U pravu je Zakonodavni odbor kada kaže da je amandman pravno moguć, jer predložena rešenja u zakonu nisu pravno moguća, bar ne u jednom normalnom pravnom poretku. Naime, mi predlažemo ovim amandmanom da se briše član 67. koji govori o sadržaju ličnog lista.
Vi znate da je nadležni državni organ za evidenciju svih građana, pa i onih zaposlenih u sudovima, MUP, a Zakon o radu reguliše šta bi sve trebalo da sadrži dokumentacija o zaposlenom. Na ovaj način širimo ono što smo nazivali sporednim zakonodavstvom i u nekoliko zakona regulišemo materiju koja bi bila jedinstveno regulisana pomenutim zakonima.
Potpuno je nepotrebno, potpuno neprimereno ni mesto, ni vreme, da se ovako nešto nađe, a posebno je zanimljivo, kada se govori o sadržaju ličnog lista, da se kaže da mora da sadrži spisak krvnih srodnika u pravoj liniji i pobočnoj liniji do četvrtog stepena srodstva, i tazbinskih srodnika u pravoj liniji, koji rade u pravosuđu, državnoj upravi ili advokaturi, podatke o kretanju supružnika u službi itd. Zaista neverovatno!
Ne mogu da razumem da neko može za ovakve zakonske norme i za ovako predložena rešenja da glasa. Zato vas pozivam da se prihvati ovo na šta sam ukazao, jer mi ovo već imamo rešeno pozitivnim zakonima, pre svega Zakonom o radu. Zna se ko vodi evidenciju, ne samo o zaposlenima, nego o svim građanima.
Ne razumem čemu bi ovo služilo, osim kao pravljenje nekih novih dosijea, kao nešto što bi trebalo da služi kao pretnja i uterivanje straha svima koji su neposlušni. Uopšte ne mogu da shvatim zbog čega bi nekome novi lični listovi, sa ovakvom sadržinom, bili potrebni, osim ako predlagač ne samo što želi da uvodi sporedno zakonodavstvo, želi na takav način i da u potpunosti uvede poslušničku i političku podobnost u naše pravosuđe. Hvala.

Nadam se samo da me nećete reketirati kao prethodnog govornika. Dakle, podneo sam amandman na član 80, koji je bio vezan sa prethodnim amandmanom na član 79. Ovo je naš poslednji pokušaj da dezavuišemo stvaranje novog specijalizovanog suda, upravnog suda i stvaranje novog žalbenog apelacionog suda, pre svega zato što smo smatrali da je trebalo drugačije podeliti nadležnost između opštinskih, okružnih i Vrhovnog suda Srbije i zato što smo smatrali da je neophodno i upravno-pravnu materiju da regulišu odeljenja unutar sudova opšte nadležnosti, dakle opšte nadležnosti, a ne specijalizovanih sudova. Mi se ovim amandmanom, još jedanput zalažemo za objedinjavanje našeg pravosudnog sistema i iskazujemo naše programsko opredeljenje za nepostojanje posebnih, odnosno specijalizovanih sudova. Posle ovoga dolaze završne odredbe i mislim da više nema amandmana na ovaj zakon.
U svakom slučaju, pozivam sve one koji bi želeli stvarne reforme u pravosuđu, a ne one koje treba da budu reforme za televiziju i za naše radijske programe i novinske stupce, već ono što će našim građanima obezbediti bolju sudsku zaštitu (nešto zbog čega nećemo imati neuporedivo veće finansijske troškove, kao što ih imamo u Predlogu ovog zakona, kod uređenja sudova), pozivam vas da prihvatite naš amandman, ako već niste želeli da prihvatite raspravu oko predloga naše rezolucije za Kosovo i Metohiju. Hvala.

 Dame i gospodo narodni poslanici, vi znate da se SRS zalagala za donošenje jedinstvenog zakona koji bi regulisao ovu materiju, jer ovo nije bilo potrebno cepati i deliti na pet partikularnih zakona. Ali, ovde smo, u skladu sa programom SRS, podneli amandman, za one koji nemaju zakon pri sebi, na stav 2. člana 5, u kome se govori da u postupku, pokrenutom zbog krivičnog dela učinjenog u vršenju sudijske dužnosti, sudija ne može biti pritvoren bez odobrenja Narodne skupštine.
Mi smo predvideli da ne može biti pritvoren bez odobrenja organa koji ga je izabrao na funkciju, pre svega zato što se mi zalažemo za to da Narodna skupština ne bira sve sudije, već samo sudije Vrhovnog suda a i sudije Ustavnog suda, kao najvišeg suda u Republici, a da sve ostalo - i time bismo obezbedili neuporedivo veću nezavisnost u celokupnom pravosudnom sistemu, da se to ne čini na predlog visokog saveta pravosuđa, ili nekog drugog tela, u kome značajnu ulogu ima i Ministarstvo pravde, odnosno izvršni organi vlasti, već smatramo da je na najbolji mogući način obezbeđena nezavisnost - biraju same sudije Vrhovnog suda, kao ljudi koji uživaju najveći ugled, najveću dostojnost u obavljanju pravosudnih funkcija. Dakle, biraju sudije, kolege, i time im se niko drugi ne može mešati, niko ne može uticati na njihovu odluku, niko ne može donositi drugačiju odluku.
Zato smatramo da je ovo rešenje u ovom slučaju bolje i da time postižemo i veću zaštitu, a time Narodnu skupštinu Republike Srbije rasterećujemo jednog posla, koji suštinski ne bi ni trebalo da bude njen.

Dame i gospodo narodni poslanici, poslanička grupa Srpske radikalne stranke je u generalnoj raspravi izrekla svoj negativan politički, a ako hoćete i pravnički, stav prema formiranju jednog novog tela pri Vrhovnom sudu Srbije, sa drugačijim ovlašćenjima.
Mi ne razumemo zbog čega se uopšte formira veliko personalno veće. Ne razumemo zato što bi opšta sednica Vrhovnog suda Srbije mogla da donosi odluke o svim pitanjima po kojima su nadležnosti, prerogativi, ingerencije prebačene velikom personalnom veću, te sam upravo zato podneo amandman na član 26, gde se kaže da sudija može velikom personalnom veću izjaviti pritužbu ako mu je povređeno pravo za koje zakonom nije predviđen poseban postupak zaštite.
Nisam još samo do kraja objasnio zbog čega smo mi smatrali da je bolje da postoji i ostane pravni institut opšte sednice, a ne velikog personalnog veća. Zato što su ograničenja koja postoje u sastavu velikog personalnog veća protivrečna samoj prirodi sudijske funkcije, protivrečna onom što je predlagač zakona u stvari želeo da dobije ovim zakonom i uvođenjem jednog takvog instituta. Mi smatramo da bi bilo neuporedivo bolje da se to čini na opštoj sednici, posebno sa izuzimanjem predsednika Vrhovnog suda, koji ima pravo i obavezu da bude član visokog saveta pravosuđa, ali ne sme da bude član velikog personalnog veća.
Zato smo mi podneli amandman u kome tražimo da se reči "veliko perosnalno veće" zamene rečima "Vrhovni sud Srbije", jer smatramo da organ koji bi sudiju imenovao treba da rešava po pritužbi sudija, ako mu je povređeno pravo za koje mu po ovom zakonu nije predviđen poseban vid zaštite, već sam govorio o predlogu Srpske radikalne stranke i onome što je naše zalaganje.
