ŽARKO KORAĆ

Socijaldemokratska unija

Rođen je 9. marta 1947. godine u Beogradu, gde je završio osnovnu školu, gimnaziju i psihologiju na Filozofskom fakultetu.

Diplomirao je 1970, a magistrirao 1976. godine na temu “Empirijske i teorijske osnove ekološke psihologije”. Doktorirao je 1983. godine na temu “Razvoj teorija i modela u psihologiji opažanja”.

Radio je kao asistent na matičnom fakultetu, a u isto vreme bio je i član redakcije časopisa „Psihologija“. Osamdesetih godina izrađivao je televizijske emisije za decu Televizije Beograd „(Po)Nedeljnik“, „Putokaz“ i kao i tadašnju jako aktuelnu seriju „Metla bez drške“. Paralelno se bavio i problemima društva, kao aktivan član beogradskog Gradskog odbora Saveza reformskih snaga za Srbiju.

Bio je potpredsednik Građanskog saveza Srbije, ali ga je 1996. godine napustio nakon što je odstupio od kandidature za predsednika stranke.

S grupom istomišljenika 1996. godine osniva Socijaldemokratsku uniju, čiji je bio dugogodišnji predsednik.

Funkciju poslanika Skupštini Srbije obavljao je u periodu od 1993. do 1997. godine. U vreme Vlade Zorana Đinđića, u peiodu od 2001. do 2004. godine obavljao je funkciju potpredsednika Vlade Srbije i bio je zadužen za zdravstvo, kulturu i socijalnu politiku. Posle ubistva premijera bio je predsednik Vlade na dva dana, od 17. do 18. marta 2003. godine. Nalazi se na listi Liberalno-demokratske partije i na funkciji poslanika u Skupštini Srbije od 2003. godine. Narodni poslanik u sazivu 2012-2014.

Oženjen je, ima dvoje dece, sina i ćerku. Živi u Beogradu.

Osnovne informacije

Statistika

  • 7
  • 0
  • 20
  • 2
  • 5 postavljeno / 0 odgovoreno

Pitanja građana

Inicijativa za izmene i dopune porodičnog zakona

čeka se odgovor 30 dana i 8 sati

Poštovani, U ponedeljak, 14. avgusta 2017. pokrenula sam inicijativu "Naše dete - naša odluka", za izmene i dopune Porodičnog zakona. Prema aktuelnom Porodičnom zakonu roditelji nemaju pravo da odrede potencijalne staratelje svoje dece u slučaju porodične tragedije, pa je odluka o deci...

Doktorandi po starom - pomoć

odgovoreno za 4 meseca i 4 dana i 3 sata

Postovani profesore, Danas se pojavio jedan problem vezan za odbranu doktorata po starom. Iako je do sinoc produzetak studija bio obecan svima, sinoc je u politici izasao tekst http://www.politika.

Doktorat

čeka se odgovor 11 meseci i 24 dana i 9 sati

Poštovani prof.dr Korać , Ovim putem pokušavamo da Vam se obratimo sa jednom molbom koju očigledno ovog momenta možete samo Vi kao članovi odbora da odlčite, uradite. Mi doktoranti po starom programu nalzimo se u jednom veoma diskriminišućem položaju, koji nismo zaslužili.

VIDI SVE POSTAVI PITANJE

Peto vanredno zasedanje , 20.09.2017.

Zahvaljujem se.

Malo, sa izvesnim zakašnjenjem, samo sam hteo da reagujem na, ovo se prvi put meni dešava u Skupštini, gospodin Zukorlić je izložio, kao predsednik Odbora za prosvetu, diskusiju.

Međutim, on je praktično izložio svoju diskusiju na Odbora, što ja nemam ništa protiv, ali nije sumirano ono što je bilo na Odboru, da ne govorim da se nismo bavili, kako bi rekao akreditacijom fakulteta, temom koja je gospodinu Zukorliću bitna, što ja uvažavam, ali meni koji sam govorio, a profesor Jankov je bio kritičan, većina je bila za, podržala je zakone, to uopšte nije sporno.

