Prikaz govora poslanika

Prikaz govora poslanika Milan Lapčević

Milan Lapčević

Demokratska stranka Srbije

Govori

Hvala, gospođo predsedavajuća.

Baš mi je drago što je ministar pomenuo da je Srbija, prema podacima Zavoda za statistiku, dostigla rekordan nivo zaposlenosti i da je nezaposlenost najmanja u zadnjih 10, 20 godina.

Još me više raduje činjenica da je ministar, bilo bi dobro ako bi mogao da čuje ovo što govorim, jako mi je drago da je ministar pomenuo i da je došao do saznanja i da je prosto to činjenica da je situacija po pitanju nezaposlenosti najlošija na jugoistoku Srbije, po pitanju nerazvijenosti i po pitanju infrastrukture, i da je i njemu i njegovom timu, a nadam se i čitavoj Vladi, jasno gde treba usmeriti investicije narednih godina.

Stoga me i čudi što je u predloženom budžetu predviđeno da se za izgradnju gondole u Beogradu izdvoji čitavih 862 miliona dinara ili nešto više od sedam miliona evra. Dakle, ta nerazvijena Srbija, taj siromašni jug, gde se prosečna nezaposlenost kreće od 20, pa čak, do 50% u nekim opštinama, poput Trgovišta, Bosilegrada, Vladičinog Hana i drugih, gde je prosečna plata i do 70% manja nego što je prosečna plata u Beogradu, oni će svojim porezima, izdvajanjima, koja nisu mala, finansirati budžet Republike Srbije, a taj budžet Republike Srbije je predvideo ni manje ni više 7,5 miliona evra za izgradnju gondole u Beogradu.

Kako se, gospodine ministre, niste setili da taj višak novca u budžetu usmerite na neke investicije koje su na jugu Srbije? Kako vam nije palo na pamet, na primer, da predvidite deo novca za izgradnju jedne moderne saobraćajnice od Niša prema Kladovu? Znate da je taj istok Srbije opusteo, da se svake godine masovno ljudi, pre svega mladi, iseljavaju iz tih krajeva, a da je stanje infrastrukture u tim krajevima katastrofalno.

Kako vam nije palo na pamet da tih 860 miliona, recimo, preusmerite na izgradnju još neke gondole ili još nekih ski staza na Staroj planini, pa da oživimo taj kraj i da ljudi koji žive neposredno u blizini Stare planine imaju mogućnost da se tamo zaposle, da tamo ostanu da žive, a ne da se iseljavaju?

Što vam, recimo, nije palo na pamet da deo sredstava usmerite na izgradnju, ako treba da gradimo gondole, da izgradimo konačno jednu gondolu od Brzeće do Kopaonika? Godinama se priča o tome kako je Brzeća slepo crevo i kako treba taj moderni skijaški centar na Kopaoniku upotpuniti. Naravno, niko ne dozvoljava da se izgradi ta gondola, jer nema para, ali zato naravno ima para za izgradnju gondole u Beogradu.

Kako vam nije palo na pamet, recimo, da izdvojite ona obećana sredstva preko ministarke Mihajlović za modernizaciju niškog aerodroma? Celu godinu ili prvu polovinu godine ste potrošili na pritisak na niške vlasti da se otme gradu Nišu aerodrom u koji je ulagao u prethodnih 30 godina svoja sredstva, iz gradskog budžeta, osposobio ga posle NATO bombardovanja, uložio ogromne pare da to preduzeće preživi, da konačno počne da posluje, onda ste pritisli da se otme preduzeće gradu i da se prenese u vlasništvo Republike sa obrazloženjem da ćete uložiti sredstva da se modernizuje pista, da se modernizuje aerodrom, kontrolni toranj itd. Ni jedan jedini dinara niste predvideli u budžetu ove godine za modernizaciju niškog aerodroma, iako ste obećavali, to je i obaveza države kada ste već preuzeli aerodrom. U međuvremenu, ono što ste uradili, samo ste ugasili dve linije koje su do sada perfektno funkcionisale.

Gde su sredstva, ministre, u budžetu predviđena za završetak studentskog doma koji se gradi 12 godina i došao je, zamislite, do četvrtog sprata? Dvanaest godina gradimo četiri sprata, a hiljade i hiljade studenata nema obezbeđen smeštaj u studentskim domovima.

Gde su predviđena sredstva za jedan od najprestižnijih muzičkih festivala u ovom delu Evrope, što se tiče džez muzike, Nišvil džez festival? Ni jednog jedinog dinara. Svake godine država…
…finansira Egzit festival, ali za Niški džez festival nema para. To su prava pitanja i to je prava rasprava.
Gospodine Orliću, ja nisam pominjao ni Đilasa, ni Jeremića, niti razumem taj kontekst koji ste vi pričali. Možda vi razumete, ja ga ne razumem.

Pokušao sam da nađem u budžetu to što ste vi pričali, novac namenjen za infrastrukturu jugoistoka Srbije, pa nisam ga našao i zato sam intervenisao amandmanom i predvideo jedan deo sredstava za izgradnju normalne saobraćajnice od Niša prema Kladovu.

Takođe nisam našao ni sredstva predviđena za završetak studentskog doma, ali i za mnoge druge projekte.

