Prikaz govora poslanika

Prikaz govora poslanika Marko Đurišić

Marko Đurišić

Socijaldemokratska stranka

Govori

Hvala, predsedavajući.

Moje pitanje je za ministra unutrašnjih poslova, gospodina dr Nebojšu Stefanovića. Naime, da li je on svesno ili nesvesno dovodio građane u zabludu pre šest meseci kada je za vreme protesta, koji su posle predsedničkih izbora u Beogradu spontano bili organizovani, izjavio da nikakve mere protiv učesnika protesta neće biti preduzimane, da je Srbija demokratska zemlja i da svako ima pravo da izražava svoje nezadovoljstvo?

Rekao je da policija nema nameru da povredi bilo koga na bilo koji način, pa i kod ovih neprijavljenih skupova, ali da policija nije u stanju da zaštiti građane jer je protest nenajavljen. Šest meseci posle ove njegove izjave, pošto su protesti trajali mesec dana, bili su mirni i demokratski, završili su se kako su se završili, javnost Srbije je upoznata da su mladi ljudi koji su bili na tim protestima dobili prekršajne prijave i treba da se pojave kod sudije za prekršaje zato što su kršili Zakon o javnom okupljanju.

Zato, postavljam pitanje ministru Stefanoviću – da li je on svesno ili nesvesno izneo neistinu kada je rekao da nikakve mere protiv građana koji su se skupljaju tada na ulici neće biti preduzimane? Nažalost, ja verujem da je to uradio svesno, jer nije prvi put da ministar Stefanović ne govori istinu. Ne govori istinu kada kaže da ne zna ko su kompletni idioti iz Savamale…(Isključen mikrofon)
Hvala vam, potpredsedniče.
Znači, ministar Stefanović svaki dan izlazi u javnost i daje određene izjave. Problem je što posle izvesnog vremena mi vidimo da njegove izjave nisu bile istinite. Postavlja se onda pitanje – na koji način građani Srbije treba da reaguju kad čuju neku izjavu ministra Stefanovića? Da li treba da budu zabrinuti kada on kaže da se država uspešno bori protiv kriminala i korupcije i da ima rezultate, a onda posle nekoliko meseci ili nedelja se vidi da tih rezultata nema? Kad kaže da je stanje na ulicama Srbije mirno, a onda vidimo ubistva u mafijaškom stilu? Kada kaže da će se policija obračunati sa najvećim kriminalcima, dilerima droge, a onda vidimo da se oni puštaju na slobodu? Kad kaže da će se država obračunati sa huliganima u sportskim klubovima, a onda vidimo da nema snage da se država obračuna sa huliganima, verovatno zato što je u nekom posebnom odnosu sa njima?
Jako su ozbiljne stvari. Građani Srbije plaćaju visoku cenu, ugrožena im je lična bezbednost zbog ovakvog postupanja pre svega ministra unutrašnjih poslova. Ministar unutrašnjih posla je kada je policija došla u sedište jedne političke organizacije rekao da to nije istina, a onda posle nekoliko sati se videlo da je istina jer se pojavio video snimak.
Možda je moje pitanje bilo retorično, da je on bio svestan ili nesvestan kada je izgovorio ovo što je izgovorio. Očigledno je da svakodnevno i ministar Stefanović i drugi članovi Vlade i predsednik Republike obmanjuju građane Republike Srbije. Zato ovaj parlament ovde i ovaj mali deo postavljanja pitanja služi da građanima Srbije ukažemo na sve one laži koje im se svakodnevno serviraju od vrha srpske države.
(Srbislav Filipović: Kako ćemo ovo da pošaljemo? Kako će da odgovori na ovo pitanje?)
(Marko Đurišić: Ćuti, konju.)
Hvala, poštovani potpredsedniče.

Poštovani ministri, evo ni na kraju jučerašnjeg drugog dana u Skupštini, kada smo slušali od strane dva ministra, obrazlaganje po dva predloga zakona, ni danas u toku ove rasprave nisam uspeo da shvatim na koji način su ova četiri zakona međusobno povezana, i rešenja u njima su takva da ona mogu zajedno da se raspravljaju. Naravno da to nije slučaj, nemaju nikakve veze jedan sa drugim, ali je bilo potrebno skratiti vreme rasprave u parlamentu, onemogućiti poslanicima da govore ono što smatraju da je potrebno reći o ova četiri zakona.

Time se nastavlja jedna loša praksa i očigledno je da ni ovi zakoni tu praksu neće promeniti, iako je u medijima, i dobro je ministar Ružić to primetio, bilo najave da se ovaj zakon o Nacionalnoj akademiji za javnu upravu, da će obuhvatiti i edukacije funkcionera, on je jasno rekao da to nije slučaj. Ali, ja mislim da je to neophodno. Ako pogledamo ponašanje predsednice parlamenta, koja se ovde izdirala na sekretara Skupštine i izbacivala napolje, ili jednog gradonačelnika Subotice, koji svom saradniku preti čupanjem grkljana, postavlja se pitanje da li je njima potrebna obuka i edukacija kako bi mogli da budu ljubazni, jer je ljubaznost jedan od ciljeva koje je ministar, kada je navodio zašto je potrebna Nacionalna akademija za javnu upravu, on je naveo ljubaznost kao jedan od ciljeva. Mislim da nam je ta ljubaznost potrebna od najviših funkcionera i mislim da je šteta što oni neće biti u ovim programima obuke i edukacije, ili makar koučinga, ako ništa drugo, da bi izbegli ove situacije u budućnosti.

Ministar LJajić je tu diskusiju sinoć zaključio, i mene je obradovalo donošenje zakona o elektronskom dokumentu, elektronskoj identifikaciji i uslugama od poverenja u elektronskom poslovanju, jer je to dobro za našu privredu, za građane, da polako hvatamo korak sa novim tehnologijama.