Tako da sam došao u situaciju da mi izvestilac Odbora, čiji sam ja član, izveštava nešto što nije bilo faktički, kako se desilo na Odboru.

Ja nisam, nažalost, takav, nemoj da mi dobacuješ stalno, nego kao predsednik Odbora je njegov posao, da se izvesti o tome šta je bilo na sednici Odbora i to je sve.

Jedina stvar koju sam želeo da kažem, da se ne bi stekao jedan… Inače, većinski je, pozivam se na član 107. Poslovnika. Znači, da se samo korektno izvesti kako je izgledala rasprava, inače, većinski su usvojeni izveštaji i to uopšte nije sporno. Samo to.

Peto vanredno zasedanje , 20.09.2017.

Zahvaljujem se.

Gospođo predsedavajuća, gospodine ministre, poštovani narodni poslanici, mislim da nije bilo potrebe da se spoje rasprave o ova dva zakona, s obzirom da oni na neki način su različiti zakoni i ne vidim ni razlog da to bude po hitnom postupku, ne vidim da je nešto bilo tako važno da cela procedura ide na takav način. Ako neko ceni da su to važni zakoni, onda je logično obratno, da bude pojedinačna rasprava o svakom i da se ostavi dovoljno vremena da se mogu podnositi amandmani itd.

Ja ću onda biti primoran da govorim o oba zakona zajedno, i ako oni nisu sasvim isti. Što se tiče ovog krovnog zakona koji se sam zove Predlog zakona o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja, taj zakon bi morao da proistekne iz onoga što je ovde usvojila Vlada još pre pet godina, a to su strategija razvoja obrazovanja u Srbiji do 2020. godine. To je jedna neobična osobina našeg političkog života, da se doneseni zakoni, da se donesene strategije, da se donesene odluke potpuno zanemare ili da se nedovoljno o njima vodi računa kada se pojavi neka nova Vlada, kao da, možda to neko ne želi, ali kao da istoriju uvek počinje sa onima koji su u tom trenutku na vlasti.

Ovo je strategija, moram da kažem, nije loše napisana i onda kada je donesena i usvojena, ja sam o njoj imao dobro mišljenje nasuprot nekim drugim opozicionim poslanicima, smatrao sam da ona na jedan vrlo korektan način otvara ključna pitanja našeg sistema obrazovanja.

Ovde je bilo rečeno da mi suviše često menjamo te zakone. To se može tumačiti na dva načina. Jedan je da nisu dobro napisani, da imaju slabosti, da su nepotpuni, ali drugo, što je mnogo važnije, obrazovanje je praktično centralna stvar u svakoj civilizovanoj, organizovanoj državi. Menja se nauka, menja se tehnologija, svet se menja i zakoni moraju da prate to što se zbiva. Nemoguće je imati jedan sistem, sistem zakona o obrazovanju koji će nepromenljiv biti godinama, to bi bilo loše, to bi bili onda neki načelni principi, a ne konkretna rešenja.

Dakle, Srbija ima jedan ogroman zaostatak sa svojim sistemom obrazovanja. Samo da kažem, pre svega za gledaoce, ljude koji prate Skupštinu, a i za neke poslanike, u sistemu obrazovanja u Srbiji radi 126.000 ljudi i u ovom trenutku u različite škole u Srbiji ide oko 1.260.000 ljudi. Dakle, jedan ogroman segment našeg stanovništva, naravno pre svega mladih, pohađaju taj sistem i jako veliki broj ljudi radi u sistemu obrazovanja. Dakle, mi ovde razgovaramo o nečemu što je ključno i po broju zaposlenih, i po broju onih koji su u sistemu obrazovanja i jako je bitno kako mi te zakone, kako bih rekao, šta mi želimo od tih zakona.