Svaka čast što je ova vlast u prethodnih četiri-pet godina otvorila nekoliko fabrika i u Nišu i u okolnim mestima, to je dobro, s tim što se prosek plate nije povećao skoro ni za jotu, za sve ovo vreme. Smanjio se broj nezaposlenih, ali je prosečna plata u Nišu i dalje jedno 40-50% niža nego u Beogradu, a u drugim manjim mestima i da ne govorimo. Ne kažem da nije rađeno, ali svakako ne dovoljno.

Ključno pitanje na koje niko ne daje odgovor, a naročito onaj ko treba, a to je ministar finansija - zašto Srbija, zašto budžet Srbije treba da gradi beogradsku gondolu? Da li je to projekat od nacionalnog značaja? Na osnovu čega da građani Kuršumlije, Lebana, Pirota, Loznice ili bilo kog drugog grada u Srbiji finansiraju izgradnju gondole u Beogradu? Pa to je beogradski projekat.

Hvalite se kako Beograd ima najbolji ili najveći mogući budžet zadnjih godina, pa zašto sami ne izgradite tu gondolu? Po kom osnovu je to prioritetniji projekat od gondole od Brzića prema Kopaoniku ili gondole na Zlatiboru ili nekog ski lifta na Staroj Planini? Zaista ne razumem.

Ja razumem sve, da se gleda centar, da se …
Poštovani narodni poslanici, prethodnih sat vremena se razvila jedna živa diskusija o tome ko je tu koga nadmudrio i ko je u ratu između banaka i stanovništva pobednik. Naravno da tu ne treba trošiti reči, uvek će banke biti te koje će profitirati iz svakog posla, samo je pitanje koliko će država uspeti ili hteti svojih mehanizmima da zaštiti stanovništvo od nekog nekorektnog posla koje banke svojim primamljivim reklama nude stanovništvu.

U ovom slučaju, i ja sam jedan od tih kome je bilo ponuđeno primamljivo rešenje da uzme kredit u švajcarcima. Na svu sreću, uzeo sam to na kraći period pa sam se iz toga izvukao. Kamate su različite u različitim valutama i svako ima pravo da bira u kojoj će se valuti zadužiti i koliko će mu biti kamata, odnosno koliko će rizikovati u tom poslu.

Sa druge strane, sam podatak da bankarski sektor već godinama ili više od dve decenije je najprofitabilnija grana privrede u ovoj zemlji i da svake godine profiti banaka rastu, jasno govori o tome da su banke i krediti koje one daju u Srbiji, sigurno nisu korektne i nisu tržišno regulisane. Taj podatak se može lako uporediti i sa okruženjem, zemljama u okruženju i sa EU, ubedljivo najveće profite u odnosu na broj plasmana i visinu plasmana i ubedljivo najveće kamate, drže banke u Srbiji.

Na Odbor za finansije, govoreći o zakonima koje je predložila Narodna banka, guvernerka je rekla da kada je reč o Zakonu o platnim karticama, odnosno visinama naknada za platne kartice da se čekalo godinama da tržište reguliše naknade za platne kartice, ali da se to očigledno nije desilo i da je sada Narodna banka rešila da administrativnim merama, odnosno zakonom reguliše visinu naknada što je svakako pohvalno.

Svi zakoni koji su predloženi i danas su na dnevnom redu jesu korak napred i u tom smislu jesu za pohvalu, kao i stabilizovanje finansijskog tržišta i snižavanje kamata zadnjih godina globalno. Dakle, to je potvrda da je Narodna banka dosta toga učinila.

Međutim, kada je reč o kamatama generalno i za privredu i za stanovništvo, očigledno je da tržište koje ovde funkcioniše bar 20 godina, nije regulisalo te kamate i da su te kamate suviše visoke. Mnogo veće, za 50 do 70% veće nego kamate u okruženju, a u odnosu na zemlje EU sigurno i duplo veće. Zato su i profiti banaka ogromni.

Zadatak je i Narodne banke i države da u slučajevima kada tržište ne funkcioniše, u ovom slučaju ja mislim da tržište nedovoljno dobro reguliše kamatne stope, da se primene one druge možda manje popularne mere, ali država je tu kao sistem da garantuje, da obezbedi građanima i sigurnost sa jedne strane i sa druge strane da ih zaštiti od lošeg uticaja ili neregulisanog tržišta.

Brojni su primeri ogromnih naknada koje banke naplaćuju za sve i svašta, nešto sam o tome govorio na Odboru za finansije, pomenuću samo neke stvari. Banke su smislile kako da uzimaju na razne načine novac od građana, pa imate naknadu za održavanje računa, naknadu za zatvaranje računa, naknadu za izdavanje čekova, naknadu za registraciju čekova, naknadu za nerealizovane čekove, naknadu za plaćanje pre podne manju, a popodne veću, itd.

Mislim da u ovom segmentu gde se izmišljaju različite naknade za usluge banaka, koje nekad i nisu tako male, mislim da Narodna banka ima i obavezu, a i mogućnost i prostor da reguliše i da preispita kolike su te naknade, i koje su uopšte, i da li banke na to imaju pravo, a sve u funkciji da zaštite građane od jednog vrlo lihvarskog pristupa banaka prema stanovništvu i privredi.
Evo, da se uključimo malo u ovu zanimljivu raspravu. Razumem i da Vlada mora da izdvaja određena sredstva za subvencije velikim kompanijama, ali bih voleo da čujem, verovatno da imate taj podatak, kakav je odnos u isplaćenim subvencijama domaćim kompanijama u odnosu na strane kompanije. Koliko je to novca došlo za subvencije, zapošljavanje novih ljudi, otvaranje novih radnih mesta, domaćim. Kada kažem domaćim, mislim na domaće osnivače, ljude koji žive u ovoj zemlji i koji su rezidenti i koji sav svoj novac i svoj biznis baziraju na svom kapitalu i onome što su do sada radili.

