Zahvaljujem.

Poštovani građani Srbije, poštovani gosti, ja ću da govorim samo o jednom zakonu, pošto nema previše vremena da se sve ovo obuhvati.

Radi se o Zakonu o kontrolisanim psihoaktivnim supstancama i fokusiraću se samo na jednu stvar koja se verovatno najviše očekivala od ovog zakona, a to je ideja o tome da se ovim zakonom, kao jednim od dva važna zakona kojima je to moguće da se uradi, omogući ljudima da se leče kanabisovim uljem.

Kao što znate, o ovom zakonu se priča već duže vreme, radna grupa ovog zakona je osnovana ja mislim krajem 2014. godine, dakle dosta dugo je radila radna grupa, tri i po, četiri godine.

Zakon je izazvao veliku pažnju javnosti, veoma dugo se o njemu priča u javnosti, zapravo, da budem precizan, radi se o izmenama i dopunama postojećeg zakona iz 2010. godine. O njemu se jako dugo priča upravo zbog toga što su očekivanja bila velika. Veliki broj ljudi je očekivao da se ovim zakonom konačno omogući ljudima koji prolaze kroz teške patnje u različitim vrstama bolesti, kojima bi moglo da bude bolje ili kojima bi bilo lakše kada bi koristili kanabisovo ulje.

Nažalost, to se ovim zakonom nije desilo. Veliki broj ljudi je još jednom razočaran ovim. Da bi se videlo koliko su očekivanja bila velika, ako odete na „Jutjub“ i ukucate – Kanabisovo ulje, pacijenti, svedočenja, videćete ogroman broj klipova svedočenja živih ljudi, naših savremenika, građana ove zemlje, koji svedoče o tome na koji način im je kanabisovo ulje pomoglo u lakšem izdržavanju bolesti od kojih boluju.

Zakonsko obrazloženje se dotiče ovog problema i ja ću da ga pročitam javnosti, pošto mislim da treba da znaju. Dakle, u obrazloženju se navodi zbog čega zakon nije odobrio upotrebu kanabisovog ulja u medicinske svrhe. Da bude još jednom veoma jasno, govorim ovde isključivo o upotrebi kanabisovog ulja u medicinske svrhe. Kaže ovako: „Nisu prihvaćeni predlozi za legalizaciju ulja kanabisa u medicinske svrhe obzirom da je stav stručne javnosti da ne postoje kliničke studije na ljudima koje bi potvrdile ove stavove, kao i na činjenicu da postoje registrovani lekovi na bazi kanabisa, zbog čega nema osnova uvoditi legalizaciju ulja kanabisa za medicinsku upotrebu“. To je, dakle, zvanično obrazloženje.

Mene buni jedna stvar i voleo bih da mi neko od gostiju to objasni. Ako ne postoje stavovi stručne javnosti o tome da je dozvoljeno ili preporučljivo upotrebljavati bilo šta na nivou i na osnovi kanabisovog ulja, bilo kakav lek koji bi sadržao nešto od onoga što može da uradi i kanabisovo ulje, zbog čega su registrovani lekovi koji imaju sintetičke psihoaktivne supstance koje se takođe nalaze u kanabisovom ulju?

Znate šta, ako je kanabisovo ulje nedozvoljivo, onda ni lekovi koji sadrže sintetičke psihoaktivne supstance koje se takođe nalaze u kanabisovom ulju ne bi smeli da budu dozvoljeni da se prodaju. Međutim, imamo najmanje tri leka koja se prodaju i koja imaju tzv. sintetički dobijeni THC, to je psihoaktivna supstanca koja se nalazi u kanabisovom ulju, zbog čega je inače kanabisovo ulje najveći problem da prihvate i da odobre njegovu upotrebu, kao što je „dronabinol“, nabilon“, „sativeks“. Dakle, to su sve lekovi koji su u slobodnoj upotrebi, koji mogu da se kupe na recept, a sadrže sintetički dobijen THC.

Ako neko može da odgovori, ja bih molio da odgovori zbog čega je to tako? Ako može sintetički, zašto ne može prirodno?

U obrazloženju se kaže da ne postoje stavovi stručne javnosti o tome da ovaj lek može da se upotrebljava. Jel može neko od prisutnih gostiju da kaže koji su to stavovi stručne javnosti? Da li postoji neki dokument, neka studija, koju su potpisali ljudi u Srbiji koji se bave ovom problematikom, koja kaže da kanabisovo ulje nije dobro rešenje za ljude koji prolaze kroz teške patnje zbog svojih bolesti? Ja je nisam video, ali moguće da nisam naišao na nju, tako da bi bilo dobro da nam kažete to. I ne samo da bi bilo dobro, trebalo je zapravo da pošaljete u ovu Skupštinu takvu studiju ili takav stav, tako da onda i mi i cela javnost može da zna zbog čega je to problem.

Ako nema takve vrste studija ili zaključaka, u jednoj zemlji, ja to mogu da razumem, mi trošimo mnogo para iz budžeta na raznorazne stvari koje možda nisu od velikog prioriteta pa nemamo dovoljno novaca da platimo stručnjake koji će da naprave određene vrste istraživanja u našoj zemlji i da dokažu bilo šta, ili da je kanabisovo ulje upotrebljivo ili ne, onda možete da se pozovete na neke strane studije, a njih ima jako puno. Ja ću da citiram sada jednu od tih studija, koja je sintetička studija, ili studija sažetaka, koja pokazuje kakvo je trenutno stanje u naučnoj zajednici u celome svetu povodom ovog pitanja. Govorim sada o naučnim dokazima o tome kakav tretman ili kakve efekte proizvodi kanabisovo ulje u medicinskim svrhama.

Postoji studija Nacionalne akademije za nauku, inženjeriju i medicinu, koja se bavi zdravstvenim efektima kanabisa i kanabidoida, koja je obuhvatila pregled oko 100 naučnih radova u poslednjih 10-ak godina na ovu temu. Naime, 16 naučnika je dobilo zaduženje da sve ove radove pročita i da dođe do neke vrste pregleda o tome kako medicinska nauka trenutno procenjuje stanje stvari trenutno u svetu. Kaže ovako: „Čvrsti dokazi, dakle, statistički čvrsti dokazi postoje za tvrdnju da kanabisovo ulje ublažava hronične bolove kod bilo koga.“ Dakle, zamislite bilo kakav hronični bol koji imate, kanabisovo ulje može da vam pomogne. Dalje, imamo čvrste dokaze da kanabisovo ulje olakšava ili uklanja mučninu i povraćanje tokom hemioterapije. I konačno jedna od najvažnijih stvari, možda, jer je ta zajednica u Srbiji možda najglasnija do sada, pomaže kod spazma kod multipleks skleroze.

