ŽARKO KORAĆ

Socijaldemokratska unija

Rođen je 9. marta 1947. godine u Beogradu, gde je završio osnovnu školu, gimnaziju i psihologiju na Filozofskom fakultetu.

Diplomirao je 1970, a magistrirao 1976. godine na temu “Empirijske i teorijske osnove ekološke psihologije”. Doktorirao je 1983. godine na temu “Razvoj teorija i modela u psihologiji opažanja”.

Radio je kao asistent na matičnom fakultetu, a u isto vreme bio je i član redakcije časopisa „Psihologija“. Osamdesetih godina izrađivao je televizijske emisije za decu Televizije Beograd „(Po)Nedeljnik“, „Putokaz“ i kao i tadašnju jako aktuelnu seriju „Metla bez drške“. Paralelno se bavio i problemima društva, kao aktivan član beogradskog Gradskog odbora Saveza reformskih snaga za Srbiju.

Bio je potpredsednik Građanskog saveza Srbije, ali ga je 1996. godine napustio nakon što je odstupio od kandidature za predsednika stranke.

S grupom istomišljenika 1996. godine osniva Socijaldemokratsku uniju, čiji je bio dugogodišnji predsednik.

Funkciju poslanika Skupštini Srbije obavljao je u periodu od 1993. do 1997. godine. U vreme Vlade Zorana Đinđića, u peiodu od 2001. do 2004. godine obavljao je funkciju potpredsednika Vlade Srbije i bio je zadužen za zdravstvo, kulturu i socijalnu politiku. Posle ubistva premijera bio je predsednik Vlade na dva dana, od 17. do 18. marta 2003. godine. Nalazi se na listi Liberalno-demokratske partije i na funkciji poslanika u Skupštini Srbije od 2003. godine. Narodni poslanik u sazivu 2012-2014.

Oženjen je, ima dvoje dece, sina i ćerku. Živi u Beogradu.

Osnovne informacije

Statistika

  • 11
  • 1
  • 21
  • 2
  • 7 postavljeno / 0 odgovoreno

Pitanja građana

Pitanje udruženja u vezi uzgoja životinja isključivo radi proizvodnje krzna

čeka se odgovor 3 meseca i 14 dana i 6 sati

Poštovani, Pišem Vam u ime udruženja Sloboda za životinje, a povodom pitanja zakonske zabrane uzgoja životinja isključivo radi krzna koje je trenutno aktuelno u našoj zemlji. Zanima me kakav je Vaš stav po pitanju uzgoja životinja isključivo radi krzna u Srbiji i kako biste glasali ukolik...

Pismo za narodne poslanike - Pitanja za Vladu

čeka se odgovor 1 godina i 1 mesec i 21 dan

Poštovani/a, Obraćamo Vam se, kao predstavniku/ci građana, da na sednici za postavljanje poslaničkih pitanja poslednjeg četvrtka u mesecu (26. oktobra 2017. godine), iskoristite vaše poslaničko pravo i postavite ova pitanja predstavnicima Vlade Republike Srbije u ime nas građana.

Inicijativa za izmene i dopune porodičnog zakona

čeka se odgovor 1 godina i 3 meseca i 23 dana

Poštovani, U ponedeljak, 14. avgusta 2017. pokrenula sam inicijativu "Naše dete - naša odluka", za izmene i dopune Porodičnog zakona. Prema aktuelnom Porodičnom zakonu roditelji nemaju pravo da odrede potencijalne staratelje svoje dece u slučaju porodične tragedije, pa je odluka o deci...

VIDI SVE POSTAVI PITANJE

Deseto vanredno zasedanje , 21.09.2018.

Poštovani predsedavajući, poštovani gosti, poštovani narodni poslanici, da ne bih ponavljao, ali to se stalno radi, ne vidim nikakvu logiku da se spoji dnevni red na ovakav način i zaista je vrlo teško voditi misaonu diskusiju oko ovoliko različitih tačaka od kojih neke nisu beznačajne, čak neke od njih su vrlo važne.

Pokušaću da budem sasvim kratak. Ministar Đorđević je govorio o čitavom nizu sporazuma međunarodnih i razumem da je on ovlašćen od strane Vlade, Vlada može da ovlasti bilo kog svog člana da zastupa njene interese ovde i da govori o bilo čemu, to nije sporno. Ali ipak mislim kada se govori o tim sporazumima, potrebno je bilo da bude ministar spoljnih poslova, to pripada njemu, njegovom resoru. Koliko znam, on je na službenom putu, nije u zemlji, to mogu da shvatim. Reći ću vam zbog čega.

Uzgred da kažem, vi ste govorili skoro dva sata, nisam protiv toga da vi vrlo iscrpno govorite o svakom od tih sporazuma, to je čak dobro, ali bilo bi bolje da ste taj tekst koji ste pročitali dali svima nama poslanicima, bio bi bolji razgovor jer bi svako mogao jasnije da pročita ono što piše i onda bi imali, ako mogu tako da kažem, nadam se bar neki kvalitetniji razgovor.

Vraćam se na ono što sam rekao zašto bi bio potreban ministar spoljnih poslova. Mislim da naša javnost ne zna, a verovatno ni većina ljudi ovde, nisam siguran vi, ne znam stvarno, možda jeste, mi smo kada smo dobili sporazum o ukidanju šengena potpisali jedan sporazum, dogovor u kome piše da ćemo se konsultovati sa šengenskim zemljama oko svakog ukidanja viza koje vrši Republika Srbija. Ovde pominje Kirkiz itd. Niko nije protiv toga da što više zemalja ukine vize, da ljudi lakše putuju, turistički, privredno, porodično, kako god. Znači, nije to sporno. Nije sporan ni suverenitet zemlje. Ali mi smo to potpisali. To pitanje se Evropi vrlo snažno otvorilo kada smo ukinuli vize Iranu. Ne verujem da će EU, iskreno ne verujem, ići daleko da nam suspenduje taj sporazum, ali ima zemalja koje su upozorile Srbiju da ona direktno krši sporazum koji je prihvatila, da se konsultuje sa šengenskim zemljama onda kada ona ukida vize nekim trećim zemljama. Znači, bar da se konsultuje, da čuje njihovo mišljenje. Niko ne spori suverenitet države Srbije, ali je ona prihvatila tu obavezu.

