Zahvaljujem, gospođo predsedavajuća. Javljam se po Poslovniku, član 104 - dostojanstvo Narodne skupštine. Zamoliću vas, pre svega kao predsednicu ovog parlamenta, da se potrudite da ubuduće zaštitite i dostojanstvo ovog parlamenta i dostojanstvo svih narodnih poslanika. Evo šta je povod i šta je isprovociralo ovu moju reakciju.
Pre neki dan na TV B92 u emisiji "Uvećanje" su gostovali gospođa Sonja Liht, predsednica već znate koje nevladine organizacije, zatim predstavnik Unije poslodavaca i državni sekretar Ministarstva finansija. Predstavnik vlasti, dakle, državni sekretar Ministarstva finansija je rekao da je Vlada Srbije pre više od mesec dana predložila Skupštini na usvajanje paket mera za suzbijanje ekonomske krize.
Svi znate, i vi znate, da nikakvog paketa mera nije bilo na Vladi, niti je usvojen do dana današnjeg, iako svetska ekonomska kriza drma sve zemlje već mesecima, da se u ovoj skupštini priča o ekonomskoj krizi koja će pogoditi Srbiju veoma brzo već najmanje dva meseca, a prebacuje se odgovornost na Skupštinu, da Skupština već mesec dana treba da usvoji neki paket mera koji nije ni poslat Skupštini.
Jedini zakon koji se tiče jednog dela, i to možda najmanjeg, za suzbijanje ekonomske krize, jeste Predlog zakona o osiguranju depozita. Nijedna druga mera od strane Vlade do sada nije predložena, a stalno se prebacuje Skupštini da nije usvojila nešto što je, navodno, Vlada predložila.
Čuli smo danas da ni budžet, koji se najavljuje da će biti štedljiv, nije usvojen na Vladi i ne zna se kada će biti, a nasuprot tome sve ozbiljne zemlje preduzimaju sve opsežne mere za suzbijanje štete od posledica ekonomske krize. Tako će, recimo, u Velikoj Britaniji paket stimulativnih mera biti vredan 20 milijardi funti, a PDV će biti smanjen na 15%. Pa će u Nemačkoj biti predloženo 15 mera, uključujući i poreske olakšice za kupovine itd. U Francuskoj će 22 milijarde evra biti namenjeno za pomoć malim i srednjim preduzećima.
Nasuprot tome ovde se podižu kamate na dinarske štednje, što je samo namet na privredu.
Molim vas da, u skladu sa ovim što sam rekao, ubuduće reagujete i upozorite ljude koji predstavljaju vladajuću koaliciju i Vladu da ne obmanjuju javnost ovakvim neistinama. Postavljam pitanje - kada ćemo dobiti taj štedljivi budžet, obzirom da smo pre samo petnaestak dana... (Predsednik: Vreme.) usvojili jedan budžet koji sve može da bude, samo ne može da bude štedljiv? Hvala.

Poštovana predsedavajuća, javljam se po članu 27. i članu 104. Poslovnika Narodne skupštine, jer smatram da, prvo, po članu 27. ne vodite Skupštinu kako treba, a po članu 104. da vređate dostojanstvo narodnih poslanika.
Tačno sat i 15 minuta vi uporno pokušavate, pored svih upozorenja i reagovanja poslanika opozicije koji žele da ukažu na način vođenja Skupštine, da objasnite kako ste vi u pravu, a svi mi nismo u pravu.
Poštujem tu vašu osobinu da ste vrlo uporni, da ne kažem tvrdoglavi, ali je prosto neverovatno da posle svakog završetka izlaganja bilo kog poslanika vi, po mantri - nije prekršen član 27, onda objašnjavate tri minuta kako to nije prekršen i kako ste vi dužni da vodite sednicu Narodne skupštine i da vam po određenim članovima pripada pravo da komentarišete svačije izlaganje. Zaista ne razumem.
Nadam se da su i gospodin Jugoslav Ćosić i svi drugi voditelji političkih emisija gledali ovo prepodnevno zasedanje i da su videli šta je u stvari posredi, da li je opozicija ta koja želi da opstruira rad Skupštine ili ste vi svojim nesuvislim vođenjem isprovocirali sve poslanike opozicije da vam ukažu da to tako ne treba da radite i da nema razloga da svaki put svojim komentarisanjem i ponavljanjem po mantri isprovocirate novog poslanika da se javi ovde.
Zaista mi nije jasno zašto to radite, uporno pokušavate da dokažete nešto što je nedokazivo. Time na najgori način vređate inteligenciju svakog narodnog poslanika, govoreći mu da je crno nešto što je belo. Šta je to, šta je pozadina toga? Je l' pozadina to što ne možete da sastavite budžet? Je l' pozadina to što uporno pričate da će samo jedan zakon iz seta evropskih zakona koji su potrebni biti usvojen do kraja godine, ali zato treba unapred da se pripremi javnost kako opozicija opstruira parlament, pa zbog toga samo jedan zakon? Kažite nam šta je posredi.
Gospođo Kolundžija, imate i druge potpredsednike iz vaše većine, neka oni počnu da vode ovo zasedanje parlamenta da bismo mogli da radimo po tačkama dnevnog reda i po amandmanima koje smo podneli.
Gospođo Čomić, molim vas da kada završim izlaganje kažete da nije povređen član 27. i da prokomentarišete moje izlaganje.

Poštovana predsedavajuća, koristeći mogućnost iz člana 226. želim da iskoristim priliku i prisustvo gospodina ministra za državnu upravu, Milana Markovića, da postavim jedno pitanje koje je vezano za lokalnu samoupravu u Nišu.
Pre dve nedelje održana je sednice Skupštine grada Niša na kojoj se u okviru jedne tačke razmatralo ukidanje i stavljanje van snage četiri različita akta, dva regulaciona plana, jednog detaljnog plana regulacije jednog dela grada i jedne izmene detaljnog plana.
U okviru jedne tačke, pored rasprave koja se vodila objedinjeno, što je moguće, odbornici su se izjašnjavali u paketu, dakle, jednim glasanjem za stavljanje van snage sva četiri akta. Smatrajući da to nije moguće, reklamirao sam Poslovnik i tražio da se glasanje vrši pojedinačno, dakle za svaki akt posebno. Naravno, skupštinska većina to nije prihvatila i jednim dizanjem ruke stavljena su van snage sva četiri akta.
Obzirom da smatram da nam je kao odbornicima uskraćena mogućnost da se validno izjašnjavamo o svakom aktu pojedinačno, jer smo imali razloga da prihvatimo neke planove, za jedne da glasamo, za druge da ne glasamo, želim da vas ovim putem pitam da li je to moguće i da li su prava odbornika Skupštine grada Niša povređena takvim načinom rada? U svakom slučaju ću vam se i pismeno obratiti da se takvo glasanje i taj doneti zaključak o stavljanju van snage tih regulacionih planova odbaci, odnosno da se vrati na početak.

Poštovani predsedavajući, poštovana gospođo ministarka, koristim priliku po članu 226. da postavim pitanje upravo gospođi ministarki: da li će njen državni sekretar snositi bilo kakve konsekvence za svoje izjave koje je davao i na medijima i na Odboru za finansije, kada smo ukazivali da država treba hitno da reaguje i da je potrebno povećati iznose osiguranih depozita građana kod banaka?
DSS je 8. oktobra predložila zakon po kojem se povećavaju iznosi depozita na 20.000 evra. Prva reakcija tada je bila da je to nepotrebno dizanje panike, da su takve mere nepotrebne i da nisu zasnovane ni na kakvoj analizi, pa nam je čak rečeno da preko 80% štednih uloga je pokriveno dosadašnjim osiguranim depozitom do 3.000 evra i da nema nikakve potrebe za povećanjem tog iznosa, da bi, dve nedelje nakon toga, Vlada usvojila Predlog zakona da se taj osigurani depozit poveća na 50.000 evra.
Sada je meni potpuno nejasno - ako je vaš državni sekretar, odnosno pomoćnik, vaš zamenik tog trenutka rekao da je to nepotrebno i da ne treba da se povećavaju osigurani depoziti, da se građani podbunjuju, odnosno da se pravi panika kako bi podizali svoje uloge u bankama, nakon toga je usvojen mnogo veći osigurani depozit, a danas vaš zamenik sedi zajedno sa vama ovde.
Potpuno mi nije jasno da li vi vodite istu politiku i da li državni sekretar zastupa vaše stavove ili je u međuvremenu promenio te stavove? Ako je promenio, kakve će konsekvence da snosi? Ako nije, onda ne treba da sedi tu gde jeste. Dakle, ono što je evidentna šteta, to je da dve nedelje vašeg nepostupanja je prouzrokovale takve štete da je skoro 500 miliona evra povučeno iz banaka od strane građana.

Gospođo predsednice, tako vam to biva kada imate neodgovorne poslanike iz većine koji izađu ovde pa izazovu lavinu replika i reagovanja, a i kada produžite rad Skupštine na jedan praznik kada mnogi ljudi slave u Srbiji. Koristim ovu priliku da svim građanima koji slave slavu Sveti Vrači čestitam slavu, a i vama lično kao doktoru, jer znam da je i vaša slava.
Ne znam odakle da krenem, pošto je sve ono što se pričalo u prethodna dva sata po Poslovniku je u raznim segmentima rečeno. Pokušaću da sublimiram sve kritike na račun predloženog zakona kroz jedan drugačiji način. Dakle, ovaj predloženi zakon je, po mom mišljenju, došao sa izvesnim zakašnjenjem i kada su već štetne posledice nastale.