Kada govorimo o strategiji, bilo je reči na odboru, ja sam npr. postavio pitanje, to imate u ovoj strategiji, mogućnost da Srbija konačno dobije ono što je karakteristika razvijenih zemalja, da je srednje obrazovanje obavezno. Znači, ne samo osnovno obrazovanje nego srednje. Odgovor koji se dobije je tačan, da je za to potrebna promena Ustava, ja to ne sporim, ali je potrebno da ministarstvo, to je kad govorim o strategiji, to piše prosto, uslovno u strategiji, da ministarstvo pokrene inicijativu, da Vlada odgovori da li ona može da odvoji sredstva, kolika su sredstva potrebna i šta je sve potrebno da bi Srbija konačno dobila ono što ima većina razvijenih zemalja, da je obavezno i srednje obrazovanje. Danas sa osnovnim obrazovanjem ne možete mnogo učiniti, sa modernom ekonomijom, u modernom, kako bih rekao, vizuelnom društvu.

Mi nažalost, ja sam to uzeo samo kao primer, da bi to bile u stvari neke vizije, ne možete staviti u zakon, jer bi nama pre toga trebalo promeniti Ustav, ali možete to tražiti, možete jedan dodatak imati šta je neophodno da se predloži Vladi. Konačno, ministar obrazovanja je deo Vlade, ravnopravni član Vlade.

Ono što je meni ovde karakteristika ova dva zakona, ja ću to vrlo otvoreno reći, on ima da kažem tri karakteristike. Prva je da se stvarno pokušavaju otkloniti neke nepravilnosti i neki uočeni nedostaci u ova dva zakona i ja to ne sporim. Neka rešenja koja se predlažu su korisna, znači nije tamo sve nekorisno ili loše. Jedan primer je naveden, npr. kada je suspendovan, profesor gubi licencu. Je li on ima prava da radi, nema prava da radi, npr. takva stvar je ovde mnogo bolje u zakonu regulisana, pokazuju se koraci kako da se, šta da se radi sa nastavnikom koji ne može da radi do sudske neke odluke oko njegove licence, odnosno konačne odluke da li će moći da bude nastavnik. Ali, kako bih rekao, to su manje promene u samom zakonu i ako ih ja ne potcenjujem.

Ono što je druga karakteristika i to ja jako zameram onima koji su radili zakon, to je što ovaj zakon suštinski atatizuje naš prosvetni sistem. Oba zakona donose mere koje svode, ograničavaju i ono što smo se na neki način, do sada, doneli odluke i na neki način funkcioniše, a to je izvesna autonomija onih tela koji odlučuju o tome kako izgleda prosveta, razvoj prosvete, odobravaju te programe i takođe ta tela odlučuju o akreditaciji.

Kao što znate, o akreditaciji je bilo jako mnogo problema. Privatni fakulteti prejudiciraju vrlo unosni posao za jedan veliki broj ljudi, da ne otvaram tu temu, ne potcenjujem ih ali su vrlo unosni i naravno da je velika borba da neko dobije akreditaciju.

Sada mi ta tela koja je Skupština formirala, mi prebacujemo u stvari na Vladu. To je po meni krajnje pogrešna odluka. Odgovor koji smo dobili je bio neuk ili gotovo ciničan, ne govorim o ministarstvu, da je to svejedno da li je Vlada…, nije svejedno. Zato što kada birate ta tela u Skupštini, to je pred javnošću, poslanici mogu da govore o članovima, to je javno. Kada Vlada donosi odluku, to nema taj stepen javnosti i taj stepen, kako bih rekao, provere ljudi koji će biti u tim telima.

Meni je žao što je ovo ministarstvo, ovaj ministar i ova Vlada koja stoji iza toga faktički vratila u ingerencije ministra, odnosno Vlade one odluke koje je do sada radilo jedno telo, koje po meni bilo više samostalno upravo zato što ga je birala Skupština. Dakle, ono što je radila Skupština, izbor tih tela, sada se premešta na to da to radi ministar i da to radi Vlada. Mislim da je to pogrešno i da je to korak nazad. Nisam zadovoljan takođe ko je sve bio član tih akreditacionoih komisija ili Prosvetnog saveta, ali to je bio i neki kompromis ili relativan kompromis učinjen ovde u Skupštini.