Mislim da je taj primer o kome je ministar Dačić vrlo lapidarno govorio, nije se mnogo na njega osvrnuo, izazvao dosta nervoze jer, kao što znate, ta migrantska kriza je otvorila pitanje iz kojih zemalja ljudi i kako dolaze u Evropu. Kao što znate, naš region je Evropa. Otvorilo se pitanje, ministar LJajić je dao dosta razuman odgovor, rekao da je relativno mali broj Iranaca koji je ostao, koji je tražio ovaj azil, vrlo mali broj, on je izneo jednu dosta nisku cifru, pretpostavka je da nije veliki broj njih pokušao ilegalno da produži za Evropu. Nezavisno od toga, reakcija Evrope, koja je očigledno preosetljiva na imigrantsku krizu, naročito neke zemlje, bila je snažna. Zato je meni bio potreban ministar. Kada se ovi sporazumi ovde iznose koje je Srbija potpisala, još jednom, ja nisam protiv, onda bi trebalo odgovoriti da li je to usklađeno sa nekom našom, ovde je bila jedna azijska zemlja, da li je to usklađeno. Ako je usklađeno, onda je to u redu.

Pitanje za ministra Šarčevića. Ministre, ja se sa vama ne slažem. Naveli ste primer da ne treba kažnjavati nekoga ko je, u ovom slučaju, hajde da uzmemo taj konkretan primer, nebitna je ličnost, upisao postdiplomske i nije diplomirao. Znate šta, bili ste student vi, bio sam i ja, svako živ ko je upisao studije zna da mora da diplomira. U stara vremena prvi čovek koji je rešio da kažnjava, zamrzao je cene, evo, zamislite čuda, bio je imperator Dioklecijan, to je istorijska činjenica. NJemu je prvo palo na pamet da zamrzne cene, ali onda je doneo jedan zakon koji je bio vrlo zanimljiv. On nije kažnjavao samo prodavce koji prodaju po većim cenama, nego je kažnjavao i kupce koji kupuju po tim cenama.

Vi nama kažete – kriva je institucija. Ja sam saglasan sa vama, njena odgovornost je primarna. Ali, meni je kriv i onaj ko je to uradio. Vi ne možete da kažete – on nema nikakve … On je uradio jednu nepoštenu stvar. Ako postoji lopovluk u privredi, ako postoji lopovluk, postoji, izvinite, i u obrazovanju, pa i u visokom obrazovanju. On je morao znati, ta osoba koja ide na veće zvanje, upisuje postdiplomske, master, magistarske studije, doktorat, da ne ispunjava uslove i on to radi svesno. Ne znam zašto bi mi abolirali to. Naravno, razumem vašu logiku. Kažete – on je validan doktorat, master rad uradio, magistarski rad, šta ćemo sada da radimo. Ali, on je išao jednim nepoštenim putem.

Ako hoćete moj odgovor, na većini institucija starih, uglednih, mi imamo univerzitete neke u Evropi, Bolonja, Prag i drugi koji su stari stotinama godina bukvalno, njemu bi bilo poništeno to zvanje zato što se koristio nepoštenjem. To je jedan način, ne kažem da vi to namerno radite, ja radim vaš motiv, nije on zao, ali nama se stalno erodiraju moralni principi u visokom obrazovanju. Ovde je naveden primer nemačkog predsednika. Evo, navešću primer mađarskog predsednika, i to onoga koga je Orban izabrao, kod njih predsednika bira parlament. Inače je doktorirao sport, neka grana sporta, dokazano je da je on trećinu toga prepisao, zapamtio sam, bilo mi je zanimljivo, od nekog rumunskog takođe stručnjaka, doktora nauka, profesora na njihovom fakultetu za fizičku kulturu i on je odmah dao ostavku.

Drugim rečima, u svetu kada se pokrene pitanje relevantnosti diploma, ljudi daju ostavke na određene funkcije. To nije vezano sada za ovo o čemu sam malopre govorio. Kod nas se ljudi prave i to je ta erozija nečega što bih teško drugačije nazvao nego moralnim načelima ovoga društva. Znači, vi kažete – on je u međuvremenu doktorirao, doktorat je validan, master. Verujem, komisija je procenila, ali on je inicijalno nepošteno radio. Bio sam na uglednim univerzitetima, kada student prepisuje, njega izbace sa fakulteta, verujte mi, izbace ga sa fakulteta. Na velikim univerzitetima profesor da pitanje, izađe iz sale, ja sam to mojim studentima govorio, oni su me uvek gledali. Vi znate kao kod nas, sedite kao policijski službenik i nadgledate. To se ne radi. Veruje se u čestitost, da su ti ljudi budući, jer to i jesu najobrazovaniji ljudi u jednom društvu i oni će imati najvažnije funkcije u privredi i svemu.

Zato mislim da je ovde možda trebalo neku drugu odluku doneti. Sada ćete vi mene pitati – koju i koja je zakonska osnova? Ne znam i ne umem da vam odgovorim, ali očajan sam od erozije moralnih načela za koje niste vi lično odgovorni, ali moraćemo u jednom trenutku da počnemo to da sankcionišemo.

Da kažem nešto o tom čuvenom zakonu. Dobro je, naravno, da se ukida to privremeno ograničenje, privreda jača, očigledno, odnosno budžet se puni. Međutim, hajde da kažemo, ja nisam pravnik, ovde se način govora, čuli smo i od poslanika, jedna teška demagogija, ljudima se izdvaja od plate za penzioni fond, to nije milostinja, gospodo, penzije su ljudi zaslužili. Došli smo do dva apsurda. Prvi je da se kaže da su velike penzije, koje uzgred nisu velike, čak ni po nekim našim kriterijumima, ali velike su odnosu na opšti standard stanovnika i najniže penzije, da treba njima uzimati i dati, oni su više izdvajali. Onda zaista donesite odluku da se svima izdvaja jednako, ako ćete ići ka tome da se penzije sabijaju.

Da ne bude neke zabune šta sam ja rekao ovde. Ja jesam za to da se minimalna penzija održava i da se povećava i ona je najčešća. Vrlo mali broj ljudi u Srbiji ima visoke penzije, ali ne možete ovde predlagati kineski sistem, da oni koji su više izdvajali imaju pravo, oni su izdvajali, ja sam uzgred star, pa sam izdvajao i za stambenu izgradnju i ovakve stvari, naravno, nikada u životu stan nisam dobio. Bilo pa prošlo. Ali, izdvajano je više. Onda vi kažete – ne, pa vi ne možete. Pa, nije to milostinja.

Sada ministar Siniša Mali iznosi podatke tačne, ali znate, gospodine ministre, mi sad moramo da se vratimo u 1993. godinu kada je bila jedna od najvećih inflacija u istoriji Evrope, vi ste mlađi čovek, pa ne znam da li se uopšte toga sećate, ja se naravno odlično sećam, kada su penzioneri imali jedan euro, odnosno izvinite nemačka marka je tada bila, kad su ljudi gladovali, kada je dolazio kamion na Terazije sa svežim hlebom i bacali su hlebove, pa su ih penzioneri tukli i uzimali taj hleb. znači, ako ćemo se vraćati u prošlost, a od devedesete je ovde navodno demokratija i višepartijski sistem od 1990. godine, nemojte se stalno fiksirati na 2000. godinu, mogu ja vama da vratim i u devedesete, pa da vidimo kakve su onda penzije bile i kolika je inflacija bila i šta su ljudi faktički dobijali?