Naravno, da moramo da se takmičimo i sa zemljama u okruženju da ne bi neke zainteresovane strane kompanije otišle u susedstvo i da što veći broj ljudi može da dođe do posla, ali bih vas zamolio da ubuduće Vlada napravi takve mehanizme da vodi računa o ravnomernom regionalnom razvoju. Dakle, lepo je to što imamo fabriku u Obrenovcu koja se bavi proizvodnjom turbo punjača gde su plate kako sam čuo prosečno 55 hiljade dinara i to je vrlo pristojna plata, ali bih vas molio ili da upotrebite autoritet Vlade, ministarstva da kada takve kompanije koje se bave proizvodnjom visoko tehnoloških proizvoda i gde je nužno i uobičajno da plate budu znatno veće nego što su minimalne, da probate da sugerišete ili da dodatnim stimulativnim merama podstaknete da te kompanije otvaraju svoje pogone u nerazvijenijim područjima.

Znate, lepo je to što je u topličkom kraju, u Nišavskom okrugu, u Leskovačkom, u Jablaničkom okrugu, otvoreno je nekoliko fabrika koje zapošljavaju puno ljudi, ali prosečne plate su tamo jako niske, jedva nekih 25 do 30 hiljada dinara. Bolje je i to nego ništa, ne kažem da je to loše ali bi bilo mnogo bolje da je recimo, ta fabrika, turbo punjača, bazirana negde na jugu Srbije, pa da podstaknemo razvoj tog nerazvijenog dela Srbije ili je na kraju krajeva nebitno da li je to jug, može to da bude i na zapadu Srbije. Ima puno nerazvijenih delova Srbije, gde je nužno ako već Vlada subvencioniše te strane kompanije da vodi računa o tome da tamo gde su najniže plate, najniži proseci primanja, da dolaze kompanije koje će davati veća primanja.

Da se osvrnem kratko i na priču oko niškog i beogradskog aerodroma. Da, država je dala koncesiju beogradskom aerodromu, dobilo je dobru ponudu od francuske kompanije.

Koliko sam ja razumeo razlog za davanje koncesija je to što država kao upravljač aerodroma nije dovoljno sposobna da napravi veći, brži razvoj, da podigne broj putnika i da na ovaj način kroz davanje koncesija, da će tako država više prihodovati. Dobiće određenu svotu novca za investicije, jednokratno će u budžet Republike Srbije, koliko sam ja razumeo ući 200 i nešto miliona evra, i dobijaće koncesionu naknadu sve godine.

Dakle, apro po te priče, država nije bila dovoljno sposobna da ima dovoljno prihoda od aerodroma, ako ona upravlja. Nasuprot tome se zahteva da se prenese u vlasništvo države niški aerodrom, onda je sposobna i može da upravlja njime i tako će napraviti brži razvoj.

Mogu i to da razumem da postoje razlozi za to, ali bi bilo pošteno i korektno od strane države da kaže, da, Niš je zadnjih 20, 30 godina uložio ozbiljne svote novca da bi održao taj aerodrom u životu, izdvajao iz svog budžeta na uštrb određenih investicija, sređivanje ulica, puteva, kanalizaciju, vodovod, vrtiće, čega sve ne i dajte da onda država proceni kolika su ulaganja budžeta, kolika su ulaganja države Srbije, jer se tako jednostavno dođe do procentualnog udela u vlasništvu i svi smo mirni i nema nikakve potrebe ni za kakvim dizanjem tenzija.

Mislim da bi to bio pošten i korektan pristup. Nadam se da će Vlada razmišljati na ovaj način. Hvala.
Poštovani predsedavajući, kolege narodni poslanici, nas troje smo predložili da se izmeni Zakon o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja u Republici Srbiji i to u tački koja reguliše obaveze i nadležnosti jedince lokalnih samouprava u pogledu isplate ličnih primanja zaposlenima u obrazovanju.

Naime, svima vam je poznato širom Srbije je bilo problema u svim jedinicama lokalne samouprave kada je u pitanju isplata jubilarnih nagrada zaposlenima u obrazovanju i prevoza, odnosno isplate troškova prevoza za zaposlene u osnovnim i srednjim školama.

Ovo je jedinstveni slučaj da u jednoj oblasti zaposleni, u ovom slučaju zaposleni u osnovnim i srednjim školama, njihov poslodavac je Ministarstvo Republike Srbije, dakle, republički nivo, a jedan deo tih ličnih primanja koji se odnosi na jubilarne nagrade i na troškove prevoza do i sa posla su obaveze jedinica lokalnih samouprava.

