Završićemo, ali samo kolegi Krliću da kažem, ja ne znam sada taj podatak, ja ću pogledati, proveriti, takođe znam neke druge podatke kada je reč o zastupljenosti i to isto relevantnih izvora koje mogu ovde i da navedem, od BIRODI-ja pa nadalje, koji su govorili da u kampanjama za predsedničke izbore 2017. godine, kao i za gradske, odnosno beogradske 2018. godine, zastupljenost u medijima sa nacionalnom frekvencijom, mada su oni merili i N1, ali pre svega one medije sa nacionalnom frekvencijom, udeo vlasti je bio preko 90%.

Dakle, vi ste uzeli samo političke emisije, kojih inače je malo i nedopustivo malo na RTS, nas Javnom servisu i onda ste tu premerili prisustvo i pojavu predstavnika vlasti.

Da li vi mislite, a preskočili ste sve one jutarnje programe, sve one specijalne emisije, prepune su ih televizije sa nacionalnom frekvencijom koje služe mesecima, godinama samo za promociju i propagandu vladajuće stranke i prvih ljudi ove države i naravno za pljuvanje po odsutnim predstavnicima opozicije. Da ste ubacili, te razne jutarnje programe i te razne specijalne emisije, onda bi svakako procenat bio drugačiji. Ali, ako vi hoćete da ubedite nekoga kako opozicija, kakva god bila, ima je svakakve, nismo mi uopšte u istom košu, dakle, da je ona povlašćena medijski, a da je vlast sirota stešnjena i da kao nema prostora, onda verujte i dalje u to. Hvala.

Ja nemam ništa protiv da završimo ovaj krug replika, ali pošto su obe kolege i kolega Krlić i kolega Orlić su mi govorili i to, rekao bih, materijalno prozivali na vrlo problematičan način, moram samo kratko da prosto kažem. Nemojmo se zaluđivati, nemojmo se obmanjivati.

Gospodine Krliću, evo, sad dajem vama pravo da završite, ionako ste ovlašćeni ispred Odbora, da li stvarno mislite da je vlast oštećena, hendikepirana u medijskom prisustvu u srpskim medijima? Možemo raznim hokus-pokusom to pokušavati da izmenite tu sliku, raznim procentima i vađenjem iz konteksta. Da, nedeljnici, ja se slažem, kod nedeljnika stvar stoji drugačije. Nedeljnici, bar ovi koji su prepoznatljivi, su mahom kritični prema vlasti. Ali, ukupan tiraž nedeljnika nije veći, nego je manji od jednog prosečnog tabloida.

Hajde da pokušamo ovako, sve televizije sa nacionalnom frekvencijom, sve televizije sa nacionalnom frekvencijom, gospodine Krliću, naravno i Orliću, ako hoćete da završite, dakle, i sve dnevne novine, sem jednih dnevnih novina, podržavaju vlast u Srbiji. To je činjenica. Ne znam kako, mislim, da li iko može u to da posumnja.

Vi ovde ovim diskusijama stvarate utisak kako postoji neka falanga, strašna, medijska koja otprilike vodi pogrom i progon vladajuće koalicije i gospodina Vučića. Dakle, obrnuto, sa svih tih frekvencija se stalno, permanentno proziva opozicija i kada treba da se proziva i kada ne treba.

Dakle, ja neću da budem ničiji advokat i moj stav ovde, kažem, samim tim što sam tu, već pokazuje jednu distancu u odnosu na neke iz opozicije, ali ne mogu da ignorišem elementarne činjenice, koje niko ne može da opovrgne, da je vlast godinama, sedam godina ovde, evo, već osma godina, vrlo dominantna.

Da je bilo sjajno ranije, neću da kažem, ali je činjenica da je lider tadašnje opozicije gostovao, ne dva, tri minuta uživo u „Dnevniku“, gospodine Orliću, nego je imao pola sata u emisiji „Oko“, političkoj emisiji. Gospodin Vučić tad nije bio predsednik, nego je bio zamenik predsednika SNS, a ovde se digla drama zato što je jednom prilikom jedan iz opozicije, Vuk Jeremić, gostovao u „Oku“. Treba svake druge nedelje ili svaki drugi dan da gostuje neko od lidera opozicije, pa ako su tako loši, ako su tako bezvezni, onda će ih narod prezreti i odbaciti.

Uostalom to je vaš kolega Đukanović često i predlagao, bar zvanično, ali u praksi elektronskih medija toga nema. U praksi, zapravo, neko iz opozicije se pojavljuje samo kao meta napada ili u nekom sendviču, između dva predstavnika opozicije, najčešće i voditelja koji je naklonjen vlasti.

Poslednji put sam posle mnogo godina bio na televiziji „O2“, uživo, pre nekoliko meseci ili mesec, dva dana. Glavna briga voditelja je bila da neću slučajno reći nešto protiv vlasti i Aleksandra Vučića. Naravno, opoziciju možeš da kritikuješ, možeš da pričaš o odnosima opozicije, i to je čak i poželjno, a ako kažeš o vlasti i Aleksandru Vučiću, e onda je problem, onda se ne može.

Znači, on je mučenik bio u strahu da neću nešto loše reći na račun vlasti. To nam je medijska slika u Srbiji, a ovim procentima vi možete, davno je rečeno – statistika, naša dika, što poželi i što naslika. Hvala.

Zahvaljujem.

Ovde sam više puta postavljao pitanja i ovakva, predsednici Vlade Ani Brnabić, kada je bila u Skupštini, o statusu Rezolucije 1244 i o činjenici da predstavnici vlasti srpskih u Beogradu sve manje i vrlo retko, gotovo nikada ne pominju Rezoluciju 1244. Dakle, kao temelj, pravni temelj, ostavimo sada istoriju po strani, privremeno ali međunarodno pravni temelj na kojem počiva naša argumentacija odbrane i teritorijalnog suvereniteta i integriteta zemlje kada je reč o Kosovu i Metohiji.

Umesto da to bude redovna, obavezna formulacija u nastupima, znači, čelnika naše zemlje od predsednika preko predsednika Vlade do Ministarstva spoljnih poslova, ona se kažem, sporadično ili gotovo samo incidentno javlja. Da to nije samo moj utisak, sada imamo, juče i potvrdu ambasadora Rusije u Beogradu, gospodina, Bocana Harčenka, koji naravno objašnjava se, stav Rusije o Kosovu ne menja i neće se promeniti, ali je rekao jednu vrlo važnu stvar koja se, kako je rekao, uklapa u ovaj moj utisak o kojem sam više puta govorio i često bivao napadan zbog toga. Kaže, gospodin Harčenko, da u kontekstu postojećih diskusija o rešavanju kosovskog pitanja i kompromisa za koji se naravno i on zalaže, ne vidim Rezoluciju, a ovo je citat, ne vidim Rezoluciju 1244, a nje mora da bude. Naravno, to je pre svega kritika na račun ovih zapadnih posrednika koji naravno da Rezoluciju 1244 ne žele da pomenu, ali isto tako, rekao bih i naših srpskih pregovarača kojima bi to morala da bude, kažem, temelje i neka vrsta obavezne fraze i formulacije od kojih polazi. Pa, onda razgovaramo o kompromisu, a ne da se priča o kompromisu i neophodnosti kompromisa, a zapravo temelj naše pozicije se već unapred bagateliše.

