ČEDOMIR JOVANOVIĆ

Liberalno demokratska partija

Rođen je 13. aprila 1971. godine u Beogradu.

Diplomirao je dramaturgiju na katedri za filmski i TV scenario i dramaturgiju Fakulteta dramskih umetnosti Univerziteta umetnosti u Beogradu. Tokom studiranja radio je kao novinar za nekoliko beogradskih redakcija, agencija, radio i TV stanica.

Bio je jedan od ogranizatora studentskih protesta 1996/97. godine. Osnivač je i predsednik Studentskog političkog kluba.

1998. godine pristupio je Demokratskoj stranci, a njen potpredsednik postao je u oktobru 2001. godine. Učestvovao je u izbornim kampanjama u septembru i decembru 2000. godine. Tokom kampanje nalazio se na mestu šefa Izbornog štaba Demokratske stranke i Demokratske opozicije Srbije.

Na republičkim izborima decembra 2000. godine izabran je za poslanika u Skupštini Srbije.

Od januara 2001. do marta 2003. godine bio je na funkciji šefa Poslaničke grupe DOS, odnosno DOS-Reforma Srbije. Najmlađi je političar na toj funkciji u istoriji Srbije. Pregovarao je sa bivšim predsednikom Srbije Slobodanom Miloševićem prilikom njegovog hapšenja u martu 2001. godine.

U Vladi Republike Srbije, formiranoj nakon smrti dr Zorana Đinđića marta 2003. godine, postaje potpredsednik Vlade zadužen za evropske integracije i koordinaciju reformi. Učestvovao je u izradi Akcionog plana i daljoj harmonizaciji odnosa Srbije i Crne Gore.

Od osnivanja LDP-a predsednik je stranke.

Narodni poslanik u sazivu 2012-2014. Predsednik je Poslaničke grupe LDP u Narodnoj skupštini i predsednik Odbora za zaštitu životne sredine. Zamenik je člana Delegacije u parlamentarnoj skupštini Saveta Evrope.

Jedan je od osnivača nevladine organizacije Centar za modernu politiku.

Na vanrednim parlamentarnim izborima 24.aprila 2016.godine, ponovo je izabran za narodnog poslanika.

Oženjen je, ima četvoro dece.

Osnovne informacije

Statistika

  • 52
  • 2
  • 20
  • 2
  • 4 postavljeno / 0 odgovoreno

Pitanja građana

Pitanje udruženja u vezi uzgoja životinja isključivo radi proizvodnje krzna

čeka se odgovor 3 meseca i 8 dana i 16 sati

Poštovani, Pišem Vam u ime udruženja Sloboda za životinje, a povodom pitanja zakonske zabrane uzgoja životinja isključivo radi krzna koje je trenutno aktuelno u našoj zemlji. Zanima me kakav je Vaš stav po pitanju uzgoja životinja isključivo radi krzna u Srbiji i kako biste glasali ukolik...

Pismo za narodne poslanike - Pitanja za Vladu

čeka se odgovor 1 godina i 1 mesec i 15 dana

Poštovani/a, Obraćamo Vam se, kao predstavniku/ci građana, da na sednici za postavljanje poslaničkih pitanja poslednjeg četvrtka u mesecu (26. oktobra 2017. godine), iskoristite vaše poslaničko pravo i postavite ova pitanja predstavnicima Vlade Republike Srbije u ime nas građana.

Inicijativa za izmene i dopune Porodičnog zakona

čeka se odgovor 1 godina i 3 meseca i 17 dana

Poštovani, U ponedeljak, 14. avgusta 2017. pokrenula sam inicijativu "Naše dete - naša odluka", za izmene i dopune Porodičnog zakona. Prema aktuelnom Porodičnom zakonu roditelji nemaju pravo da odrede potencijalne staratelje svoje dece u slučaju porodične tragedije, pa je odluka o deci...

VIDI SVE POSTAVI PITANJE

Četvrta sednica Drugog redovnog zasedanja , 06.12.2018.

Gospodine potpredsedniče, poštovano predstavništvo, dame i gospodo narodni poslanici, pokušaću da postavim jedno pitanje, nadam se da makar ovog puta neću izazvati nikakve podele među nama. Pitanje postavljam predsedniku Republike, predsednici Vlade i ministru za energetiku, gospodinu Antiću.

Radi se o poslovanju NIS, Naftne industrije Srbije koja je kroz državni sporazum Srbije sa Ruskom Federacijom praktično u većinskom paketu ustupljena „Gaspromu“, ali je i dalje više nego jasno da su veoma ozbiljni interesi našeg društva direktno zavisni od funkcionisanja i rada te kompanije. Dok mi svakog dana ovde, u parlamentu obaramo ruke između sebe, dok rešavamo probleme koji su nam nad glavom, dok nam nebo puca pod kojim stojimo, pored nas prolaze, odvijaju se, u toku su procesi od kojih će nas pre ili kasnije biti sramota, ukoliko zajedno na njih sada prvo ne stavimo tačku, a onda pogledamo o čemu se tu zapravo radi.

