ĐORĐE VUKADINOVIĆ

Nestranačka licnost

Rođen 23. oktobra 1962. godine u Somboru. Živi u Novom Sadu.

Diplomirao je filozofiju na Filozofskom fakultetu u Beogradu 1987. godine. Predavao je filozofiju i logiku u Karlovačkoj gimnaziji. Od 1990. godine radi na Filozofskom fakultetu u Beogradu na predmetima „Uvod u teoriju društva“ i „Filozofija politike“.

Bavi se temama iz klasične i savremene nemačke filozofije, filozofije istorije i političke filozofije, kao i publicistikom iz oblasti političke teorije. Objavio je više desetina stručnih članaka i nekoliko samostalnih studija. U više navrata bio je član uprave Srpskog filozofskog društva i učestvovao u uređivanju stručnih časopisa i publikacija od nacionalnog i internacionalnoj značaja. Objavljuje analitičke članke po domaćoj i međunarodnoj periodici. Stalni je kolumnista Politike i NIN-a i politički komentator RTS, kao i više stranih TV stanica.

Izdao je knjige Između dve vatre (Beograd, 2007), Od nemila do nedraga (Beograd, 2008) i Pompeja na Balkanu (Beograd, 2012). Osnivač je i glavni urednik časopisa Nova srpska politička misao.

Na parlamentarnim izborima u Srbiji 2012, Vukadinović je bio kandidat na listi stranke Nijedan od ponuđenih odgovora. Ova stranka je registrovana kao partija vlaške nacionalne manjine u Srbiji, a na vanrednim parlamentarnim izborima održanim 24. aprila 2016. godine po prvi put postaje narodni poslanik na listi Demokratske stranke Srbije.
Predsedništvo Demokratske stranka Srbije isključilo je Vukadinovića iz poslaničkog kluba DSS 5. oktobra 2016. godine, i samim tim postao je samostalni poslanik.
3. februara 2017. godine se priključio novoformiranom poslaničkom klubu "Za spas Srbije".

Osnovne informacije

Statistika

  • 128
  • 0
  • 58
  • 0
  • 1 postavljeno / 0 odgovoreno

Pitanja građana

Set medijskih zakona

čeka se odgovor 1 godina i 7 meseci i 20 dana

1. Da li smatrate da je dobro da Srbija ima jedan regionalni javni servis? 2. Da li je normalno da građani Južne i Istočne Srbije plaćaju javni servis koji nema nikakvu obavezu prema njima i koji nije ni vidljiv u tom regionu? 3. Da li je to diskriminacija? 4.

VIDI SVE POSTAVI PITANJE

Peta sednica Prvog redovnog zasedanja , 17.05.2018.

Zahvaljujem.

Moje pitanje ide na adresu ponovo Ministarstva spoljnih poslova i predsednika Vlade, Ane Brnabić, uz izvesno čuđenje što su odjednom, naprasno, od kad sam počeo da pitam u poslednje vreme, prestali da stižu inače uredni odgovori iz Ministarstva spoljnih poslova, koji su bili uredni i ažurni, pa sam ih ja ovde i pohvalio. Od tada, otprilike, nekako odgovora nema.

Moje pitanje se odnosi i tiče se današnjeg sastanka u Sofiji, ja sam pominjao to i pre nekoliko nedelja, sastanka na kojem se susreću predstavnici Evropske unije sa tzv. partnerima sa zapadnog Balkana, odnosno kandidatima za članstvo u EU, sastanku koji je gromopucatelno najavljivan kao nova prekretnica i konačna prekretnica na evropskom putu zemalja zapadnog Balkana ka EU.

Ja sam pitao pozivajući se na primer i ponašanje Španije i njihovog premijera Rahoja - šta Srbija čini i da li koordinira svoje napore i svoje aktivnosti u vezi sa ovim sofijskim samitom sa španskom diplomatijom i španskom vladom?

Iako odgovor nije stigao, odgovor je više nego jasan. Očigledno je da nismo koordinirali te napore, inače bismo se ponašali i postavili barem kao Španija, koja ne želi da učestvuje na samitu na kojem učestvuje tzv. Kosovo, sa zvezdicom, bez zvezdice, svejedno. Dakle, Španija ne učestvuje na samitu u kojem smo mi veselo otišli, odnosno poslali našu najvišu delegaciju. I to je samo po sebi zabrinjavajuće, loše, strašno i, rekao bih, ponižavajuće.

Stvar postaje gotovo komična kada se prisetimo da će uskoro 15 godina od tzv. Solunskog samita EU u julu 2003. godine, pazite, 2003. godine u Grčkoj, jer Grčka je tada predsedavala, kada je data, citiram, odnosno parafraziram – jasna evropska perspektiva zemljama zapadnog Balkana.

