Hvala gospodine predsedavajući.

Moje pitanje je za predsednicu Vlade, gospođu Anu Brnabić.

Naime, ukoliko u narednih nekoliko dana ne stigne poštom još koja ponuda, tenderska komisija za prodaju „Galenike“ će se opredeljivati između dve kompanije između švajcarskog „Amikusa“ i brazilskog „Ensa“.

Moje pitanje predsednici Vlade jeste - zašto se „Galenika“ prodaje? „Galenika“ je najveći nacionalni proizvođač lekova. To je domaća fabrika koja je svojevremeno proizvodila najširu paletu lekova, izvozila u afričke zemlje, izvozila u zemlje bivšeg Sovjetskog Saveza.

Zašto Vlada prodaje najvećeg domaćeg proizvođača lekova? Prodajom „Galenike“ mi ćemo ostati bez ijednog domaćeg proizvođača lekova. Postaćemo zavisni od uvoza, a znamo kako to izgleda. Postaćemo konzumenti, a ne proizvođači koji mogu da proizvode one lekove koji su potrebni srpskom tržištu, na koje je srpsko tržište naviklo i setimo se samo „Torlaka“, jer da je „Torlak“ ostao, danas se ne bi vodile diskusije da li decu treba vakcinisati ili ne treba. Nešto slično će nam se desiti ako i „Galenika“ postane privatna firma, bilo da se radi o Švajcarcima, Brazilcima ili nekom trećem.

Istina, fabrika ima negativni kapital od 152 miliona evra i ona se prodaje za samo jedan evro, uz uslov da se bankarima kojima se duguje 75 miliona evra da im se taj dug otkupi za 25 miliona evra. Novi vlasnik će dovesti svoj menadžment i od „Galenike“ će napraviti uspešnu firmu koja će lako vratiti 25 miliona evra bankarima. Međutim, profit koji će ta firma uzimati, neće ići u Srbiju. Profit će ići ili Švajcarcima ili Brazilcima ili nekoj trećoj firmi. Mi imamo menadžere, menadžere koji su se odlično pokazali, kao npr. gospodin Babić iz „Hemofarma“, ne favorizujem ga, navodim ga samo kao primer, ima i drugih koji su, sigurna sam, kadri da „Galeniku“ postave na noge kako bismo mogli sačuvati našeg jedinog i najvećeg proizvođača lekova.

Dakle, moja pitanja su sledeća, prvo – zašto prodajete „Galeniku“? Da li ste svesni da će Srbija potpuno ostati bez domaće farmaceutske industrije? Da li ste svesni da nas time gurate u totalnu farmaceutsku zavisnost od stranaca i stavljate nas u poziciju konzumenta koji ni o čemu ne odlučuju, ni o onome šta Srbiji treba od paleta lekova, niti o cenama lekova, jer kada imate domaću proizvodnju onda se možete preko ministarstava i preko javnosti nekome obraćati, a u ovom slučaju ne možete da se obraćate nikome? Da li ste svesni da će još više zacariti uvoznički lobi koji će bez domaće konkurencije sada onako mirno i nekritično uvoziti lekove sumnjivog kvaliteta, jer njihov cilj nije lečenje stanovništva, nego je njihov cilj brza zarada?

Drugo pitanje se odnosi na ministra inostranih poslova, gospodina Dačića i predsednika Srbije, gospodina Vučića, a tiče se statusa Humanitarnog centra u Nišu. Početkom godine ministar inostranih poslova Dačić je na jednoj sednici rekao da se pitanje Humanitarnog centra mora rešiti, bilo da se centar zatvori ili da mu se da poseban diplomatski status i rekao je da će na prvoj narednoj sednici pitati tadašnjeg premijera Vučića šta će sa tim biti. Od toga je prošlo sedam, možda čak i osam meseci, a ništa se nije desilo.

Vidim, stigla su i dva miga, doduše nisu remontovana, ali su stigla, međutim o Humanitarnom centru nema ni reči. Moje pitanje je za ministra Dačića i predsednika Vučića – šta se odlučili da uradite sa Humanitarnim centrom i kada ste odlučili da uradite to što ste odlučili da uradite?

Hvala.

Ovo je amandman koji smo mi želeli da unesemo neke promene u sastav organa upravljanja. Da pojasnim možda za ljude koji nas gledaju, to je u stvari sastav školskog odbora. Do sada je bilo tri-tri-tri, tri člana zaposlenih, tri lokalne samouprave i troje roditelja.

Pošto je sada po ovom novom Predlogu zakona predviđeno da se primat daje lokalnoj samoupravi, mi mislimo da je to jako loše, jer lokalna samouprava dobija najviše članova, a i roditelji i zaposleni dobijaju manje. Mislimo da to vodi u politizaciju i u jačanje demokratskog kapaciteta jednog društva.

Mi smo predložili ovim amandmanom da četvoro iz školskog odbora, odnosno organa upravljanja, čine zaposleni u školi, da su troje roditelji, a da je samo dvoje iz lokalne samouprave. Zašto samo dvoje iz lokalne samouprave? Zato što je lokalna samouprava uvek vezana za politiku, a školski odbor ne treba da bude vezan za politiku.

Zna da će ovo možda naljutiti poslanike vlasti. Ja moram ovde da pomenem i ovu školu „Miletić“ u Zemunu i ljude koji tamo štrajkuju, da imamo situaciju da se zaposleni i roditelji izjašnjavaju i da oni vode glavnu reč o tome, onda bismo lako situaciju rešili i videli o čemu se radi.

Mislim da lokalna samouprava ne sme nikako da zauzima ovoliki broj ljudi u školskom odboru, jer to vodi u politizaciju škole.

Hvala, gospodine predsedavajući. Govoriću o ovom amandmanu, ali pošto imam vreme, malo ću i proširiti temu.

Pre svega, želela bih da počnem sa ovim amandmanom. Naime, zakonodavac je ovde dao predlog, odnosno Vlada je dala predlog da direktora ustanove, svih ustanova, odnosno svih škola, bira ministar. Ja sam i u svom izlaganju već govorila o tome da je to jako loše rešenje, da to vodi u jednu totalnu centralizaciju, da to vodi u jednu totalnu partizaciju školstva. Sem toga, i sam ministar će za skoro 2.000 škola u Srbiji koje postoje, na temelju onoga što mu dođe sa terena, morati da čita i da određuje ko će biti direktori, bez da te ljude uopšte poznaje.

S obzirom na to kakva je situacija u našem društvu, s obzirom da su javna preduzeća postala partijski plen, s obzirom da su mediji, naročito oni elektronski, u potpunosti partizovani, mi sada imamo i uvođenje partijskog školstva, jer potpuno je jasno da će ministar biti pod pritiskom da bira ljude koji su poslušnici vladajuće stranke ili u nekom blažem slučaju vladajuće koalicije, pa bi iz koalicije možda neko uspeo da preko ministarstva, odnosno ministra progura nekog svog direktora.

Naravno, iskoristila bih i to da ovaj izbor direktora koji vrši isključivo i samo ministar i ovu jednu opštu centralizaciju povežem i sa ovim drugim zakonom i da kažem da i Zakon o visokom školstvu vodi jednoj totalnoj centralizaciji i partizaciji, odnosno da se tu i Nacionalni savet, koji bira Vlada, trebalo bi da ga bira Skupština, potom trebalo bi da se potpuno ukine ova Agencija za akreditaciju jer imamo već akreditacionu komisiju. Zaista podozrevam da je ova Agencija za akreditaciju i smišljena zbog toga da se omogući određenim fakultetima koji ne mogu da dobiju akreditaciju da istu dobiju i da se omogući da se akredituju neki fakulteti koji mogu da služe za štancovanje partijskih kadrova koji bi imali problem da se akredituju, odnosno da upišu državne fakultete ili neke možda prestižnije i malo bolje privatne fakultete.

Zato moram da kažem da jako osuđujem istup gospodina Zukorlića prema mojoj koleginici, našoj koleginici, narodnoj poslanici gospođi Jerkov, koja je samo ukazivala na svoje podozrenje, a bila je izvređana tako da se njen doktorat na državnom fakultetu, Fakultetu političkih nauka, dovodi u pitanje. Ja se nadam da bi trebalo zaista reagovati i da bi na ovo trebalo da reaguju i nadležni.

