JOVAN JOVANOVIĆ

Nestranačka licnost

Rođen je 1970. godine. Živi u Beogradu.

Po profesiji je diplomirani politikolog.

Školovao se na Univerzitetu Harvard (Harvard Kennedy School), Univerzitetu Pitsburg (Graduate School of Public and International Affairs), Univerzitetu Stanford (Center on Democracy, Development and Rule of Law), na Univerzitetu u Beogradu (Fakultet političkih nauka).

Bio je savetnik za spoljnu politiku u Vladi Republike Srbije. Bio je ambasador Republike Srbije u Republici Indoneziji i ASEAN, i koordinator projekata i menadžer u nevladinom sektoru. Nezavisni konsultant.

Po prvi put postaje narodni poslanik 11. avgusta 2016. godine.
Poslaničku grupu Dosta je bilo napušta 20. februara 2017. godine.

Osnovne informacije

Statistika

  • 7
  • 0
  • 16
  • 0
  • Nema pitanja koja su upućena poslaniku

Peto vanredno zasedanje , 21.09.2017.

Obraćam se kao neko ko poseban značaj pridaje kvalitetnom obrazovanju, ko poseduje diplomu najboljeg svetskog univerziteta Harvard i kao član Upravnog odbora Harvard kluba Srbije koji svake godine dodeljuje dve stipendije najboljim studentima završnih godina osnovnih studija. Te stipendije nose ime „Drage LJočić“ i „Čedomilja Mijatovića“, svetlih ličnosti srpske istorije, za koje sam, nažalost, siguran da većina onih koji se kite patriotizmom ne znaju ko su bili.

Obrazovanje bi trebalo da, kao što je rekao Sidni Haris, pretvori ogledala u prozore, ali se plašim da su u Srbiji ogledala izuzetno čvrsta i otporna i da se u njima samo vide naša izopačena lica. Jedno je ogledalo televizijskih programa i tabloida, koji promovišu prostakluk, nasilje i niske strasti. Drugo je ogledalo političkih lidera, koji pošto su nesposobni da rešavaju životne probleme, konstantno proizvode tenzije i atmosferu straha. Treće je ogledalo političke podobnosti i nekompetentnosti, koji nas unazađuju i kao posledicu imaju najveću stopu odliva mozgova u svetu.

S obzirom na ovakvo okruženje, ovaj zakon, sa nekim pozitivnim tehničkim inovacijama koje predviđa, neće ništa suštinski promeniti u obrazovnom sistemu, koji nije u skladu sa savremenim svetskim trendovima, već će ga samo zacementirati. Plašim se da će do suštinskih promena u ovoj oblasti moći da dođe tek kada se prethodno navedena ogledala budu razbila.

Ovi zakoni pogotovo ne mogu da dovedu do potrebnih promena, jer su restriktivni i vode ka centralizaciji odlučivanja, politizaciji i ograničavanju autonomije. Ono što je najvažnije je da nijedan sistem ne sme da se zasniva na dobronamernosti jednog čoveka, koliko god on dobronameran bio.

Osvrnuo bih se takođe na dve jučerašnje izjave ministra. Prva je da je u vezi sa ovim zakonima postignut kompromis sa zainteresovanima. S obzirom na to da je rektor Beogradskog univerziteta izjavio da je prihvaćena samo jedna trećina primedbi Saveta, da su strukovni sindikati protiv, da će više od 9.000 ljudi koji su završili strukovne studije zakonom izgubiti status, plašim se da će ovi zakoni izazvati oštre reakcije.

Druga izjava je da od 2012. godine nije načinjen nijedan akcioni plan za realizaciju Nacionalne strategije o obrazovanju, što najbolje svedoči rezultatima rada Vlade i potvrđuje izreku da je veći trošak od obrazovanja neznanje, čega smo, nažalost, svedoci u poslednjih pet godina.

Na kraju, dobronamerna sugestija ministru, da obrati pažnju na rečnik koji koristi, zbog težine tih reči koje izgovori kao ministar obrazovanja, da ne koristi reči poput: gomila problema, čekiranje, itd. Hvala.

Četvrto vanredno zasedanje , 24.08.2017.

Zahvaljujem.

