ELVIRA KOVAČ

Savez vojvođanskih Mađara

Rođena 18. jula 1982. godine u Zrenjaninu, gde je završila gimnaziju.

Studirala je na Ekonomskom Fakultetu u Subotici, gde je bila i studentkinja-prodekanka i jedan semestar na Wirtschaftsuniversitaet-u u Beču. Diplomirala je 2006. godine. Od tada pa do jula 2007. je radila u Izvršnom Veću Vojvodine, u Pokrajinskom sekretarijatu za zdravstvo i socijalnu politiku.

Njena karijera u političkom životu Srbije je počela 2000. godine. Postala je članica Saveza vojvođanskih Mađara. Od 2006. godine bila je članica predsedništva Omladinskog Foruma ove najjače mađarske manjinske stranke.

Timu regionalnih trenera Nacionalnog Demokratskog Instituta pridružila se 2005. godine. Do sada je radila sa opštinskim odborima, ženama i omladinom u Vojvodini.

Od sredine 2007. godine je narodna poslanica u Narodnoj skupštini Republike Srbije i u Parlamentarnoj skupštini Saveta Evrope. U novom sazivu parlamenta je članica Odbora za ljudska i manjinska prava i ravnopravnost polova, kao i Odbora za prava deteta. U Parlamentarnoj skupštini Saveta Evrope je članica Komiteta za kulturu, nauku, obrazovanje i medije, kao i Komiteta za jednakost i nediskriminaciju, predsednica je Podkomiteta za prava manjina, kao i potpredsednica političke grupe Evropske narodne partije (EPP/CD) u Parlamentarnoj skupštini Saveta Evrope. Na osnivačkoj skupštini Foruma Žena SVM-a, održanoj 2009. godine, izabrana je za predsednicu istog.

Za narodnu poslanicu izabrana je na izborima 2012 i 2014. godine. Od januara 2013. godine član je neformalne zelene poslaničke grupe u Skupštini Srbije.

Na vanrednim parlamentarnim izborima 24. aprila 2016. godine ponovo je izabrana za narodnu poslanicu.

Pored mađarskog i srpskog, tečno govori i engleski jezik.

Osnovne informacije

Statistika

  • 7
  • 0
  • 1
  • 1
  • Nema pitanja koja su upućena poslaniku

Druga sednica Prvog redovnog zasedanja, 21.04.2017.

Zahvaljujem.

Poštovani predsedavajući, predsedništvo, gospodine ministre, saradnici, dame i gospodo narodni poslanici, u ime Poslaničke grupe Saveza vojvođanskih Mađara – Partija za demokratsko delovanje, baziraću se najviše na temu vantelesne oplodnje.

Krenula bih od toga čega smo svi svesni, da problem nedovoljnog rađanja dece koji je zapravo ispod neophodne proste reprodukcije je ogroman problem, sa kojim se svi mi suočavamo i u okviru toga je pitanje neplodnosti nešto čime zaista treba svi mi da se bavimo.

Podsetila bih sve nas, uvaženi gospodine ministre, vi ste bili prisutni 26. oktobra, poslednjeg četvrtka u mesecu, kada smo ovde postavljali poslanička pitanja i ja sam postavila konkretno pitanje, vezano za uslove za vantelesnu oplodnju, za Pravilnik Republičkog fonda za zdravstveno osiguranje, koji je tada, odnosno za 2016. godinu, glasio tako da je uslov za učestvovanje u ovoj proceduri što se tiče godina života bio 40 i tada smo kazali na to da ne bi bilo loše da se to produži, možda na 42.

Izuzetno mi je zadovoljstvo što je važeći Pravilnik za ovu godinu Republičkog fonda za zdravstveno osiguranje, znači za 2017. godinu, takav da je uslov za godine života 42 u momentu započinjanja postupka vantelesne oplodnje. Znači, uspeli smo malo to da produžimo i nadam se da ćemo uz zajedničku saradnju uspeti da još mnogo nejasnoća razjasnimo ili ti da pomognemo svim tim parovima koji se suočavaju sa tim problemom.

Nažalost, istraživanja statistike pokazuju da se u Srbiji skoro 400 hiljada parova suočava sa ovim problemom. Sterilitet nije nešto što je urođeno i možda da se desi bilo kome, može da se desi čak i onima koji već imaju jedno dete i to je drugi problem o kojem bi sada u okviru ove rasprave o Predlogu zakona želela da govorim, ali najpre da krenem od toga da je jako bitno što konačno donosimo novi zakon, javna rasprava je završena još početkom prošle godine i što se mnoge nedoumice koje su u trenutno važećem zakonu od 2009. godine sada razjašnjavaju. Jako puno stvari je urađeno.

Želela bih najpre možda da pričam o tome. Kao što znamo od 2006. godine Republički fond za zdravstveno osiguranje finansira program biomedicinski potpomognuta oplodnja. Kao što sam već spomenula, postoje razni uslovi, kao što su godine života i ko zapravo može da učestvuje u tom programu. Osnovni uslov je da su to žene koje imaju neplodnost i pored odgovarajućeg lečenja, žene koje nisu rađale ili nemaju dece.

Dugi niz godina je Republički fond za zdravstvenog osiguranje finansirao dva pokušaja za vantelesnu oplodnju. Jako je dobro što od sredine 2016. godine se finansira i treći pokušaj jer opet statistike pokazuju da je nažalost retko uspešan prvi, da su mnogo uspešniji drugi i treći pokušaj jer ovo je jedna promena koju takođe svakako podržavamo i pozdravljamo.