Znači, pozivati se na prošlost ima smisla ako nešto govori o sadašnjosti. Vi kažete, i to naravno svako u ovoj zemlji zna, da su penzije potrošene, ti fondovi. Norveška država je možda jedna od najvećih investitora danas u svetu, jer oni meni kažu, Norvežani, ova nafta neće dugo trajati u severnom moru i Norveška država, mi nismo takav narod, prosto naš natalitet nije takav. Oni ulažu, ulažu, kažu da bi bukvalno, oni to meni kažu, da bi naši potomci jednog dana imali mnogo uloženih para u ove državne obveznice u velike firme, pa da od toga imaju pare da bi mogli penzije plaćati, itd.

Mi to smo sve spiskali i to nije odgovornost vaša, to je odgovornost generacija političara od 1990. godine, pre svega, kroz rat je to spiskano, uništeno, itd. Ali, onda to treba i otvoreno reći – vi ste napravili jedan sistem. Znate, podseća me na onaj stari vic kad dečko dođe u Batajnicu, u samoposlugu pa ima samo malo para, pa kaže – dajte mi mešane bombone, a on kaže – evo, ti dve bombone, pa ih mešaj koliko hoćeš. Vi kažete – mi ne možemo da isplatimo ono što nemamo. Slažem se. Ne možemo da rušimo budžet, zato što je neko rekao da penzija mora da bude ovolika. Ali, ovde se ipak sasvim otvoreno kaže, bez obzira što je to verbalno, zakonski, zakukuljeno, zamumuljeno ili nije ali je malo skriveno. Vi kažete, faktički, penzije će vam biti onolike ukoliko bude bolje. E, tu unosite nešto što, vi se sad možete pozvati, pa evo prethodnih godina su penzije varirale, inflacija jela, niko nije uzimao u obzir usklađivanje realno, itd. Ali, vi unosite jedan elemenat koji bih nazvao elementu izvesnih nesigurnosti.

Sa stanovišta ekonomije i budžeta i oni koji vode ovu zemlju, on je logičan, ali stanovišta nekoga ko je u penziji, on unosi izvesnu dozu njemu nesigurnosti. Ranije je on imao iznos penzije, ona je bila usklađivana, vi kažete ostaće takva, pa ne baš sasvim. On će faktički moći doći u situaciju da neće biti tih povećanja. Vi ga stalno vezujete za stanje privrede. Nemam ništa protiv, ali to je jedno priznanje da mi u stvari nemamo više fondove, vi ste sami rekli da je iz budžeta uzimano, ja to odlično znam, to je rađeno i 2001. godine, ista ta priča je bila.

Razumem šta ste vi rekli i to je neka, hajde da kažem, ekonomska nužnost, ali se unosi nešto u taj čitav penzijski sistem što će većinu penzionera jako teško da primi. Ovde je rečeno, ljudi su penzionisani lako invalidski. Mnogi su terani u penziju. Znate šta, ali neki od nas su radili pošteno svojih 40 godina i izdvajano je svih 40 godina i onda vi dođete, kaže mi neko – velika ti penzija! Na osnovu čega on to kaže, ako je moja penzija zaslužena. Znači, penzioneri nisu prosjaci, oni su ljudi koji su radili ceo svoj život. Oni nisu krivi što se neodgovorne vlasti, nemojte da ih vređamo, ima ih mnogo, možda i moja ili i moja, mada moja je najmanje za to odgovorna zato što je ona zatekla sve uništeno, pa tek onda dizala taj sistem, isplaćivala Dafinu, isplaćivala Jezdu, da sve smo to vratili, čak i Jezdinu štednju, a on nije imao ni dozvolu od Narodne banke da rade, Dafina je imala, čak je i Jezdina štednja je vraćena, a da bi bili moralni prema ljudima, jer je režim otpustio tu banku da radi, inače po zakonima smo mogli da nikome ne isplatimo Jezdinu koja je manja mnogo od Dafine. Dakle, mi smo se trudili da se država pokaže odgovorno.

Vi kažete država je odgovorna, završavam. Pa, jeste, ali s druge strane ste uneli ipak…Nisam ja, vi ćete reći iz političkih razloga, ja sam poslednji koji to radi, ali penzioner neće biti sasvim siguran kakva će mu biti zapravo penzija, jer on će sad morati da gleda neprekidno stanje budžeta, stanje kako bi rekao ekonomskog razvoja, a to donosi nešto što u drugim zemljama realno ipak na ovakav način ne postoji.

Vi ste našli jedno rešenje koje verovatno ekonomski je logično, koje je, hajde da kažemo, nekako u skladu sa nekom ekonomskom logikom vaše Vlade, ali moram da kažem ja se osećam, kako bih rekao, ne osećam se naročito prijatno, a posebno kada čujem da neko ima preveliku penziju. A ko to određuje da je prevelika penzija? Na osnovu čega je on to odredio? Koji kriterijum? Znate u Kini su svi nosili iste uniforme, od Mao Cedunga, pa sam onda pitao, znate Kinezi su imali u vojsci uniforme, a nije bilo čina. Pa, sam ja onda pitao jednog Kineza – pa, dobro ja sam bio vojnik, pa kako vi znate? Pa, znamo mi čin. Nisu uopšte imali činove, imali su svojevremeno iste uniforme svi Kinezi, oficiri. To je sistem koji mi ne možemo da branimo i taj sistem jako lepo zvuči i vrlo je demagoška poruka građanima, e, pa dobro, mi ćemo imati svi iste penzije, ali nismo bili u jednakom položaju kada smo radili. Nismo imali istu odgovornost na radnom mestu, nismo imali isto obrazovanje, ali još jednom i završavam, slažem se da minimalne penzije budu takve da ljudi mogu od njih da žive, za to jesam, ali nemojte ono ostalo sad odjednom… Rečeno je prilično demagoški, to je zakon od pre četiri godine, mi ćemo najviše uzeti više penzija. Pa, znate šta, što mi to niste rekli na početku kada sam počeo da radim i onda ću ja uplaćivati, pa reći fakultetu, pa uplaćuj onda malo. Nemoj ništa da uplaćuje jer onda nema veze koja penzija, kad završiš radni vek, sa time koliko si uplaćivao. Znači, nemojmo da se pravimo da ljudi ipak nisu uplaćivali u taj fond koji je danas straćeni, a za koje ljudi zaista nisu odgovorni, nego su odgovorni oni koji su sukcesivne vlade vodile, ne svaka jednako, ali vrlo mnogo njih na prilično neodgovornu politiku u odnosu na penzionere zato što su naravno penzioneri vrlo veliko biračko telo.