Takođe, želim da kažem i nekoliko reči o samoj atmosferi koja je vladala ovde u ovoj Narodnoj skupštini u poslednjih nekoliko dana, ali i inače vlada takva, mada je sada kod ovih zakona nekako stvar došla do usijanja. Ne želeći da se svrstavam, kao ni moja poslanička grupa, ni na jednu stranu, ipak moram da ukažem da atmosferu diktira većina. Da većina nije postupala ovako kako je postupala i da oni koji vode Skupštinu nisu postupali ovako kako su postupali, ovakva atmosfera se nikada ne bi izrodila.

Takođe, želim da ukažem i na jednu strahovitu manipulaciju kojoj je pribegao, izgleda, frontmen vladajuće koalicije, odnosno vladajuće Srpske napredne stranke, a to je gospodin Marijan Rističević, koji je ovde podneo skoro 300 amandmana, mislim da je nekih 290 amandmana, da bi ih onda sve povukao, što nije ništa drugo nego jedan najobičniji manevar, da se na taj način potroši povlačenjem vreme za diskusije.

Ja sam koristila, gospodine predsedavajući, svoje vreme u vezi sa temom. Možda je malo teško samo u vezi sa temom koristiti to vreme, pogotovo kada ste vi dali ljudima koji su bliski režimu ili koji su iz vladajuće koalicije da koriste svoje vreme kako god su hteli i da govore o čemu i o kome god su hteli.
Jasno je potpuno da će se ova diskusija vrlo brzo prekinuti, da će se pristupiti glasanju i da mnoge stvari neće biti razjašnjene.
Ali, pošto vidim da mi preti opasnost da mi uzmete reč, rekla sam dovoljno i hvala na pažnji.

Hvala, gospodine predsedavajući.
Htela bih da odgovorim gospodinu Zukorliću na to da su Bošnjaci u Raškoj oblasti, kako ja volim da kažem, iako naravno uvažavam i naziv Sandžak, više volim Raška oblast, jer ja sam Rašković…

Hvala.

Htela bih u ime naše poslaničke grupe da kažem nešto o ovom našem amandmanu koji tretira uvođenje određenih odredbi Aleksinog zakona u ovaj Predlog zakona o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja. Već sam rekla da je vršnjačko nasilje izbegnuto da se upotrebljava kao termin, što naravno nije dobro, međutim, ono što mi ovde tražimo jeste pooštravanje sankcija vezano za gubitak licence za one koji su odgovorni jednim delom i za pojavu tog vršnjačkog nasilja.

Moram da podsetim građane Srbije, a i vas ovde sve u sali, da je razredna starešina pokojnog dečaka Alekse pravdala i pokrivala one koji su ga maltretirali i koji su na neki način doveli do njegovog samoubistva. Ta gospođa, ta žena koja je prosvetni radnik, ne samo da nije sankcionisana, nego je ona i napredovala i ona je danas edukator. Ona je danas edukator prosvetnih radnika.

Da se ovo ne bi ponavljalo, naša poslanička grupa smatra da tu moramo da budemo zakonski veoma strogi da bi predupredili ovakve tragične događaje i da bi smrt malog Alekse imala neki smisao, ako se uopšte može govoriti o smislu smrti jednog deteta.

Hvala, gospodine predsedavajući.

Ovim amandmanom smo želeli da ispravimo jednu vrstu nepravde i diskriminacije koja se sprovodi prema veroučiteljima. Pokušali smo da popravimo njihov radno-pravni status. Naime, veroučitelji zasnivaju radni odnos sa školom u trajanju od 12 meseci, i to se ponavlja svake godine. Ti ljudi, mladi ljudi, a njih je 1500 u ovoj državi, a to znači 1500 porodica, ne mogu da žive normalno, ne mogu da uzmu kredit ni za šporet, a kamoli neku vrstu ozbiljnijeg kredita. Ta vrsta stalne nesigurnosti svakako nije dobra ni po čije nerve.

Ono što smo mi predložili jeste da se sa njima zasnuje neka vrsta probnog radnog odnosa u trajanju od 12 meseci, tako da i škola, i verska zajednica ili crkva mogu jasno i dobro da vide kakav je taj veroučitelj, odnosno kakva je on osoba, da li on tu nastavu radi onako kako bi trebalo i da posle toga ti ljudi imaju pravo da zasnuju stalni radni odnos.

Ponavljam da je velika šteta i da je velika nepravda da se ljudi, bilo koji, pa i veroučitelji, drže u ovakvom jednom statusu, kao čardak ni na nebu ni na zemlji, i da se vrši jedna trajna diskriminacija prema njima i od njih pravi neka vrsta prosvetnih radnika drugog reda.

Samo želim da kažem da držimo ministra za reč što se tiče, ne samo ovoga, ali u ovom slučaju ovog pitanja.

Hvala gospođo predsednice.

Gospodine ministre, poštovani članovi Ministarstva, dame i gospodo narodni poslanici, najpre ću nešto reći o Zakonu o visokom obrazovanju. Ovaj zakon je delimično rezultat kompromisa između akademske zajednice i samog Ministarstva, i ljudi koji su i pisali i predlagali ovaj zakon svakako jesu imena koja izazivaju respekt. Međutim, s druge strane imamo jedan veliki deo akademske zajednice koja je jako nezadovoljna ovim zakonom i smatra da ovaj zakon, u stvari, ojačava upravljačka prava Vlade i Ministarstva, a nikako ne radi ni na autonomiji univerziteta, a isto tako na neophodnim reformama.

Prvo bih dala primedbu o autonomiji univerziteta. Naša poslanička grupa misli da je autonomija univerziteta ugrožena ovim zakonom, i to zbog sledećeg. Naime, znamo da je Nacionalni savet jedno od ključnih tela u akademskoj zajednici, u strateškom promišljanju univerzitetskog rada i programa i nju sad bira Vlada. Znači, trebalo bi, mi smo dali i kao grupa amandman, da Nacionalni savet bira Skupština. Ukoliko bira Vlada, naravno da će Vlada birati ljude koji su bliži njenoj političkoj opciji, tako da bi tu moglo da dođe do zloupotreba, odnosno do gubitka autonomije.

S druge strane, uvodi se i Agencija za akreditaciju. Mi imamo već komisiju – akreditacionu komisiju koja radi kako radi. Agencija za akreditaciju ovim postaje još jedan instrument Vlade i dovodi u opasnost autonomiju visokog obrazovanja.

Rekla bih nešto i o članu 93. gde se govori o produženju radnog veka. Dobro je da se ide u penziju sa 65 godina i da mogu profesori, koji su vrlo značajni za svoju sredinu, da produže svoj radni vek za godinu ili maksimalno za dve. Ova mogućnost daljeg igranja produžetaka sve do 70. godine nije dobra. Znam da u Rusiji i u Sjedinjenim državama profesori mogu da rade i preko 70 godina, ali to su sasvim drugačije organizovana društva nego što je naše. Mislim da kod nas uz ovaj odliv mladih ljudi, koji se dešava svake godine, a 2016. godine je nama otišlo iz zemlje 70.000 mladih ljudi, ukoliko mi budemo držali, produžili vek i napravili neku vrstu, dozvolite mi da kažem, gerontokratije, to mogu da kažem jer i ja imam već preko 60 godina, mislim da mladim ljudima treba omogućiti da napreduju, jer neko ne može da bude biran iz asistenta u docenta, ukoliko se ne stvori mesto, ono će se stvoriti ako je docent biran u profesora, a profesor koji drži tu katedru je otišao u penziju. Naravno da treba poštovati veliko iskustvo i rad starijih kolega i na neki drugačiji način, drugi način ih uključiti u rad univerziteta, ali ne na ovakav način.

Pošto sam ja i sama profesor na Visokoj školi strukovnih studija, moram nešto da kažem i o strukovnim specijalistima. Naime, smatramo da je strukovnim specijalistima učinjena nepravda, jer oni su do sada dobijali diplomu drugog stepena, a sada su degradirani na diplomu prvog stepena, što nije dobro, jer nijedna degradacija nije dobra, a sem toga, oni su degradirani i biće degradirani finansijski. Molila bih da se njihov profil, radni profil kod strukovnih specijalista uskladi sa nacionalnim okvirom kvalifikacija, jer to nije sasvim i kod svih struka usklađeno.