Dakle, Skupština bira sudije Vrhovnog suda, a sudije Vrhovnog suda, u tome se ogleda nezavisnost ove grane vlasti, biraju sve ostale sudije. To je suština i to je ono za šta se poslanička grupa SRS zalaže, pa mislim da je ovo jedan, čini mi se, potpuno nepotreban institut, institut koji je stvoren upravo samo zbog činjenice da bi se reklo da postoje neke reforme i da se nešto novo i drugačije zove nekim čudnim imenom, a što većina naroda ili većina građana uopšte ne zna i ne razume, a nema ni potrebe da razume. Drugu svrhu postojanja velikog personalnog veća uopšte ne mogu da razumem. Sve je to moglo da bude rešeno na opštoj sednici Vrhovnog suda Srbije, da bude ako hoćete i koherentnije i usklađenije sa svim ostalim našim zakonima, sa svim ostalim normama iz ovog zakonodavstva i ovog paketa zakona kojeg sada usvajamo. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, mi smo već ukazivali na neke nelogičnosti, nekoherentnost i nekonzistentnost samog zakona, odnosno nespojivost pojedinih normi iz ovog zakona sa nekim drugim normama iz istog seta zakona. Doduše, ovde je reč o nespojivosti sa pojedinim normama iz Zakona o visokom savetu pravosuđa,koji ćemo verovatno danas ili sutra usvojiti u pojedinostima.
Dakle, radi se o tome da, kada već govorimo o nespojivosti sa obavljanjem nekih drugih službi, plaćenih poslova itd, dakle, sa onima koji su nespojivi sa dužnošću sudije, moram da primetim jednu neverovatnu nelogičnost - kaže se da predsednik suda o takvoj svojoj službi ili poslu obaveštava predsednika neposredno, višeg suda, a predsednik Vrhovnog suda Srbije - veliko personalno veće.
E sada, zamislite sledeću situaciju - da predsednik Vrhovnog suda Srbije obaveštava veliko personalno veće, a u obrazovanju, u formiranju velikog personalnog veća, prema Zakonu o visokom savetu pravosuđa, učestvovao je predsednik Vrhovnog suda Srbije. Pa mislim da to elementarna logika potire, da elementarna logika govori da bi ovo bilo nešto što ne bi trebalo i što ne sme da se prihvati, za svakoga ko bi želeo na, čini mi se, jedan razuman način da sluša argumente.
Mislim da bismo morali da pokušamo bar. Naravno, ne mislim da sa ovim jednim amandmanom, iako bi se gotovo sve izmenilo samo prihvatanjem jednog od ovakvih amandmana, dakle ne mislim da bi bili svi problemi rešeni. Ali, ovakve nelogičnosti i ovakve kontradiktornosti u samom setu zakona moramo da izbegnemo. Sam predlagač zakona morao je više da vodi računa o tome da su pojedine odredbe nespojive ili kako su u nesaglasju odredbe pojedinih zakona, u ovom slučaju Zakona o visokom savetu pravosuđa i Zakona o sudijama.
U svakom slučaju, mislim da je takođe prilično široko određeno kako (ovo se odnosi na prethodni član, ali je vezano za ovaj član), koji su to poslovi i dužnosti nespojive sa sudijskom funkcijom, da prosto dalje i ne znate šta bi sve to moglo da potpada pod to, šta je to što je nedostojno za sudiju, da se time bavi. Tako da mi se čini da oduvek postoji diskreciono ovlašćenje, odnosno diskreciona mogućnost i mogućnost arbitražnog odlučivanja - da li će nešto biti spojivo ili nespojivo sa sudijskom funkcijom, što je takođe trebalo zakonom da bude izbegnuto. Zahvaljujem.

Dame i gospodo narodni poslanici, želeo bih da ukažem na nešto što je, čini mi se, više načelne, nego partikularne prirode, nešto što je više vezano za grupu ovih članova koji govore o sudijskim primanjima nego što je najdirektnije vezano za ovaj član.
Dakle, mi imamo regulisan status plata i primanja sudija, i to Zakonom o platama u državnim organima. Mi sada ponovo uvodimo jedan ledž specialis, naravno po zlatnom pravilu "ledž specialis derogat generali", i to je razumljivo, ali postavlja se pitanje da li nam je to potrebno. Postavlja se pitanje koliko ćemo mi imati ledž specialis-a u svakoj oblasti, a ovde je već, u ovom sistemu pravosudnih zakona, mislim treća ili četvrta oblast gde imamo neku vrstu ledž specialis-a - dakle, izdvajanje iz onoga što je opšti sistem, nešto što postoji već u Zakonu o platama u državnim organima i podvođenje pod neki drugi sistem koji određuje specijalan i poseban zakon.
Ja sam ovako rekao zbog nečega što je takođe veoma važno, onoga na šta čini mi se da malo ko želi da ukaže ili malo ko o tome želi da govori, a o čemu je SRS više puta govorila. Naime, mi smo oduvek bili protiv tzv. sporednog zakonodavstva. Uvek smo želeli da imamo što je moguće veću kodifikovanost normi, pre svega zbog zaštite prava građana, ali i zbog svih onih kojima je to potrebno kao profesionalno znanje da bi mogli da primenjuju prava.
Naime, mi danas imamo sporedno krivično-pravno zakonodavstvo, a možete pronaći krivična dela u najmanje dvadeset zakona, što je potpuno neverovatno, osim KZ možete u bar još dvadeset zakona pronaći različita krivična dela. Naravno, to je greška i svega od ranije, ali mi se čini da mi sada geometrijskom progresijom hrlimo ka stvaranju još većeg broja zakona koji će predstavljati tzv. sporedno zakonodavstvo, a da ne govorim o građanskim pravnim stvarima gde je to u pojedinim oblastima mnogo gore nego što je u ovom slučaju.
Dakle, pozivam vas da ova oblast ostane i molim poslanike da shvate da bi ova oblast trebalo da ostane podvedena pod zakonske norme Zakona o platama u državnim organima, a ne da donosimo i u ovom slučaju jedan poseban ledž specialis, unutar Zakona o sudijama. Hvala.

Dame i gospodo, još jednom ću ukazati na ono što je stav poslaničke grupe Srpske radikalne stranke, a to je da je potpuno nepotrebno uvođenje pravnog instituta velikog personalnog veća, da je mnogo logičnije, mnogo bolje i razumnije rešenje opšta sednica Vrhovnog suda Srbije, kakav smo slučaj imali do sada. Ne treba sve ono što je nekada postojalo, pa makar bilo i dobro, baciti u smeće samo zato što je neko hteo da kaže da je veliki reformator. Posebno zbog brojnih nelogičnosti oko samog sastava velikog personalnog veća; oko toga na koji način funkcioniše; kako predsednik Vrhovnog suda ne može da bude član velikog personalnog veća; devet sudija jeste, a on upravo učestvuje u predlaganju i izboru devet sudija Vrhovnog suda koji kasnije čine to veliko personalno veće. To je nešto što je prilično neverovatno i zato vas molim da ovaj amandman prihvatite.