Eto toliko od mene. Još jednom ministre Šarčeviću, ipak bi trebalo sankcionisati one koji su vrlo svesno lagali i varali, a ne samo fakultet koji je to uradio. Kao što je Dioklecijan pametno rekao, nije kriv samo onaj koji diže cene nego i onaj koji kupuje po tim cenama. Drugim rečima, ako je kriva institucija prosvete visokog obrazovanja, ali i taj pojedinac je i te kako kriv i možda je trebalo, kako bih rekao, sada je trenutak da se donese neka izmena u zakonu. To bi verovatno bio Krivični zakon, on to može da reguliše. U Krivičnom da lepo piše da ta vrsta prevare koja ima posledice jer on dobija bolje radno mesto, veću platu, postaje šef, a u stvari je slagao, falsifikovao, da se faktički nagradi. Toliko.

Deveto vanredno zasedanje , 17.07.2018.

Mislim da nema nikakvog razloga, naravno svaki poslanik i svaka poslanička grupa odlučuje to za sebe, da se ne podrže ova tri zakona. Oni jesu korisni za građene Srbije.

Moglo bi se reći da su prva dva zakona suštinski zakasnela. Mi nemamo, nažalost, razvijen taj sistem donorstva organa. Postoji jedan otpor u javnosti i ja pretpostavljam da je činjenica, da sa ovakvim zakašnjenjem to donosimo, je zapravo uslovljeno stavom društva da je to nešto što nije, kako bih rekao, ni na koji način od strane struke, ja nju krivim pre svega, znači naših kolega lekara, zdravstvenih ustanova, na neki način prosvećivala ljude, nemam drugu reč nego prosvećivanje ljudi zdravstveno, kako se nekad govorilo, obrazovala da shvate korist od toga. Jer, naravno, bez obzira što je relativno mali broj tih organa i relativno mali broj ljudi koji prihvataju, to je poslednje sredstvo koje spasava često ljudima život ili im vraća vid ili nešto slično. Znači, ispoljava ono što je osnovna humana funkcija medicine, to je da se nekom vrati zdravlje, da mu se popravi zdravlje i da se čoveku omogući da može da funkcioniše u društvu.

Meni je žao što u našem društvu ne postoji taj neki opšti stav i ima naravno zemalja i Evrope i sveta gde je to vrlo razvijeno i vrlo mnogo ljudi ima te kartice i vrlo mnogo ljudi vam kaže, na primer naročito mlađi ljudi, kaže im da su spremni ili su odlučili da u slučaju nesreće ili nečeg drugog zaveštaju svoje organe. Posebno to nekada vidite, čujete kao stav porodice u celini.

Dakle, kada se ova dva zakona donesu, govorim o prva dva zakona koji su praktično jedna celina, bilo bi neophodno, to uvek nedostaje kod nas, donese se zakon, vi znate Skupština u stvari ima dve funkcije, prvu uvek ispunjava, ali drugu vrlo retko. Jedno je donošenje zakona, a drugo je u stvari kontrola sprovođenja zakona. Skupština ima i kontrolnu funkciju koja se često kod ne vrši, tradicionalno u Srbiji, ne mislim u ovoj vlasti nego uopšte.

Znači, bilo bi zanimljivo pratiti koliko je ovaj zakon zapravo promenio stvari, ali to neće moći bez neke organizovane akcije društva, pre svega Ministarstva zdravlja ili nekih sličnih institucija.

Dakle, potrebno je, naveo sam primer kada smo govorili na odboru da je jedan niz godina, za vreme ministra Tomice Milosavljevića, bila jedna akcija protiv pušenja, mi imamo veliki procenat pušača, ona nije dala neke rezultate, ali je ideja bila dobra. Znači, bila je ideja da preko bilborda, akcije, oglasa u novinama pokuša da se smanji broj pušača. Ja imam vrlo neprijatnu ideju da državi, i to svakoj državi, vlasti u ovoj državi nije baš mnogo stalo do toga, iako su zdravstvene posledice pušenja katastrofalne, ali, naravno, budžet se jako mnogo puni iz poreza na duvan. Bilo je trenutaka devedesetih godina, kada se naš budžet, takav kakav je, punio gotovo stopostotno iz poreza na duvan i poreza na goriva, na akcize. Verovali ili ne, bar pola budžeta je punjeno na ta dva način, zato što nije bilo nikakve finansijske discipline u državi.

Neophodno je ipak imati sa ovim jednu akciju, i meni je žao što to nije u paketu, ne znam u kom pravnom smislu bi se to moglo, ali uz donošenje zakona jedna permanentna akcija da se ljudima objašnjava, naročito mlađim ljudima, to nije nikakva sramota, to je nešto jako humano, jedna akcija da je donorstvo izrazito humano i da vi u stvari pomažete nekome da preživi ili da može zdravstveno da funkcioniše ili da može da bude punopravni građanin društva, a ne bude invalid i mlad ode u penziju, da mu se vrati život koji bi bio zaista vredan. Znači, meni to jedino nedostaje. Vi ćete reći – dobro, zakon ne može time da se bavi. Znam, ali onda zakon neće sam po sebi promeniti, ipso fakto, znači imate zakon, zakon je zakon.

Što se tiče trećeg zakona koji uspostavlja taj monitoring, to je potpuno u redu, to je korisno. U obrazloženju zakona dati podaci su meni bili vrlo zanimljivi, pošto nešto više znam o tome. Neki podaci su duboko tačni, neki podaci mi se čini da bi mogli da se rasprave, nije to bitno, odmah da kažem, niti se zalažem za takvu raspravu.

Mislim da je droga jeftinija, mislim da je početak uzimanja nekih droga na mnogo nižem uzrastu. Izneseni su neki podaci koji su mene malo zbunili. Ne znam odakle su, pretpostavljam da su dobijeni iz nekog istraživanja, ali to istraživanje nije bilo potpuno ili nije bilo na dovoljno velikom, ili čak kvalitetno urađenom uzorku. U svakom slučaju, to nije poenta. Poenta je da imamo konstantan porast bolesti zavisnosti i da počinju sve ranije i da smo mi na ruti prolaska droga i da ne možemo da zatvaramo pred tim oči. Onda se postavljaju, o tome sam govorio, dva prioriteta.

