LJUPKA MIHAJLOVSKA

Nestranačka licnost

Rođena 1981. godine. Živi u Beogradu.

Diplomirala na Filološkom fakultetu Univerziteta u Beogradu 2009. godine.

Direktorka je Univerzitetskog centra za studente sa hendikepom Univerziteta u Beogradu, gde radi na pružanju podrške mladima iz osetljivih društvenih grupa, na razvoju i primeni koncepta inkluzivnog obrazovanja na svim nivoima, poštovanju ljudskih prava i različitosti i negovanju tolerancije.

Bila je članica Stručnog tima za reformu visokog obrazovanja Republike Srbije od 2013. do 2015. godine, kao i koordinatorka tematske grupe Obrazovanje, vaspitanje i obuka mladih tokom izrade Nacionalne strategije za mlade 2015-2025 i Akcionog plana 2015-2017.

Osnivačica je nevladine organizacije „Podeli znanje“. Bila je i izvršna direktorka nevladine organizacije “Udruženje studenata sa hendikepom” do 2011. godine.

Na vanrednim parlamentarnim izborima 24.aprila 2016.godine po prvi put postaje narodna poslanica.

Osnovne informacije

Statistika

  • 29
  • 4
  • 396
  • 1
  • 3 postavljeno / 0 odgovoreno

Pitanja građana

Pitanje udruženja u vezi uzgoja životinja isključivo radi proizvodnje krzna

čeka se odgovor 20 dana i 3 sata

Poštovana, Pišem Vam u ime udruženja Sloboda za životinje, a povodom pitanja zakonske zabrane uzgoja životinja isključivo radi krzna koje je trenutno aktuelno u našoj zemlji. Zanima me kakav je Vaš stav po pitanju uzgoja životinja isključivo radi krzna u Srbiji i kako biste glasali ukolik...

Pismo poslanicima - pitanja za vladu

čeka se odgovor 10 meseci i 28 dana i 10 sati

Poštovani/a, Obraćamo Vam se, kao predstavniku/ci građana, da na sednici za postavljanje poslaničkih pitanja poslednjeg četvrtka u mesecu (26. oktobra 2017. godine), iskoristite vaše poslaničko pravo i postavite ova pitanja predstavnicima Vlade Republike Srbije u ime nas građana.

Inicijativa za izmene i dopune porodičnog zakona

čeka se odgovor 1 godina i 30 dana i 6 sati

Poštovani, U ponedeljak, 14. avgusta 2017. pokrenula sam inicijativu "Naše dete - naša odluka", za izmene i dopune Porodičnog zakona. Prema aktuelnom Porodičnom zakonu roditelji nemaju pravo da odrede potencijalne staratelje svoje dece u slučaju porodične tragedije, pa je odluka o deci...

VIDI SVE POSTAVI PITANJE

Deveto vanredno zasedanje , 17.07.2018.

Hvala.

Prvo pitanje upućujem ministru sporta i omladine, ministru prosvete i ministru zdravlja, kao i celoj Vladi Republike Srbije – da li vas zabrinjava poražavajući i katastrofalan podatak koji smo juče imali prilike da čujemo u medijima, a to je da oko 50% mladih ljudi u Srbiji je depresivno i anksiozno? Ne znam kako je metodološki rađeno ovo istraživanje, ali verujem da nema mnogo grešaka i da su čak možda podaci i gori, te u tom smislu možda postoji neka greška.

Da li smatrate da je ovo crveni alarm i šta ćemo uraditi po tom pitanju? Šta mi nudimo danas mladim generacijama, osim jeftinih droga na ulici i raznih rijaliti programa, nasilja i promovisanja patriotizma u vidu mržnje prema drugim narodima? Imate li rešenje za ovaj problem i da li možemo da dobijemo izveštaj o sprovođenju strategije za mlade, posebno u domenu zdravlja i bezbednosti mladih?

Pitanje za ministra prosvete Mladena Šarčevića – može li se od Nacionalnog akreditacionog tela, i zašto ne, očekivati da u standarde za akreditaciju uvrsti i deo koji se odnosi na pristupačnost visokoškolskih ustanova, kako arhitektonsku, tako i informaciono-komunikacionu za studente sa invaliditetom? Verovatno ste u Izveštaju institucije Poverenika za zaštitu ravnopravnosti videli da je to jedna od preporuka u pogledu dostupnosti visokog obrazovanja studentima sa različitim vrstama invaliditeta, ali i Komiteta UN za prava osoba sa invaliditetom.

