: Dakle, za više od desetina metara smo oborili nivo jezera i verujem da ćemo to uspeti u narednom periodu da ponovo podignemo bruto domaći proizvod i negde do kraja aprila, maja, nemojte da vam garantujem tačno u mesec, verujem da možemo i dodatnih 25.000 tona da počnemo da proizvodimo. To nam je uticalo i na pad BDP, na pad stope rasta i svega drugog. To su ozbiljne stvari kojima se Vlada bavi i kojima će uvek da se bavi.
Ono što mislim da je važno, to je da ljudi u Srbiji znaju da te stvari nije lako i jednostavno postići i one ne dolaze preko noći. Ako neko misli da može drugačije, izvolite, pokažite nam kako, samo nemojte da nam ponavljate modele koje ste već pokazivali, ili modele koje prikazujete i izrabljujete već 14 godina, a da je svima sve lošije i da zemlja samo propada.
Ovo je veliki pokušaj velikog i značajnog preokreta i u tome moraju da učestvuju građani Srbije. Zato sam rekao, mi to bez građana ne možemo. Ako građani misle da je moguće da svaki dan štrajkujemo i da je u tome izlaz, pošto vidim da se mnogi raduju tome pa prikazuju samo plakate ili postere u kojima će da bude revolucija jedina solucija, pa, evo vam.
Evo vam je odmah, samo nemojte nikoga da linčujete kao što ste već jednom radili. Evo vam je odmah. Evo, pa pokažite šta to znate i odjednom će da pobegnu i svi investitori i odjednom će svi ovi koji danas govore pozitivno o Srbiji, a to su i Evropa i Rusija i MMF i Svetska banka i Ibijardi, to su svi koje bilo šta pitate o Srbiji, svi govore dobro i pozitivno.
Pitajte ih šta će onda da govore o Srbiji? Govore pozitivno zato što su konačno videli provođenje pravih i istinskih reformskih mera, zato što su konačno videli kako se jedna ozbiljna zemlja ponaša, iako je na jugu Evrope, jer retkost u zemljama na jugu Evrope imate da se ovako hrabre mere preduzimaju.
Ja sam zato zadovoljan, srećan i ponosan, ali mi to sami da izvedemo, nemoguće je. Nama je za to potreban naš narod, naši ljudi. Ako naši ljudi to neće, mi nemamo pravo da ih teramo na to. Niko neće bičem ili na bilo koji drugi način da tera ljude da mere budu provedene.
Ako je većina ljudi protiv toga, izvolite ljudi, izaberite one koji će da vam provode te lake i lepe mere, bez obzira na to kakva će vam budućnost i to ne budućnost na dugom štapu, kako mi to obično govorimo, već budućnost za šest meseci, godinu ili dve, da bude.
Ja nisam spreman da se kockam sa budućnošću. I te kako sam spreman i lično i u ime Vlade da preduzmem rizike političke odgovornosti i mislim da sam to ne jedanput pokazao.
Ali, verujte mi na reč, presrećan sam i prezadovoljan zbog činjenice što nisam i neću nikada hteti i želeti da se kockam budućnošću i Srba i svih građana Srbije.
Ne pada mi na pamet. Hvala najlepše.

Samo dve reči.
Dakle, to hoćemo li uspeti ili ne, ne zavisi više od naše odlučnosti, mi smo odlučnost pokazali i neće biti popuštanja u merama nikome.
Dakle, moguće su samo dve opcije. Moguće je da mere provedemo, moguće je da se držimo striktno plana i da izvučemo zemlju iz krize, da zemlju izbavimo iz velikih problema u kojima se nalazi već decenijama ili sa druge strane, nećemo moći to da sprovedemo u delo, pa neka provodi neko drugi.
Dakle, to da neko vrši pritisak na nas time što će da viče dan, dva ili pet ili što će da preti kroz medije kako će ne znam šta da uradi ukoliko ne dobije ono što misli ili smatra da treba da dobije, odmah vam kažem i ponovo se zameram svima – neće da urodi plodom.
Napravili smo plan posle mnogo godina. Prvi put posle mnogo godina Srbija ima i plan i program. Prvi put posle mnogo godina Srbija vidi na horizontu svetlo i posle mnogo godina ceo svet i to po prvi put dakle priznaje, ceo svet, sve finansijske institucije, apsolutno svi.
Dakle, popuštanje pred zahtevima svih štrajkača ili onih koji sada govore – malo nam je 200 evra po godini, a nije im bilo malo dok su neki pljačkali i uništavali njihove fabrike, pa im davali po 100 evra, tada nije bilo, a danas nam drže predavanje o tome kako je duplo više kada dajete malo i nedovoljno i to kada ne pljačkate, već konstatujete da su oni uništili i to razorili, a da niste uspeli sve da izvučete iz ponora, kao što ste pokušavali, kao što ste planirali.
Dakle, Dejvid Kameron je u Velikoj Britaniji uspeo da provede najteže mere, iako su svi bili protiv njega. Vlada je bila pred padom. Kada su ga pitali – šta da radimo, moramo da popustimo, očigledno je da mere ne daju rezultate, on je rekao – ne, izdržaćemo bićemo vezani za plan, ne odustajemo od plana.
Dve godine posle toga, to je zemlja sa najvećim ekonomskim rastom u Evropi od 3,6%, to je zemlja sa najnižom stopom nezaposlenosti u svojoj istoriji i to je zemlja koji jedini problem za dalji brzi rast predstavlja mali, minimalni rast ili stagnacija kontinentalnog dela Evrope.
Dakle, oni narodi, one vlade koje su imali hrabrosti, a narodi koji su imali dovoljno trpeljivosti, strpljenja i da tu hrabrost i odlučnost, ali i dobre mere poštuju, oni su došli, kako bi se prostim rečnikom reklo do te zelene grane i svoje zemlje su izvukli iz najteže moguće krize.