Prvi, ako imate sudske procese u kojima se optužuju ljudi za vrlo ozbiljnu, kako bih rekao, ulogu u distribuciji droga, uvoženju droga, pa kako smo videli, prvi put se naši pojavljuju kao kupci u Kolumbiji, direktno. Znači, ostvaruju sami vezu transatlantsku, uzimaju tamo, kupuju, jer je heroin zamenio kokain kao finija, pod znacima navoda, iako moje kolege psihijatri odlično znaju i kolege klinički psiholozi da je apstinenciona kriza kod uživaoca kokaina gora nego kod heroina, ona je mnogo agresivnija, mnogo violentnija, to znaju kolege koje se sa tim neposredno bave.

Ne mogu takvi procesi biti stvar tabloida i gurnuti negde na zapećak društva. Vi dajete onda jedan primer društvu, da hoće da se obračuna sa tim velikim uvoznicima i švercerima. Vi ne možete razvlačiti slučaj Šarić unedogled sa raznim opstrukcijama, koje su nekada stvar pravosuđa, ali ne može društvo da se pravi da je indiferentno zato što postoje ozbiljne političke konotacije tog slučaja. To je jedan drastičan slučaj hijena i kriminalaca. To su hijene, molim vas. Vrlo pažljivo biram reči. To su hijene koje hoće da truju decu da bi ostvarili enormne profite. Apsolutno nikakve simpatije ljudske gram nemam za ljude koji se time bave. Oni hoće da ostvare ekstra profite i njih uopšte ne interesuje zdravlje i dobrobit pre svega dece u ovoj zemlji. Oni su ubice naše dece. Eto, tako, prosto da kažem, jer svako ko je radio sa bolestima zavisnosti zna kako je teško i koliko vremena treba i koliko svega, napora porodice da bi se zavisnik, čovek, ili mlad čovek, radi o bolesti zavisnosti, da bi se to saniralo, da bi on ozdravio. To je jedan proces koji traje i nikada u suštini ne završava, jel mi govorimo o tzv. zalečenju, nikada o izlečenju. Dakle, to je jedna posebna vrsta bolesti.

Dakle, nikakve simpatije nemam ljudske. Smatram da treba drastično kažnjavati, u skladu sa zakonom. Međutim, naše društvo to nema kao prioritet. Naravno, kolege iz Ministarstva zdravlja će reći – pa šta mi sa tim imamo? Tačno, vi nemate u nekom suštinskom smislu, ali društvo ima i država ima, pa i Vlada koja vodi politiku jedne države. Treba neki prioritet Ministarstvo, kada vi rafinirate te zakone, kada pravite taj centar, kada šaljete podatke, kada proveravate koja droga se pojavila, kada naročito vodite računa o novim sintetičkim drogama, sve je to ispravno, ali nemamo neku organizovanu društvenu akciju. Imali smo ono „Stop - droga ne“ itd, ali to su akcije koje moraju biti permanentne i morate nekada u nekom trenutku…

Kada su se pojavile boginje, tek onda je počelo da reaguje Ministarstvo i Srpsko lekarsko društvo, kada je stvar došla do duvara, kada su počeli ugledni ljudi, tzv. ugledni, da govore da je vakcinacija opasna, da će ljudi da se zaraze itd. Dakle, jedna od osnovnih tekovina medicine 20. veka je proglašena opasna za našu decu, tek onda kada je procenat vakcinisane dece počeo drastično da opada, uključujući i Beograd, gde je najveći broj obrazovanih ljudi, suštinski, e onda ste se uhvatili za glavu.

Ne treba čekati. Apsolutno je porast bolesti zavisnosti u Srbiji, nemojte me sad terati, ja sam mogao da uzmem od svojih kolega koji se bave time podatke, postoji nešto što se zove, to je stručni naziv, tamna brojka i o tome možemo uvek voditi raspravu. Znači, imate ono što je registrovano, to je inače uvek više u sistemu zdravstva nego u policiji. U policiji ima manje brojeve, pritom policija uzima u zavisnike i dilere droge koji nisu uvek zavisnici, mogu biti i ne moraju biti, ima ih koji nisu uopšte zavisnici, policija ima te podatke. Zdravstveni sistem ima veće cifre zato što, naravno, lekaru dolazi čovek i traži pomoć, traži tretman i zdravstveni sistem ima veće. Ali, još je veći taj broj nego onaj kojim raspolaže zdravstveni sistem. Mi ne znamo koliki je taj broj. Tamna brojka je od tri do pet puta veća od one koja je registrovana, dakle, najmanje je tri puta veća, nekada je u nekom društvu i pet puta veća. To znači da se svakako radi o velikom broju i sva istraživanja kod nas i u svetu, pre svega u Evropi, pokazuju da prvo konzumiranje droge i početak zavisnosti počinje vrlo rano, vrlo često čak ne samo stariji razredi osnovne škole, nego sad se ide čak i ispod toga.

Znači, mi imamo mnogo razloga kao društvo da imamo jednu kontinuelnu akciju protiv toga. Nije to dociranje, nije to sociorealistički model zdravog društva, to nije tačno. Sva društva znaju da to potkopava temelj.

Moram da vas upozorim, svojevremeno sam, sticajem okolnosti, potpisao te prve zakone o BIA, kada je napravljena. Jedan od zadataka BIA je da se u novim uslovima bori protiv, to više nije politička policija kakva je bila u našoj zemlji 60 godina, jedan od osnovnih njenih zadataka je, pored ostalog, da droga, distribucija droge, uvoz droge i gajenje droge, zato što ona razara društveno biće, ona ozbiljno potkopava, vi imate zemalja koje imaju takav problem koji je praktično nerešiv.

Dakle, još jednom, zamolio bih da uvek kada usvajamo zakone, neko će reći – pa dobro, ovo je sad Skupština, mi usvajamo zakon, važno je da zakon prođe i proći će, ja ću glasati za njega, za sva tri zakona, ali važno je da negde u zakon ugradimo i ono što je neophodno, a to je da dižemo društvenu svest i da ljude na neki način, ako mogu tako da kažem, obrazujemo da je donorstvo korisno, a da su bolesti zavisnosti katastrofalne i po pravilu ne uništavaju samo zavisnika nego i njegovu porodicu, i to temeljno. Znači, nikada nije u pitanju samo zavisnik, obično je tu i njegova neposredna porodica, a da ne govorim o svim ostalim konsekvencama, ako radi, na poslu, u školi itd.