Ono što će ovo imati za posledicu je da će i ta famozna akreditaciona komisija takođe biti jedno Vladino telo, i ja onda imam velike sumnje da li će onda politički uticaj biti oni koji će odrediti članove te komisije, koji će onda na kraju odlučivati o tome ko će biti akreditovan, a ko ne. Naravno da nije u pitanju beogradski univerzitet ili novosadski univerzitet, to je jasno da tu neće biti nikakve sporne, u suštini akreditacije, ali se radi o mnogo komplikovanijim pitanjima raznih privatnih univerziteta i raznih ljudi koji velike pare zarađuju, bilo kao vlasnici, bilo kao nastavnici na tim fakultetima.

Moram da kažem da smatram da je to etatizacija povećanje kontrole nad tim telima potpuno nepotrebno. Odgovor koji smo dobili, taj argument postoji, to je da se Skupština pokazala krajnje neefikasnim u zameni tela. Ministar, ako korektno citiram je rekao da je Skupština bila neefikasna, da mesecima nisu mogli da se zamene. To je tačno inače, ja znam da je to tačno kao poslanik, ali to ne može biti argument protiv te procedure i onda je to odgovornost Skupštine. Mi ne možemo zbog toga što je Skupština efikasna u radu da onda kažemo – e, pa sad to treba promeniti, a o tome svemu odlučuje ministar, odlučuje Vlada.

Ako je Skupština neefikasna u radu, onda je treba učiniti efikasnijom, ali, mene brine ovo da se ponovo vraća u ruke Vlade, ministra, čitav niz stvari o kojima treba odlučivati. Isto je pitanje direktora škola. S jedne strane njima je dato pravo da učestvuju u nastavi. Lično mislim da je to nepotrebno dato pravo, da ne vidim neku posebnu svrhu, jer je dovoljan taj menadžerski posao, direktorski posao zaokuplja čoveka celodnevno, ali istovremeno opet se donela odluka od koje smo bežali posle 2000. godine, to je da jedan čovek odlučuje praktično o 2.000 direktora, škola u Srbiji. To po mom mišljenju nije dobar način. Treba, kako bih rekao, izbeći to da ponovo se sve koncentriše u rukama Vlade i da Vlada o takvim stvarima odlučuje.

Donesene su neke novine. To su te mogućnosti da škole osnivaju ta privredna društva, da, kako bih rekao, na jedan moderniji način prate ekonomski razvoj zemlje, privatne inicijative, pokušaj da se materijalni položaj škola popravi. Nemam ništa protiv toga, to je u redu, to je čak zanimljivo, ali opet smo se sveli na to da direktor, ako je sada definisano, precizirano da sa 65 godina ide u penziju, koja su njegova prava, šta su disciplinske mere, kako se bira direktor, da sve te stvari one ipak jesu u rukama praktično jednog čoveka. Odgovor - ja ću se korektno ponašati i ja neću to zloupotrebljavati, ja ću uzeti u obzir mišljenje lokalne zajednice, ja to sve uvažavam i mi zaista možemo da imamo takvog ministra, još boljeg nego što sad imamo, ali to nije odgovor na zakon. Zakon može samo takav da bude koji sprečava to da se sada praktično na jednom mestu vodi ponovo celokupna manje-više prosvetna politika, zato što su ova tela praktično savetodavna tela Vlade, odnosno ministarstva.

Još ovo, kada mi govorimo o nekoj viziji, strategiji razvoja, ima jedan deo u zakonu koji govori protiv diskriminacije, koji je u redu. Konačno imamo Zakon protiv diskriminacije u Srbiji i tu je taj deo izdvojen, zato što škola jeste mesto gde bi apsolutno trebalo sprečavati sve oblike diskriminacije i učenje diskriminacije koje se može, kako bih rekao, praktično samo na tom mestu, ako je već porodica ili zajednica diskriminatorska, tu bi morali učenici da dobiju neka alternativna znanja o toleranciji.

Ali, kada govorimo, odnosno kada me pitate o sistemu, uzmite samo primer romske dece kojih ima jako mnogo u Srbiji. Da ne otvaram temu broj Roma u Srbiji, svakako je nekoliko stotina hiljada ljudi u pitanju, više nego što popis pokazuje. Mi znamo da, bar koliko ja znam, kod romske dece manje od četvrtine, manje od 25% završi punu osnovnu školu. Dakle, ako je to jedan veliki društveni problem, onda vi u strategiji morate imate i neko rešenje tog problema koji je vrlo težak, jer vi onda zatvarate krug. Oni nemaju punu osnovnu školu, a šta možete u životu raditi bez osnovne škole? Vi zatvarate jedan krug siromaštva, bede i diskriminacije.

