Zahvaljujem.

Poštovana predsedavajuća, smatram da je ovaj Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o finansijskoj podršci porodici sa decom, kao i predloženi amandman, apsolutno potrebno podržati.

Od 2000. do 2012. godine smo bili svedoci kada je dosovska vlast razarala, pustošila i pljačkala Srbiju, kada je sprovodila pljačkašku privatizaciju, kada su građani Srbije bili dovedeni na ivicu siromaštva i želeo bih samo da podsetim kako su tada porodice, kako su tada ljudi, kako su tada radnici u Srbiji živeli dok je DS i njeni koalicioni partneri upravljala Srbijom.

Da se podsetimo. Radnik zrenjaninskog preduzeća „Šinvoz“ Radiša Stojanov, koji je sa kolegama zbog štrajka te firme došao u Beograd, preminuo je 16. januara 2008. godine posle pregovora sa predstavnicima Vlade u sali beogradskog Doma sindikata. Zoran Bulatović, predsednik Udruženja tekstilnih radnika u Novom Pazaru, 23. marta 2009. godine je sebi nožem odsekao mali prst na ruci par dana posle stupanja radnika u štrajk glađu. Tek pošto je Bulatović odsekao sebi prst, Tekstilni kombinat „Raška“ nije otišao u stečaj, radnicima su isplaćeni zaostali doprinosi i zarade. Dosovski kriminalci su Zorana Bulatovića pretukli godinu dana kasnije, 7. juna 2010. godine u njegovom preduzeću Tekstilni kombinat „Raška“, odakle je potom prebačen u hitnu službu zdravstvenog centra Raška.

Mladen Vasiljević iz sela Vrbice, radnik firme „Knjaz Miloš“, odsekao je 29. septembra 2009. godine prst sa svoje leve ruke u sudnici opštinskog suda u Aranđelovcu. On je u momentu kada je sudija zatražila da potpiše zapisnik sa rasprave iz kese izvadio vinogradarske makaze i sebi odsekao prst. Devetog jula 2010. godine radnik preduzeća „Iskra metal“ Halko Društinac zakucao je sebi ekser u ruku kako bi skrenuo pažnju na invalide rada iz tog preduzeća koji su tada štrajkovali punih 115 dana. Prvog februara 2011. godine Halko Društinac je morao i drugi put da zakuca sebi ekser u ruku tokom svoje dosledne sindikalne borbe.

Prvog avgusta 2011. godine nekoliko stotina malinara iz ariljskog kraja krenuli su dugom kolonom traktora iz Arilja ka Beogradu. Neposredno na izlasku iz Arilja malinari su uspeli da probiju jedan kordon policije, ali ih je 10-ak dalje čekao drugi. Prvu blokadu malinari su probili tako što je jedan policijski kombi odguran u reku Rzav. Bilo je teško povređenih sa obe strane.

Prvog na 2. jun 2011. godine u Južnobanatskoj opštini Opovo tokom noći došlo je do sukoba između nezadovoljnih poljoprivrednika i policije, a prema saznanjima bilo je i teže povređenih. Nezadovoljni poljoprivrednici pokušali su traktorima da probiju policijski obruč.

Kada sve ovo saslušamo, kada sve ovo čujemo, onda slušamo danas ceo dan kako kolege iz DS brinu za građane, brinu za porodice, brinu za decu. Gospodo, trebali ste brinuti kada ste bili vlast. Sada je suviše kasno. Izgubili ste poverenje i građana i Srbije i svojih kolega i svojih članova koji su vas odavno napustili. Hvala.

Zahvaljujem, predsedavajuća.

Mi smo takođe predložili amandman kojim bi se ovo uskladilo i izbeglo da zakon stupi retroaktivno, jer smatramo da je stvarno izuzetno bitan zakon, izuzetno važan i da je finansijska pomoć porodicama sa decom neophodna u ovom trenutku. Pre svega neophodna, jer mora podsetiti da je posle 2000. godine 400.000 ljudi u Srbiji isterano na ulicu, da su hiljade fabrika prodate u bescenje, da su šećerane prodavane za jednu marku, da je cela srpska poljoprivreda ukinuta, da ne kažem ugašena preko noći.

Onda možemo da slušamo ovde reči ljudi koji pričaju o nekom sistemu koji je bio, o nekim partijama koje su bile pre njih na vlasti, ljudima iz DS koji pričaju o sistemu i partijama koje su tom 90-tih vladale, a neće da kažu kada su im 2008. godine zapadni ambasadori i domaći tajkuni zavrnuli uši, odveli ih u Klub privrednika i rekli sa njima ćete da napravite Vladu, da su potpisali, ušli u Vladu sa tim istim koji su te rezultate napravili.

Gospodo, tog dana kada sate vi potpisivali Vladu, ja sam tu partiju napustio i rekao – sa žutim ološem ne idem u koaliciju, idem na ulicu ako treba, ali sa ovim lopovima nikada u koaliciju. Hvala vam i doviđenja.

Zahvaljujem, gospodine predsedavajući.

Pozivam se na član 108.

Učinili ste povredu Poslovnika, pre svega, što ste dozvolili poslaniku Enisu Imamoviću da povišenim tonom se obraća svima nama ovde, da se poziva na stvari koje nisu istinite.

Niko ne stoji iza toga da dve devojke nisu napravile nepromišljeni potez i dale nepromišljen komentar, ali, budimo iskreni, koliko pretnji i kakve su dobile pre tog komentara. Prećeno im je ubistvom, prećeno im je sakaćenjem.

Da da li su trebali da završe u kazanima iznad Sarajeva? Da li bi to bila pravda zato što su okačili sliku sa tri prsta? Da li je uvreda za bilo koga okačiti sliku sa tri prsta i onda dobiti pretnje smrću, pretnje ubistvima, pretnje progonom?

Srbija je zaštitila svoje dve devojke. Srbija je zaštitila svoja dva studenta i dovešće ih ovde zato što im je bio ugrožen život, zato što im je prećeno ubistvom i smrću.

Niko ne kaže da su pole tih pretnji pametno i ispravno postupile kada su napisale što su napisale, ali, budimo iskreni, pomirenju neće dovesti, pomirenju neće doprineti ako optužujemo jednu stranu.

Jeste, bile su nepromišljene, ali, jeste, prećeno im je. U stotinama poruka je prećeno njihovom telu, njihovoj bezbednosti i njihovim životima.

Budimo spremni da priznamo šta smo učinili i jedni i drugi, inače pomirenja nikada neće biti.

Poštovani gospodine predsedniče, pozivam se na član 107.

Molim vas da poštujemo red i molim vas da vidite da se promeni Poslovnik.

Poslanici Demokratske stranke nisu u mogućnosti da glasaju ako nema glasanja sa mora. Može biti iz Bodruma, može biti iz Egipta, može biti iz bilo kog grada iz Turske, ali oni jednostavno neće glasati i nisu u mogućnosti da glasaju… ili bar sa Gazele, ako može.

Pojedinci su već tri meseca na Gazeli. Da im se obezbedi Poslovnikom glasanje bar sa Gazele ako ne može sa mora da bi mogli da glasaju.

Zahvaljujem.

Ne tražim da se Skupština izjasni o povredi.

Zahvaljujem, predsedavajući.

Kolege poslanici, poštovani predstavnici Vlade, svaki put kada u ovom domu govorimo o Zakonu o posebnim uslovima za realizaciju projekata izgradnje stanova za pripadnike snaga bezbednosti, samo pitanje koje rešavamo pomenutim zakonom mora se posmatrati u jednom širem kontekstu. Zakon se ne samo obezbeđuje krov nad glavom pripadnicima snaga bezbednosti koji nemaju rešeno stambeno pitanje, već i rešavanje ovog pitanja je od velike važnosti za jačanje celokupnog sistema nacionalne bezbednosti.

Istini za volju, i stari DOS-ovski režim je pomalo brinuo o stambenom pitanju, pre svega, najviših oficira Vojske Srbije i MUP-a, tako što ih je lovio kao zveri po Srbiji i isporučio ih Haškom tribunalu i tamo im rešavao stambeno pitanje u ćelijama dva puta dva metra.