Sve svetske ekonomije, odnosno sve ozbiljne države su preduzele sveobuhvatne mere za sprečavanje šteta koje će nastupiti svetskom ekonomskom krizom još pre nekoliko meseci, kada je ta kriza bila na pomolu i kada smo mi, kao poslanička grupa DSS, predlagali to početkom oktobra povećanjem rezerve, odnosno osiguranih depozita na 20 hiljada evra. Dobili smo za to ismejavanje od predstavnika Vlade.
Danas je 14. novembar i evidentno je da su nastale određene posledice i štete što ovaj zakon dolazi tek danas na dnevni red i kada se tek danas o njemu raspravlja, a štete su, pretočene u brojke, takve da imamo skoro 500 ili 450 miliona evra povučenih para građana iz banaka od strane građana.
Dakle, građani su povukli, uplašeni svetskom ekonomskom krizom i pre svega nereagovanjem adekvatnim Vlade, povukli svoj novac iz banaka. Time smo jasno pokazali da nemaju poverenja ni u banke ni u državu. Sada Vlada pokušava da ovom merom to poverenje povrati, bojim se da ta jedna mera neće biti dovoljna i da ona kasni.
Mogao je ovaj zakon da dođe na dnevni red onda kada smo mi predlagali, krajem ili sredinom oktobra da bude usvojen, i već u novembru bismo imali mnogo veći efekat, manje povlačenje para iz banaka i veće ulaganje u mesecu štednje.
Premijer je obećao da će u sklopu ovih mera biti predloženo da se kamate ukinu na štednju građana. Tog predloga zakona nema. Dakle, u mnogo navrata su od strane predstavnika vlasti slate poruke i obećanja koja nisu ispunjena i koja na neki način su uticala da se izgubi poverenje građana u vlast, državu, sistem.
Obećavano je da će penzije penzionerima biti 70% od plate, pa posle analize i povika i spasonosnog rešenja da svetska ekonomska kriza to ne dozvoljava, to obećanje je palo u vodu. Obećavan je beli šengen, pa je pomereno na 2009, pa smo juče videli da to nije izvesno ni za 2010. godinu.
Obećavano je da će Srbija biti kandidat za ulazak u EU 2009, pa smo čuli pre neki dan da če to apsolutno teško biti izvodljivo. Obećavano je da će biti novih velikih investitora, novih radnih mesta, a od tog obećanja nema ništa i postojeći investitori se povlače iz zemlje.
Obećavano je da će biti 200 hiljada novih radnih mesta sa novom vlašću. Situacija danas je takva da u zadnjih mesec dana je nekoliko stotina radnika ili hiljada radnika otpušteno. Juče je u Zdravlju Leskovac 200 ljudi dobilo otkaz.
Država, odnosno Vlada preduzima određene mere Predlogom ovog zakona koji nije sporan, ali šta je sa drugim merama? Obećane su sveobuhvatne mere koje će sprečiti štetne posledice finansijske krize i sve ozbiljne zemlje su te mere usredsredile, pored ovakvih mera koje su pre svega marketinške prirode da se dodatno učvrsti poverenje građana u državu, druge mere su usmerene pre svega na privredu.
Kod nas tih podsticaja za privredu nema, već naprotiv privreda se dodatno opterećuje. Kako se dodatno opterećuje? Tako što se jednostrano počne sa primenom Sporazuma o stabilizaciji i asocijaciji, čime se ohrabruje uvoznički lobi, a privreda Srbije, iako nedovoljno jaka, neće moći da se izbori sa manjim cenama od velikih giganata iz sveta koji će plasirati svoje proizvode u Srbiji.
Drugi udarac na privredu Srbije, koja je u stvari oslonac budžeta i razvoja ove zemlje, jeste taj što je Narodna banka podigla referentnu kamatnu stopu na skoro 18%, građani su podigli svoje uloge. Kako će banke i pod kojim uslovima kreditirati tu privredu? Nema ni jednog jedinog razloga da banke ispod 22, 23 ili 25% daju kredite u privredu. Koja će to firma da izdrži takvo opterećenje i tolike kamatne stope?
Sve je manje i manje kredita u srpsku privredu, to apsolutno implicira da će biti i manje proizvodnje i manje radnih mesta, ionako nizak intenzitet privredne proizvodnje u Srbiji će dodatno opasti, privreda će biti izložena velikom pritisku uvozničkog lobija, neće moći da dobija povoljne kredite, njeni proizvodi će biti skupi.
A najnovija mera odnosno najnovije obećanje, koje unapred znam da će biti vrlo teško ostvarivo, a skoro neostvarivo, gotovo sam siguran, jeste obećanje i potpisivanje pompezno aneksa kolektivnog ugovora, gde se obećava 7.000 dinara mesečno zaposlenima u Srbiji. Odakle će posustala privreda to da plati?
Država, koja je najveći poslodavac, po tom osnovu moraće da izdvoji preko 25 miliona dinara ako želi da svoje obećanje ispuni. Odakle će se taj budžet napuniti? Ko će napuniti budžet Srbije za ovoliku potrošnju? Dakle, zamrznuće se plate, ali će se po ovom osnovu morati da odvoji dodatnih 25 milijardi dinara. Rezultat će, bojim se, biti velika stagnacija srpske privrede, a stagnacijom srpske privrede će pasti i uposlenost, pašće i standard.

Poštovana predsedavajuća, poštovani narodni poslanici, uvaženi gospodine ministre, zakon o javnim nabavkama bi, po prirodi stvari, trebalo da bude jedan od veoma važnih, da ne kažem najvažnijih zakona koji bi, pored budžeta i zakona koji nas približavaju Evropskoj uniji, bili predmet razmatranja na sednicama Skupštine Srbije.
Iskreno, očekivao sam da ću ovde kao predlagača, odnosno ovlašćenog predstavnika Vlade videti ministarku finansija gospođu Dragutinović, ne zato što je ona žena po prirodi i što je ministar, već zato što je ministar finansija i što bi verovatno bila mnogo kompetentnija da odgovori na mnoga pitanja koja će ovde biti postavljena tokom načelne, a naročitom tokom rasprave o podnetim amandmanima, ukoliko ih uopšte i bude, što je još jedan problem koji, čini mi se, nije slučajno napravljen. Jer, zakon je predložen po hitnom postupku, ali vladajuća većina mu nije dala taj legitimitet hitnosti, već je ušao po redovnoj proceduri i na taj način se smanjila mogućnost da se podnose amandmani do početka načelne rasprave o datom zakonu, već je to moguće samo do početka sednice.
Ovakav zakon je veoma važan i aktuelan sa više aspekata, naročito sa onog aspekta koji rangira Srbiju kao 87. zemlju u svetu po stepenu korupcije. Naročito je aktuelan u smislu ogromne javne potrošnje koju Srbija ima u ovom trenutku, a koja je aktuelnim rebalansom budžeta dodatno povećana na 25 milijardi, odnosno manjak u budžetu je 25 milijardi dinara. Dakle, ogromna javna potrošnja, prema najavama, trebalo bi da bude još veća, s obzirom na izdvajanja za povećanje penzija, ako ga uopšte bude i ako gospodin Krkobabić u poslednjem trenutku ne odustane od svojih namera.
Dakle, ako već ministarka nije tu danas da nam obrazlaže ovaj aktuelan i veoma važan zakon, da kaže koje su osnovne novine u tom zakonu, zašto je on bolji nego prethodni i šta ga to preporučuje da bude izglasan u Narodnoj skupštini, onda je bilo najlogičnije i najnormalnije da bar predstavnik Vlade iznese ovde to što je gospođa ministarka trebalo da uradi, ili da njen zamenik, gospodin Ilić, bilo šta kaže o ovom zakonu o javnim nabavkama. Po meni, zaista je nedopustivo da predstavnik Vlade bude ministar Srećković, koji naravno nije kompetentan za ovaj zakon i ne možemo očekivati od njega da bilo šta kaže o njemu. Ali, bar da državni sekretar, odnosno zamenik ministarke finansija bilo šta kaže o ovom zakonu... U svakom slučaju, to govori o ozbiljnosti Vlade i ozbiljnosti ministarke finansija, odnosno o tome koliko Vlada smatra da je ovaj zakon bitan i koliko na njemu ozbiljno radi.
Prethodni Zakon o javnim nabavkama je imao mnoge manjkavosti. Između ostalog, te manjkavosti su se ogledale u transparentnosti postupaka koje su sprovodili državni organi i institucije i svi oni koji raspolažu državnim budžetom i državnim parama. Takođe je bila problematična jednakost u tom postupku kod ponuđača. Bilo je mnogo manjkavosti i što se tiče hitnosti postupaka, mnogo rupa koje su u više navrata masovno korišćene, zloupotreba, u smislu pregovora bez objavljivanja javnog poziva, prekoračenja osnovne cene iz ugovora o javnoj nabavci itd.
Ti osnovni problemi koji su bili predmet kritika u prethodnom zakonu jesu donekle otklonjeni ovim zakonom i to se mora reći. Ovaj zakon je kvalitativni iskorak u odnosu na prethodni, ali, u svakom slučaju, daleko od onoga što je moglo da se nađe u ovom zakonu i daleko od idealnog zakona koji bi smanjio mogućnost za bilo kakvu manipulaciju ili korupciju prilikom javnih nabavki. To, dakle, nije postignuto.
