ČEDOMIR JOVANOVIĆ

Liberalno demokratska partija

Rođen je 13. aprila 1971. godine u Beogradu.

Diplomirao je dramaturgiju na katedri za filmski i TV scenario i dramaturgiju Fakulteta dramskih umetnosti Univerziteta umetnosti u Beogradu. Tokom studiranja radio je kao novinar za nekoliko beogradskih redakcija, agencija, radio i TV stanica.

Bio je jedan od ogranizatora studentskih protesta 1996/97. godine. Osnivač je i predsednik Studentskog političkog kluba.

1998. godine pristupio je Demokratskoj stranci, a njen potpredsednik postao je u oktobru 2001. godine. Učestvovao je u izbornim kampanjama u septembru i decembru 2000. godine. Tokom kampanje nalazio se na mestu šefa Izbornog štaba Demokratske stranke i Demokratske opozicije Srbije.

Na republičkim izborima decembra 2000. godine izabran je za poslanika u Skupštini Srbije.

Od januara 2001. do marta 2003. godine bio je na funkciji šefa Poslaničke grupe DOS, odnosno DOS-Reforma Srbije. Najmlađi je političar na toj funkciji u istoriji Srbije. Pregovarao je sa bivšim predsednikom Srbije Slobodanom Miloševićem prilikom njegovog hapšenja u martu 2001. godine.

U Vladi Republike Srbije, formiranoj nakon smrti dr Zorana Đinđića marta 2003. godine, postaje potpredsednik Vlade zadužen za evropske integracije i koordinaciju reformi. Učestvovao je u izradi Akcionog plana i daljoj harmonizaciji odnosa Srbije i Crne Gore.

Od osnivanja LDP-a predsednik je stranke.

Narodni poslanik u sazivu 2012-2014. Predsednik je Poslaničke grupe LDP u Narodnoj skupštini i predsednik Odbora za zaštitu životne sredine. Zamenik je člana Delegacije u parlamentarnoj skupštini Saveta Evrope.

Jedan je od osnivača nevladine organizacije Centar za modernu politiku.

Na vanrednim parlamentarnim izborima 24.aprila 2016.godine, ponovo je izabran za narodnog poslanika.

Oženjen je, ima četvoro dece.

Osnovne informacije

Statistika

  • 53
  • 0
  • 18
  • 2
  • 1 postavljeno / 0 odgovoreno

Pitanja građana

Obeštećenje akcionara Agrobanke

čeka se odgovor 11 meseci i 18 dana i 21 sat

PITANJE ZA POSLANIKE LDP: KADA ĆE BITI OBEŠTEĆENI OPLJAČKANI AKCIONARI AGROBANKE? NAJNOVIJE saopštenje akcionara Agrobanke povodom 4 godine od nelegalnog zatvaranja Agrobanke i pljačke njenih akcionara. B92| sreda, 25.05.2016.

VIDI SVE POSTAVI PITANJE

Četvrta sednica Prvog redovnog zasedanja, 23.05.2017.

Dobar dan, gospođo predsednice, poštovano predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici.

Pitanje za predsednika Vlade, ali i za vladajuću koaliciju, odnosno sve ministre koji je predstavljaju u Vladi Republike Srbije. Juče je Aleksandar Vučić održao predavanje na Fakultetu za bezbednost. Tokom tog predavanja rekao je nešto što ne može, bar što se tiče naše stranke, ostati bez političke reakcije. Naime, aktuelni predsednik Vlade i izabrani predsednik Republike je izjavio pred studentima Fakulteta za bezbednost da bi Srbija imala mnogo manje problema nego što ih trenutno ima kada bi promenila svoj odnos prema NATO-u, ali da tako nešto on u ovom trenutku on ne želi da uradi zbog toga što 75% stanovništva u Srbiji nema pozitivno mišljenje o tom vojnom savezu. Ja bih se složio sa tim procentima i uopšte sa tom izjavom, s tim što ne mogu da prihvatim ono što proizilazi iz nje kao zaključak, a to je zapravo argumentacija za ovako loš odnos naše države prema sopstvenoj budućnosti i sopstvenim interesima i želeo bih da o tome ozbiljno razgovaramo.

