ELVIRA KOVAČ

Savez vojvođanskih Mađara

Rođena 18. jula 1982. godine u Zrenjaninu, gde je završila gimnaziju.

Studirala je na Ekonomskom Fakultetu u Subotici, gde je bila i studentkinja-prodekanka i jedan semestar na Wirtschaftsuniversitaet-u u Beču. Diplomirala je 2006. godine. Od tada pa do jula 2007. je radila u Izvršnom Veću Vojvodine, u Pokrajinskom sekretarijatu za zdravstvo i socijalnu politiku.

Njena karijera u političkom životu Srbije je počela 2000. godine. Postala je članica Saveza vojvođanskih Mađara. Od 2006. godine bila je članica predsedništva Omladinskog Foruma ove najjače mađarske manjinske stranke.

Timu regionalnih trenera Nacionalnog Demokratskog Instituta pridružila se 2005. godine. Do sada je radila sa opštinskim odborima, ženama i omladinom u Vojvodini.

Od sredine 2007. godine je narodna poslanica u Narodnoj skupštini Republike Srbije i u Parlamentarnoj skupštini Saveta Evrope. U novom sazivu parlamenta je članica Odbora za ljudska i manjinska prava i ravnopravnost polova, kao i Odbora za prava deteta. U Parlamentarnoj skupštini Saveta Evrope je članica Komiteta za kulturu, nauku, obrazovanje i medije, kao i Komiteta za jednakost i nediskriminaciju, predsednica je Podkomiteta za prava manjina, kao i potpredsednica političke grupe Evropske narodne partije (EPP/CD) u Parlamentarnoj skupštini Saveta Evrope. Na osnivačkoj skupštini Foruma Žena SVM-a, održanoj 2009. godine, izabrana je za predsednicu istog.

Za narodnu poslanicu izabrana je na izborima 2012 i 2014. godine. Od januara 2013. godine član je neformalne zelene poslaničke grupe u Skupštini Srbije.

Na vanrednim parlamentarnim izborima 24. aprila 2016. godine ponovo je izabrana za narodnu poslanicu.

Pored mađarskog i srpskog, tečno govori i engleski jezik.

Osnovne informacije

Statistika

  • 6
  • 0
  • 1
  • 1
  • Nema pitanja koja su upućena poslaniku

Šesta sednica Drugog redovnog zasedanja, 14.12.2016.