Mi smo 2012. godine stvarno mislili da je ovo završeno, da je gotovo, međutim, poslednjih dana doživljavamo novi udar. Ponovo je počeo udar na državu Srbiju, ponovo je počeo pritisak koji je pre tri meseca krenuo sa pritiskom na SPC, a potom na MUP i BIA. Zašto? Zato što ne želimo da priznamo nezavisnost nepostojeće Republike Kosova i Metohije, zato što ne želimo da pristanemo na rasturanje Republike Srpske, što ne želimo da pristanemo da Srbi postanu manjina koja se ni za šta ne pita u Crnoj Gori, što želimo da pomažemo našim sunarodnicima kako u Republici Srbiji, tako i u regionu.

Uvek je isti scenario. Uvek. Prvo izađu nevladine organizacije, opozicija, pa posle njih ambasade i administracije zapadnih država. Od srednjeg veka uvek isto u Srbiji. Prvo ide bašibozuk i plaćenici, a potom regularne snage. Tako poslanički klub, kako koleginica Tepić juče reče, pravac ambasada, mislim, jel tako reče, da, pravac ambasada, odu lepo kod portira u ambasadu, dobiju zahteve, skupe ljude, počnu protesti i iz ambasade primete kako i to ne ide, kako su jednostavno nesposobni, kako ne mogu ni to što su dobili u zadatak da smene ministra unutrašnjih poslova, da smene direktora BIA, da urade i, šta će, moraju sami.

I naravno, dočekamo da američka ambasada, kad je videla koliko je ova opozicija nesposobna, krene sama u akciju i uvede sankcije protiv direktora BIA, sankcije sa optužbama za koje nije iznet ni jedan jedini dokaz. Znate kako, valjda Amerika smatra da svaka sumnja u njihovu tvrdnju jeste opstrukcija nesumnjive istine.

Naravno, ne trebaju oni da obrazlažu, ne moraju oni ništa da rade, oni imaju svoje podobne medije, imaju svoje opozicione političare u Srbiji, imaju svoje aktiviste koji to rade umesto njih.

Znate šta je još veći problem? Kada počnu da obrazlažu, pa i oni sami kažu da Aleksandar Vulin smeta zato što je za Srbiju, Aleksandar Vulin smeta zato što je protiv uvođenja sankcija Rusiji i onda ti isti prozapadni tajkunski mediji moraju sami da kažu - jeste, ali u toj optužnici, u tim sankcijama piše da je Aleksandar Vulin trgovao drogom, da je Aleksandar Vulin pomagao prilikom trgovine oružja. Moraju da sami dokazuju ono što ni Amerikanci u svojim izjavama ne tvrde.

Pošto su videli da ni to ne vredi, morao je sam ambasador Hil da izađe i da kaže da Amerika ne želi Vulina u SAD i da ne želi kontakte sa njim.

Meni je jako žao, stvarno, dečački san Aleksandra Vulina je bio da ide u Ameriku i sada neće moći da ode, da vidi tu veliku svetsku demokratiju, demokratiju koja je nastala na genocidu na Indijancima, demokratiju koja je nastala na radu robova, demokratiju koja je pobila milione ljudi širom sveta, demokratiju koja je pobila u Saveznoj Republici Jugoslaviji preko dve i po hiljade ljudi. I eto, sada Aleksandar Vulin stvarno neće moći da ode u Ameriku i neće moći da vidi tu demokratiju.

Kaže ambasador Hil - Srbija i Srbi žele na zapad. Nemojte, ambasadore, da proveravate, nemojte da pitate građane Srbije, iznenadiće vas rezultati. Iznenadiće vas rezultati i u odnosu prema zapadu koji građani imaju i u odnosu prema EU, a pogotovo u odnosu prema NATO paktu. Nemojte da pričate!

Znamo mi da Aleksandar Vulin nije poželjan u Americi, zato što uvek govori istinu, ali nemojte da budete ubeđeni da ste vi poželjni u Srbiji i oni koji vam kažu da jeste, lažu vas. Pamti Srbija iz 90-ih godina šta ste pričali o srpskom narodu, pamti Srbija kako ste tražili intervenciju NATO pakta, pamti Srbija da još uvek niste otišli na grob Milice Rakić, pamti Srbija da se niste izvinili ni vi, ni vaša država, ni za jedan zločin. Pamti Srbija mnogo toga.

Znate šta, mogu da vam kažu ovi koje plaćate da ste dobro došli i da vas vole, ali voleće vas do vašeg poslednjeg dolara i ništa dalje od toga.

Ja imam obavezu da priznam i da kažem da jeste Aleksandar Vulin imao kontakte sa organizovanim međunarodnim kriminalnim grupama, izvršiocima najtežih krivičnih dela i ubistava, pljački i zlostavljanja. Svaki put kada je kao ministar odbrane seo da razgovara sa oficirima NATO-a, imao je kontakte sa takvim osobama. Svaki put kada je kao direktor Kancelarije za Kosovo seo da pregovara u interesu Srbije sa šiptarskim teroristima, imao je kontakte sa takvim osobama. Jeste, to su jedini njegovi kontakti bili sa takvim osobama, ali verujte, uvek je to bilo u interesu Srbije.

Kada kažu da je Aleksandar Vulin kriv, mogu i da se složim. Kriv je što je od prvog dana branio srpske nacionalne interese. Kriv je što je radio na jedinstvu Srba na KiM. Kriv je što je podizao standard, opremao i naoružavao srpsku vojsku i policiju. Kriv je jer je tražio istinu o zločinima nad srpskim stanovništvom. Kriv je jer je tražio istinu na Šaranovom jamom, na jamom Kazani, u Skelanima, u Kravici, u Bratuncu, u Starom Gradskom, jer je tražio istinu na zločinima u Klečkoj, u Prebilovcima.

Kriv je što je tražio kažnjavanje zločinaca a izvinjenje i kajanje od njihovih naredbodavaca. Kriv je što je govorio da je Srbija garant opstanka i bezbednosti Republike Srpske, što jeste i što će biti. Kriv je što je bio spreman da stane u zaštitu svakog srpskog heroja koji je bio nevino optužen u Haškom kazamatu. Kriv je.

Ako je za to kriv, i treba da dobije sankcije. Ako je u tome njegova krivica, neka dobije sankcije, a verujem da je njegova krivica jer je i hapsio, jer je uhapsio i klan i jer je kao ministar unutrašnjih poslova bio na čelu policije koja je uhapsila klan Belivuk-Miljković, koja je hapsila Kavčane, Škaljarce, koja je uhapsila Darka Eleza, koja je uhapsila Darka Šarića, koja je pripremala hapšenje vračarskog klana.

Ali recite mi, pogotovo bih voleo da mi kaže američki ambasador, ko je izvukao Nikolu Vušovića Džonija, koja služba je izvukla njega, jednog od vođe vračarskog klana iz zatvora u Dominikanskoj Republici? Čiji je on saradnik bio i koja država i koja služba može vođu jednog narko klana da izvuče iz zatvora u Dominikanskoj Republici?

Na kraju, vidite kolika je krivica Aleksandra Vulina, vidite po podršci koju ima, vidite po peticijama koje se potpisuju, po pismima podrške, po bilbordima, po svemu ovome što se širom, kako bi mi rekli, srpskog sveta dešava. Republika Srpska, Crna Gora, Vojvodina, Beograd, Kosova i Metohija, građani su ustali i građani su rekli. Evo, samo u subotu je bila panika u Novom Sadu što je duplo više potpisnika peticije bilo u Novom Sadu nego demonstranata, šetača i protestanata, ceo tajkunski medijski lobi se upregao da moli, da kumi građane Novog Sada da idu na izlet, da ne budu u Novom Sadu i da ne potpisuju peticiju podrške Aleksandru Vulinu.

