SANDA RAŠKOVIĆ IVIĆ

Nestranačka licnost

Dr Sanda Rašković Ivić je rođena 8. januara 1956. godine u Zagrebu, kao ćerka dr Jovana Raškovića.

Osnovnu školu i gimnaziju završila u Šibeniku, a na Medicinskom fakultetu Sveučilišta u Zagrebu diplomirala je 1980. godine. Specijalistički ispit iz psihijatrije položila 1986. godine, poslediplomske studije iz psihoterapije 1989, a 1993. godine doktorirala je na Medicinskom fakultetu Univerziteta u Beogradu. Autor je mnogih stručnih radova iz oblasti psihijatrije i psihoterapije. Učestvovala je na mnogim kongresima i simpozijumima u zemlji i inostranstvu. Član je Svetskog udruženja psihoterapeuta, Srpskog lekarskog društva i humanitarne organizacije Žene pomažu ženama.

Od februara 2001. do februara 2003. bila je republički komesar za izbeglice Republike Srbije. Član je DSS od 2003. godine, a bila je član Saveta DSS i predsednik Odbora za socijalna pitanja, rad i zapošljavanje, kao i član Odbora za evropske integracije, i član Parlamentarne skupštine Centralno-Evropske inicijative. Bila je izabrana je za potpredsednicu DSS na Skupštini DSS 5. juna 2005. godine. Od 2005. do 2011. vršila je funkciju ambasadora Srbije u Italiji. Od 2005. godine bila je i predsednica Koordinacionog centra za Kosovo i Metohiju, Komisije za primenu Vojnotehničkog sporazuma i Koordinacionog tela za Jug Srbije.

Na izborima 2012.godine izabrana je za narodnu poslanicu sa liste DSS – Vojislav Koštunica.

Nakoh izbora 2014.godine i debakla DSS na parlamentarnim izborima, 2012.godine je izabrana za predsednicu DSS. U koaliciji sa Dverima, na izborima 24. aprila 2016. godine, vraća se u parlament kao narodna poslanica.

Udata je za akademika Aleksandra Ivića i ima troje dece: kćerku Anu i sinove Dražena i Jovana. Govori engleski, francuski i italijanski jezik.

Osnovne informacije

Statistika

  • 30
  • 0
  • 39
  • 0
  • 4 postavljeno / 0 odgovoreno

Pitanja građana

Pismo za narodne poslanike- pitanja za Vladu

čeka se odgovor 22 dana i 19 sati

Poštovani/a, Obraćamo Vam se, kao predstavniku/ci građana, da na sednici za postavljanje poslaničkih pitanja poslednjeg četvrtka u mesecu (26. oktobra 2017. godine), iskoristite vaše poslaničko pravo i postavite ova pitanja predstavnicima Vlade Republike Srbije u ime nas građana.

Inicijativa za izmene i dopune Porodičnog zakona

čeka se odgovor 2 meseca i 24 dana i 14 sata

Poštovani, U ponedeljak, 14. avgusta 2017. pokrenula sam inicijativu "Naše dete - naša odluka", za izmene i dopune Porodičnog zakona. Prema aktuelnom Porodičnom zakonu roditelji nemaju pravo da odrede potencijalne staratelje svoje dece u slučaju porodične tragedije, pa je odluka o deci...

Latinica

čeka se odgovor 9 meseci i 3 dana i 11 sati

Poštovana gospođo Rašković Ivić, S obzirom da je pismo srpskog jezika ćirilica, a da je latinica u Srbiji ostala u upotrebi isključivo kao zaostavština iz stare Jugoslavije (u kojoj je sasvim sigurno imala smisla kao pismo hrvatskog jezika - gde je pismo i bilo jedina razlika između jezi...

VIDI SVE POSTAVI PITANJE

Treća sednica Drugog redovnog zasedanja , 14.11.2017.

Hvala, gospođo predsednice.