Reći ću vam samo ukratko nešto o strukturi javnih nabavki, koje su, dakle, za šta sve država i u kojim ciframa troši novac. Od 2003. do 2007. godine, od kada je poslednji podatak o nabavkama u Srbiji, država je potrošila oko milijardu i po evra (2003. godine) do preko dve milijarde evra (2007. godine) za razna dobra i usluge koje se finansiraju iz budžeta od poreskih obveznika ili javnih preduzeća. Od tih javnih nabavki 15% otpada na državne organe, 65% na javna preduzeća, daleko najveći broj javnih nabavki otpada na javna preduzeća, državna, 13% otpada na ustanove i 8% na opštine.
Najveći problem u javnim nabavkama se ogledao u kontroli tih javnih nabavki. Dosadašnja kontrola se oslanjala na mišljenja Uprave za javne nabavke koja nije imala dovoljan kapacitet da prati izveštaje i da daje relevantna mišljenja o određenoj javnoj nabavci koja je sporna. Ključno ograničenje koje je Uprava za javne nabavke imala u prethodnom periodu je to da nema mogućnost da proveri verodostojnost tvrdnji naručilaca iznesenih u dopisima i izveštajima koji su predmet određene kontrole.
U ovom zakonu je trebalo postići nekoliko ciljeva: da se uvede savremeni koncept praćenja i kontrole javnih nabavki, da se redefiniše uloga institucija koje se bave javnim nabavkama i, naravno, da se ojačaju kadrovski i finansijski kapaciteti tih institucija koje treba da prate javne nabavke.
Uprava za javne nabavke, rekli smo, nema dovoljno kapaciteta da to radi, jer ne može na terenu da kontroliše da li određeni subjekat, naručilac javne nabavke, koji daje podatke ili izveštaje o javnoj nabavci, daje verodostojne podatke i ne može da ulazi u njegovo poslovanje, u budžet itd., već se oslanja samo na predmet onoga što je dostavljeno od strane naručioca, dakle, samo se koristi podacima koji su sadržani u izveštajima naručioca javne nabavke.
Takođe, poseban problem predstavlja budžet institucija koje prate javne nabavke. Za srpsku Upravu za javne nabavke budžet je prošle godine iznosio oko 350.000 evra, dok je u zemljama koje imaju otprilike isti broj stanovnika, recimo, u Slovačkoj taj budžet za institucije koje se bave kontrolom javnih nabavki dva miliona evra, u Mađarskoj je to oko 4,3 miliona evra.
Slabosti prethodnog zakona su bile najizraženije u onom delu koji se tiče postupka sa pogađanjem bez prethodnog objavljivanja javnog poziva, koji je masovno kršen u mnogim postupcima javnih nabavki. I ako se određeni naručilac, odnosno ponuđač na toj javnoj nabavci žalio na takav postupak (ili bilo ko ko je zainteresovan za takvu javnu nabavku), Uprava nije imala kapaciteta da proveri istinitost tvrdnji da se određena javna nabavka mora uraditi sa pogađanjem, ali bez prethodnog objavljivanja javnog poziva.
Logično je bilo očekivati da će u ovom predloženom zakonu takva odredba biti ukinuta, i takva je bila i preporuka od strane organa Evropske komisije i EU, međutim, ta odredba je ostala. Recimo, može se navesti primer Hrvatske koja ima ovakvu odredbu da iako se javna nabavka vrši putem direktnog pogađanja, takva javna nabavka se opet mora javno objaviti, najmanje 15 dana pre početka te javne nabavke, odnosno pregovora o javnoj nabavci.
Kratko ću napomenuti koje su još manjkavosti ovog novog predloženog zakona. Zadržaću se ponovo na pregovaračkom postupku bez objavljivanja javnog poziva, gde onaj ko želi da izvrši javnu nabavku u pregovaračkom postupku bez objavljivanja javnog poziva ne mora da traži za tu javnu nabavku nikakvu dozvolu ni od koga i ne dokazuje zašto je neophodno da se izvrši javna nabavka po postupku pregovaranja, niti zašto takav postupak javno ne objavljuje. To se jasno može videti u članovima 5, 7. i 8, gde se govori o nabavci javnih radova ili usluga, gde se daje mogućnost onima koji nabavljaju određenu uslugu ili radove da pregovaraju direktno sa ponuđačem, bez prethodnog objavljivanja i da za to ne moraju da podnose nikome ni zahtev, niti kasnije izveštaj.
Jedna od osnovnih karakteristika predloženog zakona jeste da je on zaista veoma komplikovan i složen. Umesto da se u ovom zakonu smanji papirologija i da se pojednostavi postupak, on se, čini mi se, dodatno komplikuje.
Tako se, recimo, od ponuđača traži, da bi uopšte mogli da se jave na određeni javni poziv, odnosno na tender, da moraju da ispune ogroman broj prethodnih uslova, da dostave ogromnu papirologiju, što dodatno opterećuje čitav postupak i što finansijski opterećuje samog ponuđača.
Jedna od važnih stvari koje ovaj zakon nije predvideo, a ja ću navesti samo jedan primer, to je član 59. koji kaže da po isteku roka za podnošenje ponuda ponuđač ne može povući niti menjati ponudu, a ukoliko to ipak učini ili ukoliko ne potpiše ugovor kada je njegova ponuda izabrana, naručilac je ovlašćen da unovči garanciju datu uz ponudu. Dakle, naručilac može da unovči, ali se nigde ne govori da on to mora da uradi.
Mislim da je to moralo da stoji u ovom zakonu, naročito ako se uzme u obzir slučaj gradonačelnika Zrenjanina i ono što je tamo rađeno - da je nekoliko ponuđača na tenderu dalo svoje ponude i da se uvek prvi ili drugi sa najnižom cenom povlačio, a da u suprotnom nije za to neke velike sankcije snosio.
U članovima od 64. do 68. govori se o rokovima za podnošenje ponuda. U članu 66. se određuje opšti rok za podnošenje ponude u restriktivnom postupku. U članu 67. skraćen je rok za podnošenje ponude u restriktivnom postupku, a član 68. odnosi se na uslove za dodatno skraćenje rokova.
Dakle, u dva člana se rokovi skraćuju. Zaista ne vidim svrsishodnost i logičnost da se dva puta skraćuju rokovi za dostavljanje ponuda, a da pri tom onaj ko traži to skraćenje rokova ni na koji način ne dokazuje neophodnost skraćivanja rokova za dostavljanje ponuda.
Takođe, u članu 82. navedeno je da "nakon zaključenja ugovora naručilac može da dozvoli promenu cene samo iz objektivnih razloga, koji moraju biti određeni u konkursnoj dokumentaciji, odnosno predviđeni posebnim propisima".
Ovo je prilično nejasno i neprecizno definisano i može da bude predmet mnogih manipulacija; naručilac može da izmisli milion razloga i da kaže, u dogovoru sa onim koji nudi određenu robu ili uslugu, da dozvoljava promenu cene.
Postoji jedna stavka koju bih javno pohvalio, ona je sadržana u članu 90. gde se kaže da ako je strateški interes sprovođenja postupka javne nabavke dobara, usluga ili radova otklanjanje regionalnih razlika ili otvaranje novih radnih mesta u nedovoljno razvijenim područjima, naručilac može pored elemenata kriterijuma iz opštih elemenata da predvidi i neke posebne, čime će favorizovati one dobavljače ili one subjekte koji dolaze iz takvih područja, što svakako jeste dobra stvar i nadam se da će se u narednom periodu koristiti kao instrument za prevazilaženje velikih socijalnih razlika i razlika u razvijenosti pojedinih delova Srbije.
Očekivao sam, kada je već ovako navedeno u članu 90, da u članu 101. vidim da sedište uprave može da bude i u nekom drugom gradu, recimo, nekom nedovoljno razvijenom, čime bi se dodatno pomogla određena sredina da izađe iz te kolotečine nerazvijenosti. Međutim, i ova komisija za zaštitu prava ponuđača, njeno sedište, biće u Beogradu, kao i sve ostale uprave, komisije, vladine i nevladine organizacije, javna preduzeća i slično, čime se i dalje favorizuje centar kao grad u kome će se sve dešavati, a u ostalim delovima Srbije će regionalne razlike i dalje rasti.
U svakom slučaju, mogu reći da je ovaj zakon delimično popravio stanje iz prethodnog perioda, ali ima mnogo manjkavosti.
Kada se bude govorilo o pojedinostima i o određenim amandmanima mi ćemo kritikovati ovaj zakon i tražiti od predlagača ovog zakona da naše sugestije usvoji da bi ovaj zakon mogao da doprinese kako smanjenju javne potrošnje u Srbiji, koja je prevelika, tako i smanjenju korupcije koja je jedan od najvažnijih elemenata harmonizacije odnosa Srbije i EU, odnosno kako bi Srbija smanjila izdatke i opterećenja građana koja se prelivaju kod raznih tajkuna koji na ovaj način siromaše građane, a bogate samo sebe. Zahvaljujem.

Poštovana predsednice, dame i gospodo narodni poslanici, javljam se po članu 104. Poslovnika Narodne skupštine Republike Srbije, koji kaže da su narodni poslanici dužni da poštuju dostojanstvo Narodne skupštine i svih narodnih poslanika i da se obraćaju sa uvažavanjem.
Smatram da je gospođa Nada Kolundžija juče, dajući izjavu u zgradi Narodne skupštine, duboko povredila dostojanstvo Narodne skupštine, a i dostojanstvo mene kao narodnog poslanika, i ne samo dostojanstvo, već i moja osećanja.