Dame i gospodo narodni poslanici, Predlog izmene i dopuna Zakona o poljoprivrednom zemljištu je samo još jedna ilustracija rada ove vlasti i Vlade Republike Srbije, kako prema načinu donošenja odluka, u poslednjem trenutku, bez konsultacija, u ovom slučaju sa Evropskom komisijom, tako i u pogledu sadržine, gde su uvedene nepotrebno restriktivne odredbe, koje u stvari predstavljaju demagogiju i želju da se kompenzuju neki neuspesi Vlade, pogotovo na međunarodnom planu.

Među glavnim pitanjima je i pitanje kredibiliteta Vlade Republike Srbije i iskrenosti njenih namera kada su u pitanju evropske integracije koje su, da ponovo podsetim, označene kao strateški cilj na samom početku ekspozea tada mandatarke, a sada predsednice Vlade Ane Brnabić.

Pitanje iskrenosti i namera Vlade postavlja se, pre svega, zbog načina na koji se ove izmene i dopune zakona usvajaju. Naime, iako je u skladu sa Sporazumom o stabilizaciji i pridruživanju, koji je ratifikacijom postao deo domaćeg pravnog sistema, postojala obaveza da se naši propisi postepeno u roku od četiri godine usklade sa propisima EU, do ovog nazovi usklađivanja dolazi u poslednjem trenutku u trenutku kada su evropske institucije na odboru i bez prethodnih konsultacija sa Evropskom komisijom.

O tome da konsultacije nisu obavljene najbolje svedoče tačke 7. i 8. izjave usklađenosti Predloga izmena i dopuna ovog Zakona sa propisima EU koji smo dobili od Vlade Srbije. Naime, sam Predlog koji je dostavila Vlada, a potpisala premijerka, sadrži negativne odgovore na sledeća dva pitanja. Da li je propis preveden na neki službeni jezik EU? Kao i da li se sarađivalo sa EU, odnosno da li su konsultanti EU učestvovali na izradi propisa i dali mišljenje o usklađenosti?

Jasno je da bez pozitivnih odgovora na ova dva pitanja nije moglo da dođe do konsultacija. Kada ovakvi odgovori dolaze od same Vlade postavlja se pitanje ko govori istinu premijerka Brnabić koja je potpisala ovaj Predlog zakona koji je upućen Skupštini ili ministar Nedimović koji je tvrdio makar da su obavljene konsultacije sa Evropskom komisijom, u medijama, dok je danas malo ublažio taj stav i samo se pozvao na rešenje u zakonima o poljoprivrednom zemljištu nekih zemalja koje su već u EU, mada su neke od tih zemalja u sporu sa EU, tako da ne znam da li se treba pozivati na te primere.

Pored načina na koji se donosi ovaj propis, kredibilitet, iskrenost, namera Vlade Republike Srbije da dovede u pitanje veoma restriktivne odredbe koje sadrži Predlog izmena i dopuna Zakona. Pre osvrta na ove odredbe, podsetiću da je članom 85. Ustava propisano da strana fizička i pravna lica mogu steći pravo svojine na nepokretnostima pod uslovima koje propisuje zakon ili međunarodni ugovor. Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju, između strana potpisnica, propisano je usklađivanje propisa Republike Srbije sa propisima EU i uspostavljanje zone slobodne trgovine, što podrazumeva mogućnost prodaje poljoprivrednog zemljišta strancima pod istim uslovima kao i domaćim licima, počev od 1. septembra ove godine, zbog čega mi danas i zasedamo.

Svakako najrestriktivnija odredba koja nije u skladu sa izjednačavanjem statusa državljana EU sa domaćim državljanima jeste ona koja kao preduslov za kupovinu poljoprivrednog zemljišta zahteva od državljana EU, ne samo da žive 10 godina u Srbiji, nego da žive u lokalnoj samoupravi u kojoj žele da kupe zemljište i, povrh toga, tri godine da obrađuju to zemljište. Ako istovremeno imamo u vidu da za građane Srbije praktično ne postoji obaveza obrađivanja poljoprivrednog zemljišta, odnosno ne postoji dodatni porez ili kazne za zaparloženo zemlju, onda se na ovaj način svakako državljani EU ne izjednačavaju sa državljanima Srbije, kad god to bilo.

