MEHO OMEROVIĆ

Socijaldemokratska partija Srbije

Rođen je 9. avgusta 1959. godine u Goraždu (BiH). Živi u Beogradu, Palilula.

Osnovnu školu i gimnaziju završio je u Goraždu. Od 1978.godine živi i radi u Beogradu. Studirao je na Fakultetu političkih nauka u Beogradu gde je 1983. godine stekao zvanje – diplomirani politikolog za međunarodne studije.

Od 1985. do 1990. godine bio je u Predsedništvu CK SKJ. Jedan je od osnivača Socijaldemokratije 1997. godine. Od formiranja Saveza za promene, a posle i DOS-a, bio je u Organizacionom timu. Bio je odbornik u Skupštini Grada Beograda. Od 2006. godine je član, a od 2007. godine i potpredsednik Sandžačke demokratske partije. Od 2000. do 2006. godine bio je predsednik JKP Parking servis. 2011. godine bio je član Saveta Gej strejt alijanse, a 2012. član Komisije Vlade Republike Srbije za rehabilitaciono obeštećenje.

Predsednik Upravnog odbora JP Pošta Srbije i član Nadzornog odbora JP Zavoda za udžbenike bio je 2013. godine. Predsednik je Parlamentarne komisije za kontrolu izvršenja krivičnih sankcija. Takođe je član Parlamentarnog foruma država Zapadnog Balkana za nadzor nad službama bezbednosti i predsednik Parlamentarne Grupe prijateljstva sa Indonezijom. Takođe, bio je član Delegacije u Parlamentarnoj skupštini OEBS.

Narodni poslanik u Narodnoj skupštini Republike Srbije je od 2001. godine. Vršio je funkciju predsednika Odbora za ljudska i manjinska prava i ravnopravnost polova. Mandat Narodnog poslanika mu je verifikovan i nakon parlamentarnih izbora 2016. Godine kao članu Socijaldemokratske partije Srbije.

Govori engleski, a služi se francuskim jezikom.

Osnovne informacije

Statistika

  • 1
  • 0
  • 7
  • 4
  • Nema pitanja koja su upućena poslaniku

Četvrta sednica Drugog redovnog zasedanja, 15.11.2016.