Mislim da je malo preterano reći da je revolucionarna usluga koja će, ukoliko se ovaj zakon usvoji, usluga kvalifikovanog elektronskog potpisa, biti uvedena. Revolucionarno znači nešto prvi put, nikad viđeno, možda nije u našoj zemlji, neke druge stvari su nikad viđene u našoj istoriji do sada bile, nevezano za ovu stvar. Ali, mislim da postoje mnoge zemlje koje su daleko odmakle u ovim uslugama, i ono što je dobra strana ovog našeg kašnjenja što možemo da pokupimo sva dobra iskustva i da, da kažem, većom brzinom, brže uhvatimo korak i smanjimo to zaostajanje koje postoji.

Ono što je mene uplašilo na kraju njegovog izlaganja, kada je rekao kako će biti sprovedeni, da kažem, tenderi za izbor pružaoca usluga u ovom elektronskom posredovanju. Tu je, moram da priznam, mene uhvatio strah. Uhvatio me strah od toga znajući kako ova Vlada već pet godina radi. Koji će to ljudi i kako dobiti priliku da pružaju usluge u jednoj ovako važnoj i osetljivoj stvari, da imaju pristup podacima građana.

Zamislite, mi imamo danas ugledne građane, koji nisu umeli da sačuvaju svoju ličnu kartu, neko im je kažu uzeo lični kartu, pa otvarao firme na njihovo ime. Zamislite sada elektronski potpis. Kako to može neko lako onda da dođe u posed nečijeg tuđe elektronskog potpisa i recimo, opet osnuje firmu, uzme neki kredit, zaduži se za milione, posle kaže – nisam ja, ukrali mi. Kako ćemo mi ministre, znajući ovu Vladu, njene kapacitete, njen način rada, to da sprečimo? To je moja velika bojazan.

Drugo, jedan primer, u svetu šta se dešava kada date da neka privatna firma bude, recimo, pružalac neke usluge. Ne znam da li ste pratili pre, čini mi se dva tri meseca, bio je skandal u Švedskoj. Firma koja je tamo radila usluge za Ministarstvo odbrane Švedske, promenila je vlasnika, taj vlasnik je onda neke poslove autsorsovao, i onda su ljudi iz Srbije došli do podataka, osetljivih, zaštićenih podataka vezanih za Švedsko ministarstvo odbrane, imena pilota, vojne snage. Ogromni podaci bili su u rukama neovlašćenih lica, i to baš u Srbiji, igrom slučaja. Koji je bio epilog toga? Epilog toga je bila ostavka ministra odbrane.

Sada, ministre LJajiću, da li ste vi spremni usvajanjem ovog zakona, da dovedete sebe u situaciju da date ostavku? Vi, sa najdužim ministarskim stažom u Srbiji, ne mogu da zamislim da date ostavku. Nadam se da ste svesni rizika koji preuzimate, modela gde će se ove usluge davati preko raznih tendera, akreditacija, kako god, privatnim kompanijama, jer tu se neke stvari dešavaju, kao što se ovo desilo u Švedskoj. Oni tamo sigurno imaju sistem već duži niz godina nego mi u ovom elektronskom poslovanju, elektronskim potpisima, i sve drugo, pa su se te neke stvari desile. Tako da, pazite se u budućnosti, i obratite pažnju kako se ovaj zakon primenjuje, da ne biste došli u situaciju da neko kaže da treba da podnesete ostavku.

Sada, da se vratimo na ovaj prvi zakon o Nacionalnoj akademiji za javnu upravu. Meni je, čitajući ovaj zakon i slušajući ovu raspravu do sada, potpuno nejasno čemu ovaj ovako pretenciozan naziv - Nacionalna akademija za javnu upravu. Čovek bi očekivao sada to će da se formira neka važna ustanova, obrazovaće stotine i stotine kadrova. Ovo je praktično, preimenovanje uprave na jedno telo Vlade koje bi moglo da se zove telo za akreditaciju instruktora za obuke, za pravljenje programa. Naziv Nacionalna akademija je, po meni, potpuno neprimeren, o onome što ovaj zakon donosi i koje novine uvodi.

Čitajući ovaj zakon, sve vreme mi je ovako svetlelo, kao što svetli ova novogodišnja rasveta u Beogradu, pred očima, NALED, NALED. Znači, čitajući ovaj zakon, vidi se da je ovaj zakon pisan van Vlade. Verujem ministre, vi ste tu od kraja juna meseca, koliko je to, četiri meseca, tri meseca, da je ovaj zakon napisan pre nego što ste vi došli u ministarstvo ili možda i posle.

Zašto ovo kažem? Imam običaj da čitam i ove delove obrazloženja zakona, pa sam tako ustanovio da Vlada ima vremeplov. Evo, opet dokaza. U Zakonu o državnim službenicima piše da je radna verzija zakona data na uvid javnosti 12. decembra 2017. godine, znači tek za dva meseca. Znači, ja kažem da u Vladi neko ima vremeplov, jel vi odete u budućnost pa date zakon tek za dva meseca u javnu raspravu. Naravno da je to greška ministre i naravno da, i ja pozdravljam nameru da se obukom ljudi koji rade u ministarstvima ovakve greške smanje, da ne bi imali ovakve rasprave u parlamentu, ali je neobično pročitati ovako nešto.

Povedite računa, jer ste vi odgovorni za ceo tekst ovog zakona i onaj deo obrazloženja i sve drugo, šta tamo piše. Tamo pišu još neke interesantne stvari. Piše, mene je interesovalo koliko će sve ovo da košta? Piše da će troškovi za 2018. godinu za Nacionalnu akademiju iznositi 31 milion dinara za 30 zaposlenih. Zatim, pet miliona dinara za naknade članova Programskog saveta i stručnih tela, kojih treba da bude do deset i da ta stručna tela imaju od tri do pet članova. Znači, sve ove ljude, 30 do 50, plus 15 članova Programskog saveta, imenuje jedan čovek, direktor Nacionalne akademije, za koga, moram da se složim sa kolegom Pavlovićem, u zakonu ne stoji na koji način se bira. Vi ste rekli da će biti imenovan od strane Vlade na pet godina, po nekim drugim zakonima verovatno, ali ovde u zakonu ne stoji.

