Prikaz govora poslanika

Prikaz govora poslanika Đorđe Vukadinović

Govori

Moje pitanje ide na adresu predsednika Vlade Srbije, gospođe Ane Brnabić i tiče se uloge Tonija Blera i njegovih instituta u srpskom političkom životu i angažmana sada višestruko potvrđenog angažmana zloglasnog Tonija Blera, u radu, funkcionisanju i uređivanju poslova u Vladi Srbije u poslednjih nekoliko godina.

Dakle, neki dan je ta tema aktuelizovana time što je Blerov institut za strateške odnose raspisao konkurs za dva visoko pozicionirana savetnička mesta u Vladi Srbije, kako bi se bavili strateškim projektima i odnosima sa javnošću. Šta god da je u pitanju, navodno jutros je taj oglas skinut sa Blerovog sajta, ali poenta je u tome da nema nikakvog opravdanja niti razumevanja može biti, da Vlada Srbije direktno ili indirektno i bilo koji funkcioner države Srbije, sadašnji, bivši ili budući, angažuje Tonija Blera, njegovu kuću na bilo čemu, bilo kakav posao u vezi sa državom Srbijom, s obzirom na poznatu i zloglasnu ulogu koju je Toni Bler imao tokom bombardovanja tj. pre i za vreme bombardovanja, agresije na SRJ i Srbiju 1999. godine. On tada, ne samo da je bio premijer Velike Britanije, nego je bio jedan od najistaknutijih zagovornika bombardovanja i to brutalnog bombardovanja i još brutalnijeg nego što je izvršeno. On se žalio što ono nije još surovije. Sam se lično hvalio kako je on nagovorio Bila Klintona da uđe u operaciju NATO intervencije i takođe se zalagao za kopnenu intervenciju u Jugoslaviji, odnosno Srbiji.

Dakle, ne postoji ličnost u svetu živa koja je više zla učinila i gore se ophodila prema Srbiji i srpskom narodu. Dakle, ja pitam koja je to pamet, koji je to viši interes koji je mogao da rukovodi Vladu i vlast da angažuje Tonija Blera. Ovo što pitam ne pitam slučajno baš predsedsednicu Vlade Srbije, ne samo zato što je ona formalno prva politička ličnost u zemlji, ako mi znamo da to u realnosti nije tako, nego što je ona još juče izjavila da je poslove, odnosno aranžman sa Tonijem Blerom i njegovim institutom učinili prethodna Vlada, kada su oni osnovali tzv. „Diliveri unc“ u okviru kad kabineta Aleksandra Vučića, kada je on bio premijer, a da je ona nastavila tu praksu.

Dakle, neki savet, neki strateški savet u koordinaciji, navodno i odnosima unutar Vlade, su ono što naša vlast i sadašnja i prethodna Vlada, dakle i Aleksandra Vučića i Ane Brnabić, rade sa Tonijem Blerom.

Još pri tom, što je posebno sporno, kaže i gospođa Brnabić treba da se zna da taj angažman ne plaćaju građani iz budžeta tj. ne idu te pare iz budžeta Srbije. Toni Bler ne radi za klikere i to je negde i objavljeno u međuvremenu da je angažman Tonija Blera ovde plaćen novcem, odnosno država UAE. Dakle, UAE plaćaju Tonija Blera da savetuje ne znamo šta Vladu Republike Srbije, odnosno Vladu Aleksandra Vučića i sada Ane Brnabić.

Prosto tražim zvaničnu potvrdu pismenu od gospođe Brnabić – da li je to tačno i koja je priroda tog angažmana, kao što rekoh, i da li smatra da je tu prikladno da takav angažman postoji, s obzirom da zloglasnu, kao što rekoh, ponavljam namerno, ulogu koju je Toni Bler imao i ima?

Kada radite visoke državne poslove vi se ponekad morate sresti sa onima koje ne volite, ali ovde se ne radi o tome, ako su ti drugi predstavnici zvanični zemalja sa kojima morate imati odnose. Toni Bler nije nikakav funkcioner Velike Britanije. Toni Bler je privatna ličnost i lobista svetskog glasa, koji vrši usluge lobiranja, uglavnom za neke problematične centralno-azijske i slične režime.

Koje su to usluge stvarne zbog kojih je naša Vlada procenila da je Toni Bler neophodan i poželjan partner za Vladu Srbije? To je nešto što nije samo stvar ukusa, umesnosti ili prosto pripadnosti, već je nešto što, rekao bih, duboko ponižava sve građane Srbije bez obzira kojoj opciji pripadaju, da li glasaju, da li ne glasaju, da li vole crvene, zelene, žute, plate ili koje god.

Dakle, u tom smislu verujem da većina kolega sa druge strane isto ili vrlo slično misli o ovom angažmanu i zato mislim da bi i meni kao narodnom poslaniku, ali i javnosti Srbije trebalo da dođe razjašnjenje od strane Ane Brnabić. Hvala.
Zahvaljujem.

Ovo je dakle amandman kojim se sredstva u budžetu i iz budžeta predviđena za gondolu usmeravaju u socijalu. dakle, gospodin Đorđević treba da bude zadovoljan, Umesto čuvene beogradske gondole, u uvek potrebne fondove i mislimo da bi to značilo da se u zaštitu porodice i dece na tu stavku ova sredstva predviđena na beogradsku gondolu usmere. Reč je o sumi od oko sedam miliona evra, što nije nimalo beznačajno.

