BRANIMIR JOVANOVIĆ

Socijaldemokratska partija Srbije

Rođen 1979. godine. Živi u Kraljevu.

Po zanimanju je diplomirani politikolog.

Na vanrednim parlamentarnim izborima održanim 24. aprila 2016. godine po prvi put postaje narodni poslanik.

Osnovne informacije

Statistika

  • 7
  • 0
  • 4
  • 3
  • 2 postavljeno / 0 odgovoreno

Pitanja građana

Pismo poslanicima - pitanja za vladu

čeka se odgovor 22 dana i 17 sati

Poštovani/a, Obraćamo Vam se, kao predstavniku/ci građana, da na sednici za postavljanje poslaničkih pitanja poslednjeg četvrtka u mesecu (26. oktobra 2017. godine), iskoristite vaše poslaničko pravo i postavite ova pitanja predstavnicima Vlade Republike Srbije u ime nas građana.

Inicijativa za izmene i dopune porodičnog zakona

čeka se odgovor 2 meseca i 24 dana i 14 sata

Poštovani, U ponedeljak, 14. avgusta 2017. pokrenula sam inicijativu "Naše dete - naša odluka", za izmene i dopune Porodičnog zakona. Prema aktuelnom Porodičnom zakonu roditelji nemaju pravo da odrede potencijalne staratelje svoje dece u slučaju porodične tragedije, pa je odluka o deci...

VIDI SVE POSTAVI PITANJE

Prva sednica Drugog redovnog zasedanja , 04.10.2017.

Poštovana predsednice, poštovani ministri sa saradnicima, danas ću govoriti o dva zakona; o Predlogu zakona o Nacionalnoj akademiji i Predlogu zakona o elektronskom dokumentu, elektronskoj identifikaciji i uslugama od poverenja u elektronskom poslovanju.

Predlog zakona o Nacionalnoj akademiji, sastavni je deo reforme javne uprave i tako ga treba posmatrati, kao deo jednog složenog i dugotrajnog procesa. Predviđeno je da akademija službenika obučava osnovnim veštinama i da omogući da steknu dodatno znanje, kao što je primena zakona i propisa procedure i pravila u radu. Takođe, u odnosu na postojeće stanje i na postojeći okvir obuke predviđeno je da se analiziraju potrebe zaposlenih, ali isto tako i da se uočava učinak obuka koje se budu realizovale i kakav učinak oni imaju na efikasnost u daljem radu.

Važno je naglasiti da će se kroz nacionalnu akademiju sticati znanja tako da se elektronska uprava primeni u punom kapacitetu, odnosno zaživi u potpunosti, a to će svakako doneti određene promene jer će elektronski servisi promeniti način rada javnih službenika i uticati na promenu ponašanja prema krajnjim korisnicima, prema građanima u privredi.

Usvajanjem ovog zakona, prvi put će biti uvedena obavezna edukacija za javne službenike na svim nivoima, kako na nivou Republike, tako i na nivou lokalne samouprave i na nivou Autonomne Pokrajine.

Kada govorimo o državnoj upravi, bitno je da je shvatimo u skladu sa savremenim tendencijama, da je percipiramo kao jedan sistem koji reguliše društvene procese i koji treba da obezbedi neophodne uslove za nesmetan život i rad građana i za napredak društva. Osnovni cilj uprave ne treba da bude samo izvršavanje zakona. Osnovni cilj uprave treba da bude opšti interes, da opšti interes stavi na prvo mesto.

Javne službe su i osnovane radi zadovoljenja određenih potreba od opšteg interesa, koje su bitne kako za celu društvenu zajednicu tako i za svakog pojedinca, odnosno svakog građanina.

Znatno je bitno da reformišemo javnu upravu da bi funkcionisale sve prioritetne delatnosti, mislim i na prosvetu, kulturnu, zdravstvenu, socijalnu, ali i na delatnosti koje su bitne da bi se unapredile određene privredne grane.

Kao što se ljudsko društvo nalazi u neprekidnom razvoju i kao što je to jedan dinamički proces, potrebe za javnim službama su sve veće i veće iz godine u godinu, ne samo kod nas nego i u čitavom svetu.