Moja pitanju idu ka ministru Šarčeviću i ka REM-u kao instituciji. Naime, ona su vezana za nemile događaje vršnjačkog nasilja koji malo, malo, pa šokiraju Srbiju, a ovo sada što se desilo u Aranđelovcu, pogotovo što su vinovnici bili devojčice od 16 godina i što su stvari procurele u javnost preko društvenih mreža, putem snimaka preko mobilnog telefona, bio je dodatni šok.

Znači, prvo pitanje REM-u, s obzirom da su devojčice rekle da su svoju inspiraciju našle u rijalitijima i da su imitirale rijalitije, moje pitanje – koliko će još dece morati da strada, da bude pretučeno, poniženo, da ne daj Bože napravi samoubistvo ili da smrtno strada i da ostane invalid da bi se REM setio da rijalitije treba, ako ne ukinuti, a onda ih bar prebaciti u onaj prostor koji se emituje posle pola noći kada bi deca trebala da budu u krevetu i da spavaju?

Što se tiče ministra Šarčevića, koji je ministar prosvete, ja imam nekoliko pitanja. S obzirom na ove nemile događaje, a i na to da je on rekao pravdajući sve ovo što se dogodilo, neopravdavajući, nego pravdajući da je jako smanjen broj zbog mera štednje pedagoga i psihologa, jer je MMF tražio da se smanje sredstva za te profile u školama, da li je poučen ovim primerom u želji da prevenira dalje nemile događaje obezbedio da u nacrtu budžeta predvidi povećanje novca, povećanje finansijskih sredstava za angažovanje pedagoga i psihologa koji bi trebali da budu sastavni deo svake škole i da se bave prevencijom koja je suštinska?

Želela bih takođe da saznam u ime srpske javnosti koje su mere preduzete, šta je to preduzelo Ministarstvo i šta je preduzeo ministar lično? Ta priča o formiranju neke radne grupe u kojoj bi bili ministri, odnosno predstavnici nekoliko ministarstava ne rešava ništa. Ja ću se ovde referisati na Vinstona Čerčila koji je rekao – ako hoćeš neku stvar da odložiš ili da ne uradiš ništa, onda formiraj radnu grupu. Formiranje radne grupe ovde neće pomoći. Ovde treba u ovom slučaju raditi i na prevenciji, na uključivanju škola, direktora, roditelja, dece i celokupnog društva, a naravno i medija.

Ono što jako boli jeste da smo mi imali nesreću malog Alekse koji je digao ruku na sebe, jer nije mogao da trpi više poniženje i vršnjačko nasilje, još 2011. godine. Šta se u međuvremenu desilo? U međuvremenu, iako se njegova majka borila da se usvoji Aleksin zakon, koji govori upravo o prevenciji vršnjačkog nasilja, taj zakon nije usvojen. Zamislite, ceo slučaj je zastareo, a u međuvremenu direktorka te škole, koja je po svemu sudeći znala za sve ono što se dešava tom detetu, kažnjena je sa 50 hiljada dinara kazne.

Dakle, ono što želim da kažem jeste da su te kaznene mere, što bi narod rekao, posle smrti čorba, ali one su zaista ponižavajuće. Ono na čemu treba raditi, ponavljam, jeste prevencija, jeste uključivanje i centara za socijalni rad i celokupnog obrazovnog sistema i svakako snošenje odgovornosti, pre svega, ministra, ministarstava, razrednog starešine, roditelja i na kraju dece.

Druga sednica Drugog redovnog zasedanja , 26.10.2017.

Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, ja ću postaviti isto pitanje koje sam postavila 5. oktobra, ali sada na drugu adresu.

Naime, moje pitanje danas ide gospodinu Stefanoviću, ministru unutrašnjih poslova, a tiče se statusa Rusko-srpskog humanitarnog centra. Naime, 5. oktobra ja sam to pitanje postavila ministru spoljnih poslova Ivici Dačiću, koji je početkom ove godine rekao, najavio da će razgovarati na prvoj sledećoj sednici Vlade sa tadašnjim predsednikom Vlade gospodinom Vučićem o statusu humanitarnog centra, rekavši, citiram, da humanitarni centar treba konačno rešiti ili ga treba ukinuti ili mu treba dati status.