Negde 2015. godine u jednom projektu već je napravljen nacrt predloga izmena tih standarda za akreditaciju, međutim, oni naravno nikada nisu usvojeni. Pretpostavljam da ima velikih otpora u određenom monopolističkom ponašanju određenih visokoškolskih ustanova, ali vi, ministre, verovatno znate da afirmativne mere koje se donose za upis studenata sa invaliditetom nisu dovoljne da se ovi studenti na adekvatan način uključe u visoko obrazovanje. Za mnoge studente sa kvalitetom veći problem od toga kako će spremiti i da li će položiti ispit predstavlja kako će se kretati po visokoškolskoj ustanovi i kako će naći materijale u pristupačnim formatima.

Pitanje za ministarku Zoranu Mihajlović – da li postoji komisija u okviru vašeg ministarstva koja prati primenu Pravilnika o tehničkim standardima planiranja, pa sad da ne čitam ceo Pravilnik, ali koji se odnosi na pristupačnost objekata koja je namenjena osobama sa invaliditetom, deci i starijim osobama?

U Zakonu o planiranju i izgradnji član 206. kaže da zahtev za pokretanje prekršajnog postupka koji se odnosi na nepoštovanje ovih standarda prilikom izgradnje i adaptacije objekata podnosi nadležni urbanistički inspektor. Da li je ikada pokrenut ijedan prekršajni postupak i kako to izgleda u praksi? Evo, ja predlažem da krenete od vašeg resora i da nam kažete šta je urađeno u pogledu pristupačnosti glavne autobuske i železničke stanice u Beogradu i da li se prema planu rekonstrukcije železničke stanice „Prokop“ planira da ova stanica bude pristupačna i osobama sa invaliditetom, jer decu će neko nekako i uneti, ali za starije osobe i za osobe sa invaliditetom to je praktično nemoguće i nije u skladu sa poštovanjem njihovog ličnog integriteta.

Pitanje za ministra Zlatibora Lončara – zbog čega u Pravilniku o bližim uslovima za obavljanje zdravstvene delatnosti u zdravstvenim ustanovama ne postoje odredbe koje se odnose na pristupačnost zdravstvenih ustanova? Ne znam da li znate, ali gotovo da ne postoji klinika u okviru Kliničkog centra Srbije koja ima pristupačan toalet za osobe koje se kreću uz pomoć kolica. Pretpostavljam da se negde tradicionalno medicinskim pristupom posmatranju osoba sa invaliditetom smatra da one ne ustaju iz kreveta i da te radnje verovatno obavljaju u sobi ili u krevetu, ali zaista je sramno da, primera radi, Klinika za infektivne i tropske bolesti nema toalet u koji može ući osoba koja koristi kolica.

Naravno, jedno možda vama ne tako važno pitanje, ali ja volim da se bavim ovozemaljskim temama, zbog čega su toaleti u zdravstvenim ustanovama u katastrofalnom stanju i liče na toalete na železničkoj i autobuskoj stanici, kada znamo da je u tržnim centrima higijena u toaletima besprekorna, a dnevno tamo prođe i nekoliko hiljada ljudi? Hvala.

Deveto vanredno zasedanje , 17.07.2018.

Hvala. Rešili smo nedoumicu.

Osvrnuću se pre svega na Predlog izmene Zakona o psihoaktivnim kontrolisanim supstancama. Prva moja primedba biće, u stvari, što se ovde danas sa nama ne nalazi ministar policije kada govorimo o ovoj temi. Vama svaka čast ministre, naravno, ali svi znamo, samo onaj ko ne želi to da vidi ne zna, da ključni problem kada je u pitanju upotreba narkotika u Srbiji stoji, leži u policiji.

Vi ovde u obrazloženju zakona, između ostalog, navodite: „Neophodno je poboljšati uslove za skladištenje trajno oduzetih količina opojnih droga i u potpunosti pokrenuti sistem za uništavanje oduzete droge.“

Meni, negde, kao nekom prosečnom čitaocu dolazim do zaključka da mi nemamo razvijen sistem za uništavanje zaplenjene droge i onda mi se logično opet, kao prosečnom čitaocu, nameće pitanje šta se radi sa drogom koju mi zaplenimo? Da li se ona distribuira na ulicama našeg grada i završava, nažalost, u telima naše omladine? Ko tu drogu distribuira i da li, zapravo, oni koji su je zaplenili, odnosno, službena lica koja učestvuju u ovome?

