Prikaz govora poslanika

Prikaz govora poslanice Sanda Rašković Ivić

Pitanje

Hvala, gospođo predsednice.

Moja pitanju idu ka ministru Šarčeviću i ka REM-u kao instituciji. Naime, ona su vezana za nemile događaje vršnjačkog nasilja koji malo, malo, pa šokiraju Srbiju, a ovo sada što se desilo u Aranđelovcu, pogotovo što su vinovnici bili devojčice od 16 godina i što su stvari procurele u javnost preko društvenih mreža, putem snimaka preko mobilnog telefona, bio je dodatni šok.

Znači, prvo pitanje REM-u, s obzirom da su devojčice rekle da su svoju inspiraciju našle u rijalitijima i da su imitirale rijalitije, moje pitanje – koliko će još dece morati da strada, da bude pretučeno, poniženo, da ne daj Bože napravi samoubistvo ili da smrtno strada i da ostane invalid da bi se REM setio da rijalitije treba, ako ne ukinuti, a onda ih bar prebaciti u onaj prostor koji se emituje posle pola noći kada bi deca trebala da budu u krevetu i da spavaju?

Što se tiče ministra Šarčevića, koji je ministar prosvete, ja imam nekoliko pitanja. S obzirom na ove nemile događaje, a i na to da je on rekao pravdajući sve ovo što se dogodilo, neopravdavajući, nego pravdajući da je jako smanjen broj zbog mera štednje pedagoga i psihologa, jer je MMF tražio da se smanje sredstva za te profile u školama, da li je poučen ovim primerom u želji da prevenira dalje nemile događaje obezbedio da u nacrtu budžeta predvidi povećanje novca, povećanje finansijskih sredstava za angažovanje pedagoga i psihologa koji bi trebali da budu sastavni deo svake škole i da se bave prevencijom koja je suštinska?

Želela bih takođe da saznam u ime srpske javnosti koje su mere preduzete, šta je to preduzelo Ministarstvo i šta je preduzeo ministar lično? Ta priča o formiranju neke radne grupe u kojoj bi bili ministri, odnosno predstavnici nekoliko ministarstava ne rešava ništa. Ja ću se ovde referisati na Vinstona Čerčila koji je rekao – ako hoćeš neku stvar da odložiš ili da ne uradiš ništa, onda formiraj radnu grupu. Formiranje radne grupe ovde neće pomoći. Ovde treba u ovom slučaju raditi i na prevenciji, na uključivanju škola, direktora, roditelja, dece i celokupnog društva, a naravno i medija.

Ono što jako boli jeste da smo mi imali nesreću malog Alekse koji je digao ruku na sebe, jer nije mogao da trpi više poniženje i vršnjačko nasilje, još 2011. godine. Šta se u međuvremenu desilo? U međuvremenu, iako se njegova majka borila da se usvoji Aleksin zakon, koji govori upravo o prevenciji vršnjačkog nasilja, taj zakon nije usvojen. Zamislite, ceo slučaj je zastareo, a u međuvremenu direktorka te škole, koja je po svemu sudeći znala za sve ono što se dešava tom detetu, kažnjena je sa 50 hiljada dinara kazne.

Dakle, ono što želim da kažem jeste da su te kaznene mere, što bi narod rekao, posle smrti čorba, ali one su zaista ponižavajuće. Ono na čemu treba raditi, ponavljam, jeste prevencija, jeste uključivanje i centara za socijalni rad i celokupnog obrazovnog sistema i svakako snošenje odgovornosti, pre svega, ministra, ministarstava, razrednog starešine, roditelja i na kraju dece.
Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, ja ću postaviti isto pitanje koje sam postavila 5. oktobra, ali sada na drugu adresu.

Naime, moje pitanje danas ide gospodinu Stefanoviću, ministru unutrašnjih poslova, a tiče se statusa Rusko-srpskog humanitarnog centra. Naime, 5. oktobra ja sam to pitanje postavila ministru spoljnih poslova Ivici Dačiću, koji je početkom ove godine rekao, najavio da će razgovarati na prvoj sledećoj sednici Vlade sa tadašnjim predsednikom Vlade gospodinom Vučićem o statusu humanitarnog centra, rekavši, citiram, da humanitarni centar treba konačno rešiti ili ga treba ukinuti ili mu treba dati status.

Pre neki dan sam dobila od gospodina Dačića, koji je vrlo često i u kampanji i inače pominjao Rusko-srpski humanitarni centar u Nišu i on je doneo i dosta glasova i dosta se promovisalo sve na račun tog centra. Rečeno mi je u pismu i lepo napisano da Ministarstvo spoljnih poslova nije nadležno za status Rusko-srpskog humanitarnog centra, nego da je za to nadležan MUP. Zato, ja ponavljam, upućujem moje pitanje gospodinu Stefanoviću i MUP-u Srbije – kako će se rešiti status Rusko-srpskog humanitarnog centra u Nišu? Mislim da je to dosta hitno, s obzirom da se stvari ubrzavaju i s obzirom da smo videli američkog činovnika gospodina Brajana Hojta Jia, koji je ovde došao da postrojava, pa bi bilo vreme da se nešto i pokaže.

Moje drugo pitanje ide ka predsednici Vlade gospođi Brnabić i ka ministru privrede. Naime, našla sam podatak u časopisu „Mon diplomatik“, u kome stoji da preko 700 milijardi dinara poreza duguju državi Srbiji firme koje su inostrane, znači, koje su strane investicije. Znači, zanima me da li je taj podatak tačan?