Da ne bismo bili pogrešno shvaćeni, pošto vidim da neki pokušavaju demagoškim floskulama da govore o nečemu što nisam želeo da istaknem, neki navodno mnogo brinu o sudijama, a tobož mi iz Srpske radikalne stranke vodimo računa samo o suvim zakonima i ni o čemu drugom, mislim da to jeste nešto što je vrlo perfidno, ali nešto što nema veze sa istinom. Da bih vam to potvrdio, možete da pogledate šta sadrži kao normu ovaj zakon, upravo članovi o kojima smo govorili - kolika će to biti plata predsedniku Vrhovnog suda Srbije. Ako mislite da je on nezavisan u svom radu, iako će mu plata biti, da prevedemo to na jezik našeg naroda, 330 ili 340 nemačkih maraka, odnosno 10.000 dinara, mislim da neće i da to nisu dobre želje, da to nisu dobra rešenja za sudiju Vrhovnog suda, a kamoli za sve ostale koji će imati neuporedivo niža primanja.
Još nešto bih želeo da kažem. Naravno da visoki savet pravosuđa, po Zakonu o visokom savetu pravosuđa i prema svom položaju u Zakonu o uređenju sudova, ima velika ovlašćenja, velika prava, a mešati ga čak i u to da visoki savet pravosuđa daje posebne dodatke na sudijske plate je nešto što je prilično neozbiljno. A takođe i to pokazuje koliko je opasan ovaj izuzetak o kojem sam malopre govorio kada napuštate Zakon o platama u državnim organima i donosite jedan ledž specialis u vidu Zakona o sudijama.
Istovremeno se kaže - ako rast troškova života počne da ugrožava nezavisnost sudije. Ko o tome donosi odluku? U kom trenutku je rast troškova života počeo da ugrožava nezavisnost sudije? Koji su to tačni elementi na osnovu kojih to neko može da ustanovi? Koje su to precizne stavke po ovom osnovu i na osnovu kojih možemo da vidimo kada će to visoki savet pravosuđa(ipak je to državni organ, šta god mi mislili, ma kako bio sastavljen i ma na koji način bio izabran), u kom trenutku će on takvu odluku doneti? Postavlja se, sa druge strane, pitanje na koji način će to funkcionisati kroz budžet Republike Srbije.
Neće visoki savet pravosuđa sam isplaćivati te plate. Neko mora da isplaćuje, neko mora da isplaćuje te dodatke. U kom trenutku će se šta menjati da bi to moglo i moralo da bude isplaćeno? Upravo zbog svih ovih nelogičnosti, a i zbog razumevanja javnosti, molim da prihvatite ovaj amandman.

Dame i gospodo narodni poslanici, u glavi IV o uslovima za izbor sudija, u članu 41. se kaže - za sudiju može biti izabran jugoslovenski državljanin koji ispunjava uslove za rad u državnim organima, koji je završio pravni fakultet, položio pravosudni ispit i dostojan je dužnosti sudije.
Moj amandman se u prvom delu ovog člana, u stavu 1, odnosi na to da je trebalo odmah staviti tačku, iza - pravosudni ispit, da bi se obrisao deo koji govori - i dostojan je dužnosti sudije. Jer, u obrazloženju predlagača se kaže da je dostojan uži pojam od ugleda, da je manje laiciziran pojam, ako samo dobro citirao predlagača, da je to pojam koji je više okrenut stručnoj javnosti nego običnim građanima, narodu koji to i ne mora u krajnjoj instanci ili slučaju da razume.
Imam nekoliko primedbi, koje bih imao i da je ostala reč ugled, ali manje, jer je to razumljivije za obične građane. Čini mi se da je ovde reč o nečemu što se vrlo široko može tumačiti i za svakoga se može reći da je dostojan sudijske dužnosti, ali i da je nedostojan. Ukoliko to političkom vrhu bude odgovaralo, odnosno onima koji imaju najveći uticaj na tzv. visoki savet pravosuđa, koji smo mi prihvatili, odnosno čije smo formiranje prihvatili usvajanjem seta ovih zakona.
Dakle, mislim da se ovim otvara Pandorina kutija, kojom će se na svakojake načine tumačiti odnos prema pojedinim sudijama, da li su one dostojne ili nisu, a zanimalo bi me da vidim ko su ti koji su dostojni. Mi smo u ovoj sali nedavno imali, u ovom visokom domu, slučaj da smo birali sudije koje nisu ni državljani SRJ.
Evo, gospodin Pal Šandor je u stanju to da potvrdi u svakom trenutku. On zna šta smo radili u Subotici. Dakle, ni taj uslov nismo ispunjavali. Zamislite kada bismo došli do toga - koji su to kriterijumi dostojnosti sudija, i uvek bi u pravu bilo dobro kada bi zakonopisac, a i mi kao zakonodavci, izbegavali ono što se naziva širokim normama, ono što se naziva normama koje omogućavaju arbitrarnost i prevelika diskreciona ovlašćenja.
U drugom delu moj amandman se odnosi na alineju 4. koja se briše. Naime, tu se kaže da je posle položenog pravosudnog ispita potrebno radno iskustvo u pravnoj struci, pa se navode uslovi, od dve do 12 godina, dakle od opštinskog do Vrhovnog suda.
Moj amandman je vezan za apelacioni sud i novouspostavljeni upravni sud kao specijalizovani sud, jer, kao što smo već rekli, mi u SRS se zalažemo da takvi sudovi ne postoje, već da bude drugostepena nadležnost podeljena između okružnih i Vrhovnog suda. Apelacioni sudovi nam uopšte nisu potrebni. Svi specijalizovani sudovi u stvari treba da potpadnu pod sudove opšte nadležnosti sa različitim odeljenjima, krivično-pravnim, građansko-pravnim, upravno-pravnim i trgovinsko-pravnim ili privredno-pravnim. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici,  moram da priznam da se nije lako snaći u ovim amandmanima i ovim zakonima. Dakle, u članu 46. u odeljku koji govori o izboru sudija i u kojem se kaže da Narodna skupština može da izabere samo kandidata koga visoki savet pravosuđa predloži, ta norma je direktno suprotna Ustavu Republike Srbije, kao u ledž superior-y, kao najvišem aktu, i stoga ta odredba ne može da ostane i opstane u pravnom prometu.
Naime, potpuno je jasno ko je ovlašćen u Ustavu Republike da vrši izbor sudija i ne može biti ograničen bilo kojim drugim telom ili organom, niti izvršnom vlašću, a posebno ne nekim ekspertskim telom ili bilo kakvim drugim orgnizacionim telom, tako je to predlagač nazvao, u obavljanju svojih dužnosti i u obavljanju svojih ovlašćenja.
U mom amandmanu se kaže, u stavu 1, da Narodna skupština Republike Srbije bira predsednika i sudije Vrhovnog suda. Ono što jeste dakle naše ovlašćenje, kao Narodne skupštine Republike Srbije, s tim što u skladu sa onim što sam već rekao da je program SRS za obezbeđenje nezavisnosti sudstva. Vrhovni sud Srbije bi birao predsednike sudova i sudije sudova nižeg ranga, na predlog opšte sednice Vrhovnog suda Srbije. Mislimo da bi to bilo najlogičnije i najpametnije rešenje, da bi to bilo najnormalnije. Zaista je gotovo neverovatno i pomalo čudno da predlagač zakona insistira na rešenju da se određene ingerencije i određeni prerogativi vlasti oduzmu Narodnoj skupštini Republike Srbije, a daju nekom drugom telu, koje ni po Ustavu ni po zakonu ne može i ne sme da ima ovakva ovlašćenja i ovakve ingerencije.