Zahvaljujem.
Poštovani predsedavajući, predsedništvo, gospođo ministre, saradnici, dame i gospodo narodni poslanici, dozvolite mi da u ime poslaničke grupe SVM-PDD iznesem naše viđenje o nekoliko zakona. Nemamo dovoljno vremena da pričamo o svima, a ja ću se najpre bazirati na izmenama i dopunama Zakona o komunalnim delatnostima.
Ovaj zakon je donet 2011. godine i dobro definiše razne komunalne delatnosti, kao komunalne usluge radi zadovoljenje životnih potreba fizičkih i pravnih lica. Ono što je značajno da jedinica lokalne samouprave ima tu obavezu da obezbedi odgovarajući kvalitet, obim, dostupnost i kontinuitet, kao i nadzor.
Osnovni problem zbog koga smo sada došli do izmene i dopune ovog zakona je neusklađenost sa određenim sektorskim zakonima koji regulišu aspekte obavljanja raznih komunalnih delatnosti. Mi svakako podržavamo napore za poboljšanje efikasnosti kvaliteta obavljanja komunalnih usluga. Ono što je najznačajnije i naš šta ću se najviše bazirati je zapravo konkurencija, uvođenje konkurentnosti vršilaca komunalnih delatnosti, što podrazumeva obavezu jedinice lokalne samouprave da podstiče i održava nadmetanje za pristup vršenju određenih komunalnih delatnosti. Ono što uvek treba da imamo na prvom mestu u vidu, je zaštita prava korisnika komunalnih proizvoda i usluga, odnosno zaštita potrošača.
Naravno, i kod sledećeg zakona kada budemo govorila o stanovanju, ta socijalna kategorija koja se i ovde spominje. Znači, obezbeđenje i zaštita prava na komunalni proizvod i uslugu onima kategorijama stanovništva koje na žalost ne mogu da finansijski prate usklađivanje cena u komunalnom sektoru sa ekonomskim parametrima i uvođenjem subvencija.
Ono što je značajno, što je tokom javne rasprave o ovom predlogu zakona su usvojene određene primedbe. Ono što je najznačajnije da je tačno definisano koje su to komunalne delatnosti od opšteg interesa, od opšteg ekonomskog interesa i bliže su definisane određene komunalne delatnosti, kao što su gradski i prigradski prevoz putnika. Ono o čemu ću ja govoriti zbog problema u Subotici je upravljanje grobljima i sahranjivanje, pogrebna delatnost, upravljanje javnim parkiralištima, upravljanje pijacama, dimnjačarske usluge i tako dalje.
Tačno je definisano, odnosno prihvaćene su primedbe vezano za poveravanje komunalnih delatnosti. Opšte je poznato da je u Subotici bio veliki problem privatnika koji su sakupili ogroman broj potpisa i protestvovali ispred Gradske kuće. Naime, problem je bio što se trenutno važećim zakonom je propisano da komunalnu delatnost upravljanja grobljima mogu obavljati isključivo javna preduzeća i privredna društva kojima je većinski vlasnik od najmanje 51% Republika Srbija ili jedinica lokalne samouprave i na ovaj način na taj način je zapravo dat monopol javnim preduzećima i to je bio ozbiljan problem za ove privatnike, pošto su oni bili jednostavno onemogućeni da kao privredni subjekti posluju u okviru ove oblasti.
Privatni pogrebnici nisu uopšte mogli da se bave komunalnom delatnošću, upravljanje grobljima i pogrebne usluge. Međutim, ono što je dobro, što je sada u ovom predlogu, sada se komunalna delatnost upravljanja grobljima i pogrebne usluge deli na upravljanje grobljima i sahranjivanje i pogrebnu delatnost i na ovaj način, ovim razdvajanjem, pogrebne usluge su potpuno liberalno u određenoj nadležnosti, kako za javni, tako i za privatni sektor, što je izuzetno značajno.
Jedini ključni uslov da neko može da se bavi ovim aktivnostima je tržišni princip, odnosno princip slobodne konkurencije. Znači, ti privatnici i privredna društva treba da ispunjavaju određene zakonom i podzakonskim aktima propisane kriterijume.
Mi svakako pozdravljamo što se na ovaj način prevazilazi jedan veliki problem i rešava. Još jednom ću spomenuti da je najveći problem slučaj Subotice i pozdravljamo ovu odluku i rešenje ovog problema.
Nadalje, kada pričamo o komunalnim delatnostima, o ovom zakonu, tokom inspekcijskog nadzora u 90% jedinica lokalne samouprave je prepoznata neusklađenost odredbi ovog zakona sa onim što se dešava na terenu, odnosno ko može obavljati određene komunalne delatnosti. Skoro sve lokalne samouprave imaju osnovana javna komunalna preduzeća, kojima je povereno obavljanje komunalnih delatnosti, snabdevanje vodom za piće, prečišćavanje i odvođenje atmosferskih i otpadnih voda. Ono što je problem u 90% slučajeva, javna komunalna preduzeća, delatnost snabdevanja vodom za piće, zapravo, obavljaju u užem gradskom jezgru, opštinskom jezgru. Dok u okolnim naseljenim mestima, tamo gde postoji izgrađena vodovodna mreža, vodovodnom mrežom ne upravljaju javna komunalna preduzeća, već mesne zajednice, grupe građana, vodne zadruge itd, što je u suprotnosti sa ovim zakonom.
Pokušala sam da dođem do odgovora, tumačeći odredbe, koliko vremena je zapravo dato mesnim zajednicama, odnosno jedinicama lokalnih samouprava da isprave ovo. Koliko sam ja shvatila, do nekih devet meseci, znači donošenje podzakonskih akata, tri plus šest, otprilike za devet meseci ova neusklađenost, odnosno pošto je ovo protiv zakonito, mora da se reši.