Meni nedostaje, kada imamo te velike teme, šta smo izgradili, autoputevi, mostovi, zgrade, u redu, sve je to neophodno, ali meni nedostaju ovakve stvari koje popravljaju naše društvo u nekom suštinskom takođe smislu. Dakle, ne možemo se baviti vakcinacijom onda kada počnu tzv. ozbiljni ugledni ljudi da lupetaju u neograničenim količinama da je vakcinacija opasna, iako je ona jedna od najvećih dostignuća medicine 20. veka. Ja sam rekao – onda nemojte zvati mleko da je pasterizovano, pošto je to u počast Luja Pastera koji je otac vakcine, onda koristite drugu reč. Da bismo se zahvalili Pasteru, rekli smo – pasterizovano mleko. LJudi i ne znaju da je ta reč od njegovog imena. Znači, da mu se zahvalimo za taj veliki doprinos. Onda, rekoh, nemojte ni tu reč koristiti, pošto je Paster očigledno bio bitanga, koji je napravio nešto da naudi posebno srpskom narodu, to je inače najluđe od svega, da se ovde uvoze vakcine koje posebno targetiraju naše stanovništvo, to je već na nivou zavere i paranoja u čistijem obliku.

Dakle, još jednom, ne vidim razlog, politički uvek može neko da glasa, to je stvarno njegov izbor, ali sami po sebi ovi zakoni jesu korisni za naše društvo, jedina moja primedba je bila za prva dva da su zakasneli, ali znate kako kažu – bolje ikad nego nikad. Znači, dobro je da imamo danas te zakone.

Ono što mene brine i voleo bih, time završavam zaista, to je da u našem društvu više ljudi prihvati stav da je donirati organ jako humano.

Nedavno sam gledao jedan film koji je mogao biti baziran na istinitoj priči, mislim čak i da je bio, kako jednom čoveku dovode jednog mladića i on ne zna ko je, mislim da udaje kćerku, dolazi jedan mladić i onda on kaže – vi ne znate ko je to, on kaže – ne znam. Kaže mu – e, to je mladić kome je presađeno srce vašeg sina i on je došao na svadbu vaše kćerke. Ovaj ga gleda i kaže – ti si sad meni kao sin, imaš srce moga sina.

Znači, spasavate nekada život, spasavate nečije zdravlje i ja ne znam šta čovek može više u životu da uradi nego da nekom drugom pomogne. Znam iz razgovora sa ljudima oko mene, niko neće baš da napadne, ali, ljudi kažu – dobro, dobro. Nekako nemaju svest o tome da je to užasno human gest i da je to mnogo, ako mogu na ovakav način u nekom trenutku da pomognu nekome.

Treća sednica Drugog redovnog zasedanja , 15.11.2017.

Zahvaljujem.

Naravno, ova dva zakona, zapravo tri, ali govoriću o prva dva, o medicinskim sredstvima i o zdravstvenoj dokumentaciji i evidenciji, su na neki način rezultat, ne mogu upotrebiti reči iznuđeni zakoni, ali svakako zakoni koji su reakcija na neko stanje koje imamo.

Što se tiče prvog zakona, on je reakcija na činjenicu da je kod nas započeo jedan haos na tržištu lekova i medicinskih sredstava, da nije na vreme reagovala država. Kad kažem država, tu ne mislim samo na Ministarstvo zdravlja, mislim i na Lekarsku komoru, pre svega na Srpsko lekarsko društvo. Dakle, ovo sa vakcinacijom i sve ovo što se zbiva, vera u čarobne napitke, sve je to posledica stanja u društvu koje je zapušteno. Ne možete to prebaciti jednoj vlasti, to je potpuno pogrešno. Možemo sad i taj razgovor voditi, ali bojim se da će neko jako loše proći u tom razgovoru.

Dakle, hajde da razgovaramo o tome šta da uradimo, da budemo konstruktivni ovaj put, da ne bude čisto politički govor. Mi nemamo neku društvenu akciju. Sećate se, pre desetak godina je bila akcija protiv pušenja, koja je bila opravdana. Znači, društvo može da vodi određenu akciju i trebalo je da se zalaže za vakcinaciju, a ne da dođemo u situaciju da drhtimo jer će nam deca umirati i da šarlatani u javnosti budu uticajniji. Gledam svoje kolege lekare, i to ugledne lekare koji se bave imunologijom, oni su prosto u defanzivi u tim javnim raspravama, pošto niko nije na njihovoj strani.

Kako bih rekao, ovo je posledica dve stvari, ovaj iznuđeni zakon prvi. To je opšte siromaštvo građana. Ne mogu da kažem da Ministarstvo tu može mnogo da uradi, ali sigurno je da siromašni ljudi idu na pijacu, kupuju lekove, imaju beskrupuloznu kampanju i protiv društvenih mreža i u tabloidima koji žive od tih oglasa vrlo često, vrlo cinično, u kojima se njima sugeriše da uzimaju medicinska sredstva koja su potpuno neadekvatna, a verovatno su čak neka od njih i kontraindikovana za njihovo zdravstveno stanje.

Što se tiče ovog drugog zakona, to sam već govorio na Odboru za zdravlje, on je logični rezultat činjenice da je jednom promenom zakona centralizovana dokumentacija medicinska. To imamo i u svetu i to je u redu. To nije ništa nešto različito nego drugde, jer ide se na elektronsko prikupljanje tih podataka. Međutim, u svim tim zemljama i uopšte kad dođe do takvih stvari, postavlja se pitanje bezbednosti tih podataka. To je ključno, u stvari, ovde. Za mene nije ključno to što je dato Institutu „Batut“, negde je to moralo da bude, čak mislim da to nije loše rešenje, jer ne vidim ko bi to drugi radio, ali podržavam one koji kažu da, bez obzira što je to verovatno, nisam pravnik, traže izmene Krivičnog zakonika. Mislim da se mora sankcionisati jako kršenje toga.

Mi smo imali slučajeve u jednom tabloidu vrlo eksplicitno da je izneta medicinska dokumentacija jedne osobe. Podsećam sada da se to, pre svega, odnosi na psihijatrijske bolesti, ali odnosi se i na druge, npr. polne bolesti itd. Ja sam posebno kao psiholog zainteresovan za psihijatrijske bolesti, jer podatak o tome da je neko lečen, da je imao šizofreniju, da je imao bilo koju od ozbiljnijih psihičkih poremećaja, to u stvari tog čoveka negde urniše. Mi to zovemo društvena smrt, to je društvena smrt. On će posle toga imati probleme praktično u svakoj sredini. Zato je to za mene jedna ekstremno ozbiljna stvar.