Dakle, prošlo je 15 godina zamajavanja, obećavanja, mahanja šargarepom i više štapovima u različitim oblicima, a i danas će, kako vidimo i kako je iz najava, stvar završiti se sa davanjem jasne evropske perspektive kandidatima zapadnog Balkana. Čak je i reč: „članstvo“ izostavljena. Čak i reč: „članstvo“ je upravo na insistiranje Španije izostavljena iz tog završnog dokumenta i zamenjena je neobaveznom formulacijom – evropska perspektiva. Baš kao i pre 15 godina. S druge strane, ne pominju se zemlje, opet zahvaljujući Španiji, već samo partneri sa zapadnog Balkana, baš zbog toga da se ne bi prejudicirao status tzv. Kosova.

Drugim rečima, ne samo da se Španija ponovo pokazala kao veći branitelj i veći protivnik kosovske nezavisnosti od naše delegacije koja, ponavljam i naglašavam, u najvišem sastavu boravi u Sofiji, nego se, s obzirom na ove predloge tog dokumenta, pokazuje da je 15 godina protraćeno, sa jedne i druge strane, u praznim više-manje floskulama i pričama o tzv. evropskoj perspektivi. Petnaest godina, još malo pa punoletstvo, se priča aktivno o tome, a mi se nismo makli ozbiljno dalje od početka. A u međuvremenu, korak po korak, poniženje po poniženje, ustupak po ustupak, različitih garnitura, nemam ja protiv toga ništa protiv, ali nesumnjivo zahvaljujući odlučujućim najvidljivijim iskoracima koje čini upravo ova vlada, i time se nekada hvali a nekada skriva, u zavisnosti od političke konjukture, znači, istovremeno se Srbija korak po korak, mic po mic, odriče onih poslednjih delova i elemenata teritorijalnog suvereniteta na Kosovu i Metohije, a sve u ime te evropske perspektive.

U međuvremenu su, pominjem vam samo imena poluzaboravljena u našoj javnosti, nemačih predstavnika koji su se bavili nama i regionom, od ambasadora Cobela, preko Šopinhova, do Gvida Vestervelea. Znači evropski, u ovom slučaju nemački, ali evropski zvaničnici koji su nam obećavali tu evropsku perspektivu su umrli u međuvremenu. Nestali su, ne iz diplomatije nego iz života, a mi se nismo makli dalje od početka, osim što smo u ime te fantomske perspektive se, kao što rekoh, odricali i onih preostalih elemenata državnosti Srbije, odnosno teritorijalnog integriteta na Kosovu i Metohiji. Hvala.

Peta sednica Prvog redovnog zasedanja , 17.05.2018.

Zahvaljujem.

Poštovane kolege, ovo je jedna važna tačka dnevnog reda i ja sam hteo da, da sam dobio malo čas reč da pohvalim i atmosferu u kojoj se vodi ta debata, ali nisam dobio tada. U međuvremenu smo se pokazali, nismo izdržali više od sat vremena da malo počne da klizi stvar u onu atmosferu u kojoj inače radimo.

Jeste to parlament, jeste to politička borba, ali kažem, zaista mislim najiskrenije, bez ikakvog foliranja, da je ovo jedna od tema na kojima ne bi smeli da se delimo, a posebno ne bi smeli da dopustimo da ta rasprava sklizne u politikanstvo.

Vrlo je lako, ljudi se ne slažu, imamo različite dijagnoze o onome što se dešavalo devedesetih godina, šta se dešavalo dvehiljaditih godina, ko je kriv za raspad zemlje, kako se desilo bombardovanje, kako je završeno to bombardovanje, šta je posebno, kažem, prema onome što je došlo posle toga i tu se vrlo lako može pretvoriti rasprava u ono u šta rasprava o ovoj temi ne bi trebala da liči.

Sve se ovo i još sam pomenuo da su sva legitimna pitanja i onih pitanja oko kojih se ne slažemo, a o kojima se može voditi polemika i u javnosti i u parlamentu. Ovako kako je predloženo, nemam nikakve dileme, ja i moje kolege iz našeg poslaničkog kluba, to smo i najavili, podržaćemo i to sa zadovoljstvom ćemo podržati formiranje ove komisije.

Naravno da su moguće dileme. Naravno da su moguće, sada pitati zašto sada, šta je namera, šta je motivacija? To se uvek pitanje može postavljati, ali šta god da jeste, tu se slažem sa nekima od mojih kolega iz opozicije, a i sa ove druge strane da je bolje ikad nego nikad.

Slažem se takođe da bi bilo još bolje da je formirana ranije. Pri tome, kada se to kaže, onda ljudi svi uvek misle na prethodne vlasti, a i ova vlast je na vlasti evo već šest godina, tako da su i ova vladajuća većina imali vremena otprilike isto ili čak i više nego prethodne vlasti posle dvehiljadite. Bilo kako bilo, kažem, pozdravljam formiranje ove komisije i rado ćemo učestvovati u njenom radu.

