Prikaz govora poslanika

Prikaz govora poslanika Dušan Pavlović

Govori

Poštovani građani Srbije, pred nama je Zakon o nacionalnoj akademiji za javnu upravu i još nekoliko drugih zakona. Ja ću samo o njemu govoriti. Mislim da je ovo tema koja zavređuje pažnju.

Naša načelna primedba na ovaj zakon jeste da će se, ako se ovaj zakon usvoji u obliku u kome se ovde predlaže, omogućiti da na ceo proces obuke i daljeg školovanja, usavršavanja državnih službenika, službenika u javnoj upravi bude prevelik uticaj politike i političkih stranaka.

Naš je stav da je ovakva vrsta obuke stručnog usavršavanja neophodna, da je to svakako hvale vredan pokušaj da se od državne javne administracije, javne uprave u Republici Srbiji napravi profesionalni kor, da tu dolaze ljudi koji će profesionalno da obavljaju svoj posao. Međutim, bojim se da način na koji je koncipirana Nacionalna akademija u ovom zakonu, to neće moći da obezbedi.

Ja ću da najavim, pa ću posle da elaboriram, dve važne izmene koje smo mi predložili u amandmanima koje smo uputili Skupštini Republike Srbije.

Dakle, prvo, mislimo da je pogrešno da se ceo ovaj koncept usmeri isključivo samo na javnu administraciju i javnu upravu, već bismo hteli da se obrazovanje, usavršavanje, stručna obuka za praktičan rad usmeri i na oblast javnih politika. Dakle, želimo da poboljšamo stručna znanja ljudi zaposlenih u javnoj upravi, kako iz oblasti funkcionisanja same javne administracije i javne uprave, tako i iz oblasti analize javnih politika i proizvodnje javnih politika. I, najvažnija i možda najradikalnija promena koju mi predlažemo jeste to da dok se ne steknu uslovi Nacionalna akademija za javnu upravu ne bude posebna institucija, nego bude program koji će se izvoditi na visokoškolskim ustanovama koje osniva Republika Srbija. Ja ću da obrazložim sve ovo što sam ovde sada ukratko naveo.

Dakle, šta je zapravo poenta ove Akademije? Zašto uvodimo ovakvo dodatno obrazovanje, dodatno unapređivanje znanja koje imaju zaposleni u javnoj upravi? Zbog toga što se javna uprava, potrebe i društvo neprekidno menja. Dakle, neophodno je, kao i svi u privatnom sektoru, da se i javni sektor neprekidno prilagođava promenama koje nastaju u društvu, u privredi i u drugim oblastima javnog života.

Recimo, jedna od tih stvari, koja se već duže vreme sprovodi svuda po svetu u okviru Sigma projekta, na koje se i ovaj zakon u obrazloženju poziva, jeste, recimo, da se poboljša administrativna transparentnost državnih odluka, da se javna administracija ponaša u skladu sa nekim etičkim principima, da se potrebama građana izlazi sa više pažnje, sa više motivacije da se građanima pomogne, da se uvažava pravo žalbe na administrativne odluke građana, da se čuva zaštita podataka građana, recimo, podaci koji se odnose na neke njihove privatne informacije itd, da se recimo, stvari kao što su hotlajn za građane, gde bi se građanima izašlo u susret tako da im se daju neophodne informacije koje se tiču rada u javnoj upravi.

Sve su ovo prakse koje su, recimo, u zadnjih 10 godina u Srbiji veoma nezgrapno počele da ulaze u javni sektor, a pre 10 godina, ili tokom 90-ih godina nisu uopšte bile poznate.

Dakle, menja se atmosfera u društvu, menja se način na koji građani vide javnu upravu, pa javna uprava mora da prati te trendove. Treba nam efikasnija javna uprava, sa većom motivacijom, koja više izlazi u susret građanima.