Ovo je jako važno da se ovaj problem reši. Dali smo amandman s tim u vezi, jer moram da kažem da 36% od ukupnog broja studenata čine strukovni specijalisti. Znači, to je jedan vrlo veliki broj ljudi.

Ovde bih citirala profesora Kovačevića, bivšeg rektora Beogradskog univerziteta, koji je imao primedbe na model finansiranja i koji kaže da nema odgovora na pitanje – odakle pare i ko će te pare da da? Profesor Ivić, koji nije moj muž, odmah da se razumemo, da ne ispada da ja sad tu nešto, nego je čuveni profesor sa psihologije i, takođe, akademik Teodorović smatraju da ovaj zakon u stvari više radi na upravljanju sistemom, a ne na reformama i da nedostaje jedan jako veliki deo pravih, suštinskih reformi obrazovnog sistema, a naročito visokog obrazovanja. Akademik Teodorović, koji je inače šef Odbora SANU za visoko obrazovanje smatra da će srpski univerziteti ostati organizovani mnogo lošije i potpuno drugačije nego što su to univerziteti u visoko razvijenim zemljama koje bi nama trebalo da budu uzor.

Meni se čini da je cela grupa privatnih univerziteta nekako ostala van ovog sistema, pa me interesuje kakvi su vaši stavovi oko toga.

Osvrnula bih se još i na član 138. koji tretira Prištinski univerzitet, odnosno teritoriju Kosova i Metohije. Volela bih da ministar objasni, odnosno da mi odgovori o čemu se ovde radi, jer ovde se govori da će se postupati u skladu sa Rezolucijom 1244, ne pominje se Ustav Srbije i, naravno, postoji podozrenje da je ovo jedna priprema da se albanske diplome lakše priznaju, a na šta se Srbija već obavezala, ali isto tako jedna priprema da se lakše država oprosti, da tako kažem, odnosno pod Prištinu stavi Prištinski univerzitet koji je izmešten sada u Kosovsku Mitrovicu.

Na kraju, pomenula bih da ovde nema ni reči o rangiranju naših univerziteta. Mi rangiramo studente kada se upisuju na fakultet, rangiramo ih onda kada polažu ispite. Vrlo nam je stalo do toga kakav će biti, kakav je rang Beogradskog univerziteta na Šangajskoj listi i ponosimo se što smo univerzitet u regionu koji je na 300 mestu Šangajske rang liste na koju nije lako doći.

Međutim, kada bi me neko pitao od stranaca ili kada bi me neko pitao od naše dece koja se ovde upisuju – koji je bolji univerzitet, Novosadski ili Niški, ja ne bih umela da kažem, a da za to zaista postoji supstancijalno nešto što će to i kvantitativno da pokaže, koji je bolji od ta dva univerziteta zato što mi nismo sproveli rangiranje naših univerziteta. Mislim da to rangiranje i zakonski mora da bude obuhvaćeno.

Što se tiče ovog drugog zakona, odnosno Nacrta zakona o osnovama sistema vaspitanja i obrazovanja, za razliku od ovog Zakona o visokom obrazovanju, koje je, kao što sam već rekla, negde plod jednog delimičnog dogovora između ministarstva i akademske zajednice, neka vrsta kompromisa, ovde izgleda po onome što sam čula i od profesora Lipkovskog, ali i od drugih predstavnika akademske zajednice, nije bilo suštinskog kompromisa. Praktično, većina ljudi koje sam konsultovala čitajući ovaj zakon, a i čitajući ga sama negde, imala sam utisak jedne strahovite centralizacije koju sprovodi ministarstvo.

Sve je sada u rukama ministarstva, tačnije u rukama ministra i moram da napravim jednu digresiju. Ovaj Zakon o BIA koji se najavljuje takođe daje jako velike ingerencije direktoru BIA. Znači, glavi kako ministarstva, tako i BIA, odnosno takvih organizacija daju se čini mi se prevelike ingerencije, što svakako ne može spadati ni u odbranu, niti u iskazivanje demokratije i demokratske volje.

Pre svega, kada pogledamo šta se dešava sa Nacionalnim prosvetnim savetom, on je praktično rekla bih demontiran od svojih ovlašćenjaa. Naime, da za naše gledaoce kažem da je Nacionalni prosvetni savet institucija koja postoji u srpskom društvu 150 godina i nju su činili i ministar i najsjajniji profesori tog vremena i Prosvetni savet je davao saglasnost na nacrte zakona i on je usaglašavao i nastavne programe. Međutim, danas on više ne daje saglasnost na nacrte zakona, ne usaglašava nastavne programe, on danas daje samo mišljenje, a znamo da mišljenje nije obavezujuće.

Dalje, što se tiče te centralizacije, imamo opet ulogu ministra gde ministar de fakto i de jure bira direktore 2.500 škola u Srbiji, naravno na temelju dokumentacije koju dobije. Možda, gospodine ministre, ne znam da li ćete stići bilo koji drugi posao da radite, osim da čitate tu dokumentaciju i da određujete ko će biti direktor škole. Naravno, podozrevamo da ovakva vrsta centralizacije i praktično poslednju reč koju daje ministar i mogućnost da on potpuno promeni odluku školskog odbora i bilo kog drugog odbora ili tela ne vodi u izboru najboljih kadrova, nego vodi u izbor najpodobnijih i najposlušnijih kadrova, što naravno nije dobro i uvodi jednu veliku političku dimenziju u obrazovanje, a mislim da politička dimenzija mora da bude odsutna iz obrazovanja, kao što treba da bude odsutna i iz medicine, iz kulture itd.

Imamo sada primer ove zemunske škole u kojoj roditelji štrajkuju i vi ste tu sa dosta tvrdim stavom i može se lako desiti da od ovih 2.500 škola recimo 10% roditelja ili zaposlenih bude jako nezadovoljno i onda ćete imati, imaćemo svi mi zajedno problem da se u 250, 300 ili možda 500 škola štrajkuje, jer ljudi nisu zadovoljni sa izborom direktora.

Mi u srpskom društvu imamo tri značajne institucije – to je Nacionalni prosvetni savet, to je Zavod za unapređenje obrazovanja i vaspitanja i Zavod za vrednovanje kvaliteta obrazovanja, koji takođe gube svoju snagu i tu je ministar mnogo iznad njih i sve odluke koje oni donesu ministar može da obori i da imenuje svoju komisiju i da još, po ovome što sam videla, naplati za rad te komisije iz budžeta ovih dotičnih zavoda, što naravno nije dobro i što stvarno, rekla bih, da se malo našalimo, spada u jednu pravu centralističku bajku.

Što se tiče samih veza visokog obrazovanja i srednjeg i osnovnog obrazovanja, tu kao da su te veze prekinute. Naime, nisam videla u zakonu da ljudi sa recimo sa Matematičkog fakulteta ili Katedre za istoriju imaju mogućnost da utiču na programe, imaju uvid u programe koje će deca učiti u osnovnoj školi ili u srednjoj školi, a oni su ipak te perjanice dotičnih nauka, dozvolićete mi da je to ipak univerzitet, a ne profesori, odnosno nastavnici u srednjoj i osnovnoj školi. Znači, mi ostajemo tu sa jednom centralizacijom i sa nedostatkom stručne kontrole, što je takođe loše.

Mislim da treba povesti više računa o izuzetno nadarenoj deci i više povesti računa o školama od izuzetnog značaja, kao što su Filološka gimnazija, Matematička gimnazija, gimnazija sa dvojezičnim odeljenjima i Sportska gimnazija takođe i to nekako više negovati.

Ono što bih na kraju želela da kažem jeste da bi bilo dobro, a mi smo to amandmanski i tražili, da se nađe način da se Aleksin zakon inkorporira u sam zakon tako da, samo da izađe Šešelj, pošto je on navikao valjda da bude na farmi i u psihijatrijskog bolnici, pa se tako ponaša i ovde pravi to isto.