Ono što sam očekivala nadajući se da se izmene i dopune zakona pre svega, u ovom trenutku donose, odnosno predlažu zbog nemilih događaja kojih smo svi bili svedoci u proteklom periodu, a tiče se znatnog broja mladih ljudi koji su preminuli od preteranog konzumiranja raznih vrsta droga. Međutim, u obrazloženju stoji da je javna rasprava završena još početkom prošle godine, tako da se ovim zakonom vrše samo neke tehničke izmene ali suštine nema.

Nema sankcija, oštrijih sankcija za službena lica u policiji i drugih snaga bezbednosti koje mogu da učestvuju u akcijama trgovine drogom. Ne postoje te sankcije ni u Krivičnom zakoniku. Jednostavno, da se slikovito izrazim, mora da postoji poseban krug Pakla za ljude koji rade u policiji i drugim snagama bezbednosti ako zloupotrebljavaju svoj položaj dilujući drogu i na taj način dovodeći određene ljude u smrtnu opasnost.

Takođe, često se pominje Grupa za monitoring droga i zavisnosti od droga i sve vreme provejava u obrazloženju koliko je značajno da ona funkcioniše. Ona, koliko sam shvatila, trenutno ima tri zaposlena lica i planira se od 2019. da se zaposle još dve osobe, što je opet evropska preporuka i ispada kao da će se svi problemi koje mi sa drogom imamo rešiti kada se ovih pet ljudi angažuje.

Međutim, suštine u zakonu nema. Nema suštinskog načina da se reši problem lečenja ljudi, jer, složićemo se da je ovo bolest, a pošto ne osuđujemo ni ljude koji obole od raka, ne možemo da osudimo ni ljude koji su, nažalost oboleli od ove pošasti.

Dakle, nema pomena o resocijalizaciji, vi ćete, takođe, našla sam juče na sajtu Insajdera da postoji aparat za detekciju novih droga koji je donirala EU, a koji mi ne koristimo. Ne znam da li je to tačan podatak, nadam se da ćete mi vi razjasniti šta se dešava sa tim aparatom?

Vi ćete, verovatno, mene vratiti na Strategiju koja se bavi borbom protiv droge. Međutim i ta strategija je vrlo diskutabilna, s obzirom na to, biću iskrena, u obrazloženju stoji, da mi nemamo skoro nikakvu statistiku kada je reč o rasprostanjenosti upotrebe psihoaktivnih supstanci.

Dakle, strategija je imala neki akcioni plan koji je istekao. Planirano je da se donese novi u prvom kvartalu 2018. godine. Mi smo u trećem kvartalu, koliko sam ja shvatila, nije donet novi akcioni plan. Međutim, kažem, dovodimo u pitanje kvalitet te strategije kada se ona praktično ne zasniva na nekim pouzdanim podacima.

Vi ovde kažete u obrazloženju, do sada nije sprovedena evaluacija preventivnih programa koji su ranije sprovedeni u ustanovama. Kaže, polazana vrednost za broj lečenih zavisnika ne može se sa sigurnošću utvrditi jer trenutno ne postoji sistem za prikupljanje podataka na nacionalnom nivou.

Mi nemamo informacije o programima koji se sprovode pa dajemo kao neku ciljnu vrednost da uvedemo nove. Dakle, nismo evaluirali ni one koje smo imali, a hoćemo da uvedemo nove.

Ne znam, meni je uvek bilo fascinantno kako u sezoni možemo da utvrdimo broj obolelih od gripa, a ne možemo da imamo podatak o broju ljudi koji se leče od bolesti zavisnosti.

Sve u svemu, ovaj zakon ne znam šta će doneti. Zaključak do kog smo došli jeste da nemamo podatke. Ja sam stvarno pokušala na sve moguće načine da dođem do nekih relevantnih podataka i jedino što sam našla jeste istraživanje Batuta iz 2014. godine.

Vođenje statistike do duše nije manjkavost samo u ovoj oblasti, to nam se inače zamera, i međunarodne institucije, kako smo veoma oskudni sa statistikom u većini oblasti. Tako da ni ne znam ni na osnovu čega ćemo ovde raspravljati, osim da se držimo tih tehničkih izmena zakona i da se eventualno oslonimo na primere iz neposrednog okruženja, na ono što nalazimo u medijima.