Hteo bih samo da posle ove osnovne dileme, nekoliko manjih dilema da raščistim i postavim možda neka pitanja i kolegi Laketiću, kao nekom ko je ovde obrazlagao inicijativu.

U velikoj meri se slažem sa njegovim obrazloženjima, kao i sa onim što je u međuvremenu rekao i kolega Živković, što je takođe bilo konstruktivno. Dakle, da bude rečeno, ovoga puta obično smo mi sa ove opozicione strane negde i žrtve ili meta napada. Ovoga puta ja priznajem da je moj kolega, naš kolega prvi malo povukao tu nogu, ali prosto da vam kažem, treba da se vratimo, koliko je moguće da u jednoj dostojanstvenoj, neću reći akademskoj, ali dostojanstvenoj atmosferi raspravljamo ove stvari.

Nas gledaju, drage kolege, ne naši birači, simpatizeri, navijači itd, kao što inače često gledaju ove rasprave, nas gledaju ljudi koji su oboleli, nas gledaju ljudi koji se pitaju šta ih je to snašlo, nas gledaju ljudi koji se pitaju da li ima nade i kakve su šanse za njihovo izlečenje, ili još bolje, ili još važnije, njihovih najmilijih, koji su oboleli. Ne bi trebalo da stvorimo atmosferu u kojoj su svaki slučaj, svaki slučaj kancera u Srbiji, posle 2000. godine, da je to rezultat i posledica NATO bombardovanja.

Ali, ja sam lično, zaista, vrlo ubeđen, a nadam se da ću videti i dočekati rezultate te komisije, da je to bombardovanje svakako doprinelo, to je moj utisak kao pojedinca, svakako negativno doprinelo, odnosno povećalo stopu obolevanja od najtežih malignih bolesti. To je moj utisak. Nadam se će on biti, kažem, i potvrđen, ili opovrgnut kompetentnim istraživanjem na završetku rada ove komisije.

U tom pogledu se ne bih složio sa kolegom Zoranom, već bi se složio sa inicijativom, odnosno predlagačem, da je rok do 2020. godine zapravo dobar rok, i nije jedna i po, nego dve i po godine nam treba najmanje da bismo mogli da računamo da će rezultat te komisije, da će moći biti obavljeno istraživanje, kompetentno, detaljno, a ne o'ruk, i baš to da ne bude ispolitizovano, što lako može da klizne.

Kao što rekoh, tema, osetljivost teme, koja nas sve pogađa, direktno ili indirektno, je nešto što nas opominje, upozorava da se klonimo te preterane i suvišne politizacije. Možda je baš dobro što je određeni rok za završetak rada ove komisije zapravo nakon isteka staža, odnosno mandata ovog našeg parlamenta, što znači da će neke druge kolege, možda, završiti, možda će se promeniti u nekom drugom sazivu i sastavu, usvajati izveštaj ove komisije. Mislim da je to dobro. Uostalom, imamo primer iz Italije, gde su tri komisije 13 godina radile na tome da bi došli do, eto, koliko-toliko uverljivih i respektabilnih rezultata.

Tako da, to ne treba o'ruk, a koliko sam shvatio, predviđeno je šest meseci podnošenja nekih preliminarnih izveštaja, što javnih, plus ovo da će neke sednice biti javne, neke zatvorene. Dakle, ja mislim da ovo kao obrazloženje deluje vrlo da pije vodu, deluje ozbiljno, kompetentno, i kažem, svako može to sada da koristi onako kako mu odgovara, ali mislim ću mirne duše podržati ovaj predlog i mislim da je njegovo obrazloženje, ne samo inicijativa, nego obrazloženje vrlo dobro. S tim u vezi, što se tiče roka tu nema nikakve sumnje.

Što se tiče sastava, tu se, takođe, ne bih složio sa mojim kolegom predgovornikom. On kaže da učestvuju samo eksperti, ja sam bar tako razumeo. Naravno da u sastavu komisije i u radu komisije moraju biti i eksperti. Ali, da se mi ne zavaravamo, ovo je politička stvar. Mi smo političko telo, u parlamentu sede predstavnici građana Srbije i u tom smislu je sasvim logično da tu budu predstavnici poslaničkih grupa, i naravno, kompetentni ljudi iz različitih oblasti. Inače bi mogla Akademija nauka, Medicinski fakultet, ili ne znam, neko drugi formirati komisiju, pa nikom ništa. I, to je važno. Treba i oni da istražuju. Ali, kada parlament formira neko telo, neku komisiju, to onda ima dodatnu težinu i zato je neophodno da se u njenom sastavu balansira prisustvo i političkih, kako rekoh, ličnosti, i eksperata. Nadam se da će tako i biti.

