Nemam nameru više da polemišem. Nisam uopšte rekao da je gospodin Nebojša Stefanović bio potpredsednik Vlade i da se tako spominje u depeši.

(Aleksandar Martinović? Kako nisi?)

Rekao sam da se u depeši spominje kada je bio potparol SNS.

(Aleksandar Marković: Nikad nije bio potparol.)

Ne znam, tako piše u depeši. Tako je barem saopšteno. Ja drugo ne znam.

(Aleksandar Martinović: To nije tačno.)

Moguće da nije tačno. Ja zato nisam… Zato što ja nisam imao taj dokument kod sebe u rukama da bih mogao ovde da ga pokažem, zato nisam ni hteo da spominjem ime i prezime. Molim vas.

Što se tiče odnosa prema ovima drugima, to vi najbolje znate. Tada ste radili zajedno u Skupštini i na drugim mestima.

Zahvaljujem, potpredsedniče.

Hteo bih najpre da uputim dva pitanja u vezi sa ovim paketom predloga zakona ili sporazuma.

Prvo pitanje – da li možete da odgovorite koliki je dug po stanovniku bio 2012. godine, a koliki je 2020. godine, ili barem za prva tri kvartala 2020. godine, ako nema podataka za 2019. godinu?

Drugo pitanje – da li je tačna informacija, koja je prisutna u javnosti, da je na ime podsticaja po zaposlenom radniku za austrijski „Rauch“, ne znam da li u Koceljevi ili u Beogradu, data suma od preko 70.000 evra po zaposlenom radniku?

Čisto sumnjam, imajući u vidu da je to izuzetno visoka suma, ali mislim da bi zbog javnosti trebalo reći da takve informacije ne budu komentarisane na neodgovarajući način.

Druga grupa pitanja odnosi se na Predlog zakona na popis stanovništva.

Moje prvo pitanje u vezi toga, koje je delimično dotakao i prethodni diskutant, a ja sam ga postavljao i u vidu poslaničkog pitanja, ali nisam dobio odgovor, jeste, imajući u vidu da u rasejanju imamo verovatno oko tri miliona građana Srbije, od čega je verovatno dva miliona ili nešto više sa pravom glasa i nalaze se u biračkim spiskovima, kako ćemo u 21. veku, u doba interneta, u doba silnih kancelarija za internet i za elektronsko poslovanje objasniti građanima Srbije da ne mogu da glasaju elektronski, nego da moraju da putuju hiljadama kilometara u SAD, u Kanadi, u Australiji, Ruskoj Federaciji, Kini, itd?

Plaćaju porez za imovinu koju poseduju ovde. Drugo, plaćaju donacijama koje daju svojim članovima porodice ili familije, itd, to su daleko veći iznosi, nego što je poresko opterećenje.

Sledeće pitanje jeste – kako objašnjavamo praktično devastaciju srpskog sela ili u periodu od 2002. do 2018. godine, govorim o periodu između popisa stanovništva i ankete koja je rađena 2018. godine, kao probni popis za 2021. godinu, u Srbiji je ugašeno 220.000 porodičnih poljoprivrednih gazdinstava? Ako uzmemo da je to samo 100 gazdinstava po selu, to znači da smo izgubili 2.200 tih naselja. Poražavajuća činjenica u tako kratkom vremenskom periodu.

Pri tome, želim da postavim još jedno pitanje koje sam nekoliko puta do sada postavljao. Srbija je država koja ima de fakto selo, ali nema formalno-pravno, jer u svim propisima posle 1981. godine mi nemamo selo kao kategoriju naselja, već imamo samo gradska naselja i ostala naselja. Zašto se mi stidimo da kažemo da imamo selo? Da li zato što su potpuno zapuštena i zanemarena ili postoje neki drugi razlozi.

Bilo bi dobro, takođe, da saznamo koliko je tih ostalih naselja, ili zaostalih naselja, ostalo samo kao toponim na geografskoj karti, budući da u pojedinim selima već nemamo ni jednu tzv. živu kuću pod znakom navoda. Hvala na pažnji.

