Prikaz govora poslanika

Prikaz govora poslanika Đorđe Vukadinović

Govori

Zahvaljujem.

Moje prvo pitanje ide na adresu Ministarstva kulture i informisanja i tiče se navoda koje je vlasnica i urednik KTV televizije iz Zrenjanina, nedavno javno obelodanila pritiske na sebe, svoju porodicu, svoju televiziju. S obzirom na činjenicu da je reč o jednoj malog broja TV stanica u Srbiji koje, ja bih rekao objektivno ili koliko toliko objektivno, trude se da daju šansu i vlasti i opoziciji da iznese svoje stavove.

Daleko od toga da je reč o nekoj opozicionoj televiziji, naprotiv, ali mnogi od nas i vas sa jedne i druge strane smo gostovali u tim emisijama i znamo da su one relativno izbalansirane i objektivne.

Gospođa Radić, vlasnika i urednica te televizije iz Zrenjanina je rekla da se na nju vrši pritisak od strane gradske vlasti da proda svoju televiziju, odnosno da je taj pritisak stigao od strane, mada ne lično, ali indirektno od strane gospodina Gašića, visokog funkcionera vladajuće stranke i trenutno šefa BIA. To je loše. U svakom slučaju zavređuje, treba da bude ispitano i očekujem od ministarstva da mi odgovori, odnosno da samo istraži činjenice u vezi sa tim slučajem.

Ovo je, rekao bih, indikativno i uvod u drugo i glavno moje pitanje, a s obzirom na činjenicu da je medijska scena, medijski prostor u Srbiji toliko zatvoren da svi, koliko god da pamtimo i stariji i mlađi od onog jednopartijskog, jednoumnog vremena, preko 90-tih do 2000. godina, uz sve zamerke koje smo imali, s razlogom mogli imati na medijske slobode u tim režimima, nikada stanje nije bilo gore u medijima.

Dakle, svega nekoliko, na prste jedne ruke možete da prebrojite stanice i to lokalne stanice koje uopšte daju prostora opoziciji. Zašto je to tako? To je sada posebna tema, ali mislim da je jedan od razloga, jedan od važnijih razloga tog medijskog zatvaranja u Srbiji upravo to da se ne saznale neke činjenice koje su, kao što rekoh, u vezi sa mojim narednim pitanjem.

Naime, praktično javnost u Srbiji ne zna ili je na kašičicu obaveštena o tome da stav, odnosno kakav je stav Ruske Federacije i visokih zvaničnika Ruske Dume po pitanju pregovora i ovog potencijalnog potpisivanja, naravno, sveobuhvatnog sporazuma sa Kosovom, odnosno sa Prištinom.

U više navrata, diskretno, diplomatski obazrivo, ali ipak dovoljno jasno visoki predstavnici, kao što rekoh, Ruske Dume i ruske vladajuće stranke su poslali poruku da stav Moskve prkosi, za razliku od onoga što se obično široko publikuje, vrlo čvrst i principijelan po pitanju KiM i da Rusija tu ne odustaje od svojih principijelnih pozicija, a to je da baza razgovora i eventualnih dogovora može biti samo Rezolucija 1244, a nikakvi sveobuhvatni sporazumi i nikakve korekcije granica i slično ne dolaze u obzir barem kada je reč o Ruskoj Federaciji, da je to njihov principijelni stav.

Oni su taj svoj stav ponovili u razgovoru sa delegacijom Otadžbine, sa predstavnicima Srba sa KiM i nekih drugih organizacija, gde su jasno ponovili i naglasili podršku i privrženost Srbiji, ali i privrženost Rezoluciji 1244 i poštovanju međunarodnog prava.

Ta informacija i takva informacija i zato moje pitanje ide na adresu Ministarstva spornih poslova i generalnog sekretara, odnosno generalnog sekretarijata predsednika Republike, da li su obavešteni, da li su upoznati sa tim stavom, da li su upoznati sa tim stavom Ruske Federacije, odnosno Ruske Dume i da li je politika koju vode i pregovori u koje ulaze i koje vode u Briselu sa predstavnicima Prištine usklađena sa time?

Mi smo imali priliku da se upoznamo, odnosno da čujemo šta su crvene linije Prištine pred ovu novu rundu pregovora. Vrlo jasno su to rekli njihovi predstavnici Tači, Haradinaj i ostali. Mi ne znamo šta su crvene linije naše vlasti, pa evo upravo bi mogla ova poruka koja je poslata u razgovoru sa predstavnicima Otadžbine od strane ruskih zvaničnika, mogla da bude primer, ilustracija i baza tih crvenih linija, kažem, koje mi ne znamo da li postoje, a plašim se da ih i nema.

Konačno, moje treće pitanje na adresu predsednika, odnosno rukovodstva Skupštine – kada će biti zakazana posebna sednica na temu Kosova i Metohije? Mislim da je apsolutno krajnje vreme i apsolutno nema nikakvog opravdanja što takvog razgovora ovde u Skupštini nema. Hvala.
Zahvaljujem.

Gospodine ministre, nekoliko puta smo već ovde razgovarali, bio sam u jednom trenutku zabrinut, pošto kako god dođe neki predlog zakona, moram da ga pohvalim, ili da bar kažem, ne mogu da budem protiv, već sam se zabrinuo za svoju opozicionu reputaciju. Naravno, šalim se, drago mi je kada Vlada dođe ili bilo koji ministar, ministarstvo sa dobrim predlozima zakona, potpuno nebitno da li se to tiče života građana, potpuno nebitno ko stoji ili sedi sa koje strane ove sale.