Pre neki dan sam dobila od gospodina Dačića, koji je vrlo često i u kampanji i inače pominjao Rusko-srpski humanitarni centar u Nišu i on je doneo i dosta glasova i dosta se promovisalo sve na račun tog centra. Rečeno mi je u pismu i lepo napisano da Ministarstvo spoljnih poslova nije nadležno za status Rusko-srpskog humanitarnog centra, nego da je za to nadležan MUP. Zato, ja ponavljam, upućujem moje pitanje gospodinu Stefanoviću i MUP-u Srbije – kako će se rešiti status Rusko-srpskog humanitarnog centra u Nišu? Mislim da je to dosta hitno, s obzirom da se stvari ubrzavaju i s obzirom da smo videli američkog činovnika gospodina Brajana Hojta Jia, koji je ovde došao da postrojava, pa bi bilo vreme da se nešto i pokaže.

Moje drugo pitanje ide ka predsednici Vlade gospođi Brnabić i ka ministru privrede. Naime, našla sam podatak u časopisu „Mon diplomatik“, u kome stoji da preko 700 milijardi dinara poreza duguju državi Srbiji firme koje su inostrane, znači, koje su strane investicije. Znači, zanima me da li je taj podatak tačan?

Zanima me, takođe, koliko se izdvaja za raznu pomoć koja se daje tim firmama i podsticajna sredstva, a s druge strane imam i treće podpitanje ovog velikog ekonomskog pitanja. Mi smo svaki dan svedoci da se na televiziji gledamo, otvaraju se raznorazne firme, preduzeća, zapošljavaju se radnici, a sa druge strane imamo informacije da su i neke firme, odnosno da mnoge firme kupe svoje krpice i da odlaze iz Srbije.

Tako, recimo, dve vrlo velike transportne firme „Braća Crnomarković“ i „Jeličići“ iz Požege su otišli, a to su transportne firme koje su sa sobom odnele u Sloveniju i Austriju hiljade kamiona i poveli hiljadu kvalifikovanih vozača, a znamo da vozač kamiona ne može baš da se spremi za tri nedelje, nego da je to posao koji mora da se neguje. Znate, kao što objavljujemo rođenja i objavljujemo i smrti, trebalo bi u jednom civilizovanom društvu i da se zna i da se objavi koliko je firmi u poslednje tri godine napustilo Srbiju. To bi bila moja pitanja. Hvala.

Druga sednica Drugog redovnog zasedanja , 25.10.2017.

Hvala, gospođo predsednice Narodne skupštine.

Gospodine ministre, poštovani gosti iz ministarstva, dame i gospodo narodni poslanici, pre nego što se osvrnem na same zakone moram da kažem da ovih 12 tačaka, odnosno sve ove tačke koje su stavljene zajedno, da je to velika greška zato što su ovi zakoni svi veoma važni i trebalo bi ostaviti vreme da o svakom od njih porazgovaramo.

No, kako vremena ima malo, naravno, htela bih da kažem da to ne ide na vešu adresu, gospodine ministre, to ide na adresu organizacije onih koji organizuju rad u Narodnoj skupštini i rukovodstva Narodne skupštine.

Koncentrisaću se u mom izlaganju na Predlog zakona o dualnom obrazovanju. Pre svega zato što je za mene on najmanje prihvatljiv, pa moram da kažem čak i u potpunosti neprihvatljiv. Za ove druge zakone mi smo amandmanski i reagovali, ali oni bi i mogli da budu prihvatljivi, no zakon o dualnom obrazovanju ovako kako je formulisan svakako nije dobar. To nije, naravno, samo moj stav, to je stav vrlo ozbiljnih ljudi koji se bave obrazovanjem u Srbiji, kao što je profesor Ivan Ivić, kao što je profesorka Pešikan, kao što je predsednik, do juče, Nacionalnog saveta profesor Aleksandar Lipovski. Oni smatraju da će ovakav zakon, koji ocenjuju katastrofalnim, citiram „upropastiti naše kvalitetno srednje stručno obrazovanje i svesti ga na loše majstorske škole u kojima, kako stoji u članu 30, 80% nastave se izvodi van učionice, u firmama, a drže ih priučeni majstori koji nemaju nikakvo pedagoško obrazovanje, niti odgovornost prema obrazovanju dece, a neće biti podvrgnuti nikakvoj ozbiljnoj i prosvetno-pedagoškoj kontroli i inspekciji.“