U složenim uslovima savremenog života, javna uprava je jedna prilično organizovana infrastruktura koja mora da raspolaže velikim stručnim znanjem i ljudskim potencijalom. Zato je osnivanje Nacionalne akademije važno da bi smo što pre dostigli taj viši nivo znanja i stručnosti u javnim službama. Dakle, depolitizacija i profesionalizacija su ključni principi reforme javne uprave.

Kada govorimo o efikasnim javnim upravama u svetu, moramo znati da su one svoj sistem gradile vekovima, nisu ga izgradile za deceniju ili nešto više, to je jedan neprekidan proces gde se dostižu određeni kvalitetni standardi, ali razvijeni sistemi se ne zaustavljaju samo na tim standardima, oni nastavljaju i dalje da ih unapređuju.

Navešću nekoliko primera. Primere istočno-evropskih zemalja, primer sa australijskog kontinenta i primer Francuske. Istočno-evropskim zemljama je bilo potrebno dve decenije, nekima i više, da bi dostigle standarde u pružanju kvaliteta javnih usluga, kao što su u razvijenim evropskim demokratijama, da bi stale rame uz rame sa jednom Nemačkom, Belgijom ili Francuskom. Tom stazom sada treba da ide i Srbija, da odredi da je javna uprava servis građana.

Mi smo nakon perioda socijalističkog samoupravljanja se suočili sa potrebom da su neophodne brze reforma državne uprave. S obzirom na činjenicu da javna uprava ima značajnu ulogu u obezbeđivanju uslova pri stupanju EU, za ovaj zadatak zato je i prioritetan.

Evrointegracije od nas zahtevaju da imamo povećanje stručnih, intelektualnih i drugih administrativnih kapaciteta koji moraju da prate rad u budućem periodu.

O važnosti reforme javne uprave navešću i primer sa australijskog kontinenta, kao što sam već rekao. Na Novom Zelandu su, već krajem sedamdesetih i osamdesetih godina prošlog veka, uradili istraživanje i došli su do jednog zaključka, a to je da - javna uprava mora pravično da pruža usluge svim građanima.

Upravo polazeći od ove pretpostavke, reformisali su javnu upravu na jedan brz i efikasan način.

U Francuskoj se poslednja velika reforma javne uprave dogodila pre otprilike 30 godina. Oni su pošli od jedne sasvim druge pretpostavke – pošli su od rada privatnih kompanija. Kao što privatne kompanije moraju da se transformišu, da se prilagođavaju okruženju i da izlaze u susret korisnicima, tako su i oni smatrali da je neophodno da javna uprava mora da bude izložena konstantnoj kritici krajnjih korisnika. Na taj način, u Francuskoj je konstituisana jedna administracija koja osluškuje glas građana i brine o kvalitetu usluga, odnosno, stvorena je uprava kao javni servis, čiji je kadar podvrgnut procesu stalnog obrazovanja, radi sticanja novih znanja i veština i to je ono gde će se osetiti napredak prilikom osnivanja Nacionalne akademije.

Kod nas je prva strategija reforme javne uprave usvojena 2004. godine, a smernice koje danas koristimo su od pre tri godine, iz 2014. godine. Definisano je da je racionalizacija državne uprave stalni proces, koji podrazumeva ukidanje nepotrebnih poslova, pojednostavljenje procedura, smanjivanje broja zaposlenih na mestima za koje ne postoji potreba i druge vidove uštede, ali sve to da se pri tom ne umanji delotvornost i efikasnost u radu.

Mi još uvek imamo veće izdvajanje za plate zaposlenih u javnom sektoru u odnosu na ostale evropske države. Mi smo na nekom nivou od 12% bruto društvenog proizvoda i to je smanjen procenat u odnosu na prethodne godine, ali sigurno da u skladu sa ovom strategijom treba da u budućem periodu idemo na to da se taj procenat smanji na nekih 8% BDP. Naravno, moraće da se uradi modernizacija, o čemu sam već pričao, da bi se podigao nivo kvaliteta javnih usluga.

Nacionalna akademija omogućiće i drugačiji način napredovanja u službi. Ne smemo dozvoliti da službenici budu na jednom radnom mestu, da ravnodušno obavljaju posao i da čekaju da odu u penziju.

Savremena država, zasnovana na principima pravde i pravičnosti, treba da omogući upravo da javni službenik bude depolitizovan, obrazovan i samostalan, a da njegovo napredovanje u službi bude u skladu sa zaslugama i mogućnostima.