Dakle, vi ste jednom neukusnom i neodmerenom izjavom, da ne kažem da je ona bezobrazna i drska, poistovetili Vojislava Koštunicu, DSS, i mene koji pripadam toj stranci i mene kao narodnog poslanika i sve moje kolege iz moje poslaničke grupe, sa Hašimom Tačijem i sa politikom koju on sprovodi na otcepljenju i nezavisnosti Kosova. Duboko ste povredili moja osećanja.
A šta ste time hteli da kažete? Očigledno je da ono sa čime niste išli na izbore, na način na koji niste dobili poverenje građana, danas želite da provučete na mala vrata i da zamaglite istinu, onda treba da skrenete temu i da poistovetite naša zalaganja da se razjasne stvari oko misije Euleks i njene navodne današnje prihvatljivosti za Srbiju, napadajući Vojislava Koštunicu i DSS i poistovećujući naša zalaganja sa zalaganjem jednog teroriste koji se zove Hašim Tači.
Dakle, vi ste na izbore izašli 11. maja sa parolom ''I Kosovo i Evropa''. Šta je od toga ostalo? Ni Kosovo, ni Evropa.
Decembra prošle godine i vi ste u ovoj skupštini glasali za rezoluciju kojom je Euleks neprihvatljiv na Kosovu zato što sprovodi plan Martija Ahtisarija, koji ima kao jedan od svojih glavnih ciljeva nezavisnost Kosova.
Pošto to tada niste izneli u svojoj kampanji, da ćete se zalagati za neprihvatljivost Euleksa, to danas želite da prikažete Narodnoj skupštini, odnosno izbegavate da donesete novu rezoluciju o Kosovu, za koju nemate većinu, pa onda kažete da je politika za koju se mi zalažemo jednaka politici koju sprovodi Hašim Tači.
Gospođo Kolundžija, gospodo iz DS, gospodo iz skupštinske većine, dužni ste da poštujete odluke Narodne skupštine. Aktuelna rezolucija Narodne skupštine govori da je Euleks neprihvatljiv na Kosovu.
Ako želite da bude prihvatljiv, to je nacionalno i državno pitanje, morate za to da tražite mandat od naroda ili mandat od Narodne skupštine. Najmanje što možete da uradite je da kažete da niste to mislili i da se izvinite svima, naročito poslanicima DSS i njenom predsedniku. Hvala.

Poštovana predsednice, poštovana gospođo ministarka, dame i gospodo poslanici, građani Srbije, amandman koji sam podneo zajedno sa još dva poslanika iz Niša, gospodinom Miletom Ilićem i gospodinom Nikolom Savićem, odnosi se na član 5. razdeo 15 - Ministarstvo ekonomije i regionalnog razvoja.
Interesantno je da je ovo ministarstvo nekako najviše obuhvaćeno predloženim amandmanima. Pretpostavljam da tu ima nešto što je nejasno i nedovoljno dobro raspoređeno, pa se zbog toga verovatno i napada amandmanima. U tom amandmanu smo predložili da se izdvoje dodatna sredstva sa drugih ekonomskih klasifikacija i prebace u razdeo - Ministarstvo ekonomije i regionalnog razvoja, za potrebe isplata dela zaostalih zarada za radnike EI Niš.
Smatram da je ovaj amandman potpuno svrsishodan, a ideju za to mi je dao sam rebalans budžeta u delu gde su predviđena sredstva za isplatu zaostalih zarada radnicima "Zastave" iz Kragujevca. Vlada je ovaj amandman odbila. U obrazloženju je navedeno, pošto je jedan deo sredstava trebalo da bude prebačeno sa razdela NIP-a, da su višenamenski razvojni projekti koji se finansiraju iz NIP-a već krenuli i da nema para da se smanji ta stavka da bi se prebacila na stavku subvencija za radnike Elektronske industrije, što je krajnje kontradiktorno sa onim što je ministarka za NIP rekla. Gospođa Kalanović je, gostujući u Jutarnjem programu, navela da ove godine svi projekti koji su zacrtani u NIP-u neće moći da budu završeni, da će ostati dosta nedovršenih projekata a samim tim verovatno i dosta novca u tom delu ministarstva. Dakle, taj argument ne stoji.
Takođe je navedeno u obrazloženju da se sredstva koja su namenjena preduzećima u restrukturiranju, a u skladu sa već utvrđenim programima za rešavanje viška zaposlenih, obezbeđuju u budžetu Republike Srbije, što znači da obezbeđivanju sredstava prethode navedene aktivnosti. Dakle, konkretno, socijalni program.
Ja nisam tražio ovde da se obezbede sredstva za socijalni program. Sredstva za socijalni program se obezbeđuju onda kada postoji višak zaposlenih. Elektronska industrija Niš je, da vas podsetim, nekada imala više od 20.000 radnika, bar 15.000 u samom sistemu EI "Niš", u samom gradu Nišu. Danas jedva da ima oko 2.000 zaposlenih, a broj zaostalih plata se meri hiljadama, odnosno preko 1000 radnika ima između pet i 64 zaostale neisplaćene zarade. Sada zamislite kako je to kada neko radi u sistemu EI "Niš" i 64 meseca ne prima platu, a znajte da postoji i veliki broj porodica gde po dva ili više članova porodice rade u istom sistemu i, naravno, ne primaju ni dinara za to godinama.
S obzirom na to da je Vlada odbila ovaj amandman, to znači da ga verovatno ni skupštinska većina neće prihvatiti. Voleo bih da je to drugačije. To znači da neće biti para za zaostale zarade, recimo, u EI Niš, neće biti para ni za povećanje penzija, ni za socijalno ugrožene, ni za invalide, ali biće para za kabinete ministara, za kabinete potpredsednika Vlade, za putovanja, za usluge po ugovoru koje se mere milionima evra, biće para i za žirafe i za skijališta. Neće biti para za one ljude koji godinama rade i koji ne primaju za to plate.
Nisam ljubomoran na Kragujevac, na Kragujevčane i na "Zastavu". Oni su, prema rečima ljudi iz većine ovde, već godinama na teretu, na grbači države. Prema podacima koje je naveo neko iz stranke G17, sa preko 500 miliona evra je država poslednjih osam godina subvencionirala "Zastavu". Za veliki broj radnika "Zastave" isplaćeni su i socijalni programi i zaostale zarade. Zaista nemam ništa protiv, svim ljudima koji su u teškom položaju treba da se pomogne. Ali, gde je tu jednakost?
Zašto za jedne ima sredstava da se isplate i zaostale zarade i da se poveže radni staž i da se uplate doprinosi za socijalno i penziono, a za druge nema ništa? Gde je tu jednakost? U Ustavu je garantovana jednakost svih građana Srbije. U čemu smo svi jednaki? Jednaki smo samo u tome da možemo za naše pare da kupimo kod monopolista neki proizvod za skupe novce, ako tih para imamo. Gde ima para? Ima ih samo u Beogradu i u delu Vojvodine. U ostalim delovima Srbije je to sporadično, na jugu skoro i da nema.
Kada ovo kažem nisam ljubomoran ni na Vojvođane, oni se bore za svoje mesto pod suncem, ali zaista mi smeta kada se, po Zakonu o privatizaciji, od preduzeća koja se prodaju sa teritorije AP Vojvodina 50% sredstava vrati u AP Vojvodinu, plus 5% za grad sa čije teritorije je preduzeće. Šta je sa ostalim gradovima u Srbiji? Zašto je, na primer, u Nišu za prodaju DIN-a grad dobio 5% od ukupne sume od 400 miliona evra, i to je sve? To je sve. U čemu smo mi to onda jednaki? Za jedne može 50% plus 5%, a za druge samo 5%.
Da li znate da kruži izreka o ovom delu Srbije dole - "Što južnije, to tužnije"? Blago Beograđanima, oni imaju državu, jer su država u državi; blago Vojvođanima, oni imaju svoju Autonomnu pokrajinu i mogu da se zaštite. Šta ćemo mi koji smo južno od Save i Dunava? Od čega ćemo mi i ko će nas da zaštiti? Šta će ovi ljudi koji žive u jugoistočnoj Srbiji, čija su primanja bedna?
Pogledajte statistiku o prosečnim primanjima u opštinama Srbije: među prvih 13 mesta je osam beogradskih opština, sa prosekom od 37.000 do 46.000 dinara. Pogledajte poslednjih 20 po primanjima: 13 opština su sa juga Srbije, od Knjaževca do Vranja, preko Bojnika, Kuršumlije, Blaca, Svrljiga, Vladičinog Hana, Gadžinog Hana, Pirota. Kako mislite? Ovo Ministarstvo se zove Ministarstvo ekonomije i regionalnog razvoja. Gde je tu regionalni razvoj?
Kakav regionalni razvoj možemo da očekujemo ako je za poslednjih 50 godina 190 sela ugašeno na teritoriji jugoistočne Srbije? Da li znate da je jedna Kuršumlija imala 37.000 stanovnika, sa prosekom starosti, ili mladosti, mnogo povoljnijim nego danas? Danas ima jedva oko 17.000 stanovnika.
Da li znate kolika je prosečna starost u toj Kuršumliji? Preko 60 godina ima bar 40% stanovništva. U selima na granici sa administrativnom linijom sa Kosovom živi po dva ili pet stanovnika. Ko će da nam čuva tu državu? Ko će da nam čuva tu granicu? Svi su se iselili. Gde? U Beograd. Zašto u Beograd? Zato što su sve pare ovde. Sve državne institucije su u Beogradu. Rekao sam kolika je prosečna plata. Sada ću reći drugi ilustrativni podatak. U Beogradu ima 103.000 nezaposlenih na evidenciji tržišta rada, na 1.700.000 stanovnika. U Nišu na 250.000 stanovnika ima 36.000 nezaposlenih. Da li znate koliko je to procenata - 14,3%. U Beogradu je to jedva oko 6,5%. U Vranju 17.000 ljudi ne radi od 65.000 stanovnika; 23% nezaposlenih.