Ne želim nikome da dosađujem ovom prilikom obrazlažući motive LDP zbog kojih smo bili protiv načina na koji je privatizovan NIS. Ne protiv dolaska „Gasproma“ ili bilo koga drugog, nego isključivo protiv načina na koji je privatizovan NIS.

Evo zašto smo bili protiv toga. U međuvremenu je 540.000 tona porastao uvoz nafte u Srbiju, a direktna posledica uvozna nafte je zapravo nekontrolisano eksploatisanje naših bušotina. Ukoliko se one ekstremno eksploatišu, bušotine se suše, a nafta koja stiže kartonskim slivom više ne može da dođe do osušene bušotine, nego odlazi na neko drugo mesto.

Da li znate koliko je danas veći procenat derivata koji NIS prodaje preko posrednika, tj. trejdera, nego direktno. Zašto je to važno? Zato što smo mi još uvek akcionari u NIS. Time je Srbija oštećena.

Na kraju, ono što je veoma važno i o čemu želim da razgovaram i mislim da ću biti dosadan. Jednako sam se protivio ovome kada sam se protivio protiv privatizacije NIS po načinu na koji je to bilo dogovoreno izmešu Koštunice i Putina. Jedan od najobimnijih investicionih projekata u zemlji, vredan 300 miliona evra u ovom trenutku je samo paravan za brutalnu pljačku sa kojom niko od nas i od onih kojima postavljam pitanje nema nikakve veze. Danas Vučić misli o Jarinju, o Brnjaku, o vojsci, mi ovde stojimo naspram vas, vi vodite svoje ratove sa nama, a pred očima vam se dešava pljačka najobimnijeg investicionog projekta. Trista miliona evra je vredan projekat izgradnje, postrojenja, pogona za preradu nafte u Rafineriji Pančevo.

Zašto je onaj ko je bio nadležan za vođenje tog projekta, kompanija „SBI“ otpuštena? Zašto su oni koji rukovode tim projektom iz Rafinerije Pančevo, sami sebe postavili za one koji su nadzor nad tim projektom i istovremeno ga realizuju? Zbog čega dramatično pada procenat domaćih podizvođača? Vi znate šta to znači. Šta je za našu fabriku u Srbiji kada ne dobije posao izrade konstrukcije u Rafineriji Pančevo, nego taj posao dobije slovenačka kompanija sa ponudom većom za osam miliona evra, bez ikakvog kadrovskog potencijala, taj posao uradi zbog čega dolazi do kašnjenja. Konkretno su dobili posao cevi, izgradnji cevovoda. Mađarska kompanija dobija posao izgradnje konstrukcije, nemačka kompanije dobije posao izgradnje izolacije, direktna je šteta u samo ta tri ugovorena posla, mimo bilo kojih tenderskih procedura i zakona, slušaj Martinoviću, deset miliona evra. Nisi ih ti ukrao, nije ih ukrala ni Vlada, nismo videli šta nam se dešava pred nosom.

Ko radi nadzor u NIS? Za nadzor u NIS je zadužen čovek koji je istovremeno savetnik generalnog direktora i to ne kriju, to vam piše na sajtu NIS. Znate zašto znam da nema nikakve veze sa vama? Nema više odavno veze ni sa onim čiji je navodno kadar bio, a bio je kadar Nove Srbije, Velimira Ilića.

Čovek koji vodi nadzorni odbor treba da kontroliše to, je savetnik direktora koga treba da kontroliše, arterija privrede naše zemlje, pred našim nosom. Molim vas da u sva svakodnevna angažovanja posvetimo adekvatnu pažnju tome što se sada dešava. Makar da na jednom planu ne moramo da se brukamo. Očekujem odgovor.

Četvrta sednica Drugog redovnog zasedanja , 04.12.2018.

Gospodine potpredsedniče, dame i gospodo narodni poslanici, pitanje za predsednika Republike, gospođu Brnabić, potpredsednika Dačića i naravno pitanje za predsednicu parlamenta – da li ovo što sada Srbija živi je deo nekog plana sa kojim mi nismo upoznati ili se zapravo nalazimo zatečeni u situaciji koja je posledica apsolutnog haosa koji karakteriše političke odnose ne samo kod nas u zemlji, ili regionu, nego je to globalna definicija onoga što trenutno živimo?

Pitanje regionalnih odnosa mora dobiti svoj odgovor kroz vrlo jasan politički stav Srbije. Da li su oni posledica naše nesposobnosti da objasnimo šta su interesi Srbije ili su problemi koje imamo sa svim susedima posledica naše nesposobnosti da svoje interese ostvarimo, legitimne i prihvatljive za druge, na legitiman način? Mislim na odnose sa Crnom Gorom, mislim na odnose sa Makedonijom, mislim na odnose sa BiH, mislim na odnose sa Hrvatskom. Pri tom ne govorim i ne tvrdim da u tim odnosima odgovornost za klimu koja je stvorena je isključivo ovde u Beogradu. Interesuje me – šta Beograd preduzima da se te okolnosti promene?