Ove odredbe idu čak i dalje od odredaba jednog od najrestriktivnijih zakona u ovoj oblasti u državama EU koji je prošle godine usvojila Poljska skupština – Zakon o suspendovanju i prodaji državne imovine Državne poljoprivredne agencije. Čak i tako restriktivan, ovaj zakon dozvoljava kupovinu strancima ukoliko su poljskog porekla ili u braku sa državljaninom ove zemlje, uz dodatni preduslov da u Poljskoj žive najmanje dve godine.

Imajući prethodno rečeno u vidu, kao i činjenicu da u svojstvu pravnog lica strani državljani mogu da kupe poljoprivredno zemljište, nameće se logičan zaključak da su ovakve restriktivne odredbe samo deo demagogije Vlade Republike Srbije i još jedan izraz lažnog patriotizma kako bi se skrenula pažnja sa stvarnih životnih problema. Recimo, poput činjenice da se Srbija na osnovu podataka Svetske banke, na koju se često poziva ova Vlada, po prirodnom rastu ubedljivo poslednja zemlja od 13 zemalja centralne i jugoistočne Evrope. Kao primer navešću samo Albaniju prema kojoj se često odnosimo sa potcenjivanjem, a koja je imala rast od 4%, dok je privreda Srbije, pored nezabeleženih istorijskih uspeha, imala rast od zanemarljivih 1,3%. Čini se da imamo pokušaj neke vrste nazovi patriotske kompenzacije za ustupke ili neuspehe ove Vlade, kako na unutrašnjem, tako i spoljašnjem planu.

Sama činjenica da je Srbija jedina zemlja u procesu pristupanja EU koja se sa SSP obavezala na prodaju zemlje strancima pre sticanja članstva u EU, bez zahteva za tranzicionim periodom, daje odgovor na pitanje da li je neki vid zaštite, naročito u prelaznom periodu potreban. Zemlje koje su se prethodnih 13 godina priključile EU imale su različite vidove i dinamiku liberalizacije prodaje poljoprivrednog zemljišta, pri čemu su na jednom restriktivnijem kraju Poljska i Mađarska, a na drugom liberalnijem Slovenija i Rumunija, ali ono što je najvažnije, sve države su imale taj tranzicioni period.

S toga, ne dovodi se u pitanje potreba za zaštitom u ovoj oblasti, već način na koji se to radi. Kada se razmatra dešavanje ovog pitanja, trebalo bi imati u vidu činjenicu da su se pre pristupanja EU prethodno navedene države suočavale sa sličnim stanjem u oblasti poljoprivrede, niskim prinosima, zastarelom tehnologijom, veoma ograničenim subvencijama, a da su u ovom trenutku u velikoj meri, zahvaljujući članstvu u EU znatno ispred naše zemlje.

Poljoprivredno zemljište jedan je od najvažnijih resursa svake zemlje, bez sumnje, koji u sebi sadrži tri osnovne dimenzije. Sadrži ekonomsku dimenziju. To je obezbeđivanje prihoda. Zatim, bezbednosno obezbeđivanje prehrambene sigurnosti i ekološko, očuvanje životne sredine. Poljoprivreda ima poseban značaj za našu zemlju, kako zbog visokog udela u bruto društvenom proizvodu, 16,5% je bilo prošle godine, tako i zbog činjenice da je ovo jedna od retkih privrednih grana koja beleži spoljno-trgovinski suficit. Povrh toga, značaj poljoprivrede, šumarstva i ribarstva za našu ekonomiju, svedoči i učešće kontingenta zaposlenih u ukupnom broju zaposlenih u ovoj grani koji je blizu 20%. Za poređenje, u zemljama EU ovaj procenat je tek nešto iznad 4%.

Kada već govorimo o visokom procentu radne snage zaposlenih u poljoprivredi, liberalizacijom poljoprivrednog zemljišta, znatan procenat zaposlenih bi izgubio posao u ovom sektoru ili bi se zaposlili u drugim delatnostima, kao što je bio slučaj u ostalim zemljama koje su postale članice EU, a imajući u vidu stanje u kojem se nalazi naša privreda ovakva scenario bi verovatno izazvao negativne posledice.