Ono o čemu ste vi gospođo ministar govorili i što svakako pozdravljamo jeste da je ovaj predlog zakona utvrdio obavezu jedinice lokalne samouprave da prilikom određivanja načina obavljanja komunalne delatnosti, kontinuirano, stalno pitaju građane, odnosno traže izjašnjavanje građana, korisnika komunalnih usluga koliko su zadovoljni kvalitetom pružanja usluga od strane vršioca komunalne delatnosti, što je svakako dobro. Ono što zakon predviđa, ukoliko odgovori građana budu negativni, odnosno ako se vidi da je većina nezadovoljna kvalitetom usluga, jedinice lokalne samouprave mogu da pokrenu postupak preispitivanja rada vršioca komunalne delatnosti, da mu naloži da otkloni određene nedostatke i u krajnjem slučaju može se raskinuti ugovor o poveravanju obavljanja delatnosti.
Što se tiče ovog zakona, vrlo kratko, sumirala bih da SVM i partija za demokratsko delovanje svakako podržavaju ovaj predlog, jer podržavamo napore u obezbeđivanju kvalitetnog, trajnog i dostupnog komunalnog servisa za sve građane.
U preostalom vremenu ću se još fokusirati na dva predloga zakona. Najpre na Predlog zakona o stanovanju i održavanju zgrada. Vi ste u svom uvodnom obraćanju rekli da je ovo zapravo neophodno posle, ja bih rekla, dve decenije , 20 godina da konačno pravno regulišemo ovu oblast, zapravo spojimo Zakon o stanovanju, Zakon o održavanju stambenih zgrada i da se fokusiramo da detaljnije opišemo šta je socijalno stanovanje i da rešimo još neka pitanja.
Prethodni govornik, a i vi ste dosta govorili o ovom zakonu, ja ne bih ponavljala te elemente, ali ono što je svakako značajno, ja živim u jednoj zgradi, kao i mnogi od nas i znam da je teško okupiti komšije, ali ono što mislim da je glavna poruka građanima, a ono što se već dešava na terenu, bez obzira što nije postojao ovaj zakon, je da zaista svaka stambena jedinica treba da se registruje, da ima svoj PIB, matični broj, tekući račun, da je to najčistije, najpametnije. Mislim, i do sada su mnogi to uradili, a sada ovaj zakon nalaže da svi to moraju da rade i da budu u registru koji vodi opština na čijoj teritoriji se nalazi stambena zajednica.
Nadam se, nisam se previše bazirala, vi ste sada detaljno odgovorili na profesionalnog upravnika, da će doći do toga da taj koji je ranije bio predsednik kućnog saveta ili Skupštine stanara da će preuzeti obaveze upravnika i da će zaista građani uvideti, bez obzira, ne želim sada da pričam o tome koliko smo neodgovorni, koliko plaćamo sve ostale račune, a nekada nam je teško da platimo 200, 300 dinara mesečno za održavanje zgrada i zajedničkih prostorija, da će građani uvideti koliko je to značajno i da će komšije moći zajedno da se dogovore šta je najbitnije za tu njihovu stambenu zgradu, odnosno za zemljište na kome se nalazi.
Izuzetno je dobro što ovaj predlog zakona unapređuje organizovanje upravljanja zgradama. Kao što sam rekla, našla sam da će vođenje jedinstvene evidencije biti u Republičkom geodetskom zavodu. Znači, značajna je obaveza postavljanja upravnika. Naravno, postoji mogućnost, za one koji ne mogu da se dogovore, postavljanja profesionalnog upravnika, ali posle donošenja podzakonskih akata ćemo videti pod kojim uslovima on treba da odgovara i kako da dođe do licence.
Govorili ste i o socijalnom stanovanju, odnosno o stambenoj podršci koja je izuzetno značajna i jako dobro regulisana u ovom predlogu. Znači, konkretno je opisan pojam stambene podrške, osnovni principi, korisnici stambene podrške, vidovi stambene podrške koji mogu biti, kako zakup stana, kupovina, drugi način sticanja prava svojine nad stanom ili porodičnom kućom, odnosno unapređenje uslova stanovanja, izuzetno značajna pomoć za ozakonjenje stana ili porodične kuće i stambeno zbrinjavanje, postupak dodele stambene podrške i način ostvarivanja.
Ono što svakako moram kao žena da pozdravim jeste da određene odredbe regulišu stambeno zbrinjavanje žrtava porodičnog nasilja, odnosno žrtve nasilja u partnerskim odnosima, što je zapravo rezultat usklađivanja ovog zakona sa Istambulskom konvencijom, što je svakako izuzetno značajno, kao i mogućnost davanja stana u javnoj svojini u zakup, pod uslovima neprofitnog zakupa na najviše pet godina ili subvencionisanja zakupnine stana itd.
Ono o čemu smo malo govorili, a opšte je poznato da ima jako puno amandmana na ovaj predlog zakona, jer ima jako puno primedbi, je taj famozni član 153. o kome ste vi ranije govorili. Predlog zakona o stanovanju i održavanju zgrada propisuje da izabrana, postavljena i zaposlena lica kod korisnika sredstava u državnoj svojini, odnosno funkcioneri imaju pravo na kupovinu stana u javnoj svojini, otkup, koji koriste po osnovu ugovora o zakupu na određeno vreme, koji su dobili na korišćenje na osnovu uredbe o rešavanju stambenih potreba izabranih, postavljenih i zaposlenih lica kod korisnika državne svojine. Dalje je utvrđeno da kupoprodajnu cenu tog stana određuje jedinica lokalne samouprave u visini tržišne vrednosti stana na način kako se utvrđuje vrednost nepokretnosti u postupku utvrđivanja poreza na imovinu nepokretnosti.
Dakle, suština je da Predlog zakona ne omogući nikome, a najmanje funkcionerima, državnim funkcionerima da dođu do stana na bilo koji drugi način, osim po zakonu, ali pošto se u medijima spekulisalo i vi ste davali određene izjave da će postojati amandman Vlade, da li će ovaj član da se briše, da li ostaje u zakonu, ne bi bilo loše da i ovo pitanje sada razjasnite ukoliko je to moguće.