Sve ovo što sam rekao je samo još jedan dokaz da Srbi mogu da se ujedine, da postanu jedinstveni politički narod, dokaz da srpski svet postoji, dokaz da smo ujedinjeni politički, dokaz da je ujedinjenje počelo i da ga niko neće zaustaviti. Hvala vam.

Poštovani predsedavajući, reklamiram povredu člana 107. govornik na sednici Skupštine je dužan da poštuje dostojanstvo Narodne skupštine.

Prethodni govornik ne samo da nije poštovao dostojanstvo, već je dozvolio sebi da kao pola čovek i političar koji je poznat po tome što zastupa stavove da su Srbi genocidan narod i da su izvršili genocid u Srebrenici, što podržava nezavisno Kosovo, počeo je da progoni i pripadnike srpskog naroda u regionu da javno poziva i optužuje na neko veličanje ratnih zločina dve studentkinje srpske nacionalnosti iz Sarajeva, ne komentarišući šta su doživele na tim istim društvenim mrežama samo zato što su se uslikale sa tri prsta.

Koje uvrede su one doživele, ja ne kažem da je svaka njihova reakcija bila ispravna ali koje uvrede su te dve studentkinje, devojke doživele od ljudi koji su komentarisali i slali im to ne zna da kaže, ali zna da optuži i upravo ono što jeste ova država Srbija i treba da radi, treba da misli o svakom svom građaninu, svakom pripadniku srpskog naroda i svakom pripadniku srpskog naroda čiji je život i bezbednost ugrožen u regionu, upravo Srbija mora biti i biće garant i bezbednosti i njihove sigurnosti i te dve devojke treba da nastave školovanje u Beogradu, pre svega zato što zbog dve fotografije na kojima su podigle tri prsta i ne vidim šta je tu strašno, je ugrožen njihov život i opstanak u BiH. Hvala.

Ne tražim da se izjasnimo.

Poštovani predsedniče, cenjene kolege, pred nama je izuzetno važan Zakon o elektronskim komunikacijama, pogotovo onaj deo koji se odnosi na širokopojasni internet koji je bitan za povezivanje svih građana na jedan brzi i kvalitetan internet i da, pogotovo u ruralnim sredinama građani imaju mogućnost pristupa, što pohvaljujem i što u poslednje vreme izuzetno dobro rađeno. Zbog čega?

Evo, svedoci smo samo danas, koliko su neistina i laži kolege iz tzv. patriotske opozicije iznele. Najlakše je ući i proveriti, najlakše je ući i ukucati ko je pustio Aljbina Kurtija. Izađe pregled na internetu i kaže nam Vojislav Koštunica i DSS. Ko je pustio hiljade kosovskih, šiptarskih terorista, pa DSS i DPS, ko je pustio najveće zlikovce, pa DOS i DSS, pa ko je isporučio legitimno izabranog predsednika Srbije i Jugoslavije Slobodana Miloševića, DOS i DSS, pa ko je to uradio? Oni koji se danas kunu u patriotizam.

Ponovo možemo da ukucamo na taj internet da pitamo ko je prodavao srpske generale, ko je prodao generala Lazarevića, ko je prodao generala Mladića, Tolimira. Pa, DOS i DSS i nazovi patriotska opozicija. E, zato treba internet mladim generacijama koje se ne sećaju tog perioda. Zato treba da ih ovako ne lažu.

Inače, bilo smo danas svedoci i pokušaja Boška Obradovića, koji se u ovom parlamentu pokušao predstaviti kao veliki opozicioni lider, koji ima neviđenu podršku glasača, koji se počeo hvaliti njegovim fenomenalnim rezultatima prilikom samostalnog izlaska na izbore. I, eto otvorimo internet, ukucamo i vidimo da su Dveri jedini put na izbore samostalno izašli 2012. godine i naravno nisu prešli cenzus, ostale su ispod cenzusa. Svaki put su izašli u koaliciji.

Onda ukucate da proverite kako to Dveri mogu da uđu, odnosno da pređu cenzus i dobijete odgovor tako što prebijaju članove RIK i tako što im cenzus obezbedi ambasador Skot. To izbaci internete koji za razliku od Boška Obradovića ne ume da laže, jednostavno kaže onako kako to jeste.

Znate kako? Za mene je mnogo čestitije, kako kaže Boško Obradović, preći cenzus uz pomoć Aleksandra Vučića i SNS i ja se kao član Pokreta socijalista ponosim što sam bio na toj listi već tri puta i što smo zajedno prešli cenzus, za razliku od Boška Obradovića i Dveri koji se nada da su ponosni što ih je u parlament zajedno sa DSS 2016. godine uveo ambasador Skot, koji su nadam se ponosni na saradnju sa Sašom Radulovićem, sa Draganom Đilasom.

Znate kako, onda probam da nađem, a šta to Dveri imaju od rezultata na lokalu? Naravno, vidim 2020. zabranjeni izlaz od strane zapadnih ambasadora i Dragana Đilasa ne izbore, morali su da bojkotuju. Dođem u 2016. godinu, pa ponovo Dveri nema samostalnog izlaska, ali ima ih u francusko-srpskoj koaliciji, naravno sa DSS-om. Onda, hajde da kažem rezultate. Na lokalu u Bačkoj Palanci ta velika koalicija Dveri-DSS osvoji zajedno 2,41%, a samostalno Pokret socijalista, ta mala partijca kako kaže Boško Obradović, osvoji 17,6%. Osam puta više od koalicije Dveri-DSS. U Baču na lokalnim izborima Pokret socijalista osvoji 6,84%, a koalicija Dveri-DSS 3,09%, dva puta više smo osvojili. U Irigu, Pokret socijalista osvoji 5,90% samostalno, a koalicija Dveri-DSS 1,50%, četiri puta manje od nas. U Krupnju, Pokret socijalista osvoji 6,53%, koalicija Dveri-DSS 1,50%, u Sremskim Karlovcima, hajde da ne bude da smo vas non-stop pobeđivali, od pet do deset puta više glasova, u Sremskim Karlovcima, samostalno Pokret socijalista 7,59%, koalicija Dveri-DSS 6,90%, svaka čast.

Onda vidite na tim izborima 2016. godine ste dobijali dva, tri, jedan i po, onda sa pet posto uđete u parlament. Pa, kako? Pa, naravno preko ambasadora Skota. Hoćete da pričam i o 2020. godini? Pa, možemo i tamo, ali ste bojkotovali izbore. Pa, šta bi tek bilo da ste se pojavili u Bačkoj Palanci gde je Pokret socijalista samostalno osvojio 25% ili u Titelu gde smo uzeli 10%.

Zato vam poručujem, nemojte više pričati o izborima, nemojte pričati o samostalnim izlazima, pa ovi rezultati su za novi DSS i za Dveri naučna fantastika, a još i Miloš Jovanović i Boško Obradović deset puta da se rode, neće za Srbiju čini onoliko koliko su za ovih deset godina učinili Aleksandar Vulin i Aleksandar Vučić. Živela Srbija.

Poštovane kolege narodni poslanici, dame i gospodo, drugarice i drugovi, pozivam vas da podržite naš predlog da se u dnevni red današnjeg zasedanja uvrsti donošenje odluke o obrazovanju komisije za istragu i utvrđenje broja žrtava agresije NATO pakta 1999. godine, jer ako mi ne uradimo ono što je naš posao, kako možemo da se ljutimo kada neko drugi ponizi naše žrtve?

Kako možemo da se ljutimo kada, istini za volju, manji deo stanovnika Sarajeva srpske nacionalnosti pobijenih u jami Kazani na padinama Trebevića posle nepune tri decenije dobije spomen-ploču, ali ne na svom jeziku i ne na svom pismu i ne svi pobijeni već otprilike svaki deseti stradali?

Pretpostavljam da je gradonačelnica Sarajeva Benjamina Karić, podižući to nazovi spomen-obeležje bila svesna da posle progona sarajevskih Srba i zločina počinjenog nad tim ljudima više u Sarajevu i nema gotovo niko ko bi umeo da pročita spomen-ploču napisanu na ćirilici, pa čemu se onda mučiti da imena i prezimena nevinih žrtava na tom strašnom stratištu budu ispisana na njihovom maternjem jeziku? Ma, tako je, dajte da ih ponizimo čak i mrtve, kao da za života nisu dovoljno patili.