Poslednji primer je ova kosovska kriza. Ulazimo u treću nedelju. Znači, 840 dolara je robna razmena Srbije sa zemljama CEFT-e, 50% toga je razmena sa Kosovom. To nije pitanje samo novca. To je i pitanje atmosfere koja se stvara pod tim merama, a koja je svakog dana sve radikalnija. Da li smo se mi odlučili da prihvatimo kao zvaničnu kosovsku politiku onu politiku na kojoj insistira deo naše političke javnosti, zagovarajući zamrznuti konflikt, odnosno izbegavanje definitivnog rešenja srpsko-albanskih odnosa. Pa koliko je ovo što danas živimo zamrznuto i konstantno i da li će sutra biti jednako onome što smo preživeli juče? Naravno da neće. Videli smo juče šta govori predsednik Republike. Saterani smo u ćošak. Šta preduzimamo mi? Kakva je inicijativa predsednice Vlade? Šta preduzima potpredsednik Vlade, ministar spoljnih poslova? Nije valjda da je sve od onoga što možemo da uradimo ta vulgarna pošalica i aluzija na austrijskog kancelara i citiranje pesme učitelja Mihajla Zastavnikovića – Ko to kaže, ko to laže Srbija je mala?

Da li može neko da kaže šta će se desiti na Kosovu za sedam dana? Da li zna to neko?

Odnosi sa EU, bio je juče u poseti komesar Han, ali koliko znam ta poseta je dogovorena pre tri nedelje. Odlazak na Kosovo je bio planiran pre tri nedelje, pre nego što su uvedene ove takse. Ako očekujemo od nekog drugog da to reši, ko je taj drugi? Ja mislim da ga nema. Da je više nego ikad jasno da ovde u Beogradu nedostaje inicijativa, a pre inicijative jasan plan iza koga možemo da stanemo kao poslanici, kao institucija, kao društvo.

Jedan dan protestuju studenti, drugi dan protestuju lekari, treći dan izlaze sudije iz sudova, gradonačelnici i predsednici opština podnose ostavke, poslanici Srpske liste se zatvaraju u Prištini u kosovskom parlamentu. Svaki dan je nova radikalizacija. Siguran sam da to nije deo nekog plana, baš kao što je i svakome jasno da je ovo što sada živimo da je to mnogo bezazlenije od onoga što ćemo živeti sutra. Mi možemo da imamo partijske razlike i uvek smo ih imali, ali nešto mora biti sveto dok se ovim poslom bavimo. To je pitanje mira. Nedostaje nam jasna politička inicijativa i plan.

Kada ćemo dobiti tu inicijativu i taj plan i da li ćemo se sa time suočiti onda kada postane jasno da više ni na kakav način čak ne možemo ni o sebi da govorimo, ni na sebe da utičemo?

Četvrta sednica Drugog redovnog zasedanja , 30.11.2018.

Gospođo Gojković, poštovano predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, gospodine Mali, ja ću se fokusirati na ono što je u vašem Predlogu budžeta meni veoma važno, o čemu sam govorio već do sada, a na šta mi niste u potpunosti odgovorili. Tu bih pre svega izdvojio odnos Vlade prema privatnom sektoru.

Naravno da nisam napravio previd. Znam za smanjenje poreza za nezaposlenost od 1% i ne mislim da je to besmislen potez, ali hteo bih da vam objasnim iz kog ugla ja posmatram vaš budžet.

Vi ste ovde u parlamentu u istom trenutku i zakonodavac i poslodavac, jel tako? U tome je razlika između vas i nekoga ko sa strane iz ugla privatnog sektora posmatra budžet. Razumem potrebu i radnika i države da kroz borbu za standard podiže minimalnu cenu rada i vrlo često navodite kao argumente, pozivate se na prošlost pa citirate kolika je bila cena rada pre pet ili deset godina. Mislim da vam to nisu dobri argumenti. Zamislite danas, DŽeremi Pol brani politiku FED-a, tako što citira koliki je sada indeks na Dau DŽounsu u odnosu na Grinspen iz 2008. godine. To nije analogija koja može da izdrži nešto.

Hoću da vam kažem gde vidim problem i zašto sam rekao da mislim da ste vi doneli jedan izborni budžet. Nemam ništa protiv izbora, baš naprotiv, imam još jedan argument više za njih nakon jučerašnje rasprave u parlamentu, ali su oni uvek šok za ekonomiju. Vi imate vrlo ambiciozne planove i onda me interesuje šta ste pripremili da se efekti tok šoka minimalizuju.

Podigli ste cenu rada za 9%, jesam li u pravu, 8,6%, da zaokružimo na 9%? Za koliko, sa druge strane, povećavate plate svojim zaposlenima u javnom sektoru? Za isto toliko. Je li tako? Znači, ovde ste kao zakonodavac digli minimalnu cenu rada, ali ovde kao poslodavac dajete sebi 9% više novca iz budžeta i time anulirate efekte povećanja cene rada kao svoj trošak za 1%, to sam prvo rekao.