I zaista, preostalih nekoliko minuta, ću se truditi da još malo govorim o Zakonu o javno-privatnom partnerstvu i koncesijama, odnosno predloženim izmenama i dopunama ovog zakona. Kao što ste vi naglasili, ovaj zakon smo doneli pre pet godina, znači 2011. godine, bile su sitne izmene, sada su malo ozbiljnije, neophodno je za unapređenje pojedinih odredaba ovog zakona i za uvođenje bolje kontrole finansijskih uticaja, kao i famozno usklađivanje sa međunarodnim standardima i najboljom međunarodnom praksom. Još uvek ovaj predlog nije u potpunosti usaglašen sa direktivama EU, zbog toga što je rok za potpuno usklađivanje negde kraj sledeće godine.
Naravno, mi smo i tada govorili o ovom zakonu, i pozdravili ga, glasali za njegovo donošenje 2011. godine, i pošto je to zakon koji obezbeđuje pravni osnov za uspostavljanje partnerstva između javnog sektora sa jedne strane i privatnog sa druge, a osnovni cilj je zadovoljenje potreba stanovništva. Zapravo je zahtevan kvalitet i standard usluga i radova u interesu javnosti, korisnika usluga, adekvatno obezbeđenje interesa javnog partnera, i ovaj zakon je, kao što ste vi naglasili, opšte poznato, prvo nastao zbog potrebe za izgradnju nove infrastrukture, ulaganjem dobra u opštoj upotrebi, kao i pružanjem usluga od opšteg interesa. Jedan od osnovnih razloga zašto je bilo potrebno doneti ovaj zakon je porast tražnje za privatnim izvorima finansiranja ovih navedenih projekata.
Tri osnovna cilja su dakle, izgradnja javne infrastrukture i pružanje usluga u javnom interesu, obezbeđivanje kvalitetnih usluga od javnog značaja, kao i privlačenje domaćih i stranih privatnih investitora i banaka za finansiranje, sufinansiranje, i vođenje projekata od opšteg interesa. Međutim, ono što se desilo proteklih pet godina, od donošenja ovog zakona, dosadašnjih izmena, da smo uvideli da dosadašnja praksa u primeni ovog zakona pokazala da institut javno-privatnog partnerstva nije dovoljno iskorišćen, ne koristi se dovoljno, iako ima niz prednosti. Od kada je usvojen, znači za proteklih pet godina, realizovani su projekti u oblasti gradsko, prigradskog prevoza putnika, javne rasvete, sakupljanje komunalnog otpada, proizvodnja toplotne električne energije upotrebom obnovljivih izvora energije i slično. Jednostavno, zaista, dobro je što mi sada donosimo malo veće izmene i dopune, konkretizuju se ciljevi zaštita budžeta, kako republičkog, tako i lokalnog, tako i privlačenje privatnih investicija, jer zaista kroz model javno-privatnog partnerstva se smanjuju troškovi rada, jer privatnih preuzima deo zaposlenih i ukupne troškove za te zaposlene na osnovu dobijenih koncesija, smanjuju se troškovi rada javnog sektora.
Kroz javno-privatno partnerstvo teži da privuče dodatne resurse i da u rasponu od, recimo, 5 do 50 godina ima garantovanu uslugu za građane privatni partner za određenu naknadu pruža mnogo efikasnije i ekonomičnije ovu vrstu usluga. Izmene i dopune omogućavaju da javno-privatno partnerstvo sa elementima koncesije, da u tome mogu da učestvuju javna tela, mislim da je ovo najznačajnija izmena, znači opštine, javna preduzeća, gradovi i drugo.
Ono što takođe moram da naglasim da je zapravo donošenje izmena i dopuna Zakona o javno-privatnom partnerstvu i koncesijama predviđeno, u Akcionom planu za sprovođenje Nacionalne strategije za borbu protiv korupcije, koje je doneta za period od 2013. do 2018. godine, kao i Akcionom planu za poglavlje 23 pregovora sa EU. Jedan od proklamovanih ciljeva Nacionalne strategije za borbu protiv korupcije i Akcionog plana, odnosno prilikom utvrđivanja Akcionog plana za poglavlje 23, poseban deo koji se odnosi na borbu protiv korupcije, jeste otklanjanje rizika korupcije iz propisa koju uređuju upravo ovu oblast, oblast javno-privatnog partnerstva i njihova dosledna primena.
Kao što je poznato Izveštaj Evropske komisije tzv. „progres riportu“ o napretku Srbije u procesima evropskih integracija, Strategija proširenja za 2016. godinu je naglašeno da je korupcija još uvek jedan od najvećih problema rasprostranjena. Ozbiljan problem, široko rasprostranjen, u mnogim razno-raznim oblastima, u oblasti borbe protiv korupcije, još uvek nisu ostvarene ni prošlogodišnje preporuke Evropske komisije. Slabi su napreci, skoro da nema napretka u postupcima i presudama protiv korupcije. Antikorupciona strategija, nažalost, još uvek ne donosi očekivane rezultate.
Napori za suzbijanje korupcije tek treba da daju opipljive rezultate i ovo je jedan korak ka tome. Institucionalni mehanizmi, nažalost još uvek ne deluju. S toga smatramo da je zaista neophodno, neophodne su izmene, ali ono što je još značajnije moramo vratiti pažnju na primenu određenih odredbi ovog zakona na adekvatnu implementaciju. Raduje me što ste konkretno spomenuli registar javnih ugovora, jednu od najznačajnijih stavki, jer zaista svi ugovori, i oni koji mogu da se pregledaju, oni koji su javno-privatno partnerstvo, a i ostali. Značajno je uspostavljanje efikasnog nadzora nad izvršenjem ugovornih obaveza privatnog partnera i primeniti antikorupcijske mehanizme iz Zakona o javno-privatnom partnerstvu, ali izmena pravnog položaja i nadležnosti Komisije za javno-privatno partnerstvo.
Da zaključim. I ovaj zakon predviđa bolju kontrolu projekata javno-privatnog partnerstva i usklađivanjem sa međunarodnim standardima i najboljom praksom, s toga ga podržavamo, kao i ostale predloge koji se nalaze na dnevnom redu.