Imali smo objašnjenje pomoćnika, stručnjaka za pravne stvari, da je Zaštitnik građana podržao zakon, pa ga je posle toga, sada sa tog stanovišta, kritikovao. Pravo da vam kažem, ja ne mogu u njegovo ime govoriti, niti znam zašto je tada podržao. Zakon sam po sebi nije loš, već sam rekao, ali sam samo rekao da mislim da u ovom delu taj zakon mora da bude oštriji. Znači, trebalo je ići i predložiti izmenu Krivičnog zakonika i ovo oštro sankcionisati. Ipak neka, kako bih rekao, ozbiljna sankcija mora da bude ako se prekrši ovo. Da li imate neku svest šta znači u nekoj malo sredini za neku vulnerabilnu osobu kad vi iznesete podatke o tome kada je ona lečena, kako je lečena itd? LJudi imaju prava na svoju privatnost. Dakle, ovaj zakon, centralizacija elektronska je otvorila odjednom pitanje privatnosti podataka. Mislim da je tu trebalo veću težinu staviti.

Ono suštinski što hoću da kažem, mislim da greše oni koji kažu, ovo je Skupština, ovde je politička rasprava, ovo nije Srpsko lekarsko društvo, pa da sada ovde sede ljudi koji su svi lekari. Teoretski, može da se dogodi da Skupština nema ni jednog lekara. Ovo je političko telo i moglo je da se dogodi da od 250 poslanika ni jedan nema… Naravno, to nije logično ili je teško verovati, ali niko nije ni farmaceut, ni veterinar, ni stomatolog, ni lekar, mi ovde vodimo jednu političku raspravu.

Isto kao ljudi koji sede u ministarstvu, smatram da sa ovako malo sredstava koja se izdvajaju, i to je suština, naš budžet je jako skroman i sredstva koja izdvajaju po glavi stanovnika su među najnižim u Evropi. To je realnost, i ne možete imati idealan zdravstveni sistem sa tako malo para. To je prosto činjenica. Ko god bude ministar i za pet godina i za 10 i za 15 imaće taj isti problem. On je u situaciji da krpi i da palijativno ili nekom odlukom nešto menja. Uzgred budi rečeno prvi tender koji je imala Vlada posle 2000. godine gde je takođe bilo, pet centara onkoloških, ja sam bio predsednik te tenderske komisije i ja sam insistirao da se to plati, znajući da kod tih bolesti svako odlaganje tretmana pacijenta je u stvari osuda na smrt. To su bolesti gde ne može se odložiti lečenje, radijacija, terapija i to je u stvari smrtna kazna, to je skoro ubijanje pacijenta. Mogu vam sasvim sigurno garantovati da je taj tender prošao pošteno i da niko nije uzeo ni jedan dinar.

Suština je ova, svi smo mi ugradili sebe da pomažemo zdravstveni sistem, i reći za vaše vreme je sve bilo loše, a za naše vreme je sve dobro. Znate, je čisto politička izjava. Nije tačno, može se govoriti ko je više uradio, ko je bolje uradio, ko je odluke doneo ali reći, kako bi rekli dok ste vi bili, a da ne govorim o tome da neki ljudi, isti ljudi sede u zdravstvenom sistemu, recimo posle 15 ili 17 godina, znači to je već samo po sebi bi moglo da se ovde analizira.

Suština koju želim da kažem, mene interesuju dve stvari. Prva, da li ćemo jedanput mi da uradimo ono što je neophodno. Naši građani su naučili, sada su već malo zaboravili, da smo nekada imali zdravstveni sistem posle rata, gde su svim ljudima bili zagarantovani svi oblici zdravstvene zaštite, zaista besplatno. Mi možemo samo lepe reči reći o tom sistemu. To je bio ozbiljan sistem. To je bila socijalna država i ta država je garantovala zdravstveno lečenje svim svojim građanima. To na žalost više nemamo i živimo u ovome u čemu živimo. Kada vi govorite o garantovanim zdravstvenim uslugama, u praksi one nisu garantovane, pacijenti dolaze na klinike sa zavojima, sa gazama, sa čaršavima, bolje je sada nego što je bilo, priznajem. Bilo tako i sada još uvek toga ima. Kažu, ako imate sredstava nabavite lek. Mi nemamo, nije na listi, itd. i to ozbiljni lekari preporučuju, daju korisne savete, zdravstveno korisne.

Mi moramo se dogovoriti ovde, koje su zaista zdravstvene usluge koje naša država pruža pacijentima ali stvarno. Na papiru vi imate sve, ali u praksi nema. Dakle, mi bi morali jedanputa da se dogovorimo, šta je tačno taj paket za koji država garantuje, sa ovim bednim sredstvima. Malim, strašno malim sredstvima. Znači, šta praktično mi garantujemo da, čovek kada ode u bolnicu, zna da će ovo sigurno dobiti kao zdravstvenu uslugu. Mi ne možemo imati jedan sistem koji je načelno generalni, sve je pokriveno, a u praksi, realno nije tako, jer nema sredstava i to se ne može ostvariti.

Drugo, postoje te studije zdravstvenog sistema u Evropi, mi ne prolazimo baš naj bolje, jesmo se pomerili u nekim aspektima, ali niko neće da pogleda, da analizira te rezultate, šta ne valja u našem zdravstvenom sistemu. Navešću samo jedan primer. Sva ta istraživanja, znači, to je stari problem, to nije problem jedne vlasti, to je konstantni problem zdravstvenog sistema. Mi recimo imamo, primera radi, naši pacijenti predugo sede u bolnici kada se rade analize. Na zapadu se analize završe za jedan dan, u Zapadnoj Evropi ili možda za dva, naš pacijent sedi danima dok, mu ne završe ceo taj analitički deo. Neefikasan je zdravstveni sistem. To već nije stvar sredstava toliko koliko organizacije zdravstvene zaštite. Znači, naš sistem je neefikasan i gube pacijenti predugo, ako hoćete da vam odgovorim, ta istraživanja, ja sam ih čitao pažljivo, pacijenti u Srbiji mnogo duže borave u bolnicama nego što bi morali, zato što nije dobro organizovana zdravstvena zaštita, mogla bi biti efikasnija. Ovo je jedna stvar gde je neka rezerva da budu jeftinije, nešto zdravstveni sistem i da bude efikasniji.

Mene interesuje kada ćemo mi te analize koje se prave, jednom pogledati pažljivo i iz njih izvući ono što možemo jer mi naravno sa izdvajanjima, od ne znam 15 evra, ne znam koliko mesečno po pacijentu, koliko je to? Da, ja sam ogluveo malo zbog godina, ali su jako mala ta sredstva, ja sam već rekao užasno su mala, to su skoro najniža, ima i nižih, ima, gleda se procenat izdvajanja od budžeta itd. svejedno je nizak i kad se tako gleda.