Poštovana predsednice, uvažena ministarko, predstavnici Ministarstva pravde, uvažene koleginice i kolege, žao mi je, moram na samom početku da to istaknem, što ovaj deo rasprave Javni servis RTS-a ne prenosi direktno, jer je u toku veoma važna utakmica Svetskog kupa u vaterpolu između Rumunije i Srbije. Ali, ja ovo govorim zbog građana Republike Srbije.
Na samom početku bih želeo da istaknem činjenicu da će poslanici SDPS podržati sve predložene zakone koji su na dnevnom redu, iz prostog razloga što smo jako dugo čekali da dođe do ovih zakonskih predloga u Narodnoj skupštini Republike Srbije.
Na samom početku, želeo bih da kažem da je Zakon o sprečavanju nasilja u porodici, koji danas razmatramo zajedno sa drugim zakonima iz oblasti krivičnog zakonodavstva, nešto što odavno znamo, da nijedan oblik nasilja ne možemo rešavati pojedinačno, da je borba protiv kriminala takva da ona mora biti opšta, a uporište joj daju razvijeni, kulturni obrasci ponašanja i ono što zovemo – razvijena svest o građanskim vrednostima društva u kome živimo.
U literaturi, uvek je dobro da se podsetimo onih koji su mnogo pametniji i koji mnogo više znaju o nama i o temama o kojima razgovaramo i u kriminološkoj teoriji u jednoj veoma važnoj i značajnoj studiji koju je napisala, ja to želim da kažem, zloupotrebljavajući funkciju ovlašćenog predstavnika SDPS, doktorka Zorica Mršević, sa kojom sam imao zadovoljstvo i čast da kao predsednik Odbora za ljudska i manjinska prava i ravnopravnost polova sarađujem u prethodnih nekoliko godina, govori o međusobnoj uslovljenosti krivičnih dela i sindromu razbijenih prozora.
Ona kaže, citiram, molim da mi se ovo citiranje ne uzme u vreme kojim raspolažem. „Tamo gde polupane prozore niko ne popravlja, gde se đubre neprestano odnosi, a grafite niko ne sprečava i ne uklanja, to je kraj o kome se niko ne brine, a daje se zeleno svetlo vandalizmu i nasilnom kriminalitetu. Nemarnost društva za ma koji razbijeni prozor i ma koji drugi oblik razbijenog prozora označava nedostatak brige za zajednicu i njenu dobrobit i predstavlja signal ranjivosti takve zajednice. Ma koliko puta ponovljeno popravljanje razbijenih prozora, ono mora da bude redovno i stalno. Razbijeni prozori dovode do budućih problema u vidu okupljanja uličnih bandi, pijanaca, narkomana. U osnovi teorije, ovu koju iznosi dr Zorica Mršević, je mala kršenja zakona i prekršaji koji otvaraju put većem kriminalitetu. Otvaraju put i zločinima, jer nivo kriminaliteta uvek ima tendenciju da raste ako se toleriše u svojim početnim oblicima.“ Završen citat, gospodine predsedavajući. Nastavljam sa svojim raspoloživim vremenom.
Nasilje u porodici predstavlja možda najkompleksniji oblik ugrožavanja ljudskih prava i to prava na život, prava na telesni integritet i prava na duševni mir, poštovane koleginice i kolege. Suprotstavljanje države ovom obliku nasilja je otežano pre svega zato što je to nasilje vrlo često u našim slučajevima sakriveno.
Opet se u literaturi, čitamo mnogo toga, spominje stokholmski sindrom, koji označava situaciju emotivnog zbližavanja, nažalost, nasilnika i žrtve, kada žrtva postaje lojalna nasilniku i odbija da sarađuje sa ljudima koji pokušavaju da joj pomognu. Ovakvo ponašanje se obično naziva i javlja u svakoj traumatskoj situaciji koja duže traje kao nesvesni oblik, nesvesni pokušaj žrtve da sama sebi olakša traumu kroz koju prolazi.