Kakav je to regionalni razvoj? Stalno se priča o decentralizaciji Srbije. Tu je ministarka za telekomunikacije i ona, pošto nije kompetentna, verovatno ne može da odgovori na razna pitanja koja se tiču budžeta i amandmana. Nju razumem, ona je dovedena u nezgodnu poziciju. Tu treba da sedi ministarka finansija koja će odgovoriti na pitanja koja se tiču rebalansa budžeta, a ne ministar telekomunikacija ili poljoprivrede. Oni možda znaju za svoje ministarstvo, ali za ukupan budžet teško da mogu da odgovore na sva pitanja.
Sigurno ministarka telekomunikacija može da odgovori na pitanje zašto "Telekom Srbija", koji je pod ministarkinom ingerencijom, pravi reorganizaciju i gasi sve regionalne jedinice u čitavoj Srbiji tako da ni u jednom regionu u Srbiji više nemate organizacione jedinice "Telekoma Srbija", već su to sve neke poslovnice, do nivoa šefa. Znači, 100 direktora će biti postavljeno u preduzeću "Telekom Srbija" samo u Beogradu i nigde više, ni u Novom Sadu, ni u Nišu, ni u Kragujevcu, ni u Kraljevu, nigde više. Tako će oni koji hoće da dobiju telefonsku liniju ili da izgrade mrežu u toj Kuršumliji koju sam pomenuo ili Bojniku morati da pišu zahtev direktoru u Beogradu, jer on bolje zna da li tamo negde može da se izgradi ili da se priključi telefonski broj nego neko iz Kuršumlije, Niša, ili ne znam gde već. To je apsurd nad apsurdima.
Mi stalno pričamo o nekoj decentralizaciji, a centralizacija je sve veća i veća. Sve veća i veća. U tom "Telekomu", NIS-u, u bilo kojoj državnoj instituciji, velikom preduzeću, toalet papir se nabavlja u Beogradu, sapuni se nabavljaju u Beogradu da bi se distribuirali u Preševo, u organizacionu jedinicu "Telekoma" u Preševu. Da li je to normalno, ljudi? Kuda će takva Srbija da ide? Gde mi to idemo?
Šta je sa drugim agencijama i ministarstvima? Sve su smeštene u Beogradu, sve, bukvalno. Zašto sva ministarstva moraju da budu sa sedištem u Beogradu? Imate jedan RTS koji se finansira od pretplate svih građana Srbije. Da li je tako? Imate Beogradski program koji ide od 18.00 do 19.00 časova...
Da se razumemo još jednom, nemam ništa protiv Beograđana. Tu živi najveći broj ljudi, 1.700.000, oni treba da imaju svoj program, ali zašto da ja iz Niša gledam Beogradski program i da gledam da li je pukla cev na Vračaru? Da li je to logično? Ovako bi moglo da se priča do besvesti.
Znate li da je Ministarstvo kulture samo za Bemus odvojilo više para nego za sve projekte kulture u užoj Srbiji? Je l' to jednakost? Da li ćemo na taj način da razvijamo Srbiju? Tako što ćemo ekonomski da iscrpimo sve ono što je izvan Beograda, da ljude preselimo ovde, a onda ćemo imati kolaps i na "Mostaru" i na "Gazeli", neće moći da se prođe po dva sata glavnim ulicama u špicu, a sela pusta, opštine se gase, Crna Trava ima jedva oko 700 stanovnika, 80% stanovništva se iselilo otuda. Zašto? Pa iz ekonomskih razloga.
Kada predlažem amandman da se pomogne ljudima koji rade u Elektronskoj industriji čitav radni vek i koji ne primaju platu po pet i više godina, minimalne zarade da im se isplate, za neke će biti, a za njih neće biti. Zašto? Pa zato što su oni sa juga Srbije i njima nije važno, nema potrebe da im se isplaćuju zarade. U ovoj Srbiji po Ustavu je garantovana jednakost svih i ukoliko nema jednakosti za sve građane Srbije, ukoliko nema jednake razvijenosti svih delova ove zemlje i ulaganja u svaki kraj, neće biti dobro. Verujte, neće biti dobro.
(Predsednik: Vreme.)
Završavam. Jer, na ovaj način samo pravimo moćne centre i moćnu birokratiju, a uništavamo ono što je bilo vekovni oslonac ove zemlje. Molim vas, pre svega vas iz skupštinske većine, da razmislite o ovome i da podržite ovakav amandman. Ako budemo na ovaj način razmišljali, siguran sam da će biti boljitka za ovu zemlju. Hvala.

Gospođo predsedavajuća, amandman koji je podnela moja koleginica Svetlana Stojanović je, čini mi se, veoma dobro obrazložen i stekao je sve uslove da bude prihvaćen od skupštinske većine. Videćemo u danu za glasanje da li će to tako biti.
Osvrnuo bih se na jedan vaš komentar u vezi sa večerašnjim radom. Dakle, treba da radimo do 75. ili 76. amandmana, odnosno do 20 amandmana po pauzi. To ste opravdali time da je potrebno da se što pre donese rebalans budžeta, kako bi i drugi zakoni došli na red. Ne znam zašto mi moramo da trpimo te vaše greške iz prethodnog perioda; skoro celo leto bili smo na odmoru i nismo radili ni usvajali zakone koje ste obećali, a obećali ste 50 zakona do kraja godine, a sada moramo i dan i noć da radimo da bi se usvojio ovaj rebalans budžeta.
Da li smo mi krivi za to što se nije radilo letos i za to što je ovako loš rebalans budžeta došao u Skupštinu? Da li je opozicija kriva za to, pa je morala da piše 80 i nešto amandmana i da vam objašnjava ovde da kada hoćete da smanjite javnu potrošnju ne radite to tako što ćete uzeti socijali, onima koji su najsiromašniji, a ostaviti za skijališta, žirafe i za velike kabinete. Pokušavamo da vas ubedimo da date koju crkavicu i za ove ljude koji žive u nerazvijenim sredinama, a vaš odgovor na to je da moramo da radimo do tri ujutru, jer će u 11, 12 ili tri ujutru da popusti pažnja pa će neki ljudi zbog umora da odu kući i neće obrazlagati amandman i to neće proći. To prosto nije fer. Ne znam zašto mučite gospođu Matić da sedi ovde, ne može ni ona da ima koncentraciju. Na kraju krajeva, ne može ništa da prihvati od ovih amandmana, pošto nije kompetentna, ne može da predstavlja ministra finansija.
Gospođa Stojanović je pomenula ovde strategiju održivog kulturnog razvoja Srbije. Potpuno se slažem sa tim, Ministarstvo kulture je prethodnih godina i ove godine u rebalansu predviđalo poprilična sredstva, za koja je nejasno za šta idu. Pri tom moram da vas podsetim da su izdvajanja za projekte u unutrašnjosti zemlje, za ljude koji žive u nerazvijenim sredinama, u malim gradovima na jugu, zapadu Srbije, minimalna ili prosto ne postoje. Recimo, izdvajanja za rekonstrukciju Narodnog muzeja u Beogradu ili Narodne biblioteke u Beogradu su nekoliko puta veća nego što su izdvajanja za sve kulturne projekte ostalih gradova u Srbiji.
Ako želimo da se mladi i obrazovani ljudi koji završavaju škole u velikim centrima, a potiču iz malih sredina koje su nerazvijene, vrate u te iste male sredine, da osnivaju svoje porodice, to će biti moguće ako su ispunjena dva uslova: prvi je da imaju ekonomsku stabilnost i uslove za egzistenciju i da imaju bilo koji kulturni sadržaj koji će ih privući da tamo ostanu. Ako u Lebanu, Bojniku, Surdulici, gde god, Knjaževcu, nema para od strane države koja će pomoći kulturne projekte, ti ljudi nemaju šta tamo da vide, da čuju, moraće da idu u velike sredine da tamo žive.
Zato Ministarstvo kulture mora da vodi računa o tome kako će finansirati kulturne projekte širom zemlje, a ne samo u centrima. Naravno da najveći broj umetnika živi u veliki sredinama, pre svega u Beogradu, jer su tu najveće institucije kulture. Nemojte zaboraviti i ove druge; i ovi drugi treba da žive, i ovi drugi treba da imaju nekakav kulturni sadržaj da bi mogli da priušte sebi i svojoj prodici neki normalan život dostojan čoveka u 21. veku.
Zato vas pozivam da podržite ovaj amandman, jer je svrsishodan. Želim da poručim ministru kulture da vodi računa na koji način će locirati sredstva iz svog ministarstva za narednu godinu prema sredinama koje nisu Beograd, Novi Sad ili, eventualno, Niš.
Podsetiću samo, pošto dolazim iz Niša i moram stalno to da pominjem, džez festival Nišvil je nešto što je najprepoznatljivije iz te oblasti u ovoj zemlji. Da li znate koliko je dobio sredstava prošle godine za organizaciju tog nacionalnog festivala – 800.000 dinara od Ministarstva kulture.
(Predsednik: Vreme.)
Završavam. Dakle, to je nedopustivo. Sa takvom podrškom države i Ministarstva kulture nema ništa od kulturnih projekata u malim gradovima. Bez tih kulturnih projekata neće ni ljudi živeti tamo, moraće da idu tamo gde im je ekonomska egzistencija obezbeđena i gde će imati neke normalne uslove za život. Hvala.