Kod svakog zakona treba odgovoriti na pitanje, koji od problema u srpskom obrazovanju bi rešilo uvođenje ovog dualnog sistema. Sam dualni sistem jako podseća, pogotovo nas malo starije, na školu učenika u privredi, tzv. industrijske škole koje su trajale tri godine, koje je Socijalistička Jugoslavija inaugurisala zbog toga da bi mogla brzo da reši zaposlenja u privredi koja je tada rasla i to da obavi u što kraćem vremenskom periodu.

Svi znamo, takođe, da se iz tzv. ŠUP-a , te škole učenika u privredi, nije moglo ići na dalje na studije. Mi danas uvodimo dualno obrazovanje u trenutku kada cela Evropa, pa i svet, u trenutku kada imamo i rezultate strategije razvoja obrazovanja u Srbiji do 2020. godine koje je donela ova Vlada 2012. godine, kao i zbornik Srpske akademije nauka i umetnosti o obrazovanju, kao razvojnom resursu Srbije, govore o tome da treba čak povećati, odnosno uvesti srednje obrazovanje i to četvorogodišnje sa maturom i mogućnost da što više dece studira. Takođe, po toj strategiji koju je inače inaugurisala Evropska komisija, pa onda posle i mi, stoji da 40% mladih do 35 godina treba da ima završen fakultet. Srbija se negde zadovoljila sa tom brojkom od 38% i ja se sada pitam kako ćemo mi imati 38% fakultetski obrazovanih ljudi kada dajemo naglasak danas na dualno obrazovanje, odnosno trogodišnje škole koje, ipak, ovu decu sprečavaju da studiraju dalje.

Vrlo često se pominje primer Nemačke koja je uvela to dualno obrazovanje, međutim kod Nemačke znamo da postoje desetogodišnji planovi unapred, Nemačka privreda je malo drugačija od naše privrede, a ako pogledamo realno i ako smo iskreni i realni, pogledamo ko to ide u nemačke škole u dualno obrazovanje, onda ćemo videti jedan vrlo veliki procenat gastarbajterske dece. To je stvar Nemačke, da ona pravi kastu manuelnih radnika u svojoj državi od nekih koji su gastarbajteri, znači stranci. Ali, to ne znači da mi u Srbiji treba da od vlastite dece pravimo kastu manuelnih radnika koja dalje ne mogu da se razvijaju, ne mogu dalje da rastu u nekakvom intelektualnom, odnosno obrazovnom smislu.

Takođe, osvrnula bih se malo i na inovacije. Evo, mi imamo, ova Vlada ima i ministra za inovacije i vi, gospodine ministre Šarčeviću, vodite jedno ministarstvo koje je Ministarstvo obrazovanja, nauke i tehnološkog razvoja, koje uključuje, takođe, inovacije.

E sad, pored dva ministarstva bezmalo za inovacije, mi se sada vraćamo na ovo dualno obrazovanje, odnosno školu učenika u privredi. Da se osvrnem i na to da je i premijerka gospođa Brnabić u svom ekspozeu govorila jako mnogo o digitalizaciji Srbije. Pa, o kakvoj digitalizaciji, koja je opet tehnološki korak napred, mi govorimo kada nam je glavni hit uvođenje ponovo škola učenika u privredi kroz to dualno obrazovanje?

Takođe, želela bih da kažem, da me neko ne shvati pogrešno, ja poštujem sva zanimanja i poštujem jako majstorska zanimanja, međutim, majstorska zanimanja moraju da idu ruku pod ruku sa zakonom o zanatstvu, kojeg mi nemamo. Mi nemamo ni zanatsku komoru, mi nemamo ništa i nikoga što može ove mlade ljude koji će sutra završiti te zanatske škole da štiti, da im obezbeđuje sigurno zanimanje. Jer, recimo, šta će se dešavati ukoliko neko ko je poslodavac tamo tim mladim ljudima, gde oni vrše 80% svoje nastave, kaže – meni se ovo više ne isplati, ja ću da zatvorim firmu? Gde će ta deca u jednom Trgovištu ili u jednom malom gradu u Srbiji naći nekog drugog da svoje školovanje nastave? To nije rešeno i mi smo u tom smislu reagovali i amandmanski.