Opšte je poznato da trenutno dozvolu za obavljanje postupaka biomedicinski potpomognute oplodnje po ovom važećem zakonu ima 18 ovlašćenih zdravstvenih ustanova i to pet državnih i 13 privatnih. Vi ste tada govorili o tome zašto i sada prilikom donošenja novog zakona je važno uključiti privatnu praksu, da bi se što veći broj parova korisnika mogao uključiti u ovaj program.

Ja sam izvukla podatke da je od 2010. godine od kada postoji Uprava za biomedicinu do 2015. godine kada su ove zdravstvene ustanove izvršile 22 hiljade postupaka biomedicinski potpomognute oplodnje državne upola manje 7.300 a privatne 14.600 i da je po statistikama procenat uspešnosti bio od 25 do 30%, što mnogi kažu da nije loša brojka, ali svi mi treba da radimo na tome da taj procenat uspešnosti bude što veći.

Kao što sam već u samom uvodu naglasila, želela bih da pričam i o drugim problemima. Jako je dobro što RFZO finansira tri pokušaja vantelesne oplodnje, što smo došli do toga da one žene koje učestvuju u ovom programu, znači da je broj godina promenjen sa 40 na 42, ne bi bilo loše da se to produži možda i do 45 u narednim godinama i u nekoj bliskoj budućnosti.

Volela bih da otvorim pitanje i muškog steriliteta, o kome se malo razgovara, i o onim parovima gde žena ima sekundarni sterilitet, ima recimo jedno dete, a želela bih još i iz nekih razloga ne može prirodnim putem da dođe do začeća. Dozvolite mi da u ovom slučaju konkretno spomenem razne programe lokalnih samouprava, odnosno AP Vojvodine, ne samo zato što sam inače iz Zrenjanina, ali moram da naglasim da je grad Zrenjanin prvi put još 2014. godine doneo odluku i od 2014. godine za svaku godinu se donosi novi pravilnik o kriterijumima za ostvarivanje prava na finansijsku pomoć za vantelesnu oplodnju u gradu Zrenjaninu. Negde početkom aprila je donet novi pravilnik za 2017. godinu.

Grad Zrenjanin je upravo mislio na ovu kategoriju, ne bi bilo loše, znam da su finansijske mogućnosti raznih lokalnih samouprava različite, ali upravo je jedan od uslova da u ovom programu mogu da učestvuju oni parovi koji ne ispunjavaju uslove koje postavlja RFZO. Ovde se konkretno misli i na muški sterilitet i na sekundarni sterilitet, znači oni parovi koji već imaju recimo jedno dete, najmanje jedno dete. Ono što je izuzetno dobro je što je grad Zrenjanin već tada postavio granicu godinu života na 45.

Naravno, moramo otvoreno razgovarati o tome da i ovde postoje poteškoće, a poteškoće su u tome da se sufinansira, znači da je maksimalan iznos koji mogu da izdvoje 200.000 dinara, ne bi bilo loše da to bude veći iznos i da oni mogu da plaćaju samo jedan pokušaj vantelesne oplodnje, za sada, i ukoliko taj nije uspešan onda ti parovi nemaju kome ponovo da se obrate, jer RFZO ne mogu zato što ne odgovaraju tim uslovima.

Kao što sam spomenula, AP Vojvodina takođe ima svoj program sufinansiranja troškova za biomedicinski potpomognutu oplodnju, AP Vojvodina takođe sufinansiranje oko 200.000 jednokratno. Ovo je regulisano pokrajinskom skupštinskom odlukom o pravu na sufinansiranje troškova za biomedicinski potpomognuto oplođenje i ponovo za drugo, treće i svako naredno dete, što znači da je ovde uslov da kada par ili samo neko, da li žena ili muškarac, ima svoje dete. Meni je nekoliko ljudi koji se suočavaju sa ovim problemom tražilo i reklo da je nejasno, tražila sam pojašnjenje iz pokrajine, čak su nekima rekli da ipak ne mogu da učestvuju u ovome, jer je prvo dete začeto prirodnim putem. Mislim da nekako treba da razjasnimo ove pravilnike, da jednostavno ljudima na terenu bude jasno na šta imaju pravo, a na šta ne. Konačan odgovor koji sam ja dobila i koji sam prosledila, nezavisno od toga da li je prvo dete začeto vantelesnom oplodnjom ili prirodnim putem, oni ipak mogu da učestvuju u ovom programu, što je za svaku pohvalu, da ne bi bilo diskriminacije na više nivoa.

Svi ćemo se složiti oko toga, da se sada vratimo malo na konkretne odredbe Predloga zakona o kojem danas raspravljamo, svi ćemo se složiti da je suština, cilj donošenja ovog zakona zapravo da povećamo broj obavljenih postupaka biomedicinski potpomognute oplodnje i da oni budu što uspešniji, povećanje procenata uspešnosti ovih postupaka. Zbog toga je izuzetno značajno to o čemu ste vi, gospodine ministre, pričali, da nam ovaj novi zakon donosi i novinu u formi banke reproduktivnih ćelija, tkiva i embriona. Znamo da je u važećem zakonu takođe bilo utvrđeno postojanje, odnosno mogućnost postojanja banke reproduktivnih ćelija i tkiva, ali zbog nejasnoće, nedovoljno propisivanja uslova, odnosno koje delatnosti zapravo treba da obavlja to nikada nije zaživelo, odnosno bilo je nemoguće osnovati to, a bilo bi izuzetno značajno da postoji banka jajnih ćelija.