Zahvaljujem, gospodine potpredsedniče.

Drago mi je da smo dobili demante ove nepouzdane informacije, ali ja mislim da je ovo mesto gde treba nepouzdane informacije eliminisati.

Vrlo dobro poznajem kompaniju „Rauch“ i zato me je i zaprepastila ta informacija koja je prisutna u sredstvima informisanja. U svakom slučaju, veliko hvala i dobro je da smo na ovom mestu zvanično raščistili ta pitanja.

Ali, ostaje drugo otvoreno pitanje, zašto na sajtu Vlade Srbije ili Ministarstva finansija ili Ministarstva privrede ili drugih resorno nadležnih ministarstava, nema ni jednog ugovora koji bi bio transparentan o podsticajima koji se daju stranim investitorima. Na taj način ne bismo dolazili u situaciju da čitamo i ovakve neistinite informacije u sredstvima informisanja.

Takođe sam očekivao da će neko od predstavnika Vlade dati odgovore na neka od ovih pitanja vezana za dug po stanovniku i za neka od ovih pitanja vezana za nemogućnost elektronskog glasanja naših građana u rasejanju, i za problem zašto se ne može uvesti i kategorija selo. Hvala.

Blagodarim, gospodine potpredsedniče.

Na početku bih želeo da čestitam Savindan svima koji slave tu slavu, a i školsku slavu Sveti Sava svima u obrazovnim institucijama, gde se obeležava.

Zakon o planiranju i izgradnji, do izmena iz 2019. godine, podzemne linije infrastrukturne objekte je video kao javnu svojinu, javno dobro koje je iznad privatne svojine, i to je ispravno kada se radi o javnoj svojini, odnosno dobrima o opštoj upotrebi, kao što su vodovod, kanalizacija, električna energija itd. Međutim, stavljanjem privatnih cevovoda za mini hidrocentrale u kategoriju podzemnih linija infrastrukturnih objekata, kao javnog dobra od opšteg značaja, jednu privatnu svojinu, u ovom slučaju investitora mini hidroelektrana, izmene i dopune ovog zakona bez javne rasprave, stavljaju u povlašćeni položaj u odnosu na drugu privatnu svojinu vlasnika zemljišta, što mislim da je suprotno Ustavu.

Iskoristio bih priliku da potpredsednici Vlade i resorno nadležnoj ministarki postavim još jedno pitanje, a to je – kako se moglo desiti da je prodat PKB od blizu 17 hiljada hektara najuređenijeg i najkvalitetnijeg zemljišta u ovom području po bagatelnoj ceni od 4.600 evra po hektaru, a da nisu izuzete površine za buduću trasu puta koji treba da poveže Beograd i Zrenjanin, pa se sada traži alternativni prolaz? Voleo bih da, budući da je u javnosti dosta prisutno to pitanje, potpredsednica Vlade i resorna ministarka odgovori na to pitanje.

Takođe, u Srbiji ne postoji dijalog o suštinskim temama od interesa za dobrobit njenih građana, poput GMO, a o čemu sam u ovoj Skupštini govorio gotovo na svim sednicama od 2017. godine pa nadalje, zatim o mini hidroelektranama, o zagađenju životne sredine i svim drugim problemima koji tište građane. Mediji, umesto da podstiču dijalog ovog tima, ga obeshrabruju i guše.

Možda najbolji primer onoga o čemu govorim jeste činjenica da novi film našeg režisera Borisa Malagurskog „Težina lanaca 3. deo“, koji se upravo bavi ovim temama i koji će doživeti srpsku premijeru u nedelju, u Domu Sindikata, bivšem, pa nakon toga i u gradovima širom Srbije, nijedan javni medij nije do sada objavio. Film je inače privukao pažnju svetske publike. Prikazan je u gradovima širom SAD, Kanade, Nemačke, Austrije, Švajcarske i drugih država, ali u Srbiji je, čini se, sve drugo prioritet, i to baš sada u danima kada je naša država u svetskom vrhu po zagađenosti vazduha. Umesto da sistem pokrene dijalog o ovim temama, sistem ga ignoriše.