Dakle, nije dobro, kao što sam već govorio da mora Moskva, ne znam, predsednik Putin ili ambasador Harčenko, ovaj put da nas podseća na nešto što bi trebalo da bude elementarna i podrazumevana formulacija naših diplomatskih i političkih napora. Adresa je na predsednika Vlade, pitanje i Ministarstvo spoljnih poslova, znači, o statusu Rezoluciji 1244. i zašto nije ona više i frekventnija u nastupima čelnika Republike Srbije?

Moje drugo pitanje, mada ih ima mnogo, ide na adresu i kratko je, Ministarstva unutrašnjih poslova, gospodina Stefanovića. Ja sam dobio odgovor na neka poslanička pitanja i moram pohvaliti ga, jer relativno uredno odgovara na poslanička pitanja, a ticalo se situacije sa migrantima i raznih aspekata te migrantske krize.

Kažem, odgovori su bili precizni, često i detaljni, ali je izostao odgovor na prvo pitanje. Više puta je ponavljano pitanje. Ne znam zbog čega? To je jedna čuvena izjava bivšeg austrijskog ministra unutrašnjih poslova Herberta Kikla o sporazumu koji je on sklopio, navodno sporazumu koji je on sklopio sa srpskim kolegom o prihvatu svih onih ne dobiju azil u Austriji da će biti vraćeni u Srbiju, kao zemlju porekla bez obzira kako su oni do Srbije došli.

Indirektno se iz tog saopštenja iz tog odgovora meni može zaključiti da takav sporazum ne postoji, indirektno. Ali, ja ne vidim šta je problem da se kaže ako tog sporazuma nema, o kojem govori bivši austrijski ministar, onda kažemo jasno i glasno i nikome ništa, sve je u redu. Bar ćemo jedan izvor sumnje i smutnje i glasina otkloniti. I, onda nema potrebe da se žali gospodin Đorđević kako se time manipuliše. Nije problem taj migrantski tako veliki. To neki zlobnici naduvavaju. Da je više informacija, pravovremenih i tačnih, a manje glasina i informacija i ćutnje, onda bi i prostora za manipulaciju bilo manje, dakle, odgovor MUP.

I poslednja stvar, samo kratka, Ministarstvu ekologije i Ministarstvu građevina, pitam o statusu i sudbini Fabrike vode, odnosno za prečišćavanje vode u Zrenjaninu, pošto je ta fabrika pompezno otvorena pre četiri, pet godina. Ne samo da nije proradila, nego je situacija sa vodom u Zrenjaninu ovih meseci i dana, još i gora nego što je bila pre. Dakle, to je za Ministarstvo ekologije. Šta misli da preduzme? I Ministarstvo privrede i građevine, koje je navodno dalo dozvolu za izgradnju te fabrike za prečišćavanje vode, a koja je primer klasične propale investicije. Hvala.

Zahvaljujem.

Nije često slučaj da u jednom danu vašu zemlju u usta uzmu lideri dve najmoćnije zemlje na svetu. Koliko juče, to se dogodilo, i Vladimir Putin i Donald Tramp su pominjali Srbiju, rekli su dva različita konteksta koji jako dobro ilustruju razliku koju te dve zemlje imaju prema Srbiji i rekao bih da iz te razlike treba da sledi i treba da se podrazumeva različit odnos koji će Srbija imati prema ovim silama.

Naravno da mi kao mala zemlja moramo da se trudimo da budemo dobri sa svima ili barem da se ne zameramo svima, ali ne možemo i ne smemo izjednačavati ono što se izjednačavati ne sme.

Naime, Vladimir Putin je primajući akreditive stranih ambasadora, između ostalog i našeg kolege Lazanskog u Kremlju, rekao, citiram – da se Rusija zalaže za to da Beograd i Priština postignu uzajamno prihvatljivo rešenje kosovskog problema na osnovu Rezolucije 1244. Dakle, uzajamno prihvatljivo rešenje kosovskog problema na osnovu Rezolucije 1244. To je stav Vladimira Putina i to je nešto što ruski zvaničnici mnogo puta, uglavnom u ovoj sličnoj formulaciji ponavljaju i to je nešto što ne ostavljam prostor različitim tumačenjima, a naročito onim insinuacijama koji deo javnosti u Srbiji i političke i medijske često plasira pod maskom ili pod firmom, teze, kako nas, eto Rusija pušta niz vodu, kako Rusi dižu od nas, i tako dalje.

Kada je reč o principijelnim stvarima, šta god mislili o nečemu drugom, stav Rusije se ne menja i on je principijelan od strane međunarodnog prava i na strani Republike Srbije kada je reč o Kosovu i Metohiji i drugim pitanjima teritorijalnog integriteta i suvereniteta.

Istoga dana u Beograd stiže preko ambasadora SAD, čestitka američkog predsednika našem predsedniku za Dan državnosti gde predsednik Tramp, znači čestita i između ostalog, pominje potrebu za dobrim odnosima i pominje prioritet na putu evropskih integracija Srbije, znači, podrška evropskim integracijama Srbije i opet citiram, normalizacija odnosa sa Kosovom treba da ostane taj prioritet na putu EU integracija.

Dakle, normalizacija odnosa sa Kosovom je prioritet, to je nešto što čak u česnici za Dan državnosti ne bilo kojom prigodom, nego nečim gde se obično izbegavaju sporne stvari ili diskutabilne stvari, pominje se Kosovo i normalizacija odnosa sa Kosovom. Podrazumeva se da se tu misli na Kosovo kao nezavisnu državu, uostalom, Metju Palmer, specijalni izaslanik američkog predsednika za ovaj region je to više puta eksplicite i potvrdio. Dakle, da oni žele uzajamno priznanje i normalizaciju odnosa i uzajamno priznanje Srbije i Kosova.

Dakle, tu vam se jasno vidi, kao u ogledalu, kao na skeneru, razlika između politika ove dve zemlje prema Srbiji i zato moje pitanje ide na adresu predsednika Vlade, gospođe Brnabić i Ministarstvo spoljnih poslova - da li su oni svesni te razlike? Da li uviđaju tu razliku u odnosima velikih sila prema nama i da li svoju politiku, našu politiku, državnu politiku vode, imajući na umu te razlike.

Da ne bi ostalo mesta sumnji, opet koliko juče već pomenuti Metju Palmer, u razgovoru sa predsednikom crnogorske Skupštine, gospodinom Brajovićem nije štedeo reči da nahvali Crnu Gori i ti upravo u ovom trenutku ističući kako je Crna Gora, kao multinacionalna i multikonfesionalna, odnosno multiverska država, pazite sada, citiram – najuspešnija priča u regionu i nudi svaku podršku u promovisanju demokratskih vrednosti, dakle, naravno, doprinos smanjivanju tenzija, dijalogu, protiv opasne kampanje dezinformisanja i propagande koja se vodi povodom crnogorskog Zakona o slobodi veroispovesti.

