Počeću, kolege kažu da se čuje i počeću tamo gde sam stao u utorak, pitanje za predsednika Vlade i za ministra finansija, zbog čega država prodaje svoj udeo u Komercijalnoj banci? Reč je o banci koja je jedna od dve, uslovno rečeno, banke sa većinskim ili sa punim državnim vlasništvom i banci koja dobro posluje, banci koja je nakon likvidacije onih državnih banaka početkom 2000. godina bila najznačajnija finansijska institucija u Srbiji. Time se nastavlja, plašim se i dovršava ova fatalna praksa, više vlasti Republike Srbije da rasprodaju državne resurse, da rasprodaju zapravo resurse budućih generacija sa više ili manje dobrim obrazloženjima i sa više ili manje dobrim projektima.

Nezavisno od toga da li će biti postignuta cena koliko se očekuje ili ne, mislim da je pogubna praksa pogotovo u kreditno finansijski institucijama a i drugim, kako bih rekao kompanijama od vitalnog nacionalnog značaja. Tokom ove vlasti je prodato samo protekle godine, prodat je i PKB, prodat je i RTB Bor, još nekoliko preduzeća se sprema sa ove liste i to preporukama MMF-a, čak i uz pohvalu i Fiskalnog saveta kako smo to juče mogli da čujemo.

Mislim da to nije dobro, pogotovo što je, pošteno govoreći, i ova vladajuća većina, između ostalog godinama kritikovala tu praksu, te privatizacije i prodaje, ali sad bukvalno, svega i svačega i najavljivala da će sa tom praksom prekinuti.

To se nije dogodilo. Sećamo se kako se grmelo, ja bih rekao sa razlogom, iz ovih poslaničkih klupa samo sa druge strane, odnosno sa tada opozicione, a sada vladajuće strane kada su likvidirani početkom dvehiljaditih godina na jedan skandalozan način, slažem se, likvidirane vodeće državne banke na čelu sa „Beobankom“ i ostalima.

Dakle, ovo nije tako, daleko od toga, ali je svejedno ovo pogubno, jer bez utemeljenja u nekoj i u nekoliko uspešnih finansijskih institucija domaćih mislim da je uzaludno očekivati da će iko drugi imati više razumevanja za potrebe domaće privrede nego što to ima banka, domaća banka u državnom vlasništvu.

To do dali oni posluju dobro, da li imaju gubitke, da li im je menadžment kvalitetan ili ne, to je odgovornost vlasti, države i onih koji taj menadžment postavljaju.

Podsetio bih vas, takođe, na drugo, tj. na moje prošlo pitanje od utorka, kada sam pomenuo onaj skandal sa izjavom službenice crnogorske ambasade u Turskoj, neću ga citirati ponovo, svi znamo o čemu se radi. Pitanje je bilo, samo da podsetim Ministarstvo spoljnih poslova, ta praksa odgovora je ranije funkcionisala vrlo dobro i na ovih poslanička pitanja odgovori su stizali nekada malo više rutinski, nekada konkretniji, ali da se ne zaturi to moje pitanje. Dakle, prošlo je već nekoliko dana, a ja i dalje nisam čuo, a dozvoljavam da sam možda nešto propustio, nisam čuo niti šta je učinilo Ministarstvo zvanično, Ministarstvo spoljnih poslova, niti sam video da je došlo do obraćanja i zvaničnog izvinjenja Srbiji.

Dakle, to šta će crnogorsko Ministarstvo spoljnih poslova učiniti prema svom službeniku, to je njihova stvar, ali mene zanima šta će država Crna Gora učiniti sa tim u vezi prema državi Srbiji i da li smatraju da postoji neka potreba za nekim gestom izvinjenja.

Ono što je sa tim u vezi još bitno, ja bih podsetio na slučaj, već pomalo zaboravljen, ali i dalje prilično dramatičan, četvorice srpskih intelektualaca na čelu sa gospodinom Bećkovićem, kolegom Mirovićem, Antićem, Rakovićem, dakle kojima je zabranjen ulazak u Crnu Goru. Dakle, četvorici intelektualaca koji imaju više ili manje kritički stav prema vlasti Crne Gore zabranjen je ulazak u državu Crnu Goru i ja stvarno, prvo, želim da vidim šta je naše Ministarstvo spoljnih poslova učinilo sa tim u vezi i da li možda se smatra da postoji potreba za nekim adekvatnim ili analognim potezom ili makar za energičnom intervencijom i maršem u vezi sa tim?

Mislim da je apsolutan skandal da, ne kriminalcima, ne ljudima sumnjive, ne znam, prošlosti ili za koje se smatra da mogu teroristički delovati prema bilo kome, nego ozbiljnim srpskim intelektualcima se uskraćuje mogućnost boravka i ulaska u Crnu Goru. Hvala.

Zahvaljujem.

Mi evo dva dana imamo priliku i zadovoljstvo da raspravljamo o dva kvalitetna izveštaja, dva važna tela, odnosno organa, DRI i Fiskalnog saveta. Takođe treba reći da je ova sednica zakazana na najuredniji mogući način unapred, sa razvojnim tačkama dnevnog reda, dakle, kako bih rekao, nešto što je važan korak u dobrom pravcu i gest koji treba da se konstatuje. Da li je on dovoljan za neke kolege smatraju da treba da se bojkotuje ova sednica ili ne, to je drugo pitanje, ali treba konstatovati i pohvaliti taj gest, to nema veze sa vašim izveštajima, nego sa načinom kako je sednica zakazana i vođena.

Nisu slučajno, ja bih rekao, što su izabrana baš ova dva tela i ova dva izveštaja. Rekao bih da su najreprezentativniji, verovatno, i zato su stavljeni ovako na dnevni red i data je prilika narodnim poslanicima da o njima govore. To su izveštaji koji nemaju, nisu to izveštaji Vlade, nego dva samostalna i nezavisna tela, ali isto tako to što oni su profesionalno urađeni, korektno i u najvećoj meri prihvatljivi, siguran sam za sve ili većinu ovde, jeste nešto što posredno govori dobro i onima koji su ta, ne samo onima koji su te izveštaje sastavljali, nego koji su i glasali za izbor ljudi koji sede, recimo konkretno u vašem savetu.

Ja sam prilikom vašeg izbora bio uzdržan i mislim zadovoljan sam što je tako, dakle nisam bio protiv, ali nisam bio ni za, i sada ću objasniti zbog, uprkos u tome što je u tehničkom smislu treba pohvaliti ovaj profesionalno i temeljno sačinjen izveštaj. Postoji nekoliko stvari zbog kojih mislim da treba, zgodna prilika da se prodiskutuje koliko se ovde može, a nema boljeg mesta o nekim dubiozama ili nekim dilemama koje ovaj vaš izveštaj ostavlja. Znači, pohvala za sam izveštaj, pohvala za trud, kao i za onaj jučerašnji DRI, pohvala za, za umetnički dojam, što kaže kolega, pohvala i za ovaj jučerašnji izveštaj, nisam hteo da trošim vreme.

E sad, naravno, možemo raspravljati o tome zašto ranije nismo imali priliku da razgovaramo o ovim izveštajima i ja samo apelujem kada sam ih pohvalio, rukovodstvo, što je stavilo ovu tačku, vaš izveštaj, na dnevni red, ja se nadam i želim da ovo bude pozitivan primer i da vrlo uskoro, vrlo brzo na dnevnom redu bude, da imamo izveštaj, recimo REM, Regulatornog tela za elektronske medije ili nekadašnji RRA, pa da onda poslanici imaju prilike da tu prodiskutuju. Ja mislim da čak ni opozicioni poslanici koji bojkotuju trenutno ove sednice ne bi odoleli da dođu i da kažu svoje mišljenje šta mislite o radu tog saveta, odnosno te agencije za elektronske medije. Siguran sam da bi komentar i to sa jedne i sa druge strane ove sale bio mnogo nepovoljniji kritički, ali sada mi imamo vas i vama se moramo posvetiti.

Dobro je što ste vi i uspeli da sačuvate nezavisnost u svom radu i u svojim savetima i preporukama. Rekao bih da je to najvažnija stvar koju tela te vrste, kakav je vaš Fiskalni savet i druge agencije i druga regulaciona tela, treba da imaju. To često nije slučaj i onda se obesmišljava njihovo postojanje. Vi ste, ako ništa drugo, svoje postojanje, pa i svoj budžet koji vidim da ste štedljivo ili dosta ovako racionalno i domaćinski trošili, da ste i opravdali.

Ono što, međutim, hajde da idemo na ono što je glavno, a to su problemi, ono što meni smeta i ovom izveštaju i u duhu vaših preporuka, drugih vaših preporuka, tu je mnogo pozitivnog, mnogo saveta kako da se racionalnije ponaša država, pojedina ministarstva i sve je to u redu, ali u samoj filozofiji, u ekonomskoj filozofiji, u pristupu, ideologiji ako hoćemo, da kažemo potki toj ideološkoj i ekonomsko-filozofskoj, vaših izveštaja stoji jedan koncept koji je meni ne prihvatljiv i prema kojima sam ja vrlo rezervisan.

Da budem vrlo konkretan, to je konces MMF, sleđenja preporuka MMF, malo tretman MMF kao „svete krave“ koja je neko božanstvo, koja samo objavljuje svoje savete, a vi ste onda tu neka trans misija između preporuka MMF i vladajuće većine koja onda to treba da usvoji.