Da nevolja bude još veća, pasivnost se ne uočava samo kroz žrtve koja godinama trpi nasilje, već i na strani svedoka koji za nasilje znaju ili nasilje prećutkuju. Zabeleženo je, kao jedan od primera u godinama prošloga veka, u NJujorku je jedna žena ubijena pred 38 pasivnih svedoka. Ubijena je nožem u blizini svoje kuće u napadu koji je trajao 30 minuta, za vreme u kojem se ona aktivno borila za svoj život i dozivala u pomoć. Iz okolnih zgrada samo su nemo posmatrali njenu borbu za život ili su čuli njeno dozivanje ili su dugo ćutali. Ubica je pobegao tek kada je neko povikao da pusti ženu, ali ni tada ovih 38 svedoka nisu odmah pozvali policiju i hitnu pomoć, već sa zakašnjenjem kada je žena iskrvarila.
Ja bih molio neke poslanike, ako im nije interesantno ovo o čemu govorimo, da napuste skupštinsku salu, jer mislim da će za građane Srbije ovo biti jako važno.
Kada se takvim prepoznatim socio-patološkim pojavama, na strani žrtve i svedoka, pridoda i neefikasnost države koja, takođe, vuče nasleđe iz prošlosti i jedne u osnovi patrijahalne i zaostale sredine, gde se o onome što se događa u porodici ćuti, jasno je koliko je sprečavanje takvog nasilja teško. Pretpostavljam da svi znate da govorimo o državi u kojoj živimo, u državi čiji smo poslanici, u državi koju su izabrali građani Republike Srbije.
Naravno, u prednosti su sve one zemlje, posebno skandinavske, koje su mnogo pre nas prepoznale fenomen nasilja u porodici i aktivnim merama, decenijski, već se suprotstavljaju tom nasilju.
Evropski sud za ljudska prava ne dozvoljava da se nasilje u porodici tretira kao porodični problem na koji država sme da ćuti. Evropski sud za ljudska prava u dve presude iz 2009. godine, jedna se odnosi na slučaj nasilja u Hrvatskoj i druga u Turskoj, direktno je stala na stranu da država ima obavezu da uravnoteži pravo na lični i porodični život, sa jedne strane, i pravo na život i zabranu torture sa druge strane. U navedenoj presudi Evropskog suda, utvrđeno je da postoji odgovornost države u slučajevima porodičnog nasilja sa ishodom zbog ne preduzimanja odgovarajućih radnja i mera od strane državnih organa.
Konkretno, poštovane dame i gospodo poslanici, u jednoj od ovih presuda, sud je rekao da je država odgovorna, jer nad licem koje je zbog ozbiljnih pretnji proglašeno pred domaćim sudom krivim i osuđeno na kaznu zatvora nije pravilno sprovedena paralelno izrečena mera obaveznog psihijatrijskog lečenja tokom boravka u zatvoru. Evropski sud za ljudska prava utvrdio je da se lečenje tog lica sastojalo samo od razgovora sa zatvorskim osobljem, od kojih niko nije bio psihijatar.
U presudama ovog suda apostrofira se da zaštita ljudskog života i telesnog integriteta koji sprovodi država preko svojih organa mora da bude stvarna i delotvorna a ne teorijska i iluzorna. Upravo na ovim postavkama da porodično nasilje nije stvar pojedinca, već celokupne društvene zajednice i njenih državnih organa, je i pripremljen ovaj predlog zakona koji vam je Vlada RS uputila.
U članu 11. se kaže da je propisano da državni organi i ustanove su dužne da brzo, delotvorno i koordinisano sprečavaju nasilje u porodici i da pružaju žrtvi zaštitu, pravnu pomoć i psiho-socijalnu i drugu podršku radi njenog oporavka, osnaživanja i osamostaljivanja. U članu 12. se kaže da je propisano da svako mora policiji ili javnom tužiocu da prijavi bez odlaganja nasilje u porodici ili neposrednu opasnost od njega. Bez takvog pristupa nasilje i sprečavanje nasilja u porodici, u skladu sa zakonom, nije moguće.