Dvadeset prvi vek će biti vek rasta stručnih, uslužnih i informaciono-komunikacionih tehnoloških poslova. Svi znamo da se u sektoru poljoprivrede i privrede predviđa dominacija robotike kojom treba da rukovodi svakako vrlo obrazovani kadar. Šta ćemo mi raditi onda u tom slučaju? Onda ćemo mi imati samo radnike nisko kvalifikovane, a izgleda da će nam i inženjeri biti iz uvoza, da će nam biti iz uvoza naravno i svi vlasnici firmi kod kojih će ta deca da rade.

Takođe, ja bih se osvrnula, kao neko ko je u temi, naravno u visokom obrazovanju, ali imam i troje dece, imam i unuke, pa znam kako izgleda škola. Vrlo je značajno da se uvedu i neki opšti predmeti i da i kod stručnih predmeta imamo takođe opšte predmete, kao što je matematika, fizika, hemija, pa čak i istorija, ili srpski jezik, ili strani jezik. Zašto je to važno? To je važno upravo zbog mobilnosti, odnosno zbog toga da ta deca nauče da uče, odnosno da mogu sutra da se dokvalifikuju, prekvalifikuju i idu dalje. Mi znamo je ta kadrovska mobilnost vrlo značajna, a ova deca će biti vezana za jednu firmu, za jedne mašine, za jedan poslovni ambijent i neće imati ove stručne predmete, neće ih imati u dovoljnom broju da bi im to dalo mogućnost da mogu da budu mobilniji.

Po Vigodskom, pored filogenetskog i ontogenetskog razvoja, obrazovanje predstavlja treću liniju razvoja, koju je društvo smislilo kao institucionalnu podršku razvoju mladih generacija. Mi smo to, nažalost, ovim zakonom o dualnom obrazovanju svojoj deci praktično onemogućili.

Htela bih još da dodam da, što se tiče okretanja prioriteta obrazovne politike na dualno obrazovanje, to je u koliziji sa demokratizacijom obrazovanja i konceptom kvalitetnog obrazovanja za sve. Dobro znamo da će u manjim sredinama, u manjim gradovima u Srbiji, u siromašnijim sredinama dualno obrazovanje biti jedino što ta deca mogu da dobiju i tako ćemo imati sve veći jaz, gde će bogati biti još bogatiji, a siromašni će biti još siromašniji i praktično zakucani u situaciju da ne mogu dalje da napreduju i da se dalje razvijaju.

Na kraju bih rekla da se dualnim obrazovanjem na mala vrata otvara ta „breša“ za dečiji rad. Ovde stoji da će deca koja budu radila u firmama u toku svog školovanja dobijati 70% od minimalca. To znači da će oni dobijati nekih 13.000 dinara. Sada se ja pitam, koja je to motivacija vlasnika firme da on to dete primi dalje da bude radnik sa punom platom od 30.000 ili 35.000 dinara, koliko bi bilo potrebno da se preživi i da se čovek plati, kada ima mogućnost da svake tri godine zapošljava novi talas dece za tako neke male pare? Znate, meni se čini da se mi vraćamo na vremena Čarlsa Dikensa, na romane Nikolasa Niklbija i srce me boli. Srce me boli još i više što Jaša Prodanović pre 110 godina bio jedan od prvih ministara, odnosno Srbija je bila tada perjanica u Evropi koja je ukinula dečiji rad i uvela osmočasovno radno vreme.

Samo da podsetim one koji ne znaju da je dečiji rad ukinut u jednoj Portugaliji, koja je danas članica EU, tek 1974. godine, nakon Salazarove fašističke diktature, a mi sada na ovaj način uvodimo dečiji rad.

