SANDA RAŠKOVIĆ IVIĆ

Nestranačka licnost

Dr Sanda Rašković Ivić je rođena 8. januara 1956. godine u Zagrebu, kao ćerka dr Jovana Raškovića.

Osnovnu školu i gimnaziju završila u Šibeniku, a na Medicinskom fakultetu Sveučilišta u Zagrebu diplomirala je 1980. godine. Specijalistički ispit iz psihijatrije položila 1986. godine, poslediplomske studije iz psihoterapije 1989, a 1993. godine doktorirala je na Medicinskom fakultetu Univerziteta u Beogradu. Autor je mnogih stručnih radova iz oblasti psihijatrije i psihoterapije. Učestvovala je na mnogim kongresima i simpozijumima u zemlji i inostranstvu. Član je Svetskog udruženja psihoterapeuta, Srpskog lekarskog društva i humanitarne organizacije Žene pomažu ženama.

Od februara 2001. do februara 2003. bila je republički komesar za izbeglice Republike Srbije. Član je DSS od 2003. godine, a bila je član Saveta DSS i predsednik Odbora za socijalna pitanja, rad i zapošljavanje, kao i član Odbora za evropske integracije, i član Parlamentarne skupštine Centralno-Evropske inicijative. Bila je izabrana je za potpredsednicu DSS na Skupštini DSS 5. juna 2005. godine. Od 2005. do 2011. vršila je funkciju ambasadora Srbije u Italiji. Od 2005. godine bila je i predsednica Koordinacionog centra za Kosovo i Metohiju, Komisije za primenu Vojnotehničkog sporazuma i Koordinacionog tela za Jug Srbije.

Na izborima 2012.godine izabrana je za narodnu poslanicu sa liste DSS – Vojislav Koštunica.

Nakoh izbora 2014.godine i debakla DSS na parlamentarnim izborima, 2012.godine je izabrana za predsednicu DSS. U koaliciji sa Dverima, na izborima 24. aprila 2016. godine, vraća se u parlament kao narodna poslanica.

Udata je za akademika Aleksandra Ivića i ima troje dece: kćerku Anu i sinove Dražena i Jovana. Govori engleski, francuski i italijanski jezik.

Osnovne informacije

Statistika

  • 20
  • 0
  • 21
  • 0
  • 3 postavljeno / 0 odgovoreno

Pitanja građana

Inicijativa za izmene i dopune Porodičnog zakona

čeka se odgovor 1 mesec i 1 dan i 22 sata

Poštovani, U ponedeljak, 14. avgusta 2017. pokrenula sam inicijativu "Naše dete - naša odluka", za izmene i dopune Porodičnog zakona. Prema aktuelnom Porodičnom zakonu roditelji nemaju pravo da odrede potencijalne staratelje svoje dece u slučaju porodične tragedije, pa je odluka o deci...

Latinica

čeka se odgovor 7 meseci i 11 dana i 18 sati

Poštovana gospođo Rašković Ivić, S obzirom da je pismo srpskog jezika ćirilica, a da je latinica u Srbiji ostala u upotrebi isključivo kao zaostavština iz stare Jugoslavije (u kojoj je sasvim sigurno imala smisla kao pismo hrvatskog jezika - gde je pismo i bilo jedina razlika između jezi...

Obeštećenje akcionara Agrobanke

čeka se odgovor 1 godina i 3 meseca i 17 dana

PITANJE ZA POSLANIKE DSS: KADA ĆE BITI OBEŠTEĆENI OPLJAČKANI AKCIONARI AGROBANKE? NAJNOVIJE saopštenje akcionara Agrobanke povodom 4 godine od nelegalnog zatvaranja Agrobanke i pljačke njenih akcionara. B92| sreda, 25.05.2016.

VIDI SVE POSTAVI PITANJE

Peto vanredno zasedanje , 20.09.2017.

Hvala gospođo predsednice.

