BRANIMIR JOVANOVIĆ

Socijaldemokratska partija Srbije

Rođen 1979. godine. Živi u Kraljevu.

Po zanimanju je diplomirani politikolog.

Na vanrednim parlamentarnim izborima održanim 24. aprila 2016. godine po prvi put postaje narodni poslanik.

Osnovne informacije

Statistika

  • 6
  • 0
  • 4
  • 3
  • 1 postavljeno / 0 odgovoreno

Pitanja građana

Inicijativa za izmene i dopune porodičnog zakona

čeka se odgovor 30 dana i 7 sati

Poštovani, U ponedeljak, 14. avgusta 2017. pokrenula sam inicijativu "Naše dete - naša odluka", za izmene i dopune Porodičnog zakona. Prema aktuelnom Porodičnom zakonu roditelji nemaju pravo da odrede potencijalne staratelje svoje dece u slučaju porodične tragedije, pa je odluka o deci...

VIDI SVE POSTAVI PITANJE

Četvrto vanredno zasedanje , 24.08.2017.

Poštovana predsednice, poštovani ministre, dame i gospodo narodni poslanici, ove izmene i dopune Zakona o poljoprivrednom zemljištu treba na neki način da koriguju, odnosno da ublaže efekte Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju. Zato je i najbitniji član koji propisuje uslove za promet poljoprivrednog zemljišta u privatnoj svojini državljana država članica EU i odnosi se na lica, na poljoprivredno zemljište i na to koliko neko može da stekne poljoprivrednog zemljišta u privatnoj svojini.

U prethodnom periodu nismo bili u idealnoj situaciji. Jednostavno, nismo imali taj neki period tranzicije koji su imale neke druge zemlje koje su težile EU i nismo mogli, odnosno bilo je teško promeniti SSP iz prostog razloga što bi sve države članice morale da glasaju potvrdom.

Potrebno je da usvojimo ovaj zakon iz dva razloga. Prvo, na taj način ćemo nastaviti da ispunjavamo svoju međunarodnu obavezu. Drugo, onemogućićemo da nastane haos na tržištu poljoprivrednim zemljištem.

Ovim promenama propisa stranim državljanima biće otežano da steknu vlasništvo nad našim njivama. Ja ću ponoviti da oni moraju da budu deset godina stalno nastanjeni na teritoriji lokalne samouprave u kojoj žele da kupe zemljište i da tri godina moraju da obrađuju zemljište i da poseduju mehanizaciju i opremu za poljoprivrednu proizvodnju i da imaju registrovano poljoprivredno gazdinstvo.

Ovakva praksa nije uobičajena i primenjivala se i u drugim državama koje su pristupale i koje su bile na putu EU. Mi praktično na ovaj način do 2027. godine nećemo prodavati zemlju strancima i na taj način, dobili smo dodatno vreme da odgovorimo na nove izazove koji se odnose na rešavanje problema u poljoprivrednom sektoru i na njegovo usklađivanje sa načinom funkcionisanja u zemljama EU.

Mogu se čuti i kritike da se ovim zakonom ne reguliše pitanje pravnih lica. Ustavom je ovo jasno regulisano. Ukoliko pravno lice želi da postane vlasnik nad zemljištem, moraće da se upiše u naš registar.

Uvek polazim i od toga da su pravna lica, odnosno preduzeća, strane firme tu radi sticanja dobiti i da strane investicije ne treba uvek posmatrati skeptično, jer mogu da donesu nove tehnologije i mogu pozitivno da utiču na konkurentnost domaćih privrednika. Na ovaj način, usvajanjem ovih izmena i dopuna zakona, mi ćemo fizička lica usloviti prebivalištem, a pravna lica upisom u naš registar.

