima predškolsko vaspitanje biti besplatno, ali nekako baš ispada da baš oni imaju najviše problema da dođu do mesta u vrtiću. A to je zato što gradovi i lokalne samouprave koje na terenu regulišu to pitanje, kažu ovako – pa, dobro, recimo, vi ste nezaposleni, imate decu i vi možete da čuvate svoje dete. Nezaposleni ste, jeste, imate veoma niske prihode, ali imate dovoljno vremena da čuvate dete, a evo, ovi roditelji koji puno rade, imaju velike prihode, oni zapravo nemaju puno vremena pa oni mogu da upišu dete u vrtić. Dakle, praksa je baš suprotna.

U Zakonu ste dali lep cilj, ovo je hvale vredan cilj. Ali, nema nikakvih rešenja o tome kako da se on postigne. On može da se postigne tako što ćemo, recimo, u gradu kao što je Beograd, umesto u fontane i jarbole, da ulažemo u gradnju vrtića, pošto nema dovoljno vrtića za sve u Beogradu i tako što ćemo omogućiti svoj deci da imaju besplatan pristup vrtićima.

Isto tako, u članu 71. Ustava Srbije kaže se da je osnovno obrazovanje obavezno i besplatno. Kako je besplatno? Da li znate da udžbenik za đaka šestog ili sedmog razreda dostiže sada do 17 hiljada dinara? U Kosovskoj ja mislim da je isto tako, možda je jeftinije 200 dinara, gospodine Krasiću. Dakle, 17 hiljada dinara.

Kada uzmete druge troškove koje dete treba da plati tokom školovanja. Kako mislite da porodica koja ima prosečnu zaradu u Srbiji od 57.000 dinara, ovo su zvanični podaci, može to da izdrži. Ja ne znam kako to može da izdrži, a kaže se u Ustavu Srbije da je osnovno školovanje besplatno. Neko ovde ili nije pročitao Ustav ili je debelo pogrešio.

Dakle, moralo bi da se, pored ovih lepih ciljeva visokog osnova obrazovanja, daju neka konkretna rešenja koja će nam omogućiti da ostvarimo te ciljeve.

Obdaništa treba da budu pristupačna svoj deci, da budu plaćena iz budžeta grada i lokalnih opština, a osnovno obrazovanje i srednje, takođe treba da bude besplatno tako što će udžbenici za ove đake biti takođe pokriveni iz budžeta Republike, grada ili lokalnih samouprava.

Imaćemo još prilike da razgovaramo sledećih dana kad budemo govorili o amandmanima. Mi smo predali oko 400 amandmana, imamo dosta rešenja sa kojima smo hteli da vas upoznamo da razmislite o njima. Hvala vam puno.

Treće vanredno zasedanje, 19.07.2017.

Dame i gospodo, poštovani građani, ovo je jedna jako važna tema i moja diskusija će uglavnom biti da kažem nešto o tome zbog čega za ovako važnu temu nismo pozvali ljude koje treba da izaberemo i o kojima danas razgovaramo.

Znam da to nije zakonska obaveza ove Skupštine, međutim, ovo je faktički, neka vrsta konkursa. Dakle, imali smo kandidate, imali smo više kandidata koji su se prijavili za razne funkcije, odnosno koji su predloženi za razne funkcije. Da li možete da zamislite bilo kakav konkurs, bilo kakav izbor, recimo za posao za neku poziciju, a da onaj ko se prijavio ko hoće da zauzme tu poziciju, ne dođe da razgovara sa onim koji treba da ga izabere. Mislim da je to besmisleno. I, ne samo to, nego u situacijama u kojima se to ipak desilo, kao što je recimo, diskusija na jednom odboru, jedan član Narodne skupštine, jedan narodni poslanik sugeriše jednom od kandidata da ne mora da ništa priča i da odgovara na pitanja narodnih poslanika koja su oni imali za njega.

Zašto smo mi uopšte ovde danas, zašto raspravljamo ovde o ovim ljudima? Zbog čega kamere snimaju ovu sednicu? Zbog toga što treba da utvrdimo kakvi su to ljudi koji dolaze na te pozicije. Dakle, da bismo to mogli dobro da utvrdimo, da bismo dobro znali o kakvim se ljudima radi onda bi trebalo da budu ovde da saslušaju naša pitanja, da odgovore na neka od tih pitanja, da bismo mogli dobro da procenimo da li sutra treba da glasamo za njih, ili ne.