Ovog puta, vidim svoje kolege, manje više iz struke i lekari hvale i pozdravljaju vaše zakone, ja imam naravno primedbe i to suštinske primedbe oko kojih puta neću moći, a naravno to nije ni bitno, vladajuća većina je dovoljno brojna da može da izglasa, ali sam hteo sa vama da još jednom evo da prodiskutujemo neke dileme u vezi sa tom ključnom stvari. Imam malo vremena, a inače nije ostalo mnogo za ovu raspravu, tako da sad postoje te neke finese, to se kroz amandmane i kad bude rasprava o detaljima, odnosno u pojedinostima, onda se o tome može nešto popričati. Ali, generalno, jasno je vama otprilike šta će biti i šta je moja ključna dilema, primedba i razlog zbog kojeg ne mogu da podržim, barem ova dva zakona, to su stavovi, odnosno ovaj član, ovi članovi koji se tiču podrazumevane saglasnosti. Dakle, ta podrazumevana saglasnost za donorstvo organa, to je nešto što prosto meni, nezavisno od toga da li smo vlast ili opozicija smeta.

Takođe, razumem humane i moralne razloge koji su motivisali, znači ne polazim od teorije zavere, nije u pitanju neka nužna zavera, neka pljačka organa ili ne znam namera da se pretvori Srbija u neku farmu organa za bogati svet, mada ima i takvih ili će biti takvih interpretacija. Dopuštam i verujem, kažem u dobre namere predlagača. Rekao bih, da za srpsko društvo u ovom trenutku je preradikalno, pre rano ići sa takvom merom. Biću vrlo konkretan, na snazi je ovaj zakon, važeći koji govori, odnosno koji računa na eksplicitnu saglasnost za davanje organa. To je i povremeno gledamo te akcije, te kampanje u prilog tome. Očito to nije bila previše uspešna akcija i mislim da i vi kao Ministarstvo previše zadovoljni efektima tih akcija, ne biste išli na tu meru podrazumevane saglasnosti.

Građani moraju da znaju, ako im to nije dovoljno jasno, nekada mi ovde previše komplikujemo, prosto, svako, dakle, čim se rodite, odnosno tokom života, morate eksplicitno da kažete da nećete da budete donor, odnosno da se ne slažete da se vaši organi koriste nakon vaše smrti.

Ako se o tome eksplicitno ne izjasnite, podrazumeva se, to je ta podrazumevana saglasnost, podrazumeva se da će oni biti korišćeni, osim ako se i članovi vaše porodice, opet, direktno i eksplicitno ne izjasne protiv.

Meni to zvuči malo radikalno, zvuči malo orvelovski. Bez obzira što vi možete navesti primere iz sveta, to jeste trend i siguran sam da toga ima, meni to malo deluje kao neke slike iz ovih anti utopija ili iz nekih filmova koje povremeno gledamo, koji, naravno, dramatično, apokaliptično predstavljaju te stvari.

Hajde da budemo malo manje ambiciozni, ne moramo biti uvek veći katolici od pape ili veći evropejci od Evrope. Nije svuda u Evropi, ni u EU još ovaj zakon ili ovakvi zakoni nisu mere zaživele.

Mislim da bi bilo mnogo umesnije da se pojača kampanja u prilog dobrovoljnom donorstvu. Dakle, mi smo videli, ova vlast ima dovoljno kapaciteta da vodi uspešne kampanje, da ubedi građane u mnogo toga, pre svega da je uspešna i efikasna i da im daju glas, pa hajde onda deo te energije iz sredstava koje se ulažu u kampanje u podršku vlastima, dajte da se uloži, recimo, u ovo.

Nemam ništa protiv, dakle, ne protivim se iz nekih religijskih ili ne znam kakvih nekih paralelnih razloga, ali prosto mislim da mi kao društvo u ovom trenutku nismo još dovoljno stasali za takvu meru koja suviše deluje dramatično, suviše deluje radikalno, u zemlji gde se diže, budimo realni, drama i bune se korisnici, građani, zbog onih sitnih slova u ugovorima koje potpisujemo za mobilnu telefoniju ili nešto ne mnogo važno, pa kažemo - a ono sitnim slovima, to niko ne čita.

Nikakvih sitnih slova ovde nema, automatski svi postaju donori, odnosno ako se eksplicitno tome ne suprotstavimo ili ne izjasnimo protiv toga, stavljamo na raspolaganje svoje organe.

Mislim da bi vlast, opozicija, profesionalna udruženja, poslanici mogli da daju svoj doprinos. Mogli bi da daju svoj doprinos u smislu da se ta mera promoviše, ali ne i u ovom smislu, ne na ovaj imperativni način, koji će, čini mi se, više problema stvoriti, na kraju krajeva, vlasti.

Ja ne gledam to tako da li će od toga imati koristi vlast ili opozicija. Mislim da neće dobro odjeknuti, bez obzira na to što se slažem da nam treba više davalaca. Treba nam više donora, treba nam više organa da bi bilo spašeno više života, ali hajde akciju neku koja će to onda promovisati, a ne na ovaj način.

Meni je polako isteklo ovih mojih šest minuta. Neću se baviti drugim stvarima. Sad bih vam preporučio da umesto izmena i dopuna, razmislite možda o kompletnom novom zakonu, ovo o psihoaktivnim supstancama, s obzirom na dramatičnost problema narkomanije. Mislim da bi bio potreban novi zakon, a ne samo izmene i dopune. Hvala vam.
Zahvaljujem, predsedavajući.

Nešto vam ovaj sistem elektronski nije baš, javio sam se prvi, ali nije ni važno.

Dakle, imam dva pitanja na dve najvažnije adrese u Republici Srbiji. Prva je predsednik ili predsednica Vlade gospođa Ana Brnabić i to je pitanje u vezi sa njenim odgovorom, koji je ovde pred svima nama u Narodnoj skupštini dala i to dva puta, kada je Vlada gostovala, odnosno odgovarala na pitanja poslanika. Naravno, pohvalio sam taj gest.