Ponovo se postavlja pitanje, zapravo to košta i to bi bila velika ušteda kada bi se to isto finansiralo iz RFZO, nadam se da će to tako biti, kao što bi se narodski reklo – čuvanje o državom trošku, jer bi naravno olakšalo proceduru za sve. Takođe je značajno, vi ste o tome pričali, ne želim da se ponavljam, verovatno je prethodnih nekoliko govornika pričalo o tome, da kao što je i ranije bilo, znači po trenutno važećem zakonu prema ovom postupku biomedicinski potpomognute oplodnje mogu da učestvuju parovi poslovno sposobni muškarac i žena koji su vanbračni partneri ili supružnici, znači žive u braku, može da učestvuje i žena koja je sama i koja je sposobna da bude majka, da vrši roditeljsku dužnost.

Naglasila bih, mislim da o tome niko nije govorio, da je dobro što je konačno izbrisana ona odredba prema kojoj je u ovaj postupak zabranjeno uključiti ženu koja po godinama života i opštem zdravstvenom stanju nije sposobna da rađa, šta god to značilo, odnosno koja je u starosnoj dobi koja nije primerena za rađanje. Vremena se menjaju, sada ću ponovo spomenuti to o čemu sam govorila. Neka evropska praksa, evropska statistika je takva da bi trebalo razmišljati o brojci 45. Znam da nikada nema dovoljno para, ali je i po određenim lekarima, stručnjacima, ja to nisam, ali sam se zaista raspitivala, do 45 godina, i po zdravlje žene, i po zdravlje deteta trebalo bi ženama dozvoliti da se ostvare kao majke ukoliko to žele.

Svi smo svesni toga da je kod nas, u Srbiji novac najveći problem i upravo zbog toga sam detaljno pričala o mogućnostima RFZO, odnosno o državnom trošku koje su mogućnosti koje nude lokalne samouprave, konkretno sam pričala o Zrenjaninu, ali postoji jako puno primera i tu su uslovi vrlo različiti, čak i iznos novca koji se daje, ali bi bilo dobro da se nekako pomogne tim lokalnim samoupravama u vidu gde mogu još da konkurišu, kako da dođu do novca ukoliko imaju ideja, kako bi mogli da prošire program na što širi sloj parova koji na drugačiji način ne mogu da dođu do potomstva, na radost svih nas, pa i budućih roditelja.

Govorila sam o tome i u oktobru i sada bih želela da naglasim da, kao što je opšte poznato, zemlje sa najvećom stopom prirodnog priraštaja su skandinavske zemlje i postoji niz političkih, socijalnih i ostalih razloga zašto je to tako. Najjednostavnije se to objašnjava time da su to jednostavno društveno odgovorna društva, institucionalizovane solidarnosti gde se ljudska i manjinska prava poštuju, gde ne postoje veće socijalne nejednakosti, gde je socijalna i zdravstvena zaštita pristupačna svima. Nadam se da će u bliskoj budućnosti uz zajedničke napore Ministarstva svi koji imaju bilo kakav problem, koji se suočavaju sa sterilitetom u Srbiji, ukoliko to požele, moći da postanu roditelji, neće morati da dignu kredit da bi se ostvarili kao roditelji, neće morati da odu na neke druge klinike koje jako puno koštaju, već će to moći da urade u Srbiji.

U međuvremenu sam se setila, pošto sam spomenula nekoliko zdravstvenih ustanova, znači 18 ovlašćenih, da je izuzetno značajno, da se ponovo malo vratim na Zrenjanin, da u Zrenjaninu nije uslovljeno da taj par mora u određenoj klinici da radi ovaj postupak, već mogu sami da biraju, što je isto tako i sa RFZO, što je jako značajno, jer to verovatno na neki psihološki način doprinosi uspešnosti postupka.

Dozvolite mi da preostalo vreme ovlašćenog predstavnika poslanike grupe Saveza vojvođanskih Mađara-Partija za demokratsko delovanje, vrlo kratko, govorim o drugom Predlogu zakona koji se nalazi pred nama. Ne bih pošto ste i vi izneli nove predloge novina. Neću dugo, samo bih želela da ukažem na konkretan problem koji se ovde otvorio. Volela bih kada bi vi to razjasnili ili kada bi bar Vlada Republike Srbije, pa možda i na predlog AP, još jednom razmislila o tom problemu.

Znači, po trenutno važećem zakonu organizacija transfuziološke delatnosti je određena tako da postoji kao što znamo Institut za transfuziju krvi Srbije, Zavod za transfuziju krvi Vojvodine i Zavod za transfuziju krvi Niš i 44 službi za transfuziju krvi pri opštim bolnicama, zdravstvenim centrima, kliničko-bolničkim centrima i bolničke banke krvi pri bolnicama, institutima i klinikama, njih 76. Kao što je ovde rečeno važeći zakon uređuje samo jedan deo transfuzijske medicine i to pripremu krvi i komponenata krvi, dok oblast kliničke transfuzije koja podrazumeva delatnost čuvanja i izdavanja krvi, komponenata krvi za terapijsku pripremu nije uopšte bio predmet važećeg zakona. Zbog ove loše organizacione strukture dovelo je do velikog broja zakonom definisanih službi, ne mogu jednostavno da obavljaju delatnost, toga smo u potpunosti jasni, jer nemaju adekvatan prostor ili adekvatnu opremu, itd.