Četvrta sednica Drugog redovnog zasedanja , 22.11.2016.

Zahvaljujem.
Poštovani predsedavajući, predsedništvo, gospođo ministarko, saradnici, dame i gospodo narodni poslanici, poštovane kolege, ja bih apelovala na sve nas da se vratimo na temu dnevnog reda i okviru amandmana bih govorila o koordinaciji različitih državnih organa.
Koristiću vreme ovlašćenog predstavnika poslaničke grupe SVM, Partije za demokratsko delovanje. Ja sam i u obraćanju kada smo pričali u načelu o zakonu govorila o tome da se nažalost nasilje u porodici dešava, da to nije nešto novo i da su upravo prepoznate slabe tačke trenutnog sistema i zakonodavnog okvira i da je ovaj Predlog zakona predlog kako njih treba rešiti.
Jedan od osnovnih problema je nedostatak koordinacije državnih organa i institucija. Najviše smo razgovarali o Centru za socijalni rad, o tužilaštvu, sudstvu i naravno o policiji.
Ovde se sada u okviru ove rasprave postavilo pitanje – da li mi to priznajemo da to ne funkcioniše, a ja bih da se mi zapravo vratimo na osnovni cilj. Osnovni cilj je zaštita žrtve i omogućavanje pristupa pravdi žrtvama, odnosno da krenem nekoliko koraka unazad, osnovni cilj svih nas je da mi osnažimo žene jer nažalost ogroman broj njih se svaki dan suočava sa ovim problemom, da one budu osnažene, da krenu da traže pomoć institucija jer još uvek nemaju dovoljno poverenja u te institucije.
Konkretan odgovor na pitanje kolege, ne bih nikoga da prozivam da ne otvaram prosto za replike, je – postoje dobri modeli. Jedan od dobrih modela je tzv. Zrenjaninski model. Ja sam narodna poslanica koja dolazi iz Zrenjanina. Zrenjanin je poznat po tome da upravo ove institucije koje treba da pomognu žrtvi dobro sarađuju. Sve zahvaljujući dobroj inicijativi pojedinaca danas je potpuno normalno da u Zrenjaninu, čini mi se, ponedeljkom ili jednom nedeljno predstavnici svih tih institucija sednu i pogledaju kakve su slučajeve imali u prethodnih nedelju, dve, prodiskutuju i tačno se prati svaki slučaj i to je i suština ovog zakona od prve prijave pa do samog kraja ishoda.
Nažalost, opet se u okolini Zrenjanina desilo to što se desilo. Ni ovo nije dovoljno.
Ja bih samo podsetila sve vas da zapravo zaista postoje već i opšti i posebni protokoli o postupanju i saradnji institucija sistema pomoći i podrške ženama koje trpe nasilje u porodici i partnerskom odnosu i eto postoje i dobri primeri, ali nažalost u mnogim opštinama, gradovima situacija nije takva.
Mi svi na ovaj način, naravno ne znamo kako će to funkcionisati u praksi, ali smatramo da je ovo dobar predlog. Te institucije moraju da budu povezane i da sarađuju, ali zaista na prvom mestu treba da bude pomoć žrtvi i zaštita žrtve. Osnovna stvar je izbegavanje tzv. višestruke viktimizacije, jer zaista je teško navesti žene da pričaju o tome. NJima je izuzetno teško obratiti se i prijateljicama i porodici, a kamoli institucijama. Možda su nevladine organizacije te koje ih još više ojačavaju, a mi svi treba da sarađujemo sa njima.
Zamislite koliko je teško kada ta žena jedva se osnaži, prepriča svoju bolnu istinu i to što se dešava recimo prvo policiji ili Centru za socijalni rad, a ukoliko oni nisu povezani ona nekoliko puta mora da preživljava taj ceo proces bolan tzv. proces viktimizacije. Zbog toga smatramo da je ovaj predlog dobar.
Jedna od prethodnih govornika je govorila o tome da su nepotrebne obuke, da nije značajno da budu određene tačke ili specijalizovane osobe u okviru određenih institucija.
Smatram da su obuke izuzetno značajne, sada govorim ne samo kao narodna poslanica, već kao neko ko intenzivno sarađuje sa SOS Vojvodine, koji je prošao nekoliko obuka i vidim koliko su one značajne i za predstavnike institucija, jer, bez obzira što ovaj problem postoji, mentalitet je takav kakav je. Nažalost, pre svega nekoliko godina, a moguće i sada, u određenim opštinama, žrtve se suočavaju sa predstavnicima institucija koje im ne pomažu, jer jednostavno nisu senzibilisani za ovaj problem i zbog toga je izuzetno značajno što posle dana za glasanje za usvajanje ovog zakona, ovog predloga se zapravo kreće u izradu podzakonskih akata i neophodnih specijalizovanih obuka, da zaista svi koji učestvuju u ovom procesu budu potpuno senzibilisani za ovaj problem i da se žrtve ne suočavaju sa ovakvim problemima.
Ono na šta bih takođe želela da ukažem vrlo kratko su da pazimo na to, ovo je izuzetno teška tema i jako veliki broj žena se suočava sa ovim kod kuće i njima je to izuzetno bolno. Zbog toga bih molila da svi mi spustimo loptu i da bar ovde, u visokom domu Narodne skupštine Republike Srbije, ne delimo predrasude, jer jedna od najvećih predrasuda je da se ovo dešava samo nižim socijalnim slojevima. Nažalost, nasilje u porodice se dešava svima, i visokoobrazovanim ženama i u dobro stojećim porodicama, samo se bolje prikriva i slabije se priča o tome.
Sledeća predrasuda je da nasilnici možda koriste psihoaktivne supstance, da su pod dejstvom alkohola itd, to je takođe predrasuda. Nažalost, nasilje se dešava i bez alkohola i bez psihoaktivnih supstanci, to je planska akcija. Suština svega je da na ovaj način, zapravo, nasilnik želi da pokaže svoju moć, da kontroliše ženu i porodicu. Zaista bih apelovala na sve kolege da bar mi ne širimo pogrešne predrasude ovde, sada, tokom ove rasprave. Zahvaljujem.