Zanima me, takođe, koliko se izdvaja za raznu pomoć koja se daje tim firmama i podsticajna sredstva, a s druge strane imam i treće podpitanje ovog velikog ekonomskog pitanja. Mi smo svaki dan svedoci da se na televiziji gledamo, otvaraju se raznorazne firme, preduzeća, zapošljavaju se radnici, a sa druge strane imamo informacije da su i neke firme, odnosno da mnoge firme kupe svoje krpice i da odlaze iz Srbije.

Tako, recimo, dve vrlo velike transportne firme „Braća Crnomarković“ i „Jeličići“ iz Požege su otišli, a to su transportne firme koje su sa sobom odnele u Sloveniju i Austriju hiljade kamiona i poveli hiljadu kvalifikovanih vozača, a znamo da vozač kamiona ne može baš da se spremi za tri nedelje, nego da je to posao koji mora da se neguje. Znate, kao što objavljujemo rođenja i objavljujemo i smrti, trebalo bi u jednom civilizovanom društvu i da se zna i da se objavi koliko je firmi u poslednje tri godine napustilo Srbiju. To bi bila moja pitanja. Hvala.
Hvala gospodine predsedavajući.

Moje pitanje je za predsednicu Vlade, gospođu Anu Brnabić.

Naime, ukoliko u narednih nekoliko dana ne stigne poštom još koja ponuda, tenderska komisija za prodaju „Galenike“ će se opredeljivati između dve kompanije između švajcarskog „Amikusa“ i brazilskog „Ensa“.

Moje pitanje predsednici Vlade jeste - zašto se „Galenika“ prodaje? „Galenika“ je najveći nacionalni proizvođač lekova. To je domaća fabrika koja je svojevremeno proizvodila najširu paletu lekova, izvozila u afričke zemlje, izvozila u zemlje bivšeg Sovjetskog Saveza.

Zašto Vlada prodaje najvećeg domaćeg proizvođača lekova? Prodajom „Galenike“ mi ćemo ostati bez ijednog domaćeg proizvođača lekova. Postaćemo zavisni od uvoza, a znamo kako to izgleda. Postaćemo konzumenti, a ne proizvođači koji mogu da proizvode one lekove koji su potrebni srpskom tržištu, na koje je srpsko tržište naviklo i setimo se samo „Torlaka“, jer da je „Torlak“ ostao, danas se ne bi vodile diskusije da li decu treba vakcinisati ili ne treba. Nešto slično će nam se desiti ako i „Galenika“ postane privatna firma, bilo da se radi o Švajcarcima, Brazilcima ili nekom trećem.

Istina, fabrika ima negativni kapital od 152 miliona evra i ona se prodaje za samo jedan evro, uz uslov da se bankarima kojima se duguje 75 miliona evra da im se taj dug otkupi za 25 miliona evra. Novi vlasnik će dovesti svoj menadžment i od „Galenike“ će napraviti uspešnu firmu koja će lako vratiti 25 miliona evra bankarima. Međutim, profit koji će ta firma uzimati, neće ići u Srbiju. Profit će ići ili Švajcarcima ili Brazilcima ili nekoj trećoj firmi. Mi imamo menadžere, menadžere koji su se odlično pokazali, kao npr. gospodin Babić iz „Hemofarma“, ne favorizujem ga, navodim ga samo kao primer, ima i drugih koji su, sigurna sam, kadri da „Galeniku“ postave na noge kako bismo mogli sačuvati našeg jedinog i najvećeg proizvođača lekova.

Dakle, moja pitanja su sledeća, prvo – zašto prodajete „Galeniku“? Da li ste svesni da će Srbija potpuno ostati bez domaće farmaceutske industrije? Da li ste svesni da nas time gurate u totalnu farmaceutsku zavisnost od stranaca i stavljate nas u poziciju konzumenta koji ni o čemu ne odlučuju, ni o onome šta Srbiji treba od paleta lekova, niti o cenama lekova, jer kada imate domaću proizvodnju onda se možete preko ministarstava i preko javnosti nekome obraćati, a u ovom slučaju ne možete da se obraćate nikome? Da li ste svesni da će još više zacariti uvoznički lobi koji će bez domaće konkurencije sada onako mirno i nekritično uvoziti lekove sumnjivog kvaliteta, jer njihov cilj nije lečenje stanovništva, nego je njihov cilj brza zarada?

Drugo pitanje se odnosi na ministra inostranih poslova, gospodina Dačića i predsednika Srbije, gospodina Vučića, a tiče se statusa Humanitarnog centra u Nišu. Početkom godine ministar inostranih poslova Dačić je na jednoj sednici rekao da se pitanje Humanitarnog centra mora rešiti, bilo da se centar zatvori ili da mu se da poseban diplomatski status i rekao je da će na prvoj narednoj sednici pitati tadašnjeg premijera Vučića šta će sa tim biti. Od toga je prošlo sedam, možda čak i osam meseci, a ništa se nije desilo.

Vidim, stigla su i dva miga, doduše nisu remontovana, ali su stigla, međutim o Humanitarnom centru nema ni reči. Moje pitanje je za ministra Dačića i predsednika Vučića – šta se odlučili da uradite sa Humanitarnim centrom i kada ste odlučili da uradite to što ste odlučili da uradite?