Tu pre svega ne mislim ni na ove mlade ljude koji su podlegli ovoj užasnoj stvari, nego mislim i na javne ličnosti koje se malte ne hvale svojim pojavama da konzumiraju drogu. Čak i da se ne hvale, svojim izgledom to prilično dobro ilustruju. Neki su, nažalost, i najmoćniji ljudi u državi i po finansijskoj moći i po vezi sa uticajnim ljudima iz vrha vlasti.

Ja se pitam stvarno, kada ćemo pristupiti ozbiljno ovom problemu? Da li ćemo čekati da deca javnih ličnosti ili političara počnu da umiru ili na ni to neće biti dovoljan pokazatelj.

Molim da se stvarno država ozbiljno zauzme za rešavanje ovog velikog problema. Hvala.

Sedmo vanredno zasedanje , 13.06.2018.

Hvala, predsedavajući.

Koleginice i kolege, zaista ću se truditi da se držim onoga što je na dnevnom redu, iako smo imali prilike da slušamo o svemu i svačemu.

Prvi zakon na koji ću se osvrnuti jeste Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o matičnim knjigama. Tu pre svega želim da pohvalim deo koji se odnosi na mogućnost promene matičnog broja kod osoba koje su odlučile da promene pol.

Ono na šta bih prvenstveno želela da ukažem jeste, a imala sam prilike da čujem i juče i danas od nekih kolega narodnih poslanika, iako mi jesmo na ovaj ili onaj način izabrani od strane građana, da govorimo o raznim temama i da možemo da imamo mišljenja o svemu, da bi ipak trebalo da se o određenim temama informišemo i da bi neki govor mržnje i jezik diskriminacije trebalo da izbegavamo. Dakle, osobe koje odluče da promene pol ne rade to iz hira. To rade, pre svega, zbog toga što je to pitanje i deo njihovog identiteta.

Ono što u zakonu nije do kraja definisano jeste šta se dešava u onom vakum periodu kada osoba još uvek nije izvršila promenu pola, a podvrgla se tom činu? Zapravo, čuli smo od organizacija koje se bave transrodnim osobama i raznih eksperata da postoji taj problem u tom vakum periodu, jer ovde je rešenja da Ministarstvo zdravlja u roku od 15 dana, nakon promene pola, dostavi podatak o tome i tada osoba može da izvrši promenu matičnog broja.

Međutim, vi znate da je to proces koji traje minimum dve godine, da tom procesu prethodi psihološka priprema ljudi koji se tome podvrgavaju, a uostalom to i ne bi trebalo da bude samo pitanje promene pola, već prosto samog osećaja osobe i kako se ta osoba oseća i kako vidi taj svoj deo identiteta. Možda bi trebalo razmisliti da se nađe neko rešenje gde će ipak osobe i tokom samog trajanja procesa… Zbog hormonske terapije i zbog svega oni uveliko se identifikuju sa polom koji menjaju, a praktično u matičnom broju stoji onaj drugi pol.

Takođe, kao neko ko je bio članica Nacionalnog saveta makedonske nacionalne zajednice, mislim da mogu da govorim legitimno o tome sa kojim teškoćama se u radu suočavaju nacionalni saveti, pa ću se malo osvrnuti i na Zakon o nacionalnim savetima, odnosno na Predlog o izmenama i dopunama Zakona o nacionalnim savetima.

Dobar je cilj koji je predviđen i obrazložen, a to je da se smanji politizacija nacionalnih saveta, ali iskreno mislim da je to nemoguće zato što konkretno i u ovom parlamentu, dakle, u delu zakonodavne vlasti, mi imamo predstavnike određenih manjinskih zajednica čiji se glas čuje, za razliku od nekih drugih predstavnika manjinskih zajednica u Srbiji čiji glas ne možemo čuti u parlamentu spletom različitih okolnosti.

Takođe, u svakoj Vladi Republike Srbije mi imamo bar jednu manjinsku zajednicu koja učestvuje u radu Vlade i samim tim za neverovati je da ta manjinska zajednica koja učestvuje u radu Vlade neće na neki način se zalagati da manjinskoj grupacija kojoj pripadaju ima bolji položaj u odnosu na druge manjinske zajednice.