Znači, ne baš eksplicite, ali implicite dosta jasno, Metju Palemer je stao na stranu crnogorskog režima, hvali režim, pa čak, indirektno staje na stranu u ovom sporu oko spornog Zakona o slobodi veroispovesti, zakona protiv kojeg polovina punoletnih građana ili trećina, svakoga dana ili dva puta nedeljno protestuje na ulicama i trgovima Crne Gore. U tom svetlu…

Zahvaljujem.

Ovi predlozi koji su sada došli su ipak specifični malo zbog toga što, kao što je očigledno, menjaju izborne uslove i izveli su veliku pažnju ne toliko građana, rekao bih, koliko političkih aktera u zemlji, ali i u inostranstvu.

Ja sam tokom ove javne rasprave, odnosno debate pre dva dana u Skupštini rekao šta mislim generalno o tim izmenama, kao i o motivima zbog kojih se predlažu i u tom pogledu nemam mnogo šta da dodam, ali ovo je drugo. Ovo je plenum i ovo je nešto što gledaju i građani.

Dakle, mislim da je jasno ili meni se barem čini, bez obzira što su svi govorili da ne ulazimo u motive zbog čega je ovo predloženo, da ipak motivacija predlagača nije nebitna, ali nije ono što je presudno kada se razmatra da li treba da budu usvojene izmene ili ne.

Odmah, da nema dileme, mislim da su izmene u dobrom pravcu. Mislim da nisu dovoljne, ali jeste da doprinose određenoj demokratizaciji i većoj reprezentativnosti parlamenta, odnosno, prevedeno i pojednostavljeno, one će omogućiti da manji broj glasova onih koji budu glasali na izborima čije liste i kandidati ne pređu cenzus, da budu bačeni ili što je često još gore, preliveni na konto najjačih stranaka, a to je uglavnom uvek vladajuća stranka, pre svega, pa onda i ostali srazmerno svojoj veličini.

To je već pomenuo neko od kolega, ali to treba da se jasno kaže. Dakle, na svakim izborima poslednjih ciklusa, najmanje 400.000, a to je išlo i do 700.000 glasova, su bili glasovi onih koji su zapravo bili bačeni, figurativno rečeno, odnosno glasovi koji su odlazili često na konto onih za koje ti ljudi koji su glasali nisu želeli da glasaju, zato što njihove liste nisu prošle cenzus.

U tom smislu sama mera smanjenja jeste prodemokratska, bez obzira što možemo razmišljati i raspravljati o tome šta je navelo vlast, odnosno vladajuću koaliciju da u tom pravcu sada baš izađe sa tim izmenama.

Meni se ne dopada što deo opozicije i deo javnosti taj predlog dočekuje na nož. Ja mislim da je bilo mnogo logičnije da tražimo da se taj predlog dopuni, da se učini konzistentnijim dodatnom jednom izmenom koju sam ja pokušao da predložim amandmanom, ali koju predlažem vlasti, odnosno vladajućoj većini da nađe način da time dopuni ovaj svoj predlog, bilo sada, bilo u narednim danima.

O čemu se radi? Ako smanjujemo cenzus za 40%, sa pet na tri procenta, onda je logično, ja tako barem mislim, jeste doprinos upravo demokratizaciji tog izbornog procesa da se za toliko smanji i lista obaveznih potpisa, to jest potpisa koji se traže za prihvatanje te liste.

Apsurd je da se ovo smanjuje, što očigledno pokazuje jednokratnu motivaciju toga, da bi se neko ili namamio na izbore, ili, što je verovatnije, da bi se nekim poželjnim listama olakšao ulazak u parlament i prelazak tog cenzusa, a za koje se procenjuje da nemaju dovoljno glasova ili podrške da bi prešle ovaj cenzus od 5%.

Ako se ne želi taj utisak, onda je logično da se za 40% smanji i broj obaveznih potpisa, jer za manje aktere, čak i stranke manje a kamoli neke druge, grupe građana i neke druge kandidate i učesnike u izborima, je to prava giljotina i to je pravi problem, osim ako ne očekuju podršku vladajuće stranke, kao što se često dešavalo da vladajuća stranka skuplja potpise za mnoge druge stranke i za mnoge druge liste, pa onda tako dobiju tih 10 hiljada.

Znači, smanjite sa 40% i ovo, što znači šest hiljada za listu na republičkim izborima.

I nešto što je još važnije i teže, i to su neke kolege pominjale, neki iz vlasti i neki drugi, na lokalu je tu dodatni problem. Dodatni problem se javlja na lokalu zbog toga što je predviđeno da treba 30 potpisa po kandidatu za odbornika. Smanjite i to za 40%, pa će onda 18 potpisa biti potrebno za odbornika. U manjim sredinama je to, kao što je rečeno, poseban problem i ispada maltene da treba da potpišu svi punoletni građani te liste.

Dakle, to bi onda taj predlog učinilo koenzistentnijim i umanjilo bi sumnje i kritike kako se radi samo o nekoj vrsti mamca koji bi trebalo da neke navede da izađu na izbore, koji se kolebaju, ili da se predstavi stvar kao konstruktivna pred međunarodnom zajednicom.

Ja ne prihvatam kritiku ovih mera, ali smatram da su one polovične i nedovoljne da obezbede demokratičnost izbornog procesa.

Na kraju krajeva, kao što sam i rekao, stanje u medijima i stanje u društvu, pa i stanje u ovom parlamentu, mnogo više utiče na demokratičnost izbornog procesa nego sama visina cenzusa.

Naravno da u mnogim zemljama ta stvar varira od slučaja do slučaja. Naravno da generalno ovo nije mera koja je negativna prema opoziciji. Ali, nemojmo pričati da je to sad neki visoki akt milosti, nego je to u velikoj meri taktička stvar i zato se baš sada predlaže.

Kao što, da se ne zaluđujemo i da se ne obmanjujemo, i to što je baš sada prihvaćen predlog koleginice Gordane Čomić i njeni predlozi ovoj kvoti od 60%, baš sada ušli u proceduru i čini mi se sa velikim šansama da budu prihvaćeni, takođe je deo te atmosfere ili te kampanje da se stvar predstavi kao normalna, da parlament normalno funkcioniše, da je sve u redu i da se demokratija vraća u parlament.

Neće baš biti da je tako. Ja inače nemam ništa protiv njenog predloga i mislim da je u redu, ali ja znam, a zna i ona, da je više puta predlagala takve mere i nikada nisu stizale ni na dnevni red, nije usvajano to, a sada ne da je usvojeno da dođe na dnevni red, nego ima i velike šanse da bude usvojeno to povećanje kvote na 60% manje zastupljenog pola, u prevodu to znači žena, da bude na listama. Super. Ali, kako se baš sada probudio taj osećaj i taj sens se stvorio? Kao i ovo da se smanji cenzus i da se manje raspe glasova, a kažem, to su najčešće opozicioni glasovi.

Jasno je da je mera u principu prodemokratska, ali mislim i da je jasno da je motivacija vrlo sporna.

