Prikaz govora poslanika

Prikaz govora poslanika Đorđe Vukadinović

Govori

Zahvaljujem, predsedavajuća.

Hteo sam, obično ovde stalno postavljam pitanja, manje ima odjeka, odnosno odgovora, pa sam hteo da pohvalim i premer MUP-a, koje je dalo jedan dosta iscrpan odgovor, i ne samo ono, naravno i mnoga druga ministarstva, ili bar većina, daju odgovore više ili manje korektne.

Odgovor na pitanje o viznom režimu sa Iranom. Ministarstvo je, naravno, pomalo opralo ruke, ali su verovatno u pravu, rekavši s jedne strane da je odluka uvođenja viznog režima generalno u rukama Ministarstva spoljnih poslova, da približavanje EU diktira, između ostalog i viznu politiku prema trećim zemljama, a teško da Iran tu onda može da dođe u obzir, i rekli su da su se oni trudili u granicama svojih nadležnosti da spreče neke štetne posledice toga, tog relativno velikog broja građana islamske republike koji su stizali, pre svega, avionima na aerodrom „Nikola Tesla“ i išli dalje, ne, kao turisti, nego kao migranti.

Bilo kako bilo, kažem, to je relativno pozitivna praksa, mislim odgovora, koji nisu samo rutinski. Nažalost, postoje institucije koje mnogo slabije ili uopšte ne odgovaraju na pitanja, čak i kada su vrlo precizna i dobronamerno formulisana.

U svakom slučaju, moje pitanje, dakle uz ovu pohvalu, ide predsedniku Vlade, Ministarstvu odbrane, predsedniku Republike i Kancelariji za KiM, ako tako još nešto postoji, i njenom predsedniku, a tiče se formiranja kosovskih oružanih snaga.

U našoj javnosti je nedopustivo tiho, nedopustivo mirno prošla vest, gotovo nezapaženo u moru ovih, više ili manje lažnih afera, ili koje se tendenciozno podižu radi zamagljivanja suštine i stvarnih problema, dakle, prošla nekako poluzapaženo vest o formiranju kosovskih oružanih snaga, odnosno da se njihove bezbednosne snage KBS, pretvaraju i transformišu u vojsku Kosova i oružane snage Kosova.

To na izgled deluje samo kao stvar naziva, pa otprilike nije važno kako se zovu. Ali, nije baš tako. Stvar je i strateški bitna, politički relevantna, naravno i bezbednosno osetljiva. Zato kažem, postavljam pitanje i Ministarstvu odbrane, predsedniku Vlade i predsedniku Republike, šta se konkretno preduzelo, znači ne izjava za novine, nego šta je konkretno preduzeto, a ni tih izjava nije bilo nešto mnogo, povodom toga da li su i kome upućeni demarši i koje su mere preduzete?

Podsećam da je vreme kada je trebalo građane srpske nacionalnosti na KiM, naše sunarodnike, naterati ili navesti da izađu na parlamentarne izbore tzv. republike Kosovo, jedan od glavnih argumenata za to, za izlazak Srba na te kosovske izbore, jeste bio kako će se oni onda tamo, u institucijama, u tom kosovskom parlamentu boriti protiv formiranja vojske Kosova, i sprečiće, staviće veto, neće dozvoliti. Sve smo to slušali i od gospodina Đurića, i od predsednika Vučića, i od raznih drugih srpskih zvaničnika iz vlasti, i sada kada se to dogodilo, kada je taj proces transformacije krenuo, odjednom muk.

Dakle, sve i svašta, svaka izjava bilo kog opozicionog ili nekog novinara ili političara, zaslužila je i dobila je žestok i veliki opširan odgovor od strane najviših predstavnika režima, a ovako nešto o čemu se govori u Evropi, NATO zauzima stav, bitni faktori se o tome pitaju, izjašnjavaju o tome, kažem, naša politika i država gotovo da ćuti.

Posebno, i time završavam, je delikatno, neko bi rekao – pa, kakve veze ima kako se zovu, to su jedne te iste snage. Ali, vrlo je bitno u perspektivi i u svetlu, buduće, eventualne, integracije te vojske Kosova u NATO strukture, jer u NATO ne mogu da se integrišu neke policije, milicije itd, ali oružane snage mogu. Mislim da u tom svetlu treba pre svega posmatrati ovu promenu i transformaciju kosovskih bezbednosnih snaga kao pripremu za ulazak u NATO te buduće kosovske vojske. Na kraju krajeva, Edi Rama je pozdravio to, veliki prijatelj našeg predsednika, i rekao je, citiram: „Blagoslovena bila novorođena vojska republike Kosovo.“ Pa, ako se oglasio predsednik Albanije, možda je mogao malo žešće da se oglasi i predsednik Srbije. Hvala.
Zahvaljujem.