Formiranje Nacionalne akademije kao centralne institucije sistema stručnog usavršavanja nesumnjivo je veliki korak ka profesionalizaciji i unapređenju javne uprave. U postojećim uslovima stiče se utisak da zaposleni u javnoj upravi neravnomerno učestvuju u programima obuke. Na duže staze to bi moglo da ima posledice kao što su neadekvatan ili nedovoljan nivo znanja i stručnosti zaposlenih u javnoj upravi.

Takođe, čini mi se da možemo uočiti još jedan problem, a to je da trenutno ne postoji usklađenost, kada se govori o programima obuke, na nivou Republike i na nivou lokalne samouprave. Zato ovaj zakon to treba da reši, odnosno da standardizuje ovaj proces.

Zakon treba da reši još jedan problem, a to je da što sada ne postoji potpuna evidencija o tome kako se utvrđuju obuke i kako su realizovane, koji je učinak takvih obuka. Zato će biti formirana centralna evidencija, kao jedan novi kvalitet.

Ako analiziramo i modele stručnog usavršavanja u državama članicama EU, primetićemo da većina njih ima centralnu instituciju koja je zadužena za opšte obuke.

Ovim Predlogom zakona definisan je i način ostvarivanja saradnje sa drugim javno priznatim organizatorima obrazovanja odraslih, odnosno tačno su propisani uslovi na koji način će moći da izvode obuke.

Predlogom zakona predviđena su i stručna tela Nacionalne akademije, a to su: Programski savet i stalne programske komisije. Programski savet sastoji se od 15 članova i ima svrhu da upravo njegovi članovi svoja stručna znanja i svoja iskustva stave u funkciju Nacionalne akademije, radi boljeg stručnog usavršavanja zaposlenih u javnoj upravi. S druge strane, stalne programske komisije obrazuju se prema tematskim oblastima u kojima se vrši stručno usavršavanje.

Ostalo je možda u zakonu nejasno koliko će trajati mandat članovima Programskog saveta, kao i koliko će članova imati programske komisije. Ne znam da li će to biti mandat od pet godina, kao što traje i direktoru programskog saveta.

Što se tiče sticanja znanja i obrazovanja u javnoj upravi, možemo uvek povući paralelu i sa sticanjem znanja i veština u privatnom sektoru, tako da možemo reći da je razvoj intelektualnog kapitala je ključan za uspešno obavljanje posla i upravo je znanje taj faktor koji pravi razliku između uspešnih i neuspešnih.

Reforma javne uprave je na neki način i reforma države, jer se na taj način menja njeno organizovanje i funkcionisanje. Reformisana i efikasna uprava predstavlja jedan od jakih stubova vladavine prava i na neki način je jedan od mehanizama u borbi protiv korupcije. Samo jaka, osposobljena i efikasna državna uprava može građanima i privrednim subjektima da obezbedi kvalitetne usluge, uz razumne troškove. Javna uprava mora da bude ekonomična, a građani moraju da imaju uvid kako se troši novac kojim raspolaže javna uprava, jer su oni poreski obveznici.

Dobar način da se smanje ovi troškovi je i funkcionisanje elektronske uprave u punom kapacitetu.

Dotaći ću se i Zakona o državnim službenicima i smatram da je dobro rešenje što će stalno zaposleni, kako na nivou lokalne samouprave, tako i na nivou Republike, moći da prelaze sa jednog radnog mesta na drugo, uz saglasnost rukovodioca i uz sopstvenu saglasnost, bez konkursa.

Usvajanje Predloga zakona o elektronskom dokumentu, elektronskoj identifikaciji i uslugama od poverenja u elektronskom poslovanju, omogućava da naš pravni poredak u ovoj oblasti bude usaglašen sa novom uredbom EU i sa novim pravnim rešenjima u ovoj oblasti. Zakon će omogućiti da elektronski dokumenti imaju istu važnost kao i dokumenti od papira, oni na koje smo do sada navikli da ih koristimo. Na ovaj način predviđa se uvođenje novih instrumenata koji daju dokaznu snagu, kako identifikaciji tako i autentičnosti podataka u digitalnoj formi.