Još nešto, Narodna skupština Republike Srbije u tom slučaju ima u potpunosti vezane ruke. Znači, svaki put kada dobije određeni predlog ili listu kandidata ili će prihvatiti sve, znači an blok listu, ili će morati da odbije, pa ponovo da čeka predlog visokog saveta pravosuđa, a on može da bude i potpuno istovetan, da nema nikakve razlike. I ako Narodna skupština to odbije, mi nemamo sudije, mi nemamo sudova, mi nemamo ničega.
Potpuno je neverovatno da na takav način mogu da budu vezane ruke Narodnoj skupštini Republike Srbije, kao najvišem zakonodavnom telu, kao nekome ko po Ustavu treba da obavlja dužnost izbora najviših pravosudnih funkcija, zato što visoki savet pravosuđa smatra da to ne bi trebalo da se na takav način učini.
Ako se nama ne dopada određeni predlog ili određeni kandidati iz mnogo razloga, ako ni zbog čega, onda zbog onoga što sam kritikovao, a to je dostojnost sudijske dužnosti, onda će visoki savet pravosuđa reći: vas 250 tamo koje je narod izabrao, vas 250 koje je narod birao, vi ste budale, a mi smo pametni, pa ćemo mi to sada isto da predložimo, ali to morate da usvojite. Ako to ne usvojite, a vi tamo u Narodnoj skupštini ne znate ništa, mi ćemo celom srpskom narodu i svim građanima da saopštimo kako vi blokirate izbor sudija, kako vi blokirate rad sudova, kako vi nećete u stvari da funkcioniše pravosudni sistem u Republici Srbiji. Više bih voleo da neki koji su dobacivali - opomena, opomena - da su nešto slušali, možda bi nešto i čuli, o čemu je reč, bar u ovim zakonima, umesto što se bave zavlačenjem ruku u tuđi džep.

Dame i gospodo narodni poslanici, prisustvujemo nečemu što je gotovo neverovatno. Narodni poslanik je izašao za govornicu da promeni tekst svog amandmana, a onda je predsednik Narodne skupštine rekao da to tumači kao povlačenje amandmana. Samo bih rekao, nevezano za sve to, vezano za ono što je Odbor za pravosuđe izmenio, a predlagač prihvatio, a tiče se ovog člana i amandmana koji je upravo na dnevnom redu, da mi se čini da ne govorimo samo o našoj tradiciji, o našoj kulturi, o nečemu što je postojalo, ne samo kao pravoslavni običaj, već običaj svih onih koji veruju u Boga. Želeo bih da govorim o većoj obaveznosti poštovanja prava, pravde, i pravičnosti i istine i neuporedivo većoj i široj moralnoj obavezi sudije koji bi se zakleo bogom nego čašću. Uostalom, imali smo i primere i toliko nečasnih, da bi čudno bilo, da im čast bilo šta predstavlja. Naravno, najveći broj su vrlo časni. Kada ovo kažem, mislim pre svega na Leposavu Karamarković i neke njoj slične.
Mislim da bismo time zaista napravili da to bude jedna svečana zakletva, da se svaki sudija sa ponosom seća te svoje zakletve i da mu to predstavlja obavezu u svakom trenutku, u svakom delu dana i noći, svaki put kada svoju dužnost, svaki put kada svoju funkciju obavlja. Nema ni veće časti, ni lepše obaveze, nego da posle tako položene zakletve, u kojoj bi rekao - tako mi Bog pomogao, obavlja svoju dužnost i svoju funkciju. Čini mi se zato da bi ovaj amandman trebalo odbiti, a nažalost amandman Tomislava Nikolića nije prihvaćen.

Dame i gospodo narodni poslanici, tačno je da u programu SRS piše i stoji naše temeljno opredeljenje za nezavisnost sudske grane vlasti. Mi smatramo da se u sistemu podele vlasti mora obezbediti potpuna, ili gotovo potpuna, samostalnost sudske vlasti, ali posebno mora biti u potpunosti ograničena ili odstranjena od bilo kakvog uticaja izvršna vlast u odnosu na sudsku granu vlasti. To je sve potpuno tačno.
Takođe je tačno da mi smatramo da javnotužilačka funkcija predstavlja samostalni državni organ, ne posebnu samostalnu državnu vlast, kao što su to neki juče pogrešno tumačili, da li slučajno ili namerno, ne znam, ali samostalni državni organ da.
Ono u čemu se mi razlikujemo jesu ključne stvari iz ovih zakona. U našem programu takođe piše, pre svega povodom zakona o uređenju sudova, da se zalažemo da postoje isključivo sudovi opšte nadležnosti, razume se sa različitim odeljenjima: krivično-pravnim, građansko-pravnim, upravno-pravnim, privredno-pravnim ili trgovinsko-pravnim. Mi smatramo da bi to bilo najbolje rešenje za građane i da bi time građani obezbedili najbolju sudsku zaštitu svojih prava, neuporedivo jednostavnije nego što je to predloženim setom zakona učinjeno.
Takođe, smatramo da se čak predloženim zakonima krši i Ustav Republike Srbije, član 73, koji kaže da predsednike sudova, sudije i javne tužioce bira Narodna skupština Republike Srbije. Imamo li mi pravo da najveći deo tih ovlašćenja prebacimo na neko drugo, pa makar ono bilo stvarno ili "ekspertsko", telo. Možemo li i smemo li mi na takav način da kršimo Ustav. Ne zaboravite da visoki savet pravosuđa po ovom predlogu zakona direktno imenuje sudije porotnike i ima isključivo pravo predlaganja Narodnoj skupštini predsednika sudova, sudija i svih ostalih vršilaca pravosudnih funkcija, a mi možemo samo da prihvatimo ili da odbijemo. Onda će opet oni predstaviti svoju listu kandidata, svoje kandidate, a mi možemo samo da prihvatimo ili odbijemo.
Istovremeno se na strahovit način jačaju funkcije izvršne vlasti, jačaju njene ingirencije. To ću vam reći na na osnovu zakona o javnom tužilaštvu, a nešto ću podrobnije govoriti u svom drugom izlaganju od 10 minuta. Dakle, prema važećem zakonu, republički javni tužilac odgovoran je isključivo Narodnoj skupštini Republike Srbije. Sada se ovim predlogom zakona na neverovatan način jačaju ingerencije i prerogativi vlasti, izvršnih organa vlasti, odnosno nadležnog ministra za poslove pravosuđa. To je onaj deo koji mora da se spreči u svakom slučaju. To nije dobro rešenje. To je mnogo lošije rešenje nego što je bilo ranije.
(Predsednik: Vreme.)
Što se tiče činjenice da li su predstavnici SPS-a zadovoljni ili ne, to se nas ne tiče. Juče je neko rekao da zbog našeg odbijanja ovakvog predloga zakona (valjda je bio sličan ili gotovo isti, nije ni važno) u Vladi Srbije svojevremeno nije mogao da ide pred Skupštinu ovaj zakon. Oni su, ako su ga pripremali 1996, imali Novu demokratiju u Vladi, pa su mogli to da izvedu u Skupštini. Ali, tačno je da mi nismo hteli kasnije, godinu i po dana kasnije, da takav zakon prođe, upravo zato što smo mi protiv takvog zakona, zato što je naša ideologija drugačija, zato što je naš program drugačiji i zato što se suštinski razlikuje od stavova, u ovom slučaju, i SPS i DSS.