Četvrta sednica Drugog redovnog zasedanja , 16.11.2016.

Zahvaljujem.
Poštovani potpredseniče, predsedništvo, saradnici iz Ministarstva, dame i gospodo narodni poslanici, dozvolite mi da svoje izlaganje, kao ovlašćeni predstavnik poslaničke grupe SVM - Partija za demokratsko delovanje, počnem izmenama i dopunama Krivičnog zakonika, i to delom koji se konkretno odnosi na pooštrovanje kaznene politike za krivično delo nedozvoljen prelaz državne granice i krijumčarenje ljudi, budući da verujemo da će upravo ove mere Vlade Republike Srbije, odnosno oštrija kaznena politika, postići ciljeve, kao što je sprečavanje trgovine ljudima i smanjenje broja ilegalnih prelazaka granice, i, naravno, kontrola migrantskih tokova tzv, balkanske rute.
Nedozvoljeni prelaz državne granice i krijumčarenje ljudi spada u grupu krivičnih dela protiv javnog reda i mira, a predložene kazne za ovo krivično delo su kazna zatvora od godinu dana do osam godina. Sada ovim predlogom se povećava kazna od dve do 12 godina, ako je to krivično delo učinjeno od strane grupe zloupotrebom službenog položaja, a ako je učinjeno od strane organizovane kriminalne grupe predlaže se kazna zatvora od tri do pet godina.
Želela bih da podsetim sve nas na činjenicu da je u prošloj godini od 1. januara do 31. decembra 2015. godine kroz Republiku Srbiju prošlo 579.518 osoba, toliko njih je evidentirano. U toku prošle godine podneto je 759 krivičnih prijava protiv više od 1000, 1127 lica zbog pokušaja krijumčarenja više hiljada, konkretno 8.868 lica zbog izvršenog krivičnog dela nezakoniti prelazak državne granice i krijumčarenje ljudi. Ukupno je otkriveno u tom periodu više od 14.404 migranta u pokušaju nezakonitog prelaska državne granice. Protiv njih je sproveden postupak u skladu sa Zakonom o zaštiti državne granice.
Oblast upravljanja migracijama u Republici Srbiji je, naravno, multisektorska oblast, kao što svi to znamo, i mi podržavamo napore u rešavanju ovog problema. Podržavamo da se uključe sve relevantne institucije, nevladine organizacije ili ti civilna društva i međunarodne organizacije. Smatramo da je neophodan čitav spektar različitih mera, pooštravanje kaznene politike je jedna dobra mera koju pozdravljamo.
Moram da spomenem da je raspoređivanje dodatnih snaga uprave granične policije i žandarmerije, zajedničkih snaga policije i Vojske Srbije, kao i zajedničkih međunarodnih policijskih snaga očigledno donelo vidljive rezultate. Želela bih da podsetim da su bile raspoređene dodatne snage radi obezbeđenja državne granice prema Republici Makedoniji i Mađarskoj, da su mađarski i austrijski policijski službenici sa termovizijskim vozilima raspoređeni na obezbeđivanje državne granice između Republike Makedonije i Republike Srbije, da se vrši nadzor terena i radi zajedno sa službenicima uprave granične policije Republike Srbije. Znači, sve ove mere su neophodne da zaista sprečimo to što nam se dešava.
Ove predložene izmene i dopune Krivičnog zakona su svakako i u skladu sa našem putem ka EU i sa usvojenim Akcionim planom za Poglavlje 24. Ukazujemo na važnost aktivnosti predviđenih istim ovim Akcionim planom, kao što je formiranje zajedničkih radnih grupa sa susednim državama radi sprečavanja nelegalnim migracija nekim alternativnim putevima, kao što je Crna Gora, Bosna itd, ali i formiranje radne grupe MUP Republike Srbije sa Francuskom i Nemačkom policijom.
Ima jako puno primera iz prakse i želela bih kod ove teme da zaključim time da se stranka SVM izuzetno raduje što je državna politika krenula, po pitanju migranata, u tom pravcu za koji se mi od samog početka ovog pitanja, sa kojim se suočavamo, zalažemo. Mi ostajemo dosledni u tom pitanju da interesi, prava i imovina naših građana, građana Republike Srbije, treba da budu na prvom mestu.
Zadatak Vlade Republike Srbije je da spreči ilegalne migracije, odlučno se sukobi sa krijumčarenjem ljudi kao vidom organizovanog kriminala. Što se tiče ostalih predloga zakona usaglašavanje, najpre usaglašavanje Krivičnog zakonika u ostalim pitanjima definisanju krivičnih dela protiv privrede sve je to u skladu sa usvojenim Akcionim planom za Poglavlje 23.
Nadalje, izmene i dopune Zakona o oduzimanju imovine proistekle iz krivičnog dela je takođe obaveza iz Akcionog plana 23, čak su ove aktivnosti vezane i za Akcioni plan za Poglavlje 24, konkretno za deo koji se odnosi na borbu protiv korupcije, kao i sledeći Zakon o organizaciji i nadležnosti državnih organa u suzbijanju organizovanog kriminala, terorizma i korupcije, takođe Poglavlje 23, vezano za aktivnosti Akcionog plana 24, borba protiv korupcije.
Izuzetno je značajno što ćemo ovoga puta završiti to što ranije nismo, a to je zakonski opis krivičnog dela zloupotreba položaja odgovornog lica koje do sada delimično izmenjen, odnosno nije postupljen u potpunosti u skladu sa preporukama Evropske komisije iz Izveštaja o napretku Republike Srbije. Dobro je što ćemo sada to izmeniti.
Nadalje, izmene i dopune Krivičnog zakonika se odnose i na onaj deo koji se tiče Istambulske konvencije, odnosno usklađivanje našeg domaćeg zakonodavstva sa obavezama iz Istambulske konvencije. Konkretno se o Krivičnom zakoniku definišu, odnosno uvode nova krivična dela na šta je dugo čekano, kao što su proganjanje, polno uznemiravanje, sakaćenje ženskog polnog organa, prinudno zaključenje braka.
