IVAN BAUER

Socijaldemokratska partija Srbije

Ivan Bauer je rođen 1967. godine u Beogradu.

Završio je Matematičku gimnaziju u Beogradu, a potom i Elektrotehnički fakultet u Beogradu, smer Računarska tehnika i informatika. Svoje obrazovanje nastavlja na Fakultetu za ekonomiju, finansije i administraciju (Fefa), na kome stiče prvo zvanje magistra ekonomskih nauka, kao najbolji student magistarskih studija Fefa do tog momenta, sa prosečnom ocenom 10,0, a potom i zvanje doktora ekonomskih nauka.
Magistrirao je na temu: „Monetarna politika: Evropska centralna banka i Narodna banka Srbije (put konvergencije)“.
Doktorirao je na temu: „Digitalne marketing tehnike i perspektiva njihove primene u Srbiji“.

U medijima je prisutan još od studentskih dana, kada je vodio, u to vreme, najpopularniji kviz „Muzička slagalica“ (danas TV slagalica) na Radio Televiziji Srbije. Oprobao se i u drugim televizijskim formama, ali se ipak, 2002. godine, vratio onome što na televiziji najbolje radi – vođenju kvizova. U narednim godinama vodi najgledaniji kviz u Srbiji u tom periodu – „Sam protiv svih“.

U međuvremenu, radio je i druge poslove povezane sa medijima, marketingom i komuniciranjem. Bio je regionalni direktor internacionalne agencije „Look models“ za Jugoistočnu Evropu i član njenog borda direktora. Radio je kao savetnik za marketing i PR brojnih domaćih i stranih kompanija i marketinških agencija. Bio je član Organizacionog odbora (ekonomskih) konferencija. Držao je seminare na temu komunikacije, liderstva i javnog nastupa.

Od 2008. godine zaposlen je na Fakultetu za ekonomiju, finansije i administraciju gde studente podučava veštinama komuniciranja i marketingu.

Pisao je članke iz oblasti ekonomije za časopise Ekonomist i GM.
Objavljivao je kolumne sa političkom konotacijom za više dnevnih listova u Srbiji: Press, Politiku i Glas javnosti.
Koautor je „Rečnika kompjuterskih termina“, koji je doživeo sedam izdanja.

Tečno govori i piše na engleskom i italijanskom jeziku, a služi se španskim.

Član je Socijaldemokratske partije Srbije od 2010. godine. Pre toga nikada nije bio član nijedne stranke.

Bio je narodni poslanik od 2012. godine, sve do 03. juna 2016. godine. U XI sazivu opet vraća u poslaničke klupe u avgustu 2016. godine.

Osnovne informacije

Statistika

  • 20
  • 0
  • 6
  • 4
  • 3 postavljeno / 0 odgovoreno

Pitanja građana

Uzgoj krznašica/ zabrana uzgoja i ubijanje životnja

čeka se odgovor 2 meseca i 17 dana i 21 sat

Poštovani, Pišem Vam u ime udruženja Sloboda za životinje, a povodom pitanja zakonske zabrane uzgoja životinja isključivo radi krzna koje je trenutno aktuelno u našoj zemlji. Zanima me kakav je Vaš stav po pitanju uzgoja životinja isključivo radi krzna u Srbiji i kako biste glasali ukoli...

Pismo poslanicima - pitanja za vladu

čeka se odgovor 1 godina i 20 dana

Poštovani/a, Obraćamo Vam se, kao predstavniku/ci građana, da na sednici za postavljanje poslaničkih pitanja poslednjeg četvrtka u mesecu (26. oktobra 2017. godine), iskoristite vaše poslaničko pravo i postavite ova pitanja predstavnicima Vlade Republike Srbije u ime nas građana.

Inicijativa za izmene i dopune porodičnog zakona

čeka se odgovor 1 godina i 2 meseca i 21 dan

Poštovani, U ponedeljak, 14. avgusta 2017. pokrenula sam inicijativu "Naše dete - naša odluka", za izmene i dopune Porodičnog zakona. Prema aktuelnom Porodičnom zakonu roditelji nemaju pravo da odrede potencijalne staratelje svoje dece u slučaju porodične tragedije, pa je odluka o deci...

VIDI SVE POSTAVI PITANJE

Deseto vanredno zasedanje , 21.09.2018.

Zahvaljujem, potpredsedniče.

Uvaženi ministre, cenjene koleginice i kolege narodni poslanici, građani Republike Srbije, poslanička grupa SDPS podržaće sve zakone koji se nalaze na dnevnom redu današnje sednice.

Fokusiraću se na Zakon o penzijskom i invalidskom osiguranju, odnosno na njegove izmene i dopune, kao verovatno najvažniji zakon iz ove oblasti socijalno-ekonomskih zakona, da tako kažem.

Izmene i dopune ovog Zakona su brojne i, kako reče ministar, sve su pozitivne, ali rekao bih da je verovatno najvažnija, a u svakom slučaju je privuklo najveću pažnju javnosti, a rekao bih najpre penzionera, ukidanje Zakona o privremenom uređivanju načina isplate penzija.

Započeću svoju diskusiju i veći deo nje ću bazirati upravo na razlozima za ukidanje ovog zakona, ali i generalnom stanju u našem Fondu PIO, ali i u našim javnim finansijama koje su prouzrokovale potrebu da se jedan ovakav zakon donese.

Mi i dalje kao predominantan imamo takozvani sistem penzijski sistem „pay-as-you-go“, odnosno sistem međugeneracijske solidarnosti, koji podrazumeva da se penzije današnjim penzionerima isplaćuju iz tekućih doprinosa, odnosno doprinosa koji uplaćuju građani koji su danas zaposleni.