Nadovezaću se na ove lakše, u navodnicima, teme - sporta i razonode, na prvi pogled, a moje pitanje ide Ministarstvu kulture i informisanja i Ministarstvu sporta i tiče se jednog događaja koji nas je sve ispunio, začudo i za promenu, i ponosom i radošću, to je uspeh naše odbojkaške reprezentacije na svetskom prvenstvu. To je nešto što su svi pozdravili i naravno rukovodioci se istakli u čestitkama, u prijemima, šef države je dobio i medalju i slično. To je divno i lepo i to je pohvala ljudima koji ozbiljno još uvek rade u nekim institucijama i u nekim segmentima ovog društva.

Ali, ja pitam dva nadležna ministarstva, naravno i REM, koji neposredno treba da bude zadužen i nadležan za tu tematiku – zašto državna televizija nije prenosila utakmice naše odbojkaške reprezentacije, i ne samo odbojkaške i nezavisno od toga da li će ili neće uzeti zlatnu ili srebrnu medalju?

Nema previše ovih sportova u kojima je Srbija uspešna. Obaveza je Javnog servisa, kada već ne ispunjava druge obaveze iz svoje nadležnosti, pre svega, u informativnoj sferi, da bude ravnopravno zastupljen, da sve opcije političke budu zastupljene, da objektivno informiše, nego se pretvorio u servis, u pomoćni servis jedne stranke i jednog čoveka.

Ako već tu informativnu sferu svoje obaveze, zakonske i institucionalne, ne realizuje ili je loše realizuje, zašto onda ovde bar ne vrši funkciju? Reći će se da nije bilo sredstava, što, naravno, nije tačno, jer je reč o relativno malim sumama. Radi se o relativno skromnim sumama. Na stranu što se makar za završne utakmice mogao lako naći sponzor.

Samo jedna molba, jedan telefonski poziv ili jedna intervencija predsednika države, koji inače voli o svemu da komentariše i o svemu da se izjašnjava i da se posle hvali i kiti tim uspesima, sigurno bi bila dovoljna. Samo za jednu seriju, kao što smo obavešteni, jednog čoveka bliskog vlasti, jednog umetnika bliskog vlasti, Javni servis je izdvojio u prethodnom periodu gotovo milion evra i ponovo otprilike toliko? Zašto nije mnogo, mnogo manja suma mogla da se nađe za prenos ne samo ovog događaja, nego inače takmičenja reprezentacije? Liga šampiona je druga stvar, bez obzira što mi to volimo da gledamo i to je već komercijalna i skupa igračka i, kažem, negde se prenose, negde se ne prenose na javnim servisima, ali utakmice reprezentacije bi morale.

Drugo pitanje ide na adresu Ministarstva energetike i Ministarstva poljoprivrede i tiče se sada već legendarne i posledične cene benzina i naftnih derivata u zemlji Srbiji. O tome je bilo više puta reči, imali smo direktna obećanja da će se po tom pitanju nešto učiniti, ali naravno, kada su prestali protesti prošlog proleća, sve je to zaboravljeno i gurnuto pod tepih. Cena naftnih derivata je danas U Srbiji veća nego što je bila proletos, kada su i ministar energetike i ministar poljoprivrede obećali nešto. Šta to znači nešto?

Prvo da konstatujemo stvari. Pre svega, imam na umu, mi kažemo cena benzina, ali reč je zapravo o ceni dizela, koji je definitivno najskuplji u regionu. Kada preračunamo prihode i rashode i cene i primanja naših građana, onda su svi derivati među najskupljima u Evropi, ali kada je reč o dizelu, onda je on i bukvalno najskuplji u okruženju, čak i bez preračunavanja naših prihoda.

Poseban problem je što većina naših automobila, koje naši ljudi voze, jeste zapravo dizel automobili, troše dizel, a poseban problem je što se u poljoprivredi dizel troši i isključivo koristi.

Dakle, zašto kao u nekim zemljama u regionu nije uveden tzv. plavi dizel ili popust za poljoprivrednike, kao što je postojalo svojevremeno? Zašto se čeka da prođe sezona poljoprivrednih radova, pa će se onda možda nešto preduzeti u tom smislu? Zašto se država ne odrekne barem dela svojih akciza ili barem poreza, PDV na akcizu koja se plaća na dizel?