Dakle, ja sam razgovarao sa nekoliko ljudi koji boluju od multiple skleroze, koji koriste kanabisovo ulje, koji su, recimo, imali dijagnozu 90% nepokretnosti, koji sada šetaju ulicama, funkcionišu u svakodnevnom životu isto kao vi i ja. Postoje neki umereni dokazi oko toga šta kanabisovo ulje može da uradi, onda kaže: povećanje apetita, pomoć kod Turetovog sindroma, smanjenja anksioznosti, takođe pomaže kod posttraumatskog, stresnog poremećaja. Postoje neki ograničeni dokazi za neke bolesti, a to sad nije važno.

Dakle, ovo je stanje discipline ili konsenzus koji postoji u svetskoj medicinskog nauci. Nije mi sasvim jasno zbog čega kod nas nije urađena nijedna slična studija i zbog čega se ljudi koji su radili ove dopune zakona nisu pozvali na to, zašto je nisu pročitali. Znači, postoje neke ranije studije, ovo je najrecentnija, publikovana je 2017. godine, dakle, malo više od godinu dana.

U drugim nekim zemljama je kanabisovo ulje za medicinske potrebe već legalizovana. Mnoge od tih zemalja su legalizovale davno, pre više od deset godina, neke su je legalizovale i nedavno. Postoje i neke zemlje koje su nama susedi koje su to uradile. Pročitaću, da bi gledaoci, odnosno birači znali da ovo nije nikakva stvar o kojoj se priča tek tako, nego da su mnoge ozbiljne zemlje već usvojile stav da kanabisovo ulje nije nikakva droga, nego da može da pomogne ljudima koji boluju od strašnih bolova. To su: Kanada, Nemačka, Hrvatska, Čile, Kipar, Češka Republika, Finska, Grčka, Izrael, Italija, Luksemburg, Makedonija, Holandija, Poljska, Španija, Peru, Rumunija, Australija, Argentina, Danska, Urugvaj i oko 20 federalnih jedinica SAD. Neke od ovih zemalja su potpuno već i legalizovale upotrebu kanabisovog ulja, čak i za rekreativne svrhe, ali neću o tome da govorim, govorim isključivo o medicinskim potrebama.

Šta je problem kod nas, koje izaziva sadašnja politika, zdravstvena politika koja se odnosi na upotrebu kanabisovog ulja? Sprečavanje ljudi da koriste to po receptu lekara, dovelo je do velikog crnog tržišta na kome se kanabisovo ulje sada prodaje. LJudi koji prolaze kroz teške bolove, kupuju ovo ulje na crno, bez obzira na to šta piše u zakonu. Mnogi od njih sa kojima sam razgovarao i čije sam ispovesti slušao, kažu veoma jasno, apsolutno me ne interesuje šta piše u Krivičnom zakonu i kakva je kazna koja je propisana za to, jer između izbora da umirem od bolova i da pravim krivično delo i da mi bude bolje, biram ovo drugo.

Veliki broj ljudi, zapravo već kupuje kanabisovo ulje na crno, jer njegova cena je dosta velika, a velika mu je upravo zbog toga što predstavlja krivično delo i što se nalazi na listi teških droga koja je ujednačena sa statusom kokaina i heroina. Dakle, tretirate ono što ljudima može da pomogne, kao lek, na isti način, kao što tretirate upotrebu heroina i kokaina i tako od ljudi koji to kupuju da bi olakšali svoj život, pravite kriminalce.

Daću vam jedan primer koji je možda najpoznatiji, u Leskovcu je pre jedno godinu i po ili dve, suprug žene koja boluje od multiplesleroze, koji imaju troje male dece, kupovao na crno bočicu kanabisovog ulja, policija ga je uhapsila zbog toga, dobio je meru zatvora i tako ostavio bolesnu ženu sa troje male dece, koja boluje od multipleskleroze ostavio sa troje male dece kod kuće. Ne znam šta vi mislite o tome, mislim da je ovo ovoliko besmisleno koliko nešto može da bude besmisleno. Dakle, napravili ste veći broj kriminalaca na tržištu nego što bi trebalo da ih bude. Podigli ste cenu kanabisovog ulja, time što se ono prodaje na crno. Država ostaje bez određenih sredstava u vidu poreza koje bi mogla da dobije kada bi legalizovala prodaju kanabisovog ulja i naravno jedan deo policijskih snaga koji sada mora da juri i da nagleda sve te ljude, vezali ste im ruke tako da ne mogu da jure neke kriminalce koji su mnogo, mnogo opasniji.

Ono što je najvažnije, kada se nešto prodaje na crno, vi zapravo ne znate šta kupujete, tj. ne znate šta se prodaje, tako da u toj bočici, recimo maloj bočici koja na crnom dostiže, u Srbiji, cenu i do 300 evra, može da se nađe bilo šta. Pošto je na crno, niti znate ko vam šta prodaje, niti znate koga možete da jurite ako ustanovite da vam je prodao mačku u džaku. Kada bi se te stvari legalizovale, pogledajte kolike bi koristi bile za društvo.

Prvo, veliki broj ljudi, koji kupuje to zbog zdravstvenih potreba više ne bi ste ih proglašavali kriminalcima, niti bi imali grižu savest kada to rade, jer znaju da ne rade ništa što je protiv interesu društva.

Drugo, kada bi se legalizovalo, prodaja i proizvodnja bi, naravno bile kontrolisane, pošto država nema šta drugo da radi nego da kontroliše i nadgleda takvu vrstu proizvodnje, tako da bi ste tačno znali kakv je sastav i šta je ono što kupujete i znali bi ste koga treba da jurite ako vam je prodao mačku u džaku. Sada to ne možete. Konačno kada bi ste legalizovali tržište kanabisovog ulja, kao u svim ovim zemljama koje sam vam pročitao, cena bi morala da padne, zbog toga što bi onda trošak prodaje bio manji, a takođe bi ste imali jedan deo prihoda od prodaje koje sada država gubi zbog toga što se ono prodaje na crno. Ovo su sve aspekti ovog problema u kojima u obrazloženju ovog zakona nisam ništa našao.