(Siniša Mali: Dvanaest milijardi se poklapa.)

Iz ugla privatnog sektora, prvo pitanje, odgovorite mi na njega, ko je presudno uticao na rast naše privrede i izneo ekonomiju Srbije u prethodnih nekoliko godina? Ne mislim da javna preduzeća nisu prijavila dobit, ostvarila dobit, uplatila dobit u budžet, ne mislim na to.

Ali, hajde, ako se govori o agraru, da pokuša neko ovde u parlamentu ili vi iz Vlade, recite mi tri dominantne državne kompanije u agraru. Zašto nisam napadao privatizaciju PKB-a, iako imam primedbe na tu tajnovitost? Nije loše kupiti nešto povoljno. Ja nisam video te koji su kupili PKB, nema ih u našem svakodnevnom životu, ne vidim ih kao partnere drugih ljudi koji se bave biznisom u agraru. Ali, recite mi na primeru PKB-a i privatizacije o kojoj ćutite dok predstavnici parlamentarne većine, podrazumeva se i većeg dela opozicije, kritikuju privatizaciju. Evo primer PKB-a.

Privatizovan je „Frikom“, fantastična kompanija, privatizovan je „Imlek“, možemo da vidimo kako radi „Imlek“ i da uporedimo te dve kompanije sa onim sektorima PKB-a koji su ostali u državnom, tj. društvenom vlasništvu. Je li tako? Zato privatizacija nije nešto čime treba plašiti ovu državu. Slažete se da treba uvesti kontrolu i učiniti sve da ona bude zakonita, ali to su sve vaši poslovi, kao ministra finansija.

Kažete mi da nivelišete sa nekim drugim umanjenjima poreza to opterećenje na privatnom sektoru, ali šta se dešava ako imamo u vidu sve ono što je karakteristika sada naše ekonomije? Mi ne znamo, niti vi to možete da znate kako će se završiti samit G20 u Argentini. Ali, kako god da se završi, to će imati ili pozitivne ili negativne posledice po globalnu ekonomiju i samim tim to će se reflektovati kao problem ovde kod nas.

Nismo mi 2008. godine sami od sebe propali. Godina 2007. je fantastična, zašto? Zato što se u Srbiju prelivala ta pozitivna slika svetske ekonomije. Period najdinamičnijeg razvoja naše civilizacije zaustavlja propast Lehman Brothers banke. Tog trenutka je počela naša agonija. Tako smo stigli do minus tri, tako smo stigli do zaduživanja. Ja se sećam vrlo dobro rasprava sa premijerom Cvetkovićem, nisam ga ja podržao, gospodine Jovanoviću, kada smo se zadužili milijardu dolara u Americi, sa kamatnom stopom od 11%, ali je to bio jedini način da preživimo tada. Kao što je jedini način da preživimo 2014. godine bilo smanjenje plata i penzija za 10%. Naravno da je time prekršeno to pravilo po kome su penzije neprikosnovene, ali je tada samo konstatovano nešto što je bilo jasno mnogo godina pre toga. Devedesete su imale svoju ekonomsku cenu. Paradoks je u tome što u najvećoj meri oni koji su odgovorni za haos 90-ih ispostavljaju društvu fakturu 2014. godine, nastojeći da isprave ono što je bila anomalija našeg ekonomskog sistema i privrednog života.

Dakle, šta se dešava sa privatnim sektorom? On će evidentno biti pod većim pritiskom nego što je bio do sada, između ostalog, i kroz povećanje cene rada, više nema kvantitativnog popuštanja, rastu kamate i u svetu, raste kamata na dolar, raste kamata na evro.

Naravno da je fantastičan rezultat onaj koji opisuje direktne strane investicije ovde kod nas u Srbiji, a da pri tom ništa ozbiljno i veliko nismo prodali. Mi nismo prodali ni EPS, ni „Telekom“. Nemam ništa protiv da se proda, ali samo govorim da je taj rezultat, rezultat velikih investicija, on je respektabilan.

Ja sam iz opozicije i za mene je katastrofa kad shvatim da bi, kada se danas glasa u Američko-srpskoj privrednoj komori, vaša vlada je dobila moju opoziciju, jer smo mi u totalu mnogo retrogradniji nego vi, na ekonomskom planu. Ali, upravo u onom što radite, ja hoću da ukažem na slabosti i ne mislim da su one slučajne.

Nema razvojne banke, neefikasan fond za razvoj. Vlada je dozvolila nekadašnjem ministru privrede da razori Fond za razvoj. Mi smo u tom smislu prepušteni tržištu. Nema problema, ali nije tržište formiralo minimalnu cenu rada, nego Vlada, u pregovoru sa sindikatima i poslodavcima. Ja ne znam puno poslodavaca koji se raduju da kažu – ne, državi, nego svako negde gleda da savije šiju pa onda, kako će se posle snaći, bog te pita.