Sad imam jedno pitanje tu. Da li je zaista za ovakav nivo promena i adaptacije koji su nam potrebni neophodno da postoji Nacionalna akademija za javnu upravu. Mnoge od tih stvari mogu da se promene već odmah. Ako, recimo, u Skupštini Srbije predsednica parlamenta skrati diskusiju za 255 minuta, potpuno mimo bilo kog zakona, ta poruka izlazi u javnost, a onda državni službenici koji rade u javnoj upravi dobiju poruku koju protumače ovako – ako predsednica Skupštine može da krši Poslovnik, zakone itd, što ih ne bih kršio ja?

Znate, za takve stvari vam nije neophodna Nacionalna akademija. Potrebno je samo da postoje ljudi koji savesno i po zakonu obavljaju svoj posao. To je, recimo, jedna stvar koja može da se promeni odmah, bez bilo kakvih uvođenja javnih akademija kao institucija.

Promene koje se dešavaju u društvu veoma često se odnose, takođe, i na nove zakone koji se donose, kao i na nove politike koje država, odnosno Vlada sprovodi. I tu, takođe, zaposlenima u javnoj upravi trebaju neophodna nova znanja. Ona prevazilaze ovaj prvi nivo znanja o kome sam malopre govorio, dakle, izlaženje u susret građanima, efikasnija javna uprava, etično ponašanje javne uprave, to je sve jedan nivo, da kažem, koji može da se reši bez nekog posebnog institucionalno utemeljenog obrazovanja.

Ali, kada dođe novi zakon ili kada treba da se sprovodi nova politika, stvari su malo komplikovanije. Ko će da vrši obuku državnih službenika kada se usvoji novi zakon, recimo, iz oblasti ljudskih prava ili iz oblasti energetike, zaštite čovekove okoline, ako se desi, recimo, reforma zdravstva, pa se uvede privatno osiguranje kao obavezno? To zahteva kako promenu zakona, tako i promenu javne politike. Ko će vršiti obuku državnih službenika ili zaposlenih u javnoj upravi onda? Pa, vršiće ljudi koji se time i između ostalog bave, koji su zaposleni na visokoškolskim ustanovama u Republici Srbiji. To su ljudi koji rade na univerzitetima u ovoj zemlji ili na naučno-istraživačkim institutima u ovoj zemlji, kako javnim, tako i privatnim.

U tom smislu mislim da postoji, pošto će ti ljudi da vrše obuku ljudi zaposlenih u javnoj upravi, i ti ljudi će onda biti, jednostavno, zaposleni, verovatno će oni biti zaposleni ili angažovani na Nacionalnoj akademiji, onako kako ste vi zamislili, zbog čega onda se cela ta stvar i ne bi obavljala na visokoškolskim ustanovama? Ovaj predlog ima još prednosti. Ja ću da kažem nešto još o njima za koji minut.

Drugo, zbog čega nam je potrebna analiza javnih politika kao sastavni deo obuke državnih službenika? Zbog toga što veliki deo državnih službenika uopšte ne razume šta podrazumeva sprovođenje jedne politike, bez obzira o kojoj se politici radilo, može biti zdravstvena, obrazovna, kulturna, ekonomska. Kako se to vidi? Vidi se tako što, recimo, kada dobijemo u ovoj Skupštini zakone koje treba da usvajamo, u onom delu gde se nalazi obrazloženje zakona, veoma često se dešava da obrazloženje zapravo predstavlja puko ponavljanje članova zakona. Taj koji je pisao obrazloženje uopšte ne razume u čemu je smisao i šta bi trebalo da bude efekat zakonskih odredbi koje su došle ovde u Skupštinu na usvajanje.

To nije uvek slučaj. Recimo, vaš zakon, ovaj zakon je dosta dobro obrazložen. Vidi se da ga je pisao neko ko se razume u javnu politiku, ali verujte, ima dosta zakona koji stižu u Skupštinu. Ja sam prosto bio šokiran da vidim da u obrazloženjima zakona stoji prepričavanje onoga što piše u samim odredbama. Dakle, neko mi samo drugim rečima prepričava šta piše u članu 1, članu 2, članu 3, članu 4. A, onda dođe ministar ili neki državni službenik koji bi takođe trebalo da bude upućen u javnu politiku, pa onda prepričava čitajući sa papira to obrazloženje i potroši ovde 20, 25 minuta na ono što smo već sami mogli da ovde pročitamo.