Godine 2007. na neozbiljan način ovaj parlament je usvojio Deklaraciju o vojnoj neutralnosti. Neozbiljan ne zbog toga što je većina glasala tako kako je glasala i proglasila tu vojnu neutralnost, nego zbog toga što nije vođena nikakva rasprava ovde u Skupštini, a još više zbog toga što se o tome nije razgovaralo u društvu. Danas je Aleksandar Vučić rekao veliku istinu i kada je govorio o činjenici da bi imali mnogo manje problema u razvoju zemlje i u stabilizaciji prilika u društvu i kada je govorio o otporima toj ideji. Ali zamislite kada bi u svakom trenutku parlament ili vlast u Srbiji vodili računa isključivo o reakciji društva. Siguran sam da je bio mnogo veći procenat onih koji bili protiv smanjenja plata i penzija, recimo, onda kada je ta odluka doneta, da je bio mnogo veći procenat onih koji su se protivili izmenama Zakona o radu.

Da se ne vraćamo sada u našu političku prošlost, uglavnom su svi veliki potezi koji su dramatično menjali odnose u društvu bili praćeni otporom zbog toga što društvo nije razumelo o čemu se tu zapravo radi. Sećam se Zakona o privatizaciji iz 2001. godine. Ne mislim da je bolje prošao ni Zakon o privatizaciji iz 1997. godine, da se po pravilu kada se govori o privatizaciji javnih sistema nailazi na velike otpore sindikata i zaposlenih, a godinu, dve ili tri posle toga kada nedostaje novca za dalji tehnološki razvoj, za takmičenje sa konkurencijom, mi počinjemo da žalimo za onim što smo u prošlosti propustili da uradimo.

Da se ne vraćamo na nacionalna pitanja, na ono što je obeležilo početak 90-ih godina. I dan-danas razglabamo o tome da li nam je neko nudio ulazak u Evropsku ekonomsku zajednicu za mirno rešenje jugoslovenske krize. Da se ne vraćamo na Z-4, da ne pominjemo sada ovde Ahtisarijev plan, dok se borimo za njegove delove i primenu u onome što smo prihvatili u Briselu šest godina pošto smo ovde odbacili Ahtisarijev plan.

Dakle, o NATO-u moramo ozbiljno razgovarati. Mene interesuje kada će predsednik Vlade, izabrani predsednik, tu temu staviti pred nas ovde u parlament, kako bi mogli kao odgovorni ljudi da razgovaramo o onome o čemu se do sada u Skupštini nije razgovaralo. Kakva je perspektiva društva koje je tako duboko izolovano i hermetizovano kao što je to naše u ovom trenutku? Svi naši susedi su ili ušli u NATO ili to pokušavaju da urade. Hajde da ne ulazimo previše u analizu krize u Makedoniji i ono što smo tamo pokušali da uradimo, ali ulazak Crne Gore, formiranje nove vladajuće koalicije u Makedoniji i jače prisustvo NATO-a u regionu. Ono što je pred nama, to je rešavanje krize u Bosni i Hercegovini, ne može biti zanemareno, pre svega imajući u vidu činjenicu da dva od tri naroda koji su temelji te države žele u NATO, tu mislim na Bošnjake i na Hrvate, i činjenicu da su to nekada želeli Srbi, makar oni koje je predstavljao Dodik, u međuvremenu je promenio to svoje mišljenje.

Dakle, stav Vučića da bi zemlja imala mnogo manje problema kada bi se opredelila za saradnju sa NATO-om i ulazak u NATO obavezuje svaku vlast, pa i njegovu, da otvori ozbiljnu raspravu ovde u parlamentu, kako bi mi na sebe preuzeli odgovornost za sprovođenje one politike koja možda danas ne nailazi na razumevanje u društvu, ali će sasvim sigurno otvoriti drugačiju i kvalitetniju perspektivu i osigurati budućnost makar našoj deci, koja će biti drugačija od onog što smo svi zajedno preživeli.

Zamislite na šta bi ličio odnos Grčke i Turske da jedni i drugi nisu u NATO-u. Mi živimo na prostoru na kojem je svaka generacija ratna generacija. I moja i generacija mojih roditelja, njihovih roditelja, samo naša deca rođena posle 2000. imaju tu sreću da sebe mogu opisati kao generaciju koja nije ratna. Mi takvu budućnost moramo osigurati.