Što se tiče agrara kao razvojnog potencijala Srbije, tačno, on jeste naš razvojni potencijal, ali mi nemamo agroindustrijski kompleks. Postoje pojedini segmenti koji su sačuvani, revitalizovani, koji su dinamični, ali to nije celina. Mi ne možemo da vodimo ozbiljnu agrarnu politiku ako smo taoci demagogije.

Jer smo doneli prošle godine zakon koji omogućava privatizaciju poljoprivrednog zemljišta? Jel to možda neki resurs, gospodine Mali? Nije popularno. Nemamo puno resursa za razvoj ove zemlje. Jel tu neki kapital? Jeste. Šta se radi sa tim? Šta činite da otklonite taj bauk koji prati ideju privatizacije poljoprivrednog zemljišta? To su teme koje nisu samo razdeli u budžetu, na koje ste vi sveli ovu raspravu.

I opet da se vratim na nešto što mislim da je veoma važno i protiv toga sam se borio od prvog trenutka – zabrana zapošljavanja u javnom sektoru. Dajte da vidimo prvo koje sve poslove očekujemo da nam taj javni sektor radi. Dajte da poštujemo pravila i da znamo ko može da radi u javnom sektoru, ko ne može. Odlukom da se zabrani zapošljavanje mi smo uništili konkurentnost. Oni koji su na poslu znaju da su na poslu i da im niko ništa ne može. Neko ko je dobar, može da bira, ili da ode kod privatnika gde će mu plata rasti 50% manje nego u javnom sektoru, gde ne može da dobije posao, ili da ode napolje. Ako dođe kod privatnika, deliće sudbinu privatnog sektora u Srbiji, a to je život od danas do sutra.

Nije za to odgovorna samo vlast, niti je za to odgovorna samo Srbija, to je sudbina privatnog biznisa. Ti možeš da dobiješ sve i da izgubiš sve vrlo lako. Ali, pitam vas – zašto držite tu odluku još uvek na snazi? Pogotovo što mislim da je MMF rekao da više nema razloga za njom. Dajte da raščistimo sa tim, da uvedemo neki sistem efikasnosti, da poštujemo neka pravila.

Još jedno pitanje za vas. Javna preduzeća. Zašto se borim za korporativno upravljanje? Pa, sva javna preduzeća su nam u „vd“ statusu. Zašto su u „vd“ statusu? Kako možemo da govorimo o njihovom strateškom razvoju, ako je sve u „vd“ stanju? Nemam uopšte želju da žongliram sa pojedincima, ali, zakon je vrlo jasan. Bez korporativnog upravljanja javnim preduzećima, ona će ostvarivati dobit, ali, da vas pitam – koliko od te dobiti je zapravo samo kamuflaža i novac koji je transferisan, a kompanije su lišene investicije i razvoja? Nekoliko takvih primera imam.

Uostalom, mogli smo da vidimo šta se prošle godine desilo sa EPS-om. To je veliki sistem, teško ga je transformisati. Ali, znate šta, neko mora da odgovara zbog toga što nam je zemlja od tada bila na minimalnom nivou, na istorijski minimalnom nivou. Nije tačno da je bila samo loša godina.

Gledamo kako se menja svet. U novembru hodamo u šortsevima i majicama kratkih rukava. Pa, kako onda ulazimo u narednu godinu? Nema strategije razvoja našeg agroindustrijskog sektora, nema strategije navodnjavanja, nema strategije komasacije zemljišta. Najuspešniji sektor našeg agrara je privatni, korporativni.

Uspeh srpskog agrara ima svoje ime, koliko god se to nekome dopadalo ili ne, to su Kostić, Mišković, Matijević i da ne nabrajam dalje. Vi to vrlo dobro znate.

Isto tako je i u preostalim sektorima naše ekonomije. Onda to ovde mora da se kaže i da se kaže – privatni sektor je ostao bez posla. Te stotine hiljade koje se pominju kao ljudi bez posla u poslednjih nekoliko godina, to je privatni sektor. Privatni sektor je na svojim leđima izneo ovu reformu i on zaslužuje više pažnje. Hvala.

Četvrta sednica Drugog redovnog zasedanja , 06.12.2018.

Gospodine potpredsedniče, poštovano predstavništvo, dame i gospodo narodni poslanici, pokušaću da postavim jedno pitanje, nadam se da makar ovog puta neću izazvati nikakve podele među nama. Pitanje postavljam predsedniku Republike, predsednici Vlade i ministru za energetiku, gospodinu Antiću.