S druge strane, ja moram da kažem i zbog javnosti i zbog građana da ovo što sada se poslanici ne javljaju na amandmane koji su čitani, posledica je činjenice da je vreme za raspravu po amandmanima prošlo. Dakle, ovo sad što je ostalo i što ja govorim je, kao što je i predsednica rekla ali se to možda nije čulo, to je vreme koje je ostalo poslaničkoj grupi da može da kaže. Dakle, amandmansko vreme od 600 minuta je otišlo na, kažem, besmisleno čitanje amandmana vladajuće koalicije i poslanika vladajuće koalicije.
Gospođo predsednice, mislim da bi bila zaista velika sreća za ovaj parlament i za ovo društvo da je ono što ja kažem i da su to neistine i posebno su to jedine neistine koje se čuju.
Dakle, ja mislim da nisam izneo neistinu, nego se ovde mnogo puta čula neistina, a onda mnogo puta ponovljena neistina postane istina ili tako bar neko misli o nekoj propagandi, to tako se i propagandnim priručnicima se to čita.
Dakle, nije neistina, nego istina da ovo sada su prvi amandmani i prve diskusije na temu budžeta. Sve što se čulo u prethodna dva dana ove rasprave u pojedinostima i po amandmanima su bili amandmani i to je činjenica, i to je istina draga gospođo Gojković, su bili amandmani na prve članove, na prva četiri člana prve tačke dnevnog reda.
Javnost mora da zna, sviđao im se ja ili ne, sviđala im se opozicija ili ne, ili voleli nešto treće, četvrto, da rasprave o budžetu u pojedinostima nije bilo. Nije bilo ni po jednom amandmanu. Zašto je to bitno? Na stranu što je to loša slika da se o najvažnijem zakonu ne raspravlja, samo ako je neko upakovao svu diskusiju u povredu Poslovnika, pa predsedavajući bio velikodušan da dopusti tu povredu Poslovnika, moglo se reći nešto konkretno o tim amandmanima.
Prosto, mi smatramo, da je ovo sa gondolom samo jedan primer. Mi smo imali takođe predlog koji se ticao, odnosno amandman koji se ticao izgradnje nacionalnog stadiona za 250 miliona evra koji su predviđeni u budžetu, što je apsolutno po mom mišljenju, po mišljenju većine kolega iz opozicije neprihvatljivo u situaciji u zemlji i okolnostima u kojoj žive građane Srbije, i neke druge stvari, da idem samo na ono što je nesporno.
Dakle, sviđalo se to vama ili ne, ova sednice će proći, ovaj budžet će proći da gotovo sem jedne ili dve, tri stvari, nijedna stavka, nijedan amandman na sam Predlog budžeta neće biti raspravljan. To je činjenica. Mi se možemo iz opozicije slagati oko mnogo čega. Ja i kolega Boško Obradović se ne slažemo oko mnogih stvari, različiti smo ljudi, različiti temperamenti, različita nam je metodologija, ali svako i levo i desno od mene kolege, svako zna, kao što zna i dobar deo kolega iz vladajuće koalicije, da je ovo neka vrsta blama, neka vrsta kolektivne sramote da se budžet na ovakav način usvoji. Tu sigurno ima i dobrih stvari, ima racionalnih stvari, ja bih voleo da sam mogao čuti gospodina Malog, ministra Malog, da objasni zašto je ovo dobro.
Mi smo na neki način kolektivno poniženi i kao građani i kao poslanici što nismo imali priliku da govorimo konkretne stavke, odnosno konkretne zamerke na ovaj budžet, sem onog vremena koje nam je ostajalo ili koje smo imali kao poslaničke grupe. Na amandmane je vreme otišlo tako, odnosno vreme predviđeno za amandmane, a to je 600 minuta je otišlo tako što su kolege iz vladajuće koalicije čitali svoje sastave na temu prve tačke dnevnog reda koja nije ni po čemu bitna. To je činjenica gospođo predsednice. To je nešto preko čega mi ne možemo da pređemo.
Vi jeste relativno tolerantno prethodnih dana dopuštali da se čuje i glas opozicije, ali sistemski naš glas je ovde bio prosto poništen time što se tačno godinu dana na isti način radi i to je odgovornost vas, kao predsednice parlamenta, moram priznati, suviše je velika i ne može da se spreči. Morali ste na neki način apelovati na poslaničku većinu, da ne predlažu takvu vrstu amandmana, jer je to, kao što rekoh, kolektivno urušavanje dostojanstva parlamenta. Toliko o tome.
Dakle, niko iz opozicije, bez obzira da li se malo više ili manje slagao sa tim, to ne može da prihvati. Mi smo nekad bojkotovali, nekada smo prisustvovali, nekada sam ja sam ovde govorio i trpeo napade, prozivke, dobijao opomene i kazne. Takva vrsta rasprave o najvažnijim tačkama dnevnog reda, o najvažnijoj temi koju Skupština ima, prosto ne može da se toleriše, da ne govorim o Kosovu i Metohiji koja nije tema u ovom parlamentu, da ne govorim o nekim drugim stvarima. Toliko za sada.
Moje prvo pitanje ide na adresu predsednika Vlade, predsednika Republike i Ministarstva spoljnih poslova i tiče se jedne jasne informacije – da li je tačno ili ne da su se Aleksandar Vučić i Hašim Tači sreli 4. novembra u Rimu, kao što je izjavio sinoć Vuk Jeremić, i da su se dogovorili tada o podizanju taksi na srpsku robu sa ciljem da se stvori atmosfera napetosti i tenzije sa jedne i druge strane u kojoj će se onda dogovor o razgraničenju pokazati kao neophodan i neminovan i spasonosan da bi se izbegao rat?