Članstvo u NATO-u je najčešća garancija u ovom turbulentnom vremenu, za koje se mi možemo opredeliti. O tome treba ozbiljno razgovarati, uz sve probleme koji tako nešto prate. Ja ne znam ni za jednu zemlju u regionu koja je ušla u NATO bez ozbiljnih unutrašnjih nesporazuma. Ne znam ni za jednu koja je ušla tako što su ljudi glasali na referendumu za to. Ali, hajde da kažemo da će makar otvoriti dijalog u društvu i da ćemo omogućiti zemlji da o tome ozbiljno odlučuje.

Četvrta sednica Prvog redovnog zasedanja , 22.05.2017.

Gospodine potpredsedniče, gospođo Brnabić, dame i gospodo narodni poslanici, ovo jeste rasprava u pojedinostima, ali očigledno da je ona opterećena činjenicom da tokom rasprave u načelu, gospođo Brnabić, nismo dobili odgovore na pitanja koja presudno utiču na naše odlučivanje po ovom zakonu koji ste ovde uspeli da nam pošaljete u Skupštinu. Kažem uspeli zbog načina na koji je to urađeno, jer je zaista bilo potrebno uložiti veliki napor, pa poslati ovaj zakon u Skupštinu, a zanemariti činjenicu da on dolazi u okolnostima u kojima su sve aktivnosti „Elektroprivrede Srbije“ žestoko kompromitovane.

Ovde smo razgovarali sa ministrom finansija i sa ministrom energetike. Ministar finansija je oćutao kritiku, ministar energetike je manje ili više zaobišao ono što je suština. Ključno pitanje nije kamatna stopa od 0,8% i opravdanost tog projekta, jer ako ne uzimamo taj kredit, onda je jasno da mi od EPS-a tražimo da se on sam finansira. Ako tražimo od EPS-a da se on sam finansira, onda ne možemo da tražimo, sa druge strane, od EPS-a da posluje mimo tržišta. Ako uspostavimo tržišne cene koje su preduslov slobodnog funkcionisanja EPS, onda tu cenu neće moći društvo da plati.

Dakle, ovo je jedini način rešavanja nekih sistemskih problema i, naravno, treba podržati ovaj zakon ukoliko govorimo o problemima sa kojima se suočavaju građani Obrenovca, u okolini Obrenovca, jer je ovo rešavanje ozbiljnih ekoloških problema. Ne znam ko bi živeo u takvim okolnostima i čiji bi to izbor bio. Ti ljudi su taoci. Činjenica je da se EPS nije razvijao u skladu sa svojim obavezama, dakle, zanemario je jedan segment svog delovanja.

Šta ćemo sada da radimo sa onim što je karakteristika „Elektroprivrede“ u ovom trenutku? Ovde su postavili pitanje – ko je odgovoran za tako katastrofalne rezultate u ovoj godini? Naravno da to nije pitanje meteorologije i činjenice da je Dunav bio zaleđen deset dana. To je pre svega posledica javašluka koji tamo predugo vlada. Da nešto ne valja govori činjenica da je smenjen direktor EPS-a, da nemate rešenje i odgovor na probleme govori činjenica da je EPS još uvek u v.d. stanju. Sve to košta. Koliko? Gotovo 40% promašenog rasta BDP-a od 1,8, a mi smo na jedan u kvartalu. Da li je tako? Znači, zemlja je stegla kaiš, društvo se žrtvuje. Zbog nefunkcionisanja EPS-a mi ne ostvarujemo one rezultate koje smo sami sebi postavili kao ciljeve.

Dakle, pomozite nam, ako treba da glasamo za ovaj zakon, zbog ljudi u Obrenovcu. Dajte nam neku garanciju da ćete biti sposobni da rešite one probleme koji su već sada nepodnošljivi. EPS nema adekvatan menadžment. Postoji zakon koji vrlo precizno definiše način na koji se dolazi do menadžmenta. Taj zakon se ne primenjuje. EPS je u v.d. stanju. Unutrašnja organizacija EPS-a, koja je važila godinama, je napuštena. Nova koja je uspostavljena nije održiva. Divizije konsultanata su prošle i za sobom su ostavili haos, jer između ostalog ovo što sada imamo pred sobom je posledica činjenice da se previše eksperimentisalo sa „Elektroprivredom Srbije“.