Radi se o poslovanju NIS, Naftne industrije Srbije koja je kroz državni sporazum Srbije sa Ruskom Federacijom praktično u većinskom paketu ustupljena „Gaspromu“, ali je i dalje više nego jasno da su veoma ozbiljni interesi našeg društva direktno zavisni od funkcionisanja i rada te kompanije. Dok mi svakog dana ovde, u parlamentu obaramo ruke između sebe, dok rešavamo probleme koji su nam nad glavom, dok nam nebo puca pod kojim stojimo, pored nas prolaze, odvijaju se, u toku su procesi od kojih će nas pre ili kasnije biti sramota, ukoliko zajedno na njih sada prvo ne stavimo tačku, a onda pogledamo o čemu se tu zapravo radi.

Ne želim nikome da dosađujem ovom prilikom obrazlažući motive LDP zbog kojih smo bili protiv načina na koji je privatizovan NIS. Ne protiv dolaska „Gasproma“ ili bilo koga drugog, nego isključivo protiv načina na koji je privatizovan NIS.

Evo zašto smo bili protiv toga. U međuvremenu je 540.000 tona porastao uvoz nafte u Srbiju, a direktna posledica uvozna nafte je zapravo nekontrolisano eksploatisanje naših bušotina. Ukoliko se one ekstremno eksploatišu, bušotine se suše, a nafta koja stiže kartonskim slivom više ne može da dođe do osušene bušotine, nego odlazi na neko drugo mesto.

Da li znate koliko je danas veći procenat derivata koji NIS prodaje preko posrednika, tj. trejdera, nego direktno. Zašto je to važno? Zato što smo mi još uvek akcionari u NIS. Time je Srbija oštećena.

Na kraju, ono što je veoma važno i o čemu želim da razgovaram i mislim da ću biti dosadan. Jednako sam se protivio ovome kada sam se protivio protiv privatizacije NIS po načinu na koji je to bilo dogovoreno izmešu Koštunice i Putina. Jedan od najobimnijih investicionih projekata u zemlji, vredan 300 miliona evra u ovom trenutku je samo paravan za brutalnu pljačku sa kojom niko od nas i od onih kojima postavljam pitanje nema nikakve veze. Danas Vučić misli o Jarinju, o Brnjaku, o vojsci, mi ovde stojimo naspram vas, vi vodite svoje ratove sa nama, a pred očima vam se dešava pljačka najobimnijeg investicionog projekta. Trista miliona evra je vredan projekat izgradnje, postrojenja, pogona za preradu nafte u Rafineriji Pančevo.

Zašto je onaj ko je bio nadležan za vođenje tog projekta, kompanija „SBI“ otpuštena? Zašto su oni koji rukovode tim projektom iz Rafinerije Pančevo, sami sebe postavili za one koji su nadzor nad tim projektom i istovremeno ga realizuju? Zbog čega dramatično pada procenat domaćih podizvođača? Vi znate šta to znači. Šta je za našu fabriku u Srbiji kada ne dobije posao izrade konstrukcije u Rafineriji Pančevo, nego taj posao dobije slovenačka kompanija sa ponudom većom za osam miliona evra, bez ikakvog kadrovskog potencijala, taj posao uradi zbog čega dolazi do kašnjenja. Konkretno su dobili posao cevi, izgradnji cevovoda. Mađarska kompanija dobija posao izgradnje konstrukcije, nemačka kompanije dobije posao izgradnje izolacije, direktna je šteta u samo ta tri ugovorena posla, mimo bilo kojih tenderskih procedura i zakona, slušaj Martinoviću, deset miliona evra. Nisi ih ti ukrao, nije ih ukrala ni Vlada, nismo videli šta nam se dešava pred nosom.

Ko radi nadzor u NIS? Za nadzor u NIS je zadužen čovek koji je istovremeno savetnik generalnog direktora i to ne kriju, to vam piše na sajtu NIS. Znate zašto znam da nema nikakve veze sa vama? Nema više odavno veze ni sa onim čiji je navodno kadar bio, a bio je kadar Nove Srbije, Velimira Ilića.

Čovek koji vodi nadzorni odbor treba da kontroliše to, je savetnik direktora koga treba da kontroliše, arterija privrede naše zemlje, pred našim nosom. Molim vas da u sva svakodnevna angažovanja posvetimo adekvatnu pažnju tome što se sada dešava. Makar da na jednom planu ne moramo da se brukamo. Očekujem odgovor.

Četvrta sednica Drugog redovnog zasedanja , 04.12.2018.

Gospodine potpredsedniče, dame i gospodo narodni poslanici, pitanje za predsednika Republike, gospođu Brnabić, potpredsednika Dačića i naravno pitanje za predsednicu parlamenta – da li ovo što sada Srbija živi je deo nekog plana sa kojim mi nismo upoznati ili se zapravo nalazimo zatečeni u situaciji koja je posledica apsolutnog haosa koji karakteriše političke odnose ne samo kod nas u zemlji, ili regionu, nego je to globalna definicija onoga što trenutno živimo?