Stvari se, naravno, mogu posmatrati na drugačiji način, odnosno iz drugog ugla, koji je, verujem, penzionerima, daleko bliži, a podjednako ispravan, a to bi bilo da, u suštini, penzioneri sami finansiraju svoje penzije time što su uplaćivali čitavog svog radnog veka novac u Fond PIO.

Šta je problem sa ovom drugog logikom, odnosno šta je generalni problem našeg sistema penzijskog i invalidskog osiguranja? Na prvom mestu to što je naš Fond PIO počeo da se urušava još osamdesetih godina prošlog veka, odnosno njegova finansijska pozicija, njegova imovina ili, ako hoćete, njegova aktiva je počela drastično da se smanjuje još osamdesetih godina prošlog veka, a devedesetih godina, za vreme sankcija i ratova, je njegova aktiva gotovo potpuno opustošena.

Za to, naravno, nisu krivi današnji penzioneri koji su snosili posledice tog stanja, ali sasvim sigurno nisu krivi ni ljudi koji su danas zaposleni, a koji pune taj Fond PIO i, ako hoćete, plaćaju poreze iz kojih se nakon toga, odnosno iz budžeta taj Fond dotira, pošto Fond PIO beleži svake godine ogroman deficit.

Kada se na tako loše stanje u Fondu PIO doda i vrlo loš odnos, odnosno nepovoljan odnos broja penzionera i broja zaposlenih i stalni trend pogoršanja tog odnosa, pa mi imamo danas situaciju da je taj odnos 1: 1,5 onda je jasno da je Fond PIO vremenom išao ka potpunoj finansijskoj neodrživosti i postojao sve veće opterećenje za republički budžet.

Da ne govorim o tome da u ne tako davnim vremenima su penzije u nekim periodima, potpuno iracionalno, bez ikakve ekonomske logike, bez ikakvih ekonomskih osnova, povećavane, da su ljudi slati masovno u prevremene penzije i da su, da tako kažem, izvinićete me što se kolokvijalno izražavam, šakom i kapom deljene invalidske penzije kada za njih nije bilo zakonskih osnova.

Drugo ne manje važno jeste to što je ovako uređen sistem PIO, odnosno taj „Pay-as-you-go“ sistem, vreme pregazilo i što je on danas potpuno anahron i ekonomski neodrživ.

Ovaj sistem je svoju punu funkcionalnost pokazao u vreme nakon tzv. „bejbi buma“, kada je broj mladih, odnosno broj zaposlenih daleko nadmašivao broj starih, odnosno broj korisnika usluga PIO, odnosno broj penzionera.

Međutim, u međuvremenu, demografski trendovi su se dramatično promenili i broj rođene dece se značajno smanjivao, odnosno smanjivao se broj onih koji su uplaćivali novac u Fond PIO, a istovremeno se produžavao životni vek građana, što će reći, povećavao se broj korisnika usluga Fonda PIO.

Ovaj trend je u razvijenom svetu, odnosno u razvijenim zemljama na vreme uočen i oni su krenuli reforme penzijskog sistema, uvođenjem tzv. drugog i trećeg stuba penzijskog osiguranja, koji su trebali da vremenom preuzmu makar jedan deo, ako ne i veći deo uloge prvog stuba, odnosno stuba „Pay-as-you-go“ sistema.

Mi smo, naravno, po običaju i sa tim reformama kasnili i dok smo ih sproveli u potpunosti finansijska situacija, odnosno finansijski položaj građana u zemlji je već bio toliko loš da taj drugi i treći stub nisu imali velike šanse da na ozbiljan način zažive.

Naravno, ne samo iz tih razloga, ali, izemđu ostalog, i zbog toga mi smo se pre nekoliko godina našli gotovo na rubu propasti, odnosno rubu potpunog finansijskog kolapsa, kada smo bili prinuđeni da pribegnemo vrlo teškim bolnim i krajnje nepopularnim merama fiskalne konsolidacije, među kojima i jeste ova mera o kojoj govorimo, odnosno mera smanjenja penzija sa ciljem da ozdravimo naš finansijski sistem, da ga postavimo na zdrave temelje i da učinimo u krajnjem slučaju i penzije sadašnjih i budućih penzionera sigurnim.

Ja znam da veliki broj građana ne razume i, u krajnjem slučaju, nije ni posao svakom građaninu da u potpunosti razume modele ekonomska kretanja, da ne razume da smo mi 2012. odnosno 2013. godine bili bukvalno na korak od ambisa, odnosno da smo se nalazili u situaciji da vrlo brzo smo mogli da uđemo u jedan „cirsulus vitiosus“, sprirlu zaduživanja, koja bi nas odvela u dužničko ropstvo, a kako izgleda dužničko ropstvo ne moramo mnogo daleko da gledamo. Mislim da je dovoljno da pogledamo primer naše prijateljske i do pre dvadesetak godina susedne zemlje Grčke, koja se suočila sa tim problemom i koja je zbog toga bila prinuđena da nekoliko puta smanjuje penzije građanima i to drastično, daleko više nego što smo to učinili mi.

Dakle, iz tih razloga mi smo, kao što rekoh, bili prinuđeni da primenimo određene bolne krajnje nepopularne mere, među kojima jeste i ova koja se ovim zakonom ukida, odnosno mera smanjenja penzija.