Ovo će se možda, pretpostavljam, ne mora nužno da znači, najviše manifestovati kroz član 43. Predloga zakona o izmenama i dopunama, a koji se odnosi na član 119. važećeg zakona gde se kaže da budžetskim fondom za nacionalne manjine upravlja nadležno ministarstvo. To je u redu. Međutim, bliže kriterijume uređuje Vlada u kojoj, kao što smo rekli, učestvuju određeni predstavnici određenih manjinskih zajednica.

Kvartalno izveštavanje trošenja budžetskih fondova je, takođe, čini mi se, previše ambiciozno i mislim da odredba koja se odnosi na stalne troškove nacionalnih saveta, a koja ne sme biti veća od 50% ukupnog budžeta će biti sporna za nacionalne savete koji imaju manji budžet. Recimo, saveti koji imaju godišnje budžete oko 70 hiljada evra, recimo, neka je to u proseku 6.000 evra mesečno, vi za taj novac, ako želite da imate profesionalce, pravnike zaposlene u nacionalnim savetima, treba da održavate sajt, da plaćate knjigovođu, mislim da to nije dovoljan iznos sredstava. Imam još nešto, ali neke stvari smo kroz amandmane.

Nemam mnogo vremena, pa bih se samo osvrnula i na Zakon o službenoj upotrebi jezika i pisma. Vi ste predvideli da 2% pripadnika nacionalnih manjina, koji učestvuju sa 2% u ukupnoj populaciji Srbije, se mogu obratiti na jeziku nacionalne manjine koje pripadaju u parlamentu, a mi smo negde razmišljali korak dalje i volela bih da čujem ministra šta misli o tom predlogu. Pripadnici nacionalnih zajednica koje u jedinici lokalne samouprave čine 2% od ukupnog stanovništva jedinice lokalne samouprave mogu u gradskoj skupštini ili u opštinskoj skupštini da se obrate, takođe, na jeziku nacionalne zajednice kojoj pripadaju. Time bi, recimo, u Pančevu pripadnici makedonske nacionalne zajednice mogli da govore na svom jeziku.

Pitanje za predstavnika VSS. Ne sumnjam da su se stvorili zakonski uslovi za izbor novih sudija, niti ću se baviti njihovim biografijama, ali prema Izveštaju Evropske komisije o napretku Srbije kaže se da je Vrhovni kasacioni sud utvrdio da s punim radnim vremenom u Srbiji ima 2.586 sudija, što je na 100 hiljada stanovnika 37 sudija, evropski prosek je 21, a sudstvo nam je i dalje neefikasno.

Deveto vanredno zasedanje , 17.07.2018.

Hvala.

Prvo pitanje upućujem ministru sporta i omladine, ministru prosvete i ministru zdravlja, kao i celoj Vladi Republike Srbije – da li vas zabrinjava poražavajući i katastrofalan podatak koji smo juče imali prilike da čujemo u medijima, a to je da oko 50% mladih ljudi u Srbiji je depresivno i anksiozno? Ne znam kako je metodološki rađeno ovo istraživanje, ali verujem da nema mnogo grešaka i da su čak možda podaci i gori, te u tom smislu možda postoji neka greška.

Da li smatrate da je ovo crveni alarm i šta ćemo uraditi po tom pitanju? Šta mi nudimo danas mladim generacijama, osim jeftinih droga na ulici i raznih rijaliti programa, nasilja i promovisanja patriotizma u vidu mržnje prema drugim narodima? Imate li rešenje za ovaj problem i da li možemo da dobijemo izveštaj o sprovođenju strategije za mlade, posebno u domenu zdravlja i bezbednosti mladih?

Pitanje za ministra prosvete Mladena Šarčevića – može li se od Nacionalnog akreditacionog tela, i zašto ne, očekivati da u standarde za akreditaciju uvrsti i deo koji se odnosi na pristupačnost visokoškolskih ustanova, kako arhitektonsku, tako i informaciono-komunikacionu za studente sa invaliditetom? Verovatno ste u Izveštaju institucije Poverenika za zaštitu ravnopravnosti videli da je to jedna od preporuka u pogledu dostupnosti visokog obrazovanja studentima sa različitim vrstama invaliditeta, ali i Komiteta UN za prava osoba sa invaliditetom.