Nama je do sada bila u određenoj meri poznata uloga elektronskog potpisa i određeni broj građana i privrednih subjekata je koristio ovaj instrument. Sada se uvode novine kao što su elektronski pečat, elektronska dostava i čuvanje podataka u elektronskoj formi. To su sve preduslovi da bi elektronski dokumenti imali dokaznu i pravnu snagu i da bi bili validni u svakom postupku.

Novina o kojoj govorim će svakako imati pozitivan uticaj na privredne aktivnosti, ali i na građane. Mi ćemo, na primer, moći preko mobilnih telefona, pomoću konkretne aplikacije, da koristimo elektronski potpis, da dajemo naloge za plaćanje, da upućujemo zahteve za dobijanje određenih dokumenata. Elektronskim putem moći ćemo da završavamo one poslove na koje smo do sada gubili mnogo vremena, tako što smo išli od šaltera do šaltera. Efekat ovog zakona biće dobar i kada govorimo o uštedi u materijalnom smislu, ali i kada govorimo o uštedi u vremenu.

Do sada smo imali situaciju da se elektronska dostava nije tretirala kao validna. Sada se to menja i ona će imati podjednaku važnost kao i do sada nama uobičajeni oblici dostave, a pri tom će se obezbediti veća pouzdanost da će određeni dokument biti isporučen.

Još jedna prednost koju će ovaj zakon omogućiti je i čuvanje dokumenata u elektronskoj formi. On će doneti materijalne uštede kada govorimo o jednom dugom vremenskom periodu, tako da smatram da će polako skladišta papirnih dokumenata odlaziti u istoriju.

Pored direktnih efekata koji će ovaj zakon izazvati, u narednom peridou imaćemo mnogo posrednog uticaja i na druge oblasti, s tim što će morati da se promene odgovarajući propisi koji uređuju te oblasti, da bi mehanizmi koje prepisuje zakon mogli da se primenjuju u punom kapacitetu.

Na primer, ako želimo modernu elektronsku upravu, nesumnjivo je da će, pored stupanja na snagu ovog zakona, morati da se izmene i određene zakonske norme u Zakonu u elektronskoj upravi.

Predstoji jedan dug i težak period da bi zakon imao optimalnu primenu u praksi. Takođe, na tom putu veoma je važno raditi na podizanju svesti građana i sticanju poverenja građana u elektronske dokumente, ali bez obzira na sve poteškoće, kojih će sigurno biti, važno je da znamo da kada pogledamo bar malo u budućnost, da je ovo jedina ispravna opcija. Zahvaljujem.

Četvrto vanredno zasedanje , 24.08.2017.

Poštovana predsednice, poštovani ministre, dame i gospodo narodni poslanici, ove izmene i dopune Zakona o poljoprivrednom zemljištu treba na neki način da koriguju, odnosno da ublaže efekte Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju. Zato je i najbitniji član koji propisuje uslove za promet poljoprivrednog zemljišta u privatnoj svojini državljana država članica EU i odnosi se na lica, na poljoprivredno zemljište i na to koliko neko može da stekne poljoprivrednog zemljišta u privatnoj svojini.

U prethodnom periodu nismo bili u idealnoj situaciji. Jednostavno, nismo imali taj neki period tranzicije koji su imale neke druge zemlje koje su težile EU i nismo mogli, odnosno bilo je teško promeniti SSP iz prostog razloga što bi sve države članice morale da glasaju potvrdom.

Potrebno je da usvojimo ovaj zakon iz dva razloga. Prvo, na taj način ćemo nastaviti da ispunjavamo svoju međunarodnu obavezu. Drugo, onemogućićemo da nastane haos na tržištu poljoprivrednim zemljištem.

Ovim promenama propisa stranim državljanima biće otežano da steknu vlasništvo nad našim njivama. Ja ću ponoviti da oni moraju da budu deset godina stalno nastanjeni na teritoriji lokalne samouprave u kojoj žele da kupe zemljište i da tri godina moraju da obrađuju zemljište i da poseduju mehanizaciju i opremu za poljoprivrednu proizvodnju i da imaju registrovano poljoprivredno gazdinstvo.

Ovakva praksa nije uobičajena i primenjivala se i u drugim državama koje su pristupale i koje su bile na putu EU. Mi praktično na ovaj način do 2027. godine nećemo prodavati zemlju strancima i na taj način, dobili smo dodatno vreme da odgovorimo na nove izazove koji se odnose na rešavanje problema u poljoprivrednom sektoru i na njegovo usklađivanje sa načinom funkcionisanja u zemljama EU.