Ne očekujem da mi se potvrdi da je stvarno predmet tog sastanka bio to što gospodin Jeremić kaže, ali očekujem da mi se kaže – da li to sastanka bilo ili ne? Dakle, da li su se Hašim Tači i Aleksandar Vučić sreli 4. novembra u Rimu.

Kada Vuk Jeremić licitara da li će i kada biti izbora, to je nešto što možemo uzeti sa rezervom ili ne, ali kada je reč o ovim međunarodnim kontaktima i odnosima i susretima, tu su se njegove informacije do sada pokazale kao prilično tačne. Uostalom, on je obelodanio da su se Aleksandar Vučić i Hašim Tači sreli ove godine, ove jeseni i ovog leta, i u Parizu i u NJujorku i posle su te informacije, naglašavam, potvrđene iz više drugih izvora. Dakle, sastanaka je bilo. Ja sada pitam – da li je bilo i ovog sastanka 4. novembra u Rimu?

Na stranu što je ružno da o tome javnost Srbije ništa ne zna, ako ga je zaista bilo, a to da je zaista predmet tog sastanka bilo dogovoreno podizanje tenzija oko taksi i oko drugih stvari da bi se onda oni pojavili kao vatrogasci, to je prostor toliko strašno da ne želim da verujem da je to zaista tako.

Znači, informacija koju očekujem od ovih instanci – da li je ili nije bilo sastanka? Sa tim u vezi Ministarstvo spoljnih poslova pitam – da li ima informacije koje su se pojavile u javnosti da je prilikom svoje poslednje posete regionu visoki američki zvaničnik Metju Palmer rekao svojim prištinskim domaćinima, odnosno sagovornicima da požure i da se ne šale, nego da sklapaju sporazum, jer, citiram – u Beogradu nikada više neće imati takvog sagovornika spremnog za dogovor kao što imaju u Aleksandru Vučiću? To je pomenuto više puta. Da li Ministarstvo spoljnih poslova ima da je to zaista izjavio gospodin Metju Palmer, visoki američki zvaničnik?

Moje treće pitanje ide na adresu predsedništva Narodne skupštine i tiče se ove situacije u Skupštini poslednjih dana i na kraju-krajeva i juče i atmosfere koju su neki nazvali da je na rubu incidenta, a sastoji se ova moja intervencija u apelu pre svega predsedništvu Skupštine da vidi da li postoji mogućnost da se snize tenzije time što će rukovodstvo Skupštine apelovati na vladajuću većinu da odustane od prakse podnošenja onih amandmana koje podnosi i da li je moguć kompromis u tom smislu, da li je moguće, ako postoji neko očekivanje i od opozicije u tom pravcu, jer ovako kako smo krenuli, kako ide taj proces, mislim da nikuda ne vodi, osim daljem urušavanju dostojanstva Narodne skupštine. Ja sam ovde ponekada i usamljen u ovim redovima opozicionim upozoravao kolege iz vladajuće većine da to sa tim amandmanima na prve članove prvog zakona nema smisla. To nigde u svetu ne postoji i da se to ne može braniti bez obzira koliko puta se ponovila priča kako niko ne uskraćuje pravo opoziciji.

Dakle, nema parlamenta u svetu u kome se podnose amandmani vladajuće većine na svoje sopstvene zakone, a posle za njih i ne glasaju, a na taj način onih 600 minuta predviđenih za raspravu bude potrošeno.

Juče se samo pokazalo da opozicija to više ne može i ne želi da trpi, ali nezavisno od toga, apelujem sada na neku vrstu dogovora. Ne može da se nastavi sa lošom praksom, pogotovo kada je reč o tako važnim stvarima kao što je usvajanje budžeta Republike Srbije. U tom smislu mislim da je odgovornost najviša na rukovodstvu Skupštine, a onda naravno i na vođama i šefovima većine i opozicije. Hvala.
Sada je upravo godinu dana kako se krenulo sa ovom praksom, odnosno kako je vladajuća većina krenula sa ovom praksom podnošenja amandmana na prve članove prve tačke dnevnog reda i to uvek preko 300 ili 350, tako da bi se, 300 puta dva, potrošilo onih 600 minuta predviđenih za raspravu u pojedinostima. To se nekada ne vidi tako jasno, pogotovo ne u TV prenosu, građani to ne mogu da vide kada krene neka polemika, rasprava povodom Poslovnika i slično, ali u suštini od tada, evo već godinu dana tačno, svaka sednica i svaka tačka je zapravo kontaminirana tom praksom koju ponavljam i naglašavam, sviđalo se to nekom ili ne, kakva ne postoji nigde u parlamentarnom svetu, da vladajuća većina podnosi amandmane na svoje predloge zakona, da onda Vlada nama odbaci te amandmane, a da se na taj način uskrati mogućnost opoziciji da raspravlja o nekim konkretnim stvarima.

Šta to konkretno znači u praksi? Mi sada imamo Predlog budžeta među svim drugim tačkama, kao najvažniju stvar, koju ova Skupština donosi i treba da donese u toku jedne godine i što direktno utiče na život građana. U tom budžetu ima raznih stvari. Neke su dobre, neke su manje dobre, neke su prihvatljive, neke su manje prihvatljive, ali jeste neobično, rekao bih i skandalozno, u svakom slučaju veoma loše, da se o tim argumentima za i protiv neće moći raspravljati u pojedinostima, već ono što smo rekli u načelu.