Iskoristio bih ovu priliku da pozovem sve televizije sa nacionalnom frekvencijom i sve štampane medije da prekrše, pod znakom navoda, zavet ćutanja o filmu „Težina lanaca 3. deo“ i temama koje autor Malagurski obrađuje, te da konačno počnu da rade svoj posao, služe svojoj svrsi – da budu u službi javnosti.

Nadam se da će mi se kolege narodni poslanici pridružiti u tom pozivu, jer je to jedini put ka demokratizaciji društva i promeni sistema koji zanemaruje životno značajne inicijative i probleme građana.

Inače, u tom filmu, svi oni koji ga budu gledali, imaće priliku da čuju stavove Noama Čomskog, najvećeg živog filozofa u drugoj polovini prošlog i u ovom veku, zatim Katrin Jakobsdoutir, premijerke Islanda, zatim Manfreda Mora, nemačkog profesora međunarodnog prava, Domenika Leđera, osnivača italijanske vojne opservatorije. Žao mi je što među stranim učesnicima nema i javne tužiteljke iz Rumunije, iako je bila gost u Srbiji. Od domaćih stručnjaka čućemo stavove prof. dr Danice Grujičić, poslanika zaštite životne Jovana Memedovića, ekonomiste Nebojše Katića i brojnih drugih stručnjaka iz naše zemlje, uključujući i moju malenkost. Hvala.

Najpre da repliciram predsedavajućem, odnosno gospodinu potpredsedniku Narodne skupštine.

Pa, onda ako ne mogu da repliciram, neka građani zaključe šta to znači. Hvala.

Hvala lepo. Iskoristiću svojih pet minuta i dozvolite gospodine ministre da vas zamolim sa dva komentara na predloge.

Najviše primedbi roditelja, u vezi sa Ministarstvom prosvete odnosi se na udžbenike. Ovde je o tome bilo reči. Ja ću navesti samo jedan primer.

Udžbenik za engleski jezik za drugi razred, štampan je dvodelno, prvo udžbenik, a zatim radna sveska. Iduće godine, štampan je kao jedna publikacija, udžbenik plus radna sveska zajedno. To znači da udžbenik iz prethodne godine, koji se ni po čemu ne razlikuje u odnosu na udžbenike iz prethodne godine, vi ste morali ponovo da kupujete, umesto da kupite samo radnu svesku.

Mislim da udžbenici i prateći materijali, dopunski materijali, u osnovnim školama ne bi smeli da budu u funkciji zgrtanja profita izdavačkih kuća.

Drugo, mnogo je zamerki na udžbenike iz istorije. Ovde je bilo reči o tome, da ne treba dozvoliti da inostrani izdavači štampaju udžbenike iz istorije, srpskog jezika i geografije, što ja podržavam.

Bilo bi dobro da Ministarstvo prosvete bude inicijator jedne javne rasprave na tu temu i da iskoristimo vreme između dva izborna datuma, onih izbora koji će biti prvi krug i drugi krug da se o tome porazgovara sa učešćem predstavnika svih zainteresovanih strana.

Treće, vi finansirate projekte, takozvane osnovne projekte, istraživačkim institucijama, ali aplikativne projekte dozvoljavate, takođe da rade samo naučno-istraživačke organizacije. Zašto to ne bi mogla da radi naučno-stručna udruženja, jer onda mogu da izaberu najeminentnije kadrove ili stručnjake, ne samo iz Srbije, nego recimo iz GEPS-a, Grupe eksperata srpskog porekla, kojih ima oko osam hiljada u evidenciji profesora Jovana Filipovića, sa Fakulteta organizacionih nauka? Ili da neke naučno-istraživačke organizacije objedine najsposobnije kadrove, da bi dali najcelishodnija rešenja, koja treba privreda da iskoristi.