Jedna od važnih stvari koje je takođe vezano za koncept javne politike i zbog čega bi svi zaposleni u javnoj upravi, bez obzira u kom ministarstvu ili na kom nivou vlasti ili u kom delu javnog sektora rade, trebalo da znaju jeste i analiza troškova i koristi. Mi veoma dugo i veoma često kuburimo sa problemima koji se odnose na ovu vrstu analize i koji nam daju zakonska rešenja i guraju zemlju da sprovodi politike od kojih ima više štete, a malo koristi.

Daću vam, recimo, jedan primer o kojem smo ovde razgovarali prošle nedelje, a to je primer obrazovne politike, gde je bio predlog da država izdvoji, obaveže se da izdvoji novac za kupovinu školskih udžbenika za svu decu, kao i za besplatan pristup obdaništima za svu decu.

Sad, neko je ovde nekoliko puta ponovio iz vladajuće većine da za to nema para u budžetu. Naravno da nema para, kada se troši na stvari kod kojih socijalna korist nije velika. U Beogradu se, recimo, veliki deo novca troši na stvari kao što su fontana ili kao što su jarboli od kojih će imati korist ne znam tačno ko, a onda se posle kaže – nema novca da sagradimo više vrtića da bi sva deca imala besplatan pristup njima. Koja je socijalna korist od fontane kojoj nijedan pešak ne može da priđe u centru Beograda?

Voleo bih, recimo, da sam video analizu troškova i koristi takvog …

(Blaža Knežević: Da se okupate.)

Da se okupam, jel? Odličan komentar.

Voleo bih da vidim analizu troškova i koristi onog analitičara koji je predlagao takvu vrstu potrošnje javnih fondova, da vidimo koja je zapravo propuštena šteta koja je nastala tako što smo dva miliona dinara uložili u fontanu. Koliko je vrtića, recimo, za to moglo da se izgradi?

Evo još nekoliko stvari koje su posebno problematične u ovom zakonu, a tiču se načina na koji se konstituišu ovi organi ove nacionalne akademije. Gospodine ministre, ko bira direktora nacionalne akademije, da li znate? Ja ne znam, pošto u ovom zakonu nema ni jedna jedina reč o tome kako se bira direktor nacionalne akademije.

(Vojislav Šešelj: Na konkursu.)

Na kom konkursu, gospodine Šešelj, u kom to članu?

Druga stvar, pošto će to biti neka vrsta obrazovne ustanove, ova akademija, tako se predviđa ovim zakonom, kaže se da je sistem akreditacije te institucije izmešten iz postojećeg sistema akreditacije u Republici Srbiji. Dakle, svi univerziteti koji apliciraju za akreditaciju imaju jedan nivo standarda koji trebaju da ispune, ali nacionalna akademija, koja je zapravo možda jedna od najvažnijih institucija, kako je predložena ovim zakonom, će imati potpuno druge standarde, a te standarde će, kako možemo da pročitamo u obrazloženju ovog zakona, raspisivati ministar, propisivati ministar.

Dakle, pretpostavljam, pošto nema odgovora na pitanje kako se bira direktor, da će direktora da bira ministar, ministarstvo ili Vlada. Da će, takođe, ceo sistem da aminuje, u smislu akreditacije programa, takođe Vlada i da ćemo onda dobiti jednu instituciju koja će biti po svom karakteru potpuno politička.

Šta se dešava kada su stručne institucije, koje treba da usavršavaju i dopunjuju znanja ljudi koji treba stručno da obavljaju svoj posao, pod uticajem politike? Videli smo pre neki dan, kada je jedna, po definiciji stručna institucija, koja čak i u Zakonu ima odrednicu da njen direktor ne sme da bude stranački čovek, radi svoj posao tako što kao problem Državne bezbednosti uzima pevača folk muzike i onda propituje da li je on možda…

(Vladimir Orlić: Da li je to tema?)