Gospođo predsednice, gospođo ministarka, dame i gospodo narodni poslanici, čitajući ovaj amandman učinio mi se vrlo interesantnim, pa sam pokušao da pregledam šta je zaista suština ovog amandmana. Mogu da kažem da on zaista ima smisla, a objasniću i zbog čega.
U amandmanu se predlaže da se potpuno izbriše kabinet potpredsednika Vlade za privredni razvoj pošto taj kabinet vodi ministar ekonomija i regionalnog razvoja, gospodin Mlađan Dinkić, koji pored ovog kabineta ima i kabinet u sopstvenom ministarstvu. Kao troškovi za kabinet potpredsednika Vlade za privredni razvoj predviđaju se sredstva od skoro 30 miliona dinara, a u okviru tih sredstava, recimo za usluge po ugovoru, potrebno je izdvojiti 12 miliona dinara, a za troškove putovanja tri miliona dinara.
U Ministarstvu za ekonomiju i regionalni razvoj, dakle za istog ministra Mlađana Dinkića, potrebno je izdvojiti za troškove putovanja 10 miliona dinara, a za usluge po ugovoru ni manje ni više nego 80 miliona dinara, odnosno milion evra. Znači, nije dovoljno 10 miliona dinara odnosno 130.000 evra ministru Dinkiću za putovanja u okviru sopstvenog ministarstva, nego su mu potrebna dodatna sredstva od tri miliona u kabinetu potpredsednika.
Ili nije dovoljno 80 miliona dinara, milion evra za usluge po ugovoru. Zaista ne znam koje su to usluge po ugovoru za milion evra u kabinetu ministarstva ministra Dinkića? Šta se troši za milion evra, pa su potrebna i dodatna sredstva u kabinetu potpredsednika Vlade, opet Mlađana Dinkića?
To je jedan od ilustrativnih primera kako ovaj rebalans budžeta koji je predložila Vlada, a koju predstavlja ovde u Skupštini gospođa ministarka Dragutinović, pokazuje na sopstvenom primeru kako stalno priča demagošku priču da javnu potrošnju treba smanjiti dok ona sama povećava sopstvene izdatke za rad same Vlade, u situaciji kada imamo spoljnotrgovinski deficit od 4,5 milijardi dinara, koji je nikada veći i beleži rast do 18%, kako već reče gospođa ministarka, ako se sećam, rast spoljnotrgovinskog deficita.
PDV po osnovu robe koja je uvezena iznosi 222 milijarde dinara ili trećina ukupnog budžeta Srbije od uvoza, od PDV-a od uvoza. U takvim okolnostima Vlada je donela odluku pre dve nedelje da se od nove godine počne sa jednostranom primenom Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju, što će reći da ćemo od nove godine smanjiti ili ukinuti potpuno carine na ono malo proizvoda koji nisu oporezovani iz Evropske unije.
Što će reći da ćemo imati u novom budžetu Republike Srbije za 2009. godinu mnogo više sredstava od PDV-a po osnovu uvezene robe, možda i čitavu polovinu budžeta ćemo ubrati po tom osnovu.
Šta to implicitno dalje znači? To znači da će biti mnogo manje PDV-a od robe i usluga koje se stvore ovde u zemlji, što će dalje značiti da će biti mnogo manje posla ovde i mnogo manje privrednih aktivnosti. Ako vi na ovaj način pokušavate da prikažete da će veći priliv u budžetu i eventualno manje cene po osnovu smanjenja carina za uvozne proizvode da budu dobro za građane, a da pri tom nanosite ogromnu štetu privredi koja naravno, nedovoljno jaka, neće moći da se izbori na tržištu pored velikih kompanija kada je tržište potpuno otvoreno, to znači samo da Srbija, odnosno da srpska privreda možda očekuje teške dane i da će privredna aktivnost naših domaćih firmi biti potpuno devastirana, a radnici verovatno mogu da očekuju i smanjivanje plata, i eventualno otpuštanje.
Javna potrošnja se takođe povećava zadovoljenjem predizbornih obećanja, između ostalog i predizbornog obećanja da će biti povećane penzije do nivoa od 70%. Za ovu godinu smo već čuli da se penzije povećavaju za 10% i kaže se ovde u ovom materijalu da za to treba iznaći dodatnih 12 milijardi dinara.
To se delimično nadomeštava presipanjem sredstava odnosno spajanjem fondova i presipanjem viška sredstava iz onog fonda samostalnih delatnosti u ovaj fond koji ima manje sredstava, što će implicitno reći da sada ni oni osiguranici koji su bili u Fondu samostalnih delatnosti ne mogu da budu sigurni da će im penzije ubuduće biti isplaćivane na vreme i da će im te penzije uopšte biti redovno izmirivane, odnosno da će njihov rast biti usklađivan sa rastom inflacije i zarada.
Potpredsednik Vlade, gospodin Krkobabić, gostujući pre neki dan na televiziji "Avala", rekao je da on neće ništa učiniti što je protivno nacionalnim interesima, a jedini nacionalni interes po njemu je opstanak Vlade. Ako je to nacionalni interes, to znači da gospodin Krkobabić neće dalje insistirati na povećanju penzija, što naravno znači da od toga nema ništa jer je misija MMF-a bila u Srbiji i naravno jasno rekla da to ova država ne može da izdrži.
Dakle, gospodin Krkobabić je time nedvosmisleno rekao da se šalio kada je pričao da će biti penzije povećane i da od toga nema ništa, i da naravno milion i po penzionera mogu da se smatraju prevarenim.
Nije sve tako crno. Dakle, tih milion i po penzionera, u njihovoj strukturi ima, kako pre neki dan reče jedan govornik ovde, oko 400.000 onih koji imaju ispod 10.000 dinara primanja, a 900.000 onih koji imaju ispod 19.000 primanja. Dakle, može reformom odnosno promenom zakona da se uskladi tako da se penzije najveće ograniče, a da one penzije koje su najniže dobiju neku iole pristojnu sumu, kako bi i oni koji žive samo od te penzije, od tih deset ili manje hiljada dinara, pomenuo sam i mog oca koji prima 8.000 dinara, mogli da od tog novca pristojno žive.
Nasuprot tome, ove priče oko kabineta potpredsednika Vlade Dinkića i njegovog ministarstva i javne potrošnje u tim ministarstvima, imamo pomenuti juče i prethodnih dana Aerodrom, koji je u žiži interesovanja zbog visokih zarada direktora, predsednika i članova Upravnog odbora.
Direktor Aerodroma gospodin Krišto to opravdava time da je na tom aerodromu povećan profit, pa kaže da aerodrom ove godine treba da zabeleži povećanje profita na 18 miliona evra ukupno i da će broj putnika ove godine biti rekordan, preko 1,1 milion putnika, što onako zvuči jako lepo. Aerodrom je naravno monopolska kompanija u ovoj zemlji, ne postoji nijedan više aerodrom u ovoj zemlji koji može da prihoduje po osnovu davanja usluga, zato što jedini osposobljeni civilni aerodrom u zemlji, a to je niški aerodrom, već godinama nema dozvolu za rad, odnosno nema dozvolu i sputavaju se letovi nacionalne aviokompanije baš zbog tog Aerodroma "Nikola Tesla" u Beogradu – da bi svi putnici iz čitave Srbije morali da dolaze na taj aerodrom gde su takse jedne od najviših u Evropi.
Taksa za korišćenje aerodromskih usluga je 18 evra iako je prošle godine zaključeno da se ona mora smanjiti na 4 do 6 evra, to naravno nije učinjeno. Onda direktor kaže da ima 18 miliona evra Aerodrom. Pa, kako neće da ima kada tolike takse nametnete putnicima, naravno da ćete imati profit. Šta će putnik? Pa, ne može da ide u Sofiju ili Budimpeštu da leti, on mora da dođe ovde, kad već nema niški aerodrom iz poznatih razloga.
Moćni lobi u avio-kompanijama i na aerodromu ne dozvoljavaju da se bilo koji drugi aerodrom razvije, ne dozvoljavaju niškom aerodromu da pruža usluge za preko 2,2 miliona građana na tom području, koji gravitiraju u tom aerodromu, baš iz razloga što je potrebno da se ovde zadovolje interesi beogradskog aerodroma i onih lobija koji to zastupaju. Sasvim je opravdano da se ovaj amandman usvoji. Naravno, nije predložen onako kako je trebalo da bude, ali Vlada je morala da ima na umu ovakve primedbe i da uradi nešto da sopstvenim amandmanom promeni stavke u budžetu kako bi smanjila javnu potrošnju. Ne možete pričati demagogiju da je prevelika javna potrošnja i da treba nešto na tome uraditi, a da pri tom sami svojim primerom to ne pokažete.
Vlada je morala u svom rebalansu budžeta da maksimalno stegne kaiš za svoja ministarstva, za svoje potpredsednike Vlade, da u tome uštedi i da, recimo, ta sredstva preusmeri za, na primer, 26 škola u Niškom, Topličkom i Pirotskom okrugu koje se nalaze na selima, a i dan-danas, u 2008. godini, u 21. veku nemaju mokre čvorove, nego deca idu napolje i kada je minus 20, i minus 15, i kada je kiša, i kada je sneg, u neke razrušene barake da zadovoljavaju svoje fiziološke potrebe. To je nedopustivo.
Nedopustivo je da se Vlada razmeće prevelikim troškovima u kabinetima, u vozilima, u putovanjima, u uslugama po ugovoru, koje su verovatno predviđene da se plaćaju oni ljudi koji ne mogu da se prikažu u ovom razdelu koji kaže - broj zaposlenih u javnoj administraciji, u državnim službama, u ministarstvima, koji je inače i pored svega toga povećan za 300 za ova tri meseca.