Kao što sam već rekao da nisu neuobičajeni primeri da se onemogućava potpuna liberalizacija trgovine zemljištem, i navešću nekoliko primera iz zemalja centralnoistočne Evrope koje su prolazile isti ovaj put kao mi sada. Mi smo, doduše, nešto ranije ušli u fazu liberalizacije, kada govorimo o poljoprivrednom zemljištu i druge države su restriktivnim merama uvele ograničenje da strani državljani kupuju poljoprivredno zemljište da bi zaštitile domaće poljoprivrednika. One su uglavnom tražile i dobile mogućnost da u nekom periodu, koji je bio najčešće sedam godina, strancima bude zabranjena kupovina poljoprivrednog zemljišta. Recimo, Mađarska je tu bila najradikalnija. Ona je, kao što je već pomenuto, Ustavom zabranila da strani državljani mogu da kupuju poljoprivredno zemljište.

Prilično stroge uslove je postavila i Poljska. Kada su ušli u EU, oni su uspeli da 12 godina prolongiraju prodaju poljoprivrednog zemljišta stranim licima, a taj period istekao je pre nekoliko meseci. Onda su doneli zakon kojim se favorizuju domaća gazdinstva. U Poljskoj privatne porodične firme, i to moram da napomenem, učestvuju sa 88% u ukupnom korišćenju poljoprivrednog zemljišta. Cena poljoprivrednog zemljišta konstantno raste od kada su ušli u EU. I Baltičke zemlje - Litvanija, Letonije i Estonija, takođe su tražile i dobile mogućnost da zadrže svoje propise koji se odnose na prodaju poljoprivrednog zemljišta, a koje su važile pre stupanja u EU. Svoj zahtev obrazložile su potrebom da se zaštiti domaća socio-ekonomska poljoprivredna struktura od eventualnog šoka koji bi nastao zbog razlike u cenama u poljoprivrednom zemljištu i prihoda u odnosu na stare članice EU.

Naveo sam ove primere da bih pokazao da je svaka država u skladu sa svojim unutrašnjim prilikama i u skladu sa nekim svojim specifičnostima pokušala da pronađe najbolji model.

Mi ćemo ovim zakonom dobiti dodatni period od 10 godina. U jednom delu smo čak bili i restriktivniji od drugih, jer smo predvideli jedan uslov da fizičko lice mora da ima prebivalište baš u onoj lokalnoj samoupravi u kojoj i želi da kupi poljoprivredno zemljište.

Treba pažljivo da analiziramo i pratimo dešavanja drugih zemalja, da se učimo na njihovim greškama i da, bez obzira na njihove specifičnosti, možemo da izvučemo pouke i da izbegnemo probleme u nekim situacijama u kojima ćemo se mi nalaziti, koje su slične ili identične.

Sa izazovima sa kojima se mi suočavamo suočavale su se gotovo sve zemlje koje su pristupile EU. To su uglavnom bile teškoće kao što su zastarela mehanizacija, problemi sa navodnjavanjem, niski prinosi i nedovoljne subvencije. I druge zemlje, u stvari pojedine, su privrednom strukturom i vlasničkim uređenjem ličile na Srbiju. Tako je, kada su pristupale EU, jedan njihov nedovoljno razvijen poljoprivredni sektor morao da se uhvati u koštac sa razvijenim starim evropskim ekonomijama, gde su poljoprivrednici dobro organizovani i gde imaju snažne institucije koje ih podržavaju i pomažu ih finansijski.

Pored toga, zbog problema nerešene vlasničke strukture, nedovršenog procesa privatizacije i usitnjenih poseda, bilo je neophodno da se produži zabrana kupovine zemljišta stranim licima. Slična je situacija i kod nas. Mi moramo u narednom periodu da učinimo sve da naši poljoprivrednici što pre stanu na noge i da što pre postanu konkurentni na tržištu. Ne smemo zaboraviti ni to da je i kod nas, kao i u većini zemalja centralnoistočne Evrope, dugo godina na snazi bila centralno-planska ekonomija, gde je i država učestvovala kao zemljoposednik.

Moramo, takođe, da se fokusiramo na neke nedostatke, kao što su ne završen proces restitucije ili nedefinisana vlasnička sturktura i zemljišni registri, što može otežavati ukrupnjavanje poseda. Time može uzrokovati niske prinose i lošu efikasnost.