Kao što rekoh, mnogo važnija stvar od cenzusa jeste to kakva je atmosfera u društvu, kakvo je stanje u medijima i kakvo je stanje u parlamentu. A daleko od toga da je normalno.

U tom svetlu i kontekstu moram se samo kratko osvrnuti, ne želim na to da trošim vreme, na ovde sto puta ponovljene kritike i napade, u kojima sam ja lično i poimence pominjan. Naravno da je potrebno da imamo zastupljenost nacionalnih manjina. Ali, nigde u zakonu ne piše i ne stoji da moraju biti na listi nacionalnih manjina samo pripadnici nacionalne manjine. To prosto nije tačno. I nije reč ni o kakvoj zloupotrebi.

Da li je neka stranka stranka nacionalne manjine, to određuje nadležno ministarstvo. Evo, sada je predlog i da određuje Nacionalni savet. Nemam ništa protiv toga, mada vidim da neke kolege imaju rezerve. Dakle, određuje RIK, tri stepena, Republička izborna komisija, ministarstvo koje registruje te stranke. Ja niti sam bio član te stranke, niti sam registrovan, niti sam lider, ali naravno da svaki građanin ove zemlje može da bude kandidovan na bilo kojoj listi bilo koje stranke. Ako se zakon promeni, onda možemo razgovarati o tome. Onda neće moći.

Dakle, niko nije menjao ni nacionalnost, vidim da se i pol pominje, što je posebno simpatično i isto govori o atmosferi u ovoj Skupštini i kakav je tretman malobrojnih opozicionih poslanika, da se sada zalazi i u njihovo polno opredeljenje i ostalo. Ova većina je glasala takođe za neke kandidate vrlo spornog polnog opredeljenja i niko od toga nije pravio problem, niko iz opozicije nije pravio problem. Neki jesu, čak neki iz vlasti, ali su posle uredno glasali.

Hoću da kažem da moramo voditi računa, ako je stvarno stalo do toga da se vrati demokratija i politika u parlament, onda to nije stvar samo forme, nego i suštine, nego i sadržaja onoga o čemu ovde govorimo. Dakle, onda znači i hrabrosti da priznamo da nešto nije bilo u redu.

Nije opozicija baš samo iz svog ćefa napustila ovu zgradu, ili bar deo opozicije. Ja mislim da su pogrešili, ali ja psihološki mogu da ih razumem.

Dakle, cilj je da se demonstrira taj povratak demokratije i politike u parlament, ali ne samo sada, pred izbore i deklarativno, nego svakodnevno, između ostalog i po tome kako se tretira mišljenje parlamentarne manjine ovde i ovde prisutnih manjinskih poslanika, odnosno poslanika opozicije. A taj tretman nije dobar i ja imam vrlo egzaktne pokazatelje toga.

Ali, naravno da je mnogo lakše i lepše pričati o nekom problematičnom poslaniku opozicije, bilo da je prisutan ovde ili nije, još bolje ako je odsutan, da se ne bi govorilo o tome, a to je politika, poštovane kolege, da u ovom trenutku mi imamo slučaj potpredsednika Vlade i ministra čiji državni sekretar je hapšen, pa je pušten, i onda taj potpredsednik Vlade i taj ministar kaže, naravno da veruje u njegovu nevinost, ali kaže da zna ko stoji iza toga. Zna ko stoji iza tog hapšenja i kaže: „Meta sam ja“. To kaže vaša potpredsednica, odnosno gospođa Mihajlović. „Meta sam ja“, tj. meta je ona i „znam ko stoji iza toga“. Da li je možda mislila na mene ili na Đilasa i Šolaka da stoji iza tog hapšenja njenog državnog sekretara? To je politika, poštovane kolege.

Ili to da drugi potpredsednik Vlade, takođe ministar, ima problem od toga da dokaže svoju diplomu, ne doktorsku, o njoj se više i ne govori, nego i školsku, fakultetsku diplomu. To je bila priča, to neke kolege iz opozicije lansiraju, pa onda lansiraju nešto drugo i onda se to zaboravi i to je stvar preko koje se ne bi moglo preći i to bi trebalo da bude tema interesovanja, ne samo nas malobrojne opozicije nego i vladajuće većine ovde u parlamentu.

Onda se ispostavi da je njegov roditelj, radi u trgovini oružjem, odjednom je u starim penzionerskim danima otkrio svoje interesovanje za trgovinu oružjem. Onda ima nekoliko firmi sa tim trgovcima oružjem, pa onda se raspravlja da li ima ili nema neki vlasnički udeo u tim firmama. Onda se u međuvremenu u APR na brzinu brisalo to vlasništvo ili suvlasništvo sa vlasnikom tih privatnih firmi, a državni proizvođač oružja i državni prodavac oružja beleži gubitke, a privatni posednici cvetaju.

Dakle, to je, gospodo, politika. O tome treba da se priča ovde u Skupštini, a ne samo o zaštiti populacije slepih miševa u Evropi ili o tome koji je grdni crni poslanik opozicije, kažem ovde malobrojne, nešto skrivio ili nije skrivio.

Na taj način mislim da ćete imati manje štete, što pustite da se čuje neki opozicioni glas, i ne samo neki, nego i neka kritika ili prodiskutujete sami između sebe o tome na koga misli potpredsednik Vlade i ministar kada kaže da zna ko stoji iza napada na nju, a ona je meta ovog hapšenja u Ministarstvu građevine. Da li je stvarno u redu da se tati ministra unutrašnjih poslova probude poslovni apetiti i talenti da mu se probude pod stare dane? Da li to možda ugrožava više, ne vlast, ali vlast i ovu državu od nekog problematičnog opozicionog poslanika ili političara?

Bilo kako bilo, dakle, mislim da su se vlast i opozicija ovde malo zafarbali u ćošak, pa vlast sada pokušava ovim predlozima mera da se malo izvuče iz tog ćoška, jer nije zgodno da imate Skupštinu u kojoj sede samo pripadnici dve stranke, a tako bi bilo da je ostao ovaj cenzus, samo predstavnici SNS i SPS, odnosno njihovi koalicioni partneri. To bi bio najverovatniji ishod.

Teško bi to bilo pozitivno prihvaćeno u svetu i verujem da se zbog toga predlažu ove mere, a na stranu što mislim da je i opozicija, ali to je sad naš ili njihov, kako hoćete, problem, malo zafarbala ćošak tu svojim radikalnim odbijanjem da se na izbore ide po svaku cenu, pa sve i da se izborni uslovi promene, mnogo povoljniji budu nego što su sada. Ne, nisu idealni, ali ja ne mogu lagati niti sebe, niti nekog drugog da kažem da su 2018. i 2019. godine ti izborni uslovi bili bolji, ili 2016. godine. Nisu.