Mogu se čuti i kritike da se ovim zakonom ne reguliše pitanje pravnih lica. Ustavom je ovo jasno regulisano. Ukoliko pravno lice želi da postane vlasnik nad zemljištem, moraće da se upiše u naš registar.

Uvek polazim i od toga da su pravna lica, odnosno preduzeća, strane firme tu radi sticanja dobiti i da strane investicije ne treba uvek posmatrati skeptično, jer mogu da donesu nove tehnologije i mogu pozitivno da utiču na konkurentnost domaćih privrednika. Na ovaj način, usvajanjem ovih izmena i dopuna zakona, mi ćemo fizička lica usloviti prebivalištem, a pravna lica upisom u naš registar.

Kao što sam već rekao da nisu neuobičajeni primeri da se onemogućava potpuna liberalizacija trgovine zemljištem, i navešću nekoliko primera iz zemalja centralnoistočne Evrope koje su prolazile isti ovaj put kao mi sada. Mi smo, doduše, nešto ranije ušli u fazu liberalizacije, kada govorimo o poljoprivrednom zemljištu i druge države su restriktivnim merama uvele ograničenje da strani državljani kupuju poljoprivredno zemljište da bi zaštitile domaće poljoprivrednika. One su uglavnom tražile i dobile mogućnost da u nekom periodu, koji je bio najčešće sedam godina, strancima bude zabranjena kupovina poljoprivrednog zemljišta. Recimo, Mađarska je tu bila najradikalnija. Ona je, kao što je već pomenuto, Ustavom zabranila da strani državljani mogu da kupuju poljoprivredno zemljište.

Prilično stroge uslove je postavila i Poljska. Kada su ušli u EU, oni su uspeli da 12 godina prolongiraju prodaju poljoprivrednog zemljišta stranim licima, a taj period istekao je pre nekoliko meseci. Onda su doneli zakon kojim se favorizuju domaća gazdinstva. U Poljskoj privatne porodične firme, i to moram da napomenem, učestvuju sa 88% u ukupnom korišćenju poljoprivrednog zemljišta. Cena poljoprivrednog zemljišta konstantno raste od kada su ušli u EU. I Baltičke zemlje - Litvanija, Letonije i Estonija, takođe su tražile i dobile mogućnost da zadrže svoje propise koji se odnose na prodaju poljoprivrednog zemljišta, a koje su važile pre stupanja u EU. Svoj zahtev obrazložile su potrebom da se zaštiti domaća socio-ekonomska poljoprivredna struktura od eventualnog šoka koji bi nastao zbog razlike u cenama u poljoprivrednom zemljištu i prihoda u odnosu na stare članice EU.

Naveo sam ove primere da bih pokazao da je svaka država u skladu sa svojim unutrašnjim prilikama i u skladu sa nekim svojim specifičnostima pokušala da pronađe najbolji model.

Mi ćemo ovim zakonom dobiti dodatni period od 10 godina. U jednom delu smo čak bili i restriktivniji od drugih, jer smo predvideli jedan uslov da fizičko lice mora da ima prebivalište baš u onoj lokalnoj samoupravi u kojoj i želi da kupi poljoprivredno zemljište.

Treba pažljivo da analiziramo i pratimo dešavanja drugih zemalja, da se učimo na njihovim greškama i da, bez obzira na njihove specifičnosti, možemo da izvučemo pouke i da izbegnemo probleme u nekim situacijama u kojima ćemo se mi nalaziti, koje su slične ili identične.

Sa izazovima sa kojima se mi suočavamo suočavale su se gotovo sve zemlje koje su pristupile EU. To su uglavnom bile teškoće kao što su zastarela mehanizacija, problemi sa navodnjavanjem, niski prinosi i nedovoljne subvencije. I druge zemlje, u stvari pojedine, su privrednom strukturom i vlasničkim uređenjem ličile na Srbiju. Tako je, kada su pristupale EU, jedan njihov nedovoljno razvijen poljoprivredni sektor morao da se uhvati u koštac sa razvijenim starim evropskim ekonomijama, gde su poljoprivrednici dobro organizovani i gde imaju snažne institucije koje ih podržavaju i pomažu ih finansijski.