Isto to dugujemo i građanima zbog toga što prenos koji se ovde odvija je za građane Srbije koje ova tema interesuje i građani Srbije koji ovo gledaju takođe bi hteli da znaju ko su ljudi koje ćemo mi u njihovo ime da biramo na te pozicije. Međutim, oni o tome ne mogu ništa da znaju.

Da su ti ljudi danas ovde, recimo da je kandidat za Zaštitnika građana danas ovde, mogao bi da kaže kako on razume svoju funkciju, kako razume funkciju zaštitnika građana, kako će on lično da se ponaša u nekim situacijama koje su tipične za tu funkciju, ili u nekim sličnim situacijama koje su se dešavale u bližoj prošlosti.

Setite se, recimo, da je otprilike nekih godinu dana, u noći između 24. i 25. aprila prošle godine, jedan deo grada u centru Beograda razrušen, a da o tome niko navodno, nije znao, da nijedan organ nije reagovao, da je policija pozvana da interveniše, a nije intervenisala, da je komunalna policija pozvana da interveniše, a nije intervenisala i da građani čija je imovina ugrožena u tim slučajevima ništa nisu mogli da urade.

Kako bi recimo, novi Zaštitnik građana, odnosno kandidat za njega, reagovao u tim slučajevima. Recimo, to su neki tipični slučajevi gde građani više nemaju kome da se obrate, a budući kandidat bi mogao nešto da nam kaže kako on to razume. Mislim da je jako loše što nemamo te ljude prisutne ovde i što ne možemo od njih da čujemo kakve bi bile njihove reakcije. Hvala lepo.

Deveta posebna sednica , 29.06.2017.

Zahvaljujem.

Poštovani građani Srbije, rekao bih nešto veoma kratko o sadašnjem predlogu mandatarke, a što se odnosi na period dok je mandatarka bila u Ministarstvu lokalne samouprave, dok je bila ministarka. Imao bih možda dva pitanja ili dve opservacije. Voleo bih da mi odgovorite.

Bili ste zaduženi za birački spisak za prethodnih godinu dana. Još uvek birački spisak ima skoro milion glasača više nego što je punoletnih građana Srbije. Kako je to moguće? Ko su svi ti ljudi? Šta se uradili za prethodnih godinu dana da biste rešili to pitanje?

Drugo, ništa manje važno, čuli smo pre neki dan iz jednog izveštaja da je dug lokalnih samouprava, opština, gradova, komunalnih preduzeća preko milijardu evra. Šta ste uradili za prethodnih godinu dana da bi vas preporučilo da sada budete premijerka da biste na lokalnom nivou rešili ovo pitanje? Znate li kako je taj dug nastao? Umesto da se ulagalo u infrastrukturu, u obdaništa, u kanalizaciju, sve je otišlo na stranačko zapošljavanje.

Godinu dana ste ćutali o tome, kao ministarka. Niste ništa govorili o tome. Da li znate, recimo, da je Beograd jedini grad na Dunavu koji otpadne vode izbacuje direktno u Dunav, bez ikakvih prečišćivača? Tako je Beograd smanjio dug.

Dakle, ćutali ste sve vreme o tome, vidim ćutite i dalje. Na koji način mislite da rešite problem stranačkog zapošljavanja u javnom sektoru? Da li na isti način kao i u prethodnim godinu dana? Hvala lepo.

Imovinska karta

(Beograd, 29.06.2016.)

Funkcija Državni organ, javno preduzeće, ustanova, druga organizacija Izvor prihoda Interval Neto prihod Valuta Vreme obavljanja / od-do
Narodni poslanik Narodna skupština Republike Srbije Republika Mesečno 30000.00 RSD 02.06.2016 -
Profesor Fakultet političkih nauka Javni Mesečno 110000.00 RSD 01.05.2005 -
Istraživač Univerzitet u Beogradu Javni Mesečno 35000.00 RSD 01.01.2010 -
Poslednji put ažurirano: 06.03.2017, 14:09