Smatramo da zaista treba na jedan način ispoštovati ne samo smrt tog deteta, jer smrt tog deteta treba da nam posluži kao prevencija svake druge smrti, dečije smrti koja bi zbog vršnjačkog nasilja, koje nije pomenuto kao termin na 160 strana ovog zakona, trebalo bi da se nađe mesto i za to. Hvala vam na pažnji.

Hvala, gospodine predsedavajući.

Pažljivo smo saslušali sve diskutante, naravno i ministra i njegovu diskusiju. U najboljoj nameri želim da kažem da je zakon koji se donosi, odnosno izmene i dopune, palijativnog karaktera. Mi ovim nećemo rešiti, nažalost, suštinsko pitanje rasprodaje i rasparčavanja srpskih oranica, a samo ćemo stvoriti određene probleme ljudima iz naše dijaspore.

Zato ja plediram i ponavljam da se razmisli još jednom, jer smo već probili rokove. Znam da je za bilo kakvu izmenu sporazuma potrebno da bude i drugi akter, a to je EU, da probamo da razgovaramo sa EU i da vežemo, da sada ovo zamrznemo i da vežemo prodaju zemlje za ulazak Srbije u EU. Ukoliko Srbija uđe u EU, treba onda 10 godina još, uz određene restrikcije, da prođe i tada možemo pristupiti prodaji zemlje. Ukoliko Srbija ne uđe u EU, što je moja želja kao evroskeptika, tada se zemlja neće prodavati.

U međuvremenu, naravno, i ministarstvo i Vlada, bilo ova ili bilo koja druga koja posle dođe, biće vlasna i imaće i motiv da podiže srpsko selo, da podiže srpsku poljoprivredu koja je ugrožena. Naša strateška privredna grana treba da bude poljoprivreda, nju treba da osnažujemo, selo treba da osnažujemo, a ovakvim palijativnim postupcima i palijativnim donošenjem zakona to nećemo uraditi, a mislim da to nije prava intencija.

Hvala gospodine predsedavajući, uvaženi gospodine ministre, uvaženi gosti, poštovane koleginice i kolege narodni poslanici, iako je ovaj problem sa prodajom zemlje, odnosno oranica strancima nešto što se vuče već godinama, da ne kažemo punu deceniju, ipak njegovom rešavanju smo, eto prišli u minut do 12 jer znamo da se rokovi približavaju i da je rok za primenu 1. septembar 2017. godine, a to je za nepunu nedelju dana.

Odmah da kažem, da je potpisivanje SSP bilo velika greška i ta greška je učinjena i to znam ja, i to zna i uvaženi ministar sa kojim sam bila zajedno u istoj stranci i protiv potpisivanja SSP kada se to dogodilo. Međutim, tu grešku ova vlast je imala priliku da ispravim i to je imala dosta godina da ispravi od 2012. godine, pa onda 2013. godine pre nego što je sporazum ratifikovan, pa i posle ratifikacije SSP takođe je bilo prilike da se to uradi.

Mi stojimo pred usvajanjem ovih promena, ovog Zakona o poljoprivrednom zemljištu, a da prethodno nije održana javna rasprava, a to je poljoprivredno zemljište jeste prirodni i državni resurs ako hoćete od izuzetnog visokog značaja. Javne rasprave nije bilo, tako je odlučeno. Nismo smo čuli zašto je tako odlučeno. Znamo da ako se neki sporazum menja, da onda tu treba da budu uključene sve strane pa tako i EU, ne znamo šta je na to rekao Brisel. Mene kao evroskeptika ne boli mnogo glava što je rekao Brisel, ali neko ko kao nekoga ko drži do institucija i drži do vladavine prava jako mi je važno i šta je druga ugovorna strana tog ugovora sa kojim se ne slažem, ali ipak koji je tu, rekla sada kada će ove promene biti izvedene.

Da podsetim, mi smo se kao država nakon ratifikacije sporazuma 2013. godine obavezali da ćemo u naredne četiri godine citiram postepeno uskladiti svoje zakonodavstvo sa evropskim, kako bi sa strancima omogućio isti tretman domaćim kupcima, vidimo da se to sad menja, a ne znamo šta se dešava, ne znamo šta stoji iza cele ove priče.

Vidimo da ima jako puno restrikcija u kupovini zemlje za strane državljane. Ne mogu o tome da oponiram zato što mislim, lično, da zemlju strancima zaista ne treba predavati uopšte ili da ukoliko ipak Srbija uđe u EU treba onda da vežemo prodaju zemlje strancima za eventualni ulazak Srbije u EU, pa onda još plus deset godina, da ostavimo to, u međuvremenu naravno i referendum i sve ono što bi trebalo u nekoj zemlji koja drži do vladavine prava da se desi.

Mislim, da se ovim izmenama rešavaju palijativno određene stvari. Mi stavljamo branu i restrikcije ka jednoj populaciji, odnosno jednoj grupaciji koja i nije naročito zainteresovana, od koje nam ne preti neka velika opasnost, ali onaj ili ono od čega nam opasnost nam zaista preti to su velike strane kompanije. Te velike strane kompanije su do sada pokupovale 20 hiljada hektara zemlje, to je takođe greška. Tu grešku ne treba ponavljati, nju ne treba nikako produbljivati. Zato mislim da je trebalo da se prvo pozabavimo tom mogućnošću kupovine, odnosno prodaje zemlje strancima, odnosno velikim stranim kompanijama.

Mi smo već sada, evo u Beogradu, videli to doduše nije poljoprivredno zemljište, ali jeste zemljište, „leks specijalis“ koji je izvukao iz Grada Beograda jednu određenu kvadraturu vrlo značajnog terena. Iminentno je, odnosno postoji opasnost prodaje PKB. Poljoprivedni kombinat Beograd zauzima po svojoj kvadraturi jednu trećinu opštine Palilula koja je jedna od pet najvećih opština u Srbiji. Znači, neko sutra može tu njivu, ispred kuće, što bi rekli seljaci, da proda i da mi ostanemo i bez tog velikog dela zemljišta, odnosno plodne zemlje koja hrani ceo Beograd.

Mislim da bi bilo dobro da smo se osvrnuli na uporedna rešenja i da smo išli ka reviziji tog dela SSP, ako ga već nismo suspendovali. Kako je uradila Hrvatska? Hrvatska je stavila moratorijum sedam godina i onda ga je produžila na još četiri. Slovačka, takođe, sedam godina produžila je za još tri ili četiri godine. Poljska je stavila moratorijum, prelazni period od devet godina, produžila je za još tri godine. Najradikalnija je u svemu tome bila Mađarska koja je Ustavom zabranila prodaju zemlje strancima iako je punopravna članica EU.

Restrikcije u ovom zakonu koje se javljaju vidimo, one su velike i čak se javlja i to, predviđeno je i to da ukoliko ta dva hektara zemlje stranac želi da kupi nakon što je deset godina se bavio poljoprivredom, boravio u nekom mestu, tu može da se pojavi država sa pravom preče kupovine, ja protiv toga nemam ništa, ali tu imamo jednu koliziju, da ne kažem konfuziju. Imamo tu u stvari primenu državnog intervencionizma, mislim da se to tako zove, protiv toga ja nemam ništa, a sa druge strane kada se radi o Zakonu o privatizaciji, o mogućnosti da te velike strane kompanije kupuju ogromne hektare, desetine, stotine pa i hiljade hektara terena, tu imamo primenu u stvari nečega što se zove liberalni kapitalizam, tako da tu imamo dva zakona koja u jednom delu tretiraju istu materiju, imamo dva potpuno različita ideološka koncepta.

Mislim da su ove promene koje su donesene ovim zakonom u stvari urađene da se malo umiri unutrašnja javnost, jer ljudi, pogotovo poljoprivrednici bili su vrlo onako uzbuđeni i nezadovoljni ovom prodajom zemlje strancima. Znamo da su vojvođanski poljoprivrednici protiv prodaje zemlje strancima i oni procenjuju, recimo, da će lokalne samouprave barem jednu trećinu zemljišta dati samo jednom kupcu. Oni ne žele amandmane, nego žele da ovaj zakon bude povučen. Tako, recimo iz Lige paora, poručuju da nije fer i nije u redu da 30% zemljišta, državnog zemljišta bude u jednoj lokalnoj samoupravi dato samo jednom kupcu i tu dolazimo do prostora za manipulaciju, do prostora za korupciju koji nije definisan ovim zakonom i tu nije bog zna šta urađeno.