Neka proizvodna pravila su obavezivala „Elektroprivredu Srbije“ da u svakom trenutku ima u Kolubari 30 miliona tona otkrivke, otkrivenog uglja, spremnog za eksploataciju. Donja granica je oduvek bila 20. Sada smo ispod dva. To ne može da se reši preko noći. Dakle, recite, kada dođete ovde, EPS-u je potreban kredit zato što je jedini drugi način da se dođe do sredstava dizanje cene struje, pa ćemo tako demagozima svake vrste, populistima zapušiti usta, ali dajte onda, sa druge strane, garanciju da će ljudi koji dobijaju tu vrstu podrške od nas biti sposobni da vode taj EPS onako kako on treba da se vodi. Znači, to je ono što je ključni problem ove rasprave.

Naravno, ima tu amandmana, možemo o njima da razgovaramo, ali su ministri izbegli da odgovore na ključno pitanje u raspravi u načelu – šta ćemo sa ovako organizovanom „Elektroprivredom Srbije“? Januar je izgovor i vi to vrlo dobro znate, s tim što kada to kaže Vučić, onda je to opravdana kritika, a kada govorimo mi, onda je to opoziciono spletkarenje. Nije tačno. Svi smo manje ili više bili vlast u ovoj zemlji i svako je činio ono što je mogao kako bi „Elektroprivreda“ funkcionisala, to mora da funkcioniše. Neprihvatljivo je da u 2017. godini imamo javašluk koji nije bio karakterističan za period od 2000. godine pa do 2012. godine kada je došlo do tih promena. Nešto drugo nije funkcionisalo, ali je Kolubara funkcionisala, TENT je funkcionisao.

Danas mi nemamo takvo stanje, i to mora biti otklonjeno, rešeno. Ako to nije tema za vas, ne znam koliko ste u tako nešto upućeni, naravno da je to mnogo više odgovornost ministra energetike, ali dajte neku garanciju, recite šta će se desiti sa „Elektroprivredom Srbije“, pa onda možemo da razgovaramo normalno o zakonu, onako kako treba da se razgovara kada govorimo o EPS-u, ali ovako da ostavimo po strani ono što je toliko očigledno, a to je da je torpedovan rast BDP, da je za to isključiva odgovornost u pogrešnom upravljanju EPS-om u prethodnih pet godina, u činjenici da nisu izvršeni pripremni radovi, da nisu sanirana klizišta na vreme, da nisu iseljena naselja, da nisu promenjeni rečni tokovi, sve je to rezultiralo činjenicom da danas imamo dva miliona otkrivenog uglja u koji ne mogu da uđu ti sistemi koji su projektovani za mnogo veće površine od onih sa kojima danas moraju da manipulišu.

To su sve veliki problemi. U redu, ako treba da podržimo, onda recimo šta podržavamo. Podržavamo jedan dobar kredit sa dobrom kamatnom stopom. Nemačka razvojna banka je kredibilna institucija, ali sa ove druge strane mora postojati kredibilitet. NJega sada nema. Okrećemo glavu u stranu pred činjenicom da je EPS u v.d. stanju. Nema argumentacije zašto je to tako. To je arterija razvoja ove zemlje. Da postoje problemi, o njima se čak i ne govori onako kako treba da se govori. Nije ovo 2014. godina i poplava, nešto drugo se desilo. Nije projektovano, nije planirano onako kako treba da se projektuje i planira, drugim poslovima se EPS bavio.

Lanac upravljanja je napušten koji je bio tradicionalan, uspostavljen je neki novi, koji je u međuvremenu ostavljen negde u fioci sa konsultantima koji su napustili „Elektroprivredu Srbije“. Odgovornost za to mora da postoji, pa se onda kaže mi smo pokušali, nismo uspeli, potrebna nam je sada podrška za nešto što moramo da uradimo. Garancija da će ovog puta biti drugačije je ovo što preduzimamo kao mere. Bez toga, žao mi je, ali ne možemo da pružimo podršku zakonu. Ne zato što smatram da treba ostaviti Obrenovac i ljude tamo da se guše u pepelu, jer nikome ne bih želeo da živi u takvim životnim okolnostima, ali nema garancije da će ovo što mi sada treba da podržimo biti realizovano u tako postavljenom i organizovanom EPS-u.

Četvrta sednica Prvog redovnog zasedanja , 22.05.2017.