Prosto, kakvo je stanje u budžetima lokalnih samouprava, s jedne strane, i sa druge strane kao nedovoljna nadležnost, odnosno jedinice lokalne samouprave nemaju direktnu nadležnost nad osnovnim i srednjim školama, ni u kom smislu, ova obaveza koja se tiče isplate ličnih primanja u pogledu jubilarnih nagrada i troškova prevoza je shvatana kao alternativna obaveza, i skoro da nema lokalne samouprave u Srbiji ili je to redak primer, da nije dolazilo do kašnjenja u isplatama jubilarnih nagrada i troškova prevoza i da nije dolazilo u ogromnom broju slučajeva i do tužbi od strane zaposlenih u obrazovanju za neizvršavanje ovih obaveza, po tom osnovu su nastajale i mnogo veće štete po budžet tih lokalnih samouprava, odnosno generalno po budžet Republike Srbije.

Mi smo predložili da se ove dve stavke, koje su sada obaveze jedinica lokalnih samouprava, brišu i da se to prebaci na nadležnost poslodavca, odnosno glavnog poslodavca Ministarstvo prosvete Republike Srbije, da pored isplate plata i svih ostalih drugih socijalnih davanja zaposlenima u obrazovanju, da to bude obaveza i isplata jubilarnih nagrada i troškova prevoza, jer je to logično s jedne strane. S druge strane, to će delimično rasteretiti i onako problematične budžete lokalnih samouprava i dati im, da kažem, malo više prostora za neke druge stvari, pre svega u oblasti investicija na lokalnom nivou.

Zato vas pozivam da podržite ovaj predlog.
Poštovani narodni poslanici, ovo je jedinstvena prilika, naravno bivalo je i više puta do sada, ovaj predlog je bio na dnevnom redu, odnosno kao predlog proširenja dnevnog reda, ali mislim da, u ovako delikatnoj političkoj situaciji u kojoj se nalazi Srbija, u ovakvom pritisku kakav doživljavamo godinama unazad, a naročito zadnjih meseci po pitanju teritorijalnog integriteta naše države, nama je pre svega, potrebna mobilizacija svih unutrašnjih, pre svega patriotskih snaga.

Jedno od sigurno, ne velikog broja, ali jedno od najznačajnijih i sigurno pitanje koje skoro da nema nikog ko u ovoj zemlji ima drugačiji stav po ovom pitanju, jeste pitanje osude zločina genocida u NDH tokom Drugog svetskog rata. Svima vam je poznato da je u periodu postojanja NDH od 1941. do 1945. godine, su širom tadašnje NDH, koje su obuhvatale teritorije i Hrvatske i sadašnje BiH, vršeni masovni zločini, pre svega nad Srbima, Jevrejima i Romima. U čitavoj toj priči najveći broj, ubedljivo najveći procenat ubijenih po tom logorima je bio srpske nacionalnosti.

Nažalost, ni posle skoro 80 godina od tih stravičnih zločina država Srbija, matica srpskog naroda, nije nijednim svojim aktom osudila i pravim imenom nazvala ove zločine.

Kako je prošlo toliko godina i kako se u sadašnjoj državi Hrvatskoj sve veće i sve češće i sve glasnije čuju reči koje upućuju na potpuno negiranje ili zanemarivanje tog zločina ili njegovo potpuno minimiziranje, mislim da je pravi trenutak da se od strane potomaka onih koji su ubijani zverski u tim logorima izglasa ovakva jedna rezolucija koja će pravim imenom nazvati pokušaje NDH da potpuno zatre srpski živalj na toj teritoriji.

Da vas podsetim, u Konvenciji o genocidu, koja je usvojena u UN 1948. godine se kaže da je namera, organizovana namera za uništavanje čitavog naroda ili jednog dela tog naroda zanemarivanje, zlostavljanje i ubijanje , pokrštavanje i slični oblici zlostavljanja se tretiraju genocidom.
Nažalost, ovo prethodno što sam pričao, čini mi se da nije doprlo do ušiju mnogih i mislim da je to još jedan u nizu sramota koje mi kao narod doživljavamo, ali dobro, valjda će doći neka bolja vremena kada ćemo biti svesniji da je potrebno da više vodimo računa sami o sebi.

Predložili smo zakon o izmenama i dopunama Zakona o podsticajima u poljoprivedi i ruralnom razvoju iz jednog jedinog razloga, a to je da se ispravi nepravda prema mali proizvođačima, stočarima koji imaju mali broj grla stoke i koji ne mogu da postignu onaj limit koji je predviđen u Zakonu o podsticajima, odnosno koji reguliše premije na predatu količinu mleka.

Naime, u sadašnjem Zakonu koji je na snazi još od 2013. godine, premiju na mleko mogu da ostvare samo ona poljoprivredna gazdinstva koja kvartalno predaju najmanje tri hiljade litara mleka.Verovatno je većini vas poznato da je širom Srbije, naročito u zapadnoj i istočnoj Srbiji, ogroman broj domaćinstava, pre svega i nažalost, uglavnom starijih domaćinstava koja imaju jedno ili dva grla stoke i koje ne mogu po ovom osnovu da dostignu taj limit od tri hiljade litara mleka kvartalno i naravno njihovo mleko je manje vredno nego komšije, koji recimo ima pet grla, jer je to njegovo mleko premirano od strane države, nagrađeno i skuplje je za nekih sedam do osam dinara po litru.

Smatram da je ovo nepravda prema ljudima koji na isti način muku muče sa preživljavanjem na selu, a nažalost, u najvećem broju slučajeva tih predatih nešto manje od te propisane količine od tri hiljade litara mleka kvartalno, predstavlja i jedini izvor prihoda za ogroman broj domaćinstava i praktično ovaj zakon ispravlja ove nepravde i ima jednu vrlo humanu i socijalnu komponentu. To je opstanak tih domaćinstava i njihov neki normalan život, koliko-toliko.