Znači, taj čovek, jedna osoba će za 50, 70 ili 65 ljudi odrediti da budu članovi Programskog saveta na neodređeno. Ono što je naša velika zamerka, jeste što članovi Programskog saveta nemaju trajanje mandata. Ne kaže se na koliko se biraju, kaže se samo da ih bira i razrešava direktor, ali ne znamo na koliko. Da li je to doživotno? Još ovih 50 ljudi u stalnim telima, ti svi ljudi će potrošiti 2018. godine, tako je najavljeno ovde, videćemo kada dođe budžet, pet miliona dinara. Onda, za sve programe obuka je predviđeno 11 miliona dinara. Zamislite, znači za obuku 200 i ne znam koliko hiljada ljudi, koliko treba ovim zakonom da se otvori mogućnost, naravno neće svi u jednoj godini proći edukacije i sve to.

Znači, vi ste predvideli 11 miliona samo za naknade ovih pedesetak ljudi koje imenuje isključivo, ponavljam, direktor, bez jasnih kriterijuma, bez kriterijuma, recimo, ko predlaže ove državne službenike u članove saveta. Ko to predlaže, kako će on da izabere od desetina i desetina, od stotina hiljada ljudi u državnoj upravi, koji ispunjavaju zakonom propisane uslove, kako će on da dođe do ovih sedam ljudi koji su predviđeni da budu? Po nama je to mesto za korupciju, mesto za politički uticaj. Ocena da se ovim smanjuje politički uticaj na rad uprave ovde pada. Znači, upravo ta osoba ima ogroman uticaj da za 50 i nešto ljudi obezbedi da narednih godina primaju pet miliona dinara ukupno.

Onda, najveća stavka za uvođenje ove Nacionalne akademije je milion i po evra, kako kaže ovde, odnosno 186 miliona dinara za opremanje prostorija. Znači, desetogodišnji trošak rada Nacionalne akademije i više, 12 godina planiranih sredstava za rad članova saveta i komisija i stručnih tela i za sve programe, puta 12, ta suma je za opremanje prostorija. Da li stvarno ova država nema dovoljno spremljenog slobodnog prostora da 30 ljudi, koliko treba da broji ova Nacionalna akademija, negde smesti? Već imamo opremanje milionsko izmišljenog tela za bivšeg predsednika Republike, da bi on vodio neku komisiju za saradnju u Rusiji i Kini. Milioni iz budžeta idu na to. Sada opet, 186 miliona dinara! Da li ja sada treba da govorim koliko je to škola, vrtića, puteva ili ne znam ni ja čega? Na koji način se to uklapa u politiku štednje i racionalizacije?

Zakon o Nacionalnoj akademiji i o državnim službenicima predviđa, po nama, potpuno nedefinisano prikupljanje i obradu podataka onih koji prođu kroz ovaj proces. Mi smo tražili da se to ili izbriše ili da se upodobi sa zakonom, da se obavezno ubaci da sve te evidencije, a pogotovo obrade, jer se ne govori u zakonu u koju svrhu se rade te obrade, koji podaci se obrađuju, da se to uvede u skladu sa Zakonom o obradi podataka o ličnosti.

Ono što želim da kažem vezano za ovaj Zakon o izmenama i dopunama Zakona o državnim službenicima je na kraju, recimo, rok koji stoji da dosadašnji ljudi koji su radili ove obuke mogu da nastave u roku od tri godine da rade taj posao. Znači, mi imamo ovde zakon koji, ako čitamo, tek treba da počne javna rasprava za dva meseca, a počela je pre deset meseci, obavila se i donosi se u Skupštini po hitnom postupku. Dakle, mi donosimo zakon po hitnom postupku, a onda dajemo rok tri godine da se oni ljudi koji treba da rade ove akreditacije upodobe, odnosno da oni prođu ponovo kroz proces akreditacije u skladu sa novim zakonom. Apsolutno neprimereno i neobjašnjivo. Čemu žurba, čemu hitan postupak, ako vi onda dajete sebi ovim zakonom rok od tri godine da se krene sa potpunom primenom ovog zakona? Pozivam vas da prihvatite naš amandman koji skraćuje taj rok na jedan realan rok, tamo negde do kraja juna naredne godine.

Svi ovi zakoni polaze od dobre namere i potrebe, naravno, države da unapredi rad javne uprave, da imamo kvalifikovanije, stručnije, angažovanije i ljubaznije državne službenike. Naravno, ništa od toga nije sporno. Ali, uvek se, da tako kažem, đavo krije u detaljima. Ova rešenja apsolutno ne garantuju departizaciju. Naprotiv, suprotno, vrišti iz njih da će ovo biti iskorišćeno kao još jedan mehanizam da se stranački ljudi proguraju napred, a oni koji nisu u vladajućim strankama i ne rade u upravi zahvaljujući članstvu u političkim organizacijama, bez obzira na njihovo stručno znanje, oni će biti skrajnuti.

Ponavljam, Zakon o elektronskom dokumentu, elektronskoj identifikaciji i uslugama od poverenja je dobar i siguran sam da će olakšati građanima pristup uslugama države, da će olakšati i pojeftiniti privredi poslovanje, ali postoji bojazan kako će to izgledati u realnom životu. Sadašnja predsednica Vlade, pre godinu dana kada je bila ministarka, sa ponosom je najavila, to je primer kako radi elektronsko poslovanje ili elektronske usluge od strane države Srbije, kao reakciju države na gužve kod izrade novih zdravstvenih knjižica, da građani mogu on lajn da se prijave i da za 60 dana od dana prijave dobiju zdravstvene knjižice. Ja sam to uradio za moju taštu i ona je dobila zdravstvenu knjižicu posle 10 meseci. Znači, ne 60 dana, ne šest meseci, već za 10 meseci, pre nekoliko dana.