Recimo, smatram da stavka od 250 miliona evra za nacionalni stadion je pogrešna, treba da postoje mnogo veći prioriteti.
Da, ali to je poenta mog govora.
Naprotiv, predsednice.
Predsednice, ja sam vas razumeo, ali ne znam da li ste vi razumeli ili da li ste svesni kako izgleda ova rasprava u pojedinostima svih ovih 12 meseci unazad. Dakle, podnose se amandmani koji nemaju veze sa budžetom i do budžeta nećemo ni stići. Zato sam hteo da vam skrenem pažnju. Možete mi oduzeti reč, možete me kazniti, kao što je radio vaš kolega, ali mislim da javnost treba da zna da mi o najvažnijim i najozbiljnijim stvarima koje se tiču budžeta nećemo moći da raspravljamo jer će sve vreme otići na prve tačke …
Po amandmanu.

Evo, ja podržavam ovaj amandman kolege Vesovića da se doda to „Republike Srbije“, iako moram priznati i namerno sam odabrao amandman kolege sa kojima dobro sarađujem i u velikoj meri se slažem, da kažem da uprkos tome što taj amandman ima smisla, ne škodi da se podseti da je reč o Republici Srbiji, iako se naravno i podrazumeva. I nije problem i da ne bude tog dodatka, ali da mi zaista, evo ja priznajem, sami sebi ili sam sebi delujemo kao, liči na onu poslovicu da „selo gori a baba se češlja“.

Dakle, u trenucima dok mnogo toga gori i političi i spoljno politički u Srbiji i oko Srbije, mi se bavimo naslovom, mi se bavimo naslovima jednog zakonskog predloga. Do budžeta, kao što rekoh, nećemo ni stići. Ja nisam ni najglasniji, niti najradikalniji ovde, ali sam relativno uporan u ukazivanju na ono što je očigledno, što je očigledno i vama ovde, kolege, u Skupštini, što je očigledno ljudima koji nas gledaju malo pažljivije.

Neću iskoristiti ovo vreme, jer ga nema mnogo, da bih demantovao neistine koje su izrečene na moj račun, ali hoću ga iskoristiti da kažem da mi raspravljamo o prvim članovima prve tačke dnevnog reda, na osnovu amandmana koje predlažu većinski poslanici vlasti, delom i poslanici opozicije u želji da dođu do reči, odnosno da mogu nešto da kažu, kao što je i rekla koleginica koja je prva ovde govorila.

Mi na taj način izvrgavamo ruglu ne sam Poslovnik, nego duh parlamentarizma. Mislim da se izneverio duh parlamentarizma, to je da ljudi, poslanici, pre svega opozicija ili mogu i vlasti, podnose amandmane na zakone kojima nisu zadovoljni na delove zakona koje smatraju da su loši. O tome onda raspravljamo, pa se onda oni koriguju. Ministar prisutan kaže, recimo ja kažem da taj stadion ne treba davati 250 miliona, stadion ili za autoput Merdare-Priština, odnosno Niš-Merdare-Priština, poslanik ili vladajuća većina ili ministar prisutan kaže da to treba iz tog i tog razloga. To opravdava parlamentarnu debatu, a ne ovde da raspravljamo da li je malo bolja ova ili malo lošija ona formulacija nekog zakonskog predloga. Hvala.
Zahvaljujem.

Moje kolege su već donosile ovaj materijal za ovu sednicu. Ovo pored mene je samo deo tog materijala da bi demonstrirali koliko je to stranica i koliko je nemoguće realno i kvalitetno razgovarati o ove 62 tačke dnevnog reda. Ja ću to ilustrovati ne pokazivanjem voluminoznosti i kilaže ovog materijala, nego samo mali primer, recimo, kao ilustraciju zbog čega se to, kolege, ako želimo iole smisleno da radimo ovaj posao i da se ne osećamo, prosto, kao da učestvujemo u nekom rijalitiju, u nekoj predstavi u kojoj se prosto nešto simulira, pogledajte koliko ima važnih tačaka u ovom materijalu. Ne govorim sada o budžetu. Koliko ima važnih zakona? Koplja se lome oko amandmana ustavnih i nekoliko puta se to vraća na popravni da li će i kakva biti kontrola i uticaj parlamenta na izbor nosioca pravosudnih funkcija.

Mi ovde imamo izbor nosioca pravosudnih funkcija u tužilaštvu i pomoćnika ili zamenika tužilaca i mi nećemo stići o tome da razgovaramo. Šta nam vredi ta kontrolna funkcija koju imamo i koju sada neke kolege žele da zadrže, možda sa razlogom, kada mi zapravo o tome nećemo stići da razgovaramo?

Ili, ovde upravo pomenuti zakon, pogledajte, koji je vrlo ozbiljan, o radijacionoj i nuklearnoj sigurnosti i bezbednosti, koji je pominjala predsednikca parlamenta. Ovde se pominju važne stvari koje se tiču građana i života. Najvažnije je reći jonizujuće zračenje i zaštita od jonizujućeg zračenja, da li ima osnova ili nema osnova, ove primedbe koje su se na taj zakon donosile i čule u poslednje vreme, a mi to nećemo moći raspraviti, a pri tome smo desetak radnih dana potrošili na raspravu o zaštiti populacije slepih miševa i ptica selica. Dakle, prosto to ne deluje ozbiljno i ja se čudim zašto i zbog čega nas nedovoljno javnost uvažava, iako se slažem da tu ima odgovornosti i da nije tu samo parlament kriv, ali barem da otklonimo ono što je do nas, što bi se reklo.