Gospodine ministre, poštovani članovi Ministarstva, dame i gospodo narodni poslanici, najpre ću nešto reći o Zakonu o visokom obrazovanju. Ovaj zakon je delimično rezultat kompromisa između akademske zajednice i samog Ministarstva, i ljudi koji su i pisali i predlagali ovaj zakon svakako jesu imena koja izazivaju respekt. Međutim, s druge strane imamo jedan veliki deo akademske zajednice koja je jako nezadovoljna ovim zakonom i smatra da ovaj zakon, u stvari, ojačava upravljačka prava Vlade i Ministarstva, a nikako ne radi ni na autonomiji univerziteta, a isto tako na neophodnim reformama.

Prvo bih dala primedbu o autonomiji univerziteta. Naša poslanička grupa misli da je autonomija univerziteta ugrožena ovim zakonom, i to zbog sledećeg. Naime, znamo da je Nacionalni savet jedno od ključnih tela u akademskoj zajednici, u strateškom promišljanju univerzitetskog rada i programa i nju sad bira Vlada. Znači, trebalo bi, mi smo dali i kao grupa amandman, da Nacionalni savet bira Skupština. Ukoliko bira Vlada, naravno da će Vlada birati ljude koji su bliži njenoj političkoj opciji, tako da bi tu moglo da dođe do zloupotreba, odnosno do gubitka autonomije.

S druge strane, uvodi se i Agencija za akreditaciju. Mi imamo već komisiju – akreditacionu komisiju koja radi kako radi. Agencija za akreditaciju ovim postaje još jedan instrument Vlade i dovodi u opasnost autonomiju visokog obrazovanja.

Rekla bih nešto i o članu 93. gde se govori o produženju radnog veka. Dobro je da se ide u penziju sa 65 godina i da mogu profesori, koji su vrlo značajni za svoju sredinu, da produže svoj radni vek za godinu ili maksimalno za dve. Ova mogućnost daljeg igranja produžetaka sve do 70. godine nije dobra. Znam da u Rusiji i u Sjedinjenim državama profesori mogu da rade i preko 70 godina, ali to su sasvim drugačije organizovana društva nego što je naše. Mislim da kod nas uz ovaj odliv mladih ljudi, koji se dešava svake godine, a 2016. godine je nama otišlo iz zemlje 70.000 mladih ljudi, ukoliko mi budemo držali, produžili vek i napravili neku vrstu, dozvolite mi da kažem, gerontokratije, to mogu da kažem jer i ja imam već preko 60 godina, mislim da mladim ljudima treba omogućiti da napreduju, jer neko ne može da bude biran iz asistenta u docenta, ukoliko se ne stvori mesto, ono će se stvoriti ako je docent biran u profesora, a profesor koji drži tu katedru je otišao u penziju. Naravno da treba poštovati veliko iskustvo i rad starijih kolega i na neki drugačiji način, drugi način ih uključiti u rad univerziteta, ali ne na ovakav način.

Pošto sam ja i sama profesor na Visokoj školi strukovnih studija, moram nešto da kažem i o strukovnim specijalistima. Naime, smatramo da je strukovnim specijalistima učinjena nepravda, jer oni su do sada dobijali diplomu drugog stepena, a sada su degradirani na diplomu prvog stepena, što nije dobro, jer nijedna degradacija nije dobra, a sem toga, oni su degradirani i biće degradirani finansijski. Molila bih da se njihov profil, radni profil kod strukovnih specijalista uskladi sa nacionalnim okvirom kvalifikacija, jer to nije sasvim i kod svih struka usklađeno.

Ovo je jako važno da se ovaj problem reši. Dali smo amandman s tim u vezi, jer moram da kažem da 36% od ukupnog broja studenata čine strukovni specijalisti. Znači, to je jedan vrlo veliki broj ljudi.