To je ono kada sam ja govorio da je potrebno da zakon negde ide napred. Kad kažete specijalne potrebe, deca sa specijalnim potrebama, deca diskriminisana, misli se na invalide, misli se na decu sa određenim hendikepima, bilo kako da se to zove, senzor ili motornim, ima različitih podelama. To je sve u redu, inkluzija je već ranije odlučena, iako smo išli malo grlom u jagode, ali ispravno, imate asistenta itd.

Ali, vi morate i dalje ići u pravcu u zakonu sistemskom, da ono što vi uočavate kao problem u sistemu obrazovanja targetirate. Ne kažem, u ovom zakonu očigledno, ako bih ja ovako sa strane sada gledao, kao neko ko sada već duže ne učestvuje u procesu obrazovanja, odnosno više nisam aktivan, u tom sistemu obrazovanja vi uočavate ono što vi vidite kao probleme. To je odluka praktično Ministarstva i to je vaša odgovornost.

Recimo, ja smatram da je problem romske dece kod nas veliki. Kod nas se napravio problem dece emigranata kojih je nekoliko stotina u Srbiji. Dakle, ne mogu da shvatim da to postaje centralni problem u Srbiji, 300, 400, ne znam ni koliko je te dece koja treba da idu u školu i ovo društvo da pokaže neku humanost u smislu da im omogući školovanje, s tim što je njihova sudbina neizvesna u smislu da li će ostati u ovoj zemlji, da li će otići dalje, verovatno će otići većina, ali da oni na neki način, to se tako govorilo starinski, budu prijatelji ove zemlje i da im se obezbedi kakav-takav normalan razvoj.

Inače, nije tačno da naša deca u inostranstvu prvo moraju da nauče jezik. Recimo, u Švedskoj to uopšte nije tačno, nego ona dok idu u školu tamo imaju posebne časove jezika, pa uz, ako mogu tako da kažem, nastavu uče jezik, plus im država plaća da uče svoj maternji jezik, znači srpski jezik. Uzgred budi rečeno, plaćaju im taksi da idu na drugi deo grada, država im plaća da bi imali svoj maternji jezik da nauče, što je više nego humano.

Dakle, još jedanputa, kritikujem etatizaciju, znači ponovno vraćanje u nadležnost Ministarstva i Saveta i Komisije akreditacionog tela. Smatram da je trebalo pokazati više hrabrosti, ako smem tu reč da upotrebim, u uočavanju šta su centralni problemi koje naše društvo ima. Vidim da će posebno dualno obrazovanje, što je jedna politička direktiva, da se ne zavaravamo, da dualno obrazovanje, protiv koga ja načelno nemam ništa, ali sa kojim se pojavljuje jako, jako mnogo problema u praksi. Ima jako mnogo problema sa sistemom dualnog obrazovanja, jer on traži sasvim drugačiju organizaciju i društva, firmi, preduzeća i fabrika gde bi se to obavljalo, a i samih škola, u smislu da li imaju uslove za to. Mislim da to nije prioritet ovog društva. Mislim da dualno obrazovanje jeste jedan od problema ili jedna ideja, ali ona nije prioritet. Ali, ideja jeste diskriminacija, diskriminacija Roma.

Sada se disciplinske mere preciziraju, što pokazuje da ima neki problem u školi koji se može rešavati isključivo između roditelja, društvene zajednice i same škole. Škola ne može da se bavi sama po sebi tim problemima, škola nije kazamat i ne može nastavnik da bude zatvorski čuvar i da tu decu ograničava itd, ali mora da se napravi jedno telo. Sada je, vidim, pored ovih saveta roditelja, predviđeno i na nivou zajednice da postoji telo i to je očigledno jedan pokušaj da se to reši. Tu se, dakle, uočava problem koji postaje sve veći u našem društvu, a to je ne nedisciplina, nego izvestan huliganizam jednog broja đaka na časovima s kojim škola ne može da se izbori.