Ona je tada direktno, čak pomalo ljutivši se, rekla: „Kako vam pada na pamet da bismo mi mogli dozvoliti da se nama taj ZSO (zajednica srpskih opština) ponudi kao uslov ili u paketu sa potpisivanjem pravno-obavezujućeg sporazuma“? To je upravo ono što sam je ja pitao, da li posle, evo, već pola decenije, više od pet godina nakon potpisivanja briselskog sporazuma, to je stavka koja navodno jedino odgovara Srbima ostala je neispunjena, da li je moguće da je to činjeno zbog toga da bi sada onda sledeći novi paket ustupaka koji se traži od Srbije išao sa tim, kao dobićete konačno tu vašu, kao, ZSO (zajednicu srpskih opština), ali hajde onda još i ovo potpišite, pravno-obavezujući sporazum, a da prethodni nije ispunjen.

Dakle, ona se, maltene, ljutnula „kako vam tako pada na pamet“, a sudeći po informacijama koje stižu iz Brisela, ne samo od strane, znači, ovih predstavnika tzv. republike Kosovo, nego i ostalih, mi zaključujemo da upravo stvari idu u tom pravcu. Dakle, da će se to formiranje prolongirati do negde upravo potpisivanja ili sklapanja tog pravno-obavezujućeg sporazuma. Dakle, još jedna gorka pilula, još jedno poniženje za građane Srbije i za državu Srbiju.

S tim u vezi, moje drugo pitanje ide na adresu našeg glavnog pregovarača, odnosno predsednika Republike i krajnje ozbiljno pitam i javnost i gospodina Vučića, s obzirom na njegove izjave nakon ovog poslednjeg nedeljnog sastanka u Briselu, kakav je to rat sprečen, kakav je to mir obezbeđen? On je, naime, rekao obezbedili smo mir za naš narod. Ja nisam znao da preti neka neposredna ratna opasnost. Evo, mi imamo ovde poslanika sa Kosova, i sa jedne i sa druge strane i oni mogu da kažu da li je bilo nekih vanrednih okolnosti i da li je stanje teže nego što je inače, a inače je teško.

Ako je reč o incidentima, mi i sada imamo, danas, jutros smo imali jedan opet težak tehnički incident i građani srpske, znači, sinoć, jutros su stalno izloženi direktnoj, indirektnoj pretnji i teroru. To, nažalost, nije novo i pitanje je šta naše vlasti čine i koliko čine uz apel na međunarodnu zajednicu da se u toj stvari spreče. Ali, to je jedan par rukava.

Druga stvar je ako je postojala neka opasnost od, a to je ono što je upravo predsednik Republike sugerisao, od nekog novog „Pogroma“, od neke nove „Oluje“ za naše ljude na severu. To je suviše ozbiljna stvar da bi se time mogli igrati, na stranu što i nema prostora za neku novu „Oluju“ ili „Bljesak“, s obzirom da su kao učinak i delovanje ove vlasti upravo je sever miran, korak po korak, tihi podzeman način, u suštini, već prešao u nadležnost Prištine. Dakle, ono što je pre pet-šest godina bilo nezamislivo, sada je realnost za naše građane na Kosovu i to da, kada hoće da sklope ugovor o telefoniji moraju da uzimaju ličnu kartu, kosovsku ličnu kartu, kada hoće da registruju kola, moraju da uzimaju dokumenta kosovske vlasti, kada žele da obave bilo kakav posao administrativni moraju da idu u kosovske opštine. Dakle, to je učinak, neposredni, praktični, opipljivi učinak pola decenije, više od pola decenije, vladavine ove politike koju vodi i čiji je glavni protagonista upravo SNS i Aleksandar Vučić.

S tim u vezi, znajući šta se čuje, dakle, i šta se govori, u međuvremenu, moram da kažem, nemojmo se ili nemojte se tešiti time šta su učinili prethodnici. Prethodnici su učinili to što su učinili, nešto dobro, nešto loše, da su učinili dobro, ne bi bili prethodnici, ne bi bili bivši. Hajde da pogledamo, to važi i za ovu aktuelnu vlast, a i za neku buduću, ako buduće ikada bude, hajde da pokušamo da ne pogoršamo stanje na Kosovu i Metohiji i da naše opcije kakve su takve su i koliki su ti naši aduti da ih još ne proigravamo. Dakle, hoću da kažem, umesto da se vadimo na prethodnike, hajde da učinimo da stvari ne budu gore.

Poslednja stvar u vezi sa tim, gospodin Vučić je rekao - evo mi sad moramo da se borimo da spasemo nešto ni iz čega, da spasimo što se spasiti može, s obzirom da nemamo ništa. Ja bih rekao da ured relativizacije, Rezolucija 1244 nije ništa, Rezolucija 1244…

(Predsedavajući: Privodite kraju kolega.)

Završavam.

Rezolucija 1244 jeste nešto što su neki prethodnici izborili. Da li je mnogo ili malo, svejedno, ali u svakom slučaju, nemojte da derogiramo, devaliramo mi sami taj adut i tu kartu u vidu Rezolucije 1244, koju predsednik Vučić dugo nije pomenuo. Hvala.
Zahvaljujem, predsedavajući.

Ovo je jedan, generalno, dobar set predloga zakona i to mi kao narodni poslanici treba da pozdravimo. Možda baš nije morao da bude takav paket i možda bi bilo bolje da su barem neki od njih, neki od ovih zakona, išli na javnu raspravu.

Prosto, nešto što je očigledno dobra namera predlagača, javna rasprava nekad ume da bude čista formalnost, ponekad da bude često reda radi, znamo kako se to često izvrdavalo i samo formalno određivalo, ali ipak se onda neke logične primedbe, koje se, evo, i ovde mogu čuti, otklone ili se neke dileme i nedoumice razjasne, tako da mislim da bi ovaj zakon, koji je praktično jedino sporan, bar iz ugla poslanika opozicije ili najsporniji, ovo radno angažovanje na sezonskim poslovima, ova tačka dva, verovatno da je malo bolje i malo duže trijerisan, da se malo prolazilo kroz njega ne bi bilo nekih predloga koji onda, rekao bih, te dobre namere predlagača, u koje ja nimalo ne sumnjam i tu želju da se tih nekoliko desetina, čuli smo, sedamdesetak hiljada ljudi koji rade na tim poslovima da se na neki način uvedu u sistem, olakšao bi im se taj ulazak u sistem, a ovako imam utisak da će to biti, više-manje, mrtvo slovo na papiru i to vam iskreno kažem.