Ova privredna grana će kod nas nesumnjivo pretrpeti značajne transformacije u narednom periodu, jednostavno jer postoji razlika između poljoprivrednog sektora u Srbiji i EU. Treba da nam bude cilj bolja efikasnost i bolja organizacija poljoprivrednih gazdinstava. Iz iskustva drugih zemalja možemo uočiti da je u ovom periodu dolazilo do rasta cena obradive zemlje, do pada zaposlenosti u ovoj grani i smanjenja učešća poljoprivrede u BDP-u. Sada dobijamo ovim izmenama još prostora za manevrisanje i moramo se fokusirati na mere koje će ublažiti ovakve efekte.

Pored kvalitetnih zakonskih normi, neophodno je da formiramo jake institucije koje će biti podrška našim poljoprivrednicima da bi bili što konkurentniji na evropskom tržištu.

Prema nekim podacima, zaposleni u poljoprivredi kod nas učestvuju sa preko 20% i to je iznad proseka EU. Možemo u narednom periodu, siguran sam, da pripremimo i set mera kako ovaj procenat ne bi drastično opao i ne bismo ponovili iskustvo drugih zemalja.

Treba da se ugledamo na najbolje primere, na najbolje uređene zemlje koje poljoprivredno zemljište posmatraju kao ograničeno prirodno dobro, kao što je Nemačka, koja više od polovine svoje površine koristi u poljoprivredne svrhe, 94% farmi su sopstvena preduzeća, porodično biznisi, koji su najveći poljoprivredni proizvođači u ovoj zemlji.

Odredbe ovog zakona o kojima danas govorimo ne primenjuju se u slučaju povraćaja imovine, što je dobro, naravno, koja se vrše u skladu sa zakonima kojima se uređuje vraćanje oduzete imovine bivšim vlasnicima. Kod nas je ovaj postupak restitucije u toku i bilo bi dobro da se završi što pre i uspešno.

Moramo biti svesni koliki je značaj poljoprivrede, koliki je značaj proizvodnje hrane, posebno u vreme klimatskih promena. Još od ekonomske krize 2008. godine u svetu vlada prava trka za otkupom poljoprivrednog zemljišta. Zato smatram da su ove izmene zakona, koje će odložiti na neki period od 10 godina, dobre. Bitno je da država ostane dosledna i da ne dozvoli da se plodne njive pretvore u građevinsko zemljište, da prepoznamo šansu za razvoj ove privredne grane, da prepoznamo nove šanse, kao što većina naših proizvođača sve više prepoznaje šansu u organskoj proizvodnji. Ne smemo dozvoliti da u budućnosti veliki zemljoposednici pregaze sitne proizvođače.

Prema popisu iz 2012. godine, a vi sigurno imate novije podatke, 628 hiljada porodičnih poljoprivrednih gazdinstava je bilo u Srbiji. Prosečna površina koju su obrađivali je bila oko 4,5 hektara, a najbrojniji su bili oni koji obrađuju oko dva hektara. Upravo mala gazdinstva u ukupnom zbiru treba da budu agrarna snaga Srbije i treba na taj način da se pozicioniramo na tržištu EU.

Poljoprivreda je jedan od najvažnijih privrednih grana u Srbiji, o čemu svedoči i ukupan broj zaposlenih i učešće u BDP-u. Zbog toga je veoma važno da, bez obzira na sve transformacije koje slede i na sve probleme sa kojima ćemo se suočiti, ovaj sektor u budućnosti postane konkurentan, da poljoprivredna proizvodnja bude komparativna prednost Srbije u odnosu na druge države članice EU.

Za kraj da kažem da će poslanici SDPS podržati ove izmene zakona. Zahvaljujem.

Treće vanredno zasedanje , 20.07.2017.