Mislim da je ovo loš zakon, gospodine ministre. Ja sam generacija koja je klasično obrazovana. Posle mene su krenule generacije tzv. „šuvarica“. Stipe Šuvar je ostao zapamćen sa podsmehom po tim „šuvaricama“. Iako Stipi Šuvaru, pogotovo mi Srbi iz Hrvatske dugujemo mnogo, jer on je bio čovek koji se suprotstavljamo Tuđmanom nakaznom fašistoidnom režimu i bio je jedan od najvećih boraca i antifašista u Hrvatskoj, a ostao je zapamćen po „šuvarici“. Ne bih volela da vi, gospodine ministre, budete zapamćeni po „šarčevici“. Hvala.

Treća sednica Drugog redovnog zasedanja , 14.11.2017.

Hvala, gospođo predsednice.

Moja pitanju idu ka ministru Šarčeviću i ka REM-u kao instituciji. Naime, ona su vezana za nemile događaje vršnjačkog nasilja koji malo, malo, pa šokiraju Srbiju, a ovo sada što se desilo u Aranđelovcu, pogotovo što su vinovnici bili devojčice od 16 godina i što su stvari procurele u javnost preko društvenih mreža, putem snimaka preko mobilnog telefona, bio je dodatni šok.

Znači, prvo pitanje REM-u, s obzirom da su devojčice rekle da su svoju inspiraciju našle u rijalitijima i da su imitirale rijalitije, moje pitanje – koliko će još dece morati da strada, da bude pretučeno, poniženo, da ne daj Bože napravi samoubistvo ili da smrtno strada i da ostane invalid da bi se REM setio da rijalitije treba, ako ne ukinuti, a onda ih bar prebaciti u onaj prostor koji se emituje posle pola noći kada bi deca trebala da budu u krevetu i da spavaju?

Što se tiče ministra Šarčevića, koji je ministar prosvete, ja imam nekoliko pitanja. S obzirom na ove nemile događaje, a i na to da je on rekao pravdajući sve ovo što se dogodilo, neopravdavajući, nego pravdajući da je jako smanjen broj zbog mera štednje pedagoga i psihologa, jer je MMF tražio da se smanje sredstva za te profile u školama, da li je poučen ovim primerom u želji da prevenira dalje nemile događaje obezbedio da u nacrtu budžeta predvidi povećanje novca, povećanje finansijskih sredstava za angažovanje pedagoga i psihologa koji bi trebali da budu sastavni deo svake škole i da se bave prevencijom koja je suštinska?

Želela bih takođe da saznam u ime srpske javnosti koje su mere preduzete, šta je to preduzelo Ministarstvo i šta je preduzeo ministar lično? Ta priča o formiranju neke radne grupe u kojoj bi bili ministri, odnosno predstavnici nekoliko ministarstava ne rešava ništa. Ja ću se ovde referisati na Vinstona Čerčila koji je rekao – ako hoćeš neku stvar da odložiš ili da ne uradiš ništa, onda formiraj radnu grupu. Formiranje radne grupe ovde neće pomoći. Ovde treba u ovom slučaju raditi i na prevenciji, na uključivanju škola, direktora, roditelja, dece i celokupnog društva, a naravno i medija.

Ono što jako boli jeste da smo mi imali nesreću malog Alekse koji je digao ruku na sebe, jer nije mogao da trpi više poniženje i vršnjačko nasilje, još 2011. godine. Šta se u međuvremenu desilo? U međuvremenu, iako se njegova majka borila da se usvoji Aleksin zakon, koji govori upravo o prevenciji vršnjačkog nasilja, taj zakon nije usvojen. Zamislite, ceo slučaj je zastareo, a u međuvremenu direktorka te škole, koja je po svemu sudeći znala za sve ono što se dešava tom detetu, kažnjena je sa 50 hiljada dinara kazne.

Dakle, ono što želim da kažem jeste da su te kaznene mere, što bi narod rekao, posle smrti čorba, ali one su zaista ponižavajuće. Ono na čemu treba raditi, ponavljam, jeste prevencija, jeste uključivanje i centara za socijalni rad i celokupnog obrazovnog sistema i svakako snošenje odgovornosti, pre svega, ministra, ministarstava, razrednog starešine, roditelja i na kraju dece.