Danas je britanska ekonomija i dalje jedna od najcenjenijih na svetu, ili, ponovo da se bolje i pravilnije izrazim. Mislim da mi možemo da imamo prednost u odnosu, kao što je Jadranka rekla malopre, da mnoge zemlje zapadnog Balkana u budućnosti, da smo u prednosti što smo prvi u to krenuli, ma kako nama bilo teško i ma kolike teške udarce primali.
Uveren sam da ćemo uspeti da to na najbolji način obavimo, ali da obradujemo one koji se tome raduju, jer ja ne razumem ko su ljudi koji se raduju neuspehu Srbije i ko su ljudi koji žele da sve propadne i da sve bude lošije, ko su ti ljudi koji su pitali ili insistirali, a koliko košta Samit 16 plus jedan i doček kineskog premijera četiri dana u Beogradu, pa onda kada im odgovorite koliko košta, onda ućute, jer su više potrošili na otvaranje svog jednog spomenika u izbornoj kampanji na koji im uzgred ni jedan premijer nije došao, čak ni ove zemlje.
Želim samo da kažem, da ili ćemo to da uradimo ili nećemo. Lično nikakav problem nemam. Hoćete da izaberete nekog drugog, pa izaberite. Problem sam ja, izabraćemo nekog drugog, ali te mere moraju da se provedu i sa mnom, bez mene, sa nekim drugim, ili bez tog nekog drugog Srbija može i Srbija mora da izađe iz krize u koju je dovedena neodgovornošću, nesposobnošću, kukavičlukom, javašlukom, bahatošću i koji god izraz da upotrebim, smanjio sam odgovornost onih koji su se tako ponašali. Pri tome, dodao bih čak i koji su bili veliki neradnici.
Da li grešimo? Pa grešimo. Znate, onaj koji radi, greši. Ja ću na kraju godine da pomenem gde sve mislim da sam lično pogrešio za ovih sedam i po, osam meseci. Ali, onaj koji radi ima pravo da greši, ali kako to da greše oni koji ništa ne rade, koji sat vremena dnevno provedu na poslu, pa tako katastrofalno odluke donose? To su stvari sa kojima nikako neću moći da se saglasim i koje nikada neću moći na takav način da prihvatim.
Još jedanput se izvinjavam što sam morao da odgovorim onima koji nikakva pitanja nisu ni imali. Što sam morao da vam ukažem na besmislice i neistine koje su iznošene ovde o tome kako rebalans tražimo zbog gubitaka ER Srbije. To je bre sramota, ljudi. To je stvarno sramota da slušamo u našim medijima takve neistine, takve laži i da ih prenose tobože ozbiljni ljudi u ovoj zemlji. To je sramota. Sve što imamo, sve bismo da srušimo. Sve što nam je dobro, sve bismo da srušimo. Sve što smo uspeli da napravimo ništa nam ne valja, a onda se setimo tek kad prođe nekoliko godina – izvini, pa ovo je možda bilo dobro i ovo je možda bilo bolje. To su stvari na koje ja ne mogu da oćutim i koje nikada neću da im oćutim. Dokle budem mogao boriću se i za ovu Vladu, boriću se i za ovu zemlju, a i kada ne budem u Vladi, nastaviću da se borim za ovu zemlju i voleću je mnogo više nego oni koji i u najboljim stvarima u ovoj zemlji uvek pronađu manu i uvek pronađu razloge da to kritikuju. Hvala vam najlepše.

Pošto kod nas u Srbiji obično postoji običaj da odgovarate ili da ulazite u političke rasprave i sukobe, a da ne komentarišete ono što kažu oni koji nisu zlonamerni, pokušaću da napravim izuzetak u zahvalnosti gospodu Arpadu Fremondu i vama, mislim da ste nekoliko tema pokrenuli koje su veoma važne.
Dakle, pošto ljudi govore, ljudi koji su dobronamerni, i uvek je moguće pronaći nove izvore ušteda, uvek nove razdele u kojima možete da potrošite manje. Mi smo, recimo oko službenih automobila za koje su mi se svi smejali, uspeli da danas imamo oko 1.600 automobila ostavljenih po strani i videli ste koliko smo dobro očuvanih automobila mogli da upotrebimo za samit 16 plus jedan za naše goste, koje niko do naših ljudi ovde nije koristio.
Međutim, tri problema koje ste istakli, ja bih o njima govorio sa posebnom pažnjom. To jeste privatizacija ovih 502 preduzeća sa posebnim osvrtom na 160 preduzeća u restrukturiranju, govoriću i koja su to i da bi ljudi razumeli o čemu se tu tačno radi i problem nezaposlenosti kod mladih ljudi, a onda ću se osvrnuti još jedanput na agencije, na rezultate koje smo posle poplave postigli i na još neke stvari.
Dakle, suština svega što radimo i to nisam krio nijednog trenutka, i zato sam negde rekao da bih, da je moj san, da jednoga dana i kada izgubimo izbore neko kaže – tako je i Šreder u Nemačkoj radio, pa i danas izvlače plodove njegovog rada. Mi radimo to zbog, pre svega, mladih ljudi zbog generacija koje su pred nama, da to nismo sada uradili, pitanje je da li bi i kada neko to mogao da napravi. Svoj mandat i veliko poverenje naroda koje bismo imali još mnogo veće da smo se bavili ogovaranjem naših političkih protivnika a ne teškim radom i donošenjem najtežih mogućih mera, mislim da bi nam omogućilo još značajno veću popularnost.
Međutim, naš izbor je bio upravo taj da uđemo u te teške mere da bismo mladim ljudima omogućili posao i omogućili budućnost. Kada kažem posao, ja ne mislim na radno mesto i hoću da to podvučem, jer ovo što večeras govorim mislim da je od velikog značaja za naše drugačije ponašanje u budućnosti, zato što kod nas se obično tražilo radno mesto, da mene neko plati a da li ću ja da radim to je već druga stvar.