Zato vas pozivam da ne delimo ljude na one koji proizvode veće količine i manje količine. Postoje načini kako država može da podstakne mlade poljoprivrednike i velike proizvođače, ali to ne treba da bude na ovaj način diskriminacijom malih, pre svega starih domaćinstava, koja ne mogu da dostignu taj limit od tri hiljade litara mleka i čije mleko nije nagrađeno, premirano od strane države u tom iznosu koji je njima veoma bitan.

Pozivam vas, molim vas, da imamo razumevanja za to i da podržimo ovaj zakon.
Ovo je svima poznata tema. Gledaću da u najkraćem obrazložim. Ne treba puno reči trošiti. Verujem da će ovaj moj predlog naići na vašu podršku, upravo zato što je zadnjih desetak dana aktuelna priča oko podsticanja nataliteta i aktuelizacija problematike da u Srbiji, nažalost, godišnje 40 do 50 hiljada ljudi više umre nego što se rodi i da država mora da sve svoje snage i sve svoje resurse usredsredi na to pitanje opstanka nacije.

Naša nacija je jedna od najstarijih nacija u Evropi, nažalost, ispod jednog deteta po porodici u Srbiji prosečno danas imamo i naša je obaveza kao predstavnika građana, predstavnika naroda u Narodnoj skupštini da istaknemo ovaj problem i da učinimo sve što mi možemo da pomažemo da se što više dece rađa, naravno, i da ta deca kada završe škole ostaju u zemlji, ali pre svega, da bismo opstali kao država, mora da nas bude više.

Pozdravljam mere Vlade Republike Srbije koje znatno povećavaju iznose za prvo, drugo, treće i četvrto rođeno dete. To će, verujem, imati pozitivne efekte. Jedna od mera koja zahteva daleko manje sredstava u budžetu je i mera koju sam predložio, a to je ukidanje poreza na dodatnu vrednost na bebi opremu i hranu za decu.

Ako se svi kunemo da nam je to prvi prioritet i da su nam deca najvažnija, hajde i da pomognemo majkama i roditeljima koji dobijaju decu da ih što lakše odgajaju i da ne plaćaju ono što država uzima od njih, taj porez na dodatu vrednost, jer inače, analizom budžeta i od strane ministra na jednoj sednici odbora sam dobio uveravanja da ta sredstva nisu ništa bitna za budžet Republike Srbije.

Molim vas da podržimo ovaj predlog i da i mi učinimo nešto sa naše strane da bude što više dece i da se nacija obnovi. Hvala.
U sadašnjem tekstu Zakona o radu i odredbama u članu 187. je propisano da bez obzira na probleme koje zaposleni ima u određenoj firmi, bilo da su one zdravstvene ili neke druge prirode, ako nije zaposlen za stalno na neodređeno, poslodavac ga može otpustiti bez ikakvog obrazloženja, ako se posle određenog vremena, mesec dana, koliko je potrebno minimalno za neko lečenje, nije u stanju da se vrati na posao zbog prirode svoje bolesti.

Sećate se prošlogodišnjeg slučaja, kada je jedna moja sugrađanka u Nišu dobila otkaz zato što je bila na određeno, a žena je morala više meseci da odsustvuje sa posla zbog prirode svoje bolesti. Radi se o malignitetu.

Poslodavac je otpustio bez ikakvog obrazloženja i, naravno, verovatno angažovao nekog drugog.

Da bismo ovakve nehumane poteze sprečili i da bismo koliko-toliko kao država vodili računa o našim sugrađanima da ne budu robovi u tim firmama i da ne budu prepušteni dobroj volji poslodavaca da li će želeti da produži ugovor o radu ili ne, predložili smo da se izmeni ovaj član 187. i da se predvidi da u slučajevima teških bolesti, povreda i drugih medicinskih stanja koja zahtevaju više vremena za lečenje tog zaposlenog, da poslodavci imaju obavezu da ga vrate na posao posle lečenja. Mislimo da bi to bio jedini ispravan i human potez prema tim ljudima.

DŽaba državi stotine hiljada radnih mesta novih ako se na tim radnim mestima poslodavci ne odnose humano prema njima i ako oni nisu srećni ljudi, a niko neće biti srećan ako se razboli i strepi da li će sutra poslodavac da ga vrati na posao ili neće. S jedne strane se bori za život, sa druge strane razmišlja da li će imati egzistenciju kada se izbori sa određenom bolešću ili povredom.

Molim vas da imate to u vidu pri izjašnjavanju u vezi ovog zakona.
Prema sadašnjem Zakonu o budžetskom sistemu, član 92b, predviđeno je da Fiskalni savet, dakle, ta materija uređuje sastav i nadležnost Fiskalnog saveta i predviđeno je da Fiskalni savet čine predsednik i dva člana, koje bira Narodna skupština.

Pravo predlaganja predsednika i ta dva člana imaju, po sadašnjem zakonu, predsednik Republike, Ministarstvo finansija i Narodna banka, odnosno guverner Narodne banke.