Gospodine Martinoviću, što se mene lično tiče, nema potreba za ovolikom pričom. Znate kako se to rešava? Ovde se pojavi ministar energetike i kaže – tačno, imamo te probleme i oni će biti rešeni u tim rokovima, na ovakav način.

Ako se neko popeo ministrima energetike, od Naumova, preko Popovića, Škundrića, vaše potpredsednice Vlade, Zorane Mihajlović, pa do Saše Antića, to smo mi, na glavu. Na glavu smo im se popeli mnogo više zbog NIS-a, manje zbog EPS. Tačno je da je uvek partijski ključ bio presudan za EPS, osim, i tu ste pogrešili, u periodu od 2001 do 2004 godine. Ja sam uvek spreman da stanem iza rada Slobodana Gerića u „Kolubari“, gospodina Buhe u TENT-u, Gerića – direktora EPS. Niko od njih nije bio iz moje stranke kada su imenovani na te funkcije, imenovani su na transparentan način i OK su radili svoj posao.

Mi imamo poseban senzibilitet interesovanja za EPS i energetiku, zato što smo oduvek govorili da zbog slabosti na tom planu, naša zemlja otvara prevelik prostor za politički uticaj Rusije u Srbiji. Sada su prepune novine naslova o zloupotrebi termalnih izvora, zloupotrebi bušotina koje se nalaze u Srbiji, kriminalu koji je obeležio mandat doskorašnjeg direktora Naftne industrije Srbije. Na sve to smo ukazivali 2008 godine kada smo uz Ligu bili jedini koji su ovde kritikovali sporazum koji je napravljen. Svi drugi su ga podržali.

Ne mislim sada nikome da držim lekcije devet godina nakon toga, ali da kažemo ovako – tražimo podršku za ovaj kredit. To je potreba ljudi koji žive u Obrenovcu. Nema drugog načina da se finansira taj projekat ili da bude ovako kao što je bilo do sada, pa da osudimo na kancer sve one koji tamo žive ili da rešavamo…

Četvrta sednica Prvog redovnog zasedanja, 23.05.2017.

Dobar dan, gospođo predsednice, poštovano predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici.

Pitanje za predsednika Vlade, ali i za vladajuću koaliciju, odnosno sve ministre koji je predstavljaju u Vladi Republike Srbije. Juče je Aleksandar Vučić održao predavanje na Fakultetu za bezbednost. Tokom tog predavanja rekao je nešto što ne može, bar što se tiče naše stranke, ostati bez političke reakcije. Naime, aktuelni predsednik Vlade i izabrani predsednik Republike je izjavio pred studentima Fakulteta za bezbednost da bi Srbija imala mnogo manje problema nego što ih trenutno ima kada bi promenila svoj odnos prema NATO-u, ali da tako nešto on u ovom trenutku on ne želi da uradi zbog toga što 75% stanovništva u Srbiji nema pozitivno mišljenje o tom vojnom savezu. Ja bih se složio sa tim procentima i uopšte sa tom izjavom, s tim što ne mogu da prihvatim ono što proizilazi iz nje kao zaključak, a to je zapravo argumentacija za ovako loš odnos naše države prema sopstvenoj budućnosti i sopstvenim interesima i želeo bih da o tome ozbiljno razgovaramo.

Godine 2007. na neozbiljan način ovaj parlament je usvojio Deklaraciju o vojnoj neutralnosti. Neozbiljan ne zbog toga što je većina glasala tako kako je glasala i proglasila tu vojnu neutralnost, nego zbog toga što nije vođena nikakva rasprava ovde u Skupštini, a još više zbog toga što se o tome nije razgovaralo u društvu. Danas je Aleksandar Vučić rekao veliku istinu i kada je govorio o činjenici da bi imali mnogo manje problema u razvoju zemlje i u stabilizaciji prilika u društvu i kada je govorio o otporima toj ideji. Ali zamislite kada bi u svakom trenutku parlament ili vlast u Srbiji vodili računa isključivo o reakciji društva. Siguran sam da je bio mnogo veći procenat onih koji bili protiv smanjenja plata i penzija, recimo, onda kada je ta odluka doneta, da je bio mnogo veći procenat onih koji su se protivili izmenama Zakona o radu.