Bez obzira na to što je ta mera krajnje neprijatna i nepopularna, ona nije doneta kao neka ishitrena mera, niti je ona nekakav nepromišljen potez ili politički hir, a još manje je potez koji je ekonomski neosnovan, o čemu svedoči i podrška koju je ova mera imala kako od domaće, tako i od međunarodne ekonomske javnosti, ovo liči jednom Fiskalnom savetu i MMF, već je to bila jedna od nekoliko mera koje smo u tom trenutku jedine imali na raspolaganju u pokušaju da tu krizu koja se, da tako kažem, razbuktavala, odnosno taj požar koji se razbuktavao, pokušamo da ugasimo.

Znam da je bilo i nekih drugih ideja i predloga kako da se reši problem fiskalne konsolidacije, odnosno na koji način da se smanje rashodi i povećaju prihodi, ali moram da kažem da ljudi koji se elementarno razumeju u ekonomsku teoriju i praksu, znaju da bilo kakva poreska reforma bilo kakva reforma javnih preduzeća, jeste mera koja ima tzv. vremensko kašnjenje, odnosno mera koja daje rezultate odloženo i da se za rezultate takvih mera mora čekati najmanje tri do šest meseci, vrlo verovatno i duže. Pri tome je veliki znak pitanja da li će rezultati biti onakvi kakve smo planirali.

Na žalost našu, jedine mere koje daju trenutne rezultate jesu one mere koje su i najneprijatnije za građane, ali da se razumemo najneprijatnije i za političku elitu koja mora da donese jednu takvu nepopularnu odluku i da time smanji svoju političku popularnost, a to su mere smanjenja plata i penzija.

Da ne bi bilo nesporazuma, ovo nije neka mera koju smo mi izmislili, niti je ovo neka mera koju nam je neko sa strane nametnuo. Teoretičari znaju da će reći - MMF, da bi na nama uvežbavao nekakve ekonomske modele ili da bi nas koristio kao zamorčiće. Ovo je mera koja je prethodno već u nekim drugim zemljama dala rezultate i zbog toga smo je primenili.

Kao primer zemlje u kojoj je ova mera dala rezultate, reći ću vam primer jedne male otvorene ekonomije kakva je i Srbija, a reč je o Letoniji, koja je još 2008, 2009. godine uočila krajnje nepovoljna ekonomska kretanja u svojoj zemlji, uočila da se njihov budžet kreće ka ozbiljnom deficitu i istog momenta reagovala drastičnim linearnim smanjenjem i plata i penzija za 20%, bez ikakve socijalne zaštite najugroženijih, odnosno onih sa najmanjim primanjima.

Podsetiću vas da smo mi, kada smo uvodili mere smanjenja penzija, te mere učinili vrlo socijalno odgovornim, odnosno da smo zaštitili one koji imaju najmanja primanja.

Za nekih, otprilike dve godine, Letonija je u potpunosti stabilizovala svoje javne finansije i ukinula, naravno, sve mere, odnosno ukinuli su i meru smanjenja penzija, ali Letonija je zemlja koja je uvek vodila ekstremno odgovornu fiskalnu politiku o čemu svedoči podatak da je to jedna od zemalja EU, ako ne i broj jedan zemlja EU, po najmanjem učešću javnog duga u BDP, ali to zato što vode odgovornu fiskalnu politiku godinama.

Neko će, naravno, pitati sad - dobro pošto je Letonija posle dve godine ukinula meru smanjenja penzija, zašto nama treba tri i po godine ili malo više od tri i po godine da ukinemo tu meru? Zato što u vreme kada su oni preventivno 2008, 2009. godine u sam osvit svetske ekonomske krize, smanjivali plate i penzije. Mi smo tada pričali o velikim šansama koje svetske ekonomske krize pružaju Srbiji i mi smo upravo u tom periodu potpuno iracionalno, bez ikakve ekonomske logike, povećavali penzije.

Kada vodiš godinama u vreme svetske ekonomske krize neodgovornu fiskalnu politiku, onda jednog dana kada rešiš da počneš da vodiš odgovornu fiskalnu politiku, kada primeniš bolne mere fiskalne konsolidacije onda moraš da platiš cenu. Nažalost tu cenu su platili svi građani, kako penzioneri, tako i ostali građani kojima su smanjene plate, ali nažalost ta mera je morala da traje duže, dokle god nismo uspostavili stabilno stanje u našem budžetu, a stabilno stanje u našem budžetu smo uspeli da uspostavimo prošle i ove godine. Sada, već drugu godinu za redom beležimo fiskalni suficit, odnosno imamo više sredstava u budžetu, više prihodujemo u budžetu nego što trošimo novca iz budžeta.

Još neke stvari su se u međuvremenu promenile i one daju razloga za optimizam kada je u pitanju kretanje penzija odnosno njihov rast, bolje rečeno, u budućnosti. Daću vam samo nekoliko parametara koji nisu nikakva tajna. To su podaci koji se nalaze na sajtu Republičkog zavoda za statistiku. U prvom i drugom kvartalu ove godine međugodišnji rast BDP u Srbiji je bio 4,9% i 4,8% restriktivno. Istovremeno, međugodišnja inflacija u avgustu mesecu je 2,6%.

U drugom kvartalu ove godine zabeležili smo, rekao bih, istorijski minimum kada je u pitanju stopa nezaposlenosti ili barem istorijski minimum prema podacima koji postoje na sajtu Republičkog zavoda za statistiku. Ja sam ih pogledao 20 godina unazad, koliko postoje, nikad nismo imali nižu stopu nezaposlenosti, a reći ću vam da je u Vojvodini ta stopa samo 10%, dakle još niža od ove na republičkom nivou.