Potpuno je jasno da treba naći način da se pomogne i tim ljudima koji obavljaju, to je velik broj ljudi koji rade na tim poslovima, a istovremeno i onima koji te ljude angažuju. Dakle, to su mahom poljoprivrednici, kao što je već rečeno, porodična poljoprivredna gazdinstva, najmanje kvalifikovani radnici koji rade na tim poslovima.

Ja sam siguran, i to su neke kolege rekle ovde i možemo sad čitati te stavke, ali potrošio bih i ovo malo vremena koje imam, da ovi uslovi za registraciju koji su navedeni prosto su u najvećem broju slučajeva neostvarivi, neprimereni i ponekada čak i komični.

Dakle, to sa evidencijom prijave i odjave sezonskih radnika, pa kaže da se moraju u kalendarskom mesecu do 10.00 časova prepodne za prvu smenu, odnosno u periodu između 13.00 i 15.00 časova za radnike koje rade u poslepodnevnoj smeni da se vrši to prijavljivanje. Zatim, odjava kada se vrši… Mislim da su to finese za koje je jasno da su praktično neostvarive u najvećem broju, da ne kažem u 99% slučajeva, i da će otežavati ili neće doprinositi zapravo da se taj veliki broj ljudi koji rade, na taj način uvedu u sistem.

Ipak, za pohvalu je, to moram da kažem, a postojala je i sumnja među nama na ovoj strani, što se u članu 9. kaže da za vreme obavljanja tih poslova sezonski radnik se ne briše sa evidencije nezaposlenih, niti se obustavlja isplata novčane naknade, tako da u tom smislu ti ljudi nisu oštećeni, a mislim da neće imati ni koristi takve kao što je bila namera predlagača.

Što se tiče onoga što je nesporno, to je i za šta ću ja lično, a pretpostavljam i moje kolege, sa zadovoljstvom glasati, to je ovaj Zakon o ratnim memorijalima. Mislim da tu gotovo nema nikakve sumnje u tom pogledu, ali i tu bih, recimo, neke stvari menjao.

Mi nismo amandmanski intervenisali. Podržaćemo amandmane koji će sigurno biti u tom pravcu i voleo bih da pitam nešto gospodina ministra s tim u vezi. Možda je on negde i delimično na to odgovarao, ali ja mislim da je ovaj Savet od sedam članova, sastav Saveta za negovanje tradicije oslobodilačkih ratova Srbije, dosta nesrećno sastavljen, gde je od sedam članova tog Saveta za negovanje tradicije svega tri člana iz redova univerziteta, jedan iz reda univerziteta profesor istorije, jedan na predlog SANU, jedan na predlog Republičkog zavoda za zaštitu spomenika, a čak četiri člana iz reda organa državne uprave, pa dva člana na predlog vašeg ministarstva, jedan iz Ministarstva odbrane i jedan valjda iz Ministarstva za spoljne poslove. Mislim da ta proporcija nije srećna i nije nikakav problem da ga vi u međuvremenu promenite ili neki amandman koji će sigurno u tom pravcu ići, bilo čiji, bilo ko od kolega podržati u tom pravcu.

Ono što je takođe diskutabilno i rekao bih da može da bude sporno, ali kažem u ovom zakonu koji inače podržavam, ovaj član 22. gde se piše i navodi kada neće biti dozvoljeno podizanje memorijala.

Sve to na prvi pogled deluje u redu ako svojom sadržinom ne odgovara istorijskim stvarnim činjenicama, pitam ko utvrđuje to da li predloženi memorijal sadržajem ne odgovara istorijskim ili stvarnim činjenicama ako vređa opšte i državne interese, nacionalna i verska osećanja? To takođe može da bude diskutabilno, pogotovo recimo u nekim delovima naše zemlje gde imamo memorijala koji su dosta problematični po tom pitanju, to je i pominjano u ovoj diskusiji.

Licu koje je istupalo fašistički, nacistički i šovinistički i separatističke ideje ili ideologije, ali se tu ne odnosi na lica koja su u međuvremenu rehabilitovana u skladu sa Zakonom o rehabilitaciji. Hoću da kažem da je to dosta voluntaristički i dosta je problematično ko to utvrđuje.

Ono što je za svaku pohvalu, to je član 24. ali mislim da će se on najteže ostvariti, to je evidencija o poginulim licima počev od Prvog balkanskog rata. Žalosno je, ide na račun ne ove ili one vlade, nego svih nas i svih vlasti i poslednjih 50 godina, a i više, što mi zapravo nemamo potpunu evidenciju žrtava ni iz Prvog svetskog rata, ni iz Drugog svetskog rata, ni Jasenovca, ni ovih poslednjih ratova, uključujući i 1999. godinu. To je vrlo loše i vrlo žalosno, ja ne verujem da će to moći vaše ministarstvo i da ostvari, ali nije loše, da se samo makar krene tim putem pa dokle se stigne, stigne.
Zahvaljujem.

Moje pitanje ide na adresu predsednika Vlade, gospođe Ane Brnabić, u vezi sa njenim poslednjim, rekao bih, i više nego kontroverznim izjavama poslednja dva dana, koja apsolutno zahtevaju odgovor i razjašnjenje.

Samo bih pre toga postavio jedno dopunsko pitanje na moje prošlo pitanje Ministarstvu poljoprivede, u vezi sa razgovorom koje je ministar poljoprivrede, odnosno gospodin Nedimović, imao sa predstavnicima Asocijacije poljoprivrednika, da pitam da li je tačno, naravno u vezi sa cenom goriva, da li je tačno da je tom prilikom predstavnicima poljoprivrednika saopšteno da ne može da se spusti, odnosno da se daju povoljnije cene goriva za poljoprivrednike pre jeseni zbog, ali sad pitanje je zašto? Zbog toga što treba prethodno MMF da odobri to sniženje, odnosno sniženje akciza i umanjenje goriva za poljoprivredne proizvođače, a ja bih rekao i za sve potrošače u zemlji. Dakle, da li je moguće da je MMF odlučuje čak i o takvim stvarima koje se tiču akcizne politike Vlade Srbije?