Druga sednica Drugog redovnog zasedanja , 26.10.2017.

Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, ja ću postaviti isto pitanje koje sam postavila 5. oktobra, ali sada na drugu adresu.

Naime, moje pitanje danas ide gospodinu Stefanoviću, ministru unutrašnjih poslova, a tiče se statusa Rusko-srpskog humanitarnog centra. Naime, 5. oktobra ja sam to pitanje postavila ministru spoljnih poslova Ivici Dačiću, koji je početkom ove godine rekao, najavio da će razgovarati na prvoj sledećoj sednici Vlade sa tadašnjim predsednikom Vlade gospodinom Vučićem o statusu humanitarnog centra, rekavši, citiram, da humanitarni centar treba konačno rešiti ili ga treba ukinuti ili mu treba dati status.

Pre neki dan sam dobila od gospodina Dačića, koji je vrlo često i u kampanji i inače pominjao Rusko-srpski humanitarni centar u Nišu i on je doneo i dosta glasova i dosta se promovisalo sve na račun tog centra. Rečeno mi je u pismu i lepo napisano da Ministarstvo spoljnih poslova nije nadležno za status Rusko-srpskog humanitarnog centra, nego da je za to nadležan MUP. Zato, ja ponavljam, upućujem moje pitanje gospodinu Stefanoviću i MUP-u Srbije – kako će se rešiti status Rusko-srpskog humanitarnog centra u Nišu? Mislim da je to dosta hitno, s obzirom da se stvari ubrzavaju i s obzirom da smo videli američkog činovnika gospodina Brajana Hojta Jia, koji je ovde došao da postrojava, pa bi bilo vreme da se nešto i pokaže.

Moje drugo pitanje ide ka predsednici Vlade gospođi Brnabić i ka ministru privrede. Naime, našla sam podatak u časopisu „Mon diplomatik“, u kome stoji da preko 700 milijardi dinara poreza duguju državi Srbiji firme koje su inostrane, znači, koje su strane investicije. Znači, zanima me da li je taj podatak tačan?

Zanima me, takođe, koliko se izdvaja za raznu pomoć koja se daje tim firmama i podsticajna sredstva, a s druge strane imam i treće podpitanje ovog velikog ekonomskog pitanja. Mi smo svaki dan svedoci da se na televiziji gledamo, otvaraju se raznorazne firme, preduzeća, zapošljavaju se radnici, a sa druge strane imamo informacije da su i neke firme, odnosno da mnoge firme kupe svoje krpice i da odlaze iz Srbije.

Tako, recimo, dve vrlo velike transportne firme „Braća Crnomarković“ i „Jeličići“ iz Požege su otišli, a to su transportne firme koje su sa sobom odnele u Sloveniju i Austriju hiljade kamiona i poveli hiljadu kvalifikovanih vozača, a znamo da vozač kamiona ne može baš da se spremi za tri nedelje, nego da je to posao koji mora da se neguje. Znate, kao što objavljujemo rođenja i objavljujemo i smrti, trebalo bi u jednom civilizovanom društvu i da se zna i da se objavi koliko je firmi u poslednje tri godine napustilo Srbiju. To bi bila moja pitanja. Hvala.

Prva sednica Drugog redovnog zasedanja , 05.10.2017.

Hvala gospodine predsedavajući.

Moje pitanje je za predsednicu Vlade, gospođu Anu Brnabić.

Naime, ukoliko u narednih nekoliko dana ne stigne poštom još koja ponuda, tenderska komisija za prodaju „Galenike“ će se opredeljivati između dve kompanije između švajcarskog „Amikusa“ i brazilskog „Ensa“.

Moje pitanje predsednici Vlade jeste - zašto se „Galenika“ prodaje? „Galenika“ je najveći nacionalni proizvođač lekova. To je domaća fabrika koja je svojevremeno proizvodila najširu paletu lekova, izvozila u afričke zemlje, izvozila u zemlje bivšeg Sovjetskog Saveza.