U isto vreme, stopa zaposlenosti je najviša u poslednjih 15 godina, dakle od 2003. godine na ovamo nismo ni imali nikada veću stopu zaposlenosti. Zašto je to važno i zašto bi interesovalo penzionere odnosno zašto bi penzionere zanimao ovaj podatak? Zato što visoke stope rasta znače bolje punjenje budžeta, odnosno više sredstava u budžetu, a samim tim i više prostora za povećanje penzija.

Kada su stope rasta BDP značajno veće od inflacije, kao što je sada slučaj, gotovo duplo veći, onda ima više prostora da se penzije povećaju nego kada bismo penzije usklađivali sa rastom troškova života, što je bio ranije slučaj, a to smo upravo predvideli ovim zakonom, dakle otvorili smo prostor da penzije povećavamo i više.

Kada imate vrlo nisku stopu nezaposlenosti i visoku stopu zaposlenosti, to znači da su prihodi budžeta po ovom osnovu, dakle doprinosi koji se uplaćuju, vrlo visoki, odnosno da se Fond penzijskog i invalidskog osiguranja mnogo bolje puni nego ranije, samim tim će biti stabilniji i sigurniji u budućnosti, samim tim će njegov deficit biti manji, odnosno manje će biti potrebno transferisati iz sredstava budžeta u Fond PIO.

Dakle, to su sve pretpostavke koje uz jednu odgovornu fiskalnu politiku koju vodimo poslednjih nekoliko godina i čvrstu, kako se to kaže – restriktivnu; kako god hoćete, daje sigurnost penzionerima i sadašnjim ali i budućim.

Pošto imam još malo vremena, hteo bih da kažem još samo nekoliko stvari, mada je o tome već bilo reči i verujem da će danas biti još reči, o najvažnijim stvarima koje se ovim zakonom menjaju, pored ovoga što verujem da je najvažnije. Dakle, stvaraju se zakonske pretpostavke, o tome smo govorili da se drastično smanji broj privremenih rešenja o penzijama, što je stvaralo veliku neizvesnost za naše penzionere, ali isto tako i pravilo veliki, izvinite što ću da kažem tako. uzaludan posao za Fond PIO.

Dakle, oni su svakih nekoliko meseci morali ponovo da izdaju jedna te ista rešenja. To je posao koji se ponavlja, a koji je potpuno bespotreban. Pri tome je, kažem, stvaralo neizvesnost za penzionere, jer oni nikada nisu znali dokle god ne dobiju konačno rešenje kolika je njihova konačna penzija. Dešavalo se prvo da čekaju godinama na konačno rešenje, a onda da to konačno rešenje se ispostavi, odnosno da se konačnim rešenjem ispostavi da su im penzije preplaćene, odnosno da treba da vraćaju jedan deo penzija koje su primali.

To je potpuno nedopustivo za penzionere ali i za njihov standard i zato je jako važno da se ova stvar promeni i da smanjimo broj privremenih rešenja, odnosno da u perspektivi taj problem trajno i konačno rešimo.

Dobra vest postoji i za lica sa beneficiranim radnim stažom koja će nakon ovih, nadam se, usvajanja izmena i dopuna zakona moći da idu u penziju sa 50 godina napunjenih života, naravno kada ispune ostale zakonske uslove koji postoje, ali ta dobra vest je i za one koji su među njima otišli u prevremenu penziju, jer će im se sada smanjiti taj gep, odnosno ta razdaljina između godina sa kojima su otišli u penziju i roka od 50 godina, samim tim će im se povećati penzije, što je svakako za njih pozitivna vest.

Na daleko pravičniji način će se rešenjem koje se predlaže u ovom zakonu rešavati i pitanje obračuna penzija za raseljena lica i vojne osiguranike za koje ne postoje potpuni podaci o uplati doprinosa za sve godine staža koje evidentno imaju.

Do sada se kao osnovica za te godine koristila minimalna osnovica, što nije pravedno, a sada se formula menja i menja se naravno u njihovu korist, njihove penzije će biti u budućnosti veće.

Takođe, jedna vrlo važna stvar, a u skladu sa našom strategijom digitalizacije, povećanja konkurentnosti, i ako hoćete daljeg napredovanja na svim referentnim listama, kao što je recimo „Duing biznis lista“, jeste stvaranje zakonskih pretpostavki za jednostavniju elektronsku razmenu podataka između Fonda PIO i drugih državnih institucija, ali i između Fonda PIO i svih njegovih korisnika, u koje spadaju, naravno, i poslodavci, ali isto tako i penzioneri.

Istovremeno se ukida veliki broj obrazaca i čuveni M4 obrazac, što će smanjiti administraciju, što će ponovo smanjiti posao Fonda PIO. Važno je da smanjimo opterećenje Fonda PIO bespotrebnim poslovima, dakle, da se oni fokusiraju na poslove koji su važni, a ne da rade repetitivno neke poslove koji su potpuno besmisleni. Toliko za sada. Zahvaljujem.

Deveto vanredno zasedanje , 17.07.2018.

Zahvaljujem, predsednice.

Zatražio bih obaveštenje od Ministarstva prosvete, nauke i tehnološkog razvoja i predsednice Vlade, a u vezi sa nedavnim uspehom đaka beogradske Matematičke gimnazije i Gimnazije „Jovan Jovanović Zmaj“ iz Novog Sada.

Naime, na 59. Međunarodnoj matematičkoj olimpijadi, održanoj u Rumuniji, koja se završila pre nekoliko dana, tim iz Srbije je u konkurenciji preko 100 država osvojio šest medalja za našu zemlju, dve zlatne, dve srebrne i dve bronzane, što je uspeh kakav nismo postizali ni u vreme SFRJ, koja je bila tri puta veća država po broju stanovnika.