Što se tiče sastava, tu se opet moram složiti sa kolegom Živkovićem. Važno je obezbediti da u radu komisije učestvuju, pošto koliko vidim, manje-više se sa ovim svi slažu, da treba da se formira. Ali, nije loše da se obezbedi, koliko se može, da u radu komisije učestvuju stručnjaci i sa one strane, koji, recimo, prisutni su u javnosti, nema ih možda tako mnogo ili bar nisu toliko se čuli u poslednje vreme, koji smatraju da je taj strah prenaglašen i da nema štetnog ili da nema prevelikih štetnih posledica od NATO bombardovanja, posebno od osiromašenog uranijuma.

Govorim i jedno i drugo i drago mi je, i to da pohvalim, što je, bez obzira naziv komisije, ideja da se ispituju sve posledice NATO bombardovanja, a ne samo posledice bombardovanja osiromašenim uranijumom, i to mislim da je opravdano, pogotovo mi koji dolazimo iz nešto severnijih krajeva i te kako smo trpeli, i ti građani su trpeli posledice bombardovanja, posebno u Pančevu, Novom Sadu i drugim gradovima, iako nije bilo osiromašenog uranijuma, ali je bilo mnogih drugih štetnih sastojaka u tom bombardovanju i u onome, posebno kada su gađane rafinerije u Pančevu i Novom Sadu.

Bilo kako bilo, dakle, mislim da je vrlo važno da se nađu u sastavu te komisije i oni poput, recimo, gospodina Zorana Radovanovića ili neki drugi, treći, koji osproavaju nalaze nekih drugih stručnjaka do kojih ja držim, od gospođe profesorke Danice Grujičić, Slobodana Šikarića, već pomenutog ovde, Marijane Anđelković Lukić i nekih drugih. Dakle, i nadležne institucije i akademske ustanove i pojedinci i stručnjaci koji su se bavili i već publikovali, bavili ovim pitanjem, treba da uzmu učešća u radu ove komisije. Naglašavam, i institucije delegiraju svoje članove i istaknuti pojedinci koji se time stručno bave. Ali, to ne može amnestirati, niti treba da amnestira i odgovornost nas kao poslanika i kao predstavnika građana da takođe damo svoj doprinos učešćem u radu te komisije.

Imam razne dileme i možda sumnje, zašto sada itd, ali neću ih sada deliti, treba dati poverenje, treba dati šansu, bar načelno pokazati dobru volju da će rad ove komisije biti imun ili u najvećoj mogućoj meri imun od te površne i, rekao bih, neodgovorne politizacije, u koju često upadamo, baš s obzirom na važnost teme i baš s obzirom na osetljivost teme i s obzirom na sudbine ljudi i građana koji nas gledaju, a koji ili su oboleli ili imaju nekog ko je oboleo i ko misli da će to moći, nalazi do kojih ćemo doći, ne da bismo samo u nekog uprli prstom, što se mene tiče nema nikakve dileme ko je odgovoran za to bombardovanje, nego da bi se zaista, ako se detektuju uzroci, možda moglo pomoći, i to će neke druge kolege znati bolje, možda moći doprineti i terapiji. Dakle, to može da ima i korisne, kako bih rekao, čak i terapeutske posledice, ispravno detektovanje.

Ne možemo mi zanemariti ni druge faktore rizika, naravno, ali svakako nas nisu gađali karamelama, bombonama, žvakama ili klikerima, da to ne bi imalo štetne posledice. Moja dilema je samo kolike su te štetne posledice, a ne da li one postoje ili ne. Hvala. Za sada toliko.

Peta sednica Prvog redovnog zasedanja , 17.05.2018.

Dakle, drugi put.

Nekome će biti dosadno i manje zanimljiva rasprava koju danas vodimo, ja mislim da bi nam bilo bolje da vodimo češće ovakve rasprave nego onakve kakve vodimo inače. Ovo što ću reći, se praktično nadovezuje na ono što je govorio general i ono što sam ja govorio danas prepodne i što je govorio general Delić i kolega Lazanski, Neđo i mnoge druge kolege, sa jedne i sa druge strane ove naše imaginarne političke granice.

Dakle, bombardovanje, NATO intervencija, NATO agresija jeste bila i nelegalna i nelegitimna, u to nema nikakve sumnje što se mene tiče, a mislim da nema nikakve sumnje ni sa stanovišta mnogih i u vreme kada se ta agresija sprovodila mnogih relevantnih aktera političkih intelektualnih, svetskih, koji su bili vrlo glasni u osudi tog bombardovanja. I mislim da javno mnjenje, globalno javno mnjenje koje se diglo protiv NATO intervencije u Srbiji je bilo vrlo respektabilno. Mislim da nije dovoljno iskorišćeno u našoj javnosti iz različitih razloga i kao da smo i mi sami u nekom trenutku, odnosno da je prevladao sindrom u Srbiji identifikacije i sa agresorom i da gotovo, ne baš da smo se stideli, ali u svakom slučaju kao da nismo dovoljno se pozivali, isticali brojne primere intelektualnog, političkog, medijskog života, istaknute ličnosti, od nobelovaca do lidera, globalnih lidera, ne znam Noam Čomskog i ostale da ne pominjem, da ne nabrajam, koji su zdušno i energično osudili to bombardovanje iako nisu imali nikakvog razloga, odnosno interesa.