Rečeno je ovde, ali treba ponoviti, više od polovine cena naših dizela koje plaćamo zapravo su dažbine državi. Dakle, ne može se vaditi i pokrivati time da raste cena nafte na tržištu, jer kod nas ti naftni derivati slabo padaju i kada se stropošta cena nafte na svetskom tržištu, a kada raste, onda se kaže – šta da radimo, moramo da poskupimo jer je poskupela nafta. Hvala.
Zahvaljujem.

Žao mi je što sam prekinuo ovako tečno čitanje našeg predsedavajućeg, koje pomalo podseća na ono kad se čita molitva u crkvi, ali prosto da bi građani ili javnost koja prati znali o čemu se radi, zbog one prakse o kojoj sam ja ovde više puta govorio, mi sada smo u situaciji da i amandmani koje su podnele kolege sa najboljom namerom ne mogu prosto da budu raspravljani.

Zahvaljujem ministarstvu i ljudima iz ministarstva koji su pročitali ovaj amandman, koji su uvažili, usvojili, ovaj amandman. Znači da neko u ministarstvu to čita i skrećem pažnju da je to jedan jedini moj amandman na ovaj set zakona i taj jedan amandman je usvojen. Toliko o tome ko ozbiljno podnosi i ko se ozbiljno bavi ovim poslom, bez obzira što neće promeniti nešto mnogo, ali prosto pravno-tehnička je stvar.

Vidim da neke kolege negoduju, izgleda da vama više odgovara tako da se samo čitaju, nekim kolegama preko puta, da se samo čitaju ti amandmani, nego da se o njima ozbiljno raspravlja. Da je bilo više dobre volje, da se nisu podnosili amandmani kako su se podnosili, sada bismo mogli da pričamo i o drugim. Dakle, ja pohvaljujem i zahvaljujem što je neko u tom ministarstvu pogledao te amandmane, prelistao i video šta je ono što pomaže, što doprinosi poboljšanju teksta, ali generalno, ukupni kvalitet, rekao bih na kraju, i zakonskog predloga, a i ove rasprave bi svakako bio bolji da se nije išlo na onaj manevar koji se već od decembra prošle godine primenjuje, a to je da se besomučno troši vreme na podnošenje onih amandmana koji služe samo da bi se potrošilo onih 600 minuta predviđenih za raspravu.

Svašta smo čuli u tom periodu. Ja sam svašta čuo na svoj račun i danas ovde, sada, malo čas, i juče i prethodnih dana, ali mislim, na kraju krajeva, da li bog vidi, da li vide građani ili ne vide, da li se to negde na kraju valorizuje, videćemo.

U svakom slučaju, mislim da je mnogo bolje da se rasprava usredsredi na suštinu, a ne da pričamo o onome o čemu nema veze i što nema nikakve veze sa temom, samo da bi se potrošilo vreme.

Ono što me najviše pogodilo, pored raznih drugih nepravednih optužbi, to je prozivka ili aluzija da ja potcenjujem seljake ili selo. Umesto, pošto su se potrudile neke kolege da me dezavuišu i da pričaju neistine kako ja potcenjujem selo i seljake, bolje da su se usredsredili na to, jer vidim da je neke mnogo pogodilo što sam ja danas pomenuo kako, nažalost, samo Srbija od zemalja u regionu nema nikakve podsticajne mere da ovo skupo gorivo bude povoljnije i da na različite načine može da se izađe u susret poljoprivrednim proizvođačima. To bi bio mnogo ozbiljniji doprinos nego da se neko busa u grudi ovde i priča o svom seljačkom poreklu…
Pazite, ja pričam o amandmanu mnogo više nego što je većina kolega ovde pričala o svojim amandmanima.
Gospodine predsedavajući, naravno, ali pošto u takvim diskusijama….
Neke akcize su bogami, u međuvremenu dopunjene, promenjene, uvedene.
Ja pričam o akcizama na električnu energiju.
Dakle, kao što znate, kad već pominjete akcize, Vlada ima mogućnost, gospodine predsedavajući, Vlada ima mogućnost da se odrekne akcize svojom uredbom, dakle, neće biti.
Ali, nije poenta u tome koliko ima veze pivo ispred prodavnice, koliko ima veze oranje i kokoške koje su ovde pominjane…
Gospodine predsedavajući, to je vaše pravo, ali svi vide da vi zloupotrebljavate to pravo.
Samo da završim, gospodine predsedavajući, neće mene opomena jedna ili druga…
Gospodine predsedavajući, vi imate evidenciju u prisustvo, možete se uverite da sam ja više ovde od mnogih kolega vladajuće koalicije…
Zahvaljujem, predsednice.