Kada govorimo o željenim efektima liberalizacije tržišta poljoprivrednog zemljišta, oni bi trebalo da se posmatraju kroz prizmu ostvarenja dva ili tri osnovna cilja. Jedna je povećanje produktivnosti, druga je povećanje izvoza poljoprivrednih proizvoda, a treća, koja bi trebala da doprinese ovome i ukrupnjavanje parcela kroz povećanje korišćenog poljoprivrednog zemljišta i poljoprivrednog gazdinstva. U znatnoj meri, kao posledica ostvarenja prethodna tri cilja, trebalo bi da se ostvare još dva, a to su povećanje cene poljoprivrednog zemljišta i povećanje i priuštivost poljoprivrednog zemljišta za naše državljane. Trenutno je za mnoge državljane EU mnogo priuštivije da dođe do naše zemlje po 10 puta više, nego što je za naše državljane. Postavlja se pitanje da li su obavljene analize po ovim pitanjima na osnovu kojih bi mogle da se donesu odgovarajuće odluke o modelu liberalizacije.

Istovremeno, jedan od glavnih razloga protiv nesmetane i neograničene prodaje poljoprivrednog zemljišta strancima jeste pravna nesigurnost. Naime, usled neuređenih imovinsko-pravnih odnosa i još uvek nisu u potpunosti sprovedeni propisi koji uređuju evidenciju državnog i društvenog poljoprivrednog zemljišta, vraćanje zemljišta u postupku restitucije, vraćanje utrina i pašnjaka selima, kao i usklađenost podataka iz registra koji vodi evidenciju o nepokretnosti sa ustavnim kategorijama svojine, potpuna liberalizacija mogla bi da dovede do negativnih posledica, odnosno da proizvede niz sudskih sporova koji bi mogli da proizvedu troškove državi, odnosno građanima Srbije.

Naime, radi obezbeđenja pravne sigurnosti, potrebno je usklađivanje oblika svojine upisanih u katastar nepokretnosti koji vodi evidenciju o nepokretnostima i podacima o vlasnicima sa Ustavom. Ustav Republike Srbije poznaje tri oblika svojine – privatno, javno i zadružno, a katastar, pored toga poznaje još mešovito i ostale oblike svojine, što je suprotno Ustavu. Zbog toga nije istina da za sprovođenje ovog zakona nisu potrebna sredstva u budžetu, jer baš za uređivanje ove oblasti, odnosno za uređivanje katastra su potrebna sredstva.

Na kraju, rekao bih nekoliko reči o verovatnim posledicama usvajanja ovakvog zakona. Bez obzira na način i vreme na koji se usvaja ovaj zakon, on će svakako doći na dnevni red Evropske komisije država članica EU, te može da se odrazi na Poglavlje 4. koje se odnosi na slobodu kretanja kapitala. Jedna od četiri sloboda na kojima je zasnovano funkcionisanje unutrašnjeg tržišta EU.

Uprošćeno, moguća su dva scenarija. Pesimistički da usvajanje ovakvog zakona odloži otvaranje Poglavlja 4. sve dok se ne otklone sporne odredbe. Optimistički, kom sam bližu, da Evropska komisija oceni da je bez obzira na restriktivnost odredbi i ne usaglašenost sa pravnim tekovinama EU postignut napredak samim tim što se zakonski reguliše ova oblast, ali da se zatvaranje poglavlja uslovi izmenama.

Bez obzira na to koji scenario će biti ostvaren, biće doveden u pitanje kredibilitet Vlade, odnosno iskrenost njenih namera u ostvarenju strateškog cilja za priključivanje EU, kao jednog od tri strateška cilja u oblasti poljoprivrede koji je takođe proklamovan u ekspozeu premijerke Brnabić koji navodno ima svoje uporište u prethodnom najtransparentnijem, najsveobuhvatnijem, najpreciznijem itd. ekspozeu, a to je usklađivanje sa zajedničkom agrarnom politikom EU.

U svakom slučaju ne bih bio iznenađen da ovaj saziv parlamenta u ne tako dalekoj budućnosti ponovo razmatra izmene i dopune ovog zakona kada ćemo se možda morati odreći nekih rešenja koja samo mogli da zadržimo da smo na odgovarajući način sada postupili.

Imajući u vidu prethodno pomenuti proklamovani strateški cilj ulaska u EU, postavlja se pitanje da li je poželjno da uzor u rešavanju problema kupovine poljoprivrednog zemljišta budu već pomenute države EU koje su trenutno u sukobu sa Briselom?