Da se ne vraćamo sada u našu političku prošlost, uglavnom su svi veliki potezi koji su dramatično menjali odnose u društvu bili praćeni otporom zbog toga što društvo nije razumelo o čemu se tu zapravo radi. Sećam se Zakona o privatizaciji iz 2001. godine. Ne mislim da je bolje prošao ni Zakon o privatizaciji iz 1997. godine, da se po pravilu kada se govori o privatizaciji javnih sistema nailazi na velike otpore sindikata i zaposlenih, a godinu, dve ili tri posle toga kada nedostaje novca za dalji tehnološki razvoj, za takmičenje sa konkurencijom, mi počinjemo da žalimo za onim što smo u prošlosti propustili da uradimo.

Da se ne vraćamo na nacionalna pitanja, na ono što je obeležilo početak 90-ih godina. I dan-danas razglabamo o tome da li nam je neko nudio ulazak u Evropsku ekonomsku zajednicu za mirno rešenje jugoslovenske krize. Da se ne vraćamo na Z-4, da ne pominjemo sada ovde Ahtisarijev plan, dok se borimo za njegove delove i primenu u onome što smo prihvatili u Briselu šest godina pošto smo ovde odbacili Ahtisarijev plan.

Dakle, o NATO-u moramo ozbiljno razgovarati. Mene interesuje kada će predsednik Vlade, izabrani predsednik, tu temu staviti pred nas ovde u parlament, kako bi mogli kao odgovorni ljudi da razgovaramo o onome o čemu se do sada u Skupštini nije razgovaralo. Kakva je perspektiva društva koje je tako duboko izolovano i hermetizovano kao što je to naše u ovom trenutku? Svi naši susedi su ili ušli u NATO ili to pokušavaju da urade. Hajde da ne ulazimo previše u analizu krize u Makedoniji i ono što smo tamo pokušali da uradimo, ali ulazak Crne Gore, formiranje nove vladajuće koalicije u Makedoniji i jače prisustvo NATO-a u regionu. Ono što je pred nama, to je rešavanje krize u Bosni i Hercegovini, ne može biti zanemareno, pre svega imajući u vidu činjenicu da dva od tri naroda koji su temelji te države žele u NATO, tu mislim na Bošnjake i na Hrvate, i činjenicu da su to nekada želeli Srbi, makar oni koje je predstavljao Dodik, u međuvremenu je promenio to svoje mišljenje.

Dakle, stav Vučića da bi zemlja imala mnogo manje problema kada bi se opredelila za saradnju sa NATO-om i ulazak u NATO obavezuje svaku vlast, pa i njegovu, da otvori ozbiljnu raspravu ovde u parlamentu, kako bi mi na sebe preuzeli odgovornost za sprovođenje one politike koja možda danas ne nailazi na razumevanje u društvu, ali će sasvim sigurno otvoriti drugačiju i kvalitetniju perspektivu i osigurati budućnost makar našoj deci, koja će biti drugačija od onog što smo svi zajedno preživeli.

Zamislite na šta bi ličio odnos Grčke i Turske da jedni i drugi nisu u NATO-u. Mi živimo na prostoru na kojem je svaka generacija ratna generacija. I moja i generacija mojih roditelja, njihovih roditelja, samo naša deca rođena posle 2000. imaju tu sreću da sebe mogu opisati kao generaciju koja nije ratna. Mi takvu budućnost moramo osigurati.

Članstvo u NATO-u je najčešća garancija u ovom turbulentnom vremenu, za koje se mi možemo opredeliti. O tome treba ozbiljno razgovarati, uz sve probleme koji tako nešto prate. Ja ne znam ni za jednu zemlju u regionu koja je ušla u NATO bez ozbiljnih unutrašnjih nesporazuma. Ne znam ni za jednu koja je ušla tako što su ljudi glasali na referendumu za to. Ali, hajde da kažemo da će makar otvoriti dijalog u društvu i da ćemo omogućiti zemlji da o tome ozbiljno odlučuje.

Imovinska karta

(Beograd, 13.01.2017.)

Funkcija Državni organ, javno preduzeće, ustanova, druga organizacija Izvor prihoda Interval Neto prihod Valuta Vreme obavljanja / od-do
Narodni poslanik Narodna skupština Republike Srbije Republika Mesečno 105000.00 RSD 03.06.2016 -
Poslednji put ažurirano: 01.03.2017, 11:05