Iako smem da kažem, drago mi je što vas vidim. Nisam verovao da ću to skoro reći, a i drago mi je što se Vlada odazvala u zaista velikom broju. Žao mi je što nema ovde ministarke pravde, pa ću morati onda pitanje da uputim premijerki, ako hoće da prokomentariše.

Tiče se ovih amandmana, odnosno ustavnih amandmana koji su važni i velika je stvar i primedbi koje je više puta Venecijanska komisija upućivala na te amandmane, ustavne. To je važna i velika stvar. Poslednji put je ministarstvo saopštilo da je Venecijanska komisija pohvalila i nije imala primedbe na te amandmane, a sada vidim da Društvo sudija i Udruženje tužilaca, upravo sam dobio tu informaciju, i dalje tvrde da to nije tako i da je to neka vrsta dezinformacije ili polu informacije da je Venecijanska komisija prihvatila i odobrila te predložene amandmane.

Kako god, hteo sam da ostavim komentar, jer, kažem, struka, ja se ne pravim da se razumem u ono u šta se ne razumem, ima ozbiljne primedbe i mislim da to mišljenje struke treba da se čuje.

Moje drugo pitanje, kažem, ovo ako možete da prokomentarišete može, a ako ne, ne, ali drugo pitanje ide na vašu adresu i tiče se jučerašnje posete, ja bih rekao i izjave, skandalozne izjave, rekao bih, poslanika nemačkog Bundestaga, Petera Bajera, koji je u Beogradu, u sred Beograda, izrekao neke stvari i preneo jasne poruke nemačke vlasti i Angele Merkel. To je bila neka vrsta šamara u lice. Ja možda time mogu da tumačim nervozu nekih predstavnika vlasti i vladajuće koalicije ovde, ali, svejedno, suviše je važna stvar da bi se o tome glasno ćutalo.

On je rekao, dakle, visoki poslanik i predstavnik vlasti vladajuće stranke nemačke, u ime direktno Angele Merkel, na koju se pozvao, da Srbija treba da Kosovo prizna i dejure, kao što ga priznala faktički. Kako je rekao – suverenu Republiku Kosovo. Rekao je da bez toga nema evropskih integracija niti ulaska Srbije u EU, osudio je i rekao je stav Nemačke da su ideje o razmeni teritorija loše i opasne. Rekao je da to treba da bude jasno. Rekao je da je to stav Angele Merkel i da se taj stav neće promeniti. Rekao je – to je ono ključno što želim da prenesem kao poruku Berlina, itd.

Na sve to, ono bar što je javno izašlo i moglo se pročitati u našim medijima, jeste vaša rečenica, gospođo Brnabić, gde ste rekli posle susreta sa gospodinom Bajerom, znači nemačkim parlamentarcem i na neki način i izaslanik …
Zahvaljujem, gospođo Brnabić, ali moram da kažem da što se tiče Venecijanske komisije prosto samo informacije radi, nisu oni, možda su amandmani genijalni, možda su savršeni, ali prosto, Venecijanska komisija je samo notirala, primila k znanju te naše amandmane, a nisu se izjašnjavali o njima u smislu glasanja, nisu ih odobrili ili ne. Kažem, možda su oni genijalni, možda ništa ne valjaju.

Ali, da se mi vratimo na ono što je centralno, nažalost. Mislim da, nažalost, niste najbolje interpretirali stav gospodina Bajera, vi ste ga minimalizovali, i meni je otišlo vreme, nisam uspeo da završim rečenicu, ali nije ni bitno, mene malo zbunjuje vaš stav, vaš benevalentni stav tipa mi se sa Nemačkom, tako ste rekli, slažemo oko svega, i ima samo taj jedan problem, oko Kosova se ne slažemo. Meni deluje to malo suviše minimalizujuće, moram priznati.

Što se tiče važnosti i značaja i težine reči gospodina Bajera, kao i nekih drugih parlamentaraca, podsetio bih javnosti i sve kolege ovde prisutne na gospodina Šokenkofa, takođe, koji je pre nekoliko godina, sada već pokojnog Šokenkofa, koji je takođe dolazio pre četiri, pet, šest godina sa nekim porukama koje su takođe, vlasti i one prethodne, a i ova sadašnja, vaša, SNS, govorili da je to samo privatno mišljenje, da je to samo jedan poslanik, da to nije zvanični stav Nemačke, a pogotovo EU. Na kraju je ono što je gospodin Šokenkof govorio bilo pretočeno u 10 tačaka, nemačkih tačaka posle 15 tačaka Brisela kao zahtevi i na kraju je ugrađeno u Poglavlje 35 sa zahtevima u vezi sa Kosovom prema Srbiji.