Međutim, ono što je za nas ostalo nejasno i mi smo razmišljali kao poslanička grupa da podnesemo amandman na ovaj Predlog zakona, onda smo shvatili da to nije u ovom konkretnom predlogu deo zakona, je zapravo broj ovlašćenih transfuzijskih ustanova o kojima ovde danas razgovaramo prema ovom zakonu. On se određuje planom mreže zdravstvenih ustanova koji donosi Vlada u cilju osiguranja dostupnosti krvi i komponenata krvi.

Mi bi, verovatno ste upoznati sa problemom, predložili da Opšta bolnica Subotica u okviru koje služba za transfuziju krvi da ipak ukoliko je to moguće, planom mreže ustanova koje će doneti Vlada u roku od godinu dana od primene ovog zakona, pošto je osnivač AP Vojvodina. Znači, može i na predlog osnivača, ipak Opšta bolnica Subotica, sa velikom tradicijom, znači, njihova služba bude određena kao ovlašćena transfuzijska ustanova.

Koliko smo mi videli, znači, ovde nije moglo da se interveniše amandmanom, jer to nije deo ovog predloga, ali kada Vlada bude donosila plan mreže zdravstvenih ustanova, molimo vas da još jednom razmotrite ovu problematiku.

Želela bih da naglasim da je u Subotici velika tradicija davanja krvi još od 1953. godine. Prema statistikama godišnje oko 5000 ljudi su redovni davaoci krvi. Još ako dodamo povremene koji ne daju krv često, ali povremeno, desi se da u Subotici, na teritoriji Subotice godišnje ima nege skoro osam, devet pa i do deset hiljada dobrovoljnih davalaca krvi.

Važno je napomenuti, što se tiče Opšte bolnice u Subotici, tamo su zalihe krvi stabilne i dovoljne. Znam da mora da se razmišlja u globalu, ali sam želela da naglasim i jedan pozitivan primer i da vas zamolim da još jednom razmislite o ovoj problematici. U danu za glasanje poslanici poslaničke grupe SVM Partije za demokratsko delovanje će podržati ove predloge. Hvala.

Šesta sednica Drugog redovnog zasedanja, 14.12.2016.