Elem, moje pitanje prvo i osnovno, pošto imam vrlo malo vremena, ide gospodinu Branku Ružiću, koji je upravo izašao, ali može i ministar Mali na njega da odgovori – zašto se odlaže uvođenje platnih razreda?

Gospodin Ružić je rekao – još nam samo malo fali do toga. Dobro, da li to „malo fali“ znači da će to biti u narednih nekoliko meseci i da će od sledeće godine stupiti na snagu?

Zašto je to važno? Time se izbegava arbitrarnost da Vlada ili ministar ili predsednik Vlade ili države, kao neki dobri sultan, vezir, kalif, ide i kaže – sada ćete dobiti 3%, sada ćete dobiti 5% povećanja, sada ćemo srezati plate, ovo javno preduzeće ima veliku platu, pa im nećemo dozvoliti da povećaju koliko treba.

Da uvedete platne razrede onda se ne bi dogodilo da, ne znam, čistačica u nekom javnom preduzeću koje je profitabilno jer je monopolista, ima veću platu od doktora specijalista ili profesora u školi i to se opet pomera. Dakle, zašto i do kada?

Takođe, vrlo važno, mi smo ovde lomili koplja oko opravdanosti smanjenja plata i penzija 2014. godine. To se pravdalo i branilo neopohodnošću potrebama uštede i stabilizacije budžeta. Samo dve stavke u ovom Predlogu budžeta, koji predviđa ova Vlada za ubuduće, izgradnja nacionalnog stadiona i autoput Niš-Merdare, odnosno to je autoput prema Prištini, otprilike iznose onoliko kolika je čitava ušteda za četiri godine ili približno tome koliko je čitava ušteda samo na penzijama koje su oduzete našim najstarijim građanima.

Dakle, drage kolege, gospodo ministri, da li zaista mislite da je potreban Srbiji nacionalni stadion ili nacionalna sportska arena, u vrednosti od 200 ili 250 miliona evra? Ko će igrati na njoj? Ko će je popunjavati? I ove kapaciteti koje imamo, ovi stadioni, uglavnom zvrje prazni.

S druge strane, autoput, 180 miliona evra je predviđeno za prvu deonicu ovog autoputa. Dakle, evo vam dva konkretna primera. Ne spominjemo geopolitički aspekt koji smo ja i neke moje kolege navodile da to više deluje kao autoput za Albance, da brži i lakše stignu do Niša ili da NATO ako krene na istok, lakše može da se transportuje iz Albanije, iz Drača preko tog autoputa nego što je zaista neophodan i prioritet Republike Srbije, ali možda i nije tako. O tome treba da se razgovara, a vremena za tu vrstu razgovora neće biti.

I, poslednje, odnosno ne poslednje, ima gomila pitanja – pretplata. Povećanje te pretplate, odnosno naknade za medijski javni servis, to je samo 70 dinara. Mi smo o tome razgovarali na Odboru za kulturu. Kaže, to je samo 70 dinara. Da, ali 70 dinara puta nekoliko miliona, puta 12 meseci to je ozbiljna suma.

Kažu od 2014. godine nije podizana ta pretplata, odnosno ta naknada za medijski javni servis. Da, nije, a sada je podižemo 40%, a onda se pitamo da li smo penzije i plate vratili na nivo ili smo ih podigli 3,5, 6 ili 7% u odnosu na 2014. godinu. Nije inflacija baš tolika. To što deluje sitno, to je igra malih brojki, postaje krupno.

Ono što sam hteo da s jedne strane pohvalim ministra Šarčevića, a istovremeno da pitam u vezi sa onim sa čime se pohvalio, ja bih rekao s razlogom, kako su uveli 1.000 mladih naučnika u sistem, u naučni sistem institutski, ali ja pitam da li imate izveštaj, povratnu informaciju koliko je njih zaista ušlo, koliko je njih zaista zasnovalo odnos ili ušlo u te institute i počelo da radi i uključeno u naučni sistem Republike Srbije? (Isključen mikrofon.)
Moje prvo pitanje ide na adresu Ministarstva spoljnih poslova. To je ministarstvo za čiji rad sam ja u prethodnom imao i po neke reči hvale i posebno kada je reč o ovoj aktivnosti na povlačenju priznanja nezavisnosti tzv. republike Kosovo i u nekim drugim situacijama.

Nažalost, ovoga puta nemam i ne mogu da imam nikakvu, ne samo hvalu, nego ni razumevanje i moje pitanje se tiče incidenta, mada rekao bih da je to mnogo više od incidenta, nego skandala prilikom obeležavanja stogodišnjice završetka Prvog svetskog rata u Parizu i svega onoga što se dešavalo u vezi sa tim, i onoga što se ne može zvati drugačije nego poniženje za srpsku delegaciju i srpsku državu i srpski narod, koje se dogodilo prilikom te proslave, odnosno tog jubileja u glavnom gradu Francuske.