Svi to dobro znate i svi smo toga svedoci, ali ako je u pitanju neko naš, bilo da je rođak, bilo da je prijatelj, onda smo preko toga mogli da prelazimo. Plašim se da više nemamo vremena i mogućnosti za to. Zato sam zadovoljan, čak i večeras, ma koliko grešili što ima više ministara nego opozicionih poslanika, jer je i to dobro da ljudi vide u Srbiji ko se kako odnosi prema radu i ko se kako odnosi prema našoj budućnosti, pa čak i prema ovom budžetu.
Oko privatizacije, mi danas pokušavamo da izvedemo ono što, da pronađemo kupca za ono što je u najvećem delu ili uništeno ili u ogromnim dugovima. Dakle, mi nemamo ništa što je naša srebrnina, a što treba da prodamo. Kada govorite o velikim poljoprivrednim kombinatima za koje ćete reći – tu je naša zemlja, jeste i ogromni gubici, sve su gubici od 10 do 200 miliona evra. Nemamo ništa što je čisto. Nemamo ništa što je profitabilno. Od onog divnog PIK-a Bečej, a podsetiću vas u Bečeju je nekad postojao i „Fadip“ i „Flora“, naravno i „Soja“ je radila, sve je radilo do toga da je negde na kraju pogrešnom privatizacijom i lopovlukom sve uništeno. Neko to danas mora da popravlja.
Da li će svi ljudi da budu zadovoljni? Ljudi moraju da razumeju da mi danas treba da izvučemo za našu zemlju najviše što možemo i ono što neretko koristimo, da izgubimo najmanje što moramo, kao i u nekim drugim spoljnopolitičkim stvarima.
Oko preduzeća u restrukturiranju, tu imamo deo preduzeća koji više nemaju nikakve zaposlene i kada govorite, pošto su naše novine prepune informacija, ne valja nam hleb, ne valja nam voda, ne valja nam ništa, naravno da nam je dobar i hleb, naravno da nam je dobra i voda. Imamo struje procentualno više nego što ima Nemačka i Amerika u odnosu prema broju stanovnika, tek toliko da znate, samo što niko neće da kaže, čestitamo tim ljudima koji su se pentrali na onih 20 metara a ja sam ih bar trojicu pozvao telefonom u 11 uveče da im se zahvalim što su se borili da ona naša sirotinja dobije na istoku Srbije struju u nemogućim uslovima.
To u Americi stoji po mesec dana pa ne dobiju. U Sloveniji, jedna Postojna, grad, dve nedelje nije imao struju. U jednoj Sloveniji, zemlji EU, dve nedelje nije bilo struje, ali nije bilo takvih napada na radnike koji su se vredno borili i koji su se borili da ti ljudi dobiju. Ko danas u Srbiji nema struju, bili smo suočeni sa najtežim poplavama. Bili smo suočeni sa rušenjem celog našeg sistema, od Tenta u Obrenovcu do Zapadne Tamnave koja je poplavljena. Sve smo uspeli da rešimo, sve smo uspeli da napravimo ali nema lepe reči za te ljude, nema kod nas lepe reči ni za šta zato što mi sada kad govorimo o privatizaciji ovih preduzeća, mi pokušavamo da pronađemo, da iscedimo nešto iz suve drenovine.
Nema nikoga Dubravka ko je zainteresovan za FAP. Ne postoji taj. Ako ima bilo ko od vas ko zna nekoga ko je zainteresovan za FAP, kažite mi ga odmah. Mi smo uspeli da pronađemo Finsku kompaniju Sisu, nema ga. Neće niko ljudi, neće niko.
Kažete – pa što ste preuzeli dugove? Pokažite mi tog koji bi da prihvati da preuzme neko preduzeće sa 300 miliona evra duga. Šta pričate ljudi, o čemu se radi? To u našoj zemlji kao da smo se vratili u šezdesetu godinu, mi ne poznajemo tržišnu ekonomiju. Kod nas oni koji su najkrupniji kapitalisti ili tajkuni, u svojim medijima podržavaju radničko samoupravljanje, u pravom smislu te reči.
Neću u tome da učestvujem, mislim daj e to propao sistem, da je to sistem koji je razorio našu zemlju, koji je razorio naše umove, da je to sistem koji nas je napravio lenjim, da je to sistem koji je uništio našu budućnost. To najbolji si, najpoželjniji, super je zato što sam izašao na ulicu da se bunim. Ja se ne bunim Nisam išao na more, nisam išao i neću ići na zimovanje, ni jedan dan. Super, uživajte, radite i samo se bunite protiv nečega. Šta je rezultat? Ništa.
Dakle, mi u okviru te 502 privatizacije očekujemo da barem tri petine uspemo da nađemo nekog vlasnika, ali da znate da od tih 502 da za pet nađemo pravog kupca,a da isključimo Galeniku i PKB, za pet da nađemo, nije malo.
Od ovih 170 ni je dan slučaj nije rešen u prethodnih 14 godina, ni jedan. Mi isplaćujemo plate koje svi traže od nas da isplaćujemo za ljude koji nisu ušli u fabriku po godinu dana i svi to znate i svi se pravite da to ne znate. Niko ne pita ljude – čekajte bre, pa zašto to radite i sada vam kažem to jednom mora da se prekine i zato ćemo da uzmemo otpremnine da rešimo to tamo gde nemamo rešenje. Tamo gde imamo rešenje da ta fabrika, da ta firma posluje u skladu sa tržišnim uslovima.
To je ekonomija budućnosti. To je jedina ekonomija koja ima šansu za uspeh. To je jedina ekonomija u kojoj nešto možemo da napravimo. Druga ekonomija ne postoji. Ovo sve drugo bih nazvao ekonomijom laži.