Konačno, pravo na lečenje je, takođe ljudsko pravo. LJudi sami treba da odlučuju kako mogu da se leče, imaju na to pravo, to im garantuje Ustav Srbije, članovi 68, 23. i 43. i sprečavanje ljudi da legalno upotrebljavaju ovo sredstvo je neka vrsta povrede Ustava Srbije koja se često dešava kako u ovoj Skupštini, tako i u mnogim zakonima.

Ja vas molim, kako u ime blagostanja ljudi koji pate od raznoraznih vrsta bolesti, tako i u ime poštovanja ljudskih prava u ovoj zemlji omogućite, konačno, ovim ljudima da dođu do leka koji im odgovara, koji su sami izabrali i da na taj način mogu da olakšaju patnje koje imaju i kroz koje prolaze. Hvala vam.

Zahvaljujem.

Ministre, kada, recimo, hoćete da vidite u nekom voćnom soku ili u nekom kolaču koliki je procenat šećera u njemu, šta uradite? Okrenete deklaraciju i tamo piše koliko grama šećera u njemu ima.

Dakle, to ne rade kompanije ili proizvođači zbog toga što hoće, nego zato što moraju. Država ih je naterala da to rade. Isto je i sa kanabisovim uljem, kao prirodnim uljem. Dakle, ono što je problematično, to je nivo THC-a, psihoaktivne supstance, koji može biti 1%, 2%, 5%, 15%, vi kažete onome ko to proizvodi i hoće da uveze u Srbiju koliko procenata dozvoljavate, on to napiše na deklaraciju i tako se to uvozi. Tako se to radi sa svim proizvodima koje uvozimo iz drugih država i sa svim proizvodima koji se proizvode u ovoj zemlji.

Dakle, to je jedna od najvažnijih funkcija države, da kontroliše da li se igrači na tržištu ponašaju onako kako su propisana pravila.

Kao što kažnjavamo bilo koje druge proizvođače koji u deklaraciji proizvoda ne kažu tačnu količinu, recimo, šećera, masti ili soli, ili bilo čega drugog, tako isto može da kaznite ili da ne uvozite onoga ko neće da vam napiše na deklaraciji koliki je procenat THC-a u kanibisovom ulju.

Znate šta, ako su sve ove zemlje ili počele to da proizvode ili uvoze iz drugih zemalja, možemo mi i jedno i drugo. Niko ne kaže da treba država da to proizvodi, samo treba da iz Krivičnog zakona izbacite odredbu da je kupovina i proizvodnja kanabisovog ulja za medicinske svrhe krivično delo i da u ovom zakonu napišete da je to moguće. To je sve što treba da uradite kao ministar i, naravno, da imate državni aparat, administraciju, policiju, koja će da nadgleda da li se to zaista sprovodi u delo. Hvala.

Ministre, po Krivičnom zakonu je prodaja kanabisovog ulja krivično delo. Zašto bi bilo ko normalan dolazio i podnosio zahtev Agenciji za lekove? Pa, ne može zato što zna da će biti odbijeno pošto je krivično delo.

Kada se promeni Krivični zakonik i to ne bude krivično delo, onda će se ljudi javljati.

Poštovani građani Srbije, poštovani ministri, drago mi je da ste ovde, da konačno možete da čujete nešto o čemu opozicija govori, pošto, kao što znate, nemamo puno prilike da se viđamo na televiziji. Pripadnicima opozicije uglavnom je zabranjen pristup na televiziji sa nacionalnom frekfencijom, tako da je dobro da barem ovde možemo nešto da progovorimo o nekim važnim pitanjima.

Počeću od nečega od čega je počeo i ministar finansija kada je izlagao, kada je imao uvodno izlaganje o ovom budžetu, a to je od žrtvovanja za bolje sutra. Dakle, on je govorio da smo u prethodnih nekoliko godina prošli kroz žrtve koje se iskazuju u smanjenju plata i penzija i da je to bilo neophodno da bismo smanjili javnu potrošnju koja je bila ogromna, jer su nam takvo stanje ostavile prethodne vlade. Ovo drugo je sve tačno. Situacija je zaista bila loša zbog toga što su prethodne vlade trošile neumereno i onda je kao rešenje nađeno u tome da se žrtva za ovu fiskalnu konsolidaciju pronađe u zaposlenima u javnom sektoru i penzionerima. NJima su smanjene plate i penzije i tako su uglavnom postignuti uspesi u fiskalnoj politici koji se izražavaju u smanjenom budžetskom deficitu i manjem javnom dugu. To je u redu i to je za pohvalu.

Da li su zaista penzioneri i zaposleni u javnom sektoru morali da plate, da podnesu ovu žrtvu? Da vam kažem da nekoliko stvari u budžetu gde se vidi da još uvek postoje velike disproporcije u tome ko zapravo treba da podnese žrtvu za ovu fiskalnu konsolidaciju, zbog čega se to radi na platama i penzijama, a ne na nekim drugim stvarima koje podrazumevaju veliku neodgovornost ljudi koji upravljaju ministarstvima i vode ovu državu.

Recimo, da kazne i penale za narednu godinu predviđa se 18 milijardi dinara. Znate, to je novac koji će se platiti iz budžeta na to što neki ljudi u Vladi neodgovorno obavljaju svoj posao i to danas, ne pre pet, šest, sedam ili deset godina, nego danas. Zbog čega se sudovi morati da nateraju Vladu da plati te kazne i penale, a ona će to da plati ponovo novcem građana Srbije? Da smo imali odgovornije ministre, odgovornija ministarstva, odgovornije državne službenike, možda bi ove kazne i penali bili manji. Da vam dam jedno poređenje, dakle, na kazne i penale ove godine plaćamo, odnosno naredne godine, 18 milijardi dinara, a samo za plate koje smo smanjili od 2015. godine do danas štedimo nešto malo više od 20 milijardi dinara.