Ovde bih citirala profesora Kovačevića, bivšeg rektora Beogradskog univerziteta, koji je imao primedbe na model finansiranja i koji kaže da nema odgovora na pitanje – odakle pare i ko će te pare da da? Profesor Ivić, koji nije moj muž, odmah da se razumemo, da ne ispada da ja sad tu nešto, nego je čuveni profesor sa psihologije i, takođe, akademik Teodorović smatraju da ovaj zakon u stvari više radi na upravljanju sistemom, a ne na reformama i da nedostaje jedan jako veliki deo pravih, suštinskih reformi obrazovnog sistema, a naročito visokog obrazovanja. Akademik Teodorović, koji je inače šef Odbora SANU za visoko obrazovanje smatra da će srpski univerziteti ostati organizovani mnogo lošije i potpuno drugačije nego što su to univerziteti u visoko razvijenim zemljama koje bi nama trebalo da budu uzor.

Meni se čini da je cela grupa privatnih univerziteta nekako ostala van ovog sistema, pa me interesuje kakvi su vaši stavovi oko toga.

Osvrnula bih se još i na član 138. koji tretira Prištinski univerzitet, odnosno teritoriju Kosova i Metohije. Volela bih da ministar objasni, odnosno da mi odgovori o čemu se ovde radi, jer ovde se govori da će se postupati u skladu sa Rezolucijom 1244, ne pominje se Ustav Srbije i, naravno, postoji podozrenje da je ovo jedna priprema da se albanske diplome lakše priznaju, a na šta se Srbija već obavezala, ali isto tako jedna priprema da se lakše država oprosti, da tako kažem, odnosno pod Prištinu stavi Prištinski univerzitet koji je izmešten sada u Kosovsku Mitrovicu.

Na kraju, pomenula bih da ovde nema ni reči o rangiranju naših univerziteta. Mi rangiramo studente kada se upisuju na fakultet, rangiramo ih onda kada polažu ispite. Vrlo nam je stalo do toga kakav će biti, kakav je rang Beogradskog univerziteta na Šangajskoj listi i ponosimo se što smo univerzitet u regionu koji je na 300 mestu Šangajske rang liste na koju nije lako doći.

Međutim, kada bi me neko pitao od stranaca ili kada bi me neko pitao od naše dece koja se ovde upisuju – koji je bolji univerzitet, Novosadski ili Niški, ja ne bih umela da kažem, a da za to zaista postoji supstancijalno nešto što će to i kvantitativno da pokaže, koji je bolji od ta dva univerziteta zato što mi nismo sproveli rangiranje naših univerziteta. Mislim da to rangiranje i zakonski mora da bude obuhvaćeno.

Što se tiče ovog drugog zakona, odnosno Nacrta zakona o osnovama sistema vaspitanja i obrazovanja, za razliku od ovog Zakona o visokom obrazovanju, koje je, kao što sam već rekla, negde plod jednog delimičnog dogovora između ministarstva i akademske zajednice, neka vrsta kompromisa, ovde izgleda po onome što sam čula i od profesora Lipkovskog, ali i od drugih predstavnika akademske zajednice, nije bilo suštinskog kompromisa. Praktično, većina ljudi koje sam konsultovala čitajući ovaj zakon, a i čitajući ga sama negde, imala sam utisak jedne strahovite centralizacije koju sprovodi ministarstvo.

Sve je sada u rukama ministarstva, tačnije u rukama ministra i moram da napravim jednu digresiju. Ovaj Zakon o BIA koji se najavljuje takođe daje jako velike ingerencije direktoru BIA. Znači, glavi kako ministarstva, tako i BIA, odnosno takvih organizacija daju se čini mi se prevelike ingerencije, što svakako ne može spadati ni u odbranu, niti u iskazivanje demokratije i demokratske volje.

Pre svega, kada pogledamo šta se dešava sa Nacionalnim prosvetnim savetom, on je praktično rekla bih demontiran od svojih ovlašćenjaa. Naime, da za naše gledaoce kažem da je Nacionalni prosvetni savet institucija koja postoji u srpskom društvu 150 godina i nju su činili i ministar i najsjajniji profesori tog vremena i Prosvetni savet je davao saglasnost na nacrte zakona i on je usaglašavao i nastavne programe. Međutim, danas on više ne daje saglasnost na nacrte zakona, ne usaglašava nastavne programe, on danas daje samo mišljenje, a znamo da mišljenje nije obavezujuće.