Kako vi mislite ovakvim radom i ovakvim primerima da uverite građane da je za njihovu korist uvođenje ovih novih usluga i elektronske uprave? Da ne govorim ono što su neke kolege govorile, o načinu na koji se ovde od strane predsednice parlamenta koristi elektronska uprava koju ovde imamo u radu parlamenta i koja treba da pomogne svim poslanicima da radimo kvalifikovanije i transparentnije.

Zbog svega ovoga, zbog našeg nepoverenja u ovu Vladu, mi nećemo glasati za ove zakone. Dali smo, nadam se, konstruktivne amandmane i raspravljaćemo o njima u raspravi u pojedinostima. Hvala.
Hvala, predsednice.

Zahtev ispred poslaničke grupe Socijaldemokratska stranka - Narodni pokret Srbije za formiranje anketnog odbora, koji bi se bavio istraživanjem događaja koji su se desili u Beogradu 24. i 25. aprila 2016. godine, podneli smo 06. juna 2016. godine. Danas, 03. oktobra 2017. godine, gotovo godinu i po dana posle tih dešavanja, javnost u Srbiji od strane zvaničnih organa još uvek nije saznala istinu o tome šta se desilo, ko su bili ljudi koji su pod maskama srušili objekte koji su bili privatno vlasništvo, objekte koji nisu mogli da se sruše jer za to nije postojala odluka nadležnog državnog organa i, što je mnogo strašnije, ko su bili oni koji su tom prilikom privodili građane koji su se zatekli, oduzimali im pravo na slobodu na nekoliko sati, i ko su bili oni u vrhu policije koji se na pozive građana koji su uspeli da pozovu policiju i traže da policija u skladu sa zakonom i Ustavom izvrši svoju obavezu i zaštiti građane, ustavni i zakonski poredak Srbije, ko su bili oni koji se tom pozivu nisu odazvali.

Ovih dana možemo da pročitamo i delove policijskog izveštaja na osnovu kojeg bi Tužilaštvo trebalo da pokrene istragu. Nažalost, u tom izveštaju se ne nalazi ništa, nijedan odgovor na ova pitanja. Ono što je posebno interesantno je, međutim, da smo nekoliko dana posle ovog događaja od tadašnjeg predsednika Vlade čuli da su odgovorni za to ljudi iz vrha gradske vlasti, iste one gradske vlasti koja i danas upravlja Beogradom na način da je raskopala pola grada i 2. oktobra ukrasila novogodišnjom rasvetom grad Beograd i nazivajući potpuno opravdano te ljude kompletnim idiotima.

Ono što mene zanima i što mislim da je tema anketnog odbora koji bi trebalo da se formira je da ako već policija i Tužilaštvo nije uzelo izjavu od gospodina Aleksandra Vučića, sada predsednika Republike, da podeli svoja saznanja, koji su to kompletni idioti iz vrha gradske vlasti. Mislim da bi bilo dobro da imamo anketni odbor koji bi dao odgovor i dao priliku predsedniku Republike da da odgovor ko su kompletni idioti iz vrha gradske vlasti. Hvala.
Hvala.

Izgleda da se obrnuo krug, pa da nastavim tamo gde smo bili pre jedno sat vremena, kada sam obrazložio prvi od 11 predloga tačaka dnevnog reda za stavljanje na ovu sednicu.

Ovaj predlog zakona pisali smo pre godinu dana i prvi put predložili kao izmenu i dopunu, odnosno da raspravljamo o njemu, pošto je Vlada prethodno smanjila iznos poreza na dohodak građana koji ostaje lokalnoj samoupravi.

Ovde je sadašnja predsednica Vlade, tada ministarka, prvi put kada je došla u parlament pre nekih godinu dana, obrazlagala kako, eto, lokalne samouprave maltene jedva čekaju da im se ukupno godišnje negde za blizu šest milijardi dinara umanji prihod po ovom osnovu i kako one neće imati nikakav problem i kako će nadomestiti nedostajuća sredstva u budžetu iz drugih prihoda.

Godinu dana posle možemo da vidimo da to nije slučaj. Imamo izveštaj Fiskalnog saveta, koji govori o pretnji da javne finansije Srbije potopi dug lokalnih samouprava, dug koji je nastao ne samo zbog nestručnog i lošeg vođenja lokalnih samouprava od strane nestručnih i bahatih članova SNS, nego i zato što je, između ostalog, i ovaj porez smanjen.

Međutim, naša osnovna ideja nije bila da ispravimo ovu grešku Vlade. Mi smo želeli da ukažemo da ako već postoji višak para u budžetima lokalnih samouprava, da taj višak para treba na drugi način potrošiti, pa smo u skladu sa Poslovnikom podneli predloge dva zakona. Prvi je ovaj o finansiranju lokalne samouprave, koji podrazumeva da se vrati stara stopa o izdvajanju poreza na dohodak građana koja ostaje lokalnim samoupravama, a drugi je da se smanji opšta stopa poreza na dohodak građana i time krene u ono što Vlada obećava već evo šestu godinu, da će se krenuti sa rasterećenjem obaveza poslodavaca na isplaćene zarade zaposlenih. Taj procenat se ne smanjuje šest, 10 i više godina, nažalost, i jedan je od glavnih razloga zbog kojih Srbija ne može da se izbori za veće plate zaposlenih, što ne može da se izbori sa sivom ekonomijom. I, stalno se najavljuje, evo, i predsednik Republike, iako mu to nije u nadležnosti, najavljuje da će do kraja godine ovaj procenat biti smanjen. Mi očekujemo da vidimo kada će se i da li će se to desiti.
Evo, da nastavim.