Drugim rečima, ja u vašem izveštaju vidim veliku dozu i pohvaljujem nezavisnosti ili bar kritičnosti prema nekim merama, potezima vlasti, što je u redu, zato i postojite, da li je tako, ali nedovoljnu kritičnost prema preporukama i savetima MMF i drugih svetskih globalnih finansijskih institucija. Ne kažem ja da je to, da radite namerno, nego prosto mislim da ste na istom fonu.

Šta to još konkretnije, evo ne mora mnogo da zanima niti da mnogo znači građanima Srbije, ali sada ono što im i te kako znači, ono što smeta meni u ovom izveštaju, kada vi kažete reforma, kada vi kažete rešavanje problema neuspešnih državnih preduzeća i li reforma ili struktuiranje, to u praksi, u prevodu, a to se vidi iz ovog vašeg izveštaja uglavnom znači gašenje, zatvaranje ili pronalazak strateškog partnerstva, privatizacija koja se može, u protivnom – likvidacija.

Tu navodite spisak državnih preduzeća, pohvaljujete privatizaciju RTB Bora u prošloj godini i PKB. Kažete da je to značajan napredak ka rešavanju problema neuspešnih državnih preduzeća. Ja ne mislim tako i mislim da je možda moglo bolje i pametnije, pogotovo kada je reč o PKB, ali to je sada druga tema, ali nemam ništa protiv da o tome raspravljamo, ali onda nabavite spisak na tu istu, tih državnih preduzeća koja treba, koja vape za reformom.

Ja se slažem sa reformom, ali nekako kada se čitaju ovi vaši redovi, onda se tu otprilike, ispod te reforme, uglavnom čita gašenje, likvidacija, a to su „Ikarbus“, „Lasta“, „Simpo“, „Jumko“, „Tigar“, „Trajal“, pri tome je „Resavica“, „Petrohemija“, MSK. Ja ne znam za sve ali za neke od ovih preduzeća sam potpuno siguran jer sam malo istraživao i raspitivao se, na primer za „Lastu“, pa i „Simpo“, da su i te kako, imaju potencijal, a da su namerno gušeni. Postoji osnovana sumnja ljudi koji rade i koji poznaju situaciju. Tamo vas namerno upropaštavaju da bi bili prodati i likvidirani.

Hoću da kažem da postoji jedna problematična ekonomska filozofija, ideologija i naročito praksa, koja pod firmom ozbiljne, legitimne teme, šta sa državnim preduzećima, kako ih informisati, kako ih učiniti efikasnijim itd, što je znači legitimna tema i urgentna tema i treba da se bavi i Ministarstvo finansija, i ekonomije, i Skupština i vaš Savet time, ali da se to pod tom legitimnom temom zapravo provlači nešto drugo - hajde da što pre strovalimo i ova preduzeća u kojima, i vi sami kažete, radi 15 hiljada radnika, odnosno zaposlenih, da bi ih što pre ili likvidirali ili prodali stranom kupcu.

U slučaju nekih od tih preduzeća, konkretno sad govorim o "Lasti" jer tu najbolje znam situaciju, zna se čak i taj kupac ili taj ko kruži, to preduzeće, ta firma, koja je negde već ušla na domaće tržište, auto-prevoznika i kruži i sprema se da kupi tu "Lastu".

Dakle, to je nešto sa čim vi, formalno gledano, nemate ništa. Ali, vi u svojim analizama dajete osnova tim ekonomskim desperadosima, regionalnim ili globalnim, koji onda ono što je uspešno i što može da bude uspešno i profitabilno, preuzimaju, a sve ostalo što ih ne zanima guraju u stečaj i likvidaciju.

To je suštinski problem kada sada sklonimo ove dobro profesionalno napisane redove, suštinski problem koji imam sa ovim vašim savetom i savetima vašeg saveta, koji su u mnogim aspektima pozitivni i za pohvalu i mislim da biste vi o tome morali malo povesti računa, iako vi formalno za to ne morate da budete odgovorni. Ali, niste vi formalno odgovorni niti za anketu radne snage, pa ste se opet upustili u neku od svojih analiza, i to vrlo kvalitetno upustili u kritičku analizu zvaničnih podataka o rastu zaposlenih i pokazali, ja mislim s razlogom, da su ti podaci nevalidni i da nije normalno i da nije uobičajeno, teško je razumljivo, da može da raste od 2012. godine rast zaposlenosti u Srbiji za 20%, a da do kraja 2017. godine rast društvenog proizvoda bude samo 6%. I, po nekim drugim pokazateljima ste, rekao bih uverljivo, a čitao sam i tu vašu studiju, pokazali da su npr. ti podaci, da ih treba uzimati sa velikom dozom rezerve, o velikom rastu zaposlenosti u ovom periodu, što se predstavnicima vlasti nije dopalo, ali mislim da ste vi tu bili ubedljivi.

E, kao što ste se tu npr. posvetili jednoj temi koja je u okviru šire shvaćenih vaših interesovanja, mogli ste je i preskočiti, tako mislim da nema nikakvog razloga da se malo više ne udubite i na ovaj urgentniji problem, a to je da se pod firmom restrukturiranja, reforme, rešavanja problema, kako vi kažete, javnih preduzeća, odnosno državnih preduzeća, još preostalih državnih preduzeća, zapravo provlači i jedna ideologija, jedna politika, jedna praksa - uzmi, zgrabi, prodaj što pre stranom investitoru, upravo ono što je, uzgred budi rečeno, vladajuća većina ovde, a i neki od nas sa ove strane, su kritikovali godinama ranije, više ili manje sa razlogom, kada su to radile neke prethodne vlasti.

Ja znam da vi to i verujem da vi to ne radite i ne činite zbog toga što izlazite u susret ovoj aktuelnoj vlasti ili onoj prethodnoj, nego zato što je to u skladu sa nekom vašom ekonomskom filozofijom i uverenjima. Ali, mislim da bi možda trebalo malo preispitati i tu praksu, dakle, jednog obogotvorenja tih preporuka MMF-a, posebno kada se primenjuju, pogotovo načina na koji se oni primenjuju u praksi, jer, naravno, niko od nas ne može da ima ništa protiv toga da javna preduzeća budu uspešna, da ne budu gubitaši, nego da proizvode, da budu u plusu.

Ali, ja pozivam ne koliko vas, koliko predstavnike vladajuće većine koji imaju i nož i pogaču i sve resurse i vlast već nekoliko godina, pa ih pozivam, apelujem, kako hoćete, molim da postave sposoban menadžment, da izvrše neophodne rezove, da učine efikasnim ta preduzeća, a ne da se prosto čini, a kažem, na primeru nekih, barem nekih, ne mogu da generalizujem. Ovo što ste navodili za rudnike, to znam, taj slučaj. Nisam siguran da tu ima takva vrsta leka, možda ima, treba proveriti. Ali, za neka preduzeća znam da ima leka, ali se namerno taj lek ili ne daje ili se uskraćuje ili se različitim potezima države i Vlade zapravo guraju u što veće dubioze, da bi im se na neki način oborila cena i da bi postali lakši plen vrlo zainteresovanom i vrlo postojećem stranom investitoru, tj. koji će se pojaviti kao investitor i spasilac u narednom periodu. Kažem, znam za "Lastu". Siguran sam da ima i drugih primera.

Dakle, malo preispitati tu ideologiju, tu svetost preporuka MMF-a, jer u suštini, ovo što vi predlažete, to je u osnovi prevedeno i prepričano i na jedan, rekao bih, elokventniji i bolji način, ono što nam povremeno iz Misije MMF-a stiže, ta vrsta preporuke, tu ima puno toga što je korisno, ali isto tako, i stvari koje moramo uzeti sa zrnom soli, odnosno sa dozom skepse, jer ponekada onaj koji preporučuje, zapravo, tu neke svoje interese gura ili svojih preduzeća i svojih kompanija ili svojih banaka ili svojih država i Vlada.

Još jedna stvar, da završim time. Ostaviću nešto vremena i za kasnije i za kraj. Dakle, lokalne samouprave, vrlo je dobro što ste se posvetili tome. Konstatovali ste probleme, pogotovo ove četiri najveće lokalne samouprave: Beograd, Novi Sad, Niš i Kragujevac, rekli ste da oni nisu od juče, ali ste rekli i nešto što puno podržavam i želim da podvučem i da ovde javno kažem, da ni vama nije jasno zašto se iz državnog budžeta, teškog, opterećenog, koji se teško stabilizuje, ali je pozitivan po vašem mišljenju, zašto se finansiraju uspešne i po svom samorazumevanju i svojoj reklami, pa i po nekim podacima, uspešne i najuspešnije lokalne samouprave, kao što su Beograd i Novi Sad, koji se hvale sjajnim rezultatima u odnosu na crnu prošlost sa suficitom, a pri tome se iz, kažem, krhkog i teškog, stabilizovanog budžeta Republike izdvajaju pare čak i za pomalo bizarne projekte, moram tako da kažem, najblaže, kao što je gondola, iz republičkog budžeta, i još neke druge stvari, da sada ovde ne potežem, da se pomogne gradu Beogradu da on realizuje taj projekat koji verovatno nije potreban ni ovako, ni onako.

Elem, bilo je vremena kada Beograd nije dobijao, to je za vreme prethodnih vlasti, o kojima se dosta toga ovde lošeg kaže, kada nije dobijao pare i transfere iz republičkog budžeta, koji se čak odricao tih transfera, a kao tada je bilo jako loše stanje, sada je kao super stanje u gradu Beogradu i njegovim finansijama, a on, pa i Novi Sad, takođe, dobijaju značajna sredstva po toj osnovi iz budžetske rezerve. Mislim da za to nema osnova, bez obzira koliko sam ja, kako bih rekao, životno vezan i za jedan i za drugi od ta dva grada, i za Beograd i za Novi Sad, mislim da ako postoji grad u Srbiji kojem ta vrsta pomoći nije potrebna, onda su to upravo Beograd i Novi Sad i vi ste na to sa pravom, mada, naravno, uzdržano, umereno i odmereno na to ukazali. Nadam se da ćete to i nastaviti.