Jadni su i bedni, pa i više od toga, svi oni koji decenijama kopaju po stratištima i oplakuju nad kostima samo žrtava svog naroda, omalovažavajući tuđe žrtve, kao što ih omalovažava i sam Haški tribunal, o čemu nam govori činjenica da kada bi sabrali sve izrečene kazne, dobili bi rezultat da su Srbi osuđeni na oko 1.200 godina zatvora i šest kazni doživotnog zatvora, dok su Hrvati, Bošnjaci i jedan Albanac osuđeni na oko 360 godina zatvora, pri tom su Hrvati i Bošnjaci osuđivani za međusobno ubijanje, pošto za zločine nad Srbima naravno, takoreći, niko nikad nije kažnjen. Sada neko očekuje da bilo ko normalan poveruje u ispravnost presuda suda za koje ubistvo, zlostavljanje, silovanje i progon pripadnika srpskog naroda nije zločin ili bar nije zločin koji zaslužuje kaznu.

Ali, da vidimo ko zaslužuje kaznu.

Svima u svetu je jasno, počevši od predsednice sudskog veća, sudije Nijambe, da Ratko Mladić nije lično odgovoran ni za jedno direktno ubistvo, niti je lično počinio ni jedno ubistvo, za razliku od Nasera Orića, koji za zločine nad Srbima nikada nije osuđen, kao što je svima jasno da je Ratko Mladić zločinac pre svega zato što je Srbin i zato što je branio srpski narod. Jer, da kojim slučajem nije Srbin i da je ubijao Srbe kao što je to činio Aćif efendija, bio bi heroj i zaslužio bi spomen-ploču.

Nama lepo objasni naš kolega narodni poslanik prošli put, koji nadam se ovaj put neće hvaliti navodna herojstva 13. SS brdske divizije Handžar nad golorukim srpskim narodom koja su počinjena u tolikom obimu da je tokom, pretpostavljam, odbrambenih zadataka Handžar divizije samo u periodu od šest meseci, tokom 1944. godine, na području Brčkog, Bjeljine, Zvornika, Ugljevika, Šekovića, Vlasenice, Bosanskog Šamca, Tuzle, Lukavca i Kladnja pobijeno preko 2.000 nedužnih civila, s tim da je na području Šida, Sremske Rače i Vinkovaca od strane iste formacije stradalo oko 1.000 civila, da li je potrebno naglasiti - nedužnih? Oni su jednako nedužni kao i žrtve Nasera Orića i Aćif efendije. Zahvaljujem.

Zahvaljujem.

Drugarice i drugovi, dame i gospodo, poštovane kolege narodni poslanici, ponovo vam se obraćam sa molbom da podržite da se u dnevni red današnjeg zasedanja uvrsti Predlog odluke o obrazovanju komisije za istragu i utvrđenje broja žrtava agresije NATO pakta 1999. godine, a razloga za to ima zaista mnogo.

Tokom 20. veka srpski narod je u borbi za slobodu vodio šest ratova, braneći svoju slobodu i suverenost i nijednom u tih šest ratova srpski vojnik nije bio agresor i nije pokušao da osvoji ni pedalj tuđe teritorije, već je svaki put branio svoju domovinu, svoju kuću i svoje ognjište.

Ne postoji način na koji se država Srbija niti mi u ovom parlamentu možemo ikada odužiti hiljadama heroja koji su tokom tih ratova položili svoje živote na oltar slobode.

Ne postoji način, ne postoji orden, ne postoji priznanje koje može biti pravična naknada za njihovu žrtvu, za njihove izgubljene živote, njihovu mladost provedenu u rovovima na braniku otadžbine.

Isto tako, ne postoji reč utehe porodicama koje su tokom tih ratova ostajale bez svojih najmilijih, koji su kao nevine žrtve plaćale cenu naše slobode. Još manje postoji reč opravdanja, pre svega nas u ovom parlamentu, što još uvek nismo utvrdili potpun i konačan spisak poginulih i ranjenih i nevino stradalih tokom bilo kog od ovih ratova.

Koliko god smo znali da budemo ponosni na svoje heroje, na njihova dela, toliko smo sa druge strane znali i znamo da olako prelazimo preko nedužnih žrtava koje je kroz istoriju dao srpski narod.

Znali smo često da se ljutimo na druge što ne poštuju nevine žrtve našeg naroda, iako i sami nismo bili u stanju da ih u potpunosti bar evidentiramo i dokumentujemo, kako njihovo postojanje, tako i njihovu tragičnu smrt.

Zato ne treba da nas čudi zašto nas pojedini ponižavaju umanjujući broj žrtava, izrugujući se njihovim tragičnim sudbinama, izjednačavajući žrtvu i dželata. I zato ne treba da nas čudi zašto ubistvo oko 2.500 Srba iz Bratunca, Srebrenice i Srednjeg Podrinja nije ni zločin vredan ni jedne jedine suze i jedne jedine reči izvinjenja bar jednog bošnjačkog lidera, ubistvo oko 3.500 Bošnjaka sa iste teritorije, masakr, genocid i kako ga sve ti isti ne nazivaju.

Zato ne treba da nas čudi što je zbog našeg nemara Sarajevo bez sumnje čak i dan danas, posle više od 25 godina od završetka sukoba na prostoru BiH, još uvek jedno od najvećih dobro prikrivenih i javnosti dobro čuvanih srpskih stratišta. Zato ne treba da nas čudi zašto javnost nije upoznata sa sudbinom sarajevskih Srba i sa sudbinom i svakodnevnim ubistvima, hapšenjima, pljačkama, zatvorima i logorima koji su bili surova stvarnost meštana srpske nacionalnosti.

Spiskovi i publikacije sa imenima žrtava za sada sadrže podatke od preko 5.700 pokojnika i oko 900 lica čija je sudbina neizvesna, znači, ukupno čak preko 6.600 Sarajlija srpske nacionalnosti koji su tragično okončali tokom ratnih sukoba. Međutim, ti spiskovi, kao i svi ostali spiskovi žrtava srpske nacionalnosti, nisu i konačni, još se javljaju porodice pokojnika koji nisu uneti u spiskove. Konačan bilans srpskih žrtava ovog grada teško da će ikada biti sačinjen.

Teško da će ikada javnost saznati imena Srba ubijenih u 126 državnih i privatnih koncentracionih i zarobljeničkih logora u ovom gradu, logora u kojima su jedini zatočenici bili Srbi. Zato ne treba da čudi da su samo tokom prve godine rata za osam meseci, od aprila do decembra 1992. godine, u Sarajevu bili ubijeni više Srba nego tokom celog Drugog svetskog rata i vladavine Pavelićeve NDH.

Ni danas, kao ni tada mnogi grobovi…

(Predsednik: Bojane, isteklo vam je tri minuta.)

… nisu obeleženi i opojani. Zahvaljujem.

Poštovani predsedavajući, cenjeni ministre sa saradnicima, kolege narodni poslanici, dame i gospodo, i ja pošto nisam bivši socijalista, naravno, i drugovi i drugarice, pred nama se danas na dnevnom redu nalaze predlozi zakona o potvrđivanju dva izuzetno značajna međunarodna sporazuma, Sporazum o uzajamnom priznavanju i zameni vozačkih dozvola između Vlade Republike Srbije i Vlade Narodne Republike Kine, o kom su moji prethodnici tako reći sve izneli. U značajnoj meri proširuje, produbljuje saradnju, ali pre svega ojačava iskrenu i veliku, kako to volimo da kažemo, čelično prijateljstvo između Republike Srbije i Narodne Republike Kine.