Jeste tema, slušajte pažljivo.

Dakle, jedna stručna profesionalna institucija koja uzima folk pevača i ispituje ga sa sumnjom da je možda napravio pesmu koja je protivna nacionalnim interesima Republike Srbije. Kako je došlo do ovoga? Tako što ste postavili na mesto direktora te institucije stranačkog čoveka, stranačkog funkcionera. Političkom odlukom.

Recimo da vam dam drugi primer, sa akreditacijom univerziteta. Nekoliko puta se univerzitet čije delovanje ovde vezujemo za jednog narodnog poslanika, da budem potpuno otvoren gospodina Zukorlića, prijavio Akreditacionoj komisiji u zadnjih 10 godina da dobije akreditaciju za taj univerzitet. Dva puta je bio odbijen jer nije ispunjavao standarde, a onda je 2015. godine Vlada Republike Srbije mu dala kard blanš rešenje po kome njegov univerzitet može slobodno da radi, sve dok se proces akreditacije ne završi.

Znate, ako tako univerziteti dobijaju akreditaciju i ako će nacionalna akademija tako da dobije akreditaciju, onda će to da se svede na jedno veliko ništa, na još jednu stranačku instituciju gde će usavršavanje, pretpostavljam, dobijati samo stranački kadrovi da obavljaju neku stranačku delatnost u javnoj upravi.

Rekao nam je gospodin ministar juče da je poenta ove nacionalne akademije da se državni službenici, ljudi u javnoj upravi prema građanima obraćaju ljubaznije i da budu bolje upućeni. Gospodine ministre, to već sada može da se uradi bez ikakve akademije. Samo treba u ovoj Skupštini, recimo, da se vidi da se svi tako ponašaju jedni prema drugima, da se ne krši Poslovnik i zakon, da se dobacuje dok drugi govore…

(Vojislav Šešelj: Ne postoji.)

Ne postoji, pošto ga je predsednica Skupštine poništila svojim aktima.
Naravno, sve vreme govorim o zakonu predsednice.
Naravno, hvala što me podsećate na moju dužnost.
Dakle, sve to što ste rekli juče ili mnogo toga što ste rekli juče može da se postigne tako što ćemo, recimo, u ovoj Skupštini da počnemo da se ponašamo tako, pa će državni službenici videti kako treba da se ponašaju prema građanima, jer šikaniranje ljudi u Skupštini je zapravo indirektno šikaniranje građana. Nisam ovde došao zato što sam sam hteo ovde da dođem, sam sam nekako ušao ovde, nametnuo se, nego me je neko birao na izborima da ga ovde zastupam. Šikanirajući mene, šikanirate i te ljude koji su mene birali. LJudi u javnoj upravi će to da vide kao poruku kako treba da se ponašaju.
Dakle, umesto da napravite novu javnu kulturu u javnom sektoru, što bi ova akademija, između ostalog, trebala da radi, da napravite novi sistem ponašanja državnih i javnih funkcionera prema građanima, napravićete od te institucije, ako usvojite ovakav zakon, stranačko telo, odnosno pojačaćete stranačku kulturu u tom jednom telu koje je važno.
Znate, NJegoš je rekao – što se grbavo rodi, vreme ne ispravi. Ako grbavo napravite ovu instituciju, koja je veoma važna, mnoge zapadne zemlje je imaju, godinama i godinama nećemo moći da otklonimo nedostatke koji se budu stvorili sa njenim nastankom. Hvala.
Zahvaljujem predsedavajući.

Ja bih hteo da kažem da je ovaj amandman koji se odnosi na kupovinu besplatnih udžbenika za sve đake u Srbiji, kako u osnovnim, tako i u srednjim školama, očigledno je da ova Skupština ne želi da raspravlja o tome i zbog toga je i isključila predstavnika, odnosno oduzela reč poslaniku, koji je predložio ovaj amandman. Hvala.
Ovo je amandman, gospodine Krasiću, kojim se predlaže kupovina besplatnih udžbenika za svu decu u Srbiji, kako u osnovnim, tako i u srednjim školama. Dva dana smo o tome raspravljali i dva dana pokušavate da zaustavite ljude koji hoće da to predlože barem da o tome raspravljamo.