Znači, porez na dohodak građana je stopa koja se nije menjala u poslednjih, čini mi se, petnaestak godina. Ukupno opterećenje na bruto zarade stoji isto. Jedino se menjaju iznosi, da li ide 12 ili 14 za zdravstveno osiguranje, pa se onda za taj isti procenta za koji se, recimo, umanji za zdravstveno, poveća za penziono. Onda, naravno, nestručni ministar objašnjava kako je više uplaćeno u Fond za penziono osiguranje tačno za onoliko za koliko je promenjen ovaj procenat.

Procenat, stopa poreza na dohodak građana je 10%. Mi smo predložili da se ta stopa smanji, ukoliko bi se ovaj zakon usvojio, na 9%, znači, minimalno smanjenje, ne nešto što bi kapitalno rešilo probleme, ali bi pokazalo da Vlada razume problem privrednika, domaćih privrednika, onih koji posluju u Srbiji, žele da ostvare profit i da prošire svoje delovanje ovde u Srbiji, da ne brine isključivo o sumnjivim stranim investitorima koji dolaze, otvaraju najprostija radna mesta za koja nije potrebna nikakva stručna sprema, za koja se isplaćuje minimalna zarada i koja, nažalost, ne može da reši probleme građana Srbije, probleme rastućeg siromaštva, probleme da sve veći broj građana Srbije odlazi iz Republike Srbije iz godine u godinu.

Naravno da postoji negde svest da je nešto potrebno uraditi. Ponavljam, najavljuje se, stalno, s vremena na vreme, onako u običaju, biće uskoro, biće za godinu, najkasnije dve, nešto urađeno, smanjeno. Tako se i smanjenje stope na porez građana najavljuje. Bilo je najava pre nekoliko meseci od strane, naravno, neovlašćenog lica, predsednika Republike, koji ne može da ima nikakve veze sa ekonomskom politikom koju vodi Vlada Republike Srbije, da je on najavio da će doći do smanjenja stope poreza. Videćemo, rekao je, da li će biti 2% ili 3%.

Evo, ja vas pozivam, kolege poslanici, da usvojimo da ovaj predlog zakona stavimo na dnevni red, da usvojimo 1%, jer očigledno da 1% nije sporno, da treba da sačekate dozvolu MMF-a da vidite da li to može da bude 2% ili 3%. Ali, hajde da skinemo ovaj 1%, da pokažemo da razumemo probleme privrede, da razumemo probleme građana, da razumemo da je potrebno promeniti katastrofalnu ekonomsku politiku koju vodi ova Vlada već šestu godinu, tražeći alibi za svoje neuspehe u svima drugima osim u sebi.
Više od godinu dana tražimo izmenu ovog zakona koji je usvojen na kraju prethodnog saziva zato što smo smatrali da su rešenja koja su tada usvojena u zakonu loša i neprimenljiva. Za ovih godinu i po dana, koliko je prošlo od usvajanja ovog zakona, neke stvari su promenjene, ali nažalost ne one ključne stvari. Vlada je dolazila ovde i dva puta sama tražila odlaganje rokova koje je sama sebi odredila kada je ovaj zakon prvi put usvojen.

Sada opet slušamo priče o nekom katalogu zaposlenih, o ne znam ni ja nekim pričama kako će se vrednovati rad, kako će plate biti za isti posao u javnom sektoru svuda iste, ali to neće biti slučaj, zato što zakon u sebi ima jednu suštinsku grešku, a to je što, po našem mišljenju, nije definisao javni sektor na pravi način.

Naime, po zakonu iz javnog sektora su ispala, odnosno u njemu se ne nalaze javna preduzeća. Prvo je u javnim preduzećima najveća razlika u primanjima zaposlenih za iste poslove koji se rade u ovome što se kolokvijalno zove javni sektor, a zakon, koji je ovde to pokušao da definiše, nije definisao na pravi način. Tako da u Elektroprivredi, Narodnoj banci, Javnom servisu, za neke poslove, iste poslove kao i u javnom sektoru, onako kako je definisao zakon, javne službe, obrazovanje i slično, plate su u odnosu 3:1, za isti posao. Ovaj zakon to neće rešiti ukoliko ne usvojite izmene koje smo predložili, izmene koje podrazumevaju da se u javni sektor, definiciju javnog sektora stave i javna preduzeća, da se stavi NBS i Javni medijski servis.

Takođe, ovaj zakon je pretrpeo izmene u smislu smanjivanja prava zaposlenih u onom delu koje ovaj zakon definiše, ali ono što je možda najgore od svega je što se u najavi izmena, pošto će očigledno ovaj zakon morati ponovo da se menja, treći, četvrti put za godinu dana, imamo najavu daljeg smanjivanja prava i daljeg osiromašenja građana Srbije i ova Vlada očigledno da nema rešenje i pokazuje se već da ekonomska politika, koja se zasnivala na stranim investicijama u ne naročito velika i kvalitetna radna mesta, danas daje loše rezultate i privredni rast Srbije je duplo manji nego pre godinu dana. Hvala.
Pročitali ste naziv Zakona čiji prestanak važenja tražim - Zakon o privremenom uređivanju načina isplate penzija. Ovaj zakon usvojen je u oktobru mesecu 2014. godine, pre tri godine. Ova reč u naslovu zakona privremeno uređivanje, u samom tekstu zakona bila je određena rokom od tri godine. Tri godine za važenje ovog zakona. Ovog meseca ističe tri godine od usvajanja Zakona o privremenom uređivanju načina isplate penzija.