Ne znam da li je potrebno napominjati da je Kina naš treći spoljnotrgovinski partner, kao i da ta saradnja raste munjevitom brzinom, tako da su Srbija i Kina u poslednjih pet godina utrostručile trgovinsku razmenu. Srpski narod nikada neće zaboraviti pomoć koju su, kako na početku ove kovid pošasti, kineska država i narod uputili Srbiji i njenim građanima, ali ni sve ono što je u prošlosti Kina učinila za Srbiju sa posebnim pijetetom prema činjenici da su kineska država i narod bili iskreno uz nas, čak i u najtežim trenucima, tokom zločinačke NATO agresije, da su za to platili visoku cenu, bombardovanja svoje ambasade u Beogradu, kojom prilikom su ubijena tri kineska državljanina, a preko 20 ih je ranjeno, ali apsolutnoj podršci teritorijalnom integritetu Srbije istoj onakvoj kakvu Srbija poslednjih godina pruža politici jedne Kine.

Kada jedna država i njen narod imaju takvog prijatelja, kao što ga mi imamo u Kini, ali i Kina u nama, svaki korak koji će unaprediti našu saradnju i prijateljstvo je uvek više nego dobrodošao.

Kada govorimo o Sporazumu o saradnji i zaštiti od katastrofa na zapadnom Balkanu, moramo napomenuti da on u suštini predstavlja deo inicijative predsednika Republike Srbije predsednika Aleksandra Vučića, pod nazivom Otvoreni Balkan, koji ima za cilj saradnju sa zemljama regiona u svim aspektima, privrednom, ekonomskom, pa naravno, i bezbednosnom. Tako ovaj Sporazum predstavlja zajednički interes Srbije, Albanije i Severne Makedonije, da unaprede saradnju u sprečavanju i ublažavanju posledica od katastrofa i uvećanju pripremljenosti država potpisnica za reagovanje u slučaju eventualnih katastrofa.

Samo tokom poslednjih desetak godina bili smo svedoci više zemljotresa, katastrofalnih poplava, i velikih požara koji su zahvatili kako našu zemlju, tako i zemlje regiona, što opravdava postojanje jedne ovakve regionalne saradnje, za koju je pre desetak dana i Crna Gora pokazala zainteresovanost. Ima li šta lepše nego kada posle raznih neosnovanih napada koji u prethodnom periodu od jednog broja političara iz regiona doživela naša država i naš predsednik Aleksandar Vučić, ministar unutrašnjih poslova Severne Makedonije, gospodin Oliver Spasovski, javno zahvali Srbiji, predsedniku Vučiću, kao i vama ministre Vulin, na iskrenoj pomoći u gašenju požara. Ima li šta lepše nego kada posle svega kroz šta je naš region prošao tokom prethodne tri decenije, iz usta visokog funkcionera jedne susedne države čujemo kako su zahvalni što država tokom tih teških trenutaka nisu bili prepušteni sami sebi, jer su tu bili njihovi prijatelji iz Srbije. Ima li šta lepše nego kada se na stalno ispruženu ruku prijateljstva koju Srbija i njen predsednik i građani pružaju svim zemljama i narodima, kako u regionu, tako i van njega, nađu razumne glave koje su spremne da tu ruku prihvate.

Upravo ovakvi kati su potvrda ispravnosti politike koju vodi država Srbije i njen predsednik Vučić poslednjih godina vode na međunarodnom planu. Politike koja je od Srbije države koja je pre samo desetak godina jedva preživljavala uz tuđu pomoć postala država koja je spremna i što je najvažnije, sposobna da pomogne svima kojima je ta pomoć potrebna. Da je ovo istina govori nam i nedavno održana vežba „Sistem 2021“ koja je izvedena u istom trenutku na 50 lokacija u 24 grada i 26 opština, uz učešće preko osam hiljada ljudi pripadnika Sektora za vanredne situacije, Civilne zaštite, Gorske službe spašavanja, Crvenog krsta, Vojske Srbije. Tokom vežbe prikazano spasavanje usled poplava, nakon zemljotresa, pucanje brane, curenja gasa i tehničko-tehnoloških nesreća, a ono što je najbitnije jeste činjenica da je vežba ocenjena kao izuzetno uspešno izvedena, kao i da Srbija može da bude mirna i sigurna jer ima ko da brine o njoj, čak i u trenucima najvećih katastrofa, i ne samo Srbija već i sve druge zemlje kojima naša pomoć bude potrebna. Zato ministre, svaka čast kako lično vama, tako i svim učesnicima ove sjajne vežbe.

Cenjeni ministre, ne mogu a da ne iskoristim vaše današnje prisustvo kako bi vam čestitao na svim rezultatima MUP-a u borbi protiv kriminala, naročito onog najgoreg, organizovanog koji je ujedno i najopasniji po samu državu i građane. Javnost Srbiji tako reći je nepodeljena u mišljenju da su pripadnici MUP-a u proteklih godinu dana više nego ikada do sada pokazali izuzetnu profesionalnost hrabrost, upornost, doslednost, kako u borbi protiv kriminala, tako i u čišćenju svojih redova od pojedinaca koji su obrukali kako sami sebe, tako i svoju profesiju, sarađujući sa onim najgorima, sa onima sa kojima su upravo i trebali da se beskompromisno bore.

Naravno da je naša policija uvek imala časne i čestite pripadnike kojima moramo priznati, u prošlosti nije uvek dozvoljavano da rade svoj posao, ali čvrstim i odlučnim stavom predsednika Aleksandra Vučića i ništa manje čvrstim i odlučnim vašim angažovanjem ministre, koje posle povratka ugleda Vojske Srbije sada vraća ugled i srpskoj policiji, omogućavajući da pre svega slobodno i profesionalno radi svoj posao, a što naravno ima i posledicu za ovako dobre rezultate.

Kao jedan od poslednjih dokaza te profesionalnosti u radi, jesu i događaji od pre nekoliko dana kada je policija u više navrata postupala više nego odgovorno i profesionalno i u potpunosti zaštitila javni red i mir na ulicama Beograda. Napokon su Srbija i Beograd dočekali da imaju tako obučenu i opremljenu policiju koja je omogućila da se nakon niza nemilih scena u prošlosti napokon i kod nas dogodi da kada se na jednom mestu sretnu pristalice totalno suprotstavljenih, slobodno možemo reći ekstremnih političkih organizacija, pravovremenom i profesionalnom reakcijom policije spreče se sve neželjene posledice jednog takvog događaja.

Pre svega zaslugom ljudi iz vašeg ministarstva sprečeni su pojedinci u nameri da izmanipulišu kako domaću, tako i svetsku javnost i da Srbiju predstave kao autokratsku i fašističku državu, a srpski narod kao genocidan. Srbiju koja je prva u porobljenoj Evropi davne 1941. godine povela organizovani ustanak protiv fašizma. Srbiju koja je prva u Evropi tokom te 1941. godine imala svoje slobodne teritorije. Srbiju u kojoj je kao nigde u svetu streljano 100 nedužnih građana za jednog ubijenog fašistu, 100 za jednog kao nikada i nigde, ni pre, ni kasnije.

Ja ne bih sada ulazio u konkretnu problematiku dešavanja vezanih za mural posvećenom generalu Ratku Mladiću, jer mural sam po sebi jeste komunalni problem i pokušaj jeftinog performansa Soroševih aktivista, ali kada već spomenuh kako generala, tako i neuspeo pokušaj poturanja fašizma Srbiji i srpskom narodu, ne mogu a da sa ovog mesta ne kažem istinu koja je jedna i koju nikada niko neće moći da promeni, koliko god se pojedinci trudili to da učine. Istinu koja glasi – srpski narod nikada nije bio na pogrešnoj strani istorije i srpski narod nikada nije bio osvajač i zavojevač,

kao što nikada u svojoj istoriji nije bio genocidan. Srpski narod jeste naročito tokom 20. veka u više navrata bio žrtva genocida i samo su za srpsku, jevrejsku i romsku decu postojali specijalizovani logori smrti.

Očigledno smo često u prošlosti bili u zabludi kada smo ginuli za slobodu onih koje smo smatrali braćom, a koji su se posle pretvarali u naše dželate i koji su nam to posle vraćali kamom i jamom, a mi smo takav narod, slobodoljubiv narod koji je spreman da se žrtvuje kako za svoju slobodu, tako i za slobodu svih onih koje smatra bliskim, slabim i nezaštićenim.