Na strani 109. predloženog rebalansa stoji objašnjenje koje kaže sledeće, prosto jedna neverovatna rečenica. Zakonom o ministarstvima obrazovana su ministarstva i posebne organizacije i utvrđen je njihov delokrug. Pored organa koji su nastavili sa radom, određeni državni organi prestali su sa radom, a neki su novoformirani, što je dovelo do promene u broju izvršilaca i potrebe obezbeđivanja dodatnih sredstava u iznosu od 153,5 miliona dinara.
Pazite, mnoge organizacije i državni organi su prestali sa radom, neki su novoformirani i zato je potrebno novih 153,5 miliona dinara. Da li je to socijalno odgovorna Vlada? Da li je to socijalni odgovorni budžet? U ovakvom stanju recesije, u ovakvom stanju deficita spoljnotrgovinskog i deficita budžeta vi povećavate broj izvršilaca i po tom osnovu 153 miliona samo u ovoj godini treba da izdvojite novih para, pa to je potpuno neodgovorno.
Dakle, gospođo ministarka, znam da to nije samo vaše delo, ali morali ste da budete oštri prema svojim kolegama iz Vlade, da sputate njihove prevelike apetite za javnom potrošnjom i da im kažete da kada hoćete da se smanji javna potrošnja i da se tegne kaiš, onda moraju prvo oni, pa i vi, da pokažete to na svom primeru.

Poštovana predsednice, poštovana gospođo ministarka, da sam na vašem mestu protestovao bih javno, a i kod svojih vladajućih struktura što ovde u sali pored vas ima samo 15 narodih poslanika iz vaše vladajuće strukture, koji vas podržavaju.
Doduše, na ovom ekranu ima mnogo više prijavljenih kartica, ima 35, nema mnogo više, nije važno, ali u svakom slučaju logično bi bilo da oni koji će podržati ovaj rebalans budžeta budu ovde i da čuju sve ove primedbe koje su izneli predstavnici opozicije, a i obrazloženja amandmana, jer treba o tome da se izjašnjavaju.
Ovaj amandman koji je predložila gospođa Miladinović ide u prilog priči da je prevelika javna potrošnja i da je treba smanjiti. Ima zaista opravdanja u tome. Naročito iz razloga što se tekući prilivi u budžetu smanjuju, a potrošnja se stalno uvećava i kroz neke nepotrebne stvari koje nisu neophodne za državu, u kakvom je stanju danas Srbija.
Po podacima narodne banke Srbije bazna inflacija u oktobru je bila 10,2% na godišnjem nivou. U Memorandumu o ekonomskoj politici predviđeno je da inflacija bude maksimalno 9,5%. U tu baznu inflaciju na godišnjem nivou u oktobru je ušlo poskupljenje gasa, kao osnovno poskupljenje, ali nije ušlo, pošto će to izazvati lančanu reakciju, poskupljenje komunalija i grejanja u mnogim opštinama u Srbiji, a nije ušlo ni poskupljenje telefonskih impulsa za 100% i pretplate za 300%.
Čak, ako mogu da kažem, sumnjam u ovakve podatke, ali zvanični podaci su zvanični podaci, čak i ova inflacija je u ovom trenutku premašila onu koja je predviđena u Memorandumu, a tek će za naredna dva meseca talasom poskupljenja koja su najavljena, pored Telekoma, ali i usluga komunalnih, koje je tražio i sam gradonačelnik Beograda, a verovatno će i predsednici opština u čitavoj Srbiji, koji zavise i od energenata, pre svega gasa, morati da traže, jer je na ovaj način neodrživo grejati građane po ovim cenama.
Dakle, javna potrošnja sve vreme raste i potpuno je opravdano da se ona smanji, i bilo bi logično očekivati da se čak ta javna potrošnja nije u obimu ukupnom smanjivala, da ste sagledali one najugroženije grupe, poput jutros pominjanih invalida, izbeglica, poput onih najugroženijih kategorija. Potpuno je neodgovorno i Vlada mora, odnosno njeni ministri da prvo na sebi i svojim izdacima uštede, a da to ne čine na onima kojima je to najpotrebnije.
Sada ću vam pokazati spisak od preko 1.000 javnih preduzeća i ustanova u Srbiji. Prema podacima iz registra, ovde ima 37 strana kucanog materijala, ima preko 1.000 preduzeća javnih u Srbiji. Ako se Vlada ovako ponaša, šta mislite kako će se ponašati funkcioneri i rukovodioci tih javnih preduzeća i ustanova?
Oni će tražiti da imaju komotnu poziciju, kao što traže razna ministarstva, kabineti potpredsednika Vlade za ekonomski razvoj, kabineti ministra za ekonomski razvoj itd. Puna su nam usta nekog ekonomskog razvoja, a Srbija je stalno u stagnaciji i u sve gorem položaju. Od privrede i od privrednog razvoja imamo samo stečajeve i samo propala preduzeća, i naravno ulaganja u skijališta, a sve manje snega.
Jedan gradonačelnik je tražio da izgradi skijalište, pri tom je zaboravio da ima najvišu planinu ili brdo od jedva 800 do 900 metara i ponekad sneg. Treba mu skijalište.
Sve je to lepo, ima zoološki vrt, nabaviće žirafu uz pomoć Vlade, ali mu treba i skijalište.
Jedino još sneg ne može da nabavi, to ne može da se kupi. Moraće da nabavi i mašine za sneg, pa je posle povike javnosti odlučio da odustane od toga, pa će nabaviti žirafe, a uskoro i foke. Za sve to u Srbiji ima prostora, kao da smo mi zemlja koja ima najveći bruto društveni proizvod u svetu, pa mogu da se ponaša komotno. Hiljadu preduzeća, hiljadu direktora, hiljadu pomoćnika, sekretarica, vozača i čega sve ne.
Srbiji su potrebne strukturne reforme. Srbija ne može da bazira svoj razvoj na tome što će sve investicije ići uglavnom iz državnog sektora, iz javnih prihoda. Sećate li se da je pre nekoliko meseci kada su bili izbori, pa se čekalo na formiranje Vlade, da su mnoge investicije stale i da se bukvalno sve u Srbiji zaustavilo. Zašto? Pa zato što sve investicije i sve što se dešava u zemlji zavisi od državnih para.
Mnogo je vezano za državne investicije, za javne ustanove, za javna preduzeća. Sve se vrti u tom krugu. Vrlo malo novca ima u privatnom sektoru.
Dakle, umesto što ovoliku potrošnju predviđate, bolje bi bilo da se bavite strukturnim reformama i da omogućite svojim primerom manju potrošnju, a više ulaganja u privredu koja stvara višak vrednosti i stvara bolji život građana.
Jedino se tako pravi bolji život građana. Ne tako što se marketingom ovde prikazuje kako će biti penzije možda, a verovatno neće, kako će biti boljeg života, samo što nije, od toga je samo prazna priča.
Mi ćemo naravno ovakav amandman podržati i sve druge amandmane koji se bave i koji govore o tome da treba smanjiti neprimerene izdatke budžetskih korisnika, a u cilju smanjenja javne potrošnje. Ukoliko budete prihvatili te amandmane to će biti dobro, ukoliko ne, naravno nećemo podržati rebalans budžeta. Hvala.

Poštovana predsedavajuća, amandman koji je sada na dnevnom redu, kojim poslanik Zoran Babić predlaže da se u članu 3. deo pod B. izbriše, odnosno da se preispita dalje zaduživanje zemlje, nešto je o čemu sam govorio pre neki dan, smatrajući da je veliki deficit koji se javlja u budžetu, odnosno u predloženom rebalansu budžeta, a za koji ste vi predvideli, odnosno predlagač, Vlada i Ministarstvo finansija, da se popunjava zaduživanjem u inostranstvu, umnogome sličan onome o čemu sam razmišljao i govorio, naime, da je stanje u budžetu Srbije i trenutno dešavanje u privredi Srbije nešto što teško može da ima opravdanje za dalje zaduživanje zemlje.
Sam podatak da je trenutna zaduženost zemlje negde oko 20 milijardi evra, a da će za dve godine da poraste na čitavih 30 milijardi evra, govori dovoljno o tome da ćemo morati po tom osnovu narednih godina da izdvajamo mnogo više i za kamate i za glavnice za otplatu tih dugova, a da pri tom imamo potpuno suprotnu situaciju u privrednim kretanjima zemlje, u rastu društvenog bruto proizvoda, u onome što treba da stvori taj novi prihod, kako bi država imala čime da vraća te dugove i da održi finansijsku makroekonomsku i svaku drugu stabilnost u zemlji.
Rebalans koji predviđa ovoliki deficit u budžetu, svakako, ne može da se nazove održivim, i to ministarka finansija sigurno jako dobro zna. Verujem da se ni ona lično ne slaže s ovakvim načinom prevelike javne potrošnje, a ta javna potrošnja se, nažalost, ne smanjuje ovim predlogom rebalansa budžeta, već se dodatno uvećava.
Neke činjenice koje moram da iznesem da bi se stekla prava slika o tome u kakvim okolnostima se donosi ovaj rebalans budžeta, jesu sledeći. Pored pomenutog povećanja javne potrošnje sa 40 na 45 milijardi dinara, zbog, naravno, predizbornih obećanja, tu je i povećanje troškova i izdataka za nova zapošljavanja u državnoj administraciji.