Kolege iz vlasti, i završavam time, smatraju da su sad odlični, a i onda su bili. Ja smatram da su bili loši, tvrdim da su bili loši, ali ne mogu da tvrdim da su gori nego što su bili onda. Nisu. Ako su onda izlazili, moraju da objasne sebi zašto sada ne izlaze, a mislim da bi bilo mnogo bolje da su došli ovde u ovaj Dom, ma koliko bilo nekada neprijatno i mučno sedeti i slušati razne opravdane i češće neopravdane napade na sebe, nego da građani ostanu uskraćeni za njihovo obrazloženje zašto neće, ne znam, da izađu na izbore, čak i da neće da izađu na izbore.

Moram priznati da ne razumem do kraja. Neka onda građani sude. Možda bi bili ubedljiviji u tim svojim razlozima, možda bi neke i ubedili mnogo bolje, nego ovako kada to čine samo spolja.

Kažem, svako će suditi i snositi odgovornost za ono što učini, ali samo mislim da bi nam svima morala biti u interesu stabilnost ove zemlje. Ona uopšte nije tako sjajna, opet za razliku od kolega koji misle da je sve u redu i da samo ima neka opozicija, malobrojna i bedna, koja kvari sreću. Nije to baš tako, stvari su dosta loše, znamo i spoljno politički da vrlo loše stoje stvari i da su razne tu opasnosti i ja, između ostalog, ovu svoju diskusiju i ovo svoje prisustvo shvatam kao mali doprinos toj normalizaciji i stabilizaciji političkih prilika u zemlji, a Skupština je nekako ipak najreprezentativnije mesto gde se ta politika može i mora voditi.

Dakle, treba da se vodi u Skupštini, ne vodi su u Skupštini, bar se ne vodi dovoljno. Za to odgovornost snosi vlast, pre svega, jer su najveći, najjači i najodgovorniji, ali mislim da i opozicija treba da zauzme bolji i ispravniji stav. Ko je pogrešio, videćemo. Hvala.

Zahvaljujem.

Juče je u Prištini formirana vlada tzv. republike Kosovo sa novim premijerom Kurtijem i koji je kako sastavom te vlade, tako i svojim govorom prilikom predstavljanje vlade zapravo po ko zna koji put ponizio državu Srbiju i stvorio jednu situaciju koja gotovo onemogućava bilo kakvu ozbiljnu komunikaciju sa tom evo tek juče formiranom vlašću.

Koliko znam, međunarodna zajednica ima ozbiljna očekivanja od te vlade i od dijaloga koji bi Beograd, odnosno srpska vlast trebala da povede sa tom novom vladom u Prištini. To je načelno u redu. Treba razgovarati, ali ne treba se unapred predavati.

Način na koji je gospodin Kurti, ako je ovo gospodin ovde primereno na bilo koji način, postavio i tu lestvicu, kako je postavio i u svojim izjavama pre, ali evo i sada nakon izbora i tokom izbora za predsednika vlade, a mi bismo rekli privremenih institucija samouprave u Prištini, je takav da faktički onemogućava bilo kakav dijalog pod ravnopravnim uslovima.

Zato ja pitam predsednika Vlade, ministra spoljnih poslova i šefa Kancelarije za KiM – kako oni zamišljaju razgovore i kako misle da je moguće voditi razgovore sa tom institucijom u Prištini i sa tim ličnostima kada, ovo ponavljam i naglašavam zbog javnosti koja to možda nije dovoljno čula, mada je objavljeno, jer je ministar odbrane u toj vladi, u toj Kurtijevoj vladi čovek koji je osuđen, pravnosnažno osuđen za ratni zločin prema vojnicima Vojske Jugoslavije i to ne čak 1999. godine tokom bombardovanja, mada to ne bi ništa bitno suštinski promenilo, nego čak 1998. godine pre zvaničnog početka ratnih dejstava, čovek koji je terorista po svim kriterijumima, ne samo našim nego i međunarodnim koji su u to vreme važili? Dakle, on je zvanično postavljen za ministra odbrane, odnosno oružanih snaga u toj novoj vladi, a sam Aljbin Kurti najavljuje i zahtev za ratnom odštetom i tužbe za genocid prema Republici Srbiji.

Dakle, jasno je da se mora razgovarati sa onima sa kojima će da se razgovara. To je jedna stvar i to je razumljivo, ali hoću da kažem da je ovde u startu postavljena tako čitava scena da i samo sedenje za stolom sa takvim ličnostima, bez obzira što Aljbin Kurti nema krvi na rukama, prosto nije mogao, nije stekao, nije imao priliku da je dobije zato što je bio u zatvoru u to vreme, u vreme tih borbi i sukoba na KiM, ali koji se trudio svim svojim izjavama i pričama o velikoj Albaniji, do ovoga sada, naglašavam, tužbe za genocid i zahteva za ratnom odštetom od Beograda do postavljanja ratnog zločinca osuđenog, pravosnažno osuđenog ratnog zločinca, sebi diskvalifikuje osobu sa kojom se može razgovarati. Nažalost, mislim da izostaje barem reakcija, barem pismo i apel naših vlasti relevantnim međunarodnim institucijama, ako ništa drugo, na stranu što se neke vreme i opozicije nisu baš proslavile pozdravljajući odmah taj izbor Kurtija kao da smo ne znam Nelsona Mendelu postavili, izabrali, odnosno kao da su izabrali za to mesto. To je sada druga stvar.

Odgovornost je uvek na vlasti i kada se nešto dobro dešava i kada je loše. U ovom slučaju je loše i mislim da treba da usledi reakcija, zvanična reakcija države Srbije prema onome što se juče dešavalo u Prištini. Hvala.

Zahvaljujem.

Ja sam sa ovog mesta često i mnogo toga pitao Vladu, računam da ću danas popodne imati priliku da ih pitam i direktno. S toga se moje današnje pitanje, odnosno obraćanje odnosi, ide na adresar rukovodstva Narodne skupštine, a u vezi svih ovih događaja i nemilih scena, a ne mislim samo na ono juče, nego sve ono što smo mogli da vidimo u Skupštini poslednjih nedelja i meseci.

Imam jedno vrlo konkretan predlog koji se može lako ispuniti, to neće rešiti sve naše probleme, niti činiti stanje u skupštini i odnose idealnim, ali će možda biti mali doprinos u tom pravcu i makar se ne slagali sa mojim obrazloženjem ili razlozima zbog kojih ovo predlažem, mislim da niko ne može imati nešto protiv, jer to je doprinos, transparentnost, rekao bih i nekom formalnog uređivanja odnosa u Narodnoj skupštini, a ti odnosi nisu dobri i to svi vide, da li smo mi navikli ili nismo, da li smo oguglali ili nismo, to i građani vide, to javnost vidi i to sve skupa doprinosi jednoj lošoj slici o Skupštini, kao najvišem predsedničkom telu, odnosno telu predsedničke vlasti u celini, bez obzira ko simpatiše koji deo političke scene.

Predložio bih da, znači, postoji čisto formalna, pa i tehnička stvar, da se ubuduće u prenosu jasno štopuje vreme, odnosno prikazuje ovaj sat koji mi inače imamo i u unutrašnjem, ovom našem unutrašnjem, internom, skupštinskom prenosu, to se pojavljuje, vreme izlaganja, odnosno koliko ko govori od govornika.