Gospodine Arsiću, govorili ste tri minuta, ali nije to sada toliko…

(Predsedavajući: I vama ću produžiti, ne brinite, molim vas.)

Hvala, predsedavajući.

Verovali ili ne, ja se tu sa vama u velikoj meri slažem, što nije mnogo popularno, pogotovo sa vama se složiti. Naravno, slažem se u onoj meri u kojoj kažete i ukazujete na probleme koji su postojali, tu pretpostavljam da će se i gospodin predsednik složiti, koji nisu nastali danas, ni juče, a koji se tiču i modela privatizacije, a i prakse privatizacije. Znate, može postojati najbolji mogući zakon i model, a da se loše primenjuje.

U ovom konkretnom slučaju, kada je reč o srpskoj reformi, tzv. tranziciji i privatizaciji, mislim da su se ispoljile dve loše stvari. Bio je loš model i loše se primenjivao. Potpuno je svejedno da li ga je primenjivala Vlada Zorana Đinđića, Vojislava Koštunice, Borisa Tadića ili sada vaša, naprednjačka, jedna, druga ili treća vlada. Zaista je svejedno.

Ne znam da li je „Bambi“ jedini primer. Ima, siguran sam, još uspešnih privatizacija u tom periodu. Mogu da se raspitam, pa da vam kažem sutra ili narednih dana, ali ono što znam jeste da ozbiljne analize i ozbiljni ljudi kažu da, za razliku, recimo, od „Železare“… Nisam reč rekao, javno sam pohvalio i, a to nije uvek popularno kada radi neko ko je opozicija, rekao da se čini da je privatizacija „Železare“ urađena na dobar način i pohvalio.

Već za Bor, već za RTB nisam tako siguran, pošto izgleda, da su tu neke stvari prodate i da su zaokružene koje su možda mogle državi Srbiji da omoguće da profitabilno postavi to važno preduzeće i taj važan resurs ne daje u tuđe ruke. Svejedno je da li su ruke kineske, nemačke, američke ili ruske.

Dakle, moj stav, kako rekoh ekonomska ili filozofija, da sve što može da ostane u rukama države, a da bude uspešno, treba da ostane u rukama države. Neće mala privreda, neće frizerski saloni, neće maloprodaja svakako i ne treba da bude u državnim rukama.

Bilo kako bilo, dakle, ne vredi se, možemo zarad nekog političkog poena navoditi ko je napravio goru privatizaciju. Ja mislim, za razliku, evo završavam, primer „Železare“, ni PKB, niti Bor nisu trebali da se prodaju, privatizuju. Vi ste to kritikovali kao predstavnici opozicije, a sada vaša Vlada to radi. Hvala.

Zahvaljujem.

Moje prvo pitanje ide na adresu Vlade Republike Srbije, odnosno Ministarstva spoljnih poslova i glasi – šta će, dakle ne da li će nego šta će Vlada i Ministarstvo spoljnih poslova preduzeti povodom nečuvenog incidenta i skandala koji se dogodio juče, koji je napravila visoka službenica ambasade Crne Gore u Turskoj, gospođa Mirna Nikčević, koja je, dakle, i za naše balkanske prilike, čak i za ratna vremena izjavila nešto što i tada, dakle u vreme sukoba na prostoru bivše Jugoslavije nismo mogli čuti od najviših službenika ili zvaničnika i službenika država koje su međusobno ratovale?

Ona je, dakle, komentarišući veliki narodni skup, Sabor ispred hrama Hristovog spasenja u Podgorici 15. jula, između ostalog, rekla, napisala – iskreno, zapalila bih hram i sva goveda tamo. Ja se izvinjavam, ovo je dosledni citat – zapalila bih hram i sva goveda tamo. Dakle, tamo su bili visoki jereji Srpske pravoslavne crkve, Mitropolije i drugih eparhija, hiljade vernika, sveštenstvo.

Dakle, ne neki pubertetlija, ne neki uspaljeni anonimni komentator na nekoj društvenoj mreži, već prvi savetnik, dakle drugi čovek ambasade Crne Gore u Turskoj izjavljuje da bi zapalio hram Hristovog vaskrsenja i sve one ljude okupljene tamo.

To je suviše velika, krupna stvar da bi se mogla ignorisati i zato moje pitanje glasi - ne da li će, nego šta će i zašto već sada, u ovom trenutku dok ja o ovome govorim, naša Vlada i Ministarstvo spoljnih poslova nisu preduzeli, ne neke, nego vrlo oštre i najoštrije mere?

Jasno je da, i u ostalom Ministarstvo spoljnih poslova Crne Gore se jeste ogradilo od toga, ali ovo jeste nešto što je mnogo važnije i mnogo strašnije da bi moglo proći samo na takav način, a pogotovo da je moglo proći bez jasnog demarša i nekog konkretnog poteza Vlade Srbije. O tome bi se moglo široko pričati, ali želim da ovo vreme iskoristim da postavim još neko pitanje i pokrenem još neku temu.

Moje drugo pitanje ide, takođe, na adresu Vlade Srbije i ja bih molio jedno preciziranje, odnosno od nadležnih organa i službi, ko pregovara, ko zvanično ispred Srbije pregovara sa predstavnicima Prištine u Briselu?

Dakle, ko je šef pregovaračkog tima, ko je ovlastio, dakle kojom odlukom, prosto da se meni kao narodnom poslaniku, a i javnosti dostavi ta odluka kojom je dato ovlašćenje tome ko vodi pregovore?

Mi smo videli izveštaj Kancelarije na ovoj posebnoj sednici, čuli smo predsednika Republike koji je podneo usmeni izveštaj. Dakle, ja ne znam na kraju krajeva ni o čemu se glasalo, da li o tom pismenom izveštaju Kancelarije i Marka Đurića ili o tom izveštaju Aleksandra Vučića, ali šta god je u pitanju, voleo bih da se tu, mislim da ne bi škodilo, da se unese neophodna i nepostojeća doza transparentnosti u pogledu ovlašćenja naših pregovarača, kada već ne znamo koja je platforma sa kojom, na kojoj pregovaraju, onda barem da vidimo ko su ti koji zvanično pregovaraju.

U vezi sa tim još samo jedna napomena. Naša strana, šta god to značilo, ali predstavnici pregovarača Beograda stalno ističu da su oni spremni da nastave razgovore ako se ukinu takse, ako Priština ukine takse. To je, naravno, legitiman zahtev, ali se toliko o tome priča u poslednje vreme da ja imam osnovani strah ili bojazan da se čitava priča oko platforme i oko pregovora sa Prištinom u vezi sa Kosovom i Metohijom ne pretvori u to da oni nama konačno ukinu takse ili barem suspenduju važenje tih taksi i eventualno obećaju ono što su trebali da ispune još pre pet, šest godina, onu Zajednicu srpskih opština, a da za uzvrat onda Srbija, odnosno srpska strana prihvati sve što se od nje traži u pogledu pravno obavezujućeg sporazuma.

Dakle, jeste, legitiman je zahtev za ukidanje taksi, ali se ne može svesti čitava priča i čitava strategija Srbije i Vlade u Beogradu na takvu stvar koja nije smela da se dogodi, a kamoli da ona sada bude nešto od čega zavisi da li će pregovora uopšte i biti, da li će sporazuma biti.

Dakle, da nam ne bude da ispunjenjem nečega što je stara obaveza od pre pet, šest godina iz Briselskog sporazuma, zamažu oči i da se to onda predstavi srpskoj javnosti kao neki veliki uspeh.

Poslednje, pošto vreme polako ističe, samo za Komercijalnu banku i privatizaciju Komercijalne banke, ministarstvo finansija. Hvala.

Zahvaljujem.

Lako je biti tolerantan sa mišljenjima i prema mišljenjima sa kojima se slažemo, treba biti i imati sluha, strpljenja i živaca i stomaka da saslušamo i mišljenja koja nam se ne dopadaju. Tome između ostalog služe rasprave u parlamentu, kao i u medijima.

Tih rasprava kod nas nema dovoljno i mislim da to nije dobro. Ni za koga nije dobro. Za društvo nije dobro, a na kraju ni za vlast, ni za opoziciju.

Ja nisam imao dileme da li prisustvovati ili ne prisustvovati ovoj sednici, suviše je važna tema. Sam sam desetak puta potpisivao zahteve za tu sednicu, usmeno pozivao na tu tačku dnevnog reda, kritikovao rukovodstvo Skupštine što tu tačku ne stavlja na dnevni red.

Zaista, kažem, sviđa mi se ili ne nisam imao dilemu, niti je mogu imati. Ali, ne želeći da pravdam bilo koga, jer svako odlučuje za sebe, moram da skrenem pažnju da atmosfera u ovoj Skupštini nije dobra i da to, kako bih rekao, možda neke ljude odbija da u njoj prisustvuju. Kažem, svako snosi političke posledice za svoje poteze, ali mislim da treba da nam bude cilj zajednički da što više ne slažući se, i videće se iz ovoga danas, daleko od toga da se slažemo po ovom pitanju, niti ja, niti većina ovde u Skupštini, niti vi, odnosno ja sa vama i vi sa mnom gospodine Vučiću, ali ovo treba da bude nešto što se podrazumeva. Jer, ako se ne razgovara, makar i oštrije, makar i kritičnije, onda nam ostaju samo motke i onda nam ostaju samo ružne scene koje nikome ne mogu dobra doneti, a svakako ne državi Srbije u celini i to kažem bez obzira koje tu nevin ili kriv.