Istina, ima i ovaj narod, kao i svi drugi narodi, svoje izrode, izdajnike, ima, nažalost, i zločince koji nisu prezali da okrvave svoje ruke, kako krvlju svojih sunarodnika, tako i onih koji to nisu, najčešće kako bi se dodvorili svojim stranim gospodarima. Ti izrodi, izdajnici i zločinci ne zaslužuju ni da im se imena danas pomenu, ali u red tih izroda i zločinaca ni u kom slučaju ne spadaju časni i čestiti srpski oficiri koji su branili srpsku nejač i njihova vekovna ognjišta od Dinare preko Romanije, pa do Prokletija tokom tragičnih sukoba devedesetih godina.

Ne treba srpskom narodu nikakva presuda bilo kakvog suda, doneta bez ikakvih dokaza i osnova, pa da bude svestan da su njegovi generali i pukovnici i ostali vojni i policijski komandiri pretvoreni u haške sužnjeve samo zato što su Srbi i zato što su bili odlučni da se suprotstave nepravdi, da ostanu verni svojoj vojničkoj zakletvi i brane svoju državu i narod, bez obzira koliko je bilo veliko zlo koje se nad nas nadvilo, a bilo je najveće i najjače koje se ikada u svetskoj istoriji obrušilo nad jedan slobodan i suveren narod.

Jako dobro zna srpski narod da kao što su ti isti heroji koji su često bili čak i bez ikakvog čina obični vojnici, rezervisti iz istog rata izašli ponosni i nepobeđeni, isto tako izašli čistog i svetlog obraza kao što su to činili i njihovi preci kroz, nažalost, bogatu ratnu istoriju našeg naroda.

Mogu razni tzv. aktivisti soroševskog ili NVO sektora prekrečiti i uništiti sve murale posvećene generalima Mladiću, Lazareviću, Pavkoviću, Tolimiru, pukovniku Šljivančaninu i mnogim drugim herojima, mogu izbrisati iz svih udžbenika herojstva sa Košara, Paštrika, sa Vozuća ili sa proboja Koridora, ali ne mogu prekrečiti, izbrisati i uništiti naše pamćenje, našu večnu zahvalnost za njihovu žrtvu, herojstvo i iskazanu vojničku čast, našu zahvalnost što su srpski narod sačuvali od novih kama i jama koje su mu bile namenjene. Hvala.

Zahvaljujem.

Srpski narod je u ratovima samo tokom prošlog veka, 20. veka pretrpeo stradanja koje se graniče sa genocidom, ali ozbiljan popis žrtava još uvek nije urađen, naročito popis žrtava koje je srpski narod podneo u Drugom svetskom ratu, kao što nije sačinjen ni potpuni popis poginulih tokom sukoba devedesetih godina prošlog veka.

Odlukom tadašnjeg najvišeg državnog rukovodstva ubrzo po okončanju Drugog svetskog rata prekinut je rad Državne komisije za ispitivanje ratnih zločina i zazidane su jame u koje su ustaše bacale svoje žrtve, a iskopavanja u logoru smrti Jasenovcu zaustavljena su, maltene čim su i započela. Desetine hiljada žrtava raznih crnih legija i Handžar divizija donedavno nisu smeli ni da se pomenu.

Istini za volju, čak i hrvatski istoričari su u SFR Jugoslaviji izračunali i priznali da je tokom Drugog svetskog rata ukupno poginulo preko 500.000 građana srpske nacionalnosti, dok u najnovijim relevantnim istraživanjima, istina nehrvatskih istoričara, taj broj daleko prevazilazi milionitu žrtvu srpskog naroda. Kada se na tu brojku doda oko 100.000 žrtava iz balkanskih ratova, pa preko 1.250.000 iz Velikog rata i par desetina hiljada žrtava ratova vođenih tokom devedesetih godina prošlog veka, od Slovenije, preko Hrvatske i Bosne, pa do Kosova i Metohije, dolazimo do približnih brojki od oko 2,5 miliona žrtava koje je Srbija samo u 20. veku položila na oltar slobode.

Vekovima su na ove naše prostore osvajači dolazili i odlazili, a srpski narod je stoički odolevao svakom njihovom naletu žrtvujući svoje najbolje i najhrabrije sinove i kćeri.

Ne možemo ni zamisliti koliko je velikana, budućih naučnika, pronalazača, umetnika, lekara srpski narod morao da žrtvuje kako bi sačuvao slobodu i opstao na svom ognjištu.

Slobodno možemo reći da u poslednja dva veka nema generacije koja nije morala da se lati oružja kako bi odbranila svoju slobodu i nema generacije koja nije platila previsoku cenu te slobode.

Šezdesetak godina posle prve zabrane utvrđivanje tačnog broja žrtava koje je podneo srpski narod doživeli smo i drugu. Nedugo posle petooktobarskog puča odlukom dosovskog režima obustavljen je rad na utvrđivanju tačnog broja, pre svega poginulih i nevino stradalih građana Srbije tokom zločinačke NATO agresije.

Izgleda da je dosovcima i njihovim političkim satrapima bilo bitnije i važnije da iz zatvora oslobađaju šiptarske teroriste i zločince i da na njihova mesta zatvaraju časne srpske generale, a ne da utvrde tačan broj žrtava svog naroda.

Tako dolazimo do jedne od retkih stvari koje naš narod tokom poslednjih stotinak godina može, ili, da budem iskren, mora da se postidi, a to je činjenica da nikada do kraja nismo insistirali da se utvrdi tačan broj ranjenih, poginulih, a pre svega nevinih žrtava tokom bilo kog od minulih ratnih sukoba, kao da smo uglavnom ćutali kada su nam to vlastodršci zabranjivali, kada su nam branili da utvrdimo tačan spisak sa pojedinačnim imenom i prezimenom svake žrtve, a kamoli da utvrdimo tačne činjenice o okolnostima njihovog stradanja, tačno mesto njihovog strada, kao i status svake žrtve, a po mogućnosti i svakog zločinca.

Na kraju, poštovane kolege narodni poslanici, pozivam vas da podržite naš predlog i glasate za formiranje komisije koja bi jednom za uvek utvrdila tačan broj poginulih i ranjenih državljana Republike Srbije tokom zločinačke NATO agresije, kako bi smo napokon stavili tačku na ovo pitanje i sagledali u potpunosti veličinu zločina koju su NATO snage u sadejstvu sa šiptarskim teroristima izvršile nad našim građanima i onemogućile bilo kakvu njegovu relativizaciju i reviziju u budućnosti.

Zahvaljujem.

Zahvaljujem.

Ne tako davno, od kraja 2000. godine, pa sve do sredine 2012. godine, tokom vladavine Demokratske stranke i njenih političkih marioneta, Srbija je ćutala o stravičnom zločinu koji je tokom 78 dana NATO agresije počinjen nad nevinim stanovništvom. Ćutala je Srbija krijući svoje žrtve, krijući strahote koje je doživela od 19 najjačih i najbogatijih zemalja.

Na našu sramotu, Srbija je tih godina bila država u kojoj su bili progonjeni i hapšeni svi oni koji su branili svoju državu i narod od šiptarskih terorističkih bandi, oni koji su se hrabro suprotstavili pogromu svog naroda na prostoru Republike Srpske i Republike Srpske Krajine, onih koji su junački stali na branik svoje otadžbine i pružili otpor NATO agresiji.

Ali, što je još strašnije, Srbija je tih godina bila država u kojoj su iz zatvora pušteni svi dokazani teroristi i zločinci, svi oni koji su tokom devedesetih godina prošlog veka ubijali, zlostavljali i proganjali srpski narod. Tih godina je sloboda i zaštita zakona bila garantovana samo pripadnicima zločinačke organizacije tzv. UČK i kriminalne organizacije Demokratske stranke, naravno, i njihovim koalicionim partnerima.