No, glavno pitanje, kao što rekoh, ide na adresu gospođe Brnabić, koja je u dva dana dala dve, više nego rekao bih, problematične izjave i pri čemu je, što je najgore, drugom samo potvrdila prvu, iako je verovatno imala nameru da pojasni ili da se opravda.

Gospođa Brnabić je za nemački „Velt“, nije nevažno ni kome to rečeno, ni kada, rekla da bi dalje insistiranje Srbije da Kosovo pripada Srbiji, onemogućilo kompromis. Reč je, naravno, o briselskim sporazumima, odnosno dogovorima i pregovorima koji se sada u nedelju nastavljaju od starne predsednika Srbije, Aleksandra Vučića i predsednika tzv. Kosova, Hašima Tačija.

Kao priprema za te, i uvod u te pregovore, gospođa Brnabić pledira na kompromis i kaže – Kosovo je bilo Srbija. Sada moramo naći kompromis, Srbija neće priznati nikad nezavisno Kosovo, ali kada bismo i dalje insistirali da Kosovo pripada Srbiji, kompromis ne bi bio moguć.

Dakle, to se zove unapred odustajanje od svoje osnovne pregovaračke pozicije i prihvatanje ili naleganje na politiku - daj šta daš, ako hoćeš nešto da daš. Tako se, kao što sam ja govorio ovde se više niti na pijaci tako ne trguje, a kamoli da se vode ozbiljni međunarodni razgovori.

Što je najgore, uvek postoji mogućnost da je neko pogrešno protumačen, da ga niste dobro razumeli, pogotovo što je to intervju, kao što rekoh, za nemački medij, ali nažalost, koliko sutra, tj. juče, gospođa Brnabić ponavlja svoju konstataciju i svoju tezu, minimalno izmenjenu, ona kaže – moramo da budemo otvoreni za kompromis, ali to znači da se ne može ići ni u jedan ekstrem.

Ja se slažem sa time, kompromis je neophodan, razgovori su neophodni, ali šta je taj ekstrem u koji ne treba, po našoj premijerki. Ona kaže – moramo da napustimo naša komforna mišljenja o tome da je Kosovo Srbija i da će Srbija priznati nezavisnost Kosova.

Dakle, ona ono što piše u Ustavu Srbije i što je, između ostalog, i program Vlade Srbije, ono na šta su se zakleli i predsednik Vlade, predsednik Republike i svi ministri koji su ovde polagali zakletvu, ona to smatra i naziva, i to dva puta zaredom, nekom vrstom ekstrema i krajnosti koju moramo da napustimo. Na stranu što je to antiustavno nego, kao što rekoh, to je strahovito loše kao platforma za pregovore kojima treba ići.

S druge strane, još je pogubniji utisak kada pogledamo šta radi albanska strana u tom trenutku i Hašim Tači i Enver Hodža, oni nama podižu lestvicu. Kažu da formiranje zajednice srpskih opština treba da ide u paketu sa prijemom Kosova u Ujedinjene nacije. Hašim Tači govori o odnosima dve države i dva naroda koji će se regulisati da bi onda mogli da idu u Evropsku uniju i NATO. Dakle, hoću da kažem, s druge strane, podiže lestvicu, maksimalizuje svoje zahteve. Mi unapred idemo sa pozicijom – daj šta daš.

To je još jedan razlog, i završavam time, zbog kojeg mislim da je vrlo važno i neophodno da se ova Skupština što pre pozabavi temom Kosova i Metohije. Ovo je već Osma posebna sednica u toku meseca juna, šta je problem da se narednih dana i naredne nedelje organizuje još jedna na temu Kosova i Metohije, da se pogledamo u oči i kažemo jasno šta mislimo? Ne mislim da smo svi istomišljenici, ni sa ove ni sa one strane, ali mislim da bi velika većina ili apsolutna većina morala da bude protiv ovih stavova, koje nažalost predsednik Vlade Srbije nekoliko puta izgovara i još ponavlja. Zahvaljujem.
Zahvaljujem.

Moje prvo pitanje ide na adresu Ministarstva za trgovinu, turizam i telekomunikacije i tiče se jedne, naizgled, sitne životne teme. Ja ovde obično pitam velika državna pitanja, ali zapravo postoji mnoštvo mogućih i legitimnih stvari, tema koje, prosto, prolaze pored nas.

Jedno od tih naizgled malih pitanja koje upućujem ovom ministarstvu, odnosno Sektoru za turizam ovog ministarstva, odnosi se na ove čuvene besplatne vaučere za letovanja u zemlji, koji dobijaju gotovo sve kategorije građana Srbije i, na moje čuđenje i nevericu, moram priznati, ispostavilo se da u tim kategorijama koje su taksativno nabrojane i gde spadaju svi, ili gotovo svi, zaposleni sa prihodom ispod 60 hiljada, penzioneri, nezaposleni sa evidencije, itd, nema domaćica. Dakle, jedna interesantna kategorija i pomalo zaboravljena, ali važna kategorija, domaćice, uopšte se ne navodi na tom spisku lica koji imaju pravo na ove besplatne vaučere.

S obzirom da je reč o jednoj važnoj meri, dobroj meri, pozitivnoj meri, dakle, potpuno nezavisno od toga ko je usvojio i ko je doneo tu uredbu, mislim da bi trebalo otkloniti ovo, odnosno proveriti, ali ja i moji saradnici smo već proverili i trebalo bi otkloniti tu anomaliju, tu neverovatnu činjenicu, da se domaćice, a to je provereno i u telefonskom razgovoru čiji ja snimak posedujem, gde je eksplicitno rečeno da se na njih ne odnosi ovo i to je tako četiri godine, koliko je ova uredba na snazi.