Ali, nije dobro da se rasprave u Skupštini pretvaraju u nekog toplog zeca za odsutne lidere opozicije ili neke lidere opozicionih stranaka, koji se figuriraju 20,30, 40, 50 puta dnevno da budu pomenuta neka imena, imam ovde i statistiku, ali da ne gubimo na to vreme.

Ovo je dakle bila neka vrsta pledoajea, naravno da vi formalno za to ne odgovarate, ali mislim da jedan deo vaših poslanika, prosto misli da time čini vama uslugu kada stvara ili da to vama prija, kad se ovde stvara nepodnošljiva atmosfera, kada je reč o tretmanu opozicije. O tome šta opozicija čini takođe može da se raspravlja.

Elem, meni su neki prijatelji kada su čuli da idem rekli - ponesi pa mu pokaži ili mu predaj Ustav, predaj mu Miroslavljevo jevanđelje ili makar ove natpise koje smo imali ovde i ponekada stavljali, to je legitimno kao što profesor Ševarlić drži na svom laptopu ovaj natpis protiv GMO hrane, da se stavi kao neka vrsta lajt motiva Briselski sporazum je izdaja, Briselski sporazum je katastrofa je i Rezolucija 1244.

Ja to ne radim, to nije moj stil, ali zamislite da stoji, da to jeste lajt motiv mog izlaganja i prosto molim da kada budete odgovarali, reagovali da se na to fokusiramo. Briselski sporazum, Rezolucija 1244, možda, to je sigurno da se oko toga ne slažemo, ne samo većina i manjina, ja se plašim a to se i pokazalo da razlike po ovim pitanjima, po kosovskom pitanju, a naravno onda i konkretno i prema Briselskom sporazumu i aktuelnoj politici koja se vodi prema Kosovu i Metohiji, nije to crno belo niti je tu pozicija niti opozicija monolitna. S tim što se razlike unutar pozicije manje vide i ko je pažljivo slušao, možda bi mogao naslutiti neke nijanse u intonaciji kod gospodina Milićevića, mog imenjaka, i kod gospodina Mijatovića, nije ni tu baš potpuno homogeno.

Kad je reč o opoziciji i ovde prisutnoj i onoj ne prisutnoj, potpuno je jasno da se ja i kolega Stevanović, mislim iz SNS, ne slažemo skoro ni oko čega kada je reč o pristupu kosovskog problema.

Dakle, nije to jasno da pozicija ima jedan stav, opozicija drugi. Postoje razne nedoumice i unutar jednih i drugih redova i treba da ih raščišćavamo u otvorenom dijalogu, ustručavajući se, raspravljajući se, pokazujući i ko gde greši.

Dakle, gospodin Stevanović, po meni, iako je on sa ove strane sale, po meni, greši u svemu, ali vi ste bili vrlo zadovoljni njegovim izlaganjem i to se vidi, to niste ni krivi, to je u redu, kao što ni ja ponekad nisam zadovoljan ponekim izlaganjem sa druge strane, ali ono što je sporno, to je što vi smatrate i to ste pohvalili i u izveštaju ovom Kancelarije za Kosovo i Metohiju, puno je truda uloženo da se obrazloži i opravda Briselski sporazum. Ja mislim, upravo ono što ne piše, ali kao da piše ovde kod mene na mestu, Briselski sporazum je greška, da blaže kažemo, i katastrofa, a verovatno i gotovo sigurno i neustavni akt.

Mnogo je, kao što rekoh, truda uloženo da se pokažu stvari drugačije, ali ja bih rekao da upravo u svetlu ovih događaja zabrinjavajućih od jutros o kojima ste govorili i kojima smo svi prisustvovali, da upravo ti događaji potvrđuju, gospodine Vučiću, grešku koju smo napravili, koju država ili koju ste napravili sa Briselskim sporazumom.

Budimo realni, do 2013. godine, do tog Sporazuma, ne mislim da je samo do njega, nije ROSU mogao tako da vršlja po severu Kosova i Metohije, sviđalo vam se to ili ne. To moram da kažem. Vi ste mnogo u svom izlaganju, a kolege iz vladajuće koalicije još i više, potrošili vremena da žigošete i optužite prethodnike za ono što se dešava i za probleme na Kosovu i Metohiji i ukazivali ste na njihove greške, propuste, nekada s razlogom, ja mislim malo nekada i preterano. To je siguran sam nekada i preterano, ali da ste u potpunosti u pravu, sve da ste sasvim u pravu kada je reč o greškama prethodnika, mislim da će biti prilike da i o tome progovorimo nešto, potpuno je jasno da svi ti prethodnici pominjani, Milošević, Koštunica, Tadić, to su ti neki glavni, Đinđić u međuvremenu, pravili su greške razne, ali sve to vreme ROSU, kosovski specijalci nisu mogli preko Ibra, gospodine Vučiću, i vi to znate.

Kada su pokušali 2011. godine, vratili su se navrat-nanos helikopteri KFOR, mislim hrvatski, hrvatskog su spašavali i vraćali sa Jarinja. Dakle, uz sve greške i propuste prethodnih vlasti, a bilo ih je, ne sporim, govorim samo o kosovskoj policiji, ne govorim o ovim drugim aspektima, oni su nešto čuvali.

Uspeli su da sačuvaju, naravno, pre svega, uz podršku tog naroda dole, da sačuvaju pozicije države Srbije i neformalno i formalno na severu, odnosno u tim opštinama na severu Kosova. Sada tamo, gospodine Vučiću, vršljaju, ali vršljaju kosovski specijalci kad im se prohte i vi onda možete samo da širite ruke, da lamentirate i da eventualno pozivate kolege, odnosno prijatelje iz međunarodne zajednice koji vam kažu – pa to je legitimna akcija policijskih snaga, oni se bore protiv kriminala.

Dakle, ako ste imali neku dilemu, ako je bilo neke dileme o prirodi Briselskog sporazuma i posledicama i po državu Srbiju i po ustavni poredak države Srbije i po građane na severu Kosova i Metohije, mislim da u svetlu ovih poslednjih događaja toga nema. Dakle, pre Briselskog sporazuma nisu mogli na sever, nisu smeli na sever, a sada smeju kad im se prohte.

Ja se nadam da vi imate neko, i siguran sam, pardon, da vi imate neko objašnjenje. Ja se nadam da postoji neki plan, ali sada iz toga, iz ovoga što se dešava, ja taj plan i uz najbolju volju ne mogu da vidim i samo vidim da smo nemoćni, kao što na neki način proizilazi iz svega onoga što ste vi govorili ovde, a i što gledamo svakog dana da se dešava.

Da ne govorim o tome da ste na neki način, vi jeste najavili to i rekli - svakog časa se može očekivati itd, ali ste rekli jednu rečenicu, ne mislim ja da je to sada bio okidač, daleko od toga, ali ste možda neoprezno, želeći da pohvalite te ljude rekli juče, sinoć ovde, kažete – ti ljudi, Srbi u kosovskim institucijama su lojalni nama i ukoliko bismo mi tražili, tu je negde tri tačke, tu se negde rečenica ili misao prekida, kao da su hteli da provere tu lojalnost, odnosno kao da su vas čuli i kao da su otprilike sumnjajući da ste vi u pravu u toj stvari, odnosno da su ti Srbi koji rade u tim prištinskim institucijama, su krenuli da ih hapse.

Iskreno, ja bih voleo, ako ih već hapse, da ih hapse zbog toga, a ne zbog toga što kažu da ih hapse zbog kriminala, šverca itd. Ali, svejedno, mi smo kao država nemoćni, a nismo bili toliko nemoćni uz sve poraze, neuspehe i propuste od 1999, 2004, 2008. pa nadalje. Dakle, to je ključno.

Vi ste naveli neke loše, nepovoljne demografske podatke, koji, naravno, mogu da budu tačni, ali demografske projekcije, to svi znamo, su uvek nepouzdane. Pričalo se krajem osamdesetih godina kako će Albanaca na Kosovu biti tri miliona do početka 21. veka, pa ih nije bilo. Jeste, Srbija se prazni, ali i teritorija Kosova i Metohije se prazni. I Albanci takođe odlaze, i to masovno odlaze.

Kolega Mijatović je pomenuo 1,7 miliona, država Srbija nije u interesu da drži jednu nefunkcionalnu celinu od 1,7 miliona Albanaca. Ja mislim da to nije tako, dvostruko nije tako. Niti ih ima 1,7 miliona. Pogledajte rezultate o izborima, izlaznosti na glasanje na izborima na Kosovu i Metohiji, ne računajući Srbe i manjine, tu se radi ipak o stotinama hiljada.

Jedan argument se često poteže ovde i kolega Jovanović ga rado navodi, a i neke druge kolege evo iz opozicije, i sa ove naše strane, koji su bliski, čini mi se, onome što vi govorite, ali to neće ili da kažu ili bar ne tako jasno, dakle, šta će nama Kosovo, zamislite sad dva miliona Albanaca da dođe da glasa na izborima, to se čulo čak i pod ovim svodom, nekada, ne sada, juče, ali povremeno, šta bi mi sa dva miliona Albanaca, oni bi postavili premijera, Vladu itd, vodili glavnu reč u Skupštini.