Dakle, ja bih voleo da se ovde organizuje, jer Skupština nije samo telo, ona i kontroliše sprovođenje zakona, da imamo neku raspravu u Skupštini i da vidimo sa kojim konkretno predlogom izlazi Ministarstvo i šta vidi kao ključne probleme našeg sistema obrazovanja u ovom trenutku. Još jedanputa, ja se zalažem da Ministarstvo pokaže hrabrost i da uputi Vladi predlog da se stavi na dnevni red obaveznost srednjeg obrazovanja, pa da se vidi koliko to košta, šta su uslovi, šta su problemi u našoj zemlji, da se odgovori na pitanje da li neke mlade populacije ovde ne završavaju ono što je zakonom obavezno – osnovno obrazovanje. Ko su ljudi koji ispadaju iz sistema osnovnog obrazovanja? Da li su to samo Romi? Nisu, odmah da kažem.

Zatim, da se odgovori na pitanje šta zapravo znači tehnološki višak prosvetnih radnika u školama. Ja sam se svojevremeno zalagao da neke seoske škole ostanu i mislim da je ministar slično rekao. Nekada je bolje za neko mesto sačuvati tu malu osnovnu školu da bi ta deca ostala, jer kada dete ode već vrlo rano u drugo mesto sa osnovnim obrazovanjem, obično se više neće ni vraćati i onda je umrlo to mesto. Kada nema dece, možete slobodno reći da je grad umro. Selo je umrlo ako nema mladih ljudi. Znači, obrazovanje makar na početku donekle zadržati.

Suština je da mi ne možemo rešenje problema direktora, rešenje problema sporog rada Akreditacione komisije, nezadovoljstvo radom Akreditacione komisije… Znate, nekoliko ljudi mi je reklo, ne znam da li je to tačno, koji su kritični prema nekim izmenama zakona, da će sada Akreditaciona komisija biti takva da će u stvari moći i politički da odlučuje o tome koji privatni univerzitet, koji privatni fakultet će moći da radi. Ja se nadam da to nije tačno, ali je sigurno da bi Skupština imala veći uvid u rad tih tela nego što će u ovom trenutku imati kada se to sve sprovede u praksi, kada zakon posle osam dana, koliko se sećam, stupi na snagu od datuma objavljivanja.

Drugim rečima, ovaj zakon popravlja neke stvari, verovatno po mišljenju onih koji rade u prosveti možda i bitne stvari, disciplina, direktor, način organizacije rada u školi itd, ali istovremeno ima i korak nazad sa time da misli da će neke druge probleme rešiti izvesnom, ja sam upotrebio reč centralizacija, ali reč koju ja koristim – izvesnom etatizacijom, kontrolom sistema obrazovanja. Mislim da to tako ne ide. Država može da bude dobar gospodar, ali država može da bude i loš gospodar. Sada je ovaj ministar, a sutra može da bude neki drugi. Hvala Bogu, raznih ministara smo imali. Sećam se da je neko rekao da smo imali i jednog velikog, prvog ministra prosvete u Srbiji Karađorđe je pozvao da dođe iz Vojvodine, iz Ugarske, bio je veliki Dositej Obradović, to je prvi srpski ministar koji je jedan od najsvetlijih likova u istoriji srpskog naroda, izuzetno obrazovan, na neki način skoro genije, vrlo talentovan čovek. Tako smo počeli, pa smo onda imali ministre kojih bolje da se ne setimo. Ne govorim samo o poslednjih 10-20 godina, nego i ranije. Imali smo, dakle, ministre koje danas bolje i ne spominjati.

Drugim rečima, najbolje je da se opšta društvena kontrola procesa vaspitanja ostvari, a da se istovremeno oni ljudi koji su u jednom datom trenutku, a to je kratko, sasvim u Ministarstvu i vode prosvetni sistem i prosvetu, da predlože ono, i s tim završavam, što je za budućnost. Razlika između ovih zakona i nekih drugih zakona je što se ovi zakoni ne prave za danas, ovi zakoni se moraju napraviti za budućnost. Inače, Srbija bez razvijenog sistema obrazovanja, bez modernog prosvetnog sistema i vaspitnog, nema pravu budućnost. Hvala.