Negde 2015. godine u jednom projektu već je napravljen nacrt predloga izmena tih standarda za akreditaciju, međutim, oni naravno nikada nisu usvojeni. Pretpostavljam da ima velikih otpora u određenom monopolističkom ponašanju određenih visokoškolskih ustanova, ali vi, ministre, verovatno znate da afirmativne mere koje se donose za upis studenata sa invaliditetom nisu dovoljne da se ovi studenti na adekvatan način uključe u visoko obrazovanje. Za mnoge studente sa kvalitetom veći problem od toga kako će spremiti i da li će položiti ispit predstavlja kako će se kretati po visokoškolskoj ustanovi i kako će naći materijale u pristupačnim formatima.

Pitanje za ministarku Zoranu Mihajlović – da li postoji komisija u okviru vašeg ministarstva koja prati primenu Pravilnika o tehničkim standardima planiranja, pa sad da ne čitam ceo Pravilnik, ali koji se odnosi na pristupačnost objekata koja je namenjena osobama sa invaliditetom, deci i starijim osobama?

U Zakonu o planiranju i izgradnji član 206. kaže da zahtev za pokretanje prekršajnog postupka koji se odnosi na nepoštovanje ovih standarda prilikom izgradnje i adaptacije objekata podnosi nadležni urbanistički inspektor. Da li je ikada pokrenut ijedan prekršajni postupak i kako to izgleda u praksi? Evo, ja predlažem da krenete od vašeg resora i da nam kažete šta je urađeno u pogledu pristupačnosti glavne autobuske i železničke stanice u Beogradu i da li se prema planu rekonstrukcije železničke stanice „Prokop“ planira da ova stanica bude pristupačna i osobama sa invaliditetom, jer decu će neko nekako i uneti, ali za starije osobe i za osobe sa invaliditetom to je praktično nemoguće i nije u skladu sa poštovanjem njihovog ličnog integriteta.

Pitanje za ministra Zlatibora Lončara – zbog čega u Pravilniku o bližim uslovima za obavljanje zdravstvene delatnosti u zdravstvenim ustanovama ne postoje odredbe koje se odnose na pristupačnost zdravstvenih ustanova? Ne znam da li znate, ali gotovo da ne postoji klinika u okviru Kliničkog centra Srbije koja ima pristupačan toalet za osobe koje se kreću uz pomoć kolica. Pretpostavljam da se negde tradicionalno medicinskim pristupom posmatranju osoba sa invaliditetom smatra da one ne ustaju iz kreveta i da te radnje verovatno obavljaju u sobi ili u krevetu, ali zaista je sramno da, primera radi, Klinika za infektivne i tropske bolesti nema toalet u koji može ući osoba koja koristi kolica.

Naravno, jedno možda vama ne tako važno pitanje, ali ja volim da se bavim ovozemaljskim temama, zbog čega su toaleti u zdravstvenim ustanovama u katastrofalnom stanju i liče na toalete na železničkoj i autobuskoj stanici, kada znamo da je u tržnim centrima higijena u toaletima besprekorna, a dnevno tamo prođe i nekoliko hiljada ljudi? Hvala.

Četvrta sednica Prvog redovnog zasedanja , 03.05.2018.

Zahvaljujem.

Građanke i građani, koleginice i kolege narodni poslanici, prvo pitanje upućujem ministru za zaštitu životne sredine gospodinu Goranu Trivanu.

Centralno postrojenje za prečišćavanje otpadnih voda na jednom od najzagađenijih vodnih tokova u Evropi, u Vrbasu, trebalo je da bude gotovo još 2012. godine. Još uvek nije počelo sa radom i nema naznaka kada će se to desiti. Postrojenje je sagrađeno novcem iz evropskih fondova, odnosno EU je izdvojila oko 15 miliona evra za izgradnju ovog postrojenja. Mediji su čak izveštavali da će Srbija morati da vrati taj novac. Molim ministra da nas izvesti dokle se stiglo sa tim projektom.

Naredno pitanje upućujem predsednici Vlade Ani Brnabić. S obzirom na to da je predlagač zakona o kojima mi raspravljamo ovde u Skupštini uglavnom Vlada Republike Srbije, a da su u njihovoj pripremi učestvovali i razni eksperti EU, da li smatrate da su ovi zakoni toliko loši kada skupštinska većina, iz čijih redova je izabrana Vlada Republike Srbije, podnosi na stotine amandmana? Da li smatrate da se time nipodaštava rad stručnjaka koji su na ovim zakonima radili?