Znači, nema ih, naravno, ni približno toliko, nema ih ni upola toliko. Kad pogledate procenat glasanja, svi Albanci sa Kosova glasaju na sprskim izborima, recimo republičkim, budućim parlamentarnim izborima, da svi glasaju za jednu listu, to bi bilo negde oko 16%, ja sam proračunao, oko 16% bi bilo tih albanskih glasova. Za albanske stranke u Makedoniji glasa preko 18% Albanaca.

Hoću da kažem, to nije argument da se deo teritorije tako odbaci i da ga se odričemo. Da ne govorim o tome da kad pogledate broj glasača u Bosni i Hercegovini, gotovo 40% ili 38% glasova u Bosni i Hercegovini su glasovi Srba, Srbi su glasali, tako da oni čine 40%, ne kažem stanovništva, nego gotovo 40% glasačkog, biračkog tela, znači, realnog biračkog tela u Bosni i Hercegovini. Zašto niko u Sarajevu ne zaključi da onda Sarajevo ne može funkcionalno da drži i da kontroliše Republiku Srpsku i najbolje da je se odrekne?

Zašto to kažem? Zato što direktno ili indirektno kroz ovakve demografije, kroz ovakve statistike, koje mogu biti tačne ili ne moraju, provejava isti lajtmotiv, ili vrlo sličan lajtmotiv, Kosovo i Metohija su problem, Kosovo i Metohija su balast, dajte da se tog problema rešimo i ratosiljamo.

E, ja se sa tim ne slažem. Vi to niste tako rekli, ali to kažu neki drugi koji vas inače vrlo zdušno i glasno podržavaju. Ali, i vama imam utisak manje smetaju takvi tonovi i takve poruke nego čak i najtolerantnije izrečene poruke i kritike sa ove strane. Niko ne želi nikoga da gura u avanturu ili pogibiju. Ali, nije lepo da političkog neistomišljenika automatski žigošemo da on hoće da proliva, ne znam, tuđu krv, ili bilo šta drugo. Toga je, takođe, bivalo ovde.

Dakle, nije reč da treba da ratujemo. Reč je samo o tome da ne činimo ustupaka više nego što moramo, da ne pogoršavamo situaciju i da je ne činimo gorom nego što je bila, a ja se slažem da nije bila dobra. Kažem, ako bude prilike za neku repliku, dijalog, možemo se i osvrnuti na to šta je sve pogrešno urađeno u prethodnom periodu.

Ali, pogledajmo sada, nemojmo da budemo u situaciji, a to ponekad liči i niste vi prvi u tome, to su i prethodne vlasti zaista radile, da uglavnom stalno pričaju o tome šta su prethodnici zabrljali, pa smo 10 godina zajedno slušali o tome kako je za sve kriv Milošević, sećate se, tamo dvehiljaditih godina, ništa ne valja. Sad slušamo da su za sve krivi žuti, DOS i slično. To zaista podseća na situaciju sa onim majstorom, onim vodoinstalaterom, koji dođe i svaki put kaže – ovo ništa ne valja, ovi su prethodnici sve zabrljali, ja sad ne znam šta da radim.

Dakle, ja se slažem da nam je potreban konsenzus. Konsenzus zahteva dijalog. Dijalog zahteva otvoreno sučeljavanje mišljenja, a ne jeftino sakupljanje političkih poena. Meni bi bilo verovatno bolje da nisam došao ovde ili da sam došao i počeo da vas grdim ili bacam cipele ili nešto drugo, ali ja stvarno hoću, u najboljoj volji, da čujem šta je taj kompromis. I to sam došao da vas pitam – šta je taj kompromis na koji smo spremni? Ne u smislu detalja plana. Kažete – pa nećemo da odajemo tajne. Pa, nećemo da odajemo tajne, ali možemo reći šta nam je crvena linija.

Ja ovde pred sobom imam poslednji zvanični dokument koji je ova Skupština usvojila i koji je onda još uvek važeći. To je Rezolucija iz januara 2013. godine, koju je ova skupštinska većina usvojila, mada je bio drugi saziv, u kojoj jasno i glasno piše, i to je jedina platforma koja postoji za ove pregovore i razgovore koji se vode u Briselu, bar se nadam, da svako rešenje pitanja o privremenom, prelaznom ili konačnom statusu Kosova i Metohije mora, pazite, mora da bude u skladu sa Ustavom Republike Srbije i Rezolucijom Saveta bezbednosti UN 1244. To nije neki fakultativni dokument i fraza. To je obavezujući dokument ove Skupštine. Znači, Rezolucija iz januara, mislim 9. ili 11. 2013. godine.

Moje pitanje vama glasi – da li je ta Rezolucija još uvek na snazi? Da li ćemo mi glasati možda danas o nečemu drugom? Ja čak ne znam da li će biti glasanja, da li je predviđeno neko glasanje u vezi sa ovom današnjom sednicom i ovim vašim izveštajem? Dakle, da li i dalje stojite iza ovoga? Da li država Srbija, da li Vlada Srbije stoji iza toga da svako rešenje u vezi sa Kosovom i Metohijom mora da bude u skladu sa Ustavom Republike Srbije i Rezolucijom Saveta bezbednosti 1244?

Neko će reći, možda ne vi, a možda i hoćete, ali neki će sigurno reći – pa, to je neozbiljno, pa to je neodgovorno, pa to je slovo na papiru. Nije tako. Ja bih rekao, to treba da bude naša crvena linija ili bar naša platforma i polazište. Ovako mi, neodgovorno i fakultativno, nudeći neke kompromise, zapravo spuštamo cenu i snižavamo i kvarimo svoje ionako ne dobre pozicije u vezi sa Kosovo i Metohijom.

Pomalo podsećamo na nekoga ko prodaje ili nešto pregovara oko nekog posla, pa onda kaže – ovo moje ništa ne vredi, ja na Kosovu nemam ni metar, mi nemamo ni metar Srbije na Kosovu, a ti sad daj nešto ako ćeš da daš. Pa, naravno da nam neće dati ništa.

Dakle, plašim se, čak i da je to sa dobrom voljom da se demonstrira tolerancija i spremnost na kompromis, da to nije dobra platforma i dobar model, uostalom, vidi se, ne daje rezultate, niti je Međunarodna zajednica impresionirana, niti Albanci, ne da nisu spremni na kompromis, nego su sve brutalniji.

Da li se osećate odgovornim, završavam, pošto mi vreme beži, hteo sam da sačuvam barem još jedan minut za kraj, za neuspeh priče oko Briselskog sporazuma, uključujući i ne ispunjavanje prvih šest tačaka koje se tiču zajednice srpskih opština, što jeste skandal sa njihove strane, ali možda se trebalo reagovati blagovremeno na to neispunjavanje njihovih obaveza?

Zaista da završim, često se predstavlja KiM kao neki balans, teg i omča oko vrata. Ja bih upravo suprotno rekao pozicija misli jednog pametnog čoveka da Kosovo zapravo nas čuva, a ne čuvamo mi Kosovo. Kosovo čuva nas. Kosovo zapravo čuva Srbiju od daljeg paranja čarape, jer ako ste slušali Valentina Inska, šta je rekao posle posete Vašingtonu, Valentin Insko, visoki predstavnik u BiH, kada se završi Kosovo prelazimo na BiH i sređivanje stanja tamo. Možda i zbog toga, gospodine Vučiću, nije loše da malo opreznije žurimo u rešavanje ovog problema. Nije to zamrznuti konflikt, nego samo poziv i predlog da se ne predajemo unapred i ne odričemo onoga što još uvek držimo i možemo držati. Hvala.

Zahvaljujem.

Predsednice, nešto nije radila ona jedinica.

Žao mi je što nisam dobio priliku odmah da odgovorim, ali evo, srećom, mogu da izvučem par poenti. Neću odgovarati na ono što su bile ipak, rekao bih, nekorektne stvari i napada i uvrede, bez obzira što ste vi, gospodine Vučiću, trudili verovatno da ostavite utisak tolerantnosti.

Bilo kako bilo, ovo je suviše važna tema da bismo se vređali ili da bismo neozbiljno ili neodgovorno raspravljali zarad prikupljanja nekih poena sa jedne ili druge strane, mada ste mi mnogo toga rekli i netačnog.

Hoću da ispravim samo dve činjenične stvari, odnosno jednu neistinu i jednu poluistinu, koje su tu izrečene načelno, nema veze sa mnom i kritikom ili mojih političkih prijatelja ili saveznika.

Prvo se tiče poluistine, da je Vlada, odnosno prethodna Vlada i Borko Stefanović, da su prihvatili prelaz administrativni ili granični, to je tačno. Kažem da je to poluistina. Ali, ima isto tako jedna dopuna tog podatka, a to je da je vaša Vlada ili Vlada ove većine to implementirala. Dakle, implementirala je ova Vlada, i to uz velike otpore Srba i tadašnjih Srba, lidera Srba na Kosovu i Metohiji.

Imam pred sobom zaključak Vlade od 6. decembra 2012. godine, koji je potpisao predsednik Ivica Dačić, gde se govori o tome, govori se o izradi tih prelaza i kaže se, eksplicitno stoji u tački, čini mi se 3, Vlada smatra da je postignut dogovor u skladu sa stavom EU o statusnoj neutralnosti i da ne prejudicira konačno rešenje statusa, i tačka 5. – na administrativnim prelazima Jarinje i Brnjak neće biti naplate carina i drugih dažbina za robu namenjenu severnom delu Kosova i Metohije, a te carine se naplaćuju.