Podsetiću vas da je pre šest ili sedam godina državna administracija Srbije brojala negde oko sedam hiljada zaposlenih. Danas prevazilazi 27-28 hiljada i dodatno je uvećana za nekih 300 ljudi u ova tri meseca od kako je formirana Vlada. To se jasno može videti i po strukturi rashoda u prvom delu rebalansa budžeta, gde se govori o izdacima za zaposlene i za kabinete potpredsednika Vlade za privredni razvoj, za evropske integracije itd., gde se bezmalo dva miliona evra izdvaja samo za te namene.
Prevelika su izdvajanja i za troškove putovanja, usluge po ugovoru, gde se, i kod potpredsednika Vlade, i kod raznih ministarstava, te sume kreću od pet, pa i do 20 miliona dinara, kako je predviđeno kod prvog potpredsednika Vlade, odnosno kod kabineta potpredsednika Vlade za evropske integracije, pa čak i do milijardu i 600 fantastičnih miliona kod Ministarstva odbrane. Zaista mi nije jasno gde će Ministarstvo odbrane, ministar i njegovi saradnici putovati za čitavih 20 miliona evra.
Činjenice još koje moram da pomenem, a koje su povezane s ovim rebalansom budžeta, jesu i te da se povlače strani investitori. Prema rečima guvernera Jelašića, evidentno je da se mnogi strani investitori povlače, odnosno strane investicije, i da ćemo, kao rezultat toga, u ovoj godini imati milijardu i po evra stranih ulaganja u Srbiju, a podsetiću da su pre dve godine ulaganja u Srbiju bila četiri i po milijarde. Znači, tri puta su manja u ovoj godini. Sam premijer kaže da će naredne godine stvarna ulaganja biti još manja i da se može očekivati da će privredni rast biti mnogo manji nego što je ove godine.
Bez privrednog rasta, koji je minimum 7%, i bez stabilnosti kursa, odnosno velikih stranih investicija, nemoguć je i neodrživ ovakav budžet i ovakva javna potrošnja, a kamoli dodatna uvećanja koja će, očigledno, nastupiti u narednoj godini.
Beogradska berza beleži najveći pad u svojoj istoriji i taj pad i dalje nije zaustavljen. Jedan od koalicionih partnera koji je verovatno bio jedan od najzaslužnijih za formiranje ove vlade, gospodin Dragan Marković-Palma, u jednoj emisiji prošle nedelje je, na pitanje novinara – kako ide s predizbornim obećanjima i zašto se ona ne ispunjavaju, rekao da su oni, kada su došli, ne znam na koga je to mislio, zatekli praznu kasu i velike dugove, misleći verovatno na novoformiranu koaliciju. Pri tom je čovek, verovatno, smetnuo s uma da je tu tzv. praznu kasu nasledio od sadašnjeg premijera. Dakle, sadašnji premijer je bio ministar finansija i on je ostavio praznu kasu samom sebi. Nije vredno dalje komentarisanje.
Premijer, takođe, imajući u vidu, verovatno, i svetsku ekonomsku krizu, najavljuje da će naredne godine, pored pada rasta društvenog bruto proizvoda, doći i do dodatnog pada uposlenosti, odnosno da će stotine hiljada ljudi naredne godine, ili narednih godina, ostati bez posla, upravo zbog te svetske ekonomske krize.
Kada smo prošle nedelje, ili pre dve nedelje, kao Poslanička grupa DSS-a, predložili zakon kojim se povećava osiguranje depozita na 20 hiljada evra, dobili smo ovde salve kritika na taj naš predlog, jer time, navodno, dovodimo građane u paniku i podbunjujemo ljude da krenu na banke da podižu svoj novac. Prošlo je samo nedelju dana i Vlada je predložila povećanje osiguranja depozita na 50 hiljada evra. Pri tom, naravno, nije obezbedila u predloženom zakonu, odnosno u budžetu, da se to povećanje osiguranih depozita i pokrije budžetskim sredstvima, iako je očigledno da minimum 500 miliona evra nedostaje u budžetu za osiguranje svih depozita koji su predloženi.

Završavam. Dakle, banke dižu kamate na devizne depozite, evro raste, inflacija počinje. Da vam ovo možda ne liči na neke godine koje su iza nas, a koje su proizvele veliku ekonomsku krizu u Srbiji?
Kada banke podižu kamate na deviznu štednju, već pre neki dan sam video da jedna banka nudi 11% kamate na oročenu deviznu štednju, to samo može da me podseti na Jezdu i Dafinu.
Ako je to tako, a ovoliki je deficit u budžetu, bojim se da to ova zemlja ne može da izdrži i ovakav rebalans budžeta neće moći da doprinese stabilnosti zemlje. Hvala.

Gospođo predsedavajuća, slažem se da je ovde više puta prekršen Poslovnik član 104. i da je više puta narušeno dostojanstvo i narodnih poslanik, a i Narodne skupštine, ali i građana Srbije. Gospođo Kolundžija, tu mogu sa vama da se potpuno složim.
Samo vas pitam, da li je dostojanstvo i građana Srbije i narodnih poslanika narušeno i kada izreknete laž? Ne mislim na vas konkretno, nego na onog ko da obećanja, pa onda posle dva ili tri meseca kaže – žao mi je, nećemo moći, sistem je neodrživ, videćemo, u narednim godinama ćemo učiniti sve. Pa onda kažete sledeću stvar – jako je žalosno kada neko ovde plače, a bio je do juče u Vladi.
Gospođo Kolundžija, a gde ste bili vi, odnosno vaša poslanička grupa i stranka koju predstavljate, koliko je ona godina bila u vlasti? Da li ste vi bili u vlasti do ovih izbora? Šta ste vi učinili?
Nije reč o tome, reč je o tome da se celokupna priča prethodnih dva-tri sata svodila na PUPS. Oni su, ljudi, verovatno, sa pravom tražili da se poboljša standard penzionera. To je sasvim u redu i ne postoji nijedna poslanička grupa koja te stavove ne podržava.
Vi ste ih obmanuli prihvatanjem onoga što je nemoguće. Sistem je neodrživ. Nemoguće je povećati toliko deficit u budžetu, koji je već eklatantno 45 milijardi, za naredno povećanje penzija, uz ovakvu zaposlenost, uz propale fondove, nemoguće je dodatno to uraditi, a da ne dođe do sloma države ili do dodatnog zaduživanja ili, eventualno, ono, što pretpostavljam pripremate povećanjem cena ''Telekoma'', prodaje ''Telekoma'', pa da onda nadomestite taj manjak u budžetu.
Prosto, sistem to ne može da izdrži. Privreda Srbije i oni koji stvaraju dohodak to ne mogu da izdrže. Ne mogu da plaćaju.
Imamo milion nezaposlenih, milion i po penzionera, 500.000 ljudi, a stalno povećavate, zaposlenih u državnoj administraciji, koji su trošak.
Dakle, neko mora da stvori taj novac da bi oni bili plaćeni, a to ne može da se izdrži. Milion i po ljudi koji se još uvek vode da rade u privredi ne mogu toliko da zarade da pokriju sve prohteve države, i onih koji ne rade, i zaposlenih u javnoj administraciji, i penzionera.
Penzionerima treba da se poboljša njihov položaj, ali pre svega onim najugroženijim kojih ima preko 400.000, koji imaju mesečna primanja ispod 10.000. Da li sa tim može da se živi? Ne može!
Ali, zašto povećavate linearno svima? Ima 100.000 ili 200.000 onih koji primaju preko 80.000, pa će oni primiti još 10.000 na tih svojih 80 hiljada, a, recimo, moj otac ima 8.000 penziju, on će primiti 800 dinara; njegova pretplata za telefon je 250 i 300 dinara, toliko je trošio impulsa do sada, biće mu 600 dinara, znači, kompletno će mu pojesti povećanje, tih 800 dinara, samo povećanje usluge ''Telekoma''.

Poštovana predsedavajuća, pozivam se na član 226. koji govori o informisanosti narodnih poslanika. Želim da postavim pitanje, pre svega, ministru finansija, a ono je inspirisano onim što sam pročitao na internet sajtu B92.
Naime, bilo je reči u prepodnevnom delu zasedanja, a i svedoci smo poslednjih dana, da je dinar oslabio najmanje 13% u poslednjih mesec dana i da je danas preko 85 dinara za jedan evro. Guverner Narodne banke gospodin Jelašić objašnjava da je najveći razlog za pad dinara povlačenje stranih investicija u Srbiji i kaže sledeće, citiram: "U pitanju je povlačenje finansijskih sredstava sa kojima raspolažu strani investitori, koji su za tri ili šest meseci planirali neku investiciju, pa im je matica rekla daj prvo pare nazad, pa posle ćemo da vidimo, nakon tri do šest meseci, šta ćemo i kako ćemo, pošto trenutno vlada opšta nestašica novca u centralama, a kamoli u zemljama kao što je naš region".
Pošto znamo da nam je budžetski deficit predložen ovim rebalansom 45 milijardi dinara, a prema projekciji Vlade i prema najavama potpredsednika Krkobabića i drugih ljudi iz vladajuće koalicije i naredne godine treba da se dalje povećavaju penzije, a time, znači, i dodatno da se povećava deficit u budžetu, na koji način vi planirate da smanjite, da pokrijete taj deficit ako se strane investicije povlače? Šta je sa pričom i predizbornim obećanjima da treba glasati za ovu koaliciju, jer će tada doći više stranih investitora? Takođe, postavljam pitanje, koliko je smanjena devizna štednja u oktobru mesecu od kada je nastupila svetska ekonomska kriza?