Kada je zakon usvajan, usvojen je amandman kojim je ova reč, odnosno važenje od tri godine ukinuto. I tada je ministar, sadašnji ministar odbrane, govorio o tome kako će zakon, ukida se taj rok od tri godine, da će rezultati koje će napraviti Vlada biti takvi da će pre isteka tri godine biti stvoreni uslovi da ovaj zakon prestane da važi. Evo prošle su tri godine i mene zanima da li će Vlada, ako već neće da prihvati predloge opozicionih poslanika, pošto ima i drugih poslanika koji predlažu da ovaj zakon prestane da važi, da li će Vlada ispuniti svoje obećanje i posle tri godine primene štetnog zakona koji je dramatično ugrozio i odrazio se na ekonomski status preko pola miliona penzionera u Srbiji, da li će Vlada ukinuti ovaj zakon?

Moram da kažem i da izrazim bojazan da mislim da se to neće desiti. Čujemo najave da će opet doći do nekog povećanja penzija, najvećeg u istoriji, ali svim penzionerima. Ova nepravda napravljena pre tri godine očigledno nema nameru da se ispravi.

Kako su do sada izgledala najveća ikada povećanja penzija građanima Srbije u prethodne dve godine? Imali smo povećanje od 1,25% kada je inflacija bila 2,5%. Imali smo povećanje od 1,5% kada je inflacija bila 2%. Znači, realno, penzije samo zato što nisu usklađivane sa rastom cena na malo, sa inflacijom smanjivane su svake godine. Sada ponovo čujemo bajke, bajke kojih su građani Srbije siti i verujem da je to jedan od razloga histeričnog ponašanja vlasti poslednjih dana.
Dve godine predlažemo da Skupština na dnevni red stavi ovaj zakon. Suština je da se stopa PDV-a, kojom se oporezuje hrana za bebe, smanji sa opšte stope od 20% i da se primenjuje posebna stopa od 10%.

Ovaj zakon vladajuća većina ni jedan jedini put nije želela da stavi na dnevni red, iako, kada su bile rađene izmene i dopune Zakona o PDV-u, ministar, kroz amandmane koje smo tada podnosili, nije bio izričito protiv ove mere, objašnjavao je zašto to nije dobro, da navodno može da se otvori prostor za zloupotrebe, da navodno neće doći do smanjenja maloprodajnih cena ukoliko se stopa PDV-a smanji i mnoga druga nemušta obrazloženja su predstavnici Vlade, kada smo imali priliku da govorimo o merama kojima se država bori za podsticaj rađanja i podsticaj porodicama sa decom u Srbiji, odbijajući sva rešenja koja su opozicioni poslanici predlagali.

Doneli smo krajem prošle godine izmene zakona koje su predviđale da se povraćaj PDV-a, kao jedne od mera kojima se danas pomaže porodicama sa decom, ukine, oročavajući to donošenjem zakona o finansijskom podršci porodicama sa decom. O tome ću više govoriti kada budem obrazlagao taj zakon.

Ono što je bila naša želja jeste da, kroz ovu jednu malu izmenu, stavimo do znanja građanima Srbije da država brine o njima, da brine o budućnosti Srbije, da razume težak položaj roditelja u Srbiji, da se oni susreću sa teškom materijalnom situacijom, sa nemogućnošću da nađu posao, nemogućnosti da započnu samostalan život, odlaganje početka stvaranja porodice, zatim da se veliki broj porodica odlučuje samo za jedno dete i mnogi drugi problemi koji, nažalost, imaju posledicu da je iz godine u godinu u Srbiji stopa negativnog priraštaja sve veća i veća.

Međutim, dobijamo stalno odgovor „ne“ za ovaj predlog, ali nažalost nikakav drugi predlog se ne čuje, dok se onda bahato pred kamerama, za svo vreme ovog sveta, koje postoji, dnevnika priča o tome kako opozicija nema ideje i nema predloge. Danas građani Republike Srbije mogu u ovom delu da čuju predloge za više od 100 zakona koje opozicija predlaže.
Ovaj zakon nema mnogo veze sa građanima Srbije direktno. Ovaj zakon bi trebao da uredi način na koji radi parlament i da nemamo situacije koje imamo danas i koje imamo poslednje tri godine.

Ne samo što se ignorišu svi predlozi opozicije o tačkama dnevnog reda koje se predlažu, nego se u Skupštini vodi rasprava uglavnom u 90% slučajeva o zakonima koji dolaze u Skupštinu po hitnom postupku, bez bilo kakvog obrazloženja, navođenja realnih razloga zašto je taj hitan postupak potreban. Zakoni se donose na brzinu, pa se onda posle nekoliko meseci, izmenama i dopunama ponovo ispravljaju u parlamentu. Sa druge strane, javnost nije upoznata sa zakonskim rešenjima koja se predlažu. Mi kao poslanici kada vodimo raspravu, raspravljamo o zakonima koji ni na koji način nisu međusobno povezani, o kojima je nemoguće raspravljati u jedinstvenom pretresu, samo zato da bi se uštedelo vreme i da parlament ne bi radio, odnosno da bi radio efikasno, onako kako to vladajuća većina misli da treba.

Pošto je očigledno da Ustav i Poslovnik nisu dovoljni, predložili smo zakon o predlaganju zakona. On treba da definiše način na koji se zakoni predlažu, obavezu javne diskusije na svaki zakon, obavezu da zakoni budu u skupštinskoj proceduri 15 dana, osim u izuzetnim slučajevima, kada hitnost mora da se opravda, a ne kao što je danas slučaj da se navede kao razlog za hitan postupak zakona o nacionalnoj akademiji i izmenama Zakona o državnim službenicima, tobože rokovi za usvajanje budžeta. Ti rokovi na koje se predlagač konkretno za ova dva zakona poziva su odavno prošli. Prošli su još u julu mesecu, ako gledate budžetski kalendar onako kako definiše zakon.