Na našu sramotu, Srbija je tih godina bila država koja je najviše brinula o onima koji su joj ubijali i progonili narod ili je pod okriljem demokratskih promena pljačkali i pustošili. Nepunih 12 godina je Srbija ćutala i žmurila zatvarajući i usta i oči pred ubicama i lopovima, pred zlom koje su joj nanosili. Ćutala i žmurila Srbija i pred nepravdom dok su joj hapsili, tamničili najhrabrije i najčestitije sinove, njene heroje i vitezove. Ćutala je i žmurila Srbija pred lažima kako smo samo mi krivi za sve, kako smo isključivo mi krivi što su nas ubijali, proterivali, zlostavljali, kako smo jedino mi krivi što su nam palili ognjišta, razarali škole i crkve, rušili fabrike i mostove, kako smo sami krivi što smo pravili kuću na drumu, pa je sasvim normalno da je oni ruše i pale.

Nadale su se udružene ubice i lopovi da će vreme doprineti da Srbija zaboravi svoje utamničene heroje, da će Srbija da zaboravi svoje poginule i ranjene, da će na ranjena i oslabljena pleća natovariti teret nepostojećeg, izmišljenog genocida, pod kojim će i Srbija i srpski narod pokleknuti moleći oprost za nešto što nismo počinili, moleći sopstvene dželate da nam oproste što smo bili žrtve.

Ali, kako smo pre devet godina uspeli da zbacimo to zlo i kako smo uspeli da vratimo ponos državi, a veru građanima, da vratimo ugled i dostojanstvo onima koji su se hrabro i čestito borili i čiji je jedini zločin bio to što su od najvećeg zla branili svoju državu i svoj narod, tako nam je ostala obaveza da utvrdimo tačan broj nevinih žrtava i heroja, obaveza da u potpunosti, bez ijednog izuzetka po prvi put u istoriji ove države i ovog naroda evidentiramo ime svake žrtve, svakog poginulog i ranjenog građanina koji je na bilo koji način nastradao. Dužni smo da za buduće generacije sačuvamo imena onih koji su bili bolji i hrabriji od nas, onih koji nisu žalili da umru kako bismo mi živeli.

Naša je dužnost i obaveza da pamtimo njihovo herojstvo i pričamo o njihovoj žrtvi, jer narod koji zaboravi svoje heroje i svoje mučenike ne može biti narod koji zaslužuje poštovanje ni u svojim ni u tuđim očima. Zbog toga vas, kolege narodni poslanici, pozivam da podržite ovaj naš Predlog o formiranju komisije za utvrđivanje tačnog broja poginulih i ranjenih tokom NATO agresije. Zahvaljujem.

Zahvaljujem, uvaženi predsedavajući, cenjena ministarko Gojković, sa saradnicom, poštovane kolege narodni poslanici, dame i gospodo, drugarice i drugovi.

Srbija je država koja je uvek poštovala prava svih nacionalnih manjina, a nema razloga da tako kako sada, tako i u budućnosti ostane.

Dolazim iz opštine Temerin, u kojoj pun vek zajedno žive srpski i mađarski narod i dosadašnji radni vek sam proveo u ustanovama kulture i informisanja, koje su svoje delatnost obavljale dvojezično, na srpskom i mađarskom jeziku.

Mi smo, u opštini Temerin, inače kao i u celoj Srbiji više jezičnost i multikulturalnost oduvek shvatali, kao svoje bogatstvo i to čak i razni pokušaji neodgovornih pojedinaca, tokom prethodne dve, tri decenije, koji su izazivali ili politički zloupotrebljavali razne incidente, nisu uspeli da ozbiljnije naruše i poljuljaju.

Zbog svega toga, koliko god svima nama bilo bitno da usvojimo jedan ovakav zakon, koji štiti nacionalni i kulturni identitet srpskog naroda, možda je, čak još i važnije da, ni na koji način ne ugrozi, ni jedno jedino stečeno pravo nacionalnih manjina, koje žive na teritoriji Republike Srbije, već da ih, čak šta više i unapredi.

Moram konstatovati da više nego sramno da akcija dela javnosti, koja je na nož dočekala predlog ovog zakona, hajke pojedinih tajkunskih medija, pojedinaca i nevladinih organizacija koja smeta sve što je vezano za očuvanje nacionalnog identiteta srpskog naroda, za očuvanje srpskog jezika i pisma.

Istih onih kojima je svaki uspeh Srbije više nego bolan, a žigosanje srpskog naroda, kao divljačkog plemena zločinaca i kriminalaca, siguran izvor dobre zarade i više nego lagodnog života.

Koliko čovek mora nisko da padne, pa da o svom narodu, njegovoj kulturi, veri i nacionalnom identitetu, izgovara sve gadosti koji izgovaraju ovi slučajni Srbi. Koliko čovek mora nisko da padne, a da se stidi svojih korena, svoje kulture i svoje tradicije. Zato i ne čude ovi poslednji napadi na SPC i njeno sveštenstvo, kao što ne čude i pozivi na formiranje fantomske vojvođanske nacije.

Ono čega moramo biti svesni, jeste činjenica da ništa od ovoga nije slučajno. Nije slučajno ni jedan od udara koji je poslednjih godina doživela SPC, kako na prostoru KiM, tako i na prostoru Crne Gore i drugih zemalja u regionu.

Nije slučajan pokušaj preotimanja kulturne baštine srpskog naroda na prostoru KiM, nije slučajan pokušaj cepanja srpskog naroda na prostoru Vojvodine, jer se pojavio neko ko je uspeo da uzdigne Srbiju, koja je bila na kolenima, jer se pojavio neko ko je uzdigao Srbiju, koja je bila ponizna i poslušna, jer se pojavio neko ko je od Srbije napravio politički privrednu, ekonomski, ali da ne zaboravimo i vojno jaku i stabilnu državu.

Neko ko je politički nacionalno ujedinio srpski narod, sa obe strane reke Drine, neko ko je politički nacionalno ujedinio Srbe na KiM, neko ko je politički nacionalno povezao celokupnu srpsku dijasporu, sa svojom maticom. Neko, kako mi iz PS volimo da kažemo, nezaustavljivo stvara srpski svet.

Taj neko, znamo svi je Aleksandar Vučić, predsednik Srbije i predsednik svih Srba. Čovek i državnik koji je vratio srpsku državu i srpski narod na mesto gde svojim istorijskim zaslugama pripadamo.

Bili smo poslednjih godina i decenija svedoci velikog broja zločina izvršenog na pripadnicima srpskog naroda, kako od strane pripadnika raznih terorističkih organizacija i paravojnih tokom ratnih sukoba, na prostoru SFRJ, tako i od strane NATO alijanse, bili smo svedoci zabrane korišćenja srpskog jezika i ćiriličnog pisma na prostoru bivših jugoslovenskih republika i ako je njima srpski narod bio jedan od konstitutivnih naroda.

Bili smo svedoci lupanje tabli sa ćiriličnim natpisima, paljenja srpskih manastira i crkava i preoravanja srpskih grobalja. Pored svega toga, pojedinci pokušavaju da nas ubede da nemamo od čega štitimo svoj jezik, pismo, veru, kulturu, identitet, optužujući nas da je ta odbrana agresivna, očekujući valjda da ponovno ponizno klečimo i pred njima, kao i pre 10, 15 ili 20 godina.

Koliko god se trudili ne mogu da nam ospore pravo da zaštitimo svoj jezik i pismo, kao što ne mogu da nam ospore pravo da zaštitimo svoju kulturu i identitet, kao što ne mogu da nam ospore pravo da radimo na osnivanju srpskog sveta. Ne mogu i nemaju pravo da nam ospore da povežemo sve Srbe, jedinstveni politički narod, koji o najbitnijim nacionalnim pitanjima misle isto.

Ne mogu i nemaju pravo da nam ospore i zabrane da mislimo jedni na druge i jedni o drugima, uvek kada nas boli neka zajednička rana ili nas raduje neki zajednički uspeh i ne mogu i nemaju pravo da nam ospore i zabrane da tako nacionalno jedinstveni damo odgovor na političko i fizičko nasilje nad Srbima van Srbije, gde god i kad god se ono desilo.