Četvrto, želeo bih da vas pitam da li bi se Ministarstvo prosvete uključilo zajedno sa Srpskom akademijom nauka u afirmaciju prilično zaboravljenog akademika Miloša S. Milojevića, rođenog u Crnoj Bari 1840. godine, a umro je 1897. godine, u Beogradu? On je bio redovni član Srpskog učenog društva, Odbora za nauke državne i istorijske, od 1870. godine pa nadalje. On je pravnik, filozof, filolog, istoričar, profesor i upravitelj Bogoslovije Sveti Sava u Beogradu, a ovo je godina kada još uvek obeležavamo 800. godina pravoslavlja. Bio je komandant dobrovoljačkih i ustaničkih odreda, u srpsko-turskim ratovima, 1876. – 1886. godine i učesnik Berlinskog kongresa 1878. godine. Bavio se sakupljanjem narodnih pesama i običaja.

Zahvaljujući njegovom predanom radu, sačuvana je Dečanska … najstariji i najvredniji dokument, koji se čuva u Srpskoj akademiji nauka i umetnosti. Pisao je istoriju Srba, koja je izašla, kao odlomak dela 1872. godine, štampano u državnoj štampariji, uz podršku tadašnjeg Srpskog učenog društva.

Šta je uradilo udruženje Miloš S. Milojević? Afirmisalo ga je u Mačvi i šire, realizovalo je naučno-stručne skupove, uz učešće naučnika iz regiona, pre svega iz Srbije, Crne Gore i Republike Srpske, ali i iz Beolorusije, Rusije i drugih zemalja.

Mislim da bi na taj način „Dani Miloša S. Milojevića“, dobili na značaju i eventualno ga uključiti u udžbeničke materijale, barem nešto od onoga što je on sakupljao, iz tog perioda srpske državnosti.

Hvala na pažnji.

Zahvaljujem.

Pre nego što obrazložim predlog za dopunu dnevnog reda, hteo bih da izrazim po ko zna koji put podršku generalu Deliću za njegov zakon o zaštiti položaja i prava ratnih veterana. Osim te podrške, koju bi trebalo svaki nacionalno orijentisani poslanik da iskaže, ja sam preduzeo još nešto.

Molio sam predsednika Republike Aleksandra Vučića da primi ratne veterane koji su praktično u njegovom dvorištu, odnosno na sredokraći između Narodne skupštine i Predsedništva Republike.

Prošlo je verovatno tri nedelje, do danas se to nije desilo. Ja ponovo molim predsednika Republike da primi ratne veterane barem do Božića, kako ne bi Božić dočekali pod šatorima u parku, jer oni to nisu zaslužili kao branioci naše otadžbine.

Takođe, danas je 954. dan od kada sam predložio deklaraciju protiv uvoza, uzgoja, prerade i prometa genetički modifikovanih organizama. Na svakoj od prethodnih sednica predlagao sam dopunu dnevnog reda, budući da je tekst te deklaracije i tekst slične deklaracije, koji su usvojili Zeleni Srbije, usvojen od preko 7.000 odbornika u skupštinama 136 opština i gradova Republike Srbije ili 80,5% od 169 lokalnih samouprava na teritoriji centralne Srbije i Vojvodine.

Na žalost, ovde je do sada bilo najviše 11 glasova. Ne glasaju ni oni poslanici koji su u vreme usvajanja ovih 136 deklaracija u opštinama i gradovima bili predsednici ili odbornici u tim skupštinama opština, ne glasaju ni predstavnici stranaka koji se deklarativno izjašnjavaju za zaštitu poljoprivrede, ne glasaju ni svi ostali koji kao potrošači treba da vode računa da im se ne dogodi sa decom i naslednicima ovo što je utvrdio prof. dr Seralini i njegov tim istraživača 2012. godine.

Zbog toga treba da se zabrinemo što je, umesto usvajanja ove deklaracije, izvršena izmena i dopuna Zakona o bezbednosti hrane i što su životinje, i pored Zakona o dobrobiti životinja, više zaštićene nego ljudi, jer je genetički modifikovana hrana, po ovim dopunama, definisana kao genetički modifikovana hrana i genetički modifikovana hrana za životinje… (Isključen mikrofon.)

Hvala lepo.