Naredno pitanje je za predsednicu Skupštine Maju Gojković. Da li i kada planirate da pristupimo konačnoj izmeni Poslovnika o radu Narodne skupštine Republike Srbije, kako bismo efikasno i bez opstrukcija mogli da radimo posao za koji su nas građanke i građani birali na parlamentarnim izborima 2016. godine?

Pored ličnih uvreda koje narodni poslanici jedni drugima upućuju i ne bivaju najčešće sankcionisani, jedna od najvećih prepreka jeste sada i već ustaljena praksa podnošenja na stotine besmislenih amandmana od strane, pre svega, vladajuće koalicije, ali ne zaostaju ni pojedini poslanici opozicije za tim. Da pojasnim građanima, vreme predviđeno za amandmane, odnosno za raspravu po amandmanu je najviše 10 sati. Jedan poslanik može da podnese jedan amandman na jedan član zakona. Najčešće se na dnevni red stavljaju zakoni koji nisu toliko osetljivi i onda predstavnici vladajuće većine podnose amandmane koji praktično ni po metodološkim pravilima, a ni po svom sastavu ne bi mogli biti sastavni deo zakona, čemu ide u prilog i to da ni oni sami na kraju ne glasaju za te amandmane.

Dolazimo do toga da se guši konstruktivna rasprava. Gosti koji su ovlašćeni predlagači zakona, najčešće ministri sa saradnicima, nažalost, zevaju, jer ni sami ne vide smisao tih amandmana.

Mi ovde, ma kakve karijere imali, imali ili nemali određeni kredibilitet, kada dođemo svojim kućama, pre nego što legnemo, pogledamo se u ogledalo i trebalo da se zapitamo da li i na koji način doprinosimo čovečanstvu i svojoj zemlji, da li smo mi istinske patriote ili nečiji pijuni. Želim da verujem da se poslanici koji obrazlažu ove besmislene amandmane ne osećaju ni malo prijatno i da im se u nekom oblačiću iznad glave ipak pojavi tekst zakletve koju svi mi ovde položili kada smo stupili na dužnost narodnog poslanika.

Indikativno je da koalicioni partneri najveće stranke ne učestvuju u ovoj farsi, jer ih je, pretpostavljam, sramota. Ne učestvuju ni svi iz najveće stranke vladajuće koalicije.

Molim kolege koje ovo rade da se duboko moralno preispitaju, jer građani ovo ipak gledaju, a u istoriji naše lepe Srbije ostaće zabeleženo da je neko bio biran da doprinese unapređenju zemlje, a zapravo je poziciju koristio da ismeva sopstveni narod.

Znate, patriotizam nije kada se preko tarabe svađate sa zvaničnicima Republike Hrvatske. Patriotizam nije ni kada Albance nazivate Šiptarima. Patriotizam je kada želite narod koji je obrazovan, narod koji ima visoku ekološku svest, zemlju u kojoj je stopa nasilja svedena minimum. Patriotizam je kada ljudi veruju svojoj državi. Jedan od naših najistaknutijih intelektualaca Slobodan Jovanović, proučavajući Platona, ističe da država treba da bude zavod za moralni odgoj čoveka.

Ja ovoj Vladi ne zameram način na koji vodi, u najvećoj meri ne zameram način na koji vodi spoljnu politiku. Ne zameram nezaustavljiv put ka evropskim integracijama, ne zameram ni dijalog sa Prištinom, ali ono što istinski zameram je što ste dozvolili ovakvo moralno posrnuće i to samo zarad lake pobede na izborima. Pitanje je samo kakav ćemo narod i kakvu ćemo državu na kraju imati ili će nam od države ostati samo granični prelazi? Hvala.

Prva sednica Prvog redovnog zasedanja , 06.03.2018.

Hvala.

Prvo pitanje je za ministra unutrašnjih poslova – dokle se stiglo sa istragom o ubistvu Olivera Ivanovića, s obzirom na to da je to prošlo skoro dva meseca, a da javnost nema apsolutno nikakve informacije o tome?