Brojni su takvi primeri i da bi izbegli da se u budućnosti to dešava, mi so predložili ovaj zakon. Znam i verujem već dve godine da poslanici to razumeju i osećaju, ali da zbog partijske discipline poslanici većine ne žele da se drugačije uradi rad parlamenta. Razumem zašto to nije u interesu rukovodstva parlamenta. Sasvim je jasno zašto to nije u interesu Vlade koja beži od ovog parlamenta kao đavo od krsta.
Zakona o javnim medijskim servisima godinu i po dana, pošto je suprotno onom vremenu kada su Aleksandar Vučić i SNS bili opozicija i kada su najavljivali da će taksa na električno brojilo biti ukinuta, pre skoro dve godine, ponovo je uvedena, suprotno obećanjima, taksa koja se naplaćuje, gle čuda, na potpuno isti način, uz račun za električno brojilo.

Ono što je razlika u odnosu na prethodno zakonsko rešenje je što vi sada ne možete da ne platite ovu taksu. Ranije ste mogli da platite iznos za utrošenu električnu energiju, a ako želite da platite taksu, mogli ste ili ne. Posle je Javni servis imao obavezu da vas tuži, a to se gotovo nikada nije desilo. Zbog propagande i najave Vlade da će ova taksa biti ukinuta, ta naplata je na kraju pala na ispod 40%. Naravno da je finansiranje javnog servisa bilo ugroženo.

Vlada je suprotno svojim obećanjima vratila tu taksu, nazvala je taksom za Javni servis i praktično vas obavezala da plaćate i danas je ta naplata u onom procentu koliko ljudi plaća električnu energiju, odnosno koliko god da platite iznos za potrošenu električnu energiju, prvo će vam biti skinut iznos za taksu, a zatim će biti namenjen dugu za električnu energiju.

Ono što je problem sa ovim je što zakon nije predvideo oslobađanje u slučaju da jedno domaćinstvo ima više električni brojila, a to se dešava pre svega u seoskim sredinama. Postoje električna brojila za pomoćne prostorije, za neke radionice, tamo gde naravno niko ne koristi usluge Javnog servisa. Sada građani imaju obavezu da nekoliko puta plate tu taksu, bez mogućnosti da se te takse oslobode, jer zakon nije predvideo da u ovim slučajevima možete takse da se oslobodite.

Naše izmene zakona idu u smeru da se ostavi mogućnost, odnosno da zakon predvidi da samo na jednom brojilu građanin može da plaća ovu taksu, što je u skladu sa Ustavom. Ne možete jednu stvar naplaćivati nekoliko puta samo zato što Javni servis nije bio u stanju da organizuje naplatu svoje takse i svojih potraživanja na drugi način osim da ga veže za račun za električnu energiju.
Za mene lično, ovo je jedna od najbolnijih tema. Činjenica da već dve godine predlažemo izmene i dopune Zakona o finansijskoj podršci porodici sa decom, a da vladajuća većina odbija ovaj predlog.

Obrazloženje koje smo dobili od Vlade, zašto da se ovaj zakon ne prihvati je poziv da se sačeka da radna grupa ministarstva završi svoj predlog zakona. Vlada nije uopšte polemisala sa rešenjima koja mi ovde predlažemo, nego je rekla daćemo mi svoje.

Međutim, postavlja se pitanje – kada će to da se desi? Tri godine je ministar Vulin bio ministar za rad i socijalna pitanja i tri godine je on obećavao izradu ovog zakona. Pravdao se jednim izborima, drugim izborima, raznim stvarima, a onda je na kraju pobegao sa te funkcije. Izrotirao se sa ministrom Đorđevićem, zamenili su mesta.

Moram da priznam da mi do skora nije bilo jasno zašto ministar Vulin nije uradio ništa na izmeni ovog zakona. Shvatio sam da je on mislio da svaki švrćan u Srbiji verovatno ima tetku u Kanadi koja može, kada mu prifali nešto, da pošalje 100.000 – 200.000 evra, dolara, čega god i pomogne detetu i svom nećaku u Srbiji.

Na žalost, to nije slučaj i brojne su porodice u Srbiji koje danas žive u siromaštvu ili riziku od siromaštva. Koleginica jedna danas obrazlažući predloge za jedan od svojih zakona je navela da je stopa ugroženosti od siromaštva, po podacima RZS 41%. Dakle, 41% stanovnika u Srbiji je po tim podacima iz 2015. godine ugroženo od siromaštva. Obzirom da Vlada nije uradila ništa, pa ni donela ovaj zakon ili usvojila strategiju o borbi protiv siromaštva, verujem da su ti brojevi danas još dramatičniji.

Ova Vlada i novi ministar i dalje nemaju rešenje i dalje čujemo najavu u skladu sa obećanjima – biće uskoro, za mesec-dva, najviše šest, pa onda posle godinu dana opet isto obrazloženje.

Pozivam vas da glasate za ovaj zakon kako bi pokazali brigu za 40% i više građana.
Hvala predsednice.

Godinu i po dana predlažemo izmene i dopune Zakona o kulturi. O tome da suština izmena zakona je da se kulturnim radnicima, koji dobiju najveće evropske, svetske nagrade po automatizmu da pravo na nacionalnu penziju, na isti način na koji je to rešeno u slučaju vrhunskih sportista.

Na razne načine sam ovde pokušavao da govorim u ova tri minuta o važnosti kulture, citirajući izjave koje su davali predstavnici vlasti, u situacijama kada im je odgovaralo da se predstave kao neko ko brine o kulturi, do raznih drugih istorijskih izjava brojnih državnika i velikih mislilaca. Ali, nažalost, usvajanje i stavljanje ove tačke, nije se desilo. Mislim da je najbolje obrazloženje, zašto se to nije desilo, činjenica da su dva mlada čoveka koja su pre šest meseci protestovali na ulicama Beograda, u protestu koji se zvao „Kulturom protiv diktature“, koji su na ulicama grada Beograda tražili više kulture, kao načina da se izborimo sa krizom u kojoj se društvo u Republici Srbiji nalazi, danas se nalazi u situaciji da moraju da idu kod prekršajnog sudije, da odgovaraju za to što su uradili, iako im je tada od strane predsednika Republike, od strane ministra Stefanovića rečeno da ne moraju ni o čemu da brinu, da mogu slobodno da protestuju, da nikakve mere protiv njih neće biti preduzete.