Moje pitanje glasi, i za predsednicu Vlade takođe, ali pre svega za Ministarstvo spoljnih poslova, da li su znali šta su učinili da spreče taj skandal, da se ne dogodi, tu ne mislim samo na tretman predsednika Srbije prilikom obeležavanja tog jubileja koji je bio skandalozan i sraman, nego mislim na još skandalozniju činjenicu isticanja zastave tzv. republike Kosovo u Notr Damu u Parizu.

Dakle, smatram da je već nakon toga srpska država i srpska diplomatija bila dužna da uputi oštar demarš Francuskoj, da traži uklanjanje te zastave, kao i adekvatan tretman srpske delegacije. To se nije dogodilo i sam Aleksandar Vučić je rekao, a i Ivica Dačić takođe – mi to ne možemo da uradimo zato što bi to ugrozilo Makronovu posetu Srbiji, i da otprilike zbog toga, tog demarša nije bilo.

Onda, kao što to obično biva u životu, stigao je novi šamar u vidu istaknute i počasne uloge koju je Hašim Tači imao na toj proslavi, dok je predstavnik i predsednik Srbije bio zabačen prekoputa na sporednoj tribini. Dakle, kada se to dogodilo, da li je ministarstvo utvrdilo odgovorne za taj incident, odgovorne na našoj strani, kada je reč o Francuskoj, tu nema šta da se priča, da li je utvrđeno da je greška do ambasade, do protokola našeg, do ambasade u Parizu, da li je greška u Ministarstvu spoljnih poslova ili je greška učinjena u kabinetu predsednika Republike? Skandalozno je da za tako važan događaj srpska strana ne zna gde sedi predstavnik Srbije i da oćuti takav šamar, kao što je zastava tzv. republike Kosovo u Parizu.

Dakle, zahtevam informaciju u vezi sa tim, pre svega od Ministarstva spoljnih poslova i zašto sada nakon svega nije upućen demarš Francuskoj, a verovatno nije iz istih razloga zbog kojih nije pre toga upućen povodom te zastave albanske, odnosno kosovske u Notr-Damu.

Moje druge pitanje ide na adresu Ministarstva unutrašnjih poslova i tiče se brutalnog napada, praktično pokušaja ubistva Borka Stefanovića, kao i njegovih saradnika, jer Borko Stefanović nije napadnut sam, i izjava i gestova koji su se dogodili nakon toga. Naime, imena napadača su objavljena sa inicijalima, što je formalno ispravno, iako je to princip koji se vrlo često krši u mnogim drugim slučajevima, ali moj zahtev od Ministarstva unutrašnjih poslova i predsednika Vlade ide u pravcu zahteva da se utvrde nalogodavci, jer svi u Kruševcu znaju ko su te osobe pod inicijalima, svi znaju da je reč o sitnim kriminalcima vezanim za jednog malo krupnijeg igrača na kruševačkoj sceni, a koji je poslovni partner svima nam znanih i poznatih široj srpskoj javnosti biznismena sa severa Kosova poput Zvonka Veselinovića i Milana Radojičića, koji se takođe pominjao mnogo u poslednje vreme.

Dakle, ne inicijali kao da je reč o devojčicama i maloletnicama napadača na Borka Stefanovića, nego imena onih koji stoje iza, a ne da se oni skrivaju i ostanu otprilike tih nekoliko žrtvenih jaraca na vetrometini za koje svi u Kruševcu znaju ko su i zato nema razloga da se pod inicijalima objavljuju njihova imena, tim pre što sam predsednik države koliko juče objavljuje kako je pomenuti gospodin Radojičić, prošao poligraf, što je takođe nešto što je stvar koja ne bi trebala da bude poznata javnosti, niti bi trebalo da bude nešto što objavljuje predsednik Republike. Onda bismo možda mogli znati ko su imena onih napadača na Borka Stefanovića.
Zahvaljujem, predsedavajuća.

Hteo sam, obično ovde stalno postavljam pitanja, manje ima odjeka, odnosno odgovora, pa sam hteo da pohvalim i premer MUP-a, koje je dalo jedan dosta iscrpan odgovor, i ne samo ono, naravno i mnoga druga ministarstva, ili bar većina, daju odgovore više ili manje korektne.

Odgovor na pitanje o viznom režimu sa Iranom. Ministarstvo je, naravno, pomalo opralo ruke, ali su verovatno u pravu, rekavši s jedne strane da je odluka uvođenja viznog režima generalno u rukama Ministarstva spoljnih poslova, da približavanje EU diktira, između ostalog i viznu politiku prema trećim zemljama, a teško da Iran tu onda može da dođe u obzir, i rekli su da su se oni trudili u granicama svojih nadležnosti da spreče neke štetne posledice toga, tog relativno velikog broja građana islamske republike koji su stizali, pre svega, avionima na aerodrom „Nikola Tesla“ i išli dalje, ne, kao turisti, nego kao migranti.

Bilo kako bilo, kažem, to je relativno pozitivna praksa, mislim odgovora, koji nisu samo rutinski. Nažalost, postoje institucije koje mnogo slabije ili uopšte ne odgovaraju na pitanja, čak i kada su vrlo precizna i dobronamerno formulisana.

U svakom slučaju, moje pitanje, dakle uz ovu pohvalu, ide predsedniku Vlade, Ministarstvu odbrane, predsedniku Republike i Kancelariji za KiM, ako tako još nešto postoji, i njenom predsedniku, a tiče se formiranja kosovskih oružanih snaga.