Nemaju, jer taj srpski svet nastaje da se ne bi ponovio Jasenovački genocid i nastajanje velike Albanije ne prođe bez otpora, nastaje da kada se Srbi u Republici Srpskoj, primoraju pod pretnjom robije da prihvate da su genocidan narod i ima ko da ih okupi i ohrabri, da budu složni, jedinstveni i istrajni. Upravo zato njima smeta ideja srpskog sveta koja jedino može biti garant da će svaki Srbin gde god živi znati da država Srbija brine o njemu i da će uvek brinuti o njemu.

Smeta im, jer ćemo tako biti u mogućnosti da na svaku opasnost i patnju odgovorimo, nacionalnim jedinstvom koje će biti garant kako političke i svake druge nedeljivosti, ali i nesalomivosti.

Smeta im, jer ćemo tako moći da zaštitimo svoj jezik i svoje ćirilično pismo i svoju kulturu, veru i svoje svetinje i kulturne baštine, gde god se one nalazile. Zahvaljujući Aleksandru Vučiću, koga većina srpskog naroda s razlogom smatra ne samo predsednikom Srbije, već i predsednikom svih Srba, Srbi polako ali sigurno postaju složni i jedinstven politički narod.

Ta ideja je politički sazrela i zato je taj proces ujedinjenja i otpočeo, i to se više nikada neće moći zaustaviti niti sprečiti, jer taj proces je nezaustavljiv. Hvala.

Zahvaljujem, predsedniče.

Drugarice i drugovi, dame i gospodo, poštovane kolege narodni poslanici, ponovo vam se obraćam sa molbom da podržite da se u dnevni red današnjeg zasedanja uvrsti Predlog odluke o obrazovanju komisije za istragu i utvrđenje broja žrtava agresije NATO pakta 1999. godine, a razloga za ovo je zaista mnogo.

Tokom 20. veka srpski narod je u borbi za slobodu vodio šest ratova braneći svoju slobodu i svoju suverenost. Ni jednom od tih šest puta srpski vojnik nije bio agresor i nije pokušao da osvoji ni pedalj tuđe teritorije, već je svaki put branio svoju domovinu, svoju kuću i svoje ognjište.

Nikada srpska država, ni srpski narod, kako u 20. veku, tako i ranije kroz svoju istoriju, za razliku od mnogih drugih veliki država i naroda, nije bila na pogrešnoj strani. Uvek, ali baš uvek, i 1912, i 1913, i 1914, i 1941, i 1991, i 1999. godine srpska država i narod su bili na strani pravde, istine i slobode.

Dvadeset četvrtog marta navršeno je 22 godine od početka zločinačke NATO agresije, a pre nedelju dana i 80 godina od bombardovanja Beograda od strane nacističke Nemačke 1941. godine, za tri dana će se navršiti 77 godina od savezničkog bombardovanja Beograda i Srbije 1944. godine, a za par meseci i 107 godina od bombardovanja Beograda u Prvom svetskom ratu.

Kao što vidimo, bombardovali su u prošlosti Beograd i Srbiju i okupatori i saveznici, ubijali su srpski narod i jedni i drugi, a mi smo svima prijateljski pružali ruku, opraštali im zločine, ali nažalost, i slobodno su reći – na našu sramotu, često zaboravljali svoje žrtve. Pružali smo ruku onima koji su nas bombardovali i ubijali, znajući često da to nisu zaslužili, znajući da se čak i ne kaju zbog svojih zločina i nedela, znajući da iz svojih grešaka nisu izvukli nikakve pouke. Znamo, svi smo svesni, da je ova pružena ruka uvek bila znak naše moralne i ljudske veličine, ali ta pružena ruka i pogled u budućnost ne treba da znači da moramo da zaboravimo svoje nevine žrtve. Ne treba da znači da moramo njih da prepustimo zaboravu, da ih izbrišemo, kao da nikada nisu ni postojali, jer moramo biti svesni da narodi koji ne poštuju svoju prošlost i svoje žrtve ne zaslužuju ni bolju budućnost. Zato vas molim da više ne ponavljamo greške koje smo činili u prošlosti, kada smo zaboravljali i zarad viših interesa prikrivali svoje žrtve, svaki put ih iznova plaćajući sve skuplje, sa još više prolivene krvi i izgubljenih života.

Molim vas još jednom da podržite da se u dnevni red današnje sednice uvrsti Predlog odluke o obrazovanju komisije za istragu i utvrđenje broja žrtava agresije NATO pakta 1999. godine, kako bismo se odužili onima koji su već 22 godine zbog našeg nemara nepravedno prepušteni zaboravu, iako su za slobodu u kojoj mi danas živimo žrtvovali svoje živote, ono najvrednije što su tada imali. Hvala.

Zahvaljujem, predsedniče.

Drugarice i drugovi, dame i gospodo, kolege narodni poslanici, prošle nedelje se navršilo 22 godine od kada je bez saglasnosti Saveta bezbednosti UN i suprotno međunarodnom pravu otpočela zločinačka agresija NATO alijanse na Saveznu Republiku Jugoslaviju.

Punih dvanaest godina tokom vladavine demokratske stranke i njenih političkih satrapa, Srbija je sramno ćutala o stravičnom zločinu koji je počinjen nad njenim stanovništvom.

Ćutala je Srbija krijući svoje žrtve, krijući strahotu i nepravdu koju je doživelo 19 najjačih i najbogatijih zemalja.

Uvek će ostati zapisano na večnu sramotu da su tokom tih dvanaest godina iz zatvora pušteni najgori teroristi i zločinci, a da su kao divlje zveri lovljeni i Haškom Tribunalu isporučivani oni koji su hrabro branili svoju otadžbinu i nikada veće sile i nikada većeg zla koji je udarilo na srpsku državu i narod.

Zauvek će ostati zapisano kako su oni kojima su usta bila puna demokratije ljudskih sloboda, evropskih vrednosti i američkog sna, bez ikakve milosti ubijali nedužne građane Srbije, starce, žene, decu, nazivajući ih kolateralnom štetom. Zauvek će ostati zapisano kako su punih 78 dana nekažnjeno ubijali ceo jedan narod.

Sve ovo će ostati zapisano, jer je dolaskom Aleksandra Vučića na čelo Srbije Srbija odlučila da prestane da ćuti i da progovori o svemu što je doživela i preživela, odlučila da ne krije svoje rane i da ne dozvoli da iko na ovom svetu promeni istinu o užasnom zločinu koji je 1999. godine izvršen nad Srbijom i njenim građanima.

Sve ovo što sam do sada nabrojao da će zauvek ostati zapisano, ali postoji jedna stvar koja neće ostati zapisana, bar ne u potpunosti i do kraja. Neće ostati zapisan potpuni spisak svih nedužnih žrtava tokom zločinačke agresije NATO pakta, kao što nikada nije kompletirani spisak nedužnih žrtava Jasenovca, Jadovna, Jastrebarskog i mnogih drugih stratišta, neće ostati zauvek zapisan spisak svih onih koji su našu slobodu plaćali onim najskupljim i najvrednijim što su imali, svojom mladošću, svojim snovima, svojim životima.

Mnoge generacije pre nas su počinile istorijske greške i više puta propustili da utvrde tačan broj žrtava iz nekih prethodnih ratova. Mislim da mi to sada, pre svega, zbog Srbije, zbog njene budućnosti, a nadam se, zbog budućnosti naših potomaka sebi ne smemo da dozvolimo.

Zbog svega toga, predlažemo da se formira Komisija koja će istražiti i utvrditi tačan broj svih poginulih, i ranjenih pripadnika Vojske Jugoslavije, pripadnika MUP Republike Srbije i civilnih lica na teritoriji Republike Srbije.

Poštovane kolege, ovo je najmanje što možemo da učinimo zarad nevinih žrtava i njihovih porodica, zarad budućnosti Srbije, a najviše zarad istorijske istine.

Zahvaljujem.