Ovakav odnos prema evropskim institucijama je najblaže rečeno nekorektan, posebno imajući u vidu da smo im koliko juče tražili, vi ste to pomenuli ministre, tražili i dobili pomoć Evropske komisije da Hrvatska ukine trgovinske mere koje su nanosile štete našoj privredi kada je prekršilo Trgovinski sporazum koji imamo sa EU, i to ne samo u ovom slučaju, nego i pre dve godine, kada je prema rečima ministra spoljnih poslova, Hrvatska objavila trgovinski rat Srbiji.

Da zaključim, stiče se utisak da se ove izmene i dopune Zakona donose ne radi ispunjenja, već neispunjenja međunarodnih obaveza, odnosno i želje da se donekle prikriju neuspesi Vlade na domaćem i međunarodnom planu i verovatno će samo dodatno narušiti odnose sa EU. Zahvaljujem.

Treće vanredno zasedanje, 19.07.2017.

Zahvaljujem.

Očekivano, zbog značaja funkcije i političkog naboja koji je prati, najviše polemike na ovoj sednici izaziva izbor novog Zaštitnika građana. U centru pažnje se, pre svega, našlo pitanje kontinuiteta rada ove institucije. Zato bih želeo da podsetim predlagače iz vladajuće koalicije na već pomalo zaboravljenog omiljenog društvenog teoretičara vodeće ličnosti ovog režima, na Maksa Vebera, koji je isticao da je kontinuitet jedna od glavnih karakteristika dobre državne uprave. Nažalost, umesto kontinuiteta kvalitetnog rada i jačanja ovog nezavisnog tela, očekivanim izborom gospodina Pašalića verovatno ćemo samo dobiti kontinuitet obesmišljavanja i slabljenja nezavisnih institucija.

Ovo urušavanje nezavisnih tela u potpunoj je suprotnosti sa proklamovanim strateškim ciljem ulaska Srbije u EU, koji je sadržan u prvoj rečenici ekspozea nedavno izabrane predsednice Vlade.Evropske institucije upravo u svojim izveštajima posebno ističu neophodnost jačanja nezavisnih institucija i vladavine prava, kao jedan od preduslova daljeg približavanja Srbije EU, a ovakvim ponašanjem samo ćemo se još više udaljiti od tog cilja.

Zakon o Zaštitniku građana propisuje uslove koje mora da ispuni kandidat, a to su: da je diplomirani pravnik, da ima najmanje 10 godina iskustva na relevantnim pravnim poslovima, da poseduje visoke moralne i stručne kvalitete i da ima zapaženo iskustvo u zaštiti prava građana.

Prošlonedeljna sednica skupštinskog Odbora za ustavna pitanja i zakonodavstvo, na kojoj su predstavljena četiri kandidata, nesumnjivo je pokazala da samo jedan ispunjava propisane uslove, gospodin Miloš Janković, sadašnji vršilac funkcije Zaštitnika građana. Gospodina Jankovića snažno preporučuju ne samo profesionalni i lični kvaliteti i dugogodišnji rad na zaštiti ljudski prava i međunarodni ugled koji je stekao, već i podrška koju je dobio od velikog broja organizacija civilnog društva koja se već dugi niz godina bave pitanjem zaštite ljudskih prava. Kako su navele ove organizacije, od kojih je većina okupljena oko kuće ljudskih prava, za 10 godina postojanja Zaštitnik građana je izgradio snažan autoritet i stekao veliko poverenje građana, a tome je nesumnjivo, uz prethodnog Zaštitnika, najveći doprinos dao njegov zamenik, a sadašnji vršilac funkcije, gospodin Miloš Janković.

Nasuprot ovom nedvosmisleno kvalifikovanom kandidatu, vladajuća koalicija je odlučila, i to u poslednjem trenutku, iako je prethodni Zaštitnik građana podneo ostavku još početkom februara, da predloži kandidata koji ne ispunjava sve prethodno navedene zakonske uslove. To je, nažalost, samo nastavak sistemskog urušavanja nezavisnih tela, poput REM-a, Agencije za borbu protiv korupcije, pa i Ustavnog suda. Svedoci smo nastavka tužne prakse neverovatne lakoće prihvatanja funkcija od strane onih koji ne poseduju odgovarajuće kvalifikacije, kao što smo imali slučaj kod izbora članova prethodno pomenutih institucija i ne samo njih. Svako ko drži do sebe bi, slušajući izlaganje neuporedivo kvalifikovanijeg kandidata, sam odustao od kandidature i zahvalio se predlagačima na ukazanom poverenju.