Dame i gospodo narodni poslanici, poslanička grupa SRS glasaće protiv seta predloženih zakona, kao što smo rekli na početku ove rasprave. Glasaćemo protiv zato što nas niko nije ubedio svojim argumentima da se zaista nešto reformiše, da se zaista nešto menja nabolje i da će situacija u srpskom pravosuđu biti drugačija. Osim parolaških izjava da se zalažemo za nezavisno sudstvo, da ćemo imati mnogo drugačije pravosuđe od onoga kakvo smo imali, a nije bilo dobro (sa tim se možemo složiti), ništa drugo nismo čuli.
Ali, da vidimo kako izgleda nezavisnost sudstva ili samostalnost javnotužilačke funkcije, dakle, kao državnog organa, a ne posebne državne vlasti, u ponašanju predstavnika aktuelnog režima, u onome što DOS-ova vlast danas čini. Naime, godinama smo slušali priču o nekim reformatorima, ljudima koji su nezavisni, slobodoljubivi. Ja ću napraviti jednu paralelu, da bih vam ukazao i pokazao kako to danas izgleda, sa jednom drugom oblašću i sferom društvenog života.
Naime, godinama smo slušali priču o nezavisnim novinarima, o tome kako se bore za profesionalno i objektivno informisanje, kako nisu na strani ni jedne političke organizacije, a evo danas u nekim novinama možete da vidite da njihove perjanice postadoše sve šefovi kabineta ministara Vlade Srbije, sekretari i sekretarice ministara Vlade Republike Srbije, bezmalo od prvog do poslednjeg. Ne znam gde se dede ona profesionalnost i objektivnost. Neki od njih postadoše ambasadori u Australiji, Kanadi, šefovi kabineta, službenici itd.
Vezano za to, kada govore o nezavisnom sudstvu, valjda podrazumevaju nezavisno sudstvo, ono sudstvo koje je nezavisno od Ustava i zakona, zato što se danas u Srbiji preti onima koji bi hteli ili koji bi želeli da se drznu da sude po Ustavu i zakonu, što je propisano najvišim pravnim aktom, leks superiorom ove zemlje, a propisano je čak i predlogom ovog zakona, pa mi se postavlja pitanje - ko je taj u izvršnoj vlasti koji sme da kaže - jesi sudio po zakonu, ali to nije moralno, zato što se meni Ustav i zakoni ne sviđaju, a onda mu se sviđa da predloži potpuno isti zakon, kakav je predlagala SPS ili JUL, nije već ni važno, u nekom drugom periodu.
Ko je taj koji može da kaže da sudija ne treba da se drži Ustava i zakona, već da se drži političkog oportuniteta, odnosno onoga šta će mu predstavnici izvršne vlasti reći, u ovom slučaju ministar pravde? Je li to to nezavisno pravosuđe, je li to ono za šta se zalažemo? I onda se ovde kaže da se doprinosi stvaranju nezavisnog pravosuđa. Na koji način?
Poći ću od Zakona o javnom tužilaštvu, o njemu sam najmanje govorio u svom prvom izlaganju. Naime, javno tužilaštvo je samostalni državni organ, koji goni učinioce krivičnih i drugih kažnjivih dela, ulaganjem pravnih sredstava štiti ustavnost i zakonitost i preduzima druge radnje, na koje je zakonom ovlašćeno.
Ako vi imate takav uticaj izvršne vlasti, gotovo neverovatan, na delovanje javnog tužioca, onda to ni u kom slučaju više nije ni samostalni državni organ, a nema više gotovo nikakvu zavisnost u odnosu na legislativno telo, možete da mislite na koji način će to telo funkcionisati.
I onda imate u članu 3. predloženog zakona nešto što je vrlo zanimljivo. Kaže se: "Korišćenje javnog položaja, sredstava javnog obaveštavanja i bilo koje javno istupanje kojim se utiče na javno tužilaštvo zabranjeno je."
Moram da pitam - a koja je tu kongentna norma, odnosno, koja je sankcija za to, jer čini mi se da biste onda mogli sve ministre, a i mnoge druge u vladajućoj većini iz ove sale, da pošaljete u zatvor na 300 godina, ako bismo išli po nekim drugim zakonima, nekih drugih zemalja, krivičnim zakonima.
Pa, ljudi, u ovoj zemlji se ništa drugo i ne radi osim što se upravo na ovakav način sudi, presuđuje i vrši pritisak, odnosno ne samo formira i ustanovljava, već funkcioniše revolucionarna pravda, revolucionarno tužilaštvo i revolucionarni sudovi.
Tužilac koji je morao - edž officio po službenoj dužnosti da pokrene postupak protiv određenih lica za otmicu pojedinih građana, pa i za tu u Štrpcima, (nemojte da dobacujete jer ništa ne znate o svemu tome i dobro bi bilo da pročitate ovaj zakon i mnoge druge knjige), ali i na Kosovu i Metohiji da pokrene postupak protiv mnogih Šiptara. On to neće da čini.
Ali, zato onog trenutka kada nadležni sud pusti iz pritvora nekoga, ko predstavlja političkog protivnika vlastima, da se brani samo sa slobode, a nije doneo oslobađajuću presudu, samo mu je dao mogućnost da se brani sa slobode, tada se u hajku preko sredstava javnog obaveštavanja uključuje i javni tužilac, niko ne zna kako i na osnovu čega, da ne govorim o nekim drugim koji su nosioci pravosudnih funkcija, kao i ministar pravde, svi vrše tu hajku, po svaku cenu, na svaki način, jer mora da se sudi onako kako to njima pada na pamet. Pustite Ustav, pustite zakon, to nije važno, važno je kako oni žele da sudstvo bude. To je vrhovni princip u Srbiji.
Kako sme da se pusti Jezdimir Vasiljević, ne sme da se brani sa slobode, kako bi on to smeo da kaže ko su ti koji su ga reketirali, ko su ti iz današnjeg režima koji su mu otimali pare i kada su bili u opoziciji i danas kada su na vlasti? Ne sme da kaže - uzgred, rekao čovek slučajno, pa napravio veliku grešku i zato će morati da ide još 100 godina u zatvor - da mu niko iz SRS jedino ništa nije uzeo. E, zato mora da ide još 100 godina u zatvor.
Ovakve odredbe deluju zaista groteskno. Moram da pročitam, da bi bilo jasno građanima Srbije, kakva ovlašćenja ima ministar pravde u odnosu prema javnom tužilaštvu, dakle, kaže se: to su samo mala povećanja ovlašćenja izvršne vlasti oličene u ministru nadležnom za pravosuđe. Ministar je nadležan da pokrene postupak za razrešenje svakog javnog tužioca i zamenika, pa i republičkog javnog tužioca, da po zakonom propisanim uslovima udalji sa dužnosti republičkog javnog tužioca, da u prvom stepenu vodi postupak u kome se utvrđuje navršenje radnog veka i postojanje razloga za razrešenje republičkog javnog tužioca. I onda, ono što je najgore, da postavi vršioca dužnosti republičkog javnog tužioca. Ako su to te promene, ako su to te reforme koje će da nas vode ka nezavisnom sudstvu, ka mnogo drugačijoj javnotužilačkoj funkciji nego što je bila shvatana u prethodnom periodu, onda nemojte molim vas, dajte da vratimo ono ranije. Ako ćete ovo da nastavite na ovakav način, pozivam vas da donesete i zakon o terorizmu. Isto je bio predložen, a mi ga nismo pustili. Donesite zakon o terorizmu. Možda i možete da ga primenite, možda može da vam koristi na isti način kao što su i neki drugi zakoni.