Nailazeći na bezbroj nelogičnosti koje su u različitim zakonima, na jednom Odboru za finansije smo konstatovali da je i ovo nelogičnost koju treba ispraviti. Naime, Fiskalni savet je nezavisno telo koje treba da analizira rad glavnih fiskalnih institucija u Srbiji koje kreiraju fiskalnu i monetarnu politiku, dakle, Ministarstvo finansija, Narodna banka i praktično čitava Vlada Republike Srbije.

Nema nikakve logike da neko telo koje treba da analizira rad npr. Ministarstva finansija, da predlog člana tog tela predlaže upravo ministar finansija. Takođe, treba da analizira rad Narodne banke i mere Narodne banke, a

jednog člana tog Fiskalnog saveta predlaže guverner Narodne banke. To su praktično apsolutno nelogične stvari i praktično se mogu nazvati sukobom interesa.

Mi smo predložili da se to izmeni i da predlaganje članova Fiskalnog saveta, dakle, predsednika bi predlagao predsednik Republike, kako je i u dosadašnjem zakonu, a da ova dva člana Fiskalnog saveta ne predlaže Ministarstvo finansija i Narodna banka, jer su zavisne institucije od tog Fiskalnog saveta, već da jedan predlog daje Konferencija univerziteta Srbije, jer se radi o ljudima koji treba da budu iz struke, dokazani stručnjaci u toj oblasti, a da drugog člana Fiskalnog saveta predlaže Savez ekonomista Srbije, strukovno udruženje koje okuplja ekonomiste i ljude koji se bave tom strukom.

Mislimo da će se jedino na taj način obezbediti potpuna nezavisnost Fiskalnog saveta i imaćemo verovatno i kvalitetnije i analize i predloge i pomoć nadležnim institucijama da svoj posao rade bolje. Hvala.
Kao i svi ja ću govoriti o amandmanu koleginice i za razliku od drugih zaista bih podržao ovaj amandman i mislim da je amandman sa dobrom namerom podnesen. Verujem da će njene kolege poslanici iz većine glasati za ovaj amandman i da on biti uvršten u zakon, jer pretpostavljam da je motiv za pisanje ovog amandmana bio taj da mi već godinama imamo ili desetinama godina unazad ogroman problem sa neravnomernim regionalnim razvojem.

Pretpostavljam da je inicijacija za pisanje ovog amandmana i ono što piše u budžetu Republike Srbije za 2018. godinu, a piše između ostalog da će glavni projekti koji će biti realizovani u Beogradu i neposrednoj okolini Beograda biti na primer transportna stanica Zemun, 30 miliona evra. Pa, još jedan zajam za transportnu stanicu Zemun 22 miliona evra, za izgradnju železničke stanice centar Beograd, 50 miliona evra, za obilaznicu – jedan oko Beograda 180 miliona, a za drugu obilaznicu 450 miliona evra. Za kolektor za prečišćavanje otpadnih voda 250 miliona evra takođe u Beogradu i za toplodalekovod 160 miliona evra takođe u Beogradu.

To je više od jedne milijarde evra kreditnih zajmova za razvoj infrastrukture u Beogradu i oko Beograda. Dakle, ako toliko para država planira da se zaduži da potroši za razvoj nedostajaće infrastrukturi u Beogradu, a verujem da ima potreba za tim, šta onda ostatak Srbije da očekuje? Znači, za ostatak Srbije bi trebalo deset puta više para da se uloži da bi krenuli da se razvijaju oni nerazvijeni krajevi, da bi mogli da računamo da će ljudi koji žive u tim krajevima imati motiva da tamo i ostanu, a ne da šalju svoju decu da završavaju škole i da ostaju u Beogradu ili da idu u inostranstvo.

Jedan od glavnih problema ove zemlje jeste neravnomerni regionalni razvoj. Umesto da se u budžetu za 2017. godinu i ovom za 2018. godinu vodi računa o tome i da se novac iz onih projektnih zajmova usmerava na razvoj infrastrukture pre svega u nerazvijenim delovima Srbije, mi opet imamo zbog predizborne godine enormno pumpanje para u izgradnju u Beogradu i oko Beograda.

Pa, je to otišlo čak dotle, da se predviđa tri miliona eura za izgradnju gondole u Beogradu za 2018. godinu iz državnog budžeta. Izvinite, gondola u Beogradu je lokalni projekat, kao što je gondola na Zlatiboru lokalni projekat. Zašto država nije dala da se izgradi takva gondola na Zlatiboru? Zašto nije dala da se izgradi na Staroj Planini ili ne znam gde već? Nije dala zato što su to lokalni projekti, a daće pare svih poreskih obveznika države Srbije i onih koji žive u Babušnici, i onih koji žive u Beloj Palanci, i oni koji žive u Svrljigu, i oni koji živi u Mionici će se upotrebiti da bi se izgradila gondola u Beogradu. Zašto? Zato što je sledeća godina izborna godina i zato što treba da se dobiju izbori u Beogradu.