Drugo pitanje je za ministra prosvete Mladena Šarčevića – da li će nešto preduzeti u pogledu formiranja komisije koja će ispitati sve u vezi sa plagiranim doktoratom Siniše Malog, još uvek aktuelnog gradonačelnika, s obzirom na to da se Ministarstvo umešalo, u vezi sa izborom rektora na Univerzitetu u Kragujevcu je reagovalo – da li će nešto preduzeti i po ovom pitanju?

Sledeće pitanje je za ministra za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja Zorana Đorđevića. Da li je tačno da ste zadužili vašu pomoćnicu Biljanu Barošević da pritisne organizacije koje se bave unapređenjem položaja osoba sa invaliditetom da prikupljaju sigurne ili, kako ih vi zovete, kapilarne glasove za SNS tokom izborne kampanje u Beogradu?

Dakle, prema informacijama koje mi imamo i koje smo dobili direktno od nekih osoba, te osobe su ucenjene time da neće biti finansirane od strane Ministarstva za rad u pogledu održavanja njihovih redovnih godišnjih programskih aktivnosti ako ne budu anketirale svoje članstvo, našle ljude koji će glasati za SNS, a u prilog tome ide i to da su morali da potpišu podršku javnih ličnosti koje su dale podršku SNS na izborima u Beogradu i samo su osobe sa invaliditetom potpisane kao funkcioneri ovih organizacija, dok su svi ostali potpisani sa svojim titulama i svojim zvanjima.

U prilog ovoj tvrdnji ide i činjenica da se ove godine prvi put konkurs za finansiranje tih programskih aktivnosti nije raspisao krajem protekle godine u decembru kako bi od januara ove organizacije dobile finansijska sredstva, već se konkurs raspisuje tokom izborne kampanje. Još uvek nijedna organizacija nije dobila finansiranje, pretpostavljam da se čekalo da se vidi kakav će učinak biti. Dakle, da li Ministarstvo za rad ima veze sa ovim i šta ćete preduzeti po tom pitanju?

Takođe, pitanje za ministra Đorđevića je – koliko se osoba sa invaliditetom zaposlilo u 2017. godini, kakve kvalifikacije ove osobe imaju i na kakva radna mesta su zaposlena? Da li rade na otvorenom tržištu rada ili rade uglavnom po nekim centrima i pomenutim organizacijama koje se bave osobama sa invaliditetom? Koliki je budžet od penala koje poslodavci, odnosno biznis sektor plaća za svaku nezaposlenu osobu sa invaliditetom i na šta su te pare potrošene?

Pitanje za ministra zdravlja Zlatibora Lončara – da li je predviđeno prilikom izgradnje i rekonstrukcije Univerzitetske dečje klinike u Tiršovoj da se obezbedi i jedno odeljenje za odrasle pacijente koji se odmalena leče u Tiršovoj, a koji su podvrgnuti najsloženijim hirurškim intervencijama i koji boluju od retkih bolesti, kojima zaista niko osim stručnih lekara koji rade u Tiršovoj ne može da pomogne. Ove osobe se i nakon navršenih 18 godina leče u Tiršovoj, ali sve zavisi od dobre volje lekara koja svakako ne izostane, ali je proceduralno sve to veoma teško sprovesti. Moje pitanje još jednom je – da li će se voditi računa da se obezbedi jedno odeljenje i za odrasle pacijente?

Na kraju, opet pitanje za ministra Đorđevića i za predsednicu Narodne skupštine gospođu Maju Gojković – da li je tačno da je jedna od osoba koje su napale štand stranke Dosta je bilo i Dveri u Batajnica Aleksandra LJubojević? Da li je ona zaposlena u Narodnoj skupštini i da li vrši funkciju direktorke Centra za podršku osobama koje su bile izložene trgovini ljudima, a centar se nalazi pri Ministarstvu za rad i zapošljavanje? Toliko od mene. Hvala.

Imovinska karta

(Beograd, 15.07.2016.)

Funkcija Državni organ, javno preduzeće, ustanova, druga organizacija Izvor prihoda Interval Neto prihod Valuta Vreme obavljanja / od-do
Koordinator Univerzitet u Beogradu Republika Mesečno 38000.00 RSD 20.03.2008 - 20.03.2009.
Koordinator Univerzitet u Beogradu Republika Mesečno 70000.00 RSD 20.03.2009 - 15.07.2015.
Direktor Univerzitet u Beogradu Republika Mesečno 80000.00 RSD 15.07.2015 - 01.07.2016.
Poslednji put ažurirano: 06.03.2017, 14:17