Zna se koliko govori ovlašćeni, zna se koliko traje poslaničko pitanje, zna se koliko traje replika. Mi smo bili svedoci da su vrlo često, naročito predstavnicima vlasti, odnosno vladajućoj koaliciji, ali svejedno, neka i drugima, nije bitno, tolerisanje replike, ne onih 10, 15 sekundi više da završi misao ili rečenicu, to je sve u redu, nego recimo, bukvalno, tri, četiri ili pet puta duže. Po osam i 10 minuta su trajale replike koje inače traju dva minuta.

Mislim da to nema razloga. Tu se narušava načelo ravnopravnosti i proceduralnosti koje je vrlo važno za rad jednog ovakvog tela. Naravno, to neće promeniti ćudi ni karaktere, ni prirodu mnogih, niti sadržaj mnogih govora i govornika, ali svejedno, biće mali doprinos uređivanja.

Znači, to je nešto što se može lako rešiti. Ne treba ni promena Poslovnika, treba smo jedna, rekao bih, interna odluka da ono što inače kažem, taj sat, to vreme izlaganja koje mi ovde vidimo, pa zato često gledamo tamo na stranu, da bude vidljivo i gledaocima u TV prenosu. To je sa jedne strane.

Ovde je pomenuto da jedan deo poslanika bojkotuje rad Narodne skupštine. Ja se sa njihovom odlukom ne slažem i snosim političke i sve druge konsekvence zbog toga, ali moram priznati da bi ne samo meni, nego svima pa i rukovodstvo Skupštine kada razgovaramo sa strancima ili sa nekim predstavnicima međunarodnih zajednica ili meni kada razgovaram sa nekim svojim kolegama ili građanima i koji imaju zamerke na to ili imaju drugačije mišljenje po ovoj ključnoj ili temeljnoj stvari boravka i delovanja i rada u Narodnoj skupštini, mnogo bi mi bilo lakše i ubedljivije bih mogao da odgovorim, kao verovatno i predsednica Narodne skupštine kada nju prozivaju ili kada se njoj obraćaju, ako bi smo imali bolje stanje i bolje relacije u Skupštini. Neko će reći da je sada već kasno, ali nikada nije kasno da se učini jedan mali pomak u pozitivnom pravcu.

Dakle, lakše bih mogao objasniti da je manje mučnih scena, da je manje kršenja Poslovnika, da je manje svega onoga što smo gledali, ne samo mi juče nego i poslednjeg radnog dana u decembru, poslednjeg radnog dana tog jesenjeg zasedanja, sve one scene mučne, bez obzira da li okrivljivali i koga okrivljivali kao glavnog za izazivanje tih neprijatnih scena, da se rad malo više formalizuje i upristoji. Tu je najveća odgovornost na vama predsedavajućima kojima nije lako, ja sam toga svestan, ali mislim da oni treba prosto manje da se povijaju pred ili pritiskom trenutka ili simpatija svojih političkih ili političkih autoriteta, bilo da je reč o ministrima iz Vlade, bilo da je reč o liderima vladajuće skupštinske većine.

Ali kažem, ako se više držimo Poslovnika i procedure biće malo manje ovih neprijatnih scena i incidenata koji narušavaju dostojanstvo ovog parlamenta u celini, kao i truju politički život uopšte. Hvala.

Samo kratko povodom izlaganja koleginice.

Ne sporim dobre rezultate i bilanse koje je Narodna banka ostvarila i želim da budu još bolji, ali bih intervenisao samo povodom jedne stvari, pošto je ona u formi pitanja otprilike rekla – da li je iko ikada sa ovih prostora dobio tako važno priznanje kao što je, eto, dobila guvernerka Narodne banke?

Podsetio bih da je bilo slučajeva i za mandata prethodnih vlasti, prethodnih vlada da su ministri i visoki funkcioneri, pa i guverneri dobijali neke nagrade. Sad možemo da se sporimo koliko prestižne, koliko ugledne, koliko ne. Isto su se veoma hvalili njima i vesti su bile preplavljene tim podacima o njihovim dobrim rezultatima i nagradama i međunarodnoj valorizaciji tih rezultata.

Ministar Dinkić je bio najmanje jednom, a mislim i par puta nagrađivan. Takođe i to istican kao najbolji ministar, ako se ne varam, najbolji ministar finansija u jugoistočnoj Evropi ili istočnoj Evropi ili maltene u celoj Evropi. Evo sad dobacuju i u celom svetu. Ne znam da li je bilo baš u celom svetu, ali na nagradi je svakako stajalo da je bila jugoistočna Evropa. Dakle, najbolji ministar. Znamo šta je bilo sa tim i kakvi su bili bilansi i rezultati rada tih najboljih ministarstava.

Hoću da kažem neka priznanja se, kao što znamo, i diplome se, nažalost, kupuju, kao što znamo, a kamoli priznanja. Ne želim da ovim delom ugledno, ali i tada su nas ubeđivali da je ugledno. Hoću da kažem da građani na kraju krajeva, najbolje znaju i cene na kraju balade kako žive i to kako radi vlast, bez obzira koliko ih ta vlast ubeđivala da radi odlično.

Kada sam već uzeo reč, da odgovorim i kolegi koji je, doduše nije me pomenuo eksplicite, ali je rekao. Jedan ovlašćeni predstavnik je juče govorio, pa je pomenuo praktično moje izlaganje u vezi upozorenja o porastu javnog duga, odnosno o ovim zaduženjima koje mi, između ostalog, današnjim setom zakona ćemo koliko sutra verovatno usvojiti, odnosno ova Skupština usvojiti.

Pa sam ja sabrao ta zaduženja i došao do toga da su ona oko 430 miliona evra i upozorio, a to je mislim i smisao bio i ovog amandmana i ovog izlaganja malo pre kolege Mirčića, on će me ispraviti, da treba ipak biti oprezan sa tim zaduživanjima čak i kada deluju povoljno i pozitivno. Naravno da je važno da kamatna stopa bude niska ali sam ja to i rekao da je činjenica da je stanje na tržištu kapitala sada takvo da se može vrlo jeftino i lako zadužiti.

Mimo ovih naših zakona, odnosno potvrda i prihvatanja garancija i zaduženja koja ćemo usvojiti, kažem, danas ili sutra, Vlada Republike Srbije je izdala obveznice juče i prekjuče i dinarske i devizne koje u zbiru iznose negde oko 200-220, čak 250 miliona evra. Znači, što dinarskih, što deviznih obveznica za još 250 miliona evra, na konto ovoga.

Dakle, isto se ističe kako su jako povoljne i da je bila velika tražnja i da smo mogli i više da izdamo, tj. prodamo obveznica, to stoji u toj vesti, ali ne valjaju i da su na duži rok i da su kamate, ako se ne varam, evo vidim kolega Arsić je ovde gestikulirao, verovatno će on nešto reći tim povodom. Mislim da je 3,5% kamata na jednu od tih vrsta i na druge takođe tu seriju obveznica. To je ono što, i kažu bila je velika potražnja i navala.