Hajde, barem recite šta mislite o tome da javnost Srbije može da zna. Hvala.
E, ovo je amandman koji se odnosi na stranačko delovanje u osnovnim školama. U zakonu, odnosno u Predlogu zakona piše da je to zabranjeno, međutim, ne piše da se odnosi na državne funkcionere.

Tako da sam ja ovde predložio da se član o zabrani stranačkog delovanja i organizovanja u školama odnosi i na narodne poslanike, na predsednika republiku, sudije Ustavnog suda, članove Vlade, javne tužioce, zamenike javnih tužioce i sve druge koje bi mogle da vrše stranačko ili političko delovanje u školama.

Mislim da je u poslednjih nekoliko decenija to veoma prisutno u našim školama, kada državni funkcioneri, predsednici Republike, predsednici Vlade, ministri, dolaze kao stranački ljudi, dakle, ne kao državni funkcioneri nego kao stranački ljudi, recimo sadašnji predsednik Republike dok je bio premijer je to veoma često radio, a i prethodni predsednik Republike dok je bio predsednik Republike, takođe to, s vremena na vreme radio.

Mislim da bi bilo dobro da se ovaj amandman usvoji da bi konačno sprečili zloupotrebu dece u stranačke potrebe. Lokalni funkcioneri, takođe veoma često dolaze u osnovne škole, slikaju se sa decom, onda to stavljaju na svoje veb sajtove, i to promovišu kao stranačku aktivnost.

Gospodine ministre, vi niste stranački čovek, na svu sreću, nadam se da ćete do kraja mandata ostati nestranački čovek.

Šta mislite kada bi se u vašoj školi tako nešto dešavalo. Dođe, recimo neki ministar ili predsednik opštine, pa onda u vašoj školi agituje za svoju stranku. Siguran sam da to ne biste dozvolili, zato bi bilo dobro da prihvatite ovaj amandman. Hvala.
Ovo je takođe amandman koji se odnosi na plaćanje udžbenika iz budžeta za sve đake u Srbiji, kako osnovnih, tako i srednjih škola. Samo bih hteo da pročitam zašto je Vlada odbila ovaj amandman. Dakle, Vlada ne želi da za svu decu obezbedi udžbenike u Srbiji. Kaže – amandman se ne prihvata, jer nije u skladu sa koncepcijom Predloga zakona. Znači, koncept ovog zakona je da roditelji moraju sami da snose troškove kupovine udžbenika za svoju decu. Hvala.
Ovde se radi o tome da roditelji imaju malo veću ulogu u organima koji odlučuju u školi. Mislim da je sadašnje iskustvo, po kome su roditelji sve manje i manje uključeni u donošenje važnih odluka o tome ko će biti direktor škole, koji će se udžbenici kupovati za školu i mnoge druge stvari, jako loše za opšti demokratski duh našeg društva.

Dakle, kao što znate, recimo, prilikom postavljanja direktora više roditelji neće imati nikakvu mogućnost da odlučuju, a upravo se trenutno odvija jedan protest u Zemunu, gde roditelji jedne škole protestuju zbog toga što je direktor te škole smenjen od strane Ministarstva prosvete i zbog toga…

(Zoran Krasić: Po ovom?)

… Još ne po ovom, ali po ovom će biti još lakše.

Dakle, smenjen od strane Ministarstva prosvete, postavljen je novi direktor koga niti zajednica nastavnika te škole, niti zajednica roditelja te škole žele.