Pre svega, želim da kažem i da izrazim zahvalnost svim zemljama koje su povukle priznanje o tzv. samostalnoj republici Kosovo, takođe i onima koji su pripomagali Srbiji i rukovodstvu Srbije.

Drugo, radeći magistarski rad pre 40 i više godina, proveo sam dane i dane u arhivi u Železniku, na nekih dvadesetak metara ispod površine zemlje. Tada sam saznao nešto što nisam učio na fakultetu, da su neposredno posle oslobođenja na Kosovu i Metohiji donete dve kontradiktorne uredbe. Jedna je bila uredba resornog ministra za agrarnu reformu, da se zabranjuje povratak na Kosovu Srbima i Crnogorcima na njihova imanja koja su dobili kao agrarni interesenti u postupku agrarne reforme Kraljevine Jugoslavije.

Druga uredba je bila, resornog ministra za unutrašnje poslove ili policije, kako god hoćete, koja je pretila hapšenjem i proterivanjem agrarnih interesenata koji dođu da nasele svoja domaćinstva i gazdinstva.

Tako je armija albanskih migranata koja je naselila delove Kosova i Metohije za vreme okupacije ostala na teritoriji Kosova i Metohije. Da li smo danas u sličnoj situaciji? Ne znam da li je u prethodnom sazivu, ali u ovom sazivu Narodna skupština nije donela odluku o poništenju odluke o samoproglašenju nezavisnosti takozvane republike Kosovo? Ako jeste, molim da kažete. Ne znam, možda je to u ranijem periodu, u prošlom sazivu doneto. Da li takvu političku odluku treba danas doneti i zašto se ona ne donosi?

Drugo pitanje jeste vrlo bitno - šta je sa povraćajem 250.000 proteranih Srba sa Kosovo i Metohije? Srbija je danas ekonomski jaka i može da pomogne. Neće se sigurno vratiti 250.000, ali bi se verovatno jedan deo vratio.

Treće pitanje - ako Briselski sporazum ne poštuje druga potpisnica, zašto Narodna skupština ne donese odluku o poništenju Briselskog sporazuma i na taj način ostane samo na snazi Rezolucija 1244?

Takođe, kao stent za tadašnji SSNO radio sam na projektu rezervi mesa u živoj stoci za potrebe JNA. Bez obzira kakvu god strategiju da formulišete, a ja sam petnaestak godina državo nastavu na Vojnoj akademiji, ako nema stanovništva na toj teritoriji praznoj teško će se održati ta teritorija. Jedini način da se održi stanovništvo tamo jeste da ga stimulišemo da bude vezano za stočarsku proizvodnju, jer jedino stočarska proizvodnja, za razliku od ratarske i voćarsko vinogradarske, zahteva danonoćno prisustvo na gazdinstvo. Razmislite o tome.

Takođe, šta je sa povratkom hiljadu graničara i policajaca na teritoriji Kosova i Metohije?

Najzad, još jedno pitanje. Ove godine sam imao priliku da vodim grupu od 36 srpske dece u četiri zemlje da obilaze pravoslavne manastire, između ostalih i jednu studentkinju sa Fakulteta za sociologiju sa teritorije Kosova i Metohije. Ona je dobila pasoš ovde u Beogradu, na kome je pisalo - Koordinaciona uprava Republike Srbije. Taj pasoš, iako je sa grbom Srbije, ona je i pored toga, za razliku od svih nas ostalih i druge dece, morala da traži posebnu šengensku vizu. Jedva smo to uspeli da sredimo i da je uključimo u grupu. Zašto se pasoš Republike Srbije za Srbe i druge nacionalnosti koje žive na teritoriji Kosova i Metohije ne priznaje? Zašto se ne uvede reciprocitet prema državama koje ne priznaju pasoše Republike Srbije?

Hvala.
Da li može neki odgovor da se dobije, gospodine ministre?

Hvala lepo.

Ja nemam nameru da diskutujem o ovom amandmanu, ali želim da iskoristim svoje vreme i da zahvalim što je danas na sednici ministar finansija.