Dalje, što se tiče te centralizacije, imamo opet ulogu ministra gde ministar de fakto i de jure bira direktore 2.500 škola u Srbiji, naravno na temelju dokumentacije koju dobije. Možda, gospodine ministre, ne znam da li ćete stići bilo koji drugi posao da radite, osim da čitate tu dokumentaciju i da određujete ko će biti direktor škole. Naravno, podozrevamo da ovakva vrsta centralizacije i praktično poslednju reč koju daje ministar i mogućnost da on potpuno promeni odluku školskog odbora i bilo kog drugog odbora ili tela ne vodi u izboru najboljih kadrova, nego vodi u izbor najpodobnijih i najposlušnijih kadrova, što naravno nije dobro i uvodi jednu veliku političku dimenziju u obrazovanje, a mislim da politička dimenzija mora da bude odsutna iz obrazovanja, kao što treba da bude odsutna i iz medicine, iz kulture itd.

Imamo sada primer ove zemunske škole u kojoj roditelji štrajkuju i vi ste tu sa dosta tvrdim stavom i može se lako desiti da od ovih 2.500 škola recimo 10% roditelja ili zaposlenih bude jako nezadovoljno i onda ćete imati, imaćemo svi mi zajedno problem da se u 250, 300 ili možda 500 škola štrajkuje, jer ljudi nisu zadovoljni sa izborom direktora.

Mi u srpskom društvu imamo tri značajne institucije – to je Nacionalni prosvetni savet, to je Zavod za unapređenje obrazovanja i vaspitanja i Zavod za vrednovanje kvaliteta obrazovanja, koji takođe gube svoju snagu i tu je ministar mnogo iznad njih i sve odluke koje oni donesu ministar može da obori i da imenuje svoju komisiju i da još, po ovome što sam videla, naplati za rad te komisije iz budžeta ovih dotičnih zavoda, što naravno nije dobro i što stvarno, rekla bih, da se malo našalimo, spada u jednu pravu centralističku bajku.

Što se tiče samih veza visokog obrazovanja i srednjeg i osnovnog obrazovanja, tu kao da su te veze prekinute. Naime, nisam videla u zakonu da ljudi sa recimo sa Matematičkog fakulteta ili Katedre za istoriju imaju mogućnost da utiču na programe, imaju uvid u programe koje će deca učiti u osnovnoj školi ili u srednjoj školi, a oni su ipak te perjanice dotičnih nauka, dozvolićete mi da je to ipak univerzitet, a ne profesori, odnosno nastavnici u srednjoj i osnovnoj školi. Znači, mi ostajemo tu sa jednom centralizacijom i sa nedostatkom stručne kontrole, što je takođe loše.

Mislim da treba povesti više računa o izuzetno nadarenoj deci i više povesti računa o školama od izuzetnog značaja, kao što su Filološka gimnazija, Matematička gimnazija, gimnazija sa dvojezičnim odeljenjima i Sportska gimnazija takođe i to nekako više negovati.

Ono što bih na kraju želela da kažem jeste da bi bilo dobro, a mi smo to amandmanski i tražili, da se nađe način da se Aleksin zakon inkorporira u sam zakon tako da, samo da izađe Šešelj, pošto je on navikao valjda da bude na farmi i u psihijatrijskog bolnici, pa se tako ponaša i ovde pravi to isto.

Smatramo da zaista treba na jedan način ispoštovati ne samo smrt tog deteta, jer smrt tog deteta treba da nam posluži kao prevencija svake druge smrti, dečije smrti koja bi zbog vršnjačkog nasilja, koje nije pomenuto kao termin na 160 strana ovog zakona, trebalo bi da se nađe mesto i za to. Hvala vam na pažnji.

Četvrto vanredno zasedanje , 25.08.2017.

Hvala, gospodine predsedavajući.