Mi smo u Novoj srpskoj političkoj misiji izdali jedan zbornik od nekoliko stotina stranica gde smo sabrali te tekstove i kritike NATO intervencije. Dakle, hoću da kažem nije to samo moj privatni sud, sada mišljenje mi smo Srbi, pa smo pristrasni, itd. LJudi koji nemaju nikakve veze sa nama i sa Srbijom i sa regionom su zapravo osudili i kao skandalozno, čak žestokim rečima osudili tu intervenciju. Znači, to je jedan par rukava.

Drugi, neposredni povod, posledice tog bombardovanja su sigurne, nesumnjive i ove mentalne, o kojima je govorio kolega Jovanović, kao i ove fizičke direktno zdravstvene u pogledu ove epidemije ili porasta broja malignih oboljenja koje su mnogi konstatovali.

Bilo kako bilo, mi u toj komisiji, o tome je sada reč, dakle, možemo se ovde takmičiti ko će žešćim rečima kritikovati i neće biti greška govoriti o toj NATO agresiji, ali mi sad trebamo da vidimo da doprinesemo koliko ko može u uspešnom radu ove komisije. Bez obzira što kažem na sve što nas deli i oko čega se ne slažemo, jako je bitno, ponavljam iako tu kolega Laketić nije, ja ponavljam i apelujem na njega, odnosno na one koji budu formirali sastav te komisije, da se obavezno posveti pažnja da u nju uđu predstavnici i pozicije i opozicije iz ovog parlamenta. Da li iz svih ili bar iz većine poslaničkih grupa, kao što takođe još više apelujem, insistiram da uđu ličnosti stručnjaci koji su se izjašnjavali za i protiv postojanja teških posledica bombardovanja osiromašenim uranijumom.

Strahovito je važno, radi kredibiliteta, radi uverljivosti rezultata rada te komisije da u njoj i njenom radu učestvuju i oni koji misle da imaju neke argumente da osporavaju ono što je ovde kod nas danas većinsko mišljenje. Verujem da će prevagnuti ovi drugi argumenti i na osnovu autoriteta ljudi koji su o tome pisali, ali kažem treba posvetiti punu pažnju svima onima i ljudima i njihovim stavovima, naučnicima koji pokušavaju da brane suprotnu tezu.

Zato bih voleo da pored već ovde pominjanih Čikarića, Danice Grujičić, Mirjane Anđelković itd, vidim tu i gospodina Zorana Radovanovića, Snežanu Živković Perišić, jer postoje podaci, kada gledamo ove podatke „Batuta“, tu postoje razlozi i za i protiv. Znači, tu se vidi da postoji rast malignih oboljenja u Srbiji, ali isto tako i vrlo veliki rast postoji u periodu 1990.-1999. godine takođe se udvostručio broj obolelih od malignih bolesti. Naravno, od 1999. do 2009. godine je to uvećanje još veće, a od 2009. godine na ovamo takođe. Znači, neka epidemija postoji, ali isto tako postoje i neki podaci koji kažu da porast, što se tiče stope obolelih, procenta obolelih u Srbiji, nije mnogo veći od nekog evropskog proseka, a da je veća smrtnog.

Bilo kako bilo, treba pažljivo, skrupulozno ispitati. Nema nikakvih sumnji u pogledu rada te komisije, ali na neki način je narod, građani su prejudicirali ishod rada ove naše komisije, samim tim što kada pogledate sva istraživanja, ko god da ih vrši, ko god da ih radi, sva istraživanja javnog mnjenja kazuju da je podrška članstvu Srbije u NATO-u mizerna i da se kreće negde od 5, 6, 7% najviše 10%.

Hoću da kažem da javno mnjenje Srbije je na neki način dalo svoje mišljenje, ali naravno, ova komisija svojim marljivim radom i kompetentnim članstvom treba taj rezultat da potvrdi. Hvala.

Peta sednica Prvog redovnog zasedanja , 17.05.2018.

Zahvaljujem.

Moje pitanje ide na adresu ponovo Ministarstva spoljnih poslova i predsednika Vlade, Ane Brnabić, uz izvesno čuđenje što su odjednom, naprasno, od kad sam počeo da pitam u poslednje vreme, prestali da stižu inače uredni odgovori iz Ministarstva spoljnih poslova, koji su bili uredni i ažurni, pa sam ih ja ovde i pohvalio. Od tada, otprilike, nekako odgovora nema.