Znači, da pretpostavimo situaciju u kojoj se država odgovorno ponaša prema sudskim postupcima, prema obavezama koje ima i da, recimo, smanji ove kazne i penale na nulu, ne bismo uopšte morali da smanjujemo plate zaposlenima u javnom sektoru.

Na subvencije dajemo sledeće godine 42 milijarde dinara. Dakle, kada se izuzmu subvencije za poljoprivredu, za kulturu, ovo je takođe ogroman novac. Sav ovaj novac ili ogroman deo ovog novca ide na pokrivanje tekućih poslovanja, plata u javnim preduzećima ili u društvenim preduzećima koja još uvek nisu privatizovana, kao i na subvencije u privredi od kojih se očekuje veliki privredni rast. Kao što znate, za one koji se malo razumeju u ekonomiju, ovo stvara veliki moralni hazard, tj. kada nekom unapred kažete da ćete mu neprekidno pokrivati gubitke ili plate u njegovom poslovanju, ona nema nikakvog razloga da reorganizuje svoje preduzeće i da se ponaša odgovornije u poslovanju. Veliki broj javnih preduzeća pravi gubitke i veliki broj javnih preduzeća to radi upravo zbog toga što zna da ima ko da mu pokrije gubitke koje pravi u budućnosti.

Ministarka je rekla da će doći ovde danas da nas obavesti o tome na koji način subvencije u privredi doprinose rastu BDP. Nije došla danas, ne znam zbog čega, ali daću vam samo jedan kratak pregled. Ako je politika subvencija koju sprovodimo već nekoliko godina tako dobra, valjda bi se odrazilo u većem rastu BDP. Pogledajte komparativne podatke iz regiona. U prethodne tri godine, 2014, 2015. i 2016. godina, daću vam podatke o prosečnom privrednom rastu u regionu. Rumunija prosečan rast 4%, Makedonija 3,4%, Mađarska 3,15%, Kosovo 3%, Albanija 2,67%, Crna Gora 2,57%, BiH 2,22%, Hrvatska 1,3% i Srbija 0,5%. To je proizvod politike subvencija za koju se u Vladi tvrdi da daje veliki doprinos privrednom rastu. Hvala.

Gospodine ministre Stefanoviću, kažite mi gde da pogledam iz koje godine su kazne koje se plaćaju za sledeću godinu. Koji ste to registar ili dokument dali poslanicima i javnosti Srbije da mogu da to pogledaju.

Pročitaću vam jedan redak iz Izveštaja Fiskalnog saveta za budžet za narednu godinu baš o ovom problemu koji kaže ovako: „Nema javno dostupnog pregleda koji na sistematičan način prati učešće Republike Srbije u sudskim sporovima, niti je poznato koja bi potencijalno obaveza i u kom roku mogla da opterete budžeta.

Dakle, molim vas, ako hoćete da pričate da je sve to nastalo u nekom periodu iz 2002, 2003. i 2004. godine, dajte lepo pregled pa da možemo da vidimo da li je to zaista tako.

Inače, samo da znate, kazne i penali su sledeću godinu skoro duplirani u odnosu na prethodnu, to jest u odnosu na ovu godinu i vi hoćete da tvrdite da su sve te kazne i penali nastali negde pre deset godina.

Subvencije, gospodine ministre. Ponovili ste tvrdnju ovde koju sam zapravo ja rekao, da je subvenciona politika u privredi dobra jer stvara privredni rast. Da li ste vi čuli šta sam pročitao kada sam izlagao? Privredni rast u Rumuniji u zadnje tri godine kao prvog na listi prosečna stopa privrednog rasta 4%, a u Srbiji 0,5%. Gde je privredni rast? Dakle, politika subvencija je dobra, samo nema privrednog rasta. Dakle, u čemu je poenta politika subvencija ako nam ne da privredni rast? Hvala.

Gospodine Kovačeviću, da vam kratko odgovorim. Ja zapravo uopšte nisam kritikovao ni budžetski deficit, ni nivo javnog duga. Dakle, ne znam gde je prostor za polemiku. Naprotiv, rekao sam – dobro je da su oni smanjeni.

Ministre Vujoviću, u članu 6. piše da se subvencije povećavaju naredne godine u odnosu na 2018. godinu, pa onda naredne godine u odnosu na 2019. godinu. Vidimo da se subvencije koje se tiču privlačenja investicija uvećavaju.

Sa druge strane, ne vidimo apsolutno nigde da se pokušava bilo kakva promena u karakteru tih subvencija iako ste sami rekli da se slažete sa manom da politiku subvencija treba preispitati. Kada ćemo je konačno preispitati? Vi ste ovde već tri i po godine. Ova politika subvencija se vodi već najmanje pet godina, a vodi se zapravo i više, vodi se od 2006. godine. Rekli ste – prve rezultate će politika subvencija dati za pet do deset godina. Prošlo je pet godina. Gde su rezultati? Nema nikakvog značajnog privrednog rasta.

Ceo privredni rast u Srbiji u ovoj i prethodnoj godini u velikoj meri proizvod je činjenice da je Evropska centralna banka zasipala evropska tržišta evrima u okviru politike kvantitativnog opuštanja. Zasipala je evrima evropska tržišta pa je nešto odatle došlo i u Srbiju. Čak i da ništa niste radili imali biste neki privredni rast. Imate privredni rast od 0,5%, prosečan privredni rast, za tri godine. To stvarno nije neki bog zna kakav uspeh.

Ne znam na koju studiju se pozivate za koju kažete da je pogrešno interpretiram. Ovo su podaci MMF. Ne pozivam se ni na kakvu studiju. Hvala.

Gospodine predsedavajući, hvala puno.

Inače, poenta ovog tela je da se raspravljamo, tako da nema potrebe da se plašimo rasprave.

Kolega Vujoviću, ja sam pomenuo 2014. godinu zbog toga što ste tada vi došli u Ministarstvo. Inače, mogu da idem još u nazad ako hoćete, samo vam se tada rezultati neće svideti. Mogu da uzmem i 2013. i 2012. godinu, pa da vidite kolika je onda prosečna stopa rasta.

Možete da idete, ako hoćete da budete najiskreniji prema politici subvencija, u onom trenutku kada su subvencije počele da se izdašno daju i levo i desno, i to je politika koju nastavljamo i danas, a privrednog rasta, značajnog privrednog rasta nema nigde.