Na pitanje kako se žrtva nasilja i svi oni koji za to nasilje znaju osnaže da nasilje prijavljuju, odgovor je da moramo ići putem skandinavskih i drugih razvojnih zemalja koje danas imaju visok stepen zaštite ljudskih prava. Taj put je donošenje dobrih zakona, adekvatno odmerena kaznena politika, usvajanje niza protokola sa postupanjem državnih organa koji razmenjuju podatke, podizanje opšteg kulturnog razvoja, životnog standarda i jako je važno i uloga medija. Sve to zajedno mora da se kreće u pravcu podizanja svesti kod ljudi o tome da je život dragocen i da niko nema pravo da nad drugim, pogotovo slabijim bićem, sprovodi torturu.
Verujem da će ovaj zakon otkloniti propuste do kojih je u praksi dolazilo kada je rad nadležnih organa u pitanju. Problem sa kojim se suočavamo jeste taj što se greške i propusti pokušavaju zataškavati, odnosno sakriti.
Bili smo svedoci, poštovane dame i gospodo, pogotovo, posebno uvažena ministarko pravde, da se često ne proverava da li nasilnik ima oružje, a žrtva se upućuje da sama vodi postupak. Čak se dešavalo da su proizvoljno davane ocene i da su u pitanju porodične nesuglasice, pod navodnicima, pod navodnicima verbalni sukobi, pod navodnicima loši bračni odnosi, tako da se i žrtva ne ispituje uopšte, a ostaje uskraćena za stručnu pomoć i podršku.
Sedamdeset i jedan procenat prijava za nasilje nad ženama je okončan usmenim upozorenjem za nasilnika. Podsetiću vas, poštovane kolege poslanici, da je to najblaža moguća zakonska mera, a samo 25% krivičnih prijava je stiglo do faze optužnice pred sudom, a manje od jedne trećine je osuđenih nasilnika završilo u zatvoru.
Inače, odredbe našeg Krivičnog zakonika koje određuju krivično delo nasilja u porodici i srodna krivična dela, kao i odredbe u porodičnom zakonu ni na koji način ne zaostaju za zakonodavstvom u evropskim zemljama.
Ono gde sada jesmo zaostajali jeste slabije koordinisana aktivnost svih organa na otkrivanju i suzbijanju krivičnih dela, i to organizovano u svim sredinama. Upravo u ovom predlogu zakona, koji je danas pred nama, normativno se utvrđuju karike koje nedostaju, a to su, da podsetim, jasno utvrđene nadležnosti policije, javnog tužioca, sudova, centara za socijalni rad, pripremanje obučenih i specijalnih lica u tim organima koji će biti nadležni za postupanje, zatim određivanje lica za vezu u svakom organu radi razmene potrebnih informacija.
Ovim zakonom se uvodi vođenje centralne evidencije o slučajevima nasilja, izrada individualnog plana zaštite i podrške žrtvi.
Na početku sam rekao koliko je važno da se unapredi celokupna oblast krivičnog zakonodavstva, kao i o predlogu zakona o kojem sam do sada govorio. U novom Predlogu zakona o organizaciji i nadležnosti državnih organa o suzbijanju organizovanog kriminala utvrđuju se obavezni oblici saradnje između svih oblika, odnosno organa i organizacija koje raspolažu relevantnim podacima potrebnim za otkrivanje ovih najtežih krivičnih dela.
Rekao bih još nekoliko rečenica o našoj kaznenoj politici. Kazne koje propisuje naše krivično zakonodavstvo nisu blage. Višedecenijski problem imamo u sudskoj praksi. Ako, na primer, za nasilje u porodici sa smrtnim ishodom je propisana kazna od tri do 15 godina, ubici se obično izriče srednja kazna. Sada se sve to malo menja, ali u periodu od pre 10 godina, visina te kazne obično je bila bliža utvrđenom minimumu kazne, što je naša loša praksa.
Bilo je presuda, to sigurno znam, gde je kao olakšavajuća okolnost, pazite sad ovo, kolege poslanici, u presudama naših sudova je bila sledeća: za ubistvo žene u presudi je, kaže, navedena ljubomora, i to ljubomora ne kao motiv ubistva, nego ljubomora kao olakšavajuća okolnost za ubicu, odnosno za počinioca krivičnog dela. Istu kaznu su dobijali oni koji su ubijali ženu i oni koji su proneverili izvesnu sumu novca u nekom društvenom preduzeću.