U našoj javnosti je nedopustivo tiho, nedopustivo mirno prošla vest, gotovo nezapaženo u moru ovih, više ili manje lažnih afera, ili koje se tendenciozno podižu radi zamagljivanja suštine i stvarnih problema, dakle, prošla nekako poluzapaženo vest o formiranju kosovskih oružanih snaga, odnosno da se njihove bezbednosne snage KBS, pretvaraju i transformišu u vojsku Kosova i oružane snage Kosova.

To na izgled deluje samo kao stvar naziva, pa otprilike nije važno kako se zovu. Ali, nije baš tako. Stvar je i strateški bitna, politički relevantna, naravno i bezbednosno osetljiva. Zato kažem, postavljam pitanje i Ministarstvu odbrane, predsedniku Vlade i predsedniku Republike, šta se konkretno preduzelo, znači ne izjava za novine, nego šta je konkretno preduzeto, a ni tih izjava nije bilo nešto mnogo, povodom toga da li su i kome upućeni demarši i koje su mere preduzete?

Podsećam da je vreme kada je trebalo građane srpske nacionalnosti na KiM, naše sunarodnike, naterati ili navesti da izađu na parlamentarne izbore tzv. republike Kosovo, jedan od glavnih argumenata za to, za izlazak Srba na te kosovske izbore, jeste bio kako će se oni onda tamo, u institucijama, u tom kosovskom parlamentu boriti protiv formiranja vojske Kosova, i sprečiće, staviće veto, neće dozvoliti. Sve smo to slušali i od gospodina Đurića, i od predsednika Vučića, i od raznih drugih srpskih zvaničnika iz vlasti, i sada kada se to dogodilo, kada je taj proces transformacije krenuo, odjednom muk.

Dakle, sve i svašta, svaka izjava bilo kog opozicionog ili nekog novinara ili političara, zaslužila je i dobila je žestok i veliki opširan odgovor od strane najviših predstavnika režima, a ovako nešto o čemu se govori u Evropi, NATO zauzima stav, bitni faktori se o tome pitaju, izjašnjavaju o tome, kažem, naša politika i država gotovo da ćuti.

Posebno, i time završavam, je delikatno, neko bi rekao – pa, kakve veze ima kako se zovu, to su jedne te iste snage. Ali, vrlo je bitno u perspektivi i u svetlu, buduće, eventualne, integracije te vojske Kosova u NATO strukture, jer u NATO ne mogu da se integrišu neke policije, milicije itd, ali oružane snage mogu. Mislim da u tom svetlu treba pre svega posmatrati ovu promenu i transformaciju kosovskih bezbednosnih snaga kao pripremu za ulazak u NATO te buduće kosovske vojske. Na kraju krajeva, Edi Rama je pozdravio to, veliki prijatelj našeg predsednika, i rekao je, citiram: „Blagoslovena bila novorođena vojska republike Kosovo.“ Pa, ako se oglasio predsednik Albanije, možda je mogao malo žešće da se oglasi i predsednik Srbije. Hvala.
Zahvaljujem.

Nadovezaću se na ove lakše, u navodnicima, teme - sporta i razonode, na prvi pogled, a moje pitanje ide Ministarstvu kulture i informisanja i Ministarstvu sporta i tiče se jednog događaja koji nas je sve ispunio, začudo i za promenu, i ponosom i radošću, to je uspeh naše odbojkaške reprezentacije na svetskom prvenstvu. To je nešto što su svi pozdravili i naravno rukovodioci se istakli u čestitkama, u prijemima, šef države je dobio i medalju i slično. To je divno i lepo i to je pohvala ljudima koji ozbiljno još uvek rade u nekim institucijama i u nekim segmentima ovog društva.

Ali, ja pitam dva nadležna ministarstva, naravno i REM, koji neposredno treba da bude zadužen i nadležan za tu tematiku – zašto državna televizija nije prenosila utakmice naše odbojkaške reprezentacije, i ne samo odbojkaške i nezavisno od toga da li će ili neće uzeti zlatnu ili srebrnu medalju?

Nema previše ovih sportova u kojima je Srbija uspešna. Obaveza je Javnog servisa, kada već ne ispunjava druge obaveze iz svoje nadležnosti, pre svega, u informativnoj sferi, da bude ravnopravno zastupljen, da sve opcije političke budu zastupljene, da objektivno informiše, nego se pretvorio u servis, u pomoćni servis jedne stranke i jednog čoveka.

Ako već tu informativnu sferu svoje obaveze, zakonske i institucionalne, ne realizuje ili je loše realizuje, zašto onda ovde bar ne vrši funkciju? Reći će se da nije bilo sredstava, što, naravno, nije tačno, jer je reč o relativno malim sumama. Radi se o relativno skromnim sumama. Na stranu što se makar za završne utakmice mogao lako naći sponzor.

Samo jedna molba, jedan telefonski poziv ili jedna intervencija predsednika države, koji inače voli o svemu da komentariše i o svemu da se izjašnjava i da se posle hvali i kiti tim uspesima, sigurno bi bila dovoljna. Samo za jednu seriju, kao što smo obavešteni, jednog čoveka bliskog vlasti, jednog umetnika bliskog vlasti, Javni servis je izdvojio u prethodnom periodu gotovo milion evra i ponovo otprilike toliko? Zašto nije mnogo, mnogo manja suma mogla da se nađe za prenos ne samo ovog događaja, nego inače takmičenja reprezentacije? Liga šampiona je druga stvar, bez obzira što mi to volimo da gledamo i to je već komercijalna i skupa igračka i, kažem, negde se prenose, negde se ne prenose na javnim servisima, ali utakmice reprezentacije bi morale.