I još nešto da vam kažem. Ja sam ovde narodni poslanik u ovom telu i nisam nikakav profesor. Dakle, ne govorim ovde kao profesor, ne držim nikakve lekcije nikome ovde, govorim vam podatke koje sam našao u bazi podataka Međunarodnog monetarnog fonda.

Zahvaljujem.

Predložio sam izmene izbornog zakona koje se odnose na nekoliko stvari.

Jedna stvar koja mislim da je među najvažnijima jeste da omogućimo našim građanima koji žive i rade u inostranstvu da takođe mogu da glasaju i učestvuju na izborima. Ovo pravo oni, naravno, imaju sada, ali pod veoma restriktivnim uslovima. Naime, da bi neko ko živi i radi u inostranstvu mogao da glasa u našem konzulatu ili u ambasadi ili na nekom drugom izbornom mestu u toj zemlji u kojoj živi i radi, mora da se prijavi najmanje sto birača koji tu žive. To je dosta restriktivan uslov, pošto se često dešava da se ne prijavi dovoljan broj birača i onda birači koji žele da glasaju ne mogu da glasaju. Dakle, naši građani koji žive u inostranstvu stavljeni su u neravnopravnu poziciju u odnosu na birače koji žive u Srbiji. Ne samo da imaju manje mogućnosti da glasaju tako što imaju manji broj glasačkih mesta, nego su ona veoma često daleko od mesta u kojima žive, obično je samo jedno biračko mesto za celu državu u kojoj građani žive i to ih stavlja u neravnopravan položaj. Dakle, to je prvo. U ovom predlogu sam predložio da se ukine taj uslov i da se izbori organizuju bez obzira na to koliko se birača prijavi.

Druga najvažnija promena jeste uvođenje izbornog cenzusa za koalicije. Dakle, kao što znate, sada imamo jedan izborni cenzus od 5% koji se primenjuje kako na stranke koje samostalno izlaze na izbore, tako i na koalicije od po dva, tri, četiri, pet ili 10 ili 15 članova. Ja sam predložio da se uvede progresivan rast izbornog cenzusa za sve veći i veći broj stranaka koji čini koaliciju, tako da, recimo, koalicija od 10 stranaka bi morala da preskoči cenzus od 63%, što znači da, recimo, ova koalicija koja sedi tamo sa one strane skupštinske sale ne bi nikad mogla da uđe u Skupštinu da je pod ovim zakonom išla na izbore.

Mislim da bi bilo dobro da se ovo usvoji zbog toga što se veoma često uz velike koalicije šlepaju male stranke koje nikada ne bi mogle da imaju niti promilski procenat glasova i tako ulaze u Skupštinu na teret nekog drugog. Hvala lepo.

Zahvaljujem, predsednice.

Izvinjavam se ako sam nekoga uvredio. Dobro je da ste reagovali. Trebalo bi uvek da reagujete kada se neko vređa u ovoj Skupštini.

U ovom predlogu zakona sam predložio nekoliko stvari, ali jedna je važna. Da bi se sprečilo nasilje u porodici i da bi se ono predupredilo, da bi se pomoglo žrtvama više nego što trenutni zakon to omogućava, predložio sam da se žrtvama nasilja u porodici obezbedi novčana pomoć ukoliko su one istovremeno nezaposlene. Naime, imao sam prilike da vidim nekoliko istraživanja u drugim zemljama, doduše, ne kod nas, gde je pokazano da žrtve nasilja, kada znaju da ostaju bez ikakvih novčanih prihoda ukoliko prijave nasilnika, veoma često odustaju od toga da se uopšte obrate policiji, sudu, tužilaštvu, bilo kome ko može da ih zaštiti od nasilništva.

Dakle, u ovom slučaju, istraživanja su pokazala da se najčešće radi o ženama koje su nezaposlene, gde supružnik, tj. druga strana, predstavlja jedini izvor prihoda, i da onda veoma često druga strana to koristi da maltretira žrtvu očekujući da ga ona neće prijaviti, zbog toga što njegovim udaljavanjem gubi i izvor prihoda. Kao što znate, ovaj trenutni zakon podrazumeva, prvi put, što je dobro rešenje, da se nasilnik udaljava iz porodice, ali nije dobro da se onda žrtva ostavlja bez ikakvih novčanih predloga.

Moj predlog je da ukoliko je žrtva nezaposlena i gubi bilo koju novčanu pomoć da joj se omogući novčana pomoć u protivvrednosti od 150 evra mesečno, a onda se ta pomoć uvećava sa brojem dece koja bi ostala sa njom. Dakle, još više ukoliko ima jedno dete, dvoje dece, itd.

Mislim da bi ovo bilo dobro da se usvoji, ovo nije, da kažemo stranačko pitanje, ovo je pitanje koje se tiče svih nas. Ako ste usvojili u ovoj Skupštini Zakon o sprečavanju nasilja u porodici, bilo bi dobro da se usvoji i ova dopuna pošto ona suštinski potpomaže i ohrabruje žrtve da prijavljuju nasilnike. Hvala lepo.

Zahvaljujem.

Predložio sam Predlog zakona o izmeni i dopuni Zakona o privrednim komorama. Zašto je taj zakon problematičan i šta treba da se dopuni? Zato što Privrednoj komori daje jednu privilegovanu monopolsku poziciju u našem privrednom sistemu po kome obavezuje sve privredne subjekte da moraju da plaćaju obaveznu članarinu Privrednoj komori. Molio bih i da li neko može da mi objasni, koja je to logika? Koja je to logika koja obavezuje sve privredne subjekte da moraju da plaćaju u nekoj Privrednoj komori obaveznu članarinu, bez obzira da li imali ili nemali neku korist od toga?

Pročitaću vam kratko taj član koji sam predložio da se promeni, koji glasi ovako – članovi Privredne komore Srbije u skladu sa ovim zakonom mogu biti svi privredni subjekti koji obavljaju registrovanu poslovnu delatnost na teritoriji Republike Srbije, a koji su prethodno pismenim putem dobrovoljno, da podvučem ovde još jednom dobrovoljno, izrazili volju da budu članovi Komore.