Ne pravdam proneveru, ali ubistvo i pronevera, složićete se sa mnom, nemaju blage veze sa identičnošću krivičnih dela. Ne zaboravimo da sudija sudi na osnovu zakona, na osnovu utvrđenih dokaza, ali i na osnovu slobodne procene činjenica.
Zašto o ovome sada govorim? Zato što nijedan sudija, ni u podsvesti, ne sme da pravda ubistvo žene time da ga je ona sama, svojim ponašanjem navodno izazvala. Takve stvari se moraju rešavati drugačije, a svakako ne ubistvima. To moramo kao društvo, to moramo kao država, to moramo mi kao poslanici koji su građani Republike Srbije izabrali, jasno i glasno da kažemo.
U tom smislu biće važne specijalizovane obuke koje će biti dužni da završe policijski službenici, a javni tužioci i sudije koji primenjuju Zakon o sprečavanju nasilja u porodici.
Dozvolite mi samo na kraju da kažem još nešto što mislim da je važno. Ovi zakoni, posebno Zakon o sprečavanju nasilja u porodici, moramo da pokušamo da sprovodimo u delu uz pomoć najvećeg saveznika, bez obzira šta mi mislili o njima. To su mediji. Dakle, naš posao, najvažniji posao je kontrolna funkcija.
Setite se samo izveštavanja medija o tragičnom slučaju silovanja izvesne i ubijene devojčice u Zaječaru. Zaboravili smo. Senzacionalističko izveštavanje, objavljivanje fotografije žrtve, prenošenje najkrvoločnijih izjava, zločinaca i monstruma koje su date navodno u istrazi, ne doprinosi ni na koji način prevenciji nasilja nad decom, a naročito ne doprinosi zaštiti dostojanstva žrtve, njene porodice i javnosti.
Kakvi smo to ljudi postali, poštovane kolege i poslanici, ako mislimo da će objavljivanje detalja iz istrage o tome kako je neki monstrum, pod navodnicima, citiram – i mrtvu silovao trogodišnju devojčicu, kako joj je pocepao utrobu, završen citat, povećati tiraž i doneti zaradu nekom određenom dnevnom listu. Jadan je tiraž koji se pravi nad silovanom trogodišnjom devojčicom.
Nemojte da brojimo žrtve na naslovnim stranicama tabloidnih novina. Hajde da budemo na naslovnim stranicama, uvažene dame i gospodo narodni poslanici. Hajde da radimo svoj posao, zato što upozoravamo državne organe da treba i moraju da rade svoj posao. Hajde da svaki dan pozivamo predstavnike nekih državnih organa koji su nadležni i odgovorni i da ih pitamo – zašto nešto ne funkcioniše. Hajde da podsećamo centre za socijalni rad, policiju, tužilaštvo i sudove. Šta treba da radimo? Šta treba oni da rade? Hajde da preko ovoga zakona i ovih zakona koje ćemo doneti, primenimo najbolju praksu koja se pokazala, na primer, u Zrenjaninu. Hajde da nam saveti i odbori za rodnu ravnopravnost u opštinama koje se moraju i mogu formirati po našim zakonima, zaista postoje i da rade svoj posao.
Nemojte da pričamo o tome kako nemamo novca. Nemojte da pričamo o tome kako je za to potrebna volja. Hajte da radimo nešto što je naš posao. Stalno slušamo da je za nasilje kriv loš zakon, da je loš sistem, da država nije pravovremeno reagovala, itd. U sistemu su živi ljudi, dame i gospod, njima se obraćaju žrtve, jer ti službenici čine sistem i svaki njihov propust u radu mora biti sankcionisan. Ove zakone posle usvajanja, ja verujem da ćemo ih usvojiti zajedno, sa svim protokolima koji idu u praksi, opet sprovode živi ljudi. Najsavršeniji zakoni, to znate bolje od mene, sami po sebi neće pomoći ako se ne primenjuju.