Moje pitanje se odnosi i tiče se današnjeg sastanka u Sofiji, ja sam pominjao to i pre nekoliko nedelja, sastanka na kojem se susreću predstavnici Evropske unije sa tzv. partnerima sa zapadnog Balkana, odnosno kandidatima za članstvo u EU, sastanku koji je gromopucatelno najavljivan kao nova prekretnica i konačna prekretnica na evropskom putu zemalja zapadnog Balkana ka EU.

Ja sam pitao pozivajući se na primer i ponašanje Španije i njihovog premijera Rahoja - šta Srbija čini i da li koordinira svoje napore i svoje aktivnosti u vezi sa ovim sofijskim samitom sa španskom diplomatijom i španskom vladom?

Iako odgovor nije stigao, odgovor je više nego jasan. Očigledno je da nismo koordinirali te napore, inače bismo se ponašali i postavili barem kao Španija, koja ne želi da učestvuje na samitu na kojem učestvuje tzv. Kosovo, sa zvezdicom, bez zvezdice, svejedno. Dakle, Španija ne učestvuje na samitu u kojem smo mi veselo otišli, odnosno poslali našu najvišu delegaciju. I to je samo po sebi zabrinjavajuće, loše, strašno i, rekao bih, ponižavajuće.

Stvar postaje gotovo komična kada se prisetimo da će uskoro 15 godina od tzv. Solunskog samita EU u julu 2003. godine, pazite, 2003. godine u Grčkoj, jer Grčka je tada predsedavala, kada je data, citiram, odnosno parafraziram – jasna evropska perspektiva zemljama zapadnog Balkana.

Dakle, prošlo je 15 godina zamajavanja, obećavanja, mahanja šargarepom i više štapovima u različitim oblicima, a i danas će, kako vidimo i kako je iz najava, stvar završiti se sa davanjem jasne evropske perspektive kandidatima zapadnog Balkana. Čak je i reč: „članstvo“ izostavljena. Čak i reč: „članstvo“ je upravo na insistiranje Španije izostavljena iz tog završnog dokumenta i zamenjena je neobaveznom formulacijom – evropska perspektiva. Baš kao i pre 15 godina. S druge strane, ne pominju se zemlje, opet zahvaljujući Španiji, već samo partneri sa zapadnog Balkana, baš zbog toga da se ne bi prejudicirao status tzv. Kosova.

Drugim rečima, ne samo da se Španija ponovo pokazala kao veći branitelj i veći protivnik kosovske nezavisnosti od naše delegacije koja, ponavljam i naglašavam, u najvišem sastavu boravi u Sofiji, nego se, s obzirom na ove predloge tog dokumenta, pokazuje da je 15 godina protraćeno, sa jedne i druge strane, u praznim više-manje floskulama i pričama o tzv. evropskoj perspektivi. Petnaest godina, još malo pa punoletstvo, se priča aktivno o tome, a mi se nismo makli ozbiljno dalje od početka. A u međuvremenu, korak po korak, poniženje po poniženje, ustupak po ustupak, različitih garnitura, nemam ja protiv toga ništa protiv, ali nesumnjivo zahvaljujući odlučujućim najvidljivijim iskoracima koje čini upravo ova vlada, i time se nekada hvali a nekada skriva, u zavisnosti od političke konjukture, znači, istovremeno se Srbija korak po korak, mic po mic, odriče onih poslednjih delova i elemenata teritorijalnog suvereniteta na Kosovu i Metohije, a sve u ime te evropske perspektive.

U međuvremenu su, pominjem vam samo imena poluzaboravljena u našoj javnosti, nemačih predstavnika koji su se bavili nama i regionom, od ambasadora Cobela, preko Šopinhova, do Gvida Vestervelea. Znači evropski, u ovom slučaju nemački, ali evropski zvaničnici koji su nam obećavali tu evropsku perspektivu su umrli u međuvremenu. Nestali su, ne iz diplomatije nego iz života, a mi se nismo makli dalje od početka, osim što smo u ime te fantomske perspektive se, kao što rekoh, odricali i onih preostalih elemenata državnosti Srbije, odnosno teritorijalnog integriteta na Kosovu i Metohiji. Hvala.

Četvrta sednica Prvog redovnog zasedanja , 08.05.2018.

Moje pitanje postavljam predsedniku Vlade ili predsednici Vlade Republike Srbije, gospođi Ani Brnabić i posredno direktoru Kancelarije za Kosovo i Metohiju, Marku Đuriću, ali pre svega predsednici Vlade kao najodgovornijoj osobi za vođenje politike u državi Srbiji.