Zašto sam ja protiv prodaje zemlje strancima. Tu ću izneti neke podatke. Između poslednja dva popisa poljoprivrede od 1960. do 2012. godine, raspoloživo poljoprivredno zemljište u Srbiji, koje uključuje Vojvodinu i centralnu Srbiju, je smanjeno različitim prenamenama, bilo da je postalo šumsko područje, bilo još više da je postalo građevinsko zemljište za 1,5 milion hektara, ponavljam za 1,5 miliona hektara.

Poslednju poznatu prenamenu, evo imao ovde u komšiluku u slučaju IKEE. Stručnjaci kažu da se sa jednog hektara može prehraniti pet ljudi, to znači 20 ari po stanovniku. Dakle, sa ovog prenamenjenog poljoprivrednog zemljišta moglo je da se prehrani 7,5 miliona stanovnika. Danas to više ne može. Šta to znači? To znači da Srbija ne može da kaže više da je ona bogata poljoprivrednim zemljištem.

Prema popisu poljoprivrede iz 2012. godine raspoloživo poljoprivredno zemljište čini manje od polovine ukupne teritorije, a ono čini 49,08%, a u 46 opština od ukupno 166 opština, ima manje od 20 ari raspoloživog poljoprivrednog zemljišta po stanovniku. To je taj problem, veliki problem, oko daljeg arčenja našeg državnog i rekla bih, vitalnog resursa za preživljavanje Srbije.

Pored ovog, moramo da znamo, da po onim podacima koje ja imam, srpski poljoprivrednici još nisu počeli da koriste niti jedan jedini evro cent od 175 miliona evra koji su odobreni iz budžeta EU za poboljšanje konkurentnosti poljoprivrede i ravnomerniji razvoj ruralnih područja, a to znači, da od ukupnih 631.522 poljoprivredna gazdinstva je prosečno namenjeno 39,06 evra po gazdinstvu za lečenje konkurentnosti. Ovaj podatak govori sam o sebi i o EU.

Predlažem vam još jednom, da svi zajedno razmislimo i da ovaj Zakon o prodaji zemlje strancima vežemo za eventualni ulazak Srbije u EU i 10 godina posle eventualnog ulaska, onda tu zemlju uz restrikcije, naravno, prodajemo strancima.

Lično smatram da zemlju kao resurs, ni u saksiji, ne treba strancima prodavati. Zašto tako mislim? Ne zato što spadam u neke ksenofobične ili zadrte ljude, nego zbog toga što, recimo za stvaranje jednog santimetra zemljišta u prirodi u zavisnosti od geološke podloge potrebno je 1000 do 25.000 hiljada godina. Za stvaranje novih 20 santimetara obradivog zemljišta, koliko se uobičajeno ore za ratarske useve, potreban je period od 20.000 do 500.000 godina, odnosno epohe života 267 do 6.667 generacija, ako uzmemo da je prosečni životni vek 75 godina, a toliko otprilike u Srbiji i jeste.

Zato vas molim, gospodine ministre i uvaženi narodni poslanici, razmislimo još jednom o mogućnosti da se ovaj zakon veže uz eventualni budući ulazak u EU i uz restrikcije i uz odlaganje koje bi bilo. Ako uđemo u EU, onda ćemo tako postupati, a ako ne uđemo, zemlju nećemo prodavati i ona će i dalje ostati naša. Hvala.

Gospođo predsednice, dame i gospodo narodni poslanici, kandidati za ministre, gospođo Brnabić, vi ćete verovatno već od sutra sedeti u stolici Nikole Pašića, doduše njemu i drugima Domanović je posvetio onu satiru „Vođa“. Dakle, sve što budete govorili, sve što budete radili ići će apsolutno na vaš obraz ali isto tako i na obraz Srbije.

Pre svega moram da vam zahvalim što je vaš ekspoze trajao samo nešto više od sat vremena za razliku od ekspozea vašeg prethodnika koji je trajao prošle godine, pre deset meseci, šest sati da bi on bio šest meseci formalno premijer. Ja se nadam da ćete vi biti premijer duže, ne zato što se izbora plašim, nego zato što mislim da je Srbija umorna kako od marketinga gde ste vi stručnjak, tako isto i od izbora, pa da vidimo šta možete da uradite.

Odmah da vam kažem, da naša poslanička grupa, NS Pokret za spas Srbije neće glasati za vas i za vaš kabinet. Pre svega, mi smatramo da vas vaš dosadašnji angažman nekvalifikuje za ovo mesto predsednice Vlade. Vi nikada niste učestvovali na izborima i nemate izborni legitimitet. Sav svoj izborni legitimitet vi crpite od gospodina Aleksandra Vučića, a meni se čini da ste vi to pre neki dan čak i sami rekli gostujući na „Pinku“.

Vi takođe govorite o tome da će ovo biti Vlada kontinuiteta i politika kontinuiteta i to ste rekli i u ekspozeu, a naravno govorili ste o tome kako ste eto došli u jednu užasnu situaciju, jako loš ambijent od prethodnih vlada. Ja vam savetujem da se oko tog lošeg ambijenta prokonsultujete sa svojim sadašnjim koalicionim partnerima, gospodom iz SPS koja su u kontinuitetu bila, bezmalo u svim prethodnim vladama.

Što se tiče samog vašeg odabira vašeg kabineta, odnosno odabira ministara, vidimo da su ostali praktično više-manje svi ministri u Vladi, iako mnogi od njih nemaju dobre rezultate, nemaju nikakve rezultate. Vidimo da je napravljena jedna rokada i da su uvedena ministarstva, odnosno ministri bez portfelja. Vrlo je neobično da mi saznajemo, recimo za jednog ministra bez portfelja nakon što smo završili raspravu o Zakonu o ministarstvima. Naravno, ne mora, on po zakonu ne mora da bude pomenut tu, ali bi bilo pristojno i dobro da je bilo pomenuto da će biti i taj ministar.

Pre svega, postavljam jedno retorsko pitanje, a to je šta vas kvalifikuje da budete predsednica Vlade? Pre svega, da krenemo od vašeg školovanja. Videla sam, vi ste završili fakultete u inostranstvu i to je lepo, ja zaista nemam ništa protiv toga. Međutim, recimo, vaš univerzitet Hul je na Šangajskoj listi rangiran negde između, videla sam na internetu, između 600. i 800. mesta, dok je Univerzitet u Beogradu rangiran na 401. mestu. Prema tome, niste završili Ivy League, kao genije iz Jejla, gospodin Krstić, koji je bio glavna uzdanica Aleksandra Vučića, a on je, eto tako, od glavne uzdanice potonuo u crnu rupu, u totalni mrak i niko više ne zna šta se s njim desilo.

Vi ste u Vladu ušli pre nešto manje od godinu dana. Nekoliko meseci pre ulaska u Vladu javnost je saznala za vas, jer je bio neki skandal između firme u kojoj ste vi radili i između kuma gospodina Vučića, tadašnjeg predsednika Vlade. Vi ste tada stali na stranu kuma. Ja ovo nisam saznala od „radio – Mileve“, nego je o tome izveštavao i pisao KRIK, koji je pre neki dan dobio za svoje izveštavanje prestižnu svetsku nagradu.

Što se tiče samih vaših postignuća u okviru ministarstva koje ste vodili, tu takođe nismo ostali naročito impresionirani. Videli smo da ste sada dobili čestitku od Fiskalnog saveta, odnosno rečeno je da Vlada jedan strahovit dug koji su lokalna samouprava, gradovi i opštine napravili i on negde može da parira i državnom dugu, a prednjači Kragujevac, koji je pred bankrotom.

Takođe ste i sami priznali da ste pristali na to da se nelegalno zaposleni jedan određeni broj ljudi koji su, govori se o broju od 5.380, a novinar Cvejić je na sudu dobio informaciju da je to otprilike oko 9.000 ljudi, iako znamo da je zapošljavanje bilo zabranjeno, a to je bilo uglavnom partijsko zapošljavanje.