Drugo pitanje ide na adresu Ministarstva energetike i Ministarstva poljoprivrede i tiče se sada već legendarne i posledične cene benzina i naftnih derivata u zemlji Srbiji. O tome je bilo više puta reči, imali smo direktna obećanja da će se po tom pitanju nešto učiniti, ali naravno, kada su prestali protesti prošlog proleća, sve je to zaboravljeno i gurnuto pod tepih. Cena naftnih derivata je danas U Srbiji veća nego što je bila proletos, kada su i ministar energetike i ministar poljoprivrede obećali nešto. Šta to znači nešto?

Prvo da konstatujemo stvari. Pre svega, imam na umu, mi kažemo cena benzina, ali reč je zapravo o ceni dizela, koji je definitivno najskuplji u regionu. Kada preračunamo prihode i rashode i cene i primanja naših građana, onda su svi derivati među najskupljima u Evropi, ali kada je reč o dizelu, onda je on i bukvalno najskuplji u okruženju, čak i bez preračunavanja naših prihoda.

Poseban problem je što većina naših automobila, koje naši ljudi voze, jeste zapravo dizel automobili, troše dizel, a poseban problem je što se u poljoprivredi dizel troši i isključivo koristi.

Dakle, zašto kao u nekim zemljama u regionu nije uveden tzv. plavi dizel ili popust za poljoprivrednike, kao što je postojalo svojevremeno? Zašto se čeka da prođe sezona poljoprivrednih radova, pa će se onda možda nešto preduzeti u tom smislu? Zašto se država ne odrekne barem dela svojih akciza ili barem poreza, PDV na akcizu koja se plaća na dizel?

Rečeno je ovde, ali treba ponoviti, više od polovine cena naših dizela koje plaćamo zapravo su dažbine državi. Dakle, ne može se vaditi i pokrivati time da raste cena nafte na tržištu, jer kod nas ti naftni derivati slabo padaju i kada se stropošta cena nafte na svetskom tržištu, a kada raste, onda se kaže – šta da radimo, moramo da poskupimo jer je poskupela nafta. Hvala.
Zahvaljujem.

Žao mi je što sam prekinuo ovako tečno čitanje našeg predsedavajućeg, koje pomalo podseća na ono kad se čita molitva u crkvi, ali prosto da bi građani ili javnost koja prati znali o čemu se radi, zbog one prakse o kojoj sam ja ovde više puta govorio, mi sada smo u situaciji da i amandmani koje su podnele kolege sa najboljom namerom ne mogu prosto da budu raspravljani.

Zahvaljujem ministarstvu i ljudima iz ministarstva koji su pročitali ovaj amandman, koji su uvažili, usvojili, ovaj amandman. Znači da neko u ministarstvu to čita i skrećem pažnju da je to jedan jedini moj amandman na ovaj set zakona i taj jedan amandman je usvojen. Toliko o tome ko ozbiljno podnosi i ko se ozbiljno bavi ovim poslom, bez obzira što neće promeniti nešto mnogo, ali prosto pravno-tehnička je stvar.

Vidim da neke kolege negoduju, izgleda da vama više odgovara tako da se samo čitaju, nekim kolegama preko puta, da se samo čitaju ti amandmani, nego da se o njima ozbiljno raspravlja. Da je bilo više dobre volje, da se nisu podnosili amandmani kako su se podnosili, sada bismo mogli da pričamo i o drugim. Dakle, ja pohvaljujem i zahvaljujem što je neko u tom ministarstvu pogledao te amandmane, prelistao i video šta je ono što pomaže, što doprinosi poboljšanju teksta, ali generalno, ukupni kvalitet, rekao bih na kraju, i zakonskog predloga, a i ove rasprave bi svakako bio bolji da se nije išlo na onaj manevar koji se već od decembra prošle godine primenjuje, a to je da se besomučno troši vreme na podnošenje onih amandmana koji služe samo da bi se potrošilo onih 600 minuta predviđenih za raspravu.

Svašta smo čuli u tom periodu. Ja sam svašta čuo na svoj račun i danas ovde, sada, malo čas, i juče i prethodnih dana, ali mislim, na kraju krajeva, da li bog vidi, da li vide građani ili ne vide, da li se to negde na kraju valorizuje, videćemo.

U svakom slučaju, mislim da je mnogo bolje da se rasprava usredsredi na suštinu, a ne da pričamo o onome o čemu nema veze i što nema nikakve veze sa temom, samo da bi se potrošilo vreme.

Ono što me najviše pogodilo, pored raznih drugih nepravednih optužbi, to je prozivka ili aluzija da ja potcenjujem seljake ili selo. Umesto, pošto su se potrudile neke kolege da me dezavuišu i da pričaju neistine kako ja potcenjujem selo i seljake, bolje da su se usredsredili na to, jer vidim da je neke mnogo pogodilo što sam ja danas pomenuo kako, nažalost, samo Srbija od zemalja u regionu nema nikakve podsticajne mere da ovo skupo gorivo bude povoljnije i da na različite načine može da se izađe u susret poljoprivrednim proizvođačima. To bi bio mnogo ozbiljniji doprinos nego da se neko busa u grudi ovde i priča o svom seljačkom poreklu…
Pazite, ja pričam o amandmanu mnogo više nego što je većina kolega ovde pričala o svojim amandmanima.