Dakle, samo onaj koji dobrovoljno odluči da bude član Komore ili bilo koje druge asocijacije udruženja organizacije, bilo koje druge ekonomske organizacije može zaista i biti član te Komore. Inače, da vas podsetim postoji član Ustava Srbije, član 55. u kome veoma jasno piše – predsednice vi ste dobar poznavalac Ustava Srbije u kome veoma jasno piše - jamči se sloboda političkog, sindikalnog i svakog drugog udruživanja i pravo da se ostane van svakog udruženja.

Čini mi se da to ne važi za članove Privredne komore, za mnoga preduzeća, za mnoge korporacije, za mnoge privrednike, preduzetnike, radnje koji izgleda ne mogu ovo da izbegne.

Molim vas, ovaj zakon bi verovatno trebalo, ovaj Zakon o Privrednim komorama bi trebalo ukinuti kao protivustavan, da ne bismo to radili, ja vas molim da usvojimo ovaj moj predlog gde se menja samo jedan član, gde se članstvo u Privrednim komorama ostavlja na slobodno izjašnjavanje svim privrednim subjektima. Hvala.

Zahvaljujem.

Ovo je jedan, moglo bi se reći mirne duše reći, revolucionaran zakon za ovo telo. Molim vas da poslušate, a radi se o Zakonu o psihoaktivnim kontrolisanim supstancama koji reguliše kada neko sme da koristi takve supstance i iz kog razloga.

Predložio sam izmenu jednog člana koji se odnosi na, pardon, više članova, koji se odnose na uzgajanje, prodaju i posedovanje kanabisa, ulja od kanabisa, isključivo za zdravstvene svrhe.

Dakle, predlažem da svi oni ljudi u ovoj zemlji koji imaju zdravstvene probleme, ozbiljne zdravstvene probleme, a koji mogu da dobiju pomoć i da olakšaju svoje muke, svoje patnje, upotrebom ulja od kanabisa, da konačno se ta upotreba reguliše na način koji će njima omogućiti da koriste slobodno, neometano i da za to ne snose nikakve krivične sankcije. Kao što znate ima još jedan zakon koji reguliše ovo pitanje Krivični zakon. Zajedno ova dva zakona su prohibitivna, oni sprečavaju ljude da slobodno koriste kanabisovo ulje za zdravstvene potrebe.

LJudi koji imaju zdravstvene probleme, ne samo da pate zbog tih problema, zbog bolova recimo, nego još kada kupuju kanabisovo ulje na crnom tržištu, pošto ono postoji, to je realnost. Postoji veliko crno tržište kanabisovog ulja koje je nastalo upravo zbog ovakvih zakona. Dakle, kada kupuju to ulje onda to moraju da rade sa grižom savesti zbog toga što krše zakon.

Daću vam jedan primer koji se desio u Leskovcu, pre otprilike godinu dana. Suprug je na crno kupovao kanabisovo ulje za suprugu koja boluje od multiple skleroze.

Gospodine Rističeviću, ne dobacujte više, zato što je ovo tema koja se tiče, koja je potpuno nestranačka.

Dakle, suprug je kupovao kanabisovo ulje na crno za suprugu koja boluje od multipla skleroze. Imaju troje male dece. Bio je uhvaćen i uhapšen, stavljen u zatvor na nekoliko meseci zato što je napravio krivično delo.

Supruga koja boluje od multipla skleroze ostala je sama sa troje maloletne dece. Ja ne znam da li ima nešto besmislenije od ovoga.

Molim da usvojite, ili barem da pokrenemo diskusiju o ovim pitanjima. Ovo su važna nadstranačka pitanja koja ne idu u korist ni jednoj pojedinačnoj stranci. Hvala.

Poštovani građani Srbije, pred nama je Zakon o nacionalnoj akademiji za javnu upravu i još nekoliko drugih zakona. Ja ću samo o njemu govoriti. Mislim da je ovo tema koja zavređuje pažnju.

Naša načelna primedba na ovaj zakon jeste da će se, ako se ovaj zakon usvoji u obliku u kome se ovde predlaže, omogućiti da na ceo proces obuke i daljeg školovanja, usavršavanja državnih službenika, službenika u javnoj upravi bude prevelik uticaj politike i političkih stranaka.

Naš je stav da je ovakva vrsta obuke stručnog usavršavanja neophodna, da je to svakako hvale vredan pokušaj da se od državne javne administracije, javne uprave u Republici Srbiji napravi profesionalni kor, da tu dolaze ljudi koji će profesionalno da obavljaju svoj posao. Međutim, bojim se da način na koji je koncipirana Nacionalna akademija u ovom zakonu, to neće moći da obezbedi.

Ja ću da najavim, pa ću posle da elaboriram, dve važne izmene koje smo mi predložili u amandmanima koje smo uputili Skupštini Republike Srbije.

Dakle, prvo, mislimo da je pogrešno da se ceo ovaj koncept usmeri isključivo samo na javnu administraciju i javnu upravu, već bismo hteli da se obrazovanje, usavršavanje, stručna obuka za praktičan rad usmeri i na oblast javnih politika. Dakle, želimo da poboljšamo stručna znanja ljudi zaposlenih u javnoj upravi, kako iz oblasti funkcionisanja same javne administracije i javne uprave, tako i iz oblasti analize javnih politika i proizvodnje javnih politika. I, najvažnija i možda najradikalnija promena koju mi predlažemo jeste to da dok se ne steknu uslovi Nacionalna akademija za javnu upravu ne bude posebna institucija, nego bude program koji će se izvoditi na visokoškolskim ustanovama koje osniva Republika Srbija. Ja ću da obrazložim sve ovo što sam ovde sada ukratko naveo.

Dakle, šta je zapravo poenta ove Akademije? Zašto uvodimo ovakvo dodatno obrazovanje, dodatno unapređivanje znanja koje imaju zaposleni u javnoj upravi? Zbog toga što se javna uprava, potrebe i društvo neprekidno menja. Dakle, neophodno je, kao i svi u privatnom sektoru, da se i javni sektor neprekidno prilagođava promenama koje nastaju u društvu, u privredi i u drugim oblastima javnog života.