Verovatno će ovaj saziv Narodne skupštine ući u ekonomsku enciklopediju, u odeljku verovali ili ne, jer ne znam da li postoji neki parlament u svetu u kome se pod jednom tačkom dnevnog reda razmatra i o završnim računima za 17 godina. Ne vidim koja je svrha razmatranja, sa tolikom vremenskim zaostatkom, osim da neko pravi analize, piše radove i tako dalje.

Ali, evo ja sam zahvaljujući ovim materijalima koje smo dobili napravio pregled ukupnih poreskih prihoda, po godinama, od 2012. godine do 2018. godine. Zatim, podsticaja za poljoprivredu i ruralni razvoj. Rezultati su sledeći. 2012. godine budžetom je planirano 32 milijarde i 520 miliona 37 hiljada 731 dinar. Utrošeno je 30.403.614 dinara, to znači minus, odnosno umanjenje ispod 5% je četiri milijarde 136 miliona. U 2013. godini minus je pet milijardi 716 miliona. U 2014. godini minus je 819 miliona 612 hiljada. U 2015. godini minus je 13 milijardi 691 milion. U 2016. godini minus je 17 miliona 627 hiljada. U 2018. godini minus je 17 miliona 198 hiljada. I u 2019. minus je 17 milijardi 780 miliona dinara.

Ukupan minus je 76 milijardi 978 miliona 474 hiljade i 660 dinara. Imajući to u vidu, kao i imajući u vidu da je planiranim budžetom za 2019. godinu predviđeno 43 milijarde 711 miliona 697 hiljada dinara, odnosno minus 10 milijardi 928 miliona dinara, kao i planiranim budžetom za 2020. godinu minus 15 milijardi 596 miliona, to ukupno proizilazi da je poljoprivredi umanjena pripadajući deo, ispod 5%, 103 milijarde 503 miliona.

Ja bih molio da ova Skupština zauzme stav kako da se obeštete poljoprivrednici, odnosno poljoprivreda i ruralni razvoj, jer posle penzionera, ovo je najveće umanjenje pripadajućeg dela budžeta. Istovremeno, u Srbiji je danas nezaposleno preko 20.000 agrarnih stručnjaka.

Pozdravljam odluku da se danas zaposli 100 lekara i 100 medicinskih sestara koji su bili najbolji u toku školovanja u prethodnom periodu, ali zar ova zemlja koja treba da bude prepoznatljiva između ostalog i po izvozu poljoprivredno prehrambenih proizvoda koji nisu genetički modifikovani, koji ne spadaju u grupu GMO ne zaslužuje da barem svake godine se zaposli po 100 najboljih agronoma.

Očekujem odgovore od ministra zašto nismo razmatrali izvršeni budžet, odnosno Zakon o utrošenim sredstvima budžeta za 2018. godinu, kada smo razmatrali barem plan za 2020. godinu? Hvala.

Ne vidim osnov o čemu govorite gospodine ministre, u moje vreme, kada ja tada nisam bio ni na jednoj funkciji, a vi ste bili u tom periodu.

Drugo, ja vas molim javnosti radi, navedite mi taksativno po pozicijama iz budžeta za 2020. godinu i napravite mi zbir od 56 milijardi 605 miliona dinara, koliko treba da iznosi minimalnih 5% od ukupnih poreskih prihoda. Ako mi to dokažete, ja ću vam priznati da ste u pravu. Ovako, na priči da to iznosi 5,2 ili 5,31 itd. molim vas, napišite da mogu to da objavim, da komentarišem. Uostalom, zašto izbegavate da mi dostavite zvaničan odgovor koliko je 5% bilo u ukupnom periodu od 2012. do danas po godinama.

(Marijan Rističević: Što ne pre 2012. godine?)

Može i pre, zašto da ne? Nemam ništa protiv. Ja sam danas dobio od Vrhovnog državnog revizora podatke koliko je po godinama planirano, koliko je Zakonom o budžetu predviđeno i koliko izvršenje u hiljadama dinara.

Ja nisam zaista znao da postoji Vrhovni državni revizor, ali tako je potpisano.