Moram da ukažem na još nešto o čemu je ovde bilo reči. Već sam govorio o činjenici da smatramo nepotrebnim stvaranje novih specijalizovanih sudova, poput upravnog suda, kao i uvođenje još jedne instance, odnosno stvaranje novih apelacionih sudova. Naime, pre svega bih rekao oko upravnog suda, da mi time u stvari brišemo prvostepenu, i to najznačajniju nadležnost Vrhovnog suda Srbije, u kojima on rešava upravne sporove protiv akata republičkih organa. Moram da ukažem na još nešto što je sam predlagač primetio, ali ni na koji način se nije ozbiljno osvrnuo na to i nije rekao kako će se taj problem rešiti. To je problem, ne samo političke i ne samo pravne prirode već veliki problem ekonomske i finansijske prirode.
Naime, zaduživanje okružnih sudova gotovo isključivo prvostepenom nadležnošću neminovno vodi u proširenje njihove stvarne nadležnosti, istovremeno i povećanju njihovog broja, danas ih je 30, i broja sudija i sudskog osoblja u njima. Obrazovanje više apelacionih sudova naravno da je veoma skupo. Kaže se u Predlogu zakona da dodatna sredstva iz budžeta za izvršenje ovih zakona nisu potrebna. Kako je to moguće? Na koji način je to moguće? Na takav način je to nemoguće, čini mi se da to svako u Srbiji razume, i neću posebno odgovarati jer vi znate i za apelacione sudove, kada smo govorili o geografskoj udaljenosti, da uvek postoji mogućnost da neka od stranaka traži prisustvo sednici veća, i da je onda u neuporedivo težem položaju nego što je to bio do danas slučaj.
Ukazao bih još jedanput, znam da se mnogima, koji nisu pročitali ni ovaj, kao ni jedan od drugih zakona koji su bili na dnevnom redu, žuri da idu kući, a završiću u roku od minut-dva, da imate toliko strpljenja, upozorio bih vas samo da se u dva navrata krši Ustav Republike Srbije. Pre toga bih rekao da bi bilo takođe reformski dobro rešenje, bar mi u SRS smatramo, da se išlo na potpunu profesionalizaciju sudstva, a ne da se izvršnim organima vlasti i preko visokog saveta pravosuđa daju neuporedivo veća ovlašćenja i da preko sudija porotnika može da se još na bolji način i još više kontroliše rad sudova nego što je to bio slučaj do sada, i da se uvodi princip partijske podobnosti, o čemu smo već pričali.
Dakle, predsednike sudova, sudije i javne tužioce bira Narodna skupština Republike Srbije. Taj član Ustava Republike Srbije ne sme da se gazi, a predlogom ovih zakona on se u potpunosti dezavuiše i ruši. Molim vas da obratite pažnju da to ne možemo... i Vlada Republike Srbije je čak prihvatila i rekla da ima kršenja Ustava u ovim članovima. Ne mogu da shvatim da se jedan dan Ustav time krši, a dva dana posle toga ista odredba, ista norma, njom se ne krši Ustav.
Pozvao bih vas, aludirao i apelovao na vašu savest da razmislite o ovome, da zaista pripremimo neuporedivo bolje zakone, koji će predstavljati pozitivnu reformu u pravosudnom sistemu, nešto što neće biti nekoherentno, nekonzistentno i suviše komplikovano za svakog građanina, a valjda nam je građanin i njegov interes nešto što je sveto i nešto što je najvažnije. Mislim da možemo da donesemo neuporedivo bolje zakone i da to ova zemlja zaslužuje i da u Narodnoj skupštini to možemo da izglasamo.
Poslanička grupa SRS glasaće protiv predloženih zakona.

Dame i gospodo narodni poslanici,  za one koje nisu imali dovoljno strpljenja i pažnje da saslušaju ono što je ranije rečeno, vrlo ću kratko i vezano je za povredu Poslovnika i o tome ko ima pravo predlaganja ovakvog akta. Ni u Ustavu, ni u Poslovniku ne postoji mogućnost da predlagač bude poslanička grupa već narodni poslanici - član 80. stav 2. Ustava RS. Istovremeno bih vam ukazao na činjenicu da je u materijalu, koji smo dobili kada je poslanička grupa podnosila amandmane na, recimo, Predlog zakona o radu, dostavljen je kompletan spisak njihovih potpisa - ovde ih uopšte nema. Nema ni jednog u kompletnom aktu.
Molio bih vas da se ne igramo ni sa Poslovnikom ni sa Ustavom, sa pravnim poretkom naše zemlje i nemojte da dobacujete da li je kolokvijalno ili nije kolokvijalno. Mi ovde imamo norme, a ne kolokvijalno i šta se kaže na ulici, ko je poslanik a ko nije poslanik. Siguran sam da čak i gdin. Mihajlov zna da smo u pravu za ovo o čemu govorimo, a molio bih i predsednika Narodne Skupštine, sekretara i ostale, da ovo uvaže, a posebno apelujem na narodne poslanike kojima je stalo do dostojanstva Narodne Skupštine da se ovako nešto, ovakav akt, ovako sastavljen, ne prihvati ni u kom slučaju, jer predstavlja povredu Poslanika i povredu Ustava kao najvišeg pravnog akta.

Dame i gospodo narodni poslanici, tačno je da set zakona koji je predložen i problematika koju oni obuhvataju treba da predstavlja temeljne zakone koje bi Narodna skupština trebalo da usvoji. Međutim, mi u SRS smatramo da je bilo potrebno doneti jedan jedinstveni zakon kojim bi se ovakva materija obuhvatila i to bi predstavljalo daleko najbolje rešenje. Daleko najbolje rešenje jer svaki put što je mogući veći broj kodifikovanih pravnih normi sprečava mogućnost zloupotreba, sprečava mogućnost stvaranja takozvanog sporednog zakonodavstva, koje u primeni može da donese i da dovede do ozbiljnih teškoća.
Tačna je jedna stvar kada se govori o pravnoj državi. Tačno je da nemamo pravnu državu. Nismo je imali u pravoj meri, a danas je nemamo uopšte. Možemo mi godvoriti danas o ekonomskoj krizi, o teškom životu, ali ništa ne postoji lošije u ovoj zemlji od nepostojanja pravne države u pravom smislu te reči.
Naime, predlagač je u svom uvodnom izlaganju rekao kako očekuje i kako misli da će ovo doprineti stvaranju vladavine prava, kako smo dosad imali nešto što se ne bi moglo tim imenom nazvati i moram da kažem da ono što mi imamo od dolaska na vlast stranke predlagača, dakle DSS-a i ostalih vladajućih stranaka, je sve, sušta suprotnost pravnoj državi. Imamo nešto što mnogo više podseća na duh revolucionarne pravde, samo što nisu formirani narodno-oslobodilački odbori, već se koriste postojeći sudovi, odnosno politički instrumentalizuju i, u najgorem mogućem smislu, koriste protiv političkih protivnika i koriste za donošenje odluka koje idu u prilog režimu, koje idu u prilog vladajućim partijama.
Danas u našoj zemlji imamo pravo sadejstvo sudske, izvršne vlasti i medija. Nešto što bi bilo potpuno zabranjeno u svakoj pravnoj državi. Očigledno je da se taj trend nastavlja, da nikako ne popušta, očigledno je da nikoga ne interesuje da nešto u tom smislu promeni. To predstavlja kriminalno ponašanje vlasti. Vlast setom predloženih zakona to ne samo da ne pokušava da promeni, već mi se čini da želi stvari i te kako da pogorša. Čini mi se i očigledno je da je SRS jedina poslanička grupa u Narodnoj skupštini koja će otvoreno glasati i reći zašto je protiv predloženih zakona.