Ali, kada sam već otvorila temu, što se tiče sledećeg Predlog zakona o sprečavanju nasilja u porodici, ja bih najpre govorila o tome kakva je situacija na terenu, kakva je normativa i sa kojim problemima se ipak žrtve suočavaju, koja su to uska grla koja se javljaju.
Kao prvo, zaista je zastrašujuća činjenica da prema statistikama svaka žena koja se zatekne u partnerskom odnosu, svaka druga je nekada bila žrtva psihološkog nasilja, svaka treća fizičkog, a svaka četvrta seksualnog. Ono što je sigurno da je nasilje planski smišljena akcija i da počinilac svesno radi to što radi.
Dosadašnji zakonodavni okvir nije bio loš, ali kao što sam spomenula, na terenu i u praksi su vidljiva uska grla, odnosno konkretni problemi. Pored najznačajnijih propisa koji su do sada definisali određene delove ove problematike, znači, Porodični zakon, Krivični zakonik i Zakon o krivičnom postupku, čak su radi bolje saradnje različitih institucija koje su uključene u ovaj proces, doneseni opšti i posebni protokoli o postupanju i saradnji institucija sistema pomoći i podrške žrtvama, ženama koje trpe nasilje u porodici i partnerskim odnosima, da bi se ovim opštim i posebnim protokolima definisalo koji akter ima, kakve nadležnosti ima, odgovornosti da postupa u skladu sa njima. U praksi se upravo dešava to da ljudi kažu da je nedovoljna saradnja, odnosno koordinacija relevantnih državnih organa.
Trenutno nažalost, postoji velika nesrazmera među brojem žrtava koje su evidentirali centri za socijalni rad i brojem mera sudskih postupaka i intervencija koje su centri preduzeli u cilju zaštite žrtava. Podsećanja radi, prema trenutno važećem Porodičnom zakonu, tužbu za izricanje mera zaštite od nasilja u porodici u partnerskim odnosima, pred sudom može podneti sama žrtva, njen zakonski zastupnik, Centar za socijalni rad i javni tužilac. Međutim, u praksi korišćenje službenog ovlašćenja od strane Centra za socijalni rad, da sami pokrenu meru zaštite od nasilja je jako redak izuzetak, a ne pravilo.
Cilj ovog predloga zakona koji se nalazi pred nama je da se zaista uspostavi standard koji mi pozdravljamo, znači nasilnik ne sme da ostane kod kuće ne samo kada je krivično delo učinjeno, već kada postoji bojazan ili ti sumnja, opasnost da ono može biti učinjeno. To je u skladu sa tzv. Principom nulte tolerancije i sa samom Istambulskom konvencijom o potpunoj posvećenosti.
Jako je dobro što predlog zakon konkretno definiše hitne mere i pružanje zaštite i podrške žrtvama, što je nedostajalo u prethodnim predlozima. I do sada je postojala zakonska obaveza da se prijavi nasilje i ukoliko postoji sumnja na nasilje, međutim, svega između 5% i 10% ljudi je spremno da to učini, ako vidi u svojoj okolini ili u komšiluku. Dobro je da sada ovaj predlog zakon predviđa opštu dužnost i institucijama, znači, da policija, javni tužioc prijavi nasilje u porodici ili neposrednu opasnost od tog nasilja, bez odlaganja, državni i drugi organi, organizacije i ustanove su obavezne na neodložne prijave, kako policiji ili javnom tužiocu svako saznanje o nasilju ili neposrednoj opasnosti od njega.
Dobro je definisana cela struktura kako javni tužilac obaveštava policijske službenike, a onda policijski službenici osobu koja će do početka primene ovog zakona proći adekvatne obuke i biti nadležan policijski službenik, koji će tada proceniti rizik ili koja opasnost vreba žrtvi. On će zapravo biti taj koji će moći da odredi hitnu meru prema počiniocu.
I do sada su postojale određene hitne mere, međutim, problem je što se u praksi izuzetno retko dodaje hitna mera iseljenja počinioca ili ti nasilnika iz stana ili kuće, upravo zbog toga što žena vrlo retko poseduje imovinu, već je ona u vlasništvu nasilnika. Sada je ovim zakonom definisano da policijski službenik može da odredi hitne mere koje traju 48 časova od uručenja naređenja počiniocu i dobro je što one mogu da se produže na najviše 30 dana.
Kao što sam spomenula do sada u praksi mere zaštite nasilja u porodici su se vrlo retko izricale i one koje su se izricale su nažalost bile neefikasne i jednostavno nije postojao odgovarajući mehanizam za praćenje izvršenja ovih mera. U praksi su se sudovi izuzetno retko koristili ovom praksom, najčešće su izricali meru zabrane prilaska žrtvi i zabrane njenog daljeg uznemiravanja.
Kada je reč o postupanju javnog tužioca, govorim o trenutnoj situaciji, problem je da javni tužioc vrlo često mora da odbaci prijavu, zato što u najvećem broju slučajeva same žrtve zbog odugovlačenja, duge procedure odustanu, ne pridružuju se krivičnom gonjenu i jako je teško prikupiti dokaze. Do sada je bila praksa da javni tužioci nisu razgovarali sa žrtvom već su taj posao prepustili policiji. Često su žrtve nasilja bile izložene višestrukoj viktimizaciji, znači više puta su morali tu svoju bolnu priču da prepričavaju. Zbog toga je izuzetno značajno da one tokom celog procesa budu zaštićene. Kako one, tako i recimo, svedoci, članovi porodice od uznemiravanja i da zaista za njih ceo ovaj proces ne bude bolan, kada su toliko osnažene da prijave nasilje.