Recimo, jedna od tih stvari, koja se već duže vreme sprovodi svuda po svetu u okviru Sigma projekta, na koje se i ovaj zakon u obrazloženju poziva, jeste, recimo, da se poboljša administrativna transparentnost državnih odluka, da se javna administracija ponaša u skladu sa nekim etičkim principima, da se potrebama građana izlazi sa više pažnje, sa više motivacije da se građanima pomogne, da se uvažava pravo žalbe na administrativne odluke građana, da se čuva zaštita podataka građana, recimo, podaci koji se odnose na neke njihove privatne informacije itd, da se recimo, stvari kao što su hotlajn za građane, gde bi se građanima izašlo u susret tako da im se daju neophodne informacije koje se tiču rada u javnoj upravi.

Sve su ovo prakse koje su, recimo, u zadnjih 10 godina u Srbiji veoma nezgrapno počele da ulaze u javni sektor, a pre 10 godina, ili tokom 90-ih godina nisu uopšte bile poznate.

Dakle, menja se atmosfera u društvu, menja se način na koji građani vide javnu upravu, pa javna uprava mora da prati te trendove. Treba nam efikasnija javna uprava, sa većom motivacijom, koja više izlazi u susret građanima.

Sad imam jedno pitanje tu. Da li je zaista za ovakav nivo promena i adaptacije koji su nam potrebni neophodno da postoji Nacionalna akademija za javnu upravu. Mnoge od tih stvari mogu da se promene već odmah. Ako, recimo, u Skupštini Srbije predsednica parlamenta skrati diskusiju za 255 minuta, potpuno mimo bilo kog zakona, ta poruka izlazi u javnost, a onda državni službenici koji rade u javnoj upravi dobiju poruku koju protumače ovako – ako predsednica Skupštine može da krši Poslovnik, zakone itd, što ih ne bih kršio ja?

Znate, za takve stvari vam nije neophodna Nacionalna akademija. Potrebno je samo da postoje ljudi koji savesno i po zakonu obavljaju svoj posao. To je, recimo, jedna stvar koja može da se promeni odmah, bez bilo kakvih uvođenja javnih akademija kao institucija.

Promene koje se dešavaju u društvu veoma često se odnose, takođe, i na nove zakone koji se donose, kao i na nove politike koje država, odnosno Vlada sprovodi. I tu, takođe, zaposlenima u javnoj upravi trebaju neophodna nova znanja. Ona prevazilaze ovaj prvi nivo znanja o kome sam malopre govorio, dakle, izlaženje u susret građanima, efikasnija javna uprava, etično ponašanje javne uprave, to je sve jedan nivo, da kažem, koji može da se reši bez nekog posebnog institucionalno utemeljenog obrazovanja.

Ali, kada dođe novi zakon ili kada treba da se sprovodi nova politika, stvari su malo komplikovanije. Ko će da vrši obuku državnih službenika kada se usvoji novi zakon, recimo, iz oblasti ljudskih prava ili iz oblasti energetike, zaštite čovekove okoline, ako se desi, recimo, reforma zdravstva, pa se uvede privatno osiguranje kao obavezno? To zahteva kako promenu zakona, tako i promenu javne politike. Ko će vršiti obuku državnih službenika ili zaposlenih u javnoj upravi onda? Pa, vršiće ljudi koji se time i između ostalog bave, koji su zaposleni na visokoškolskim ustanovama u Republici Srbiji. To su ljudi koji rade na univerzitetima u ovoj zemlji ili na naučno-istraživačkim institutima u ovoj zemlji, kako javnim, tako i privatnim.

U tom smislu mislim da postoji, pošto će ti ljudi da vrše obuku ljudi zaposlenih u javnoj upravi, i ti ljudi će onda biti, jednostavno, zaposleni, verovatno će oni biti zaposleni ili angažovani na Nacionalnoj akademiji, onako kako ste vi zamislili, zbog čega onda se cela ta stvar i ne bi obavljala na visokoškolskim ustanovama? Ovaj predlog ima još prednosti. Ja ću da kažem nešto još o njima za koji minut.

Drugo, zbog čega nam je potrebna analiza javnih politika kao sastavni deo obuke državnih službenika? Zbog toga što veliki deo državnih službenika uopšte ne razume šta podrazumeva sprovođenje jedne politike, bez obzira o kojoj se politici radilo, može biti zdravstvena, obrazovna, kulturna, ekonomska. Kako se to vidi? Vidi se tako što, recimo, kada dobijemo u ovoj Skupštini zakone koje treba da usvajamo, u onom delu gde se nalazi obrazloženje zakona, veoma često se dešava da obrazloženje zapravo predstavlja puko ponavljanje članova zakona. Taj koji je pisao obrazloženje uopšte ne razume u čemu je smisao i šta bi trebalo da bude efekat zakonskih odredbi koje su došle ovde u Skupštinu na usvajanje.

To nije uvek slučaj. Recimo, vaš zakon, ovaj zakon je dosta dobro obrazložen. Vidi se da ga je pisao neko ko se razume u javnu politiku, ali verujte, ima dosta zakona koji stižu u Skupštinu. Ja sam prosto bio šokiran da vidim da u obrazloženjima zakona stoji prepričavanje onoga što piše u samim odredbama. Dakle, neko mi samo drugim rečima prepričava šta piše u članu 1, članu 2, članu 3, članu 4. A, onda dođe ministar ili neki državni službenik koji bi takođe trebalo da bude upućen u javnu politiku, pa onda prepričava čitajući sa papira to obrazloženje i potroši ovde 20, 25 minuta na ono što smo već sami mogli da ovde pročitamo.

Jedna od važnih stvari koje je takođe vezano za koncept javne politike i zbog čega bi svi zaposleni u javnoj upravi, bez obzira u kom ministarstvu ili na kom nivou vlasti ili u kom delu javnog sektora rade, trebalo da znaju jeste i analiza troškova i koristi. Mi veoma dugo i veoma često kuburimo sa problemima koji se odnose na ovu vrstu analize i koji nam daju zakonska rešenja i guraju zemlju da sprovodi politike od kojih ima više štete, a malo koristi.

Daću vam, recimo, jedan primer o kojem smo ovde razgovarali prošle nedelje, a to je primer obrazovne politike, gde je bio predlog da država izdvoji, obaveže se da izdvoji novac za kupovinu školskih udžbenika za svu decu, kao i za besplatan pristup obdaništima za svu decu.