To pitanje glasi, posle ću obrazložiti, šta Vlada namerava da preduzme i da li išta namerava preduzme politički i institucionalno povodom skandala, a odgovorno upotrebljavam tu reč skandala sa prisustvom svih čelnika tzv. Srpske liste, na proslavi 18 godina Alijanse za budućnost Kosova Ramuša Haradinaja u Prištini, u četvrtak 3. maja.

Dakle, mi se ovde ne slažemo, mada bi trebali da se slažemo u suštini, ali se verovatno o detaljima ne slažemo kod toga šta je adekvatno i šta je pravo rešenje za kosovski problem, mada bi takođe Ustav trebao da nas ograničava u tom dijapazonu mogućih stavova i mišljenja, ali šta god mislili i kako god tretirali kosovsko pitanje, i ma koliko recimo neki smatrali da je neophodan dijalog sa i učešće srpskih građana u vlasti u pokrajini, ja i moje kolege se sa tim ne slažemo, ali svejedno, neko može da misli drugačije. Ali, šta god mislili, apsolutno je nedopustivo i skandalozno da predsednik Srpske liste, koji je izabran uz direktno podršku Vlade Republike Srbije, predsednika Republike Srbije i direktora Kancelarije Marka Đurića, koji kao što znamo organizovao proslavu zajedno sa čelnicima Srpske liste, povodom rezultata tih parlamentarnih izbora na Kosovu za prištinski parlament.

Dakle, da se u tim uslovima ti ljudi koji su praktično tako predstavljeni našoj javnosti kao neka ispostava ili politička grupa koja ima direktnu podršku Vlade Republike Srbije i predsednika, prisustvuje proslavi, privatnoj proslavi, dakle ne institucijama u Prištini, nego privatnoj proslavi osumnjičenih za ratne zločine, za najteže ratne zločine kao što su Ramuš Haradinaj, Fatmi LJimaj i Kadri Veselji, lisa sa srpskih poternica, lica koja za malo, čak i Haški tribunal za malo da osudi dal misteriozno nisu nestali svedoci ili listom nestajali svedoci koji su trebali da optuže i koji su optuživali Ramuša Haradinaja i njegove saborce.

Dakle, ovde imamo fotografije koje izgleda nisu zanimale domaću javnost, najvažnijih ljudi, poslanika i ministara i zamenika ministara iz redova tzv. srpske liste koji prisustvuju toj proslavi i tom veselju, toj privatnoj žurci Kadrija Veseljija, Ljimaja i Karadinaja. Mi ne možemo zatvarati oči pred tom činjenicom niti to pravdati nužnošću učešća u dijalogu da bi se pomoglo građanima Srbije koji žive na KiM. Ovo je pomoć samo tim licima i njihovim funkcijama.

Uzgred budi rečeno, mislim da smo ovim slikama sa ove proslave, dakle gde se vide nasmejana lica srpskih poslanika, dobili odgovor na pitanje mog kolege Slaviše Ristića, koji je pitao pre desetak dana – šta bi sa ostavkama predstavnika srpske liste u Vladi Kosovo, jer su oni to najavili nakon prebijanja i onog maltretiranja Marka Đurića? On je pitao šta je sa tim? Odgovor smo dobili u vidu ovih nasmejanih fotografija, odnosno fotografija sa nasmejanim Haradinajem i nasmejanim čelnicima tzv. srpske liste.

U prilici su naravno neophodni nekad i kompromisi, ponekad i bolni kompromisi. Ovo međutim nije to, ovo je jedno suvišno i bespotrebno poniženje, ne samo tih ljudi, jer to je njihova privatna stvar nego i države Srbija koja je iza tih ljudi stala.

Zato očekujem jasnu reakciju, dakle i predsednice Vlade i ponavljam svoj apel koji sam izrekao i ovde kada je gostovala. Lepo to zvuči, te njene priče i gospodina Ivice Dačića, kako ne priznajemo, nećemo priznati itd. odakle vam pada napamet da bi oni mogli priznati ili prihvatiti nešto nepovoljno za Srbiju i Srbe tamo, a onda gledamo ove slike koje predstavljaju jednu konfromintaciju blamaže države Srbije.

Ponavljam svoj apel gospođi predsednici Vlade da bi trebalo da odmori Marka Đurića, bilo da je znao za ovo pa odobrio ili da nije znao za to da ljudi koje je on protežirao, direktno učestvuju u privatnoj proslavi i žurci, dakle čelnika alijanse Kosovo i osumnjičenih i to osnovano osumnjičenih raznih zločinaca koje goni država Srbija. Hvala.

Četvrta sednica Prvog redovnog zasedanja , 03.05.2018.

Zahvaljujem.