Ono što mene interesuje jeste ukoliko našim sportistima za osvajanje najsjajnijih odličja na najvećem svetskim takmičenjima dodeljujemo nacionalnu penziju, da li postoji ideja da se predloži da i ovoj deci dodelimo ovakvo priznanje za ništa manje vredne uspehe? Ako ne postoji, ja bih želeo da kandidujem ovu ideju kao temu za razmišljanje.

Naravno, ovaj predlog se ne odnosi samo na uspeh iz matematike, već i na uspehe ovog ranga iz svih mogućih naučnih disciplina, jer smatram da bismo na ovaj način dali motiv našoj deci, odnosno našim mladim talentima da ostanu u Srbiji. Siguran sam da će biti i onih koji će reći – pa, oni su već odlučili da odu, zašto bismo im dodelili nacionalnu penziju, pa pih ja te pitao – a šta znači nacionalna penzija, recimo, nekom vrhunskom sportisti iz unosnog sporta, kome je ta suma novca u njegovim ukupnim prihodima statistička greška? Pa, ne znači mu ništa, ali nije poenta nacionalnog priznanja u novcu, poenta nacionalnog priznanja je u simbolu, u signalu, u znaku da cenimo uspeh i da cenimo nečiji trud i rad.

Da ne govorim o tome da vrlo često u poslednje vreme, sa punim pravom, govorimo o digitalizaciji kao prioritetu broj 1 države Srbije, o IT sektoru kao vrlo važnom sektoru danas, verovatno još važnijem sektoru u budućnosti Srbije, i da ulažemo mnogo u IT sektor kroz različite podsticaje koje dajemo kako domaćim tako i stranim firmama, e onda treba da zadržimo, odnosno da nađemo načina da zadržimo mlade IT stručnjake u Srbiji.

Kada kažem da nađemo način, mislim da nađemo bukvalno svaki mogući način, a mislim da je ovo jedan od načina da ih zadržimo, odnosno da ih demotivišemo da nakon srednje škole odu u inostranstvo da studiraju, da se više nikada ne vrate, jer zašto bi naša deca nakon škole odlazila da studiraju na Kembridžu, na Oksfordu, na MIT-u, na Berkliju ili na Stendfordu ili zašto bi, recimo, jedan Kembridž imao motiv ili koji je njihov motiv da svake godine dodeljuju stipendije đacima matematičke gimnazije kada oni neće ostati na tom Kembridžu zauvek, zato što će oni jednog dana biti promoteri Kembridža kao njegovi bivši studenti. Ta deca su promoteri Srbije zahvaljujući tim uspesima koje oni postižu.

Kada već govorim o matematičkoj gimnaziji, želeo bih da vas podsetim da je još 2007. godine Vlada Republike Srbije ovu školu proglasila školom od posebnog nacionalnog značaja i to ne bez razloga, jer je ova škola od svog osnivanja do danas osvojila za Srbiju gotovo 500 medalja na različitim naučnim olimpijadama.

Ukoliko razvijamo društvo znanja, a siguran sam da želimo i da radimo na tome da ga razvijamo, onda moramo znanje da cenimo i nagrađujemo i zato bih zamolio i nadležnog ministra i premijerku da razmotre ovu moju inicijativu i da mi u pisanom obliku na nju odgovore.

Iskoristio bih ovu priliku da zatražim još jedno obaveštenje od Ministarstva prosvete, nauke i tehnološkog razvoja, a tiče se izrade zakona o Matematičkoj gimnaziji, o čemu smo već razgovarali i načelno se složili da je potrebno doneti ovaj zakon, kao i o izradi posebnog pravilnika koji bi uredio rad ove specifične ustanove od posebnog značaja za Republiku Srbiju, dok se takav zakon ne donese.

Sa ovim pravilnikom se dosta kasni i ja bih molio ministra Šarčevića da svoj autoritet iskoristi da se ovaj pravilnik donese, jer je ova škola specifična. Ona mora da angažuje poseban naučno-nastavni kadar, ona ima posebne potrebe, u pežorativnom smislu, za ove đake, jer oni moraju da rade više nego neka druga deca i ta deca vrlo često putuju, zbog čega ova škola ima vrlo specifične potrebe i zbog toga je potrebno doneti poseban pravilnik. Zahvaljujem.

Peta sednica Prvog redovnog zasedanja , 16.05.2018.

Zahvaljujem, predsedavajući.

Poštovana potpredsednice Vlade, uvažene koleginice i kolege narodni poslanici, građani Republike Srbije, s obzirom na kratko vreme koje mi stoji na raspolaganju, ja ću govoriti samo o zakonima iz oblasti železnice.

Ozbiljne reforme u ovom sektoru započeli smo 2013. godine kada smo doneli dva važna sistemska zakona kojima smo pokušali da zaustavimo propadanje železničke infrastrukture i urušavanje kvaliteta železničkog saobraćaja, bilo da se radi o prevozu putnika ili o transportu robe, odnosno tereta.

Istini za volju, mi jesmo doneli jedan zakon 2005. godine, ali čak i prema rečima onih koji su učestvovali u izradi tog zakona, u njegovoj implementaciji se vrlo malo odmaklo.

Dakle, ova dva zakona o kojima govorim, koje smo doneli 2013. godine su Zakon o železnici i Zakon o bezbednosti i interoperabilnosti železnice. Ta dva zakona su u tom trenutku predstavljala značajan iskorak unapred kada je reč o sektoru železnica.