Hoću da vam kažem, druga stvar, još opasnija, još problematičnija jeste vaše konstatovanje, da je bilo upada ROSU i naveli jul mesec iz 2011. godine. Dakle, to je bio jedini slučaj i znamo kako je loše završio, gospodine Vučiću. Dakle, hoću da kažem, i to je činjenica, sviđalo se to vama ili ne, o odgovornosti prethodnih vlasti možemo govoriti ovako i onako i stvarno nisam neko ko će to da brani, ali da ROSU nije mogao ovako da vršlja po severu, to je činjenica. Vi kažete da ste sada mnogo ojačali državu i vojno i ekonomski i politički. Kako smo ojačali kada vam se sada svako malo, svakih nekoliko nedelja dešavaju stvari, pa vi onda dižete borbenu gotovost, pa se prave specijalne emisije po televizijama, pa se čini kao da je počelo ratno stanje i onda se povučemo, onda vi najavite neke kao oštre mere koje ćete saopštiti ne znam kada, pa onda prolongirate.

Dakle, prosto, činjenica je, ja vas gospodine Vučiću, najljubaznije pitam, zaista sam bio najkorektniji moguće, šta biste vi, lično vi, nekada kao predstavnik šef, lider opozicije rekli za takvu situaciju? Šta biste vi rekli za Briselski sporazum? Ne vi nekadašnji, pa kažete ja sam se promenio, mada i to može da stoji kao pitanje, nego uopšte vi ovakav kakav ste sada, da imate Vladu pred sobom, koja je potpisala sporazum, poput Briselskog, i onda se ispostavi da šest tačaka, odnosno sve što se tiče Srba iz tog sporazuma, nije ispunjeno, a vi ste, odnosno ne vi nego vlast neka je primenila i ispunila sve što je bilo do njih. Zar ne biste grmeli ovde, ne bi mogao čuti se niko drugi od vas koliko biste vešto… Vi ste vešt da vratim kompliment, vi ste vrlo vešti, dobar govornik, ali naravno imate i sve resurse moguće, pa vam se još pojačava efekat tih vaših govora i teško je dobiti priliku da vam se odgovori. Dakle, šta biste vi rekli, kako biste vi grmeli, kako biste ih nazivali, da li izdajnicima ili nesposobnjakovićima, vi odaberite izraz, da šest godina stoji neki sporazum potpisan od kojih ste vi, odnosno vaša država ispunila sve, a ovi drugi ništa.

Vi ste 2015. godine čestitali građanima Kosova i Metohije posle drugog, uslovno rečeno, Sporazuma sa Isom Mustafom, avgusta 2015. godine. Citiram vaš tvit: „Mislim da naš narod na Kosovu i Metohiji ima razlog za zadovoljstvo. Postigli smo dobre sporazume. Večeras se uspostavlja zajednica srpskih opština“. To su vaše reči 25. avgusta 2015. godine. „Večeras se uspostavlja zajednica srpskih opština“. Marko Đurić je tada izrekao onih čuvenih pet nula, kako smo pobedili sa pet nula. Sada je 2019. godina. Još malo pa četiri godine, a nema ni „z“ od zajednice srpskih opština.

Naravno da su odgovorni oni, ali zar nema vaše odgovornosti za to što je do toga došlo? To moram da vas pitam. Zar ne bi bilo u redu da na neki način, barem samokritički, kažete – pogrešio sam, prevarili su me ili pak to je cena koju moramo da platimo? Nemojte, gospodine Vučiću, bez obzira na sve razlike među nama, da vam se dogodi da ta zajednica srpskih opština na kraju bude neka vrsta kompenzacije za ovaj pravno obavezujući sporazum, pa da nešto što je njihova stara neispunjena obaveza, prosto vas pitam i skrećem pažnju i drugarski upozoravam, prijateljski, dakle, nemojte da nam to ponude, da vam to ponude kao kompenzaciju za taj pravno-obavezujući sporazum.

Drugo, ovde ste mnogo pričali, kažem efektno, mnogo toga, ali ja nisam čuo, bar ne dovoljno, da li postoji, pod kojim uslovima je Srbija spremna da prihvati stolicu za Kosovo u UN? Izjave koje ste vi, pa i gospodin Dačić, davali tim povodom, uvek su malo neodređene. Vi kažete – mi nećemo bez ikakvog dogovora, mi nećemo da priznamo jednostrano proglašenu nezavisnost ako ne dobijemo neku kompenzaciju. Šta može biti kompenzacija za priznanje nezavisnosti Kosova i Metohije? Šta može biti kompenzacija? Da li je ova podela, odnosno ovo razgraničenje, da li je možda to kompenzacija?

Dakle, najdobronamernije kažem, ako smo pogrešili kao država, vi kao vlast, jednom, nemojte da pogrešimo ponovo. Možemo se mi prepucavati vrlo efektno, medijske resurse koje imate, prebacivati na opoziciju odgovornost, ali činjenica je da niti su Srbi na severu, mi o severu pričamo, gospodine Vučiću, bili ovako nemoćni kao što su sada, niti je ROSU mogao ovako da vršlja pre toga, niti su naše pozicije bile ovoliko loše.

Ja ne sporim dobre namere onih koji su potpisali ili podržali Briselski sporazum ovde, ali da se nisu stekli uslovi, tokom svih ovih godina, da kažete, kao što ste najavljivali više puta, dosta je bilo, da nema smisla da se na ovakav način odnosite prema državi, kakvoj, takvoj, jednoj suverenoj, nezavisnoj državi. Ne vi, nego ovi prijatelji. Na kraju krajeva, pričamo o silnim prijateljima, a kao što vidite, kada treba u ključnim stvarima podržati Srbiju, onda tih prijatelja, barem ovih evropskih prijatelja, nešto i nema. Ostaju onda ovi ruski, ali njihov je uticaj limitiran.

Zašto se stiče utisak kao da ste ovde, svesno ili nesvesno, pripremali ljude, javnost, na šta, na kompromis? Da. Koji kompromis? Kao da smo se svi trudili, kao da se većina govornika trudila, uz retke izuzetke, da objasni kako Kosovu nema spasa, da ne možemo da sačuvamo, a neće nam dati, to su vaše reči, ništa, čak ni podelu, odnosno ovo ne daju i za to ste okrivili, ne znam, neke neodgovorne faktore u zemlji i inostranstvu.

Dakle, da li je zaista moguće, prvo, da je to platforma koju nismo čuli? Da li je to plan, razgraničenje? Ivica Dačić, čije izjave imamo ovde, jedan dan, doslovno jedan dan, kaže – to jeste platforma, 19. februara, a onda 20 februara kaže – razgraničenje sa Kosovom nije zvaničan predlog, nego ideja državnih zvaničnika. Dakle, u dva dana, dve različite izjave. Da li je to zaista predlog? Da li je to naš predlog? Da li je to tajni plan ili nije?

Drugo, vi ste rekli da su ga odbili i građani Srbije, misleći verovatno na rezultate anketa, a sa druge strane, da i javnost, odnosno međunarodni faktori ne prihvataju podelu.

Poslednje, doslovno poslednje, kada sam rekao, to nije fraza bila, ne branimo mi Kosovo, nego Kosovo brani nas, a na to se niko nije osvrnuo. Zašto? Ne samo iz simboličnih, istorijskih i svih mogućih razloga, značaj Kosova i Metohije za srpski narod i srpski identitet, nego vrlo praktično, iz političkih razloga. Ako se reši problem Kosova i Metohije, kao što to hoće većinski deo zapada ili međunarodne zajednice ili tog dela međunarodne zajednice, odmah će nam otvoriti pitanje Republike Srpske i vi to znate, verovatno, jednako dobro kao i ja. Nije li bolje onda da se bave, da zategnemo ovde u granicama mogućnost, ne upirući ratne bubnjeve, ali ne popuštajući i ne dozvoljavajući da damo više nego što se mora, ne pristajući na to.

Da li vi znate, da li verujete da ima i jedan poslanik u britanskom parlamentu koji bi prihvatio nezavisnost Foklanda ili Maldiva od britanske krune? Šta znači Kosovo Srbiji, a šta su Foklandi za Veliku Britaniju? Ni jedan jedini poslanik britanski to ne bi, bez obzira na sve razlike, prihvatio. Kod nas se, pod različitim izgovorima, zapravo provlače, čuli smo juče i danas ovde, predlozi kako je Kosovo i Metohija balast kojeg se treba osloboditi. Dakle, da li je Rezolucija 1244 na snazi? Da li je ova skupštinska rezolucija od 13. januara, završavam, 2013. godine na snazi? O čemu ćemo mi glasati na kraju krajeva?

Da li postoji neki dokument o kojem se glasa ili samo glasamo o vašem usmenom izveštaju? Možda ćemo ovim glasanjem dati neko zeleno svetlo za neke dalje pregovore sa mandatom i platformom za koju niko od nas nije čuo, niti zna srpska javnost zvanično šta se u tome nalazi? Teoretski se može unazad podržati izveštaj o prethodnom radu, ali ne shvatam da je to i mandat za buduće aktivnosti i buduće pregovore. Hvala.

Moje pitanje ide na adresu predsednika Vlade Srbije, gospođe Ane Brnabić i tiče se uloge Tonija Blera i njegovih instituta u srpskom političkom životu i angažmana sada višestruko potvrđenog angažmana zloglasnog Tonija Blera, u radu, funkcionisanju i uređivanju poslova u Vladi Srbije u poslednjih nekoliko godina.