Zašto Vlada prodaje najvećeg domaćeg proizvođača lekova? Prodajom „Galenike“ mi ćemo ostati bez ijednog domaćeg proizvođača lekova. Postaćemo zavisni od uvoza, a znamo kako to izgleda. Postaćemo konzumenti, a ne proizvođači koji mogu da proizvode one lekove koji su potrebni srpskom tržištu, na koje je srpsko tržište naviklo i setimo se samo „Torlaka“, jer da je „Torlak“ ostao, danas se ne bi vodile diskusije da li decu treba vakcinisati ili ne treba. Nešto slično će nam se desiti ako i „Galenika“ postane privatna firma, bilo da se radi o Švajcarcima, Brazilcima ili nekom trećem.

Istina, fabrika ima negativni kapital od 152 miliona evra i ona se prodaje za samo jedan evro, uz uslov da se bankarima kojima se duguje 75 miliona evra da im se taj dug otkupi za 25 miliona evra. Novi vlasnik će dovesti svoj menadžment i od „Galenike“ će napraviti uspešnu firmu koja će lako vratiti 25 miliona evra bankarima. Međutim, profit koji će ta firma uzimati, neće ići u Srbiju. Profit će ići ili Švajcarcima ili Brazilcima ili nekoj trećoj firmi. Mi imamo menadžere, menadžere koji su se odlično pokazali, kao npr. gospodin Babić iz „Hemofarma“, ne favorizujem ga, navodim ga samo kao primer, ima i drugih koji su, sigurna sam, kadri da „Galeniku“ postave na noge kako bismo mogli sačuvati našeg jedinog i najvećeg proizvođača lekova.

Dakle, moja pitanja su sledeća, prvo – zašto prodajete „Galeniku“? Da li ste svesni da će Srbija potpuno ostati bez domaće farmaceutske industrije? Da li ste svesni da nas time gurate u totalnu farmaceutsku zavisnost od stranaca i stavljate nas u poziciju konzumenta koji ni o čemu ne odlučuju, ni o onome šta Srbiji treba od paleta lekova, niti o cenama lekova, jer kada imate domaću proizvodnju onda se možete preko ministarstava i preko javnosti nekome obraćati, a u ovom slučaju ne možete da se obraćate nikome? Da li ste svesni da će još više zacariti uvoznički lobi koji će bez domaće konkurencije sada onako mirno i nekritično uvoziti lekove sumnjivog kvaliteta, jer njihov cilj nije lečenje stanovništva, nego je njihov cilj brza zarada?

Drugo pitanje se odnosi na ministra inostranih poslova, gospodina Dačića i predsednika Srbije, gospodina Vučića, a tiče se statusa Humanitarnog centra u Nišu. Početkom godine ministar inostranih poslova Dačić je na jednoj sednici rekao da se pitanje Humanitarnog centra mora rešiti, bilo da se centar zatvori ili da mu se da poseban diplomatski status i rekao je da će na prvoj narednoj sednici pitati tadašnjeg premijera Vučića šta će sa tim biti. Od toga je prošlo sedam, možda čak i osam meseci, a ništa se nije desilo.

Vidim, stigla su i dva miga, doduše nisu remontovana, ali su stigla, međutim o Humanitarnom centru nema ni reči. Moje pitanje je za ministra Dačića i predsednika Vučića – šta se odlučili da uradite sa Humanitarnim centrom i kada ste odlučili da uradite to što ste odlučili da uradite?

Imovinska karta

(Beograd, 28.06.2016.)

Funkcija Državni organ, javno preduzeće, ustanova, druga organizacija Izvor prihoda Interval Neto prihod Valuta Vreme obavljanja / od-do
Narodni poslanik Narodna skupština Republike Srbije Republika Mesečno 30000.00 RSD 03.06.2016 -
- Visoka medicinska škola Milutin Milanković (strukovni profesor) Redovan rad Mesečno 79000.00 RSD 25.08.2011 -
Poslednji put ažurirano: 27.02.2017, 12:41