(Zoran Krasić: Niti učenici. )

Pa sad to ne znam, gospodine Krasiću. Možda vi znate, ja ne znam.
Kako to predsedavajući se uvek loše snalaze sa predsedavanjem kada neko iz opozicije govori, a kada govori neko iz pozicije sve teče kao hladna voda.
Dakle, roditelji trenutno protestuju, gospodine predsedavajući i gospodine ministre…
(Dragana Barišić: Da li je to po amandmanu?)
Pa, pratite diskusiju ako možete, pošto predsedavajući malo ima problema sa vođenjem sednice.
Dakle, roditelji trenutno protestuju u jednoj školi u Zemunu zbog toga što je ministar smenio direktora te škole, postavio drugo lice koje niti roditelji žele, niti nastavni kadar te škole želi.
Ovim amandmanom se predlaže da roditelji ostanu uključeniji još više zapravo zbog toga što njihova deca idu u tu škola. Deca, naravno ne mogu da znaju, ne mogu da donose odluke o tome ko treba da bude direktor, ali roditelji njihovi o tome mogu da odlučuju.
Imao bih nekoliko pitanja.

Prvo pitanje je za ministra prosvete, koji je ovde u Skupštini ovih dana, ali već nekoliko puta odbija da eksplicitno kaže šta se zapravo dešava u Osnovnoj školi „Svetozar Miletić“ u Zemunu. Juče smo saznali u javnosti nekoliko informacija o tome zbog čega je zapravo smenjen direktor te škole. Kao što znate, da obavestim javnost, već nekoliko nedelja teku protesti roditelja te škole zbog toga što je smenjen direktor u toj školi. Ministar nas je obavestio da je smenjen zbog toga što je prosvetna inspekcija pronašla nekoliko nepravilnosti u njegovom radu. Evo da pročitam i da pitam ministra da li je moguće da su to zaista nepravilnosti zbog kojih neko može da bude smenjen. Kaže – inspekcija je zatekla da je jedan profesor geografije predavao geografiju, a imao je diplomu geografskog fakulteta. Onda kaže, pronašli su da je zapisnik školskog odbora vodio sekretar škole, a ne roditelj, i da je jednom nastavniku dva puta produžen ugovor na određeno vreme zato što je menjao koleginicu na trudničkom bolovanju. Znate šta, ovako može bilo koji direktor da bude smenjen bilo čega, ako su ovo validni razlozi.

Saznali smo takođe da je prosvetna inspekcija deset puta bila u toj školi u zadnjih godinu dana u toj školi. Da li je to tačno? Zbog čega je ta škola toliko atraktivna za prosvetnu inspekciju? Molio bih ministra da se izjasni o tome.

Drugo pitanje je za Aleksandra Vučića, tadašnjeg predsednika Vlade, njemu smo u zadnjih nekoliko nedelja i meseci postavili 26 pitanja, ni na jedno nije odgovorio. Sada bi mu postavili 27. pitanje. Da li je činjenica da je SNS napravila koaliciju sa Ramušem Haradinajem na Kosovu zapravo još jedan uvod u promenu Ustava po kome će iz Ustava biti izbačena preambula Ustav? Da li znate da je za promenu ustava inače potrebna izlaznost od 50% i da onda polovina od toga mora da se izjasni za promenu ili protiv promene Ustava? To je jako teško ostvarivo. Da li je tačno da se sve ovo radi na Kosovu da bi američka administracija i EU sklapala oči pred neprekidnim spuštanjem demokratskih prava i sloboda u Srbiji? Zar nije bilo bolje da probamo da saradnju sa Amerikancima povodom kosovskih pitanja napravimo na nekim potpuno drugačijim osnovama?

Evo, pored mene ovde imam u ruci jedan dokument, kratak elaborat, koji je predsedniku, dok je još bio šef bezbednosnih službi, uputio moj kolega sa fakulteta Miroljub Jeftić, gde mu ukazuje na sve veću radikalizaciju proislamskih elemenata na Kosovu, gde mu nudi objašnjenje kako bi stvar mogla u tom pravcu da se potera. Znate li da je sa teritorije Evrope u rat za islamsku državu otišlo najviše ljudi upravo sa teritorije Kosova? Šta će biti kada se svi ti ljudi vrate na Kosovo? Jel misle da će oni da sede skrštenih ruku? Mislim da bi bilo važno i vredno da se razmotri da li ovakva jedna strategija može da se uključi u državnu bezbednosnu politiku, pogotovo politiku na Kosovu.