Pitanje regionalnih odnosa mora dobiti svoj odgovor kroz vrlo jasan politički stav Srbije. Da li su oni posledica naše nesposobnosti da objasnimo šta su interesi Srbije ili su problemi koje imamo sa svim susedima posledica naše nesposobnosti da svoje interese ostvarimo, legitimne i prihvatljive za druge, na legitiman način? Mislim na odnose sa Crnom Gorom, mislim na odnose sa Makedonijom, mislim na odnose sa BiH, mislim na odnose sa Hrvatskom. Pri tom ne govorim i ne tvrdim da u tim odnosima odgovornost za klimu koja je stvorena je isključivo ovde u Beogradu. Interesuje me – šta Beograd preduzima da se te okolnosti promene?

Poslednji primer je ova kosovska kriza. Ulazimo u treću nedelju. Znači, 840 dolara je robna razmena Srbije sa zemljama CEFT-e, 50% toga je razmena sa Kosovom. To nije pitanje samo novca. To je i pitanje atmosfere koja se stvara pod tim merama, a koja je svakog dana sve radikalnija. Da li smo se mi odlučili da prihvatimo kao zvaničnu kosovsku politiku onu politiku na kojoj insistira deo naše političke javnosti, zagovarajući zamrznuti konflikt, odnosno izbegavanje definitivnog rešenja srpsko-albanskih odnosa. Pa koliko je ovo što danas živimo zamrznuto i konstantno i da li će sutra biti jednako onome što smo preživeli juče? Naravno da neće. Videli smo juče šta govori predsednik Republike. Saterani smo u ćošak. Šta preduzimamo mi? Kakva je inicijativa predsednice Vlade? Šta preduzima potpredsednik Vlade, ministar spoljnih poslova? Nije valjda da je sve od onoga što možemo da uradimo ta vulgarna pošalica i aluzija na austrijskog kancelara i citiranje pesme učitelja Mihajla Zastavnikovića – Ko to kaže, ko to laže Srbija je mala?

Da li može neko da kaže šta će se desiti na Kosovu za sedam dana? Da li zna to neko?

Odnosi sa EU, bio je juče u poseti komesar Han, ali koliko znam ta poseta je dogovorena pre tri nedelje. Odlazak na Kosovo je bio planiran pre tri nedelje, pre nego što su uvedene ove takse. Ako očekujemo od nekog drugog da to reši, ko je taj drugi? Ja mislim da ga nema. Da je više nego ikad jasno da ovde u Beogradu nedostaje inicijativa, a pre inicijative jasan plan iza koga možemo da stanemo kao poslanici, kao institucija, kao društvo.

Jedan dan protestuju studenti, drugi dan protestuju lekari, treći dan izlaze sudije iz sudova, gradonačelnici i predsednici opština podnose ostavke, poslanici Srpske liste se zatvaraju u Prištini u kosovskom parlamentu. Svaki dan je nova radikalizacija. Siguran sam da to nije deo nekog plana, baš kao što je i svakome jasno da je ovo što sada živimo da je to mnogo bezazlenije od onoga što ćemo živeti sutra. Mi možemo da imamo partijske razlike i uvek smo ih imali, ali nešto mora biti sveto dok se ovim poslom bavimo. To je pitanje mira. Nedostaje nam jasna politička inicijativa i plan.

Kada ćemo dobiti tu inicijativu i taj plan i da li ćemo se sa time suočiti onda kada postane jasno da više ni na kakav način čak ne možemo ni o sebi da govorimo, ni na sebe da utičemo?

Četvrta sednica Prvog redovnog zasedanja, 23.05.2017.

Dobar dan, gospođo predsednice, poštovano predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici.

Pitanje za predsednika Vlade, ali i za vladajuću koaliciju, odnosno sve ministre koji je predstavljaju u Vladi Republike Srbije. Juče je Aleksandar Vučić održao predavanje na Fakultetu za bezbednost. Tokom tog predavanja rekao je nešto što ne može, bar što se tiče naše stranke, ostati bez političke reakcije. Naime, aktuelni predsednik Vlade i izabrani predsednik Republike je izjavio pred studentima Fakulteta za bezbednost da bi Srbija imala mnogo manje problema nego što ih trenutno ima kada bi promenila svoj odnos prema NATO-u, ali da tako nešto on u ovom trenutku on ne želi da uradi zbog toga što 75% stanovništva u Srbiji nema pozitivno mišljenje o tom vojnom savezu. Ja bih se složio sa tim procentima i uopšte sa tom izjavom, s tim što ne mogu da prihvatim ono što proizilazi iz nje kao zaključak, a to je zapravo argumentacija za ovako loš odnos naše države prema sopstvenoj budućnosti i sopstvenim interesima i želeo bih da o tome ozbiljno razgovaramo.