Tako da ne bih ja potcenjivao reči nemačkog parlamentarca, pošto nažalost obično bude kao što su rekli. Ponavljam vam i citiram vam formulacije, suviše su direktne, suviše su oštre, da bi se neko smeo o tome neobavezno izjašnjavati. Dakle, on je rekao da je došao sa tom porukom, da je došao da prenese stav Nemačke da su ideje o razmeni teritorija loše i opasne, da je to stav Angele Merkel, da se to neće promeniti i to je ono ključno, citiram, to je ono ključno što želim da prenesem kao poruku Berlina, izričit je Bajer. Nije on rekao to je moje mišljenje, rekao je da je to poruka Berlina. U tom smislu kažem, ja molim i apelujem, žao mi je što nema ministra spoljnih poslova, što nema gospodina Dačića, da se ove poruke shvate vrlo ozbiljno. Ja ne vidim šta bi posle toga moglo i morala da bude reakcija Beograda. Pre nekoliko dana izjava američkog ambasadora koja je s pravom naišla na osudu javnosti, a ovo sada kao da se prećutkuje i skriva od građana Srbije. Hvala.
I ja isto imam isti stav na svakom mestu i sa svakim sagovornikom, gospođo Brnabić.
Drugo, nisam ja išao po prestonicama, nego bivša vlast i ova vaša vlast. To koliko je Amerika promenila svoje stanovište i mišljenje, to ćemo tek da vidimo. Ja želim i nadam se da ste vi u pravu, ali nažalost većina onoga što ste vi govorili ili vaši prethodnici na tom mestu uglavnom nije se pokazalo tako, uključujući u to, i vaši mediji i vaši ministri. Uglavnom se pokazivalo kao pogrešno, bar kada je reč o spoljno-političkim procenama i delovalo je kao neka vrsta pevanja u mraku ili hrabrenja sebe preko sopstvenih kontrolisanih medija. Stav Nemačke smo čuli. To nije samo jedan poslanik, a videćemo šta će da bude.
Što se tiče stava Moskve, danas imate izjavu gospodina Puškova, senatora i doskorašnjeg visokog savetnika jednog od najboljih saradnika Vladimira Putina, koji su takođe rekli svoje mišljenje. Nisam ja siguran, gospođo Brnabić, da ova vlast, ne mislim na vas lično, nego na one koji simbolizuju ovu vlast, da zaista tako isto govore i u Vašingtonu, Moskvi, Berlinu, Beogradu. Da nije bilo tu nekih različitih poruka i signala i zato možda ta nervoza u redovima vlasti. Negde stižu neka obećanja, plašim se. Stižu neki rokovi za ispunjenje i ne vidim zašto bi se inače tako žurilo sa ovim unutrašnjim dijalogom koji zapravo ne postoji i sa ovim sporazumom koji takođe se nagoveštava, a zapravo od njega nema ništa, kao i od pravih pregovora.
Dakle, voleo bih da ste vi u pravu. Plašim se da niste, ali nemojte potceniti mišljenje jednog, kobajagi jednog nemačkog parlamentarca, jer se do sada obično ispostavljalo da je to bilo obično i zvanično mišljenje kako Nemačke, tako i čitave EU. Hvala.
Poštovane kolege, poštovani građani, oni koji još imaju strpljenja ovo da gledaju, sad smo videli na delu i primer kako se vodi ova debata i, između ostalog, zašto poslanici opozicije ne žele u tome da učestvuju. Ne zato što su lenji, ne zato što nemaju šta da kažu, već zbog toga što…
Učestvujem, ali govorim o drugim kolegama svojim.
Predsedavajući, vi ste i prekršili Poslovnik i što-šta druge stvari učinili time što ste prihvatili malo čas kada je kolega Karić, evo ja ga sada pominjem i on će imati pravo da nešto kaže, kada je hteo da govori, pa ste ga obavestili da nema više vremena njihova poslanička grupa, a onda ste ga prvo nudili da možda reklamira Poslovnik. Pošto se on tu nije snašao, onda je njegov kolega uzeo pa ga pomenuo, potpuno bezveze, na način čisto da bi bio pomenut, da bi onda on dobio pravo da govori.