Četvrta sednica Drugog redovnog zasedanja, 15.11.2016.

Prema tome, poštovane dame i gospodo, zaključujem, uvažena ministarko, ključno je da se dosledno primenjuju svi propisi i procedure koji se odnose na zaštitu žena od nasilja, a zatim da uvedemo konkretnu odgovornost za nesavestan rad u nadležnim organima, ali takođe je potrebno da omogućimo i normalne uslove za rad institucija. U tome, u vama ministarko, u Ministarstvu pravde, u Vladi Republike Srbije očekujemo najviše moguće saveznike. Ne zato što smo vas mi izabrali, ne zato što smo vas mi kontrolišemo, nego zato što hoćemo da radimo svoj posao. Hvala.

Četvrto vanredno zasedanje (neredigovane i autorizovane), 12.02.2016.

Zahvaljujem, gospodine predsedavajući.
Pozdravljam uvaženog gospodina ministra sa saradnicima. Dame i gospodo narodni poslanici, SDPS ne može prihvatiti ovaj predlog amandmana jer mi smatramo da je pojam Holokausta koji je definisan u Predlogu zakona u članu 3. zadovoljavajući i da ograničava i oslikava period u kome se sve ovo dešavalo, dakle, period Drugog svetskog rata kada je u Srbiji vladao kvislinški režim Milana Nedića i to je nešto što je za nas nepobitno.
Ono što je za nas problem i što smo mi pokušali pre jedno mesec dana i ovde da ukažemo svima u Narodnoj skupštini Republike Srbije jeste da mi imamo u javnosti, rekao bih, stvoren utisak da rehabilitacija nema granica, da i sledbenici koji su ohrabreni i potomci, rekao bih, notornih fašista i kvislinga, su se sada uključili u to što se zove pokretanje postupaka. Imamo i famozni početak tzv. rehabilitacije Milana Nedića.
Kolega Martinović je potpuno u pravu kada kaže da ne postoji sudska presuda za Milana Nedića. Tačno je. Iz toga se još više mi i čudimo kako neki sud može da počne proces rehabilitacije nekoga ko nije bio ni osuđen za neko krivično delo. Baš zbog toga smo mi 14. januara podneli Skupštini Srbije deklaraciju o osudi rehabilitacije pripadnika okupacionih snaga i kvinsliških formacija koji su izvršili ili učestvovali u izvršenju ratnih zločina.
Zašto smo to uradili? Zato što je zakon koji imao, nažalost, Zakon o rehabilitaciji dao to pravo za rehabilitaciju isključivo, poštovane koleginice i kolege, nevinim licima, dakle, onim licima koja nisu bila pripadnici okupacionih snaga, a koja su okupirala delove teritorije Republike Srbije za vreme Drugog svetskog rata iliti u periodu u kome se govori u ovom članu 3. predloženog zakona.
Dakle, taj zakon nije donet da bi se rehabilitovao vojno-upravni-policijski aparat koji je formirao okupator, a na čijem čelu je bio Milan Nedić, odnosno taj zakon se ne odnosi za one srpske državljane koji su rukovodili tim aparatom i koji su odgovorni za progone, deportacije, zatvaranje, ubijanje građana Republike Srbije preko logora, kojih sada neću spominjati, i preko istrebljenja, bukvalno Jevreja, o čemu i pričamo i zašto i raspravljamo o ovom zakonu.
Napomenuo bih još jednu važnu stvar koju mi svi često, čini mi se, zaboravljamo, a to je da se Srbija kao suverena država obavezala i na poštovanje međunarodnih obaveza kada je u pitanju nezastarevanje ratnih zločina. Tako da se i u postupcima rehabilitacije određenih lica koja su, naravno ranije osuđena za ratne zločine, pouzdano, pre svega, mora utvrditi da li su ta lica počinila zločin, da se sudske odluke ne mogu poništavati samo iz proceduralnih razloga, kako se to voli često reći iz usta zvaničnika Višeg suda u Beogradu.

Imovinska karta

(Beograd, 08.08.2016.)

Funkcija Državni organ, javno preduzeće, ustanova, druga organizacija Izvor prihoda Interval Neto prihod Valuta Vreme obavljanja / od-do
Narodni poslanik Narodna skupština Republike Srbije Republika Mesečno 96000.00 RSD 16.04.2014 - 03.06.2016.
Član komisije Komisija za rehabilitaciono oslobođenje Republika Mesečno 31500.00 RSD 12.09.2012 -
Narodni poslanik Narodna skupština Republike Srbije Republika Mesečno 96000.00 RSD 03.06.2016 -
Poslednji put ažurirano: 06.03.2017, 12:46