Pažljivo smo saslušali sve diskutante, naravno i ministra i njegovu diskusiju. U najboljoj nameri želim da kažem da je zakon koji se donosi, odnosno izmene i dopune, palijativnog karaktera. Mi ovim nećemo rešiti, nažalost, suštinsko pitanje rasprodaje i rasparčavanja srpskih oranica, a samo ćemo stvoriti određene probleme ljudima iz naše dijaspore.

Zato ja plediram i ponavljam da se razmisli još jednom, jer smo već probili rokove. Znam da je za bilo kakvu izmenu sporazuma potrebno da bude i drugi akter, a to je EU, da probamo da razgovaramo sa EU i da vežemo, da sada ovo zamrznemo i da vežemo prodaju zemlje za ulazak Srbije u EU. Ukoliko Srbija uđe u EU, treba onda 10 godina još, uz određene restrikcije, da prođe i tada možemo pristupiti prodaji zemlje. Ukoliko Srbija ne uđe u EU, što je moja želja kao evroskeptika, tada se zemlja neće prodavati.

U međuvremenu, naravno, i ministarstvo i Vlada, bilo ova ili bilo koja druga koja posle dođe, biće vlasna i imaće i motiv da podiže srpsko selo, da podiže srpsku poljoprivredu koja je ugrožena. Naša strateška privredna grana treba da bude poljoprivreda, nju treba da osnažujemo, selo treba da osnažujemo, a ovakvim palijativnim postupcima i palijativnim donošenjem zakona to nećemo uraditi, a mislim da to nije prava intencija.

Četvrto vanredno zasedanje , 24.08.2017.

Hvala gospodine predsedavajući, uvaženi gospodine ministre, uvaženi gosti, poštovane koleginice i kolege narodni poslanici, iako je ovaj problem sa prodajom zemlje, odnosno oranica strancima nešto što se vuče već godinama, da ne kažemo punu deceniju, ipak njegovom rešavanju smo, eto prišli u minut do 12 jer znamo da se rokovi približavaju i da je rok za primenu 1. septembar 2017. godine, a to je za nepunu nedelju dana.

Odmah da kažem, da je potpisivanje SSP bilo velika greška i ta greška je učinjena i to znam ja, i to zna i uvaženi ministar sa kojim sam bila zajedno u istoj stranci i protiv potpisivanja SSP kada se to dogodilo. Međutim, tu grešku ova vlast je imala priliku da ispravim i to je imala dosta godina da ispravi od 2012. godine, pa onda 2013. godine pre nego što je sporazum ratifikovan, pa i posle ratifikacije SSP takođe je bilo prilike da se to uradi.

Mi stojimo pred usvajanjem ovih promena, ovog Zakona o poljoprivrednom zemljištu, a da prethodno nije održana javna rasprava, a to je poljoprivredno zemljište jeste prirodni i državni resurs ako hoćete od izuzetnog visokog značaja. Javne rasprave nije bilo, tako je odlučeno. Nismo smo čuli zašto je tako odlučeno. Znamo da ako se neki sporazum menja, da onda tu treba da budu uključene sve strane pa tako i EU, ne znamo šta je na to rekao Brisel. Mene kao evroskeptika ne boli mnogo glava što je rekao Brisel, ali neko ko kao nekoga ko drži do institucija i drži do vladavine prava jako mi je važno i šta je druga ugovorna strana tog ugovora sa kojim se ne slažem, ali ipak koji je tu, rekla sada kada će ove promene biti izvedene.

Da podsetim, mi smo se kao država nakon ratifikacije sporazuma 2013. godine obavezali da ćemo u naredne četiri godine citiram postepeno uskladiti svoje zakonodavstvo sa evropskim, kako bi sa strancima omogućio isti tretman domaćim kupcima, vidimo da se to sad menja, a ne znamo šta se dešava, ne znamo šta stoji iza cele ove priče.