Pored toga, zbog problema nerešene vlasničke strukture, nedovršenog procesa privatizacije i usitnjenih poseda, bilo je neophodno da se produži zabrana kupovine zemljišta stranim licima. Slična je situacija i kod nas. Mi moramo u narednom periodu da učinimo sve da naši poljoprivrednici što pre stanu na noge i da što pre postanu konkurentni na tržištu. Ne smemo zaboraviti ni to da je i kod nas, kao i u većini zemalja centralnoistočne Evrope, dugo godina na snazi bila centralno-planska ekonomija, gde je i država učestvovala kao zemljoposednik.

Moramo, takođe, da se fokusiramo na neke nedostatke, kao što su ne završen proces restitucije ili nedefinisana vlasnička sturktura i zemljišni registri, što može otežavati ukrupnjavanje poseda. Time može uzrokovati niske prinose i lošu efikasnost.

Ova privredna grana će kod nas nesumnjivo pretrpeti značajne transformacije u narednom periodu, jednostavno jer postoji razlika između poljoprivrednog sektora u Srbiji i EU. Treba da nam bude cilj bolja efikasnost i bolja organizacija poljoprivrednih gazdinstava. Iz iskustva drugih zemalja možemo uočiti da je u ovom periodu dolazilo do rasta cena obradive zemlje, do pada zaposlenosti u ovoj grani i smanjenja učešća poljoprivrede u BDP-u. Sada dobijamo ovim izmenama još prostora za manevrisanje i moramo se fokusirati na mere koje će ublažiti ovakve efekte.

Pored kvalitetnih zakonskih normi, neophodno je da formiramo jake institucije koje će biti podrška našim poljoprivrednicima da bi bili što konkurentniji na evropskom tržištu.

Prema nekim podacima, zaposleni u poljoprivredi kod nas učestvuju sa preko 20% i to je iznad proseka EU. Možemo u narednom periodu, siguran sam, da pripremimo i set mera kako ovaj procenat ne bi drastično opao i ne bismo ponovili iskustvo drugih zemalja.

Treba da se ugledamo na najbolje primere, na najbolje uređene zemlje koje poljoprivredno zemljište posmatraju kao ograničeno prirodno dobro, kao što je Nemačka, koja više od polovine svoje površine koristi u poljoprivredne svrhe, 94% farmi su sopstvena preduzeća, porodično biznisi, koji su najveći poljoprivredni proizvođači u ovoj zemlji.

Odredbe ovog zakona o kojima danas govorimo ne primenjuju se u slučaju povraćaja imovine, što je dobro, naravno, koja se vrše u skladu sa zakonima kojima se uređuje vraćanje oduzete imovine bivšim vlasnicima. Kod nas je ovaj postupak restitucije u toku i bilo bi dobro da se završi što pre i uspešno.

Moramo biti svesni koliki je značaj poljoprivrede, koliki je značaj proizvodnje hrane, posebno u vreme klimatskih promena. Još od ekonomske krize 2008. godine u svetu vlada prava trka za otkupom poljoprivrednog zemljišta. Zato smatram da su ove izmene zakona, koje će odložiti na neki period od 10 godina, dobre. Bitno je da država ostane dosledna i da ne dozvoli da se plodne njive pretvore u građevinsko zemljište, da prepoznamo šansu za razvoj ove privredne grane, da prepoznamo nove šanse, kao što većina naših proizvođača sve više prepoznaje šansu u organskoj proizvodnji. Ne smemo dozvoliti da u budućnosti veliki zemljoposednici pregaze sitne proizvođače.

Prema popisu iz 2012. godine, a vi sigurno imate novije podatke, 628 hiljada porodičnih poljoprivrednih gazdinstava je bilo u Srbiji. Prosečna površina koju su obrađivali je bila oko 4,5 hektara, a najbrojniji su bili oni koji obrađuju oko dva hektara. Upravo mala gazdinstva u ukupnom zbiru treba da budu agrarna snaga Srbije i treba na taj način da se pozicioniramo na tržištu EU.

Poljoprivreda je jedan od najvažnijih privrednih grana u Srbiji, o čemu svedoči i ukupan broj zaposlenih i učešće u BDP-u. Zbog toga je veoma važno da, bez obzira na sve transformacije koje slede i na sve probleme sa kojima ćemo se suočiti, ovaj sektor u budućnosti postane konkurentan, da poljoprivredna proizvodnja bude komparativna prednost Srbije u odnosu na druge države članice EU.