Zahvaljujem.
Poštovani predsedavajući, predsedništvo, gospođo ministre, saradnici, dame i gospodo narodni poslanici, dozvolite mi da u ime poslaničke grupe SVM-PDD iznesem naše viđenje o nekoliko zakona. Nemamo dovoljno vremena da pričamo o svima, a ja ću se najpre bazirati na izmenama i dopunama Zakona o komunalnim delatnostima.
Ovaj zakon je donet 2011. godine i dobro definiše razne komunalne delatnosti, kao komunalne usluge radi zadovoljenje životnih potreba fizičkih i pravnih lica. Ono što je značajno da jedinica lokalne samouprave ima tu obavezu da obezbedi odgovarajući kvalitet, obim, dostupnost i kontinuitet, kao i nadzor.
Osnovni problem zbog koga smo sada došli do izmene i dopune ovog zakona je neusklađenost sa određenim sektorskim zakonima koji regulišu aspekte obavljanja raznih komunalnih delatnosti. Mi svakako podržavamo napore za poboljšanje efikasnosti kvaliteta obavljanja komunalnih usluga. Ono što je najznačajnije i naš šta ću se najviše bazirati je zapravo konkurencija, uvođenje konkurentnosti vršilaca komunalnih delatnosti, što podrazumeva obavezu jedinice lokalne samouprave da podstiče i održava nadmetanje za pristup vršenju određenih komunalnih delatnosti. Ono što uvek treba da imamo na prvom mestu u vidu, je zaštita prava korisnika komunalnih proizvoda i usluga, odnosno zaštita potrošača.
Naravno, i kod sledećeg zakona kada budemo govorila o stanovanju, ta socijalna kategorija koja se i ovde spominje. Znači, obezbeđenje i zaštita prava na komunalni proizvod i uslugu onima kategorijama stanovništva koje na žalost ne mogu da finansijski prate usklađivanje cena u komunalnom sektoru sa ekonomskim parametrima i uvođenjem subvencija.
Ono što je značajno, što je tokom javne rasprave o ovom predlogu zakona su usvojene određene primedbe. Ono što je najznačajnije da je tačno definisano koje su to komunalne delatnosti od opšteg interesa, od opšteg ekonomskog interesa i bliže su definisane određene komunalne delatnosti, kao što su gradski i prigradski prevoz putnika. Ono o čemu ću ja govoriti zbog problema u Subotici je upravljanje grobljima i sahranjivanje, pogrebna delatnost, upravljanje javnim parkiralištima, upravljanje pijacama, dimnjačarske usluge i tako dalje.
Tačno je definisano, odnosno prihvaćene su primedbe vezano za poveravanje komunalnih delatnosti. Opšte je poznato da je u Subotici bio veliki problem privatnika koji su sakupili ogroman broj potpisa i protestvovali ispred Gradske kuće. Naime, problem je bio što se trenutno važećim zakonom je propisano da komunalnu delatnost upravljanja grobljima mogu obavljati isključivo javna preduzeća i privredna društva kojima je većinski vlasnik od najmanje 51% Republika Srbija ili jedinica lokalne samouprave i na ovaj način na taj način je zapravo dat monopol javnim preduzećima i to je bio ozbiljan problem za ove privatnike, pošto su oni bili jednostavno onemogućeni da kao privredni subjekti posluju u okviru ove oblasti.
Privatni pogrebnici nisu uopšte mogli da se bave komunalnom delatnošću, upravljanje grobljima i pogrebne usluge. Međutim, ono što je dobro, što je sada u ovom predlogu, sada se komunalna delatnost upravljanja grobljima i pogrebne usluge deli na upravljanje grobljima i sahranjivanje i pogrebnu delatnost i na ovaj način, ovim razdvajanjem, pogrebne usluge su potpuno liberalno u određenoj nadležnosti, kako za javni, tako i za privatni sektor, što je izuzetno značajno.
Jedini ključni uslov da neko može da se bavi ovim aktivnostima je tržišni princip, odnosno princip slobodne konkurencije. Znači, ti privatnici i privredna društva treba da ispunjavaju određene zakonom i podzakonskim aktima propisane kriterijume.
Mi svakako pozdravljamo što se na ovaj način prevazilazi jedan veliki problem i rešava. Još jednom ću spomenuti da je najveći problem slučaj Subotice i pozdravljamo ovu odluku i rešenje ovog problema.
Nadalje, kada pričamo o komunalnim delatnostima, o ovom zakonu, tokom inspekcijskog nadzora u 90% jedinica lokalne samouprave je prepoznata neusklađenost odredbi ovog zakona sa onim što se dešava na terenu, odnosno ko može obavljati određene komunalne delatnosti. Skoro sve lokalne samouprave imaju osnovana javna komunalna preduzeća, kojima je povereno obavljanje komunalnih delatnosti, snabdevanje vodom za piće, prečišćavanje i odvođenje atmosferskih i otpadnih voda. Ono što je problem u 90% slučajeva, javna komunalna preduzeća, delatnost snabdevanja vodom za piće, zapravo, obavljaju u užem gradskom jezgru, opštinskom jezgru. Dok u okolnim naseljenim mestima, tamo gde postoji izgrađena vodovodna mreža, vodovodnom mrežom ne upravljaju javna komunalna preduzeća, već mesne zajednice, grupe građana, vodne zadruge itd, što je u suprotnosti sa ovim zakonom.
Pokušala sam da dođem do odgovora, tumačeći odredbe, koliko vremena je zapravo dato mesnim zajednicama, odnosno jedinicama lokalnih samouprava da isprave ovo. Koliko sam ja shvatila, do nekih devet meseci, znači donošenje podzakonskih akata, tri plus šest, otprilike za devet meseci ova neusklađenost, odnosno pošto je ovo protiv zakonito, mora da se reši.