Konačno, pitanje za Maju Gojković, predsednicu Skupštine, koja je zapravo dužna da vodi računa da se poštuje Poslovnik u ovom domu i da na sva ova pitanja koja mi neprekidno postavljamo svakog utorka i četvrtka dobijemo odgovor u roku od 15 dana. Ovo nije moja slobodna procena, ovo piše u Poslovniku. Dakle, pitanje za Maju Gojković, kojoj smo 17 puta postavili ovo pitanje i 17 puta nema nikakvog odgovora, evo i 18. put, kada ćemo početi da dobijamo odgovore na ova pitanja koja vam postavljamo? Kada će konačno sazvati kolegijum Skupštine i doneti plan i program rada Skupštine? Ovo su poslovničke obaveze za predsednika Skupštine. Kada će staviti predlog o njenoj smeni na dnevni red, što je sama javno obećala pre nekoliko meseci? Molim predsednicu Skupštine da mi pismeno dostavi ove odgovore, da ne komentariše javno bilo čije izlaganje ovde u vezi poslaničkih pitanja, nego da uradi ono što je njena zakonska obaveza. Hvala.
Zahvaljujem.

Podneo sam amandman na ovaj član koji se tiče ujednačavanja šansi za životni uspeh svih građana Srbije, pa sam nakon svih ovih tačaka koje utvrđuju ciljeve, dodao amandman koji glasi da je cilj obrazovanja i vaspitanja da ujednačava životne šanse za životni uspeh svih građana Srbije, tj. dece koja se nalaze u predškolskim i školskim ustanovama.

Amandman je odbijen, sa sledećim obrazloženjem: „Amandman se ne prihvata, budući da nije jasno na šta se odnosi predloži termin ujednačavanja šansi za životni uspeh svih građana Srbije“, uz napomenu da su šanse za obrazovanje i vaspitanje već propisane.

Dakle, sa jedne strane nije jasno, a sa druge strane izgleda da je jasno, pa se kaže da je to već propisano. Ne znam ko je pisao ovo, ali, ako ste čitali amandmane koje sam ja predložio, tamo se veoma jasno kaže šta ja podrazumevam pod jednakošću šansi.

Dakle, jednakost šansi je kada imate decu koja dolaze iz različitog životnog okruženja. Neka dolaze iz bogatijih porodica, neka iz siromašnijih. Oni koji dolaze iz bogatijih porodica imaju veće šanse za životni uspeh. Oni koji dolaze iz siromašnijih imaju manje šanse za životni uspeh.

Zašto sam stavio to ovde? Zbog toga što, recimo, kada se radi o predškolskom vaspitanju, ono i dan danas još uvek nije podjednako pristupačno svoj našoj deci. Neka deca imaju više mogućnosti da upišu vrtiće, neka imaju manje šanse da upišu vrtiće. Iz prakse saznajemo da baš ona deca koja dolaze iz boljestojećih porodica imaju veće šanse da upišu vrtiće. To se onda prevodi i u bolje uspehe u školi, bolje uspehe u srednjoj školi, na fakultetima i u životu.

Mi hoćemo da ujednačimo te mogućnosti tako što ćemo obavezati, ovo je jedan opšti član koji obavezuje sve predškolske i školske ustanove da svima omoguće da otvore svoja vrata za svu decu, a to može tako što ćete propisati, doneti načelni stav da su vrtići plaćeni iz budžeta za svu decu.

Ministar je, inače, rekao da je to dobra ideja pre neki dan, samo zašto se to onda to ne ubaci u zakon, pa se kaže – hoćemo da ujednačimo šanse svih građana Srbije tako što ćemo da im omogućimo da u vrtiće dolaze tako da ne plaćaju ništa, da u osnovnim školama imaju besplatne udžbenike. To je bila suština ovog predloga. Hvala.
U ovom amandmanu sam predložio da se u članu 16. promeni ceo član zapravo i da se kaže da nadzor nad primenom ovog zakona vrši Ministarstvo u skladu sa obrazovnom politikom.