Naravno, u primeni se pokazalo da oni poseduju određene manjkavosti. Između ostalog, došlo je i do promena u nekim direktivama EU, jer je to živa materija i konstantno se menjaju. Doneta je jedna nova direktiva 2012. godine i ukazala se potreba, prvo, za izmenama i dopunama ovih zakona 2015. godine, a onda i za donošenje tri nova zakona, odnosno Zakona o železnici, Zakona o bezbednosti u železničkom saobraćaju i Zakona o interoperabilnosti železničkog sistema.

Zašto sada imamo tri zakona? Mislim da je to vrlo važno da se razume. Pojavila se izvesna konfuzija, nejasnoće, nerazumevanje, kako god hoćete, kada je reč o spajanju dve materije u jedan zakon, odnosno bezbednost železničkog saobraćaja i interoperabilnosti. Takođe, mislim da ne treba da objašnjavam nikome koliko su te dve oblasti važne i da one zaista zaslužuju da se nađu u posebnim zakonskim rešenjima. Govorim o bezbednosti saobraćaja za koji sam siguran da svaki građanin razume koliko je važna za nas, a interoperabilnost je nešto što, primenom svih standarda koji su propisani u ovom zakonu, treba da nas vrati na železničku mapu Evrope sa koje, bojim se, smo počeli polako da nestajemo, jer mnogi prevoznici zaobilaze Koridor 10, odnosno sve više koriste koridor preko Bugarske i Rumunije.

Naravno, ova tri zakona nemaju intenciju, niti mogu da reše sve probleme u železnici preko noći. To su problemi koji su nagomilavani decenijama, da ne kažem, gotovo pola veka, ali sasvim sigurno predstavljaju dobar osnov da nastavimo i završimo proces transformacije koji smo započeli 2015. godine kada smo sistem železnice podelili na tri nezavisna preduzeća i da još snažnije idemo u investiranje u naš železnički sektor, koji je veoma važan, kako za privredu i građane, tako i za državu u celini.

Dakle, samo rad na sva tri stuba, kako ste vi ministarka u vašem uvodnom izlaganju rekli, a to su zakonski okvir, transformacija i investicije, možemo da očekujemo da će železnice dobiti značaj kakav zaslužuju u budućnosti.

Problemi železnice nisu od juče i da se razumemo problem sa železnicom nema samo Srbija. Sektor železnice je gotovo u celom svetu i u razvijenom svetu ne baš preterano rentabilan i ne baš preterano profitabilan. Naravno, za to postoje razlozi koji sežu duboko u prošlost, koji imaju duboke korene. Naime, recimo da posmatramo putnički saobraćaj, pre 60 godina su zemlje zapadne Evrope, razvijene, a rekao bih prvo SAD, krenule da snažno investiraju u razvoj putne infrastrukture, što je rezultiralo značajnim povećanjem automobilskog i kamionskog saobraćaja, što je naravno smanjilo, sa jedne strane putnički saobraćaj u železničkom saobraćaju, odnosno prevoz putnika, a sa druge strane prevoz tereta zbog povećanja kamionskog saobraćaja. Istovremeno, imamo bum u avionskom saobraćaju, a o čemu bi, siguran sam, gospodin Ilić mogao da nam priča mnogo, koji je učinio da ovaj saobraćaj, odnosno ovaj vid saobraćaja postane mnogo dostupniji u velikom broju korisnika, što je naravno opet smanjilo putnički saobraćaj, kada govorimo o železničkom saobraćaju, a da ne govorimo o pojavi lou kostera, kakav je uticaj imao na železnički saobraćaj.

Takođe, u poslednjih 20-ak godina, sektor usluga daleko brže raste od proizvodnog sektora, odnosno neproizvodni sektor raste brže od proizvodnog sektora koji je tradicionalno uglavnom naslonjen na železnicu, što se takođe negativno odražava na železnički saobraćaj.

Zašto Srbija zaostaje u odnosu na svet? Zato što je svet, dok smo mi gotovo ništa ne radili, odnosno nismo ništa investirali u našu železničku infrastrukturu na prvom mestu, da tako kažem, u naš vozni park, 50-60 godina investirao snažno i pokušavao da taj jaz smanji. Naravno, mi ne bismo danas o ovome govorili na ovaj način da železnički saobraćaj, odnosno železnički sektor nema potencijal, odnosno da nema i dalje određene komparativne prednosti, ali na njima mora da se radi da bismo mogli da ih materijalizujemo, odnosno da one ostvare svoj pun efekat.

Rekao bih da Vlada Republike Srbije u poslednjih nekoliko godina upravo na tome radi, radi na tome da se naša železnička infrastruktura učini takvom da bude konkurentna, da može da privuče nazad saobraćaj koji smo izgubili. Tu bih na prvom mestu istakao vrlo značajan kredit koji smo dobili od Ruske Federacije koji se koristi i za obnavljanje voznog parka, ali još više, rekao bih, na unapređenje naše železničke infrastrukture diljem Srbije, ali svakako i na ugovor koji imamo sa našim partnerima iz Kine i Mađarske za prugu Beograd-Budimpešta koja će se, verujem, produžiti prema jugu, što će Koridor 10 vratiti na železničku mapu sveta, odnosno na prvo mesto Evrope.

Dakle, zahvaljujući jednoj ekviziciji koja je bila za nas srećna okolnost koju su učinili Kinezi, kada su kupili Luku Pirej, danas imamo priliku da značajno unapredimo naš železnički saobraćaj u budućnosti i na kraju, pošto mi vreme ističe, samo da kažem da će poslanička grupa SDS podržati ova tri zakona, ali i preostale zakone koji su danas na dnevnom redu. Zahvaljujem.