Sad, neko je ovde nekoliko puta ponovio iz vladajuće većine da za to nema para u budžetu. Naravno da nema para, kada se troši na stvari kod kojih socijalna korist nije velika. U Beogradu se, recimo, veliki deo novca troši na stvari kao što su fontana ili kao što su jarboli od kojih će imati korist ne znam tačno ko, a onda se posle kaže – nema novca da sagradimo više vrtića da bi sva deca imala besplatan pristup njima. Koja je socijalna korist od fontane kojoj nijedan pešak ne može da priđe u centru Beograda?

Voleo bih, recimo, da sam video analizu troškova i koristi takvog …

(Blaža Knežević: Da se okupate.)

Da se okupam, jel? Odličan komentar.

Voleo bih da vidim analizu troškova i koristi onog analitičara koji je predlagao takvu vrstu potrošnje javnih fondova, da vidimo koja je zapravo propuštena šteta koja je nastala tako što smo dva miliona dinara uložili u fontanu. Koliko je vrtića, recimo, za to moglo da se izgradi?

Evo još nekoliko stvari koje su posebno problematične u ovom zakonu, a tiču se načina na koji se konstituišu ovi organi ove nacionalne akademije. Gospodine ministre, ko bira direktora nacionalne akademije, da li znate? Ja ne znam, pošto u ovom zakonu nema ni jedna jedina reč o tome kako se bira direktor nacionalne akademije.

(Vojislav Šešelj: Na konkursu.)

Na kom konkursu, gospodine Šešelj, u kom to članu?

Druga stvar, pošto će to biti neka vrsta obrazovne ustanove, ova akademija, tako se predviđa ovim zakonom, kaže se da je sistem akreditacije te institucije izmešten iz postojećeg sistema akreditacije u Republici Srbiji. Dakle, svi univerziteti koji apliciraju za akreditaciju imaju jedan nivo standarda koji trebaju da ispune, ali nacionalna akademija, koja je zapravo možda jedna od najvažnijih institucija, kako je predložena ovim zakonom, će imati potpuno druge standarde, a te standarde će, kako možemo da pročitamo u obrazloženju ovog zakona, raspisivati ministar, propisivati ministar.

Dakle, pretpostavljam, pošto nema odgovora na pitanje kako se bira direktor, da će direktora da bira ministar, ministarstvo ili Vlada. Da će, takođe, ceo sistem da aminuje, u smislu akreditacije programa, takođe Vlada i da ćemo onda dobiti jednu instituciju koja će biti po svom karakteru potpuno politička.

Šta se dešava kada su stručne institucije, koje treba da usavršavaju i dopunjuju znanja ljudi koji treba stručno da obavljaju svoj posao, pod uticajem politike? Videli smo pre neki dan, kada je jedna, po definiciji stručna institucija, koja čak i u Zakonu ima odrednicu da njen direktor ne sme da bude stranački čovek, radi svoj posao tako što kao problem Državne bezbednosti uzima pevača folk muzike i onda propituje da li je on možda…

(Vladimir Orlić: Da li je to tema?)

Jeste tema, slušajte pažljivo.

Dakle, jedna stručna profesionalna institucija koja uzima folk pevača i ispituje ga sa sumnjom da je možda napravio pesmu koja je protivna nacionalnim interesima Republike Srbije. Kako je došlo do ovoga? Tako što ste postavili na mesto direktora te institucije stranačkog čoveka, stranačkog funkcionera. Političkom odlukom.

Recimo da vam dam drugi primer, sa akreditacijom univerziteta. Nekoliko puta se univerzitet čije delovanje ovde vezujemo za jednog narodnog poslanika, da budem potpuno otvoren gospodina Zukorlića, prijavio Akreditacionoj komisiji u zadnjih 10 godina da dobije akreditaciju za taj univerzitet. Dva puta je bio odbijen jer nije ispunjavao standarde, a onda je 2015. godine Vlada Republike Srbije mu dala kard blanš rešenje po kome njegov univerzitet može slobodno da radi, sve dok se proces akreditacije ne završi.

Znate, ako tako univerziteti dobijaju akreditaciju i ako će nacionalna akademija tako da dobije akreditaciju, onda će to da se svede na jedno veliko ništa, na još jednu stranačku instituciju gde će usavršavanje, pretpostavljam, dobijati samo stranački kadrovi da obavljaju neku stranačku delatnost u javnoj upravi.

Rekao nam je gospodin ministar juče da je poenta ove nacionalne akademije da se državni službenici, ljudi u javnoj upravi prema građanima obraćaju ljubaznije i da budu bolje upućeni. Gospodine ministre, to već sada može da se uradi bez ikakve akademije. Samo treba u ovoj Skupštini, recimo, da se vidi da se svi tako ponašaju jedni prema drugima, da se ne krši Poslovnik i zakon, da se dobacuje dok drugi govore…

(Vojislav Šešelj: Ne postoji.)

Ne postoji, pošto ga je predsednica Skupštine poništila svojim aktima.

Naravno, sve vreme govorim o zakonu predsednice.

Naravno, hvala što me podsećate na moju dužnost.

Dakle, sve to što ste rekli juče ili mnogo toga što ste rekli juče može da se postigne tako što ćemo, recimo, u ovoj Skupštini da počnemo da se ponašamo tako, pa će državni službenici videti kako treba da se ponašaju prema građanima, jer šikaniranje ljudi u Skupštini je zapravo indirektno šikaniranje građana. Nisam ovde došao zato što sam sam hteo ovde da dođem, sam sam nekako ušao ovde, nametnuo se, nego me je neko birao na izborima da ga ovde zastupam. Šikanirajući mene, šikanirate i te ljude koji su mene birali. LJudi u javnoj upravi će to da vide kao poruku kako treba da se ponašaju.
Dakle, umesto da napravite novu javnu kulturu u javnom sektoru, što bi ova akademija, između ostalog, trebala da radi, da napravite novi sistem ponašanja državnih i javnih funkcionera prema građanima, napravićete od te institucije, ako usvojite ovakav zakon, stranačko telo, odnosno pojačaćete stranačku kulturu u tom jednom telu koje je važno.
Znate, NJegoš je rekao – što se grbavo rodi, vreme ne ispravi. Ako grbavo napravite ovu instituciju, koja je veoma važna, mnoge zapadne zemlje je imaju, godinama i godinama nećemo moći da otklonimo nedostatke koji se budu stvorili sa njenim nastankom. Hvala.