Dakle, neki dan je ta tema aktuelizovana time što je Blerov institut za strateške odnose raspisao konkurs za dva visoko pozicionirana savetnička mesta u Vladi Srbije, kako bi se bavili strateškim projektima i odnosima sa javnošću. Šta god da je u pitanju, navodno jutros je taj oglas skinut sa Blerovog sajta, ali poenta je u tome da nema nikakvog opravdanja niti razumevanja može biti, da Vlada Srbije direktno ili indirektno i bilo koji funkcioner države Srbije, sadašnji, bivši ili budući, angažuje Tonija Blera, njegovu kuću na bilo čemu, bilo kakav posao u vezi sa državom Srbijom, s obzirom na poznatu i zloglasnu ulogu koju je Toni Bler imao tokom bombardovanja tj. pre i za vreme bombardovanja, agresije na SRJ i Srbiju 1999. godine. On tada, ne samo da je bio premijer Velike Britanije, nego je bio jedan od najistaknutijih zagovornika bombardovanja i to brutalnog bombardovanja i još brutalnijeg nego što je izvršeno. On se žalio što ono nije još surovije. Sam se lično hvalio kako je on nagovorio Bila Klintona da uđe u operaciju NATO intervencije i takođe se zalagao za kopnenu intervenciju u Jugoslaviji, odnosno Srbiji.

Dakle, ne postoji ličnost u svetu živa koja je više zla učinila i gore se ophodila prema Srbiji i srpskom narodu. Dakle, ja pitam koja je to pamet, koji je to viši interes koji je mogao da rukovodi Vladu i vlast da angažuje Tonija Blera. Ovo što pitam ne pitam slučajno baš predsedsednicu Vlade Srbije, ne samo zato što je ona formalno prva politička ličnost u zemlji, ako mi znamo da to u realnosti nije tako, nego što je ona još juče izjavila da je poslove, odnosno aranžman sa Tonijem Blerom i njegovim institutom učinili prethodna Vlada, kada su oni osnovali tzv. „Diliveri unc“ u okviru kad kabineta Aleksandra Vučića, kada je on bio premijer, a da je ona nastavila tu praksu.

Dakle, neki savet, neki strateški savet u koordinaciji, navodno i odnosima unutar Vlade, su ono što naša vlast i sadašnja i prethodna Vlada, dakle i Aleksandra Vučića i Ane Brnabić, rade sa Tonijem Blerom.

Još pri tom, što je posebno sporno, kaže i gospođa Brnabić treba da se zna da taj angažman ne plaćaju građani iz budžeta tj. ne idu te pare iz budžeta Srbije. Toni Bler ne radi za klikere i to je negde i objavljeno u međuvremenu da je angažman Tonija Blera ovde plaćen novcem, odnosno država UAE. Dakle, UAE plaćaju Tonija Blera da savetuje ne znamo šta Vladu Republike Srbije, odnosno Vladu Aleksandra Vučića i sada Ane Brnabić.

Prosto tražim zvaničnu potvrdu pismenu od gospođe Brnabić – da li je to tačno i koja je priroda tog angažmana, kao što rekoh, i da li smatra da je tu prikladno da takav angažman postoji, s obzirom da zloglasnu, kao što rekoh, ponavljam namerno, ulogu koju je Toni Bler imao i ima?

Kada radite visoke državne poslove vi se ponekad morate sresti sa onima koje ne volite, ali ovde se ne radi o tome, ako su ti drugi predstavnici zvanični zemalja sa kojima morate imati odnose. Toni Bler nije nikakav funkcioner Velike Britanije. Toni Bler je privatna ličnost i lobista svetskog glasa, koji vrši usluge lobiranja, uglavnom za neke problematične centralno-azijske i slične režime.

Koje su to usluge stvarne zbog kojih je naša Vlada procenila da je Toni Bler neophodan i poželjan partner za Vladu Srbije? To je nešto što nije samo stvar ukusa, umesnosti ili prosto pripadnosti, već je nešto što, rekao bih, duboko ponižava sve građane Srbije bez obzira kojoj opciji pripadaju, da li glasaju, da li ne glasaju, da li vole crvene, zelene, žute, plate ili koje god.

Dakle, u tom smislu verujem da većina kolega sa druge strane isto ili vrlo slično misli o ovom angažmanu i zato mislim da bi i meni kao narodnom poslaniku, ali i javnosti Srbije trebalo da dođe razjašnjenje od strane Ane Brnabić. Hvala.

Zahvaljujem.

Ovo je dakle amandman kojim se sredstva u budžetu i iz budžeta predviđena za gondolu usmeravaju u socijalu. dakle, gospodin Đorđević treba da bude zadovoljan, Umesto čuvene beogradske gondole, u uvek potrebne fondove i mislimo da bi to značilo da se u zaštitu porodice i dece na tu stavku ova sredstva predviđena na beogradsku gondolu usmere. Reč je o sumi od oko sedam miliona evra, što nije nimalo beznačajno.

S druge strane, ja moram da kažem i zbog javnosti i zbog građana da ovo što sada se poslanici ne javljaju na amandmane koji su čitani, posledica je činjenice da je vreme za raspravu po amandmanima prošlo. Dakle, ovo sad što je ostalo i što ja govorim je, kao što je i predsednica rekla ali se to možda nije čulo, to je vreme koje je ostalo poslaničkoj grupi da može da kaže. Dakle, amandmansko vreme od 600 minuta je otišlo na, kažem, besmisleno čitanje amandmana vladajuće koalicije i poslanika vladajuće koalicije.

Gospođo predsednice, mislim da bi bila zaista velika sreća za ovaj parlament i za ovo društvo da je ono što ja kažem i da su to neistine i posebno su to jedine neistine koje se čuju.
Dakle, ja mislim da nisam izneo neistinu, nego se ovde mnogo puta čula neistina, a onda mnogo puta ponovljena neistina postane istina ili tako bar neko misli o nekoj propagandi, to tako se i propagandnim priručnicima se to čita.
Dakle, nije neistina, nego istina da ovo sada su prvi amandmani i prve diskusije na temu budžeta. Sve što se čulo u prethodna dva dana ove rasprave u pojedinostima i po amandmanima su bili amandmani i to je činjenica, i to je istina draga gospođo Gojković, su bili amandmani na prve članove, na prva četiri člana prve tačke dnevnog reda.
Javnost mora da zna, sviđao im se ja ili ne, sviđala im se opozicija ili ne, ili voleli nešto treće, četvrto, da rasprave o budžetu u pojedinostima nije bilo. Nije bilo ni po jednom amandmanu. Zašto je to bitno? Na stranu što je to loša slika da se o najvažnijem zakonu ne raspravlja, samo ako je neko upakovao svu diskusiju u povredu Poslovnika, pa predsedavajući bio velikodušan da dopusti tu povredu Poslovnika, moglo se reći nešto konkretno o tim amandmanima.
Prosto, mi smatramo, da je ovo sa gondolom samo jedan primer. Mi smo imali takođe predlog koji se ticao, odnosno amandman koji se ticao izgradnje nacionalnog stadiona za 250 miliona evra koji su predviđeni u budžetu, što je apsolutno po mom mišljenju, po mišljenju većine kolega iz opozicije neprihvatljivo u situaciji u zemlji i okolnostima u kojoj žive građane Srbije, i neke druge stvari, da idem samo na ono što je nesporno.
Dakle, sviđalo se to vama ili ne, ova sednice će proći, ovaj budžet će proći da gotovo sem jedne ili dve, tri stvari, nijedna stavka, nijedan amandman na sam Predlog budžeta neće biti raspravljan. To je činjenica. Mi se možemo iz opozicije slagati oko mnogo čega. Ja i kolega Boško Obradović se ne slažemo oko mnogih stvari, različiti smo ljudi, različiti temperamenti, različita nam je metodologija, ali svako i levo i desno od mene kolege, svako zna, kao što zna i dobar deo kolega iz vladajuće koalicije, da je ovo neka vrsta blama, neka vrsta kolektivne sramote da se budžet na ovakav način usvoji. Tu sigurno ima i dobrih stvari, ima racionalnih stvari, ja bih voleo da sam mogao čuti gospodina Malog, ministra Malog, da objasni zašto je ovo dobro.
Mi smo na neki način kolektivno poniženi i kao građani i kao poslanici što nismo imali priliku da govorimo konkretne stavke, odnosno konkretne zamerke na ovaj budžet, sem onog vremena koje nam je ostajalo ili koje smo imali kao poslaničke grupe. Na amandmane je vreme otišlo tako, odnosno vreme predviđeno za amandmane, a to je 600 minuta je otišlo tako što su kolege iz vladajuće koalicije čitali svoje sastave na temu prve tačke dnevnog reda koja nije ni po čemu bitna. To je činjenica gospođo predsednice. To je nešto preko čega mi ne možemo da pređemo.
Vi jeste relativno tolerantno prethodnih dana dopuštali da se čuje i glas opozicije, ali sistemski naš glas je ovde bio prosto poništen time što se tačno godinu dana na isti način radi i to je odgovornost vas, kao predsednice parlamenta, moram priznati, suviše je velika i ne može da se spreči. Morali ste na neki način apelovati na poslaničku većinu, da ne predlažu takvu vrstu amandmana, jer je to, kao što rekoh, kolektivno urušavanje dostojanstva parlamenta. Toliko o tome.
Dakle, niko iz opozicije, bez obzira da li se malo više ili manje slagao sa tim, to ne može da prihvati. Mi smo nekad bojkotovali, nekada smo prisustvovali, nekada sam ja sam ovde govorio i trpeo napade, prozivke, dobijao opomene i kazne. Takva vrsta rasprave o najvažnijim tačkama dnevnog reda, o najvažnijoj temi koju Skupština ima, prosto ne može da se toleriše, da ne govorim o Kosovu i Metohiji koja nije tema u ovom parlamentu, da ne govorim o nekim drugim stvarima. Toliko za sada.