Naravno, i sami ste rekli da nemamo veliku, ali imamo neefikasnu državnu upravu. To moram da priznam da je korak ka promeni određenih stavova. To ćemo saznati vrlo brzo, jer će ipak biti vaša dirigentska palica, a to će ministarstvo voditi gospodin Ružić iz SPS.

Dakle, sva je prilika, gospođo Brnabić, da ste vi na ovo mesto dovedeni zbog toga što je vašem prethodniku ustvari došlo, hajde da tako kažem, što je on spoznao da je došlo vreme isporuke onih silnih obećanja koje je dao, da su dugovi došli na naplatu. On je, po našem mišljenju, pobegao na predsedničku funkciju i tu je doveo vas.

Vas čekaju bolni i teški rezovi, politički, ekonomski i socijalni.

Svojim ekspozeom, moram da vam kažem, niste me ubedili ni u šta. Vaš ekspoze je lišen vizije i svesti o stanju u zemlji. Niste u tom ekspozeu rekli niti jednu jedinu reč, niti upotrebili reči kao što je sloboda, kao što je demokratija, kao što je vladavina prava, poštovanje institucija, i naravno, ono što je rak rana ovog društva, o slobodi medija, o tabloidizaciji društva koja je zacarila i borbi protiv tabloidizacije društva niste progovorili ni jednu jedinu reč, a pogotovo ne o slobodi medija.

Vi ćete biti suočeni i sa teškim i političkim izazovima i ekonomskim izazovima i socijalnim izazovima.

Što se političkih izazova tiče, pre svega to je pitanje KiM. To ne kažem ja, to kaže svako onaj ko dođe da razgovara u ovoj zemlji, jer svako ceni postavljanje spoljno-političko, a i unutrašnjoj u Srbiji po tome kakav je odnos prema KiM.

Još od 2008. godine, svima nam je jasno i svi smo svedoci, da se bez uvijanja Srbiji stavlja do znanja da bez priznanja Kosova, bez međusobnog uspostavljanja dobrosusedskih odnosa, kao psihijatar vam dobro stojim i kažem da ne možemo da

imamo dobrosusedske odnose sami sa sobom, jer onda nešto sa nama nije u redu. Znači, bez tih tzv. dobrosusedskih odnosa sa Kosovom mi ne možemo dalje da napredujemo u EU, a vama je ovde tema i tako ste i počeli svoje izlaganje, da je EU par ekselans, odnosno glavni cilj, glavni strateški cilj vaše Vlade i vaše politike.

Danas predsednik Srbije Aleksandar Vučić traži razgovor o Kosovu. Međutim, gazi se evo peta godina od potpisivanja Briselskog sporazuma. Ima sedam meseci kako je dat državni pozivni broj, kako je isporučena imovina Srba na Kosovu, države Srbije, bolje rečeno, albanskoj strani.

Međutim, vi ćete, gospođo Brnabić, biti ta koja će biti poslata da se rukuje i da razgovara sa Haradinajem, a drugi će pokazivati svoje čiste ruke, koliko god vi u svom ekspozeu govorili o tome da ćete se mnogo oslanjati na predsednika gospodina Vučića.

Što se tiče same EU, vi znate da smo mi evroskeptici, da se zalažemo za raspisivanje referenduma, pa da odmah bude jasno u kom pravcu naša država želi da ide. Vi taj referendum i mogućnost da se ispita volja naroda niste pominjali u svom ekspozeu, a niste rekli ni, recimo, kako ćete se postaviti oko određenih poglavlja, recimo, mislim da je Poglavlje 29 ovo o kome se govori o carinama, gde na kraju piše da ćemo mi ipak morati da ukinemo onaj ugovor o slobodnoj trgovini sa Ruskom Federacijom i sa drugim zemljama sa kojima imamo ugovore o slobodnoj trgovini.

Dalje, pitanje koje je par ekselans političko, a ja vas molim da ovo saslušate, jer bih volela da dobijem, gospođo Brnabić, direktan odgovor na ovo pitanje, jer vi kao predsednica Vlade sutra morate imate odgovor na ovo političko pitanje, jeste – kako ćete se postaviti prema statusu zaposlenih Ruskog humanitarnog centra u Nišu? Da li ćete tim ljudima dati diplomatski status onakav kakav ni više ni manje imaju vojnici NATO pakta ili nećete? Ja očekujem da vi već sada, već ovog trenutka imate jasan stav o tome.

Što se tiče ovog ekonomskog dela, tu vas je predsednik Vučić promovisao da ćete vi biti ekonomski premijer, a kao drugi premijer, politički, biće Dačić. Naravno, time je on odmah prekršio Ustav. I tu imamo mnogo pitanja na koja vi u ovom ekspozeu niste odgovorili, a to je pitanje – šta ćete de fakto raditi sa brojnim preduzećima? Šta ćete uraditi sa EPS koji proizvodi 22% manje nego prošle godine i ometa da BDP bude 3%, a nama su ta 3% potrebna da dođemo do tih famoznih, da izađemo, pre svega, iz rupe 90-ih godina, ali i da dođemo na nivo plata, kako je obećao vaš prethodnik, od 440 evra, da ne govorimo o platama od 500 evra koje se već dve godine obećavaju, a nikako da stignu.

U svom ekspozeu niste ništa rekli šta ćete konkretno napraviti da mladim školovanim ljudima date šansu. Mi smo 140. zemlja po sposobnostima da zadrži školovane kadrove, a u inostranstvu se nalazi 300 hiljada visokoobrazovanih Srba i pet hiljada doktora nauka sa doktoratima koji nisu plagijati.

Hoćete li se vi i dalje zaduživati kod MMF i na taj način od Srbije praviti koloniju? Što bi rekao gospodin Nebojša Katić, koji je jedan izvanredan finansijski konsultant, Srbin koji živi u Londonu, dobro došli u kolonijalnu budućnost, ako se ovakva politika sa MMF-om i dalje bude nastavila.

Šta ćete uraditi sa platama i penzijama i kako ćete to popraviti, jer je dato obećanje da će se plate i penzije polako vratiti na onaj nivo od prethodnog otimanja, od pre 2,5 godine?

Ovo zaista jeste Vlada kontinuiteta, jer je Vlada Mirka Marjanovića u kojoj je vaš prethodnik bio ministar, dugovala 20 plata i penzija. Vlada u kojoj je on bio predsednik Vlade je otela ljudima deo plata i penzija i na vama ostaje sada da sve to popravljate.

Što se tiče socijalnog plana, tu vas čekaju jako veliki izazovi. Hoćete li promeniti ovaj neoliberalni Zakon o radu koji radnike pretvara u roblje? Hoćete li pomoći porodicama sa decom? Kako mislite, recimo, to doduše ima posredno veze sa socijalnim, da uključite i srpsku dijasporu? Ima tri miliona Srba koji šalju ljudima i tako pomažu na socijalni način, odnosno pomažu da ljudi prežive kraj sa krajem. Ministarstvo, recimo, za dijasporu niste otvorili. Iako tamo ima tri miliona Srba, dijaspora bi mogla i na drugi konstruktivniji način da pomogne.

Moram da vam kažem da po nalazima 30% ljudi u Srbiji živi gore od socijalnih slučajeva u Sloveniji, a 60% ljudi živi gore od socijalnih slučajeva u Nemačkoj. To znači da gimnazijski profesori, da oficiri, policajci, medicinske sestre, ljudi koji rade u kulturi žive gore nego nemačka socijala.

Vidim, što se tiče vaših kadrova, tu sam ostala malo zatečena i upitala sam se zar je moguće, recimo, da je nakon ovakvog stanja u zdravstvu, kojeg vi do doduše hvalite, ali oko skandala koji je izbio oko Niša gospodin Lončar još uvek ostaje ministar zdravlja, uprkos mafijaškim obračunima po raznima gradovima Srbije, i Savamali gospodin Stefanović ostaje ministar MUP i dalje, gospođa Mihajlović koja je zataškavala afere sa gradnjom puteva i Koridorima i ona ostaje ministarka? Vi ste promenili, rotirali ste dva ministarstva, tako da ćemo mi, ja mislim, imati sada dva ministarstva za socijalna pitanja zato što je gospodin Đorđević, koji će se sada baviti socijalnim pitanjima, mogao da se bavi socijalnim pitanjima svojih oficira i vojnika, a za gospodina Vulina, evo pišu mediji, pa, volela bih da se on izjasni o tome da li je služio vojsku.