Naravno da je bila velika potražnja, s obzirom da je to sada vrlo povoljno. Teško da se može sada kupiti povoljnije nešto na tržištu kapitala, jer kao što smo rekli kamate padaju. Tako da, ti koji su rešili da kupe te naše obveznice to jeste verovatno jednim delom poverenje u to da će vam to biti vraćeno i to je ono što vi, što kolege iz vlasti hoće da potenciraju. Ali je to, bogami, prilika njima da zarade vrlo dobro, jer teško da mogu takav plasman da ostvare negde druge, znajući da se te kamatne stope kreću, kao što smo i rekli prethodnih dana i čuli, oko nule i vrlo su niske. Prosto se tako obrnula stvar. Sada je lako, odnosno sada je na izgled jeftino podizati kredite, ali će se jednog dana morati i vraćati, da ne bude, kažem ono da posle to stigne na naplatu, kao što su oni Titovi krediti iz Titovog vremena stigli na naplatu kad više ni Tita ni države nije bilo.

Poslednja stvar koju sam još hteo u vezi sa tim da kažem, dakle, pošto je potpuno jasno da će svaka stvar ovde biti predstavljena kao nešto što je sjajno i izvanredno i što je potvrda i dokaz dobrog efikasnog rada Vlade i vladajuće koalicije. I to je razumljivo, naravno, kada je reč o poslanicima vlasti. Ne mislim da treba sad sve automatski da se kritikuje ili pljuje, ali kada je reč o zaduživanju, uvek je tu i ja to shvatam i kao obavezu opozicionog poslanika, pa i građanina, prosto da upozori, da skrene pažnju da se vodi računa. Naravno da su neki krediti povoljni, naravno da su neke investicije neophodne, ali postoje trenuci i postoje prosto neka sećanja i upozorenja da sa tim treba biti jako oprezan. Naš običan čovek, građanin, zna da je dug uvek zao drug, čak i kad deluje privlačno. Na kraju krajeva, kao što sam već rekao, setimo se kako su privlačno delovali pre desetak godina oni krediti u švajcarcima.

Ne bih voleo da i sa ovim našim obveznicama i ovim tako naizgled povoljnim kreditima koje uzimamo, da se u nekom trenutku, možda mi ovde nećemo sedeti, možda će neka druga vlast i vladajuća većina, da se ispostavi da smo kao država prošli slično ili prolazili slično kao što su ovi naši nesrećni građani koji su se zadužili u švajcarcima, platili višestruko taj dug i još ostali dužni jednako ili više nego što su dugovali.

Tako da, makar da se ne veselimo, možemo da objasnimo, kao što je ministar pokušao neki dan da kaže zašto je to bitno, zašto je to neophodno, ali možda je nekim preraspodelama unutar budžeta, pominjao sam već onaj famozni nacionalni stadion, a ima više takvih stavki, stadion je samo tu kao primer nečega za šta se odvajaju sredstva u visini od stotina miliona evra, a istovremeno se zadužujemo za te iste stotine miliona evra. Hvala.

Nije meni problem, ne moram baš da aplaudiram, ali da pohvalim, gospodine Arsiću, kada ima šta da se pohvali. Navodio sam, ali ne mogu sad u ovo kratko vreme da se ponavljam, šta sam sve pohvaljivao kada god je bila prilika da se pohvali bilo na spoljno političkom, bilo na privrednom planu. Ali, na sreću, tj. na žalost, nema mnogo toga.

Samo konkretno da vam odgovorim na vaše konkretno pitanje. Ovo je naravno lepa retorika, lep govor, ali nema tu mnogo onoga što demantuje ono što sam ja i kolega pre mene ovde govorili. Vi ste pitali – šta je prodato, kažite mi šta je prodato? Svašta se ovde kaže i preko toga se pređe, šta je prodato …(ne razume se) ove vlasti. Da, oni prethodni su jako mnogo prodali. Ja sam to strašno kritikovao i mislim da je loše i zato su i bivši, i vi ste ih kritikovali i zato su bivši jednim delom.

Prodat je „Jat“ gospodine Arsiću, napravljena „Er Srbija“. Dobro, naravno, ali faktički jeste i to nazovite dokapitalizacijom, nazovite kako hoćete, ali jeste prodat. Prodato je „Smederevo“, prodat je „Bor“, prodat je aerodrom, odnosno opet ćete vi reći da nije, nego je nešto drugo. Ali, činjenica je da smo se mi odrekli, ja za „Smederevo“ sam podržao takođe i pohvalio to rešenje zbog radnika i ljudi koji tamo žive, ali recimo za „Bor“ je veliko pitanje da li je zaista moralo tako da se radi. Mi prodajemo, a za aerodrom sam siguran da nam nije trebala ta vrsta aranžmana.

Dakle, mi prodajemo ona profitabilna preduzeća ili možda nisu trenutno profitabilna, ali su u perspektivi će biti ili bi mogli biti da im stavimo sposoban menadžment ili da im stavite pošto ste vi vlast. Dakle, nije tačno da se nije prodavalo,

Napokon, što se tiče situacije i zaduženja ovih prethodnih vlasti. Pa, zaduživali su se i prodavali su, ali bila je i najveća svetska ekonomska kriza. Što se tiče Titovih kredita, znate šta? Izgradila se ta zemlja, ja sam navodio kao loš primer, ali moramo priznati da se puno toga izgradilo, podignut je standard i nemojte sugerisati, aludirati da neko ne želi da se gradi klinika, da se leče ljudi. Naravno da želimo da se leče ljudi samo je pitanje da li da se leče iz kredita ili preraspodelom unutar ovih bilansa i budžeta koji imamo na raspolaganju. Hvala.

Znate, gospodine Arsiću, vi kažete da su oni lopovi, a oni kažu da ste vi lopovi, ne vi lično, nego nabrajaju sve predstavnike vlasti. Na kraju krajeva, ko je lopov treba da utvrde nadležni organi. Ovakvo etiketiranje, pogotovo onih koji nisu tu, mada bi neki trebali da budu, ali, svejedno, nekih koji nisu tu malo je degutatno. Oni drže konferencije za štampu i daju saopštenje, isto kažu i nabrajaju, imaju neke argumente ko je lopov.

Zato ja više volim da govorim konkretno i o činjenicama.

Ja sam pomenuo "Sartid", odnosno ovu prodaju "Hestilu" kao pozitivan primer, iako ima tu, naravno, raznih problema, ali sam to naveo kao pozitivan primer.

Bor sam apostrofirao, aerodrom i sve ovo drugo kao problematične stvari. Uzgred, kad pitate šta prodajemo, pa, prodajete Komercijalnu banku, najveću, najjaču, poslednju veliku državnu banku. Taj proces je u završnoj fazi. Ja se nadam da se na kraju neće to dogoditi, ali prodajete. Mogu vam po spisku nabrojati šta ste sve prodali i prodajete. Kad vas čovek sluša, mislio bi, čak se i ja zbunim, kao, ovi stvarno divni, kako možeš da napadaš tako divne ljude i tako divnu vlast.

