MILAN LAPČEVIĆ

Demokratska stranka Srbije

Rođen je 8. oktobra 1969. godine. Živi u Nišu.

Po zanimanju je diplomirani inženjer mašinstva.

Bio je izabran za narodnog poslanika 2008. kada je bio šef odborničke grupe DSS u Skupštini grada Niša i član grupa prijateljstva sa Rumunijom i Češkom.

Član je Glavnog odbora Demokratske stranke Srbije, predsednik Gradskog odbora i šef odborničke grupe DSS-a u Skupštini grada Niša.

Nakon izbora 2012. izabran je za narodnog poslanika, a mandat mu je potvrđen i nakon vanrednih parlamentarnih izbora održanim 24. aprila 2016. godine.

Osnovne informacije

  • Samostalni poslanici
  • Niš
  • 08.10.1969.
  • inženjer

Statistika

  • 67
  • 4
  • 104
  • 1
  • 3 postavljeno / 0 odgovoreno

Pitanja građana

Pismo poslanicima - pitanja za vladu

čeka se odgovor 29 dana i 7 sati

Poštovani/a, Obraćamo Vam se, kao predstavniku/ci građana, da na sednici za postavljanje poslaničkih pitanja poslednjeg četvrtka u mesecu (26. oktobra 2017. godine), iskoristite vaše poslaničko pravo i postavite ova pitanja predstavnicima Vlade Republike Srbije u ime nas građana.

Inicijativa za izmene i dopune porodičnog zakona

čeka se odgovor 3 meseca i 2 sata i 7 minuta

Poštovani, U ponedeljak, 14. avgusta 2017. pokrenula sam inicijativu "Naše dete - naša odluka", za izmene i dopune Porodičnog zakona. Prema aktuelnom Porodičnom zakonu roditelji nemaju pravo da odrede potencijalne staratelje svoje dece u slučaju porodične tragedije, pa je odluka o deci...

Obeštećenje akcionara Agrobanke

čeka se odgovor 1 godina i 5 meseci i 16 dana

PITANJE ZA POSLANIKE DSS: KADA ĆE BITI OBEŠTEĆENI OPLJAČKANI AKCIONARI AGROBANKE? NAJNOVIJE saopštenje akcionara Agrobanke povodom 4 godine od nelegalnog zatvaranja Agrobanke i pljačke njenih akcionara. B92| sreda, 25.05.2016.

VIDI SVE POSTAVI PITANJE

Druga sednica Drugog redovnog zasedanja , 03.11.2017.

Uvaženi predsedavajući, gospodine ministre, predložili smo amandman na član 1. gde se govori o tome da za pripadnike nacionalne manjine vaspitno-obrazovni rad se ostvaruje na jeziku nacionalne manjine, a može da se ostvaruje i dvojezično na jeziku nacionalne manjine i na srpskom jeziku, ako se za to opredeli najmanje 50% roditelja, odnosno drugog zakonskog zastupnika dece.

Mi smo predložili da se za pripadnike nacionalnih manjina može izvoditi vaspitno-obrazovni rad i na jeziku nacionalne manjine i tada se vaspitno-obrazovni rad organizuje dvojezično, dakle, i na srpskom jeziku i na jeziku nacionalne manjine. Zašto? Ako mi u startu, od malena, dakle, kada deca imaju dve, tri, četiri ili pet godina, vaspitno-obrazovni rad organizujemo samo na jeziku nacionalne manjine, pa onda kroz osnovno obrazovanje, kroz srednje obrazovanje opet imamo istu priču da se organizuje nastava samo na jeziku nacionalne manjine, onda ulazimo u problem da će ta deca znati i biti upućena samo na svoju nacionalnu manjinu, neće dobro znati srpski jezik i neće moći uopšte da se uključe normalno u društvo.

Mislimo da to ne treba da bude tako i da treba da im pružimo priliku da obavezno moraju da ostvare svoja prava na jeziku svoje nacionalne manjine, ali nikako da budu isključena, odnosno da budu upućena samo na školski sistem koji se organizuje na njihovom jeziku, a da ne znaju zvaničan jezik države u kojoj žive. Onda je to problem koji može da eskalira kasnije kroz izolaciju u društvu, kroz nacionalne tenzije, kroz razne druge probleme. Mislim da je ovo rešenje koje smo predložili vrlo prihvatljivo i normalno i da se time niko ne ugrožava, a s druge strane pomažemo nacionalni manjinama da ostvare svoja prava koja im po svim konvencijama i, naravno, našim zakonima pripadaju.