Što se tiče ovih ministara bez portfelja, tu bih svakako rekla da je meni žao što ministarstvo za porodicu nije puno ministarstvo, nego imamo samo ministarku bez portfelja. Mi ovde imamo gospodina Krkobabića koji je nevidljivi ministar. Dobili smo novog ministra, ministra za inovacije, kao da već nemamo Ministarstvo prosvete, nauke i tehnološkog razvoja, a inovacije su zaista plod nauke i tehnološkog razvoja, i to ne bi smelo nikako da bude ministarstvo za „Proku pronalazača“.

Mi, gospođo Brnabić, nećemo glasati za vas i vaš kabinet. Danas je Vidovdan. To je dan velike slave i stradanja srpskog naroda, a mislim da je glas za vašu vladu glas za stradanje Srbije.

Hvala gospođo predsednice.

Samo bih se osvrnula na to da tražim ovu repliku jer sam pomenuta po imenu i prezimenu, od strane gospodina Rističevića, gde sam opisana, nisam pomenuta po imenu i prezimenu.

Znači, pre neki dan je vaš partijski šef govorio o tome da želi da gradi mostove među ljudima, a vi ne samo da te mostove ne gradite, nego ih spaljujete sve u 16. Na svaku stvar koju vas neko pita, makar bona fide, vi odgovarate jednim strahovitim napadom koji vrlo često nema nikakve veze sa temom.

Što se tiče onoga što je pomenuo gospodin Martinović i pitao - koji je naš politički identitet? Da li su poslanici koji sede u ovoj poslaničkoj grupi, konkretno gospodin Vukadinović, poslanici Sande Rašković Ivić i ko je Sanda Rašković Ivić, čega je ona to poslanik i koji je to moj politički kredo?

Moram da vam kažem da sam ja bila predsednika DSS i da sam i onda, baš kao i danas, zastupala potpuno iste političke stavove i da je lista koja je ušla u parlament nosila moje ime dr Sanda Rašković Ivić – Boško Obradović.

Dalje, što sam htela da kažem, apropo gospodina Rističevića, koji je blagoizvolio da me napadne u parlamentu onda kada sam bila nažalost opravdano odsutna, što je krajnje onako nisko i rekla bih ne baš mnogo viteški, moram da vam kažem da ja volim kada me Rističević napadne, jer to je…

Hvala gospođo predsednice.

Dame i gospodo narodni poslanici, 5. jula 2016. godine poslanička grupa DSS kojom sam ja tada bila predsednik, je dala predlog da se u ovom parlamentu razmatra i usvoji Rezolucija o genocidu NDH nad Srbima, Jevrejima i Romima.

Ja više danas nisam u DSS, u jednom sam drugom poslaničkom klubu, a ovo napominjem zbog toga što želim odmah da kažem da je ova jako važna i velika tema, tema patnje i genocida nad srpskim narodom, u nezavisnoj državi Hrvatskoj nad Jevrejima i nad Romima, tema koja prevazilazi politikanstvo, koja prevazilazi određene poslaničke klubove i koja prevazilazi pripadnost nekoj partiji ili nekom pokretu.

Poštovane koleginice i kolege, ovde je bila jedna potresna i sjajna izložba o Jasenovcu. Ta izložba, ja čestitam onima koji su tu izložbu organizovali, uradili, ali ona bi imala mnogo veću vrednost da ovaj parlament usvoji Rezoluciju o genocidu NDH nad Srbima, Jevrejima i Romima.

Mi smo danas dužnici žrtvama, dužnici smo našim precima, dužnici smo istini i dužnici smo budućim generacijama koje treba da se ozbiljno i naučno bave proučavanjem. Proučavanjem ove nesreće upravo zbog toga da ostane istorijski zapisano, ali ne zbog osvete nego zbog toga da se više nikada takve stvari ne ponove.

Pogledajte Jermene, koji su usvojili u svom parlamentu Rezoluciju o genocidu nad Jermenima 1915. godine i danas ta Rezolucija ide po raznim svetskim parlamentima i zna se za taj genocid nad Jermenima. Jermeni su narod koji je brojčano manji od Srba i mislimo, mišljenja sam i mišljenja je cela poslanička grupa kojoj pripadam, ali ja sam uverena da tako isto mišljenje ima većina poslanika u ovom parlamentu pa bezmalo svi da je to prilika da se sazna za srpske žrtve.

Vidite, ako putujete po svetu svi su čuli za „Mauthauzen“ i za „Dahau“ i za „Aušvic“, a nisam baš sasvim sigurna da su svi čuli za „Jasenovac“. Kažem, nikoga ne želim ovim da vređamo, ovo nije osvetnička Rezolucija. Ja pozivam narodne poslanike, jer znam kako će glasanje danas proći, da će izostati glasovi vladajuće koalicije. Molim vas, sastanimo se i učinimo tekst Rezolucije usvojiv.

Hvala, gospođo predsednice.

Gospođo ministarka, uvažena gospodo iz Ministarstva, dame i gospodo narodni poslanici, kao što su i moji prethodnici stavljali primedbe na to da smo dobili saziv sa 43, a sada je iskrsla i 44. tačka, jako je teško govoriti o svim tačkama, pa ću se ja onda skoncentrisati na prvu i drugu tačku dnevnog reda, odnosno na Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o sudijama i o njemu ću najpre govoriti.

Ovde vidimo da se skraćuje mandat predsednika sudova sa pet na četiri godine i da je moguć reizbor i da se produžava radni vek sudiji koji pored navršenih godina života može da obavlja funkciju do isteka sudijskog mandata.

Ovde je, takođe, u obrazloženju rečeno da se ovo sve radi da bi se postigla veća efikasnost. Nisam uspela da odavde razumem u čemu se ta efikasnost sastoji. Naime, imamo situaciju da ćemo produžavati radni vek sudijama koji danas sede na piramidama predmeta i po načinu na koji su, evo i tužioci, birani, mnoge sudije birane, možemo, uz moju ogradu da tu sigurno ima i časnih ljudi, zaključiti da se radi o poslušnim ljudima koji će završavati poslove za vlast, odnosno za SNS.

Što se same efikasnosti tiče, videli smo da efikasnost u određenim slučajevima postoji. Efikasnost je, recimo, pokazana izvanredno onda kada je dr Nebojša Stefanović privatnom tužbom tužio NIN, pa je onda sud vrlo brzo presudio, pa je onda sledeća instanca tu presudu oborila. Tu smo videli efikasnost.

Međutim, efikasnost, odnosno bolje rečeno neefikasnost suda mogli smo videti na slučaju „Savamale“, gde je istraga još uvek u toku, gde ne znamo ni ko su okrivljeni, iako je gospodin Vučić, premijer i predsednik, još pre godinu dana, rekao da se radi o kompletnim idiotima iz vrha gradske vlasti.

Očevidno ti kompletni idioti iz vrha gradske vlasti su se prepoznali, složili su se s tim da su kompletni idioti i nisu se naljutili, nisu tužili gospodina premijera za uvredu, tako da ni mi danas, a ni oni, nismo mogli da vidimo kakva je to efikasnost današnjih sudova.

Mi možemo menjati zakon koliko god hoćemo, međutim, ostaje jedan gorak ukus od istraživanja koje je rađeno putem anonimne ankete o tome koliko sudije u Srbiji trpe pritisak. Po toj anonimnoj anketi 44% sudija se izjasnilo da trpe pritisak. Da li se radi o pritisku koji trpe iz viših instanca sudske vlasti ili o pritiscima iz izvršne vlasti, to nije definisano do kraja, ali je nađeno da su najčešći pritisci, znači, iz viših instanca sudske vlasti i iz redova izvršne vlasti.