Što se tiče Bora, možda je, vi kažete i to volite da ponavljate, i ne samo vi nego i jedan deo naših ekonomista, država je loš vlasnik, itd. Zavisi ko upravlja u ime države. U tom nesrećnom Boru jedan isti čovek, ako se ne varam, ispravite me kolege, bio je direktor, glavni i prvi čovek i za vreme SPS-a, onog, 90-ih godina, i za vreme DOS-a, DS-a, DSS-a, G-17 i na kraju je čak stigao da bude i u vašoj, čini mi se, stranci, znači u SNS-u. Možda da ste promenili, ili da je promenjeno u nekom trenutku, možda bi bila neka garnitura koja bi uspela i bolje da upravlja, a ne da ga prodamo, sa svim tim perspektivama koje ima, teoretski i s obzirom na povoljne trendove sada na tržištu, cene bakra i slično. Kao što su i Amerikanci bili u "Železari" kad je čelik bio skup i kada je bilo povoljno, kada im se to isplatilo, da bi ga posle poklonili za dolar, vratili državi.

Hoću da kažem, ako ikad može, bolje je da ostane u državnim rukama. A vi, kao neko ko ima apsolutnu vlast ili veliku vlast, ste tu da nađete sposobne u svojim redovima ili među svojim simpatizerima, stručnjake, menadžere, da ih postavite, pa da onda relativno dobro upravljaju.

Što se tiče toga, nisam ja protiv svake prodaje i protiv svakog zaduživanja. Naravno da treba da se grade klinike, ali malo preraspodelite. Nemojte da gradite stadion, nego izgradite kliniku od državnih para.

I poslednje, često ovde kolege kad govore navode primere, statistiku, a to i ministri rade, kako je 2014. godine udeo javnog duga bio 70%, da je bio 24-25 milijarde, itd. a sad je pao na 51, 52, neki dan smo čuli da je ispod 50 taj udeo javnog duga. Ali, čija je Vlada bila 2014. godine? Vi se ponašate kao da ste vi došli pre neku godinu a ne da ste od 2012. godine na vlasti, gospodine Arsiću.

Vidite, gospodine predsedavajući, kolege poslanici, dragi gledaoci, to je upravo ono o čemu sam ja govorio jutros i više puta ovde u ovoj Skupštini.

Na povredu dostojanstva se pozivaju najviše oni koji zapravo krše dostojanstvo Narodne skupštine i koji čak neke zametke normalnog dijaloga, koji liči na normalnu političku polemiku i raspravu u Narodnoj skupštinim ne mogu da otrpe, ako ima nekih tri reči ili rečenice na račun vlasti, i onda skaču sa diskvalifikacijama, neistinama koje kad počneš da demantuješ da su ili tačne, ali nebitno, irelevantno, ili su klevete i izmišljotine, dakle, vi ste automatski u podređenom položaju.

Oni mogu tako beskonačno da sipaju i na taj način truju, ne samo dostojanstvo, nego, rekao bih, i smisao postojanja i rada u ovoj Narodnoj skupštini i koji su u velikoj meri uzrok takve diskusije. Takvi pojedinci su razlog zašto dobar deo poslanika bojkotuje rad ove Narodne skupštine.

Dakle, sada ja objašnjavam šta je po Poslovniku, šta sam ja, gde stanujem, šta radim i da li sam menjao nacionalnost. Naravno da nisam menjao, ali 100 puta, 1.000 puta ponovljena laž postaje istina. Naravno da pripadnik većinskog dela može da bude na listi manjinske, kao što pripadnik manjine može da bude na većinskoj listi. To je elementarna stvar.

Ali, grehota je da sad jednu potencijalno plodnu raspravu, potencijalno korisnu raspravu između mene i kolege Arsića mi zapravo sada svodimo na ovaj rijaliti, pijačarski, ulični nivo, što uostalom uvaženi kolega i čini. Član 107 stav 2. Hvala.

Ne želim, gospodine predsedavajući, jer inače mislim da se ovde zloupotrebljavaju te povrede Poslovnika i ja to jako retko i nerado činim i neću ni ubuduće. Hvala.

Član 27, gospodine predsedavajući. I prošli put sam se ja na kraju izlaganja pozvao na član, samo ne na početku. Evo, sad sam rekao na početku.

Ali, evo, to je ono o čemu sam govorio, vi treba da vodite ovu sednicu, ali to ne znači samo da mehanički dajete reč nego i da vidite o čemu se radi. Ovde je jedna potencijalno zanimljiva i korisna rasprava, prekinuta, jednim uličarskim, klevetničkim nastupom jednog poslanika…

Gospodine predsedavajući, ne znam da li je do mikrofona, ili vi niste čuli, ja sam na kraju, uostalom kako bi mogao onda kolega Rističević da pomene taj član, ako ga ja nisam pomenuo. Ja sam pomenuo član 107. stav 2.

Ovde je suština nešto drugo, da se zaista hoće rasprava, onda bi se javilo u polemici ili po vremenu koje ima poslanička grupa i onda bi se razgovaralo uključujući i ove neke stvari, nego se namerno koristi i zloupotrebljava Poslovnik, da bi se poslaniku koji kaže nešto da se ne želi čuti, da bi se diskvalifikovao. I sada ja da počnem da objašnjavam i da odgovaram na isti način, da potežem, i činjenice, krivične prijave, istrage protiv uvaženog gospodina i kolege poslanika, da pominjem neke firme, neke zeke, neke miševe ili pacove, koje su pojeli robne rezerve, mi bi bili na istom nivou.
Neko bi rekao, vidi oni su neozbiljni ili bi rekao, verovatno je istina jedno i drugo.
Dakle, ja ne želim da se na taj nivo spuštam.
Drugo, ja štedim gospodine predsedavajući, Narodnoj Skupštini, jer sam imao pravo da mi Skupština plaća stan, kao nekim poslanicima za vreme rada u Beogradu. Znači, ja štedim, ja bivam prozvan, bivam kritikovan i klevetan, zbog nečega, što je zapravo neka vrsta moje uštede, jer ne želim da naplaćujem troškove kada Skupština ne radi, nekim mesecima, kada ima jedna ili nijedna sednica, nijedno okupljanje ili jedno.
Dakle, neke kolege to koriste, ne rade ništa nezakonito i ja neću da kažem da ja radim nezakonito, ali ja to nisam hteo na početku saziva.
Opredelio sam se, sam sam na neki način sebe tu restriktivno ograničio, za razliku od nekih poslanika iz vlasti i iz opozicije, ne traživši sve, nekima se plaća i odvojen život i šta ja znam, svakako smeštaj i stan.
Meni se ne plaća, jer sam inače boravio često u Beogradu, sin mi tu studira i ne želim da se spuštam na taj pijačarski nivo. Ali, kažem, sto puta je ponavljana laž i klevete postaju istina.
Dakle, umesto da budem pohvaljen, ne treba niko da me hvali, ali svejedno, za nešto što je neka vrsta korektnog, ja bih rekao stavljanje želja, ne da povećavam troškove Narodne skupštine, ja bivam prozvan, kritikovan, uz još prijavljivanje adrese stanovanja, što je takođe potencijalno, dovođenje u opasnost, ne samo mene, neko i nekih drugih osoba.
Hvala.