Ono o čemu ste vi gospođo ministar govorili i što svakako pozdravljamo jeste da je ovaj predlog zakona utvrdio obavezu jedinice lokalne samouprave da prilikom određivanja načina obavljanja komunalne delatnosti, kontinuirano, stalno pitaju građane, odnosno traže izjašnjavanje građana, korisnika komunalnih usluga koliko su zadovoljni kvalitetom pružanja usluga od strane vršioca komunalne delatnosti, što je svakako dobro. Ono što zakon predviđa, ukoliko odgovori građana budu negativni, odnosno ako se vidi da je većina nezadovoljna kvalitetom usluga, jedinice lokalne samouprave mogu da pokrenu postupak preispitivanja rada vršioca komunalne delatnosti, da mu naloži da otkloni određene nedostatke i u krajnjem slučaju može se raskinuti ugovor o poveravanju obavljanja delatnosti.
Što se tiče ovog zakona, vrlo kratko, sumirala bih da SVM i partija za demokratsko delovanje svakako podržavaju ovaj predlog, jer podržavamo napore u obezbeđivanju kvalitetnog, trajnog i dostupnog komunalnog servisa za sve građane.
U preostalom vremenu ću se još fokusirati na dva predloga zakona. Najpre na Predlog zakona o stanovanju i održavanju zgrada. Vi ste u svom uvodnom obraćanju rekli da je ovo zapravo neophodno posle, ja bih rekla, dve decenije , 20 godina da konačno pravno regulišemo ovu oblast, zapravo spojimo Zakon o stanovanju, Zakon o održavanju stambenih zgrada i da se fokusiramo da detaljnije opišemo šta je socijalno stanovanje i da rešimo još neka pitanja.
Prethodni govornik, a i vi ste dosta govorili o ovom zakonu, ja ne bih ponavljala te elemente, ali ono što je svakako značajno, ja živim u jednoj zgradi, kao i mnogi od nas i znam da je teško okupiti komšije, ali ono što mislim da je glavna poruka građanima, a ono što se već dešava na terenu, bez obzira što nije postojao ovaj zakon, je da zaista svaka stambena jedinica treba da se registruje, da ima svoj PIB, matični broj, tekući račun, da je to najčistije, najpametnije. Mislim, i do sada su mnogi to uradili, a sada ovaj zakon nalaže da svi to moraju da rade i da budu u registru koji vodi opština na čijoj teritoriji se nalazi stambena zajednica.
Nadam se, nisam se previše bazirala, vi ste sada detaljno odgovorili na profesionalnog upravnika, da će doći do toga da taj koji je ranije bio predsednik kućnog saveta ili Skupštine stanara da će preuzeti obaveze upravnika i da će zaista građani uvideti, bez obzira, ne želim sada da pričam o tome koliko smo neodgovorni, koliko plaćamo sve ostale račune, a nekada nam je teško da platimo 200, 300 dinara mesečno za održavanje zgrada i zajedničkih prostorija, da će građani uvideti koliko je to značajno i da će komšije moći zajedno da se dogovore šta je najbitnije za tu njihovu stambenu zgradu, odnosno za zemljište na kome se nalazi.
Izuzetno je dobro što ovaj predlog zakona unapređuje organizovanje upravljanja zgradama. Kao što sam rekla, našla sam da će vođenje jedinstvene evidencije biti u Republičkom geodetskom zavodu. Znači, značajna je obaveza postavljanja upravnika. Naravno, postoji mogućnost, za one koji ne mogu da se dogovore, postavljanja profesionalnog upravnika, ali posle donošenja podzakonskih akata ćemo videti pod kojim uslovima on treba da odgovara i kako da dođe do licence.
Govorili ste i o socijalnom stanovanju, odnosno o stambenoj podršci koja je izuzetno značajna i jako dobro regulisana u ovom predlogu. Znači, konkretno je opisan pojam stambene podrške, osnovni principi, korisnici stambene podrške, vidovi stambene podrške koji mogu biti, kako zakup stana, kupovina, drugi način sticanja prava svojine nad stanom ili porodičnom kućom, odnosno unapređenje uslova stanovanja, izuzetno značajna pomoć za ozakonjenje stana ili porodične kuće i stambeno zbrinjavanje, postupak dodele stambene podrške i način ostvarivanja.
Ono što svakako moram kao žena da pozdravim jeste da određene odredbe regulišu stambeno zbrinjavanje žrtava porodičnog nasilja, odnosno žrtve nasilja u partnerskim odnosima, što je zapravo rezultat usklađivanja ovog zakona sa Istambulskom konvencijom, što je svakako izuzetno značajno, kao i mogućnost davanja stana u javnoj svojini u zakup, pod uslovima neprofitnog zakupa na najviše pet godina ili subvencionisanja zakupnine stana itd.
Ono o čemu smo malo govorili, a opšte je poznato da ima jako puno amandmana na ovaj predlog zakona, jer ima jako puno primedbi, je taj famozni član 153. o kome ste vi ranije govorili. Predlog zakona o stanovanju i održavanju zgrada propisuje da izabrana, postavljena i zaposlena lica kod korisnika sredstava u državnoj svojini, odnosno funkcioneri imaju pravo na kupovinu stana u javnoj svojini, otkup, koji koriste po osnovu ugovora o zakupu na određeno vreme, koji su dobili na korišćenje na osnovu uredbe o rešavanju stambenih potreba izabranih, postavljenih i zaposlenih lica kod korisnika državne svojine. Dalje je utvrđeno da kupoprodajnu cenu tog stana određuje jedinica lokalne samouprave u visini tržišne vrednosti stana na način kako se utvrđuje vrednost nepokretnosti u postupku utvrđivanja poreza na imovinu nepokretnosti.
Dakle, suština je da Predlog zakona ne omogući nikome, a najmanje funkcionerima, državnim funkcionerima da dođu do stana na bilo koji drugi način, osim po zakonu, ali pošto se u medijima spekulisalo i vi ste davali određene izjave da će postojati amandman Vlade, da li će ovaj član da se briše, da li ostaje u zakonu, ne bi bilo loše da i ovo pitanje sada razjasnite ukoliko je to moguće.