Deveto vanredno zasedanje , 17.07.2018.

Zahvaljujem, predsednice.

Zatražio bih obaveštenje od Ministarstva prosvete, nauke i tehnološkog razvoja i predsednice Vlade, a u vezi sa nedavnim uspehom đaka beogradske Matematičke gimnazije i Gimnazije „Jovan Jovanović Zmaj“ iz Novog Sada.

Naime, na 59. Međunarodnoj matematičkoj olimpijadi, održanoj u Rumuniji, koja se završila pre nekoliko dana, tim iz Srbije je u konkurenciji preko 100 država osvojio šest medalja za našu zemlju, dve zlatne, dve srebrne i dve bronzane, što je uspeh kakav nismo postizali ni u vreme SFRJ, koja je bila tri puta veća država po broju stanovnika.

Ono što mene interesuje jeste ukoliko našim sportistima za osvajanje najsjajnijih odličja na najvećem svetskim takmičenjima dodeljujemo nacionalnu penziju, da li postoji ideja da se predloži da i ovoj deci dodelimo ovakvo priznanje za ništa manje vredne uspehe? Ako ne postoji, ja bih želeo da kandidujem ovu ideju kao temu za razmišljanje.

Naravno, ovaj predlog se ne odnosi samo na uspeh iz matematike, već i na uspehe ovog ranga iz svih mogućih naučnih disciplina, jer smatram da bismo na ovaj način dali motiv našoj deci, odnosno našim mladim talentima da ostanu u Srbiji. Siguran sam da će biti i onih koji će reći – pa, oni su već odlučili da odu, zašto bismo im dodelili nacionalnu penziju, pa pih ja te pitao – a šta znači nacionalna penzija, recimo, nekom vrhunskom sportisti iz unosnog sporta, kome je ta suma novca u njegovim ukupnim prihodima statistička greška? Pa, ne znači mu ništa, ali nije poenta nacionalnog priznanja u novcu, poenta nacionalnog priznanja je u simbolu, u signalu, u znaku da cenimo uspeh i da cenimo nečiji trud i rad.

Da ne govorim o tome da vrlo često u poslednje vreme, sa punim pravom, govorimo o digitalizaciji kao prioritetu broj 1 države Srbije, o IT sektoru kao vrlo važnom sektoru danas, verovatno još važnijem sektoru u budućnosti Srbije, i da ulažemo mnogo u IT sektor kroz različite podsticaje koje dajemo kako domaćim tako i stranim firmama, e onda treba da zadržimo, odnosno da nađemo načina da zadržimo mlade IT stručnjake u Srbiji.

Kada kažem da nađemo način, mislim da nađemo bukvalno svaki mogući način, a mislim da je ovo jedan od načina da ih zadržimo, odnosno da ih demotivišemo da nakon srednje škole odu u inostranstvo da studiraju, da se više nikada ne vrate, jer zašto bi naša deca nakon škole odlazila da studiraju na Kembridžu, na Oksfordu, na MIT-u, na Berkliju ili na Stendfordu ili zašto bi, recimo, jedan Kembridž imao motiv ili koji je njihov motiv da svake godine dodeljuju stipendije đacima matematičke gimnazije kada oni neće ostati na tom Kembridžu zauvek, zato što će oni jednog dana biti promoteri Kembridža kao njegovi bivši studenti. Ta deca su promoteri Srbije zahvaljujući tim uspesima koje oni postižu.

Kada već govorim o matematičkoj gimnaziji, želeo bih da vas podsetim da je još 2007. godine Vlada Republike Srbije ovu školu proglasila školom od posebnog nacionalnog značaja i to ne bez razloga, jer je ova škola od svog osnivanja do danas osvojila za Srbiju gotovo 500 medalja na različitim naučnim olimpijadama.

Ukoliko razvijamo društvo znanja, a siguran sam da želimo i da radimo na tome da ga razvijamo, onda moramo znanje da cenimo i nagrađujemo i zato bih zamolio i nadležnog ministra i premijerku da razmotre ovu moju inicijativu i da mi u pisanom obliku na nju odgovore.

Iskoristio bih ovu priliku da zatražim još jedno obaveštenje od Ministarstva prosvete, nauke i tehnološkog razvoja, a tiče se izrade zakona o Matematičkoj gimnaziji, o čemu smo već razgovarali i načelno se složili da je potrebno doneti ovaj zakon, kao i o izradi posebnog pravilnika koji bi uredio rad ove specifične ustanove od posebnog značaja za Republiku Srbiju, dok se takav zakon ne donese.

Sa ovim pravilnikom se dosta kasni i ja bih molio ministra Šarčevića da svoj autoritet iskoristi da se ovaj pravilnik donese, jer je ova škola specifična. Ona mora da angažuje poseban naučno-nastavni kadar, ona ima posebne potrebe, u pežorativnom smislu, za ove đake, jer oni moraju da rade više nego neka druga deca i ta deca vrlo često putuju, zbog čega ova škola ima vrlo specifične potrebe i zbog toga je potrebno doneti poseban pravilnik. Zahvaljujem.

Peto vanredno zasedanje , 21.09.2017.

Zahvaljujem predsedavajući, uvažene koleginice i kolege narodni poslanici, građani Republike Srbije, ja bih zatražio obaveštenje od Ministarstva prosvete, nauke i tehnološkog razvoja, a tiče se Matematičke gimnazije i plana njenog unapređenja, odnosno daljeg unapređenja njenog rada.