To zaposli mi snaju, zaposli mi šurnjaju, zaposli strica, može država sve iz ćupa, pa nije država ćup u kojem ima, pa izvuci i svi imaju rešenje i svi ga znaju i zato ne retko kažu – ukinite agencije, povećajte nam plate. Ljudi, mi da dirnemo u neke od te dve, tri agencije, ovde biste nas razapeli na krst i rekli – nemojte, buni se cela međunarodna zajednica. Pa, samo da nekim od onih nezavisnih tela da pipnemo platu sa 300.000 dinara, a imaju tri puta veću platu nego što imam ja, rekli biste – nemojte, ne smete u to da dirate. Dokle više to licemerje? Dokle više? Čemu to licemerje - ne možemo da ukidamo, ne da nam, s jedne strane Evropa, ovo drugo vam ne daju svi silni za ljudska prava i za šta hoćete i sve to dobro znate, a i tu nema para.
Rekli su mi - ukinite plaćanja za upravne odbore. Negde možemo, negde ne možemo. Da li znate kolika je ukupna ušteda? Četiri do pet miliona evra, a nama treba da uštedimo 550 do 600 miliona evra. Zato sam govorio danas koliko nam je važno to i koliko smo se radovali što smo u prethodna tri meseca videli porast akciza za cigarete, porast akciza za naftu, bez obzira na smanjenje cene benzina i naftnih derivata i što smo imali ozbiljan porast naplate PDV-a i zbog finansijske discipline, ali i zbog još jedne stvari koju nemojte da smetnete sa uma, koja će pokazati rezultate u 2016. godini, ali već vidim i u 2015. godini.
Mi smo imali jedan čudan sistem gde nam se to videlo na početku godine. Uz poplave, gde smo imali bukvalno katastrofu do avgusta meseca, imali smo sistem u kojem su tajkuni, kako god ih nazovete, nije važno, biznismeni, kontraverzni biznismeni, nije bitno, neki ljudi uzimali iz banaka po 100 miliona evra na godišnjem nivou, onda vam oni kroz PDV vrate 30 miliona evra i ovi koji u našem Ministarstvu finansija rade analizu PDV-a kažu vam – imamo sad problema, te dve kompanije, one neće više moći da uplaćuju PDV, pošto su u problemima, jer više ne postoje banke od kojih mogu tako da kradu pare, a vi onda kažete – pa, čekajte, šta da radimo, a oni kažu - hajde da ih spasemo malo, da nam uplate neki PDV i tako smo mi spašavali iz meseca u mesec na neke načine i samo doprinosili našim većim gubicima, glavobolji Vujovivićevoj, glavobolji Jorgovankinoj i svih drugih, zato što nikada nismo hteli zdrav sistem da napravimo.
Ono što ne prođe na tržištu, nije prošlo, tačka. Sada hoćemo i pravimo zdrav sistem, pravimo ono što može da ostane i ono što može da opstane. Ono što nije za tržište nemojte da ga na silu ostavljamo.
Jedna od reformi koju sam predlagao, koju nisam u stanju da provedem, sad vam kažem, nisam u stanju, molio sam vas sve za pomoć i podršku, tražio sam od svih pomoć i podršku da se privatizuju srpski klubovi, da nam to ne služi za pranje para i da nam se mafijaši tuku, pre svega u fudbalu, da ne pričam o drugim sportovima, i koliko će država da da ovome, pa da da onome, pa da li je ovo jedno javno preduzeće dalo ovome, a da li je dalo drugome. Zašto je to tako? Zato što niko neće da imamo transparentne finansije, zato što niko neće da prihvati da se to privatizuje, zato što svi živimo u 1960. godini, u radničkom samoupravljanju, gde mi mislimo svi da nam pripada „Crvena zvezda“ i „Partizan“, nemoj da nam pripada, nađite bilo koga da mu pripada i jedno i drugo, samo neka plaća poreze državi, neka izvuče iz bule te klubove i neka to urade. Ne možemo to da provedemo. Ne možemo, jer kad ja ovo izgovorim, ja znam da me sutra na stadionu čekaju i povici i transparenti zbog toga što sam tražio privatizaciju, što je jedino zdrav sistem. Zato su „Real Madrid“, „Čelzi“ i ne znam koji klubovi mnogo jači od svih naših. Ne može. To u Srbiji ne može. Ne možete to da izvedete zato što sve što je zdravo i sve što je uspešno – nemoj to da radiš.
Zauzeli su radnici upravnu zgradu, ne može vlasnik da odlučuje ko će da bude direktor? Ljudi, 2014. godina, decembar mesec. Sada će 2015. godina. Kod svih nas na podršku nailazi radničko samoupravljanje. Molim vas, zapitajte dokle smo stigli. To podržavaju svi mediji u ovoj zemlji, od RTS-a do svake druge privatne televizije koju drže kapitalisti i koji nikome ne daju da im se meša u to i ni jednog radnika ne pitaju koga će da postave za direktora i ne znate da li da se smejete ili da plačete, ne znate šta da radite zato što to više nikakvog smisla nema.
Mučeni Bata Gašić treba da se plaši da li će da postavi ovog ili onog direktora, a država je vlasnik 100%, ljudi, a oni najveći poreski dužnici u celoj Srbiji, naravno, iz nekih prethodnih vremena. Ubedljivo najveći. Ako to kažete, bićete stavljeni na stub srama. Ako im kažete istinu, ako svima kažete istinu i svi znate da sam u pravu, i na jednoj i na drugoj strani, ma koliko procenata bilo ko da ima ovde, svi mislite isto, samo što niko neće da kaže jer treba neko ko će da plati za sve i ko će da bude kriv za sve, a najkrivlji je onaj koji ljudima govori istinu.