I zaista, preostalih nekoliko minuta, ću se truditi da još malo govorim o Zakonu o javno-privatnom partnerstvu i koncesijama, odnosno predloženim izmenama i dopunama ovog zakona. Kao što ste vi naglasili, ovaj zakon smo doneli pre pet godina, znači 2011. godine, bile su sitne izmene, sada su malo ozbiljnije, neophodno je za unapređenje pojedinih odredaba ovog zakona i za uvođenje bolje kontrole finansijskih uticaja, kao i famozno usklađivanje sa međunarodnim standardima i najboljom međunarodnom praksom. Još uvek ovaj predlog nije u potpunosti usaglašen sa direktivama EU, zbog toga što je rok za potpuno usklađivanje negde kraj sledeće godine.
Naravno, mi smo i tada govorili o ovom zakonu, i pozdravili ga, glasali za njegovo donošenje 2011. godine, i pošto je to zakon koji obezbeđuje pravni osnov za uspostavljanje partnerstva između javnog sektora sa jedne strane i privatnog sa druge, a osnovni cilj je zadovoljenje potreba stanovništva. Zapravo je zahtevan kvalitet i standard usluga i radova u interesu javnosti, korisnika usluga, adekvatno obezbeđenje interesa javnog partnera, i ovaj zakon je, kao što ste vi naglasili, opšte poznato, prvo nastao zbog potrebe za izgradnju nove infrastrukture, ulaganjem dobra u opštoj upotrebi, kao i pružanjem usluga od opšteg interesa. Jedan od osnovnih razloga zašto je bilo potrebno doneti ovaj zakon je porast tražnje za privatnim izvorima finansiranja ovih navedenih projekata.
Tri osnovna cilja su dakle, izgradnja javne infrastrukture i pružanje usluga u javnom interesu, obezbeđivanje kvalitetnih usluga od javnog značaja, kao i privlačenje domaćih i stranih privatnih investitora i banaka za finansiranje, sufinansiranje, i vođenje projekata od opšteg interesa. Međutim, ono što se desilo proteklih pet godina, od donošenja ovog zakona, dosadašnjih izmena, da smo uvideli da dosadašnja praksa u primeni ovog zakona pokazala da institut javno-privatnog partnerstva nije dovoljno iskorišćen, ne koristi se dovoljno, iako ima niz prednosti. Od kada je usvojen, znači za proteklih pet godina, realizovani su projekti u oblasti gradsko, prigradskog prevoza putnika, javne rasvete, sakupljanje komunalnog otpada, proizvodnja toplotne električne energije upotrebom obnovljivih izvora energije i slično. Jednostavno, zaista, dobro je što mi sada donosimo malo veće izmene i dopune, konkretizuju se ciljevi zaštita budžeta, kako republičkog, tako i lokalnog, tako i privlačenje privatnih investicija, jer zaista kroz model javno-privatnog partnerstva se smanjuju troškovi rada, jer privatnih preuzima deo zaposlenih i ukupne troškove za te zaposlene na osnovu dobijenih koncesija, smanjuju se troškovi rada javnog sektora.
Kroz javno-privatno partnerstvo teži da privuče dodatne resurse i da u rasponu od, recimo, 5 do 50 godina ima garantovanu uslugu za građane privatni partner za određenu naknadu pruža mnogo efikasnije i ekonomičnije ovu vrstu usluga. Izmene i dopune omogućavaju da javno-privatno partnerstvo sa elementima koncesije, da u tome mogu da učestvuju javna tela, mislim da je ovo najznačajnija izmena, znači opštine, javna preduzeća, gradovi i drugo.
Ono što takođe moram da naglasim da je zapravo donošenje izmena i dopuna Zakona o javno-privatnom partnerstvu i koncesijama predviđeno, u Akcionom planu za sprovođenje Nacionalne strategije za borbu protiv korupcije, koje je doneta za period od 2013. do 2018. godine, kao i Akcionom planu za poglavlje 23 pregovora sa EU. Jedan od proklamovanih ciljeva Nacionalne strategije za borbu protiv korupcije i Akcionog plana, odnosno prilikom utvrđivanja Akcionog plana za poglavlje 23, poseban deo koji se odnosi na borbu protiv korupcije, jeste otklanjanje rizika korupcije iz propisa koju uređuju upravo ovu oblast, oblast javno-privatnog partnerstva i njihova dosledna primena.
Kao što je poznato Izveštaj Evropske komisije tzv. „progres riportu“ o napretku Srbije u procesima evropskih integracija, Strategija proširenja za 2016. godinu je naglašeno da je korupcija još uvek jedan od najvećih problema rasprostranjena. Ozbiljan problem, široko rasprostranjen, u mnogim razno-raznim oblastima, u oblasti borbe protiv korupcije, još uvek nisu ostvarene ni prošlogodišnje preporuke Evropske komisije. Slabi su napreci, skoro da nema napretka u postupcima i presudama protiv korupcije. Antikorupciona strategija, nažalost, još uvek ne donosi očekivane rezultate.
Napori za suzbijanje korupcije tek treba da daju opipljive rezultate i ovo je jedan korak ka tome. Institucionalni mehanizmi, nažalost još uvek ne deluju. S toga smatramo da je zaista neophodno, neophodne su izmene, ali ono što je još značajnije moramo vratiti pažnju na primenu određenih odredbi ovog zakona na adekvatnu implementaciju. Raduje me što ste konkretno spomenuli registar javnih ugovora, jednu od najznačajnijih stavki, jer zaista svi ugovori, i oni koji mogu da se pregledaju, oni koji su javno-privatno partnerstvo, a i ostali. Značajno je uspostavljanje efikasnog nadzora nad izvršenjem ugovornih obaveza privatnog partnera i primeniti antikorupcijske mehanizme iz Zakona o javno-privatnom partnerstvu, ali izmena pravnog položaja i nadležnosti Komisije za javno-privatno partnerstvo.
Da zaključim. I ovaj zakon predviđa bolju kontrolu projekata javno-privatnog partnerstva i usklađivanjem sa međunarodnim standardima i najboljom praksom, s toga ga podržavamo, kao i ostale predloge koji se nalaze na dnevnom redu.