Godine 2007. na neozbiljan način ovaj parlament je usvojio Deklaraciju o vojnoj neutralnosti. Neozbiljan ne zbog toga što je većina glasala tako kako je glasala i proglasila tu vojnu neutralnost, nego zbog toga što nije vođena nikakva rasprava ovde u Skupštini, a još više zbog toga što se o tome nije razgovaralo u društvu. Danas je Aleksandar Vučić rekao veliku istinu i kada je govorio o činjenici da bi imali mnogo manje problema u razvoju zemlje i u stabilizaciji prilika u društvu i kada je govorio o otporima toj ideji. Ali zamislite kada bi u svakom trenutku parlament ili vlast u Srbiji vodili računa isključivo o reakciji društva. Siguran sam da je bio mnogo veći procenat onih koji bili protiv smanjenja plata i penzija, recimo, onda kada je ta odluka doneta, da je bio mnogo veći procenat onih koji su se protivili izmenama Zakona o radu.

Da se ne vraćamo sada u našu političku prošlost, uglavnom su svi veliki potezi koji su dramatično menjali odnose u društvu bili praćeni otporom zbog toga što društvo nije razumelo o čemu se tu zapravo radi. Sećam se Zakona o privatizaciji iz 2001. godine. Ne mislim da je bolje prošao ni Zakon o privatizaciji iz 1997. godine, da se po pravilu kada se govori o privatizaciji javnih sistema nailazi na velike otpore sindikata i zaposlenih, a godinu, dve ili tri posle toga kada nedostaje novca za dalji tehnološki razvoj, za takmičenje sa konkurencijom, mi počinjemo da žalimo za onim što smo u prošlosti propustili da uradimo.

Da se ne vraćamo na nacionalna pitanja, na ono što je obeležilo početak 90-ih godina. I dan-danas razglabamo o tome da li nam je neko nudio ulazak u Evropsku ekonomsku zajednicu za mirno rešenje jugoslovenske krize. Da se ne vraćamo na Z-4, da ne pominjemo sada ovde Ahtisarijev plan, dok se borimo za njegove delove i primenu u onome što smo prihvatili u Briselu šest godina pošto smo ovde odbacili Ahtisarijev plan.

Dakle, o NATO-u moramo ozbiljno razgovarati. Mene interesuje kada će predsednik Vlade, izabrani predsednik, tu temu staviti pred nas ovde u parlament, kako bi mogli kao odgovorni ljudi da razgovaramo o onome o čemu se do sada u Skupštini nije razgovaralo. Kakva je perspektiva društva koje je tako duboko izolovano i hermetizovano kao što je to naše u ovom trenutku? Svi naši susedi su ili ušli u NATO ili to pokušavaju da urade. Hajde da ne ulazimo previše u analizu krize u Makedoniji i ono što smo tamo pokušali da uradimo, ali ulazak Crne Gore, formiranje nove vladajuće koalicije u Makedoniji i jače prisustvo NATO-a u regionu. Ono što je pred nama, to je rešavanje krize u Bosni i Hercegovini, ne može biti zanemareno, pre svega imajući u vidu činjenicu da dva od tri naroda koji su temelji te države žele u NATO, tu mislim na Bošnjake i na Hrvate, i činjenicu da su to nekada želeli Srbi, makar oni koje je predstavljao Dodik, u međuvremenu je promenio to svoje mišljenje.

Dakle, stav Vučića da bi zemlja imala mnogo manje problema kada bi se opredelila za saradnju sa NATO-om i ulazak u NATO obavezuje svaku vlast, pa i njegovu, da otvori ozbiljnu raspravu ovde u parlamentu, kako bi mi na sebe preuzeli odgovornost za sprovođenje one politike koja možda danas ne nailazi na razumevanje u društvu, ali će sasvim sigurno otvoriti drugačiju i kvalitetniju perspektivu i osigurati budućnost makar našoj deci, koja će biti drugačija od onog što smo svi zajedno preživeli.

Zamislite na šta bi ličio odnos Grčke i Turske da jedni i drugi nisu u NATO-u. Mi živimo na prostoru na kojem je svaka generacija ratna generacija. I moja i generacija mojih roditelja, njihovih roditelja, samo naša deca rođena posle 2000. imaju tu sreću da sebe mogu opisati kao generaciju koja nije ratna. Mi takvu budućnost moramo osigurati.

Članstvo u NATO-u je najčešća garancija u ovom turbulentnom vremenu, za koje se mi možemo opredeliti. O tome treba ozbiljno razgovarati, uz sve probleme koji tako nešto prate. Ja ne znam ni za jednu zemlju u regionu koja je ušla u NATO bez ozbiljnih unutrašnjih nesporazuma. Ne znam ni za jednu koja je ušla tako što su ljudi glasali na referendumu za to. Ali, hajde da kažemo da će makar otvoriti dijalog u društvu i da ćemo omogućiti zemlji da o tome ozbiljno odlučuje.

Imovinska karta

(Beograd, 13.01.2017.)

Funkcija Državni organ, javno preduzeće, ustanova, druga organizacija Izvor prihoda Interval Neto prihod Valuta Vreme obavljanja / od-do
Narodni poslanik Narodna skupština Republike Srbije Republika Mesečno 105000.00 RSD 03.06.2016 -
Poslednji put ažurirano: 01.03.2017, 11:05