Druga sednica Drugog redovnog zasedanja , 03.11.2017.

Poštovani ministre, u ovom članu 23. se govori o saradnicima koji su zaposleni u predškolskim ustanovama, koji brinu o nekim stvarima koje su specifične za negu dece i između ostalog se kaže da poslove kojima se unapređuju nega i ishrana, preventivna, zdravstvena i socijalna zaštita, obavljaju saradnici u predškolskim ustanovama.

Mi smo predložili da, pored ovih kategorija koje su definisane, bude ubačeno da poslove koji se tiču razvijanja motoričkih i fizičkih sposobnosti i telesnog vaspitanja dece takođe obavljaju saradnici, jer je očigledno, to sva istraživanja pokazuju, da su naša deca zadnjih dvadesetak godina toliko preokupirana kompjuterima, sedenjem i jako malo se bave fizičkim aktivnostima, da je neophodno da se predvide i saradnici u predškolskim ustanovama koji će se baviti upravo ovim problemima, odnosno razvijanjem motoričkih i fizičkih sposobnosti kod dece.

Statistike kažu da čak do 50% dece predškolskog uzrasta je gojazno, a da čak i veći procenat, u nekim ustanovama se kreće i do 70% dece koja nemaju apsolutno nikakvu motoriku, ne umeju da potrče, ne umeju da se igraju sa loptom. Dakle, mi smo sportska nacija. Treba da razvijamo i da napravimo takav sistem koji će odgajati našu decu u onom pravom smislu da zdravo napreduju, da zdravo žive, da se zdravo razvijaju.

Zaista je neophodno ustanoviti sistem koji će od predškolskih ustanova na dalje kroz osnovno obrazovanje ustanoviti takav program gde će deca prolaziti, gde će ih neko pratiti kako rastu, kako se razvijaju, da li imaju motoričke sposobnosti, da li im je kriva kičma ili ne, da li umeju da potrče, da li su gojazna. Znate, kada dođe sedmi, osmi razred, to više ne može da se ispravi. Čak statistike kažu da u nekim osnovnim školama preko 90% imate dece sa krivom kičmom. Najbolji način da se to reši je da se sistemski radi od predškolskih ustanova i mislim da to zaista neće biti nikakav preveliki trošak ni za državu, niti za ustanove ako se ustanovi po jedan saradnik ili već koliko na određeni broj dece u predškolskim ustanovama koji će se baviti ovim problemima. Zato vas molim da prosto razumete razloge i mislim da je zaista neophodno na sistemski način prići ovom problemu i rešiti ga zbog budućnosti naše dece. Hvala.

Druga sednica Drugog redovnog zasedanja , 03.11.2017.

Dakle, ovaj član je povezan sa prethodnim i amandman je sledstven onome što sam prethodno govorio, te se precizira za poslove razvijanja motoričkih i fizičkih sposobnosti i telesnog vaspitanja kod dece u predškolskim ustanovama da treba da se bave lica koja imaju odgovarajuću struku, koja su u toj materiji i koja treba da poseduju stručno obrazovanje.

Da nastavim priču od malopre. Ja znam da u određenim predškolskim ustanovama postoje saradnici koji se bave praćenjem razvijanja motoričkih i fizičkih sposobnosti kod dece, da ih vode napolje, organizuju igru, itd, ali to nije slučaj u svim predškolskim ustanovama, naprotiv, samo veliki gradovi. Ima toga u Nišu, ima u Beogradu, verovatno u Novom Sadu, ali u manjim mestima to nije slučaj.

Dakle, 90% predškolskih ustanova u Srbiji nema stručnog saradnika ovakve struke koji brine o tome kako će se deca razvijati, igrati u vrtićima, da li će razvijati smisao za sport, za trčanje, za neku fizičku aktivnost. Zbog toga mislim da je zaista neophodno da se ovakvi saradnici predvide da postoje obavezno pri vrtićima. Ne mora to da bude ne znam koji broj, dovoljan je jedan saradnik u vrtiću, ali bi to znatno unapredilo i zdravlje dece i, naravno, poboljšalo njihove i fizičke, pa ako hoćete, i mentalne i sportske sposobnosti.

Sigurno znate, verovatno, posebno vaši saradnici koji se bave konkretno ovom problematikom, da je, recimo, u Skandinaviji slučaj da deca koja idu u vrtiće, preko 70% vremena koje provode tamo, provode u prirodi. Bio je skoro jedan video snimak na društvenim mrežama, koji pokazuje kako vaspitačice izvode decu iz vrtića, kako ih dovode roditelji, one ih izvedu odmah napolje. Sneg je, one ih vode do jezera. Deca se svlače, ulaze u to jezero, kupaju se, vraćaju se nazad.