Zašto sam podneo ovaj amandman? Zbog toga što Ministarstvo treba da radi zapravo jednu jedinu stvar koja se tiče primene obrazovne politike, ono treba da nadzire način na kojim se sprovodi ovaj zakon, a kojim se sprovodi obrazovna politika. Šta međutim Ministarstvo radi? Ono je prepisalo u nekim drugim članovima ovog zakona koja sam takođe pokušao da promenim, da ono može da se meša u sam obrazovni proces, recimo tako što će da postavlja direktore osnovnih i srednjih škola. Znate, potpuno je nedopustivo da imate član zakona ili takav obrazovni sistem u kojima se ministar svojevoljno meša u rad obrazovnih ustanova tkao što postavlja direktore.

Znate, mi već imamo dosta lošu praksu u nekim drugim javnim ustanovama, kao što su, recimo javna preduzeća, gde Vlada postavlja direktora javnih preduzeća, pa onda ti direktori zapošljavaju stranačke kadrove po tim javnim preduzećima. Javna su preduzeća puna takvih kadrova. Hoćemo li sad isto to da uradimo i u osnovnim i srednjim školama?

Dakle, prvo će da ministar postavi stranačkog direktora škole, a onda će vremenom taj direktor škole početi da postavlja svoje stranačke kolege kao nagradu za izbornu kampanju, recimo, koja se desila u prethodnih šest meseci.

Urnisali ste već javna preduzeća, urnisaćete i osnovne škole. Ministre, vi niste stranački kadar, molim vas da se ponašate u skladu sa tim. Nemojte dozvoliti da se ovakav član prihvati. Hvala.
Zahvaljujem.

Podneo sam amandman na član 31. u koji dodajem još jedno ovlašćenje školske uprave, po kome ona vodi evidenciju o izrečenim kaznama suspenzija učenika i o stručno pedagoškom, psihološkom radu učenika za vreme trajanja udaljavanja sa nastave.

Ovo je, inače deo Aleksinog zakona, koji je nekoliko godina kružio po ovoj Skupštini i dobio puno obećanja od predstavnika SNS, pogotovo predsednice Parlamenta iz prošlog saziva, koji, nažalost, nije našao svoje mesto u ovom zakonu.

Dakle, ja sam predložio nekoliko članova koje se odnose na inkorporaciju Aleksinog zakona u ovaj zakon, koji su svi odbijeni.

Poslušajte, molim vas, obrazloženje Vlade zbog čega je, recimo, ovaj amandman o suspenziji učenika nasilnika odbijen.

Kaže ovako – Amandman se ne prihvata, jer nije u skladu sa koncepcijom Predloga zakona u pogledu nadležnosti školske uprave. Dakle, otprilike kažemo - mi odbijamo ovaj amandman zato što mi odbijamo ovaj amandman.

Dakle, kakva je onda koncepcija školske uprave? Ne želite da prihvatate ni jedan amandman koji je podnet u vezi suzbijanja ili prevencije vršnjačkog nasilja. I onda kažete – to nije naša koncepcija. Dakle, vaša koncepcija je vršnjačko nasilje je onda u redu, sve dok se ne desi neka jako, jako komplikovana i zaoštrena situacija da dete pogine. Onda ćete da reagujete?

Mislim da je ovo pogrešno. Molim vas da razmotrite ponovo sve amandmane koji su vezani za inkorporaciju Aleksinog zakona u ovaj zakon.
Gospođo predsednice, član 106. – poslanik može govoriti samo o tački dnevnog reda. Ja bih hteo samo da vas podsetim da je vaša dužnost da vodite računa o tome da se Poslovnik poštuje.

Pošto poslanik nije govorio o amandmanu koji je predložio, a ja ću da vam kažem šta je predložio. Dakle, on je predložio potpuno isti tekst člana, samo što je posle reči – obrazovanja, u prvoj rečenici, dodao zarez, doduše, to je na pogrešnom mestu zarez, ali…