Dakle, ne samo da pitam, nego i apelujem na ovo ministarstvo da tu grešku, nadam se slučajnu grešku, što pre ispravi i da te, kako bih rekao, pomalo zaboravljene heroine, stubovi naših porodica, našeg društva, naše tranzicije, mogu da steknu to pravo koje ima velika većina i veliki broj građana ove zemlje, na te besplatne vaučere.

Koliko sam pohvalio ovu meru dotičnog ministarstva, toliko sam i zabrinut, ali to je već druga tema, zbog ove najavljene predstojeće prakse, da će se dobar deo naših turističkih kapaciteta prodati na ovaj ili onaj način i preći u strane ruke, ali, kažem, to je posebna tema.

Drugo pitanje ide na račun Ministarstva poljoprivrede i energetike i tiče se već ove više puta pominjane teme cene goriva za građane Srbije, koja je izazvala i proteste, a koji su opet izazvali, rekao bih, neprimerene i neodmerene reakcije vlasti. Ovo sad nije tema ni protesta, nije čak ni toliko tema cena goriva, mada jeste važna stvar, već za mene jedno neobično i opet frapantno saopštenje sa sastanka Nacionalne asocijacije poljoprivrednika Srbije sa ministrom Nedimovićem, gde im je rečeno da nema ništa, a to je i objavljeno u medijima, do jeseni i tek od jeseni se možda može računati na jeftiniju cenu goriva.

To pogađa, naravno, sve građane, to što će to eventualno umanjenje cene, bilo preko akciza, bilo na neki drugi način, dakle, sledi tek od jeseni, ali posebno pogađa poljoprivrednike. Kao što rekoše, njima su glavni poljoprivredni razvoji sada u leto u suštini im ta mera neće mnogo značiti kada dođe i opet se nastavlja stara praksa, da kada se nešto loše uvodi, nešto što udara po džepu građane, onda se to uvede odmah i najčešće tiho i gotovo neprimetno, a kada je reč o nečem što treba da bude olakšanje, kao ovaj projekat, odnosno ukidanje uredbe o penzijama ili sad ovo povećanje, odnosno ukidanje povećanja ili smanjenje cene goriva, onda se to pompezno najavljuje, a stupa na snagu negde na jesen ili često čak početkom sledeće godine.

Poslednje pitanje moje ide na adresu Ministarstva pravde i tiče se jedne opet, rekao bih, neobične, neprijatne i frapantne činjenice kojoj prisustvujemo, a kojoj je posvedočio Goran Ilić.

Dakle, Poverenik za samostalnost javnih tužilaca nas je ponovo podsetio, a povodom najnovije afere „Cvetković“, na nedopustivu praksu da svi govore o istragama o procesima, sem onih koji bi to jedini smeli da govore, a to su javni tužioci. Najviši javni rukovodioci, mediji, čudnovato cure informacije, se oglašavaju tim povodom, a samo ne oni koji bi trebali. U tom smislu, dakle, molim od Ministarstva pravde informacije i objašnjenje ove prakse i da li namerava nešto da preduzme tim povodom.
Zahvaljujem.

Javljam se po amandmanu, iako već malo ko verovatno prati i zna gde smo. Ovo je zapravo jedan vrlo dobar amandman i dokaz da nisu svi predlozi koje mi iz opozicije kritikujemo, ali ja mislim da zaista nije dobro što kolege iz vladajuće većine podnose amandmane čisto reda radi, ili bar veliki deo njih, pa onda oni koji su ozbiljni nekako potonu, izgube se u toj šumi.

Dakle, samo da pojasnim otprilike predlog, a mislim da Ministarstvo nema razloga da ga ne usvoji, a reč je o tome da se još malo obezbedi ili spreči ili umanji mogućnost ili opasnost da jedinice lokalne samouprave zapravo sklapaju dogovore, sporazume sa drugim gradovima, opštinama u drugim zemljama, a da za to zapravo nemaju ne samo saglasnost republičkih vlasti, odnosno Vlade, nego pogotovo u nekim osetljivim, nacionalno-mešovitim, ali čak i ne moraju biti nacionalno-mešovite sredine, ponekada ti sporazumi mogu direktno ili indirektno narušavati teritorijalni integritet i suverenitet države Srbije.

Kažem, to je opasnost, mogućnost koja treba da se predupredi ovim što je kolega Milićević predložio.

Ja sam uvek za jačanje lokalne samouprave, za ingerencije lokalne samouprave i za povratak i sredstava i nadležnosti lokalnoj samoupravi za preuzimanje odgovornosti lokalnih samouprava kada je reč o mnogim pitanjima, pre svega u uređivanju života građana na lokalu i posebno kada je reč o finansiranju lokala i lokalnih samouprava.

Ali, kada je reč o ovome, međunarodni sporazumi, dogovori itd, tu mesta voluntarizmu i relativizaciji nema. Nema nikakvih razloga da takva vrsta dogovora, sporazuma, a to nije često, ne sklapa opština bezbroj, stotine i desetine sporazuma sa drugim lokalnim samoupravama u inostranstvu, dakle, tu nema nikakvih razloga da procedura ne ide upravo ovako kako se predlogom ovog amandmana predlaže, dakle, uz prethodnu saglasnost i odobrenje republičkih vlasti, a ne samo ovako u blažoj formaciji, kao što je trenutno u ovom Predlogu zakona. Hvala.
Zahvaljujem.

Evo, opet se ponavlja ono od prethodnih nekoliko puta, deset sati predviđenih za raspravu o amandmanima prođe, a mi smo obradili doslovno, evo sad sam brojao, jednu desetinu, dakle stigli smo do 4. člana, prvog predloga, 1. tačke dnevnog reda na osnovu prvog zakona.

Od 14 tačaka mi smo stigli do prve, i to prva četiri člana prve tačke, pri čemu ta prva tačka, odnosno prvi zakon ima 40 članova. Znači, jedna desetina jedne četrnaestine. To je otprilike bilans gledano matematički.