Vidimo da ima jako puno restrikcija u kupovini zemlje za strane državljane. Ne mogu o tome da oponiram zato što mislim, lično, da zemlju strancima zaista ne treba predavati uopšte ili da ukoliko ipak Srbija uđe u EU treba onda da vežemo prodaju zemlje strancima za eventualni ulazak Srbije u EU, pa onda još plus deset godina, da ostavimo to, u međuvremenu naravno i referendum i sve ono što bi trebalo u nekoj zemlji koja drži do vladavine prava da se desi.

Mislim, da se ovim izmenama rešavaju palijativno određene stvari. Mi stavljamo branu i restrikcije ka jednoj populaciji, odnosno jednoj grupaciji koja i nije naročito zainteresovana, od koje nam ne preti neka velika opasnost, ali onaj ili ono od čega nam opasnost nam zaista preti to su velike strane kompanije. Te velike strane kompanije su do sada pokupovale 20 hiljada hektara zemlje, to je takođe greška. Tu grešku ne treba ponavljati, nju ne treba nikako produbljivati. Zato mislim da je trebalo da se prvo pozabavimo tom mogućnošću kupovine, odnosno prodaje zemlje strancima, odnosno velikim stranim kompanijama.

Mi smo već sada, evo u Beogradu, videli to doduše nije poljoprivredno zemljište, ali jeste zemljište, „leks specijalis“ koji je izvukao iz Grada Beograda jednu određenu kvadraturu vrlo značajnog terena. Iminentno je, odnosno postoji opasnost prodaje PKB. Poljoprivedni kombinat Beograd zauzima po svojoj kvadraturi jednu trećinu opštine Palilula koja je jedna od pet najvećih opština u Srbiji. Znači, neko sutra može tu njivu, ispred kuće, što bi rekli seljaci, da proda i da mi ostanemo i bez tog velikog dela zemljišta, odnosno plodne zemlje koja hrani ceo Beograd.

Mislim da bi bilo dobro da smo se osvrnuli na uporedna rešenja i da smo išli ka reviziji tog dela SSP, ako ga već nismo suspendovali. Kako je uradila Hrvatska? Hrvatska je stavila moratorijum sedam godina i onda ga je produžila na još četiri. Slovačka, takođe, sedam godina produžila je za još tri ili četiri godine. Poljska je stavila moratorijum, prelazni period od devet godina, produžila je za još tri godine. Najradikalnija je u svemu tome bila Mađarska koja je Ustavom zabranila prodaju zemlje strancima iako je punopravna članica EU.

Restrikcije u ovom zakonu koje se javljaju vidimo, one su velike i čak se javlja i to, predviđeno je i to da ukoliko ta dva hektara zemlje stranac želi da kupi nakon što je deset godina se bavio poljoprivredom, boravio u nekom mestu, tu može da se pojavi država sa pravom preče kupovine, ja protiv toga nemam ništa, ali tu imamo jednu koliziju, da ne kažem konfuziju. Imamo tu u stvari primenu državnog intervencionizma, mislim da se to tako zove, protiv toga ja nemam ništa, a sa druge strane kada se radi o Zakonu o privatizaciji, o mogućnosti da te velike strane kompanije kupuju ogromne hektare, desetine, stotine pa i hiljade hektara terena, tu imamo primenu u stvari nečega što se zove liberalni kapitalizam, tako da tu imamo dva zakona koja u jednom delu tretiraju istu materiju, imamo dva potpuno različita ideološka koncepta.

Mislim da su ove promene koje su donesene ovim zakonom u stvari urađene da se malo umiri unutrašnja javnost, jer ljudi, pogotovo poljoprivrednici bili su vrlo onako uzbuđeni i nezadovoljni ovom prodajom zemlje strancima. Znamo da su vojvođanski poljoprivrednici protiv prodaje zemlje strancima i oni procenjuju, recimo, da će lokalne samouprave barem jednu trećinu zemljišta dati samo jednom kupcu. Oni ne žele amandmane, nego žele da ovaj zakon bude povučen. Tako, recimo iz Lige paora, poručuju da nije fer i nije u redu da 30% zemljišta, državnog zemljišta bude u jednoj lokalnoj samoupravi dato samo jednom kupcu i tu dolazimo do prostora za manipulaciju, do prostora za korupciju koji nije definisan ovim zakonom i tu nije bog zna šta urađeno.