Nemamo od tih agencija, Dubravka, dovoljno novca da izvučemo. Nema ih. Nije niko od nas lud. Lakše bi nam bilo da ovo ne radimo na ovako težak način. Znači, to radimo zato što ne postoji drugi način i zato što znamo da ako, ponavljam to ljudima u Srbiji, MMF kaže, ko je vrlo konzervativna institucija, koji nam ne računa rast, ukoliko „Železara“ bude radila sa obe visoke peći, a kažem vam, radiće obe visoke peći, to nam za 1,3% čak povećava GDP. Dakle, oni to nisu uračunali. Oni vam kažu - 2015. godine vam je minus 0,5%, 2016. godine vam je plus 1,5%, 2017. godine više od 2%. Dakle, oni vam govore - imaćete stabilan rast, stabilno smanjenje fiskalnog deficita i stabilno smanjenje javnog duga od kraja 2016. godine, za koji nismo ni krivi, ni dužni, ni luk jeli, ni luk mirisali.
Ove godine moramo da isplatimo milijardu i 300 miliona evra samo na kamate, ljudi, a uzimali smo kredite po 7,8%, kratkoročne kredite na pet godina 2008. i 2009. godine po 7,8%. Pa, ko će to da vrati? Pa, ljudi, neko se bavi poslom u ovoj zemlji. Koja je to firma? Koja to država može da vrati? Mi to moramo da vratimo.
Podsećam vas, ljudi, Beograd je 2013. godine je imao deficit 20,25%. Govorim vam o konsolidovanom budžetu grada zajedno sa javnim preduzećima.
Ljudi, znate li šta je to? Molim vas, razmislite, 20,25%. Pa, mi smo lagali sebe, isplaćivali lažne penzije ljudima da bismo dobijali glasove, iz gradskog i iz opštinskog budžeta. Pa, ljudi, vi niste normalni da se tako nešto uradi. To je nemoguće da nekome padne na pamet da tako nešto radi.
Izvinjavam se, nisam se nikome „ad personam“ obraćao. I na mene se odnosi, kao i na svakog drugog.
Hoću da vam kažem to je takva razina i razmera katastrofe da to ljudi u Srbiji moraju da znaju.
Došli smo ovde pred vas i rebalansom budžeta se hvalimo. Kažemo vam – ljudi, valjda ćete ovo da pozdravite, rebalansom budžeta uštedeli smo 300 do 350 miliona evra. Dakle, 300 do 350 miliona evra vam govorim da smo manje potrošili od onoga što smo vam pre tri ili četiri meseca rekli da ćemo da potrošimo. Ne valja. Ne valja ništa. Šta god da uradite, ne valja. Kad potrošite mnogo, ovi su ludi, ovi nam povećavaju deficit i dug. Kad potrošite malo, ne valja ni to. Čekajte, pa šta valja u ovoj zemlji? Šta je to dobro? Za šta se to vredi boriti? Koja je to vrednost? Da li je to marljivost, da li je to poštenje, da li je to napredak zemlje? Da li to treba da se ne radujemo otvaranju mosta? Da li to treba da se ne radujemo otvaranju topionice sutra u Boru? Pa, srce mi igra koliko se radujem otvaranju topionice, jer ste svi znali da je to bilo Potemkinovo selo za koje smo negde mislili da se nikada neće završiti. Sutra otvaramo to Potemkinovo selo u Boru. Završili smo za nekoliko poslednjih meseci. Našli smo novac, uložili, prihvatili da deficit bude veći da bismo ne samo zbog Borana, ne samo zbog ljudi iz Borskog okruga, već zbog cele Srbije to mogli da napravimo, jer to nam diže i BDP i to diže sve ono što mi radimo u ovoj zemlji. To reindustrijalizuje našu zemlju, kao i železara. To je ono što možemo da uradimo.
Oko poljoprivrede, ne možemo da bacamo novac na određene stvari. Ja znam da će tu da bude problema, a znam da vi, gospodine Fremond, to odlično znate.
Mi smo do sada davali, jer to je neko doneo odluku kad su mu bili potrebni glasovi i kada je trebalo da se, pod znacima navoda, kupuju glasovi, da se ubede ljudi, eto dobro ste prošli na taj način, evo vam državna zemlja i on uzme državnu zemlju koju plati 110 evra i mi mu damo sutradan subvenciju od 110 evra, a on to onda ni ne obrađuje, nego izdaje u podzakup stvarnim seljacima koji njemu tu cenu plate i onda on niti je šta radio, niti bilo šta drugo, tu državnu subvenciju uzeo za sebe. I onda vam se skupe, jer to vam je skup obično najmoćnijih ljudi, obično najvećih tajkuna, ne pričam o izuzecima, dođu - e sad ćemo mi ispred Vlade da se skupimo, sa tim ste se i vi suočavali i za razliku od drugih, ako se sećate, gospodine Petroviću, ja sam vam rekao i izvinio vam se, da li je tako bilo, i izvinio vam se, posle, a vidite, ni danas mi nije teško da to kažem i rekao da ste za zakon koji ste predlagali bili u pravu. Da li je tako bilo?
Dakle, kao što vidite, meni nije teško svoju grešku da priznam, ali mi više da bacamo pare onima koji ih imaju najviše nemamo. Hoćemo da imamo poljoprivredu zasnovanu na tržištu, da ona bude što uspešnija, u našu zemlju donosimo Klemensa Teniza, najvećeg privatnog evropskog proizvođača mesa, koji će da radi sa našim proizvođačima, odgajivačima svinja, pre svega, dovodimo Kremonini, zajedno sa arapskim kompanijama, to je najmoćnija italijanska i evropska kompanija za odgajivanje goveda i za preradu junećeg, telećeg i ostalog mesa. Dovodimo ih i oni će verovatno na Pešteru najviše ljude da angažuju i pokušaćemo da podignemo, pre svega, stočarsku industriju i više ćemo u budućnosti da pomažemo stočarstvo, nego što ćemo da pomažemo pšenica, repa, pšenica, pšenica, repa, pšenica, pa posle pet godina ispošćena zemlja itd.
Oni koji moraju da rade 365 dana u godini, njih ćemo najviše da pomažemo. Pomagaćemo najvrednije ljude.