Naravno da se u međuvremenu razgovaralo o svemu i svačemu i manje-više se to pretvorilo u neku vrstu EPP-a i pohvale rada Vlade i naročito kritike opozicije, uglavnom ovde odsutne opozicije.

Strpljivo sam sačekao sada ovde da me prozovete, da prosto dam primer šta znači kada imate konkretan amandman koji predlaže, radi se o Zakonu o agencijama, koji se bavi time, odnosno sugeriše da mandat, odnosno članstvo upravnim odborima kao, sledeće će se odnositi i na direktore i na članove upravnih odbora javnih agencija može da bude 10 godina, odnosno da nema dva reizbora, nego jedan reizbor i jedan izbor. Pošto je pet godina, pet puta dva je 10 godina, mislim da je to sasvim, jer i mi mislimo da je to više nego dovoljno da svi koji pokažu i daju svoj doprinos, je li tako, koji su nadamo se sa razlogom izabrani ili budu izabrani za vršenje tih odgovornih dužnosti.

Dakle, i za direktore, i za članove upravnih odbora dva izbora, odnosno jedan reizbor, jedan izbor, to je 10 godina. Smatrali smo da je to umesno i moram priznati da sam iznenađen što nije prihvaćen taj naš amandman i ostalo je ovo sa dva reizbora, odnosno mogućnost da bude 15 godina. Zaista bih voleo da ministar prokomentariše i objasni zašto taj amandman nije, u stvari zašto je smatrao, zašto Ministarstvo smatra da je potrebno 15 godina mogućnosti da se obavljaju te dužnosti, a da recimo 10 nije dovoljno, što ja mislim i mi mislimo da jeste.

Ali, kažem, sve to sada pomalo deluje besmisleno u čitavoj ovoj atmosferi, gde naš predsedavajući vrlo uspešno i brzo čita ove tačke i predloge, jer vremena za raspravu nema i samo nas nekolicina ovlašćenih predstavnika ili predsedavajućih grupa ima mogućnost nešto da kaže. Onda, usput, odgovor na pitanje kolegama koji su ovde nekoliko puta postavljali – zašto nema opozicije? Ja nemam pojma zašto nema. Svako ima svoj razlog da ne bude ovde ili da bude, ali realno govoreći i uzaludno je očekivati da predstavnici opozicije sede i učestvuju u ovoj, što jeste, svojevrsnoj farsi ili da nazovemo blaže – predstavi.

Dakle, to je svojevrsna predstava. Vi znate da je predstava, ja znam da je predstava i da to nije dobro ni za koga i nije slučajno što naša predsednica, često je i sama javno to govorila, ima problema i mora da odgovara na pitanja svojih sagovornika iz inostranstva kada je pitaju za tu praksu tih amandmana.

Dakle, evo, konkretan amandman, konkretno pitanje za ministra – zašto nije dovoljno 10, nego ste ostavili mogućnost 15 godina, a ja ću se možda još jednom javiti ili nijednom. Prosto, mislim da je javnost i svako ko prati, mogao da shvati šta je suština našeg amandmana, što u najvećem broju slučajeva nije bio slučaj tokom ova tri dana. Moram priznati da mi je žao što neke kolege ili koleginice barem dve poslaničke grupe opozicione su prihvatile tu igru, pa sada i oni podnose more amandmana za koje znaju da neće nikad doći na red. Hvala.
Zahvaljujem, predsedavajući.

Skrećem pažnju da je uvaženi kolega Martinović govorio i imao repliku od dva minuta i 40 sekundi, neću toliko, ali prosto vas molim da uvažite tu činjenicu.

Dakle, ne znam zašto je kolega Martinović nervozan, na stranu što iznosi neistine, ja sam mogao takođe reklamirati Poslovnik, kao što ovde često kolege iz vladajuće većine reklamiraju.

Prvo, najmanje važno, ja sam pristojno odeven, pogotovo imajući u vidu to da dolaze poslanici i u kratkim rukavima, drugo, toplo je, letnje je vreme, a treće, šef države i šef vaše stranke, gospodine Martinoviću, postrojavao je gardu i vojnike u farmericama, pa onda mogu i ja da sedim u košulji, kao što sedi i gospodin Šešelj i neki drugi ovde poslanici. Dakle, to je sporedna stvar.

Što se tiče prisustva u Skupštini, čak i vi znate da sam ja ovde mnogo više od predstavnika većine ove opozicije ili onih koji sede u ovim klupama. S treće strane, da ste pratili sednicu pažljivo, znali biste da samo u toku sadašnjeg dana, ja sam sada došao jer sam obavljao nešto drugo, ja sam bio i jutros na pitanjima, u međuvremenu sam govorio i o amandmanu, negde oko jedan sat, pola dva. Znači, jutros sam postavljao pitanja za Vladu, govorio o amandmanu kolege Milićevića i nisam stigao da iskoristim ovo vreme. U svakom slučaju, ko je lenj, ko nije lenj, to će suditi građani Srbije. Isto tako, šta znači trošenje vremena i novca, na kraju krajeva, građana Srbije na raspravu ovoga tipa u Skupštini kao što smo je vodili sada, to će takođe neka javnost suditi.

Na kraju krajeva, kada govorite o brojnosti, mislim da predstavnici opozicije bojkotuju debatu, nisam siguran, voleo bih da oni to jasno i glasno kažu. Činjenica je da ovde u sali nema, ja sam prebrojavao, nema više od 18 do 20 predstavnika iz vladajuće koalicije, a vas ima 140. Tako da, to što sam ja sam ovde, a vas je dvadesetak, to isto govori da i poslanici vladajuće većine nisu se baš ubili i pretrgli od prisustva i brojnosti ovde, gospodine Martinoviću. Ali, ne mislim da je to najvažnije.

Ja sam postavio konkretno pitanje, voleo bih da ministar odgovori, a generalno mislim da sve skupa ovakvim debatama i ovakvim raspravama ne doprinosimo dostojanstvu Skupštine za koje se ovde često zalažemo. Hvala.
Zahvaljujem, gospodine predsedavajući.