Danas vidimo da su mere preduzete, da se u tom trenutku mere preduzimane, da su policajci u civili išli pored tih demonstranata i brižljivo vodili evidenciju ko kakve parole uzvikuje. Da li viču – ua diktaturi, da li viču - hoćemo kulturu, i da zbog toga treba da idu kod sudije za prekršaje. Kada budu kažnjeni sa 100 hiljada dinara koje nemaju da plate, zato što ne mogu da nađu posao u državi Srbiji, moraće da idu u zatvor 100 dana. To je odnos ove vlasti prema njihovim građanima i prema kulturi.
Suština ovog zakona je da se zaslađena gazirana i negazirana pića, veštački zaslađena, oporezuju posebnom stopom. Svaki put kada se pripremam za diskusiju u ova tri minuta pronađem nove primere kao se zemlje u svetu bave problemom nezdrave ishrane, povećanja pre svega bolesti gojaznosti i dijabetesa, kao jednu posledicu od gojaznosti.

U želji da dobijem pažnju kolege poslanika, da se konačno pozabavimo ovim pitanjem, i godinu dana nemam razumevanja. Iskren da budem računam da ga ni danas neće biti i da ćemo ponovo propustiti šansu da uradimo nešto sa jednim od gorućih problema, pre svega mislim dece u Srbiji.

Jedna vest od pre godinu dana kaže, po jednoj studiji, da je učestalost gojaznosti kod dece povećana pet puta u Srbiji. Jedan od glavnih, ako ne i glavni razlog, je loša ishrana i ishrana u kojoj obiluju zaslađena, veštači zaslađena pića i hrana. Razne zemlje na raznim nivoima se sa ovim problemom suočavaju, sagledavaju taj problem i pokušavaju da nađu rešenje. Poslednji primer koji sam našao pre nekoliko dana, to je da Kanton Sarajevo u školama zabranjuje čips, slatkiše i gazirana pića, i da će umesto toga država odvojiti novac kojim će biti finansiran jedan zdrav obrok u školama, u Kantonu Sarajevo.

Nažalost, ovde ni jedan nivo vlasti se ovim problemom ne bavi, a na svim nivoima vlasti je SNS. Očigledno je da SNS postala stranka koja pre svega služi kapitalu, krupnom kapitalu, a ne građanima Republike Srbije. Ministar finansija nije želeo, kada smo kao amandman ovo predložili pre godinu dana, da usvoji u Zakonu akcizama, ali je zato otišao na proslavu kompanije Koka-kola u Srbiji i da govori o profitu, o uslovima poslovanja, ali ne o životu građana Srbije.

Pozivam vas kolege poslanici, da uradimo nešto po ovom pitanju, da usvojimo ovaj zakon, koji bi trebao da omogući bolje zdravlje.
Zahvaljujem.

Evo, gledam kako poslanici vlasti nonšalantno odbijaju sve predloga zakona od strane opozicije, koji se tiču života građana u Republici Srbiji, a ne smeta vam to da, ukoliko je to deo vaše kampanje, pozivate opoziciju na dijalog.

Zakon koji ja predlažem, evo ovo je već više od 20 puta koliko ga predlažem, čak sam nudio i poslanicima vlasti da ga predlože, zato što se tiče studenata, zato što se tiče đaka koji treba da ostvaruju pravo na stipendije, zato što on treba da otkloni one nepravilnosti koje danas postoje, da gradonačelnici, predsednici opštine ne mogu zbog kolizije zakona da stipendiraju svoje đake i studente, jer krše jedan Zakon o učeničkom i studentskom standardu ukoliko se ne promeni ovaj Zakon o lokalnoj samoupravi.

Zapravo, vi danas želite da budete nemi na to da je glavna tema u Srbiji kako najlakše i gde otići, da mladi ljudi danas ne planiraju da ostanu i žive u Srbiji, da je Srbija među prvima u svetu čak po odlivu visoko obrazovnih kadrova, i naravno ne želite ni ovu jednostavnu stvar da uradite, a to je da stavite na dnevni red ovaj zakon i pomognete roditeljima talentovanih i nadarenih đaka i učenika da mogu lakše da finansiraju njihova školovanja, da ne govorim o tome da ne želite ni da obezbedite besplatne udžbenike za školovanje, čime direktno kršite Ustav, što je nedopustivo da jedan ovakav dom krši Ustav kao najviši akt jedne države.

Zapravo, vas očigledno mladi ljudi interesuju samo onda kada treba da budu vama kapilarni glas, kada trebate da ih stavite na listu sigurnih glasova, a kada istinski treba pružiti pomoć mladim ljudima, oni su uvek tu negde na začelju prioriteta, jer imate uvek, uglavnom, neke veće prioritete.

Ono što je najgora stvar još, to je što i oni mladi ljudi koje roditelji iškoluju, koji budu vrhunski studenti sa odličnim prosecima, za njih nema mesta u državnoj upravi, zato što su njihova mesta zauzeli šoferi, zauzeli konobari, i to u ministarstvima u državnim institucijama, i danas odlučuju o stanju stvari u Republici Srbiji.

Stoga vas molim, ukoliko niste želeli 20 puta da ovaj moj predlog prihvatite i stavite na dnevni red, ja ga, evo, nudim poslanicima SNS ili bilo koje druge vladajuće stranke, ili pozivam Vladu Republike Srbije da ga predloži, da usvojite ovaj zakon kako bismo otklonili ove aktuelne nedostatke, kako bi mogli da stipendiramo učenike i studente bez kršenja zakona.