Hvala, Milija, na aplauzu, aplaudirao je Milija koji se diči time da je čovek seljak iz Svrljiga, hvali se time, ali on dobro zna o čemu govorim. To je ono na šta će Vlada da stavi poseban akcenat. To je ono gde mi možemo da podstaknemo celu našu privredu i te rezultate ćete videti već u 2015. godini.
Kao što vidite, polako nam dolaze stvari koje smo radili, od Frezenijusa, PKC-a, mosta, topionice, sledi Železara, sledi FAP, slede mnoge druge stvari, dakle, sledi nam azotara. Moramo pre 1. marta da je završimo, moramo MSK da završimo pre 1. marta, petrohemiju, iako je to veoma teško, jer bez investicije od 150 miliona u fabriku Polupropilena, mi ne možemo ništa da uradimo u petrohemiji. Ako to budemo uspeli da nađemo, mi smo naše probleme rešili. Onda nam više neće biti problem onih 7 i 11% u udelu BDP-a za plate i penzije, onda mi možemo da donosimo odluku šta ćemo da radimo.
Ali, za to je potrebno jedinstvo i razumevanje ljudi. Za to je potrebno da ljudi shvataju za šta se to borimo i kakvu to zemlju hoćemo, a ne zemlju licemerja u kojoj kad nešto kažemo Toma Nikolić i ja, a nije primereno, onda se to vrti kao glavna vest na svim televizijama, a kada predsedavajućeg u Narodnoj skupštini nazovu „stoko jedna“, onda kažu – ne zna se ko je to rekao. Kao da smo svi gluvi, glupi i pomalo ludi. Ali, to je ta vrsta licemerja koja nas prati i koju ćemo morati zajednički da pobedimo i moraćemo da pobedimo i zato što od našeg uspeha zavisi budućnost ove zemlje i to vam danas kažu i Rusi i Amerikanci i Nemci i cela EU, to vam kaže i MMF i Svetska banka i IBRD i EIB i svi ostali.
Ja vas samo molim da razumete da niko nema nikoga u nekoj od tih agencija. Naprotiv, tamo su uglavnom ljudi koji su najvećim delom ili protiv nas, kojima je posao otprilike da budu protiv nas. Šta god da uradimo, njihov je posao da budu protiv nas, ali kad im dirnete u platu, strašno su alergični. Kad im dirnete u 300.000 dinara, to je strašno teško što ste im dirnuli u 300.000 dinara, zato što su oni bogom dani da imaju 300.000 dinara, a ti neki Vučiću, i svi vi ostali koji imate 100.000 dinara, vi ste zlikovci, pa treba da ostanete na tome. To što radite malo više i što imate odgovornost neuporedivo veću, koga to briga za sve. Samo vas hoću da zamolim da razumete da je suština svega ovoga o čemu govorim da mladi ljudi dobiju posao, da njima obezbedimo šansu.
Naći ćemo načina, o tome sam sa ministrom finansija razgovarao, da krenemo sa ozbiljnom start-ap podrškom i to ćemo da uradimo, sad da vam otkrijem, iz privatizacionih prihoda, jer nam je to of-balans, to nam je ispod linije. Primetili ste da mi u budžetu nismo uračunali nijedan privatizacioni prihod, ni od „Telekoma“, ni od „Galenike“, ni od „PKB“, ni od jednog preduzeća, a biće ga.
Taj novac ćemo pola odmah da vraćamo stare dugove, a pola idemo na velike investicione projekte, Beograd-Budimpešta, idemo na ono gde može odmah da se vidi kroz start-ap kredite kako da se podstakne preduzetništvo kod mladih ljudi, kako da se podstakne zapošljavanje ljudi, dodatno.
Uzgred, nisam vam rekao da je najniža stopa nezaposlenosti u poslednjih pet godina trenutno u Srbiji, na 17,6%. Verujem da je to mnogo, da je to i dalje veoma loš rezultat, ali nemojte da smetnete s uma da smo nasledili rezultat od 26,7%.
Znam da je teško priznati nekom drugom da je negde u nekoj sferi određeni rezultat napravio, ali ovde smo napravili. Ono gde jeste problem, problem je u tome što to nije rezultat pre svega ili ne samo otvaranja novih pogona, proizvodnih, grinfild ili braunfild investicija, već je dobrim delom to rezultat poboljšane discipline, rada inspektora, rada mnogo većeg nego što je to bio slučaj ranije, dakle, značajnije discipline, ali i to je veoma važno za radnike, jer ti radnici danas imaju i svoje socijalno i zdravstveno osiguranje, osećaju se sigurnije, osećaju se bezbednije.
Da vas podsetim samo da su nam pričali, kada smo govorili o Zakonu o radu, da ćemo da imamo 300.000 novih nezaposlenih, pa vas pitam sad – a gde je tih 300.000 novih nezaposlenih?
Mi se ponosimo tim zakonom i ceo svet nas hvali zbog toga, ceo svet i oni koji su nas kritikovali, pošto nemaju čime drugo da se pohvale, kada odu u inostranstvo uglavnom se hvale tim zakonom, pa nas kritikuju za neke druge stvari.
Još jedanput ću da vam se zahvalim na dobroj veri i na dobroj nameri da nam pomognete. Molim vas da se dodatno uključite u taj rad i da samo razumete da mi četiri meseca bukvalno na ovome radimo sa MMF-om. Mi smo ovaj budžet doneli sa MMF-om. To su valjda ljudi koji znaju bolje finansije nego mi. Zajednički smo ga doneli. Onog sekunda kada ga budete ovde usvojili, izaći će vam pisano saopštenje MMF-a o podršci reformama, o podršci budžetu i svemu drugom.
Pitajte bilo kojeg stranog investitora šta je to prvo što vas pitaju? To je makroekonomska stabilnost i sigurnost – imate li aranžman sa MMF-om ili ga nemate?
Hvala još jednom i želim da nam još jače i snažnije pomognete u obavljanju ovog posla. Hvala.

Zahvaljujem se gospodine Petroviću, i sa dobrim delom onoga što ste govorili bih mogao da se složim, ali nekad su pojašnjenja potrebna i voleo bih da odgovorim na određena pitanja.