Peto vanredno zasedanje , 20.09.2017.

Samo prvo, zaboravio sam da kažem, vama kao odgovor, pošto sam ja radio 2001, 2002. godine, našu Nacionalnu strategiju u saradnji sa UNICEF-om za zaštitu dece. To je Vaš lični stav, to je Vaše pravo.

Vi ste rekli da ne razumete kako dete od 15 godina, adolescent od 15 godina ima prava da sakrije zdravstveno stanje. Moram da vam kažem da postoji nešto što se zove prava deteta. I prava deteta nisu manja nego što su prava roditelja, ne odgovaram sad vama. U našoj javnosti se to često brka, pa se smatra da roditelj ima prava da tuče decu, itd.

Mi smo vodili duge rasprave oko toga. Na primer, da li vi pitate nekoga sa 15 ili 16 godina, da li hoće uopšte da se operiše? Da li on daje saglasnost ili vi mislite, dok nije punoletan, do 18 godina da lekar prosto odluči umesto njega?

Znači, deca, imaju određena suverena prava i to nije jednostavno pitanje, ali jedno je pravo da bude zaštićeno njihovo zdravstveno stanje i to je nešto što bi se smatralo danas u razvijenom svetu jednim priznatim pravom deteta.

Znači, roditelj, nema prava da zna apsolutno sve o svom detetu, jer i dete ima pravo na svoj integritet i zaštitu, koliko god je to u našoj zemlji čudno. Dobro, vi ste to rekli, vaš lični stav, vaše pravo.

Što se tiče ovog drugog, samo da odgovorim, tačno je, Nacionalni prosvetni, vi ste tu u pravu, vi ste se toga setili 2001. i 2002. godine, ali to je bio trenutak kada smo mi mislili da je potreban celokupan sistem obrazovanja, a koji je bio potpuno zapušten, više od 10 godina, skoro 15 godina, zbog ratova, sankcija, čuda, da bi morao da se postavi temelj.

Ono što mene zbunjuje, sada se vraćamo na taj isti sistem kada je pretpostavka da je ceo prosvetni sistem ipak stao na noge i počeo da funkcioniše.

Vaše je očigledno mišljenje da je ovaj sistem, da ga Skupština bira, da Vlada u određenim telima delegira trećinu, da je nefunkcionalan.

Ono što mene brine, ne vidim da bi ovaj sistem, gde će konkretno ministar, a naravno, predlagači su.

Spisak je naveden tu, ali ne vidim zašto bi taj sistem bio efikasniji, jer je mene iskustvo naučilo da je moguće da, nažalost, ministar bude potpuno politička ličnost, a ja neću ovde navoditi ime, ni jednog ministra, trenutno nema veze u ovim strankama koje su trenutno na vlasti, jedan ministar koji je godinu dana bio ministar, inače je profesor na BU, apsolutno se godinu dana ni sa čim nije bavio.

Samo da kažem, čak, mi smo dobili sredstva da sve osnovne škole dobiju prozore, da ne duva deci, pa sam pitao, ako se seća bivši ministar Žarko Obradović, šta je sa tim projektom, pa je rekao da ni to nije rađeno godinu dana, iako su odobrena sredstva.

Znači, možete da imate, a meni je važnije da sistem funkcioniše, a ne da bude na jednoj ličnosti.

Imovinska karta

(Beograd, 01.07.2016.)

Funkcija Državni organ, javno preduzeće, ustanova, druga organizacija Izvor prihoda Interval Neto prihod Valuta Vreme obavljanja / od-do
Narodni poslanik Narodna skupština Republike Srbije Republika Mesečno 96000.00 RSD 03.06.2016 -
- Republički fond za penzijsko i invalidsko osiguranje Republika Mesečno 59000.00 RSD 02.09.2013 -
Poslednji put ažurirano: 01.03.2017, 11:44