Ministre, vi kao stručnjak, čovek koji ima integritet, ste trebali da vodite računa o tome i da ne dozvolite da se na ovakav način novac svih građana Srbije upotrebljava da bi se još više razvijao glavni grad, a o onome što je koleginica govorila, o ravnomernom regionalnom razvoju nema ni reči. Na ovakav način će još veće razlike biti u razvoju i još će više stanovnika iz istočne i zapadne Srbije, iz južne Srbije bežati ka razvijenom Beogradu, a tamo će ostajati pustoš. Onda se pitamo ko će živeti u tim krajevima, zašto nam samo žive starci i kako ćemo da čuvamo tu granicu. Ovako sigurno nećemo.
Uvaženi predsedavajući, gospodine ministre, predložili smo amandman na član 1. gde se govori o tome da za pripadnike nacionalne manjine vaspitno-obrazovni rad se ostvaruje na jeziku nacionalne manjine, a može da se ostvaruje i dvojezično na jeziku nacionalne manjine i na srpskom jeziku, ako se za to opredeli najmanje 50% roditelja, odnosno drugog zakonskog zastupnika dece.

Mi smo predložili da se za pripadnike nacionalnih manjina može izvoditi vaspitno-obrazovni rad i na jeziku nacionalne manjine i tada se vaspitno-obrazovni rad organizuje dvojezično, dakle, i na srpskom jeziku i na jeziku nacionalne manjine. Zašto? Ako mi u startu, od malena, dakle, kada deca imaju dve, tri, četiri ili pet godina, vaspitno-obrazovni rad organizujemo samo na jeziku nacionalne manjine, pa onda kroz osnovno obrazovanje, kroz srednje obrazovanje opet imamo istu priču da se organizuje nastava samo na jeziku nacionalne manjine, onda ulazimo u problem da će ta deca znati i biti upućena samo na svoju nacionalnu manjinu, neće dobro znati srpski jezik i neće moći uopšte da se uključe normalno u društvo.

Mislimo da to ne treba da bude tako i da treba da im pružimo priliku da obavezno moraju da ostvare svoja prava na jeziku svoje nacionalne manjine, ali nikako da budu isključena, odnosno da budu upućena samo na školski sistem koji se organizuje na njihovom jeziku, a da ne znaju zvaničan jezik države u kojoj žive. Onda je to problem koji može da eskalira kasnije kroz izolaciju u društvu, kroz nacionalne tenzije, kroz razne druge probleme. Mislim da je ovo rešenje koje smo predložili vrlo prihvatljivo i normalno i da se time niko ne ugrožava, a s druge strane pomažemo nacionalni manjinama da ostvare svoja prava koja im po svim konvencijama i, naravno, našim zakonima pripadaju.
Poštovani ministre, u ovom članu 23. se govori o saradnicima koji su zaposleni u predškolskim ustanovama, koji brinu o nekim stvarima koje su specifične za negu dece i između ostalog se kaže da poslove kojima se unapređuju nega i ishrana, preventivna, zdravstvena i socijalna zaštita, obavljaju saradnici u predškolskim ustanovama.

Mi smo predložili da, pored ovih kategorija koje su definisane, bude ubačeno da poslove koji se tiču razvijanja motoričkih i fizičkih sposobnosti i telesnog vaspitanja dece takođe obavljaju saradnici, jer je očigledno, to sva istraživanja pokazuju, da su naša deca zadnjih dvadesetak godina toliko preokupirana kompjuterima, sedenjem i jako malo se bave fizičkim aktivnostima, da je neophodno da se predvide i saradnici u predškolskim ustanovama koji će se baviti upravo ovim problemima, odnosno razvijanjem motoričkih i fizičkih sposobnosti kod dece.

Statistike kažu da čak do 50% dece predškolskog uzrasta je gojazno, a da čak i veći procenat, u nekim ustanovama se kreće i do 70% dece koja nemaju apsolutno nikakvu motoriku, ne umeju da potrče, ne umeju da se igraju sa loptom. Dakle, mi smo sportska nacija. Treba da razvijamo i da napravimo takav sistem koji će odgajati našu decu u onom pravom smislu da zdravo napreduju, da zdravo žive, da se zdravo razvijaju.

Zaista je neophodno ustanoviti sistem koji će od predškolskih ustanova na dalje kroz osnovno obrazovanje ustanoviti takav program gde će deca prolaziti, gde će ih neko pratiti kako rastu, kako se razvijaju, da li imaju motoričke sposobnosti, da li im je kriva kičma ili ne, da li umeju da potrče, da li su gojazna. Znate, kada dođe sedmi, osmi razred, to više ne može da se ispravi. Čak statistike kažu da u nekim osnovnim školama preko 90% imate dece sa krivom kičmom. Najbolji način da se to reši je da se sistemski radi od predškolskih ustanova i mislim da to zaista neće biti nikakav preveliki trošak ni za državu, niti za ustanove ako se ustanovi po jedan saradnik ili već koliko na određeni broj dece u predškolskim ustanovama koji će se baviti ovim problemima. Zato vas molim da prosto razumete razloge i mislim da je zaista neophodno na sistemski način prići ovom problemu i rešiti ga zbog budućnosti naše dece. Hvala.
Dakle, ovaj član je povezan sa prethodnim i amandman je sledstven onome što sam prethodno govorio, te se precizira za poslove razvijanja motoričkih i fizičkih sposobnosti i telesnog vaspitanja kod dece u predškolskim ustanovama da treba da se bave lica koja imaju odgovarajuću struku, koja su u toj materiji i koja treba da poseduju stručno obrazovanje.

Da nastavim priču od malopre. Ja znam da u određenim predškolskim ustanovama postoje saradnici koji se bave praćenjem razvijanja motoričkih i fizičkih sposobnosti kod dece, da ih vode napolje, organizuju igru, itd, ali to nije slučaj u svim predškolskim ustanovama, naprotiv, samo veliki gradovi. Ima toga u Nišu, ima u Beogradu, verovatno u Novom Sadu, ali u manjim mestima to nije slučaj.