Moje prvo pitanje ide na adresu Ministarstva pravde i MUP i tiče se istrage, odnosno odnosi se na pitanje istrage o ubistvo Olivera Ivanovića. Dakle, to su dve adrese od kojih očekujem odgovor. Ono što je bilo u sredstvima javnog informisanja, što se moglo pročitati, pre nekoliko dana iz usta ministra Stefanovića, vrlo nezadovoljavajuće i zabrinjavajuće, jer on kaže – nema nikakvih pomaka i nemamo nikakve informacije.

Nadam se da ima bar nekakvog pomaka i nekakvih informacija, jer je prošlo 100 dana, uskoro će biti četiri meseca od ubistva, od mučnog ubistva gospodina Ivanovića i istraga tapka u mestu.

Znam da će neko reći da je to posledica toga što naše bezbednosne snage, naši istražni organi nemaju uvid ni kontrolu nad onim što se dešava na teritoriji KiM, uključujući i severno od reke Ibar, ali to ne može biti, niti je opravdanje, pa ni alibi, jer je upravo to neka vrsta optužbe na račun i aktuelne, pa i jednim delom i prethodnih, ali ipak pre svega aktuelne vlasti zato što je svojim potezima, svojim činjenima, pre svega potpisivanjem Briselskog sporazuma, dovela do toga da naši istražni organi, naše bezbednosne snage nemaju ni saznanja ili navodno nemaju ni saznanja niti informacija o onome što se dešava na KiM, a naročito na severu KiM. Znamo da tako nije bilo do skora.

Dalje, verujem, a imam i saznanja da je taj prostor prikriven kamerama i raznim agenturama stranim, srpskim, albanskim. Tu ima mnogo ljudi koji se bave, a često ptica ne može da proleti tamo bez saznanja bar nekih od tih struktura. Dakle, to jeste neka vrsta, ta izjava da Srbija nema, ni srpski nadležni organi nemaju nikakva saznanja, samoptužbe i indirektnog priznanja da su potezi, mere iz sporazuma koji su potpisivani u vezi sa KiM poslednjih godina bili pogrešni i kontraproduktivni. Dakle, informacija od ova dva ministarstva.

Moje sledeće pitanje ide na adresu Ministarstva kulture i informisanja, pošto je i pomenuto da je danas Dan slobode medije. Poznato je da je na relevantnoj, referentnoj listi reportera bez granica Srbija prošlih godina zabeležila pad od 10 mesta po pitanju slobode medija. Takođe će neko reći, tu ima istine, da su te liste i ti spiskovi često voluntaristički i često se politika meša u sastavljanje tih lista, ali budimo pošteni. Ako se ova vlast hvali, a hvalila se napretkom na toj listi, kao i na nekim drugim međunarodnim listama, kada raste i kada beleži dobre rezultate, onda ne možemo kada padamo na toj istoj listi reći – ma, to je politika, to su oni onako voluntaristički ocepili. Znači, ja bih voleo da čujem objašnjenje od nadležnog Ministarstva kulture i informisanja. Kako oni tumače taj pad, taj dosta upadljiv, drastičan pad na ovoj listi?

Konačno, pridružujem se naravno pitanju i dilemama koje je koleginica LJupka iznela, pa neću na to trošiti vreme. Moram podsetiti, i tu je adresa Ministarstva spoljnih poslova, na moje poslednje pitanje, odnosno od prošlog puta, za sada još nisam dobio odgovor. Šta srpska Vlada, to je pitanje Ministarstvu spoljnih poslova i gospođi premijerki Ani Brnabić, šta čini srpska Vlada po pitanju priprema za ovaj sofijski samit EU i partneri, da li se koordinira sa Vladom Španije i sa drugim vladama zemalja članica EU koje nisu priznale nezavisnost KiM i da li je moguće i da li ćemo dopustiti da Španija i Španci, gospodin premijer Rahoj bude veći Srbin od Srba kada je zaštita srpskih nacionalnih interesa, odnosno njegovo čvrsto ultimativno ne pristajanje da se nađe njegovo ime na spisku sa predsednikom Vlade, sa i ili bez zvezdice, tzv. Republike Kosovo?

Dakle, ponovo smo u situaciji da neko treba čvršće da zastupa i brani naše interese od nas samih, što je i ponižavajuće i uvredljivo i, naravno, ne može biti dugoročna državna strategija. Dakle, šta činimo i da li ćemo dozvoliti da opet, kažem, u ime vrlo maglovite perspektive evrointegracija pretrpimo još jednom diplomatsko poniženje na međunarodnom planu? Hvala.

Imovinska karta

(Novi Sad, 02.07.2016.)

Funkcija Državni organ, javno preduzeće, ustanova, druga organizacija Izvor prihoda Interval Neto prihod Valuta Vreme obavljanja / od-do
Narodni poslanik Narodna skupština Republike Srbije Republika Mesečno 95000.00 RSD 03.06.2016 -
Poslednji put ažurirano: 27.02.2017, 12:27