Moram da postavim jedno načelno pitanje: zašto ovde nema predstavnika Vlade i zašto vlada nije predložila ovako značajne zakone? Zašto ministar pravde ovde ne govori nešto o tome? Normalno je da ovakve predloge podnose opozicione poslaničke grupe, ali nije normalno da mimo Vlade to predlažu i podnose pojedine stranke iz vlasti. Ali, ni to nas ne interesuje u krajnjoj liniji, ali nas interesuje zašto ovde danas nemamo predstavnika Vlade, koji su nam dostavili svoje mišljenje protiv ovih zakona, dobili smo argumentovana obrazloženja i zašto su svi ovi zakoni loši, a danas ih nema da to kažu zato što je u toku politička trgovina. Glasaćemo za ovaj zakon, a vi pozovite Srbe da izađu na izbore na Kosovu ili već nešto drugo, o tome ćemo kasnije.
Da, tako ste vikali i prošlog puta kada sam rekao da nećete dobiti mišljenje Vlade, nego da zbog štrajka Sindikata odlažete sednicu Skupštine, pa se ispostavilo da sam bio u pravu.
U setu ovih zakona možemo videti jednu pravničku neusklađenost, nekonzistentnost i nekoherentnost. Naime, ukoliko sudija pojedinac želi da prouči svoje mesto u zakonu, položaj, status, prava i obeveze, svaki je obavezan da prouči tri zakonska akta - zakon o uređenju sudova, zakon o sudijama i zakon o visokom savetu pravosuđa.
Moguće je bilo da se sve to uredi u jednom zakonu. Zakon o uređenju sudova je vrlo loš zakon i on doduše u načelnim odredbama govori o nezavisnosti sudstva, a tu se pre polazi od nezavisnog položaja sudije. Nezavisni položaj sudije je uređen i u drugom zakonu o kojem je ovde bilo reči.
A zašto nije dobar Predlog zakona o uređenju sudova iz ugla SRS? Mi, danas, da bi građanima Srbije bilo jasno, pošto su uglavnom slušali političke aspekte i političke tirade od predlagača, moramo da objasnimo o čemu je ovde reč.
Naime, mi danas u Srbiji imamo i kod redovnih sudova podrazumevamo sudove opšte nadležnosti i takozvane specijalizovane sudove, odnosno privredne sudove.
Mi u SRS se zalažemo za to da postoje sudovi opšte nadležnosti, čija bi delatnost bila podeljena po odeljenjima. Dakle, krivično - pravna materija, građansko - pravna materija, privredne ili trgovinske, kako god hoćete i izbegli bismo uopšte postojanje takve vrste specijalizovanih sudova iz upravno-pravne materije. To je ono što bi bilo pravo rešenje i najbolje rešenje za građane. Ono čime bi se SRS rukovodila, a čime se predlagač zakona ovde ne rukovodi, jesu prava građana Srbije - pravo na sudsku zaštitu, da sudovi budu bliže građanima, a to ću posebno objasniti oko apelacionih sudova o kojima je ovde bilo reči.
To je ono za šta se zalaže SRS. Što je dužan svaki građanin, svako fizičko lice da zna da li svoja prava mora da ostvaruje pred ovim ili pred onim specijalizovanim sudovima? Vi, osim postojećih, u ovoj reformi uvodite nove specijalizovane sudove, uvodite upravne sudove.
Uzgred, za one koji su dovikivali za to kada se čita, ja sam se pripremio da govorim dva sata i proučavao kompletnu uporednu pravnu literaturu.
Mogli su da pronađu nešto o tome kako je formirano u Francuskoj, čak od curia-regius preko kraljevskih saveta, tajnih saveta, do državnog saveta itd, ali ta uloga nije istovetna istoimenom institutu u Francuskoj kako je kod nas predviđeno.
Istovremeno, zašto se uvode novi apelacioni sudovi? Imate opštinske, da shvate obični građani koji to ne znaju. Imali smo opštinske sudove koji su uvek rešavali u prvostepenom postupku, okružne sudove koji su nekada rešavali u prvostepenom, najčešće u drugostepenom postupku.
Vrhovni sud Srbije je imao značajne nadležnosti u prvostpenom postupku po rešavanju upravnih sporova, pre svega protiv akata republičkih organa i na vanredna pravna sredstva, i moglo je u pojedinim slučajevima da bude u drugostepenom.
Šta danas imamo, šta danas predlaže predlagač? Predlagač nam nudi sledeću stvar - da imamo prvostepene opštinske, koji su sačuvani, da imamo okružne, koji su u najvećoj meri ponovo prvostepeni, i da imamo nove apelacione sudove. Zbog čega ti apelacioni sudovi? Gde će to građani imati veću zaštitu? Apelacione sudove ćete imati u samo četiri grada u Srbiji.
Znači, svako ko koristi pravo žalbe, moraće da ide uglavnom daleko od svoje kuće, na stranu to što se Priština i ne pominje tu u Predlogu zakona. Ali, da li će građani svoja prava moći da ostvare na taj način? Neće. A gde je finansijski domen u Predlogu zakona o uređenju sudova. Vi kažete - nisu potrebna dodatna finansijska sredstva. Kako nisu? Koliko je potrebno za nove sudije, za sudsko osoblje, dakle za kompletnu administraciju? Ko će to na takav način da rešava?
Kažete - neefikasni su sudovi (govorim o obrazloženju Predloga zakona, za one koji su to čitali), a vi uvodite još dve instance, uvodite dvostepenost u radu Vrhovnog suda. Pa kako će se sada, i koliko će se sada, godina suditi? Šta je tu za građane bolje? Koje je tu rešenje za građane dobro? Šta građani ovim dobijaju - građani vašim predloženim rešenjima samo gube.
Govori se o visokom savetu pravosuđa kao o nečemu što je genijalno. Predlagač je o tome govorio. A ko čini visoki savet pravosuđa - imamo pet stalnih i šest pozivnih članova. Zašto bi visoki savet pravosuđa preuzimao ingerencije i prerogative vlasti unutar onoga što spada u kočnice i ravnoteže zakonodavnih organa, dakle, legislative prema sudskoj vlasti, kao što i sudovi imaju određene ingerencije uspostavljanja ravnoteže prema zakonodavnoj vlasti. Sada to oduzimate direktno od Narodne skupštine i dajete, navodno, nekom ekspertskom timu, a uz stalne članove, da vidimo ko su ti eksperti - na prvom mestu je ministar pravde.
Vi ograničavate zakonodavnu vlast, a dajete neuporedivo veća ovlašćenja izvršnoj vlasti. Jesu li to ta rešenja? Tu je i predsednik Vrhovnog suda i tu je republički javni tužilac, ali nemojte da zaboravite da ste u zakonu o javnim tužilaštvima predvideli da je moguće da v.d. republičkog javnog tužioca, pošto uvodite institut vršioca dužnosti republičkog javnog tužioca, može da imenuje ministar za pravosuđe.