Pre nekoliko dana, u utorak, Matematička gimnazija je proslavila 51 godinu postojanja, dakle 19. septembra 1966. godine, seli su prvi đaci u klupe Matematičke gimnazije. Nekih četiri decenije kasnije, 5. maja 2007. godine, Vlada Republike Srbije odlučila je, odnosno proglasila je jednom odlukom matematičku gimnaziju školom od posebnog nacionalnog značaja.

Verujem da većina građana zna da je Matematička gimnazija značajna, ali ja bih hteo kroz nekoliko ilustrativnih primera da pokažem i mojim kolegama, narodnim poslanicima, ali i građanima Republike Srbije, zbog čega je Matematička gimnazija toliko značajna za Srbiju.

Evo, jedan primer. Ove godine čuveni britanski Univerzitet Oksford, dodelio je ukupno pet stipendija za ceo svet van EU, od tih pet stipendija, tri stipendije su dobili đaci iz Matematičke gimnazije. Svake godine na drugi, čuveni britanski Univerzitet Kembridž, pazite, radi se o dva univerziteta koji spadaju u top pet najvećih univerziteta na svetu, upiše se otprilike oko šest, sedam đaka iz Matematičke gimnazije. Jedna velika ekonomska sila je obrazovna kakva je Švedska, otprilike u proseku u 10 godina upiše po jednog đaka na Kembridž, da ne govorimo o dobijanju stipendija naših đaka na Kembridžu.

Još jedan primer, grad Moskva već tradicionalno održava jedno ekipno takmičenje, koje se naziva Turnir metropola, na kome učestvuju, osim, naravno Moskve, gradovi kakvi su Peking, Šangaj, Berlin, Milano, Varšava i mnogi drugi veliki gradovi.

Prošle godine Matematička gimnazija koja predstavlja Beograd, osvojila je prvo mesto. Ove godine osvojila je drugo mesto. Da vam kažem odmah, takmičenje se održava u znanju iz matematike, fizike, informatike i hemije, najpre zbog toga smo bili drugi zato što Matematička gimnazija manje stavlja fokus na hemiju, a više na fiziku, naročito na matematiku i informatiku.

Nadalje, evo jednog zanimljivog podatka vezano za temu koja je interesantna svuda u svetu, pa i kod nas, radi se o rodnoj ravnopravnosti. Nekada se govorilo da nema dovoljno žena u IT sektoru i zbog toga je Univerzitet Kembridž, pre nekih pet godina, pokrenuo Matematičku olimpijadu za devojke. Na toj Matematičkoj olimpijadi, 2013. godine, devojke iz naše Matematičke gimnazije su bile prve, 2015. godine su bile druge.

Da sumiram, do današnjeg dana, đaci matematičke gimnazije su na Naučnim olimpijadama osvojili 420 medalja za Srbiju, a samo ove godine 16 medalja. Da li shvatate kakav je to podatak? Hajde da uzmemo da prebrojimo koliko su medalja osvojili naši sportisti na sportskim olimpijadama, koji se održavaju već treći vek ove moderne Olimpijske igre, pa čak da uzmemo i staru Jugoslaviju, mislim da ne bi bilo toliko medalja koliko je osvojila Matematička gimnazija u Beogradu.

Najveći broj naših najvećih IT stručnjaka, i u zemlji, a i u svetu dolazi iz Matematičke gimnazije, a znamo koliko je IT sektor važan za naš izvoz. Uostalom, doskorašnji premijer, a sadašnji predsednik Vučić je hiljadu puta istakao da je IT sektor naša najvažnija strateška grana razvoja naše privrede.

Zašto vam sve ovo govorim? Matematičku gimnaziju svuda u svetu prepoznaju kao izuzetno važnu instituciju. Pre nekoliko dana, u ponedeljak u poseti Matematičkoj gimnaziji bila je delegacija grada Pekinga. Bio je sekretar za obrazovanje grada Pekinga, to će reći gradski ministar grada Pekinga o Matematičkoj gimnaziji, grada koji ima više stanovnika nego cela Srbija, to je kao da naš ministar ode u posetu nekoj školi, u nekoj državi, jer su zainteresovani za saradnju njihovih škola sa Matematičkom gimnazijom.

Iz Makedonije su dolazili kod nas, da uče od nas. Iz Angole su dolazili u našu Matematičku gimnaziju da uče od nas. Iz Makedonije su došli i rekli – mi ćemo da napravimo poseban zakon o Matematičkoj gimnaziji, a onda ćemo 2019. godine da je osnujemo i da počnemo da upisujemo đake.

To je ono što ja želim da sugerišem i da pitam naše Ministarstvo – da li se planira da se donese poseban zakon o Matematičkoj gimnaziji? Ako se ne planira, mislim da bi trebalo, jer mislim da je važno. Onda bi trebalo da donesemo jedan poseban pravilnik kojim će se regulisati specifičan, odnosno specijalan status ove škole, posebno važne za Republiku Srbiju. Zahvaljujem.

Imovinska karta

(Beograd, 08.09.2016.)

Funkcija Državni organ, javno preduzeće, ustanova, druga organizacija Izvor prihoda Interval Neto prihod Valuta Vreme obavljanja / od-do
Narodni poslanik Narodna skupština Republike Srbije Republika Mesečno 96000.00 RSD 11.08.2016 -
Član Saveta Akcionarski fond Beograd Republika Mesečno 29700.00 RSD 19.02.2015 -
Predsednik odbora direktora PD "Omoljica" Pančevo Sopstveni Mesečno 40000.00 RSD 21.07.2015 -
Poslednji put ažurirano: 06.03.2017, 12:33