Pre svega, kažete da nije dovoljno samopouzdanje Vlade, apsolutno sam saglasan sa vama. Važno je, potrebno je i nije dovoljno. Zato sam danas govorio ovde pred svim narodnim poslanicima da mi to bez naroda ne možemo da uradimo. Ja znam šta god vaša poslanička grupa govorila, ja znam da u 90% stvari ste saglasni, da znate šta je to što mora, šta je to što treba i šta je to što je dobro, kao što meni nije teško da kažem i ovde smo pogrešili, ovde nismo, itd.
Mi to bez pomoći ljudi u Srbiji ne možemo da provedemo u delo i to je ono što ljudi moraju da razumeju. Ne možete više da čujete komentar – ja sam završio fakultet i čekam na posao 12 godina. Neće niko doći da vas pozove. Mi živimo u vreme tržišne ekonomije, živimo u vreme privatnog biznisa, treba da podstičemo privatni biznis, koji izdržava i onako glomazan javni sektor.
Oko decentralizacije, to divno zvuči i svim ljudima je primamljivo, ali da znate da mi sa MMF-om najveće probleme u pregovorima smo imali oko toga. Najveće probleme smo imali sa takozvanim konsolidovanim budžetom kao što znate, ne sa opštim republičkim budžetom. Ne sa ovim o čemu mi danas ovde govorim. Najveći problem smo imali sa tim da li će naše mere uspeti, da li će naše mere da važe, zbog toga što se neodgovorno i neozbiljno ponašaju lokalne samouprave, gradovi i opštine širom Srbije.
Ja mogu da vam navedem jedan ili dva primera. Jedan je opština u kojoj jedan moj čovek je predsednik opštine, druga je neka druga opština u kojoj su neki drugi iz vaših dojučerašnjih redova na vlasti.
U opštini Kosjerić su neki ljudi bili na vlasti, tu malu opštinu su zadužili sa nekih 6,5-7 miliona evra, ne dinara. Ja vas pitam – iz čega to, iz kojih to prihoda opština Kosjerić može da vrati? Onda ljudi šest meseci nisu ni ulazili u svoje prostorije, ne znaju šta da rade i kako da žive i kako da prežive.
Imamo drugi primer tamo gde su pod znacima navoda ovi moji na vlasti, pitate stručnjaka – pa jesi li uspeo da napraviš ovo što ovi iz MMF zovu “rajt sajzing“ ili da svedeš te kako ih mi neretko zovemo partijske ljude u administraciji na razumnu meru i da se nekome zahvališ, on kaže – pa jesam. Pa kako jesi? Pa prebacio sam ih u javno preduzeće.
Kako da vam kažem, da to s punom zbiljom vam to odgovaraju zato što svi računaju da se to neće videti u konačnom bilansu države Srbije, a vidi se u tom konsolidovanom budžetu svaki minus, sve što napravi bilo ko u Leskovcu, Vranju, Subotici, Nišu, Pirotu, bilo kojem drugom mestu u Srbiji, na kraju krajeva se vidi i svi plaćamo cenu u celoj Srbiji, zato što je loše.
Želim vam mnogo uspeha sa tom inicijativom oko poreza na imovinu i naseljenih mesta. Skeptičan sam po tom pitanju i plašim se da će vas dovesti do brojnih opasnosti i do brojnih problematičnih situacija. Nemam nikakvo iskustvo po tom pitanju, niti ga ima iko drugi u Srbiji, samo želim da vam izrazim svoj lični sud po tom pitanju.
Što se tiče „Petrohemije“, „Azotare“ i MSK, želim da ljudi znaju sledeće stvari. „Petrohemija“ je danas u gubitku, u minusu, njeni bilansi su katastrofalni, 600.000.000 evra. Dobro je da ljudi znaju. Mi ne pričamo ovde o nečemu što je dobro, što je profitabilno, što je uspešno. Na godišnjem nivou je gubitak između 100, 125, 130 miliona evra. „Azotara“, koja bi trebalo da bude profitabilna, u minusu je 30.000.000 evra. MSK, sa platama koje isplaćujemo iz „Srbijagasa“, kao što vidite, za svako od tih preduzeća apsolutno do u detalj sve zna, jer znam koliko se trudimo i borimo da pronađemo rešenje, na gubitku je oko 15.000.000 evra. Samo plate za MSK su nam oko 10-11 miliona evra. Tamo je 600 ljudi zaposleno u Kikindi.
Mi smo uradili u međuvremenu, želim da vas upoznam sa tim, posle mog prvog razgovora sa predsednikom Putinom, a zatim je predsednik Nikolić razgovarao sa predsednikom Putinom, a zatim sam ja razgovarao sa predsednikom Vlade Medvedevim, i mi smo potegli to pitanje snabdevanja tih naših nekoliko najvažnijih preduzeća kojima je osnovna sirovina gas, a osnovna sirovina gas jeste za „Azotaru“ i za MSK. Ukoliko budemo mogli da ih dobijamo umesto po 438 dolara, da ih dobijamo za nekih do 330, možemo da napravimo profitabilan biznis ili bilo ko da to uzme, uopšte nije važno, a da državi plaća poreze i doprinose, to je cena gasa koju bismo mogli da uzmemo. Mislim da će nam predsednik Putin to omogućiti. To očekujemo u narednih mesec najkasnije, da ta neka vrsta, nije to „tolins hem“, ali nešto slično tome, može da profunkcioniše i da možemo da rešimo bar jedan problem Pančevaca i jedan problem Kikinde. Ali, to nije samo problem Pančeva i Kikinde, to je problem cele Srbije, jer tu nam je gotovo kompletna izvozna roba, ako bi „Azotara“ radila punim kapacitetom. Sada je potrebno nekih dodatnih šest miliona evra ulaganja pre nego što bi bilo ko od investitora ušao i još jedna investicija od 30 miliona evra i onda bismo mogli sve da uništimo u okruženju od konkurencije, ali nam sve zavisi od ovoga možemo li i hoćemo li uspeti da ovu cenu gasa obezbedimo.