To je nezamislivo u Srbiji, ali je zato u tim zemljama bukvalno od pet dana, tri ili četiri dana se obavezno provodi po ceo dan u prirodi. Odvode ih do farmi, odlaze na planinu, odlaze na jezera, trče, igraju se. Dakle, najveći deo vremena koji treba da provedu u vrtiću, ne provode u zatvorenim prostorima, već provode napolju.

Suština priče je da pružimo deci, odnosno da takvi programi budu da deca što više vremena provode napolju, da bi razvijala i zdrave stilove života, da bi se kroz tu priču razvila svest i o ekologiji, o očuvanju prirode i da bi oni, naravno, zdravo odrastali.

Te poslove na ovaj način treba da obavljaju oni ljudi koji su za to stručni, pre svega ljudi koji su završili fakultete iz oblasti sporta i fizičke kulture, ali naravno, i oni iz oblasti zdravstvene nege.

Mislim da ova država treba da toliko pruži deci, jer ako ih od malena naučite, još od vrtića, od predškolskih ustanova, preko osnovnih škola, onda imate zdrave i sposobne ljude kasnije kroz život.

Jako je dobro što je od petog razreda uvedeno obavezno fizičko vaspitanje, ali prosto, nemate stručnog čoveka koji će to raditi u prvom periodu osnovnog obrazovanja od prvog do petog razreda. Ništa nije ni skupo, ni preterano teško da imate profesora fizičkog vaspitanja koji će u osnovnoj školi se baviti samo time. Dakle, jedan profesor na sve razrede od prvog do petog. To će u značajnoj meri popraviti i zdravstveno stanje naše dece i razviti kod njih neke druge sposobnosti koje su očigledno potrebne deci da se kasnije istaknu i kao normalni ljudi, da zdravo odrastaju i da imaju određene sposobnosti prema nekom sportu. Mislim da je ovo preko potrebno.

Iskoristiću još ovo preostalo vreme da ukažem na još jednu anomaliju u osnovnom i srednjem obrazovanju, a to su ekskurzije. Imate stravičan problem da kad dođu ekskurzije i organizacije ekskurzija, da se roditelji hvataju za glavu od visine cena tih ekskurzija. Postoji amandman koji sam pisao da se predvidi da se ekskurzije organizuju tematski, da budu vezane za ono što deca uče, to je jedno, i drugo, da se izbegnu one turističke ekskurzije gde deca odlaze, pre svega, u Grčku, po raznim diskotekama, a pri tom, u sklopu tih ekskurzija ne obiđu ni Zejtinlik, ni Krf, ni Kajmakčalan, ili idu u šoping. Mislim da je to zaista otišlo u neku drugu krajnost.

Takođe je nenormalno da deca plaćaju razrednim starešinama i onima koji ih vode na te ekskurzije dnevnice koje se kreću od 30 do 40 evra dnevno. Pa, vidite sad, recimo, srednjoškolac, šest dana putuje, po 40 evra, 250 evra treba da da za čitav period. Desi se, recimo, skoro je bila ekskurzija u jednoj srednjoj školi u Nišu, gde su deca provela šest dana, tri dana u Beču, pa jedan dan u Budimpešti i u Bratislavi. To je koštalo 300 evra, a da su bili u hotelu koji je 40 kilometara od Beča, koji prokišnjava, u kome je vlaga i koji u principu ne može da košta više od 20 evra. Agencije su na tome zaradile dvadesetak hiljada evra, nastavnici i profesori su dobili po 50, 60, 70 hiljada novca za tih pet dana, a pitanje je koliko roditelji mogu to da plate?

Mislim da mora da se ustanovi sistem da su ekskurzije obavezne i da su obavezni deo radnog procesa, da oni koji ih vode, dobijaju redovnu dnevnicu kao i svako ko radi u državnom organu, a ne da ima preko onoga što im plaćaju agencije. Tu se već otvara put za korupciju. Hvala vam što ste me saslušali.

Imovinska karta

(Niš, 01.07.2016.)

Funkcija Državni organ, javno preduzeće, ustanova, druga organizacija Izvor prihoda Interval Neto prihod Valuta Vreme obavljanja / od-do
Narodni poslanik Narodna skupština Republike Srbije Republika Mesečno 103000.00 RSD 03.06.2016 -
Poslednji put ažurirano: 27.02.2017, 13:27