Četvrta sednica Drugog redovnog zasedanja , 22.11.2016.

Zahvaljujem.
Poštovani predsedavajući, predsedništvo, gospođo ministarko, saradnici, dame i gospodo narodni poslanici, poštovane kolege, ja bih apelovala na sve nas da se vratimo na temu dnevnog reda i okviru amandmana bih govorila o koordinaciji različitih državnih organa.
Koristiću vreme ovlašćenog predstavnika poslaničke grupe SVM, Partije za demokratsko delovanje. Ja sam i u obraćanju kada smo pričali u načelu o zakonu govorila o tome da se nažalost nasilje u porodici dešava, da to nije nešto novo i da su upravo prepoznate slabe tačke trenutnog sistema i zakonodavnog okvira i da je ovaj Predlog zakona predlog kako njih treba rešiti.
Jedan od osnovnih problema je nedostatak koordinacije državnih organa i institucija. Najviše smo razgovarali o Centru za socijalni rad, o tužilaštvu, sudstvu i naravno o policiji.
Ovde se sada u okviru ove rasprave postavilo pitanje – da li mi to priznajemo da to ne funkcioniše, a ja bih da se mi zapravo vratimo na osnovni cilj. Osnovni cilj je zaštita žrtve i omogućavanje pristupa pravdi žrtvama, odnosno da krenem nekoliko koraka unazad, osnovni cilj svih nas je da mi osnažimo žene jer nažalost ogroman broj njih se svaki dan suočava sa ovim problemom, da one budu osnažene, da krenu da traže pomoć institucija jer još uvek nemaju dovoljno poverenja u te institucije.
Konkretan odgovor na pitanje kolege, ne bih nikoga da prozivam da ne otvaram prosto za replike, je – postoje dobri modeli. Jedan od dobrih modela je tzv. Zrenjaninski model. Ja sam narodna poslanica koja dolazi iz Zrenjanina. Zrenjanin je poznat po tome da upravo ove institucije koje treba da pomognu žrtvi dobro sarađuju. Sve zahvaljujući dobroj inicijativi pojedinaca danas je potpuno normalno da u Zrenjaninu, čini mi se, ponedeljkom ili jednom nedeljno predstavnici svih tih institucija sednu i pogledaju kakve su slučajeve imali u prethodnih nedelju, dve, prodiskutuju i tačno se prati svaki slučaj i to je i suština ovog zakona od prve prijave pa do samog kraja ishoda.
Nažalost, opet se u okolini Zrenjanina desilo to što se desilo. Ni ovo nije dovoljno.
Ja bih samo podsetila sve vas da zapravo zaista postoje već i opšti i posebni protokoli o postupanju i saradnji institucija sistema pomoći i podrške ženama koje trpe nasilje u porodici i partnerskom odnosu i eto postoje i dobri primeri, ali nažalost u mnogim opštinama, gradovima situacija nije takva.
Mi svi na ovaj način, naravno ne znamo kako će to funkcionisati u praksi, ali smatramo da je ovo dobar predlog. Te institucije moraju da budu povezane i da sarađuju, ali zaista na prvom mestu treba da bude pomoć žrtvi i zaštita žrtve. Osnovna stvar je izbegavanje tzv. višestruke viktimizacije, jer zaista je teško navesti žene da pričaju o tome. NJima je izuzetno teško obratiti se i prijateljicama i porodici, a kamoli institucijama. Možda su nevladine organizacije te koje ih još više ojačavaju, a mi svi treba da sarađujemo sa njima.
Zamislite koliko je teško kada ta žena jedva se osnaži, prepriča svoju bolnu istinu i to što se dešava recimo prvo policiji ili Centru za socijalni rad, a ukoliko oni nisu povezani ona nekoliko puta mora da preživljava taj ceo proces bolan tzv. proces viktimizacije. Zbog toga smatramo da je ovaj predlog dobar.
Jedna od prethodnih govornika je govorila o tome da su nepotrebne obuke, da nije značajno da budu određene tačke ili specijalizovane osobe u okviru određenih institucija.
Smatram da su obuke izuzetno značajne, sada govorim ne samo kao narodna poslanica, već kao neko ko intenzivno sarađuje sa SOS Vojvodine, koji je prošao nekoliko obuka i vidim koliko su one značajne i za predstavnike institucija, jer, bez obzira što ovaj problem postoji, mentalitet je takav kakav je. Nažalost, pre svega nekoliko godina, a moguće i sada, u određenim opštinama, žrtve se suočavaju sa predstavnicima institucija koje im ne pomažu, jer jednostavno nisu senzibilisani za ovaj problem i zbog toga je izuzetno značajno što posle dana za glasanje za usvajanje ovog zakona, ovog predloga se zapravo kreće u izradu podzakonskih akata i neophodnih specijalizovanih obuka, da zaista svi koji učestvuju u ovom procesu budu potpuno senzibilisani za ovaj problem i da se žrtve ne suočavaju sa ovakvim problemima.
Ono na šta bih takođe želela da ukažem vrlo kratko su da pazimo na to, ovo je izuzetno teška tema i jako veliki broj žena se suočava sa ovim kod kuće i njima je to izuzetno bolno. Zbog toga bih molila da svi mi spustimo loptu i da bar ovde, u visokom domu Narodne skupštine Republike Srbije, ne delimo predrasude, jer jedna od najvećih predrasuda je da se ovo dešava samo nižim socijalnim slojevima. Nažalost, nasilje u porodice se dešava svima, i visokoobrazovanim ženama i u dobro stojećim porodicama, samo se bolje prikriva i slabije se priča o tome.
Sledeća predrasuda je da nasilnici možda koriste psihoaktivne supstance, da su pod dejstvom alkohola itd, to je takođe predrasuda. Nažalost, nasilje se dešava i bez alkohola i bez psihoaktivnih supstanci, to je planska akcija. Suština svega je da na ovaj način, zapravo, nasilnik želi da pokaže svoju moć, da kontroliše ženu i porodicu. Zaista bih apelovala na sve kolege da bar mi ne širimo pogrešne predrasude ovde, sada, tokom ove rasprave. Zahvaljujem.

Imovinska karta

(Zrenjanin, 15.06.2016.)

Funkcija Državni organ, javno preduzeće, ustanova, druga organizacija Izvor prihoda Interval Neto prihod Valuta Vreme obavljanja / od-do
Narodni poslanik Narodna skupština Republike Srbije Republika Mesečno 72000.00 RSD 03.06.2016 -
Narodni poslanik Narodna skupština Republike Srbije Republika Mesečno 26000.00 RSD 03.06.2016 -
Narodni poslanik Narodna skupština Republike Srbije Republika Mesečno 74408.00 RSD 16.04.2014 - 03.06.2016.
Narodni poslanik Narodna skupština Republike Srbije Republika Mesečno 30354.00 RSD 16.04.2014 - 03.06.2016.
Poslednji put ažurirano: 01.03.2017, 08:58