Poštovana predsednice, dame i gospodo narodni poslanici, u svom izlaganju govoriću o izboru Zaštitnika građana. Smatram da rasprava o Zaštitniku građana, u ovom trenutku, izaziva posebnu pažnju, iz dva razloga. Prvo što je ova institucija kod nas još uvek u povoju, za razliku od, recimo, Švedske, koju smo već navodili kao primer, gde je osnovana pre skoro dva veka ili zemalja Evrope, gde je osnovana nakon Drugog svetskog rata. Ova institucija kod nas živi 10 godina, ali se još uvek u ovom segmentu ne možemo porediti sa razvijenim evropskim demokratijama.

Drugo, zašto ova tema izaziva pažnju jeste što je sigurno u prethodnom periodu svrstana u jedan politički kontekst, što, naravno, ne bi trebalo da bude u praksi. Ne smemo nikada zaboraviti ulogu Zaštitnika građana. NJegova uloga je da obavlja kontrolu nad primenom zakona i drugih propisa od strane državnih organa, pre svega uprave i javnih službi i da štiti prava građana. Dakle, to je institucija koja prevashodno štiti građane od nepravilnog rada uprave.

Demokratija ne sme samo da se svede na ljudska prava, ali bez ljudskih prava nema demokratije. Upravo su ljudska prava jedan od najvažnijih pokazatelja principa ustavnosti, a institucija Ombudsmana je institucija koja je direktno povezana sa ostvarivanjem zaštite ljudskih prava.

Od budućeg Zaštitnika građana očekujem da se rukovodi činjenicom da smo mu poverili ulogu kontrolora javne vlasti u interesu zaštite čoveka i njegovih prava, do duše u skladu sa zakonom on nema velika pravna ovlašćenja u odnosu na upravu i ne može da donosi neke meritorne odluke, ali njegova uloga je pretežno otkrivajuća, upozoravajuća ili vaspitna. Zbog toga, očekujem od njega da svojim autoritetom i radom doprinese osnaživanju jedne ovakve institucije, da bi ona postala jedna skladna dopuna institucionalnih i pravnih mehanizama zaštite prava čoveka.

Ne mogu, a da ne spomenem nemačku teoretičarku politike Hanu Arent koja je govorila da je za pravilno funkcionisanje sistema podele vlasti na zakonodavnu, izvršnu i sudsku neophodno i uvođenje pojma tzv. polja javno. Pod tim je podrazumela bitnu korektivnu ulogu u društvu javnom mnjenja. Zaštitnik građana treba upravo da bude personifikacija tog javnog mnjenja. Kao što sam već rekao, on nema pravna ovlašćenja, ali njegovo najmoćnije oružje, njegova najveća snaga treba da bude upravo to obraćanje javnosti i izražavanje javnog stava.

Zaštitnik građana nikako ne sme da donosi svoje odluke u skladu sa nekim političkim premisama. Ne sme da bude stranački opredeljen i građani treba da budu jednaki pred njim, bez obzira na svoja politička uverenja. Zato je i bitno što se bira na mandat koji traje pet godina i koji je duži od mandata saziva koji ga bira na tu funkciju, jer to na taj način umanjuje njegovu zavisnost od trenutke skupštinske većine. Sa druge strane, ovaj predstavnički dom treba da bude najsnažnija podrška radu Zaštitnika građana i treba uvek da šalje poruku da se borimo za principe prava i pravičnosti.

Navešću primer da se u Velikoj Britaniji ovakva jedna institucija koju neki zovu Ombudsman, neki Zaštitnik građana, zove Komesar parlamenta za upravu i to samo pokazuje kolika je povezanost parlamenta i zaštitnika građana. Hvala.

Šesta sednica Drugog redovnog zasedanja, 14.12.2016.