Za kraj da kažem da će poslanici SDPS podržati ove izmene zakona. Zahvaljujem.

Treće vanredno zasedanje , 20.07.2017.

Poštovana predsednice, dame i gospodo narodni poslanici, u svom izlaganju govoriću o izboru Zaštitnika građana. Smatram da rasprava o Zaštitniku građana, u ovom trenutku, izaziva posebnu pažnju, iz dva razloga. Prvo što je ova institucija kod nas još uvek u povoju, za razliku od, recimo, Švedske, koju smo već navodili kao primer, gde je osnovana pre skoro dva veka ili zemalja Evrope, gde je osnovana nakon Drugog svetskog rata. Ova institucija kod nas živi 10 godina, ali se još uvek u ovom segmentu ne možemo porediti sa razvijenim evropskim demokratijama.

Drugo, zašto ova tema izaziva pažnju jeste što je sigurno u prethodnom periodu svrstana u jedan politički kontekst, što, naravno, ne bi trebalo da bude u praksi. Ne smemo nikada zaboraviti ulogu Zaštitnika građana. NJegova uloga je da obavlja kontrolu nad primenom zakona i drugih propisa od strane državnih organa, pre svega uprave i javnih službi i da štiti prava građana. Dakle, to je institucija koja prevashodno štiti građane od nepravilnog rada uprave.

Demokratija ne sme samo da se svede na ljudska prava, ali bez ljudskih prava nema demokratije. Upravo su ljudska prava jedan od najvažnijih pokazatelja principa ustavnosti, a institucija Ombudsmana je institucija koja je direktno povezana sa ostvarivanjem zaštite ljudskih prava.

Od budućeg Zaštitnika građana očekujem da se rukovodi činjenicom da smo mu poverili ulogu kontrolora javne vlasti u interesu zaštite čoveka i njegovih prava, do duše u skladu sa zakonom on nema velika pravna ovlašćenja u odnosu na upravu i ne može da donosi neke meritorne odluke, ali njegova uloga je pretežno otkrivajuća, upozoravajuća ili vaspitna. Zbog toga, očekujem od njega da svojim autoritetom i radom doprinese osnaživanju jedne ovakve institucije, da bi ona postala jedna skladna dopuna institucionalnih i pravnih mehanizama zaštite prava čoveka.

Ne mogu, a da ne spomenem nemačku teoretičarku politike Hanu Arent koja je govorila da je za pravilno funkcionisanje sistema podele vlasti na zakonodavnu, izvršnu i sudsku neophodno i uvođenje pojma tzv. polja javno. Pod tim je podrazumela bitnu korektivnu ulogu u društvu javnom mnjenja. Zaštitnik građana treba upravo da bude personifikacija tog javnog mnjenja. Kao što sam već rekao, on nema pravna ovlašćenja, ali njegovo najmoćnije oružje, njegova najveća snaga treba da bude upravo to obraćanje javnosti i izražavanje javnog stava.

Zaštitnik građana nikako ne sme da donosi svoje odluke u skladu sa nekim političkim premisama. Ne sme da bude stranački opredeljen i građani treba da budu jednaki pred njim, bez obzira na svoja politička uverenja. Zato je i bitno što se bira na mandat koji traje pet godina i koji je duži od mandata saziva koji ga bira na tu funkciju, jer to na taj način umanjuje njegovu zavisnost od trenutke skupštinske većine. Sa druge strane, ovaj predstavnički dom treba da bude najsnažnija podrška radu Zaštitnika građana i treba uvek da šalje poruku da se borimo za principe prava i pravičnosti.

Navešću primer da se u Velikoj Britaniji ovakva jedna institucija koju neki zovu Ombudsman, neki Zaštitnik građana, zove Komesar parlamenta za upravu i to samo pokazuje kolika je povezanost parlamenta i zaštitnika građana. Hvala.

Imovinska karta

(Kraljevo, 01.07.2016.)

Funkcija Državni organ, javno preduzeće, ustanova, druga organizacija Izvor prihoda Interval Neto prihod Valuta Vreme obavljanja / od-do
Narodni poslanik Narodna skupština Republike Srbije Republika Mesečno 96164.00 RSD 03.06.2016 -
Poslednji put ažurirano: 06.03.2017, 12:22