Sledeći problem do sada je bila i kaznena politika, odnosno kaznene odredbe. Sudovi su prema počiniocima, ako mogu tako da kažem, bili blagi, pošto su vrlo često počinioci dobijali samo uslovne kazne. Ranije određeni simbolični iznos koji su uplaćivali u dobrotvorne svrhe. Ove kazne su neefikasne. Smatramo da krivično delo nasilje u porodici mora da bude kažnjivo sankcijama koje su delotvorno srazmere i koje bi u budućnosti odvraćale od daljeg činjenja ovih krivičnih dela.
Kao što sam spomenula Republika Srbija je Zakonom o ratifikaciji Konvencije Saveta Evrope o sprečavanju i borbi protiv nasilja nad ženama i nasilja u porodici tzv. Istambulska konvencija preuzela određene obaveze još 2013. godine ratifikacijom, zapravo konvencija je stupila na snagu 2014. godine. Sve vlade koje su ratifikovale konvenciju pa i Vlada Republike Srbije mora da uskladi svoju normativu, izmeni zakone, preuzme konkretne praktične mere i da upotrebi sva sredstva za efikasnu prevenciju i borbu protiv nasilja.
Spomenula sam da je osnovni princip konvencije tzv. potpuna posvećenost u zaštiti žrtava, procesuiranju i kažnjavanju počinilaca. Obrazac nereagovanja ili sporog, neadekvatnog reagovanja, odloženog reagovanja je u potpunosti u suprotnosti sa zahtevima Istanbulske konvencije, kao i sa standardom potpune posvećenosti, jer zapravo to nalaže da se više bavimo preventivom, čime se nismo bavili u prošlosti da bi se efikasno i pravovremeno sprečio nastavak, odnosno ponavljanje nasilja.
Brojni problemi na koje sam ukazala, najpre u pristupu žrtava pravdi, ali i gonjenju počinilaca nedvosmisleno ukazuju na to je bilo više nego neophodno doneti ovakav zakon, izmeniti Krivični zakon i moramo menjati politiku institucija po pitanju nasilja nad ženama i nasilja u porodici.
Kao što je naglašeno, postojeći normativni okvir pored toga što pruža dvostruku zaštitu i krivično-pravno i građansko-pravnu nije sada davao zadovoljavajuće rezultate. Identifikovani osnovni problemi su izloženost žrtve produženoj opasnosti u periodu od prijave akta nasilja do pokretanja odgovarajućih sudskih postupaka, neblagovremenost i neefikasnost zaštite žrtava nasilja u porodici, pre pokretanja postupka protiv počinioca nasilnika.
Osnovni problem je verovatno nedovoljan preventivni pristup u rešavanju problema, znači da reagujemo na vreme a ne kada je prekasno, i nedovoljna koordinacija državnih organa i ustanova u sprečavanju nasilja u porodici. Nedovoljan broj do sada adekvatno obučenih kadrova u organima nadležnim za ova pitanja i nepostojanje jedinstvene evidencije o prijavljenim slučajevima nasilja i merama koje su preduzete i izrečene.
Predlogom zakona koji se nalazi pred nama se postiže opšti cilj, zapravo se ostvaruju strateški ciljevi koji su u Nacionalnoj strategiji za sprečavanje i suzbijanje nasilja nad ženama i nasilja u porodici, tako što se na ovaj način, nadamo se, posle primene na efikasan način će se postaviti sistem prevencije. Unapređuje se normativni okvir. U svakom slučaju omogućava se mulitiresorna saradnja između raznih institucija koje sam spomenula i dopunjava sistem mera zaštite žrtve nasilja. Na opšti jedinstven način se uređuje organizacija i postupanje državnih organa i ustanova, a žrtvama bi trebalo da se obezbedi brza i blagovremena zaštita.
Uvažena ministarko, saradnici, u preostalom vremenu bih želela da ukažem na još jedan problem koji se tiče Krivičnog zakonika. Želela bih da potegnem pitanje tzv. sitnih krađa. Naime, želela bih da podsetim sve nas da smo izmenama Krivičnog zakonika uspeli da smanjimo definiciju iznosa sitnih krađa sa 15.000 na 5.000 dinara. Međutim, cilj nas iz SVM jeste da se počinioci gone po službenoj dužnosti u okviru prekršajnog postupka i kada vrednost ukradene stvari bude ispod 5.000 dinara. Nažalost, trenutna situacija je takva da ako su izvršena na štetu privatne imovine ova dela gonjenje se i dalje preduzima po privatnoj tužbi, što je realno problem.
Svesni smo da ovo pitanje može da se reši istovremenim izmenama Krivičnog zakonika i dopunama Zakona o javnom redu i miru, zapravo bi trebalo, što trenutno nije slučaj, jer nemamo drugi zakon na dnevnom redu.
Izuzetno je značajno da u bliskoj budućnosti rešimo i ovaj konkretan problem. Znači, konkretno trebalo bi brisati sitne krađe iz Krivičnog zakonika i prepisati ih u Zakon o javnom redu i miru, odnosno uvesti novi prekršaj za dela koja predstavljaju krađu tzv. sitne krađe, krađu u vrednosti ispod 5.000 dinara i uvesti prekršajnu odgovornost. Smatrala sam da je izuzetno značajno da ovo sada naglasim i da obratimo pažnju na ovaj problem u bliskoj budućnosti.
Da zaključim, poslanička grupa SVM, Partija za demokratske delovanje će u danu za glasanje podržati i glasati za predložene predloge zakona. Zahvaljujem.

Imovinska karta

(Zrenjanin, 15.06.2016.)

Funkcija Državni organ, javno preduzeće, ustanova, druga organizacija Izvor prihoda Interval Neto prihod Valuta Vreme obavljanja / od-do
Narodni poslanik Narodna skupština Republike Srbije Republika Mesečno 72000.00 RSD 03.06.2016 -
Narodni poslanik Narodna skupština Republike Srbije Republika Mesečno 26000.00 RSD 03.06.2016 -
Narodni poslanik Narodna skupština Republike Srbije Republika Mesečno 74408.00 RSD 16.04.2014 - 03.06.2016.
Narodni poslanik Narodna skupština Republike Srbije Republika Mesečno 30354.00 RSD 16.04.2014 - 03.06.2016.
Poslednji put ažurirano: 01.03.2017, 08:58