Nasuprot tome, gospodin Pašalić je na sednici Odbora čak izbegao da odgovori na mnoga pitanja poslanika o tome kako vidi budući rad institucije na čijem čelu će se verovatno naći, uz izgovor da bi morao prvo da sagleda njeno funkcionisanje. Time je posredno priznao da nije kvalifikovan za ovo mesto.

Osvrnuo bih se takođe na pokušaj da se relativizuje značaj činjenice da je kandidat za Zaštitnika građana studirao 13 godina zato što je istovremeno radio, kao i da mu je prosek bio jedva nešto iznad šest. Ove činjenice samo pokazuju pravi odnos prema struci za koju se školovao, odnosno prema onome što je trebalo da bude njegova osnovna obaveza.

Neophodno je takođe naglasiti da su u prethodnom periodu bila prevelika očekivanja od Zaštitnika građana koji bi pre svega trebalo da bude poslednja istanca i korektiv vlasti. Zato vlast i ne bi trebalo da teži da bude zadovoljna radom Zaštitnika građana, odnosno da očekuje blagonaklon odnos ove institucije. Gospodinu Pašaliću s toga želim da vlastodršci ne budu zadovoljni njegovim radom, mada sumnjam da će se to dogoditi, pošto je iz vrha vlasti već najavljeno da će njegovim izborom ova funkcija dobiti smisao i sadržaj zbog kog je ova institucija i osnovana. Na osnovu dosadašnjeg ponašanja vladajuće koalicije, uveren sam da shvatanje tog smisla i sadržaja svakako nije u skladu sa ulogom koju Ustav propisuje Zaštitniku građana, da bude nezavistan državni organ koji štiti prava građana i kontroliše rad organa državne uprave.

Imajući u vidu nedavne tragične događaje u vezi sa nasiljem u porodici, koji su sasvim opravdano uzburkali javnost u Srbiji, neophodno je istaći značajnu ulogu Zaštitnika građana u borbi protiv te vrste nasilja, kao i u zaštiti ravnopravnosti. Nažalost, ovi nemili događaji su i posledica zanemarivanja preporuka nezavisnih tela, uključujući i Zaštitnika građana. Samo tokom protekle godine ova institucija je pokrenula postupak kontrole povodom 14 slučajeva ubistava žena i u čak 12 utvrdila propuste u radu nadležnih organa i službi. Povrh toga, poslednji izveštaj Zaštitnika građana za 2016. godinu sadrži 45 sistemskih i ključnih preporuka za otklanjanje propusta koje je utvrdio u ovoj oblasti, koje su upućene svim nadležnim ministarstvima. Ovom visokom Domu ni najmanje ne ide na čast da je takođe bio deo onih institucija koje su ignorisale preporuke tako što nije razmatrao poslednja tri izveštaja Zaštitnika građana.

S obzirom na to da će novoizabrani Zaštitnik imati podršku vladajuće većine, može se pretpostaviti da će se u buduće promeniti ova loša praksa i to će verovatno biti jedan od retkih pozitivnih pomaka kada je u pitanju rad ove institucije.

Da zaključim, Građanska platforma i Klub samostalnih poslanika smatraju da se daljim urušavanjem nezavisnih institucija sve više udaljavamo od uređene demokratske države zasnovane na vladavini prava i zbog toga ne možemo da podržimo izbor gospodina Pašalića na funkciju Zaštitnika građana. Zahvaljujem.

Imovinska karta

(Beograd, 02.09.2016.)

Funkcija Državni organ, javno preduzeće, ustanova, druga organizacija Izvor prihoda Interval Neto prihod Valuta Vreme obavljanja / od-do
Narodni poslanik Narodna skupština Republike Srbije Republika Mesečno 68297.00 RSD 11.08.2016 -
Poslednji put ažurirano: 27.02.2017, 13:24