Zahvaljujem.
Poštovani predsedavajući, poštovana potpredsednice Vlade, koleginice i kolege narodni poslanici, govoriću o Zakonu o stanovanju i o održavanju zgrada, odnosno govoriću o problemima sa kojima se susreću građani Srbije, ali o realnim problemima u stvarnom životu, a ne da bi skupljao neke jeftine političke poene ili pričao populistički protiv lokalne zajednice iz koje dolazim.
Smatram da su neke od bitnih karakteristika ovog zakona te što će gradovi i opštine vršiti registraciju stambenih jedinica i to što će skupština stanara dobiti svojstvo pravnih lica. Na ovaj način tačno ćemo znati ko je odgovoran za određene postupke. To je, po mom mišljenju, jedna velika uloga ovog zakona.
Upravo je izostanak odgovornosti u prethodnim godinama i mogu reći slobodno i prethodnim decenijama dovelo do toga da se pojedine zgrade nalaze u katastrofalnom stanju. Možemo da postavimo mnogo pitanja i ko je odgovoran za to što otpadaju fasade i ko je odgovoran zato što na vreme se ne saniraju krovovi zgrada, zašto u mnogim višespratnicama liftovi ne rade, zbog čega hodnici u pojedinim zgradama godinama nisu krečeni ili zašto čak svako drugo poštansko sanduče u zgradama nije funkcionalno.
Naravno, u ovom trenutku u ovoj situaciji teško je odgovoriti na ta pitanja, a upravo je teško odgovoriti iz razloga što niko ne preuzima odgovornost za ove probleme. Još uvek funkcioniše tekuće održavanje zgrada, ali je očigledno najveća boljka za sada investiciono održavanje. Očekujem da Zakon o stanovanju i održavanju zgrada utiče pozitivno na stanare da zajedno i sistematski reše mnoga pitanja.
Navešću samo neke od problema. Recimo, na mnogim zgradama prokišnjava krov, a upravo taj problem se očigledno samo tiče onih koji su direktno ugroženi. Ili, u mnogim zgradama mnogi ne vode računa ne brinu o tehničkoj ispravnosti liftova. Neke zgrade nisu priključene na gradsku toplanu, pa su recimo prinuđeni da se greju na čvrsto gorivo, a da o bezbednosti i upotrebe dimnjaka niko ne vodi računa. U nekim zgradama postoje podstanice daljinskog grejanja, a malo ljudi razmišlja kakva havarija može da nastane ako nije održavanje adekvatno.
Očigledno je da sada, odnosno u ovoj situaciji niko za ovo ne preuzima pravu, konkretnu odgovornost, a kada bi se kojim slučajem dogodila neka nesreća, onda bi svi ispaštali. Ovo su neki nasleđeni problemi. Skupštine stanara u ovoj situaciji, u ovoj formi, nemaju mehanizam da neodgovornog komšiju nateraju da učestvuje u rešavanju značajnih pitanja.
I do sada su stanari imali mogućnost da angažuju upravnika zgrada i mali je broj onih koji su to na pravi način iskoristili. Upravnik zgrade u suštini je isto što i profesionalni predsednik skupštine stanara. Zakon će sada povećati ovlašćenja i odrediti zakonski minimum koji stanari moraju da ispune.
Zakon o stanovu i održavanju zgrada jasno propisuje način odlučivanja u stambenim jedinicama i reguliše situaciju kada vlasnik stana je nepoznat ili kada je nedostupan.
Dotaći ću se i problema koji se tiču energetske efikasnosti. Smatram da će ovaj zakon pomoći da se oni reše na jedan pozitivan način. Podaci pokazuju da samo desetina izgrađenih stambenih objekata u Srbiji je u skladu sa važećim standardima u oblasti energetske efikasnosti. Pošto će stambene jedinice na ovaj način dobiti status pravnog lica, oni će imati mogućnost da konkurišu i da učestvuju u projektima za energetsku sanaciju, a to bi mogao da im bude neki dodatni izvor finansiranja i za rešavanje ovih problema.
Zakon o stanovanju i o održavanju zgrada donosi mnogo novina i očekujem mnogo pozitivnih efekata, odnosno da uvedu u red oblast održavanja zgrada. Zahvaljujem.

Imovinska karta

(Kraljevo, 01.07.2016.)

Funkcija Državni organ, javno preduzeće, ustanova, druga organizacija Izvor prihoda Interval Neto prihod Valuta Vreme obavljanja / od-do
Narodni poslanik Narodna skupština Republike Srbije Republika Mesečno 96164.00 RSD 03.06.2016 -
Poslednji put ažurirano: 06.03.2017, 12:22