Dakle, ne samo da se praksa besmislenih odnosno fantomskih amandmana nastavlja, prosto moram da kažem zbog javnosti, ponovo se nastavlja praksa da se na prvi nesporni zakon, na prvu nespornu tačku dnevnog reda, podnose stotine amandmana, koji nemaju nikakve veze. Vi ste sad malo čas čuli da se o ovom amandmanu o kojem govorim, govori o poljoprivrednim proizvodima, poljoprivrednoj proizvodnji, mleku, mesu, itd, a tačka dnevnog reda je drugi član zakona prve tačke zakona o građevinskim proizvodima.
Besmisleni amandmani, fantomski amandmani, više puta smo to ovde govorili, ali ta praksa se nastavlja i onda se čudite zašto nema opozicije u ovim klupama. Istovremeno, to vreme se koristi samo i isključivo: pod a – za pohvale Vladi, što ja mogu da razumem, protiv čega nemam ništa, ali onda se potrudite da barem te amandmane formulišete tako da imaju veze sa temom koja je dnevni red i drugo, za beskonačno pljuvanje po opoziciji, kritiku opozicije, neprisutnih ovde ljudi, nekog saveza čiji ja nisam član, neki jesu.
Neko ko gleda ovaj prenos misli da su Đilas i Jeremić članovi ovog parlamenta, neprekidno ih ne vadite iz usta, te ljude. Nikada ih ja nisam pomenuo, stalno ih vi pominjete. Dakle, borite se protiv nekih fantoma, nekog neprijatelja koji vam ne sedi ovde, za kojeg kažete da je mali, beznačajan, neuticajan. Pominje se neka tajkunsko-fašistička ili ljotićevska koalicija. Svaki taj izraz, svaka ta reč zahteva, zapravo, kaznu, opomenu ili intervenciju predsedavajućeg. Nikada te intervencije nema. A, ja sam, kao i moja koleginica Janjušević, dobili smo opomene svojevremeno, zato što sam rekao da su amandmani fantomski, a koleginica Janjušević zato što je rekla, ne znam, da se ovom politikom prodaje ili predaje KiM. Dakle, dvostruki aršini, trostruki aršini. I, onda se čudite zašto opozicije nema.
Nije problem što opozicije nema. Ja znam da je vama lepo kada opozicije nema, pa onda vi tako međusobno – ja tebi serdare, ti meni vojvodo, uz povremeno pljuvanje po odsutnim i neprisutnim predstavnicima opozicije, ali vam kažem, parlament tome ne služi i neće dobro biti za sve nas ako se tu ne prekine sa tom praksom. To je moj apel, znači, s jedne strane da objasnim građanima da to što opozicija ne učestvuje u ovoj debati, to nije zato što ne želi da učestvuje, već zato što ne želi da učestvuje u jednoj predstavi koja se izvodi, evo, već skoro celu godinu dana, gde se danima priča o amandmanima za koje oni koji ih podnose znaju da neće biti usvojeni i oni komentarišu te amandmane znaju da nemaju veze ni sa čim i sa tim obrazloženjem se i odbijaju.
Paradoksalno je da moja malenkost ima jedan amandman koji je prihvaćen na član 2, a stotine amandmana vladajuće stranke nisu prihvaćeni, jer nisu ni podnošeni da bi bili prihvaćeni, već samo da bi se trošilo vreme. Toliko o tome, neću više, samo, prosto, skrećem pažnju vama. Vidim da se već maše poslovnicima, vidim da se spremaju kritike i hajka na ove dobronamerne reči nekoga ko želi dobro ovom parlamentu, koji nema ništa ni protiv vas, a koji je stalna meta najnižih, najprimitivnijih i prizemnijih napada u ovoj Skupštini bio i ovih dana i biće narednih dana.
Nije to problem. To je, na kraju krajeva, nešto što spada jednim delom u parlamentarni život, ali nije dobro ako se praksa parlamenta, ovog parlamenta, svede samo na besomučno pljuvanje po političkim protivnicima, a ne na raspravu o onome što je zajednička stvar i koja nas je i dovela ovde, o kojoj treba da raspravljamo, dakle, zakoni. Ako nema primedbi, ako je zakon dobar, završavam time, ako je zakon dobar, pa, šta će vam toliki amandmani? Nećemo ni mi trošiti, završimo ranije, uštedimo tri dana rasprave i nikom ništa. Hvala.