Dakle, 90% predškolskih ustanova u Srbiji nema stručnog saradnika ovakve struke koji brine o tome kako će se deca razvijati, igrati u vrtićima, da li će razvijati smisao za sport, za trčanje, za neku fizičku aktivnost. Zbog toga mislim da je zaista neophodno da se ovakvi saradnici predvide da postoje obavezno pri vrtićima. Ne mora to da bude ne znam koji broj, dovoljan je jedan saradnik u vrtiću, ali bi to znatno unapredilo i zdravlje dece i, naravno, poboljšalo njihove i fizičke, pa ako hoćete, i mentalne i sportske sposobnosti.

Sigurno znate, verovatno, posebno vaši saradnici koji se bave konkretno ovom problematikom, da je, recimo, u Skandinaviji slučaj da deca koja idu u vrtiće, preko 70% vremena koje provode tamo, provode u prirodi. Bio je skoro jedan video snimak na društvenim mrežama, koji pokazuje kako vaspitačice izvode decu iz vrtića, kako ih dovode roditelji, one ih izvedu odmah napolje. Sneg je, one ih vode do jezera. Deca se svlače, ulaze u to jezero, kupaju se, vraćaju se nazad.

To je nezamislivo u Srbiji, ali je zato u tim zemljama bukvalno od pet dana, tri ili četiri dana se obavezno provodi po ceo dan u prirodi. Odvode ih do farmi, odlaze na planinu, odlaze na jezera, trče, igraju se. Dakle, najveći deo vremena koji treba da provedu u vrtiću, ne provode u zatvorenim prostorima, već provode napolju.

Suština priče je da pružimo deci, odnosno da takvi programi budu da deca što više vremena provode napolju, da bi razvijala i zdrave stilove života, da bi se kroz tu priču razvila svest i o ekologiji, o očuvanju prirode i da bi oni, naravno, zdravo odrastali.

Te poslove na ovaj način treba da obavljaju oni ljudi koji su za to stručni, pre svega ljudi koji su završili fakultete iz oblasti sporta i fizičke kulture, ali naravno, i oni iz oblasti zdravstvene nege.

Mislim da ova država treba da toliko pruži deci, jer ako ih od malena naučite, još od vrtića, od predškolskih ustanova, preko osnovnih škola, onda imate zdrave i sposobne ljude kasnije kroz život.

Jako je dobro što je od petog razreda uvedeno obavezno fizičko vaspitanje, ali prosto, nemate stručnog čoveka koji će to raditi u prvom periodu osnovnog obrazovanja od prvog do petog razreda. Ništa nije ni skupo, ni preterano teško da imate profesora fizičkog vaspitanja koji će u osnovnoj školi se baviti samo time. Dakle, jedan profesor na sve razrede od prvog do petog. To će u značajnoj meri popraviti i zdravstveno stanje naše dece i razviti kod njih neke druge sposobnosti koje su očigledno potrebne deci da se kasnije istaknu i kao normalni ljudi, da zdravo odrastaju i da imaju određene sposobnosti prema nekom sportu. Mislim da je ovo preko potrebno.

Iskoristiću još ovo preostalo vreme da ukažem na još jednu anomaliju u osnovnom i srednjem obrazovanju, a to su ekskurzije. Imate stravičan problem da kad dođu ekskurzije i organizacije ekskurzija, da se roditelji hvataju za glavu od visine cena tih ekskurzija. Postoji amandman koji sam pisao da se predvidi da se ekskurzije organizuju tematski, da budu vezane za ono što deca uče, to je jedno, i drugo, da se izbegnu one turističke ekskurzije gde deca odlaze, pre svega, u Grčku, po raznim diskotekama, a pri tom, u sklopu tih ekskurzija ne obiđu ni Zejtinlik, ni Krf, ni Kajmakčalan, ili idu u šoping. Mislim da je to zaista otišlo u neku drugu krajnost.

Takođe je nenormalno da deca plaćaju razrednim starešinama i onima koji ih vode na te ekskurzije dnevnice koje se kreću od 30 do 40 evra dnevno. Pa, vidite sad, recimo, srednjoškolac, šest dana putuje, po 40 evra, 250 evra treba da da za čitav period. Desi se, recimo, skoro je bila ekskurzija u jednoj srednjoj školi u Nišu, gde su deca provela šest dana, tri dana u Beču, pa jedan dan u Budimpešti i u Bratislavi. To je koštalo 300 evra, a da su bili u hotelu koji je 40 kilometara od Beča, koji prokišnjava, u kome je vlaga i koji u principu ne može da košta više od 20 evra. Agencije su na tome zaradile dvadesetak hiljada evra, nastavnici i profesori su dobili po 50, 60, 70 hiljada novca za tih pet dana, a pitanje je koliko roditelji mogu to da plate?

Mislim da mora da se ustanovi sistem da su ekskurzije obavezne i da su obavezni deo radnog procesa, da oni koji ih vode, dobijaju redovnu dnevnicu kao i svako ko radi u državnom organu, a ne da ima preko onoga što im plaćaju agencije. Tu se već otvara put za korupciju. Hvala vam što ste me saslušali.