Ako mogu da dobijem odgovore, ne zbog mene nego zbog javnosti.

Nisam rekao da sredstva za podsticaj u poljoprivredi i ruralnom razvoju u 2020. godini nisu nominalno najveća. To ste vi posebno ukazali, a ja to nisam osporavao.

Međutim, ja osporavam da sredstva koja su planirana u budžetu za 2020. godinu od 41 milijardu 008 miliona 753 hiljade dinara, da su manja od 56 milijardi 605 miliona koliko iznosi minimalnih 5% od podsticaja ukupnih poreskih prihoda koji iznose po budžetu planiranom za 2020. godinu, hiljadu 132 milijarde i 100 miliona dinara.

Ja vas molim, dajte mi tabelu sa vašim potpisom i sa svim elementima po pojedinim budžetskim pozicijama koje spadaju u sumu koju vi tvrdite da je 5,2%, da proverim kako ste došli do sume od 5,2% od poreskih prihoda po pojedinim budžetskim pozicijama koje po vama spadaju u podsticaje za poljoprivredu i ruralni razvoj.

Da li možemo to da dobijemo? Jel mogu ja da dobijem to?

Hvala, potpredsedniče.

Dobro je da raspravljamo o predlozima zakona kojima se potvrđuju određeni međudržavni sporazumi. Međutim, mi imamo situaciju da u poslednjih, da u periodu od 2012. godine do 2018. godine smo ugasili 67 hiljada porodičnih poljoprivrednih gazdinstava.

Iza tih gazdinstava ostalo je zemljište napušteno i neuređeno. Nekada je država obezbeđivala sredstva za pokrivanje najvećeg dela troškova uređenja zemljišne teritorije putem arondacije ili komasacije. Danas je arondacija mera koja se ne primenjuje, praktično, ali komasacija bi mogla da se primenjuje, jer sedamdesetak hiljada gazdinstava po pet hektara samo u proseku neka bude, to je 350 hiljada hektara zemljišta van funkcije poljoprivredne proizvodnje.

Pitam se, zašto Republika Srbija ne podigne međunarodni kredit sa kojim bi sufinansirala troškove uređenja te zemljišne teritorije, omogućila njihovo uređenje, a zatim i ukrupnjavanje sa susednim gazdinstvima koja bi eventualno bila zainteresovana da preuzmu to zemljište koje je uređeno? Ovako, troškovi uređenja zemljišta i kada bi ga kupili bili bi daleko veći od kupovne cene.

Takođe, postavljam pitanje opravdanosti putnog pravca između Niša i Merdara i izgradnje auto-puta. Da li Republici Srbiji u ovom momentu treba taj auto-put, imajući u vidu da će on biti malo frekventan, s obzirom na putni pravac? Takođe, da li će on biti ekonomski opravdan?

To treba imati u vidu i zbog činjenice da se stalno smanjuje broj stanovnika, kao i njihovih naslednika, nažalost, kao onih koji će vraćati ove međunarodne kredite. Jer, kao što „Danas“ novine, sredstva informisanja, juče objavljuju da vraćamo kredite iz Titovog perioda, tako će neke novine objaviti kroz 40, 50 ili 70 i više godina da druga ili treća generacija naših naslednika vraća kredite za koje se danas zadužujemo. To je jedan razlog.

Drugi razlog je što istovremena izgradnja više putnih pravaca zaista stvara izuzetno velike finansijske obaveze prema državi Srbiji.

Takođe, želim da postavim pitanje – kada će Republika Srbija podići jedan veći kredit za modernizaciju poljoprivredne proizvodnje i za ruralni razvoj? Jer, sa ovako skromnim sredstvima, čak i značajno manjim nego što je 5% ukupnih poreskih prihoda, a u periodu od 2012. do 2020. godine, ako računamo i budžet koji smo usvojili za 2020. godinu, poljoprivreda i sela su zakinuti za oko 100 milijardi dinara, tako da posle penzionera, to je najveća socijalno-ekonomska grupacija koja ima najveće umanjenje budžetskih sredstava. Hvala.