E, to je ono protiv čega smo mi u SRS, i to je nešto što mora da se kaže sa ove govornice. Mi smatramo da je takođe nepotrebno ovakvo ograničavanje rada Vrhovnog suda Srbije, i sada ću vam ukazati na nekoliko nelogičnosti u funkcionisanju tzv. visokog saveta pravosuđa i tzv. velikog personalnog veća koje se sada uvodi.
Prvo, ne razumem zašto bi se uvodilo veliko personalno veće, kada smo imali opštu sednicu, koja je mogla da odlučuje i o mnogo važnijim stvarima nego o onome što se stavlja velikom personalnom veću da može da odlučuje. Veliko personalno veće može da odlučuje o statusu i položaju sudija i sada (kao da je to mnogo značajnije od prava opšte sednice, koje imamo po sadašnjem zakonu) o pokretanju postupka o ustavnosti i zakonitosti pojedinih akata, o sukobu nadležnosti itd.
Zbog čega nam je potrebno veliko personalno veće? A onda se kaže, kao da bi se ograničila vlast ili moć predsednika Vrhovnog suda - predsednik Vrhovnog suda ne može da bude član velikog personalnog veća, koje nije izborni organ, ali traje dve godine. Nejasno je kako im prestaju funkcije, i posebno kako im mogu pre toga prestati funkcije, zbog čega, koji su to zakonski razlozi, ili bilo šta drugo.
Dakle, na kontu svega toga, onda kažete - ne može da bude član velikog personalnog veća, ali može da bude član visokog saveta pravosuđa. Pa gde je tu neka elementarna logika? Mislim da tu logike nema. Smatram da bi ovaj set zakona trebalo odbiti. Mislim da je potrebno da se donese jedan jedinstveni zakon, koji bi regulisao materiju u pravosuđu u celini na neuporedivo bolji način, o položaju sudija, o nekim drugim rešenjima o kojima smo ovde govorili, a govoriću u svom drugom izlaganju. Samo ću se još osvrnuti na neefikasnost o kojoj je bilo reči, pravnoj sigurnosti, promeni sistemi i javnoj raspravi.
Naime, mi ne smatramo da je nedostatak javne rasprave nešto što je najvažnije. To je bilo u komunističkom periodu, ako se većina narodnih poslanika složi, taj zakon je prošao, ali je potrebno da nas ubedite argumentima da je ovo opravdano i da će ovo doprineti promenama sistema.
Ovo doprinosi promenama sistema utoliko što će biti neuporedivo lošije stanje u srpskom pravosuđu nego što je to danas (a to je, doduše, vrlo teško zamisliti) bez obzira na to što imamo ogroman broj časnih sudija, poštenih ljudi. Zahvaljujući mešanju i direktnom uplivu izvršnih organa vlasti biće još gore. Apelacioni sudovi su uvedeni, dame i gospodo, kao i upravni sudovi, u prvostepenom kao specijalizovani sudovi koji odlučuju u prvostepenom postupku, uvedeni su zbog toga što vlast želi direktnu političku kontrolu.
Jer, malo ko će posle toga moći... nemate okružne sudove, kojih imate 30, nego ćete da imate četiri apelaciona suda, pa da vidimo kako će da donose presude. Vrhovni sud se, navodno, rasterećuje, a daju mu se neke ingerencije koje mu uopšte nisu važne, a 70% (sam predlagač zakona kaže) predmeta je bilo rešavanje upravnih sporova protiv akata republičkih organa. I sada se tu u potpunosti oduzima, gubi se i ustavna uloga Vrhovnog suda, a daju se i formiraju se nekakvi fantomski organi, fantomska tela koja srpskom pravosuđu neće doneti ništa dobro.
Što se tiče pravne sigurnosti, vi ste uveli princip retroaktivnosti kao pravilo narušen je princip pravne sigurnosti, kao elementarni pravni princip u Srbiji i SRJ. Pitanje je kada će i da li će u skorije vreme to moći da se ispravi. Ovakvim nekoherentnim, nekonzistentnim, i, ako hoćete, čak i međusobno neusklađenim zakonima, siguran sam da će našem pravosuđu biti mnogo lošije nego što je to i danas slučaj, ako je to moguće zamisliti.
Zahvaljujem se na pažnji i konstatujem da će poslanička grupa SRS glasati protiv Predloga zakona.

Želeo bih, dame i gospodo narodni poslanici, da razjasnimo neke stvari o kojima smo ovde već govorili.
Naime, kaže se da u ovoj stvari, po zamisli predlagača, jedan je organizacioni zakon, koji je zamišljen kao neko ekspertsko telo, kao neko posebno stručno telo koje će imati veću snagu i ne samo formalno-pravno, već i u celokupnoj javnosti, svojim predlozima i neće moći da bude preglasavan u Narodnoj skupštini, odnosno imaćete obavezu ili da prihvatite ili u celini da odbijete ili ponovo čekate predlog istog tog tela. Reč je o visokom savetu pravosuđa.
Međutim, moram samo da ukažem na sastav visokog saveta pravosuđa i da vidimo ko bira članove visokog saveta pravosuđa. Naime, taj savet ima pet stalnih članova. Među tih pet stalnih članova imamo i predsednika Vrhovnog suda. Ko bira predsednika Vrhovnog suda? Mi ga biramo. Ko bira ministra pravde? Mi ga biramo. Ko bira dva člana, a ovde se kaže da ih bira Narodna skupština, republičkog javnog tužioca takođe. Šest članova mimo toga bira Vrhovni sud Srbije.
Dakle, to bi mogao da bude takav odnos, ako računate i predsednika Vrhovnog suda, 7:4.
Svi oni u krajnjoj instanci potpadaju pod Narodnu skupštinu Republike Srbije. Nije to ništa strašno, to je potpuno logično. To je ono za šta se mi zalažemo. Ali, zašto da uništavamo ingerencije i prerogative vlasti nadležnih skupštinskih odbora i Narodne skupštine Republike Srbije, da bismo uvodili jedno novo telo koje ničem novom ne doprinosi, osim što će se nazivati visoki savet pravosuđa, pa će narod da misli da su to neke drugačije i mnogo umnije glave od onih ljudi koji sede ovde, a ovi ljudi ovde su vlasni da te ljude izaberu? Hajmo onda da ukinemo Narodnu skupštinu, da ti ljudi ne biraju njih nego da oni biraju nas, pa da vidimo ko je tu važniji i kako ćemo to izvagati i izmeriti.
Drugo, prethodnik nije govorio o tome gde imate uži i prošireni sastav i kako se glasa. Glasa se većinom.
Čak i ministar pravde, uz kontrolu koju ima, možemo da vidimo i kakva je danas faktička situacija, bez ikakvih problema izvršna vlast može da ostvari većinu u svakom trenutku, a time u potpunosti suzbijamo ono što su bile ingerencije zakonodavne vlasti i nekakva njena ograničenja prema sudskoj vlasti. To što sam rekao, u sistemima podele vlati nigde ne postoji potpuna i striktna podela, već postoje sistemi ograničenja između rezličitih vidova vlasti. Tako zakonodavna vlast u pojedinim domenima ograničava sudsku i sudska ograničava zakonodavnu.
Dakle, suština je da se ništa značajno ne menja, osim što se damagoški uvodi jedno telo koje će navodno biti ekspertsko, koje će biti stručno i nešto novo i mnogo drugačije doneti Narodnoj skupštini i našim građanima. Mislim da time ne dobijamo ništa značajno, osim što ćemo imati mnogo više problema, mnogo više zabune i mnogo više neznanja nego što je to bio slučaj do sada. Hvala.