Zašto sam ja protiv prodaje zemlje strancima. Tu ću izneti neke podatke. Između poslednja dva popisa poljoprivrede od 1960. do 2012. godine, raspoloživo poljoprivredno zemljište u Srbiji, koje uključuje Vojvodinu i centralnu Srbiju, je smanjeno različitim prenamenama, bilo da je postalo šumsko područje, bilo još više da je postalo građevinsko zemljište za 1,5 milion hektara, ponavljam za 1,5 miliona hektara.

Poslednju poznatu prenamenu, evo imao ovde u komšiluku u slučaju IKEE. Stručnjaci kažu da se sa jednog hektara može prehraniti pet ljudi, to znači 20 ari po stanovniku. Dakle, sa ovog prenamenjenog poljoprivrednog zemljišta moglo je da se prehrani 7,5 miliona stanovnika. Danas to više ne može. Šta to znači? To znači da Srbija ne može da kaže više da je ona bogata poljoprivrednim zemljištem.

Prema popisu poljoprivrede iz 2012. godine raspoloživo poljoprivredno zemljište čini manje od polovine ukupne teritorije, a ono čini 49,08%, a u 46 opština od ukupno 166 opština, ima manje od 20 ari raspoloživog poljoprivrednog zemljišta po stanovniku. To je taj problem, veliki problem, oko daljeg arčenja našeg državnog i rekla bih, vitalnog resursa za preživljavanje Srbije.

Pored ovog, moramo da znamo, da po onim podacima koje ja imam, srpski poljoprivrednici još nisu počeli da koriste niti jedan jedini evro cent od 175 miliona evra koji su odobreni iz budžeta EU za poboljšanje konkurentnosti poljoprivrede i ravnomerniji razvoj ruralnih područja, a to znači, da od ukupnih 631.522 poljoprivredna gazdinstva je prosečno namenjeno 39,06 evra po gazdinstvu za lečenje konkurentnosti. Ovaj podatak govori sam o sebi i o EU.

Predlažem vam još jednom, da svi zajedno razmislimo i da ovaj Zakon o prodaji zemlje strancima vežemo za eventualni ulazak Srbije u EU i 10 godina posle eventualnog ulaska, onda tu zemlju uz restrikcije, naravno, prodajemo strancima.

Lično smatram da zemlju kao resurs, ni u saksiji, ne treba strancima prodavati. Zašto tako mislim? Ne zato što spadam u neke ksenofobične ili zadrte ljude, nego zbog toga što, recimo za stvaranje jednog santimetra zemljišta u prirodi u zavisnosti od geološke podloge potrebno je 1000 do 25.000 hiljada godina. Za stvaranje novih 20 santimetara obradivog zemljišta, koliko se uobičajeno ore za ratarske useve, potreban je period od 20.000 do 500.000 godina, odnosno epohe života 267 do 6.667 generacija, ako uzmemo da je prosečni životni vek 75 godina, a toliko otprilike u Srbiji i jeste.

Zato vas molim, gospodine ministre i uvaženi narodni poslanici, razmislimo još jednom o mogućnosti da se ovaj zakon veže uz eventualni budući ulazak u EU i uz restrikcije i uz odlaganje koje bi bilo. Ako uđemo u EU, onda ćemo tako postupati, a ako ne uđemo, zemlju nećemo prodavati i ona će i dalje ostati naša. Hvala.

Imovinska karta

(Beograd, 28.06.2016.)

Funkcija Državni organ, javno preduzeće, ustanova, druga organizacija Izvor prihoda Interval Neto prihod Valuta Vreme obavljanja / od-do
Narodni poslanik Narodna skupština Republike Srbije Republika Mesečno 30000.00 RSD 03.06.2016 -
- Visoka medicinska škola Milutin Milanković (strukovni profesor) Redovan rad Mesečno 79000.00 RSD 25.08.2011 -
Poslednji put ažurirano: 27.02.2017, 12:41