Što se tiče ove poslednje diskusije nemam šta da primetim, mislim da je manje više jasno.

Što se tiče gospodina Martinovića, nećete vi postrojavati mene gospodine Martinoviću, dizati i pregledati. Kao što i ja i vi i bog i većina vaših koji sede tu poslanika i sede ili nisu možda sada tu znaju, da je ovo što se radi sa ovim amandmanima, koliko se vi ljutili napadali mene i zbog toga što sam gde sam tu ili gde nisam, zapravo način da se uskrati od tih 600 minuta, od tih 10 sati rasprave, da se uskrati opoziciji, u ovom delu mogućnost da nešto kaže i da kritikuje vlast.

To je legitimno, kao što je legitimno i podnošenje svih ovih amandmana. Jeste, ali činjenica je da, pogledajte samo razloge i argumentaciju sa kojom je Vlada odbacila, znači najveći broj 99,9% tih amandmana, oni su rekli da se ti, a to piše u obrazloženju odbijenih amandmana, da se ovaj predlog zakona ne odnosi na i ne tiče odnosa državne uprave i lokalne samouprave, drugim rečima to je bilo uniformno objašnjenje i obrazloženje sa kojima su odbijeni svi ti amandmani. Na neki način Vlada jeste rekla da su oni na neki način besmisleni i da je to manevar. Ja ne opravdavam ni kolege koje su to sa svoje strane svojevremeno zloupotrebljavali, ali jednom ili dva puta, vi to radite još od decembra, još od one rasprave o budžetu. Dakle, ne opravdavam ni kolege koji su jedan ili dva puta takođe podnosili amandman na svaki član zakona. To je što se toga tiče.

Što se tiče toga ko je lenj, ko je vredan, takođe nećete me vi ocenjivati, a mislim da sam dovoljno u svom životu demonstrirao i pokazao vrednoću i rad. Ali, nije reč o tome, gospodine Martinoviću, reč je o tome da ovom galamom, ovom stalnom istragom nekih skrivih motiva i razloga zašto neko nešto kaže i radi. Vi proizvodite jednu atmosferu kao o onoj priči o čobanu i vuku ili babi i vuku koji je stalno vikao – to je vuk, to je vuk. Dakle, to je zavera, to je državni udar, to je atak, na kraju kad se vuk pojavio niko više nije verovao tom čobanu ili toj babi.

Dakle, vi mi pomalo zaista delujete, gospodine Martinoviću kao taj čoban i ta baba koja stalno i ne samo vi, kojima se stalno priviđaju neke zavere, udari i sa ovim protestom vozača koji je bio par dana, pa je prestao, kao i svojevremeno neki drugi protesti, odmah su krivi tajni planovi, zakulisne radnje i sve ostalo.

Nažalost, ja bih rekao, gospodine Martinoviću, jedina stvar koja se ovde zataškava i pokušava da proturiti, između ostalog i ovakvom debatom, jeste činjenica da vaš i naš, nažalost, predsednik u nedelju ide da razgovara sa Hašimom Tačijem u Brisel, iako su se predstavnici vlasti Srbije, i to je malo bitnije, nego to je ko je kako odeven, ja sam odeven pristojno i kao druge kolege više ili manje. Ali, za nas baš nije pristojno to jeste kršenje nekih drugih mnogo važnijih etičkih kodeksa, da uz zaricanje i gospodina Marka Đurića, i predstavnika naše vlasti, i srpske liste, i predstavnika Vlade Srbije nećemo nastaviti briselske razgovore dok se šta? Jedan, ne otkriju ubice, razotkrije ubistvo Olivera Ivanovića i drugo do se ne formira zajednica srpskih opština. Uprkos jasnim i sa najviših mesta izrečenih tih tvrdnji, izricanja, sada, evo, upravo danas, to je tema o kojoj treba da se raspravljamo, a ne o tome ko je kako odeven.

Dakle, danas se sprema odlazak u Brisel, na novu rundu briselskih razgovora, novi susret gospodina Vučića i gospodina Tačija. Malo više o tome, gospodine Martinoviću, pogotovo vi koji se hvalite vrednoćom i svojim patriotizmom i svojom dolsednošću.

A koga ja zastupam? Zastupam one iste stavove koje sam zastupao, dakle, i svih ovih godina u javnosti, i po kojima me javnost više ili manje prepoznaje, umereno, patriotski, neekstremno, ne preterano ali u svakom slučaju u zaštitu minimalnog, elementarnog dostojanstva. Mislim da nije u duhu tog dostojanstva da se kaže da se neće otići u Brisel, a ode se.
Pa po amandmanu kada nisam dobio repliku, iako je ovo što je gospodin Martinović izgovorio je zahtevalo i po Poslovniku reagovanje i opomenu da mu date.

Znate, elementarna stvar i ono što je jako blizu dna svake komunikacije, ne samo parlamentarne, nego svake civilizovane komunikacije, to je govoriti o drugima kako izgledaju, kakvi su, kako su obučeni i da li su lepi, ružni, debeli ili mršavi.
Izvinite gospodine Arsiću. Samo polako. Ok, zahvaljujem.
Dakle, ne mogu da se ne osvrnem na to što mu niste dali opomenu. Mogu da dignem Poslovnik, ali ja to ovde ne radim. Kao što rekoh, neću da trošim na taj način vreme. I vama su razne stvari, gospodine, velike i ovde su kolege skretale pažnju, gospodine Martinoviću, šta vam je veliko i šta nije i pravili su vam slike i karikature i ostalo. Ja to, naravno, neću učiniti, ali jako je ružno, ovo je sad ozbiljna politička stvar, potpuno nezavisna …
Kolega Arsiću, ja cenim vašu brigu o Poslovniku, ali je jako interesantno da vi niste imali tu vrstu, evo nastaviću.
Proverite slobodno.
Uh, vaše poverenje…