Znači, nemam iluzija, ali moramo jednom popraviti u sistemu ono što, pa na primer, ukinuli smo volonterske specijaliste, imamo volonterske. Mnogo se luta u sistemu. Kako bih rekao, imamo privatne medicinske fakultete, nemamo privatne medicinske fakultete. Sada je drugačiji sistem nego što je bio. Koje odobravamo, koje ne. Gde je manjak, gde je višak. Zašto je stalno opterećena tercijalna zdravstvena zaštita umesto da se naglasak stavi na primarnu. Naši ljudi idu odmah kod vrhunskog specijaliste za najbanalnije stvari. Zašto opterećujemo ljude, kako bih rekao, čije je znanje, čije su kvalifikacije dragocene, a oni bi trebali da se bave onim što treba. Neko mora da odgovori na pitanje, zašto ljudi zakažu pregled kod lekara pa ne dođu. Ne možete to samo konstatovati, a ja kao psiholog bih voleo da istražim sada to. To je sasvim moguće To je sasvim moguće, znači, otići kod tih pacijenata, pitati, mi smo hteli da vas pitamo zašto ste zakazali i zašto ste odustali. Mene lično kopka pitanje zašto bi neko uopšte zakazivao pregled, pa ne bi otišao. Meni to izgleda nelogično. Recimo da mu nije bilo dobro, odustao i to bi bio mali procenat. Odgovor tražim. Eto, moje zalaganje da ne mogu reći da u drugom zakonu imam problem zato što je trebalo oštrije kazniti. U prvom zakonu nemam, mislim, ja načelno, za mene je prihvatljiv. Znači, neću biti protiv tog zakona, a nisam ni protiv drugog zakona samo mislim da su sankcije trebale da budu oštrije, ali za mene je pitanje, odnosno ta kliničke centre, verujte neću ni da ulazim u tu priču zašto nije urađeno. To je priča o izvođačima, podizvođačima, korupciji, neefikasnosti i tako dalje. Nemojte me molim vas vući za reč. To je stara priča. Nije to vaša vlast, to je vrlo stara priča.

Suštinsko pitanje glasi, hoćemo li mi jednom napraviti, pogledati tuđe analize našeg zdravstvenog sistema i onda iz toga izvući neki zaključke. Nama je rečeno i samo još to, na Odboru za zdravlje i sad je ponovljeno da ovaj Zakon o zdravstvenim sredstvima je rađen uz saglasnost odgovarajućih institucija EU. To je odlično, ja to pohvaljujem. Ali, ako smo već skloni da gledamo kao uzor da nam budu zemlje vrlo razvijenog sistema zdravstvene zaštite koji košta naravno užasno, to su sredstva o kojima mi samo možemo da sanjamo, zašto onda ne pogledamo i neke njihove ocene našeg zdravstvenog sistema nekih ako mogu da kažem, skrivenih problema koji bi se mogli rešiti. Naveo sam samo jedan, dužina boravka pacijenta u bolnici koja je duža nego što je uobičajno. Efikasniji je sistem nego što je u zapadnoj Evropi.

Dakle, moje je mišljenje, moram da vam kažem, evo ići ćemo ponovo na izbore, upravo to ubija dugoročne projekte kao što bi recimo bio projekat revizije i kako bih rekao poboljšanja zdravstvenog sistema. Ako vi svakih godinu dana menjate ministra, ne morate ni da ga menjate, ali ako sve staje, ako počne za godinu, godinu i po dana, onda nećete nijedan dugoročni projekat moći da ostvariti. Ovde je upravo sada, danas kada razgovaramo, vidite probleme koji se pojavljuju kad se ide svakih godinu dana na izbore. Onda ljudi počnu da se bave izborima, izbornim rezultatima, ističu ovde uspehe u zdravstvu. To je u redu, što kažu svako neka hvali sam sebe, ako neće neko drugi da ga hvali. U redu, nemam ništa protiv, ali mi onda vidimo da dugoročni projekti, da mi imamo jako malo šanse da nekada kao što je bilo, imale su dve vlasti i dva ministra su imali tu šansu, jedan je bio četiri ili pet godina, koliko je bio, znači, imaš neke šanse da ti onda konačno staneš, naravno sa ekipom svojih saradnika, to ne radi jedna čovek, i da ti onda izmeniš zdravstveni sistem onako da bi ga prilagodio našem materijalnom stanju.

Moj apel je na samom kraju, apel da stvarno ne može Ministarstvo biti pasivno i ne može biti srpska lekarska grupa, pa čak ni Lekarska komora ne može biti pasivna, kako bih rekao, agresiju šarlatana u našoj javnosti. Verujte mi, ja kad gledam to što vidim u vrlo uticajnim tabloidima i tiražnim emisijama, i to je u redu ne možete im zabraniti, nema cenzure u Srbije, ali to da njima niko ne odgovori, da smo mi došli u situaciju da ja lično mislim da ćemo mi sami ugroziti zdravlje. Razgovaram sa ozbiljnim ljudima koji mi kažu treba piti petrolej. Pitaju me onako malo nesigurni šta ja mislim o tome. Verujte mi, ja nekad gledam ljude i ne znam šta da im odgovorim kad me neko nešto tako pita, kao da je srednji vek. Tako da moramo na neki način povesti neku stalnu akciju, reagovanja na kako bih rekao, poplavu šarlatana, govorim isključivo o zdravstvu koji govore o našem zdravlju i gde su oni dobili jedan status u našoj javnosti koji nemaju, kako bih rekao, u kulturno razvijenim zemljama, gde on sada sedne nasuprot specijalisti, nekim od naših vodećih imunologa, virusologa i tako dalje i on potpuno samouvereno sa njim raspravlja, a to je kao da dovedete građevinskog inžinjera koji je gradio most i dovedete nekoga ko je gradio neku kolibicu i sada on objašnjava kako se pravi čelični most od 500 metara. To niko živ ne bi uradio, ali u zdravstvu. Pa, ljudi ne možete biti na to pasivni. Verujte, počinjem da mislim da to neko namerno radi. Znači, da namerno pušta da se prodaju šarlatanski proizvodi. Ja kada uđem u male apoteke, oni meni stalno nude, ne ove velike, ali u ove male, a nisam protiv privatnih apoteka, oni sada rade pod istim uslovima, ali mi nude neke preparate koji nikada nisu ono što sam tražio, jer dobijaju procenat od prodaje. Hvala vam.

Imovinska karta

(Beograd, 01.07.2016.)

Funkcija Državni organ, javno preduzeće, ustanova, druga organizacija Izvor prihoda Interval Neto prihod Valuta Vreme obavljanja / od-do
Narodni poslanik Narodna skupština Republike Srbije Republika Mesečno 96000.00 RSD 03.06.2016 -
- Republički fond za penzijsko i invalidsko osiguranje Republika Mesečno 59000.00 RSD 02.09.2013 -
Poslednji put ažurirano: 01.03.2017, 11:44