Moje prvo pitanje ide na adresu predsednika Vlade, predsednika Republike i Ministarstva spoljnih poslova i tiče se jedne jasne informacije – da li je tačno ili ne da su se Aleksandar Vučić i Hašim Tači sreli 4. novembra u Rimu, kao što je izjavio sinoć Vuk Jeremić, i da su se dogovorili tada o podizanju taksi na srpsku robu sa ciljem da se stvori atmosfera napetosti i tenzije sa jedne i druge strane u kojoj će se onda dogovor o razgraničenju pokazati kao neophodan i neminovan i spasonosan da bi se izbegao rat?

Ne očekujem da mi se potvrdi da je stvarno predmet tog sastanka bio to što gospodin Jeremić kaže, ali očekujem da mi se kaže – da li to sastanka bilo ili ne? Dakle, da li su se Hašim Tači i Aleksandar Vučić sreli 4. novembra u Rimu.

Kada Vuk Jeremić licitara da li će i kada biti izbora, to je nešto što možemo uzeti sa rezervom ili ne, ali kada je reč o ovim međunarodnim kontaktima i odnosima i susretima, tu su se njegove informacije do sada pokazale kao prilično tačne. Uostalom, on je obelodanio da su se Aleksandar Vučić i Hašim Tači sreli ove godine, ove jeseni i ovog leta, i u Parizu i u NJujorku i posle su te informacije, naglašavam, potvrđene iz više drugih izvora. Dakle, sastanaka je bilo. Ja sada pitam – da li je bilo i ovog sastanka 4. novembra u Rimu?

Na stranu što je ružno da o tome javnost Srbije ništa ne zna, ako ga je zaista bilo, a to da je zaista predmet tog sastanka bilo dogovoreno podizanje tenzija oko taksi i oko drugih stvari da bi se onda oni pojavili kao vatrogasci, to je prostor toliko strašno da ne želim da verujem da je to zaista tako.

Znači, informacija koju očekujem od ovih instanci – da li je ili nije bilo sastanka? Sa tim u vezi Ministarstvo spoljnih poslova pitam – da li ima informacije koje su se pojavile u javnosti da je prilikom svoje poslednje posete regionu visoki američki zvaničnik Metju Palmer rekao svojim prištinskim domaćinima, odnosno sagovornicima da požure i da se ne šale, nego da sklapaju sporazum, jer, citiram – u Beogradu nikada više neće imati takvog sagovornika spremnog za dogovor kao što imaju u Aleksandru Vučiću? To je pomenuto više puta. Da li Ministarstvo spoljnih poslova ima da je to zaista izjavio gospodin Metju Palmer, visoki američki zvaničnik?

Moje treće pitanje ide na adresu predsedništva Narodne skupštine i tiče se ove situacije u Skupštini poslednjih dana i na kraju-krajeva i juče i atmosfere koju su neki nazvali da je na rubu incidenta, a sastoji se ova moja intervencija u apelu pre svega predsedništvu Skupštine da vidi da li postoji mogućnost da se snize tenzije time što će rukovodstvo Skupštine apelovati na vladajuću većinu da odustane od prakse podnošenja onih amandmana koje podnosi i da li je moguć kompromis u tom smislu, da li je moguće, ako postoji neko očekivanje i od opozicije u tom pravcu, jer ovako kako smo krenuli, kako ide taj proces, mislim da nikuda ne vodi, osim daljem urušavanju dostojanstva Narodne skupštine. Ja sam ovde ponekada i usamljen u ovim redovima opozicionim upozoravao kolege iz vladajuće većine da to sa tim amandmanima na prve članove prvog zakona nema smisla. To nigde u svetu ne postoji i da se to ne može braniti bez obzira koliko puta se ponovila priča kako niko ne uskraćuje pravo opoziciji.

Dakle, nema parlamenta u svetu u kome se podnose amandmani vladajuće većine na svoje sopstvene zakone, a posle za njih i ne glasaju, a na taj način onih 600 minuta predviđenih za raspravu bude potrošeno.

Juče se samo pokazalo da opozicija to više ne može i ne želi da trpi, ali nezavisno od toga, apelujem sada na neku vrstu dogovora. Ne može da se nastavi sa lošom praksom, pogotovo kada je reč o tako važnim stvarima kao što je usvajanje budžeta Republike Srbije. U tom smislu mislim da je odgovornost najviša na rukovodstvu Skupštine, a onda naravno i na vođama i šefovima većine i opozicije. Hvala.

Sada je upravo godinu dana kako se krenulo sa ovom praksom, odnosno kako je vladajuća većina krenula sa ovom praksom podnošenja amandmana na prve članove prve tačke dnevnog reda i to uvek preko 300 ili 350, tako da bi se, 300 puta dva, potrošilo onih 600 minuta predviđenih za raspravu u pojedinostima. To se nekada ne vidi tako jasno, pogotovo ne u TV prenosu, građani to ne mogu da vide kada krene neka polemika, rasprava povodom Poslovnika i slično, ali u suštini od tada, evo već godinu dana tačno, svaka sednica i svaka tačka je zapravo kontaminirana tom praksom koju ponavljam i naglašavam, sviđalo se to nekom ili ne, kakva ne postoji nigde u parlamentarnom svetu, da vladajuća većina podnosi amandmane na svoje predloge zakona, da onda Vlada nama odbaci te amandmane, a da se na taj način uskrati mogućnost opoziciji da raspravlja o nekim konkretnim stvarima.

Šta to konkretno znači u praksi? Mi sada imamo Predlog budžeta među svim drugim tačkama, kao najvažniju stvar, koju ova Skupština donosi i treba da donese u toku jedne godine i što direktno utiče na život građana. U tom budžetu ima raznih stvari. Neke su dobre, neke su manje dobre, neke su prihvatljive, neke su manje prihvatljive, ali jeste neobično, rekao bih i skandalozno, u svakom slučaju veoma loše, da se o tim argumentima za i protiv neće moći raspravljati u pojedinostima, već ono što smo rekli u načelu.

Recimo, smatram da stavka od 250 miliona evra za nacionalni stadion je pogrešna, treba da postoje mnogo veći prioriteti.

Da, ali to je poenta mog govora.

Naprotiv, predsednice.

Predsednice, ja sam vas razumeo, ali ne znam da li ste vi razumeli ili da li ste svesni kako izgleda ova rasprava u pojedinostima svih ovih 12 meseci unazad. Dakle, podnose se amandmani koji nemaju veze sa budžetom i do budžeta nećemo ni stići. Zato sam hteo da vam skrenem pažnju. Možete mi oduzeti reč, možete me kazniti, kao što je radio vaš kolega, ali mislim da javnost treba da zna da mi o najvažnijim i najozbiljnijim stvarima koje se tiču budžeta nećemo moći da raspravljamo jer će sve vreme otići na prve tačke …

Po amandmanu.

Evo, ja podržavam ovaj amandman kolege Vesovića da se doda to „Republike Srbije“, iako moram priznati i namerno sam odabrao amandman kolege sa kojima dobro sarađujem i u velikoj meri se slažem, da kažem da uprkos tome što taj amandman ima smisla, ne škodi da se podseti da je reč o Republici Srbiji, iako se naravno i podrazumeva. I nije problem i da ne bude tog dodatka, ali da mi zaista, evo ja priznajem, sami sebi ili sam sebi delujemo kao, liči na onu poslovicu da „selo gori a baba se češlja“.

Dakle, u trenucima dok mnogo toga gori i političi i spoljno politički u Srbiji i oko Srbije, mi se bavimo naslovom, mi se bavimo naslovima jednog zakonskog predloga. Do budžeta, kao što rekoh, nećemo ni stići. Ja nisam ni najglasniji, niti najradikalniji ovde, ali sam relativno uporan u ukazivanju na ono što je očigledno, što je očigledno i vama ovde, kolege, u Skupštini, što je očigledno ljudima koji nas gledaju malo pažljivije.

Neću iskoristiti ovo vreme, jer ga nema mnogo, da bih demantovao neistine koje su izrečene na moj račun, ali hoću ga iskoristiti da kažem da mi raspravljamo o prvim članovima prve tačke dnevnog reda, na osnovu amandmana koje predlažu većinski poslanici vlasti, delom i poslanici opozicije u želji da dođu do reči, odnosno da mogu nešto da kažu, kao što je i rekla koleginica koja je prva ovde govorila.

Mi na taj način izvrgavamo ruglu ne sam Poslovnik, nego duh parlamentarizma. Mislim da se izneverio duh parlamentarizma, to je da ljudi, poslanici, pre svega opozicija ili mogu i vlasti, podnose amandmane na zakone kojima nisu zadovoljni na delove zakona koje smatraju da su loši. O tome onda raspravljamo, pa se onda oni koriguju. Ministar prisutan kaže, recimo ja kažem da taj stadion ne treba davati 250 miliona, stadion ili za autoput Merdare-Priština, odnosno Niš-Merdare-Priština, poslanik ili vladajuća većina ili ministar prisutan kaže da to treba iz tog i tog razloga. To opravdava parlamentarnu debatu, a ne ovde da raspravljamo da li je malo bolja ova ili malo lošija ona formulacija nekog zakonskog predloga. Hvala.