Mi smo takođe bili i svedoci, što se tiče čak i Ustavnog suda Srbije i taj Ustavni sud Srbije je, takođe, trpeo vrlo velik pritisak i to od samog predsednika Republike, koji je prvo otezao s tim da se izjasni u vezi sa Briselskim sporazumom, i još u vezi sa mnogim drugim stvarima, jer, navodno, eto treba da malo sačeka dok se ne usvoji Ustavni zakon. Znači, to je jedno flagrantno mešanje izvršne vlasti u rad pravosudnih organa, pa je tako bivši sudija Ustavnog suda, prof. Ivošević, Ustavni sud prozvao Zaustavni sud, odnosno kasnije i Zauzdani sud.

Takođe, ovde nema, kada se govori o efikasnosti, ni reči o tome šta se dešava sa zastarama. Naime, u časopisu „Nova ekonomija“ iz maja 2017. godine, govori se o zastarama i naročito povezuju se zastare sa ulaženjem u SNS, kao recimo, kod slučaja Brace Kertesa, ulaženjem u koaliciju ili davanja određenih pogodnosti i finansiranja SNS.

Ovde nema ni reči, u ovoj reformi, o reformi budžeta ne traži se nikakav veći budžet, a znamo da ako pravosudni organi nemaju vlastiti budžet, da oni nemaju svoju autonomiju i ako oni čekaju na kašičicu ili na kapaljku da im neko da pare da neće moći da budu dovoljno samostalni.

Sve nam ovo govori o tome da je pritisak na pravosuđe veliki, da je način na koji se biraju i sudije i tužioci, ponavljam, sigurna sam da ima i časnih ljudi, ali jedan veliki deo je svakako pod uticajem sadašnje vlasti. Tu bih citirala i Stivena Spilberga koji je, opisujući jednu banana Republiku, a to se može odnositi i na ovu našu Domanićevsku ''Stradiju'', rekao – ako ne vladaš sudovima, ne vladaš uopšte. Meni se čini da ste upravo vi, kao današnja vlast, uzeli tu maksimu, i vi ćete zaista vladati sudovima da biste vladali.

Druga tačka o kojoj bih želela nešto da kažem, jeste Sporazum o zajmu. To je prvi programski zajam za razvojne politike u oblasti javnih rashoda i javnih preduzeća, između Republike Srbije i Međunarodne banke za obnovu i razvoj. Prvo, ono što je meni bilo posebno zanimljivo, jeste bio rok otplate. Naime, ovde obično biva tako da je rok otplate svakog zajma negde pet do sedam godina, ali ovde ispada da je fantastičan rok otplate do 15. novembra 2036. godine. Rekli bismo, na prvi pogled, jao divno, ne moramo da vraćamo pare do 2036. godine, međutim sve vreme dok otkucava taj sat mi moramo, kao država, da plaćamo kamate, a ovaj zajam treba, inače, da povučemo već do marta 2018. godine.

Mi znamo da je stanje, inače, i u svetu vrlo nestabilno i da su svetske ekonomske prilike jako nestabilne, tako da komponente koje određuju stopu kamate mogu jako da variraju, posebno gledano sa aspekta ovako dugačkog vremenskog perioda.

Pronašla sam ovde u Odeljku 2, u okviru Programa, gde u Paragrafu A stoji, u opštim odredbama kaže – zajmoprimac može povlačiti sredstva zajma u skladu sa odredbama ovog Odeljka i dodatnim instrukcijama koje banka može utvrditi u obaveštavanju zajmoprimcu. Kakve su to dodatne instrukcije? Šta to zapravo znači?

Dalje se nastavlja u Paragrafu V, uslovi za povlačenje tranše, gde kaže – povlačenje sredstava iz jedinstvene tranše zajma neće se vršiti ukoliko banka nije zadovoljna, pod A) realizacijom programa od strane zajmoprimca i pod B) adekvatnošću okvira makroekonomske politike zajmoprimca. Ovde se postavlja pitanje naše ekonomske nezavisnosti ili zavisnosti, jer ovaj zajam koji država uzima može jednostavno da se ukine ukoliko zajmodavac nije zadovoljan sa onim kako se stvari ovde odvijaju, drugim rečima, nije zadovoljan kako ova država sluša, odnosno ne sluša.

Naravno, pored ovih stvari, obratila bih pažnju i na to da mi uzimamo kredit od 182 miliona i 600 hiljada evra, da bi mogli da reanimiramo, odnosno pomognemo rad javnih preduzeća. Ovde se najviše pominje preduzeće „Elektroprivreda Srbije“.

Pošto nisam iz te branše, konsultovala sam šta o tome kaže Fiskalni savet, a Fiskalni savet, dame i gospodo, je neko koga uvažavamo i mi ovde i koga uvažavate, uostalom vi, vi ste taj Fiskalni savet i postavili. Pavle Petrović, predsednik Fiskalnog saveta kaže da EPS nije uradio sistematizaciju radnih mesta, da su investicije u EPS-u manje od amortizacije i da je EPS jedna tempirana bomba gde je odbrojavanje eksplozije upravo u toku i to na čelu sa generalnim direktorom Miloradom Grčićem.

Tu se, u članku koji je pisao gospodin Ćulibrk u NIN-u, a referišući se na nalaze Fiskalnog saveta, kaže da su štete od poplava u 2014. godini za EPS bile 100 miliona evra, a ove godine je u prva tri meseca EPS iskeširao 50 miliona dolara, jer nije uspeo da proizvede struju. Zašto nije uspeo tu struju da proizvede? Nije uspeo da proizvede struju jer nema investicija, amortizacije su veće, ne zna se kada će proraditi „Kostolac“.

Agencija za privredne registre je svrstala, za 2016. godinu, EPS na drugo mesto rang liste firmi sa ukupnim gubicima od 103,5 milijarda dinara, odmah iza „Srbijagasa“.

Takođe, član Fiskalnog saveta, gospodin Vladimir Vučković upoređuje rad EPS-a sa radom ČEZ-a, odnosno Češke elektroprivrede i kaže – ČEZ je napravio novu sistematizaciju. Sada u ČEZ-u radi 26.000 zaposlenih i ČEZ prihoduje 10 milijardi evra godišnje, dok EPS ima 30.000 radnika i prihoduje dve milijarde evra i vidimo koja je tu ogromna razlika.

Ovaj manjak investicija u odnosu na amortizaciju, koju sam ja već pomenula, iznosi između 15 i 20 milijardi dinara, što znači da ovo preduzeće ni ne održava ove proizvodne kapacitete, a kamoli da ih uvećava, a finansijski dug EPS-a se od 2009. godine pa do kraja 2015. godine udvostručio i iznosi 1,1 milijardu evra.

Naravno, u EPS-u pored svega ovoga nisu jasni ni mehanizmi upravljanja. Nije jasno ni šta će biti sa radnicima EPS-a sa teritorije KiM.

Meni ne bi bilo žao da se mi zadužujemo da podignemo EPS na noge, ali ja vidim da su javna preduzeća partijski plen. To vidimo i po menadžmentima, odnosno po upravljačkim timovima koji u javnim preduzećima sede.

Mi vidimo da ovde, ovde je već rečeno, a ja ću ponoviti, imali smo gospodina Babića koji je stavljen na čelo „Koridora“ koji nema apsolutno nikakve kvalifikacije da bude na tom mestu.

Imamo gospođu koja je v.d. direktora „Pošte“ takođe bez kvalifikacija da bude na tom mestu.

Mi imamo i u EPS-u razne direktore koji su bili vlasnici pečenjara. Tako da imamo neukost koja ovde caruje Srbijom, a mi se zadužujemo i zadužujemo svoju decu i svoje unuke sa još dodatna 182 miliona evra.

To nije ekonomija.To je vatrogasna ekonomija. To je gašenje požara i sada postoje samo dve stvari - ili je nekom u interesu da EPS potpuno rasturi i tako ga rasturenom onda kao spasilac ponudi nekom stranom investitoru ili ćemo nastaviti ovako do beskraja da se zadužujemo i da dalje postavljamo ljude koji ničim ne zaslužuju da vode preduzeća i koja će upropastiti i Srbiju i sve ljude u njoj. Hvala vam.