Sa „Petrohemijom“ je malo drugačije i malo teže, jer u „Petrohemiji“ nije samo gas. Gas je negde oko 15%, a osnovna sirovina za „Petrohemiju“ je primarni benzin. Tu smo u problemu i zato nam je potrebna ta fabrika polipropilena od oko 120 miliona evra i moramo da nađemo investitora. Mi ćemo da konvertujemo dug koji imamo prema NIS-u i koji postoji prema državnim organima, prema državnim institucijama, od EPS-a, „Srbijagasa“ i svega drugog. Dakle, konvertovaćemo i ući ćemo u značajno veći deo vlasništva NIS, ali nam nedostaje taj treći vlasnik, koji bi najbolje bilo da bude ruski, kineski ili neko drugi ko bi mogao i primarni benzin i gas da obezbedi po povlašćenoj ceni, kako bi „Petrohemija“ mogla da radi mnogo uspešnije.
Nažalost, gubici su se gomilali, a rešenja se godinama nisu nalazila, već je uvek bilo – hajde da dodamo još malo da ne napravimo problem, hajde da dodamo još malo para iz budžeta da ne napravimo problem, i tako smo išli iz godine u godinu već prethodnih 10 godina, a čak bih rekao i malo jače. To smo svi radili, da nam neko ne izađe na ulicu, da neko ne kaže jednu ili drugu stvar, a sada to moramo da završimo i nadam se da ćemo uspeti pod velikim pritiskom, a valjda i najbolje rezultate postignete kada radite pod velikim pritiskom, da taj posao obavimo i da ga ostvarimo.
Što se tiče duboke prerade, mi smo to pitanje pokretali. Da li se svi dovoljno bore? Pa ne bore se svi dovoljno. Znate da je to uvek bila nekome naknada, a nekome nagrada, ali mislim da se sledeće godine kreće u proces duboke prerade, odnosno izgradnje postrojenja i svih kapaciteta i svega što je potrebno, ali nas to neće spasiti. Nažalost, naša sudbina je mnogo teža po tom pitanju i plašim se da ćemo se 2019, dobro ste pomenuli godinu, ne samo zbog kasnog ulaska u duboku preradu, već i zbog nekih drugih problema koje smo napravili zbog neplanskog iskorišćavanja srpskog gasa, neplanskog iskorišćavanja srpske nafte, naći u mnogo većim problemima.
Zato sada grčevito pokušavamo da, a i danas sam razgovarao sa ljudima iz OMV-a, i danas sam razgovarao sa predstavnicima ruske administracije pokušavajući da vidimo postoji li bilo koji način da rešimo probleme sa gasom, jer dok budemo čekali LNG ili dok budemo čekali neko drugo rešenje, mi ćemo samo sebi da stvorimo nove probleme i sve će da liči otprilike na „Čekajući Godoa“. Plašim se da tu imamo mnogo vremena koje je pred nama za ozbiljne i odgovorne rasprave, jer su teške odluke pred nama, jer odustajanje Rusije da li zbog ili bez evropske krivice, uopšte neću da ulazim u ovom trenutku u politiku, to je za neko drugo skupštinsko zasedanje, nama donosi ogromne probleme i mi sada imamo probleme sa energetskom bezbednošću.
Dakle, nemamo ove godine probleme sa gasom. Oni nama sada isporučuju i sedam, a ako nam treba i devet i po miliona kubnih metara dnevno. Mi ćemo to da povučemo koliko nam treba i u ovom trenutku ne koristimo rezerve iz Banatskog Dvora. Zimu ćemo pregrmeti i posle teških, katastrofalnih poplava, najtežih elementarnih nepogoda, pregrmećemo na najbolji mogući način, ali u budućnosti nas čeka mnogo problema i zato toliko truda i ulažemo, a vi dobro znate koliko je teško završiti.
Ko će da vam uđe u „Azotaru“ posle onakve privatizacije? Tu, ljudi, ima 16 procesa. Da li su Litvanci, da li su ovi naši iz DB-a, da li je onaj treći ukrao ovde, da li je onaj četvrti, da li je apelacija to vratila ili nije, šta je odlučio ovaj sud i onaj sud, tu nikog živog ne možete da uvedete, nikog živog. Zato moramo da nađemo neko sui generis rešenje za to i u tome da tražimo vašu podršku, da bi to moglo da radi i da bismo mi mogli da naplaćujemo poreze i takse i da ti radnici mogu da žive od toga i da imaju pristojnu platu. Tu prosto nema velike filozofije.
Što se tiče vaših ideja, one su odlične, a posebno ove oko energetske efikasnosti. Mi tu ideju nismo u stanju u ovom trenutku da sprovedemo, nemamo dovoljno novca i ne možemo to zaduženje da podnesemo u ovom trenutku, ali je to moguće da uradimo za godinu i po dana i da nađemo najbolji mogući program, jer to bi podiglo našu građevinsku industriju koja je u kolapsu, koja je zbog stvarnih kredita, a lažnih likvidnosti i lažnim menicama, lažnim kolateralima uspela sebe da dovede u nemoguću poziciju. Dakle, verujem da ćemo 2016. godine za to imati snage. To je veliki projekat, to je ozbiljan projekat, ozbiljno ulaganje i to se državi i građanima na kraju krajeva uvek vrati, što se videlo i u pojedinim zemljama nekadašnjeg istočnog bloka. Mislim da je važno da to uradimo što pre.
Što se navodnjavanja tiče, naša je ideja da podstičemo privatno navodnjavanje. Dakle, navodnjavanje pre svega u privatnom sektoru. Sve što stranci uzmu u zakup zemlju, svuda ćete da vidite mašine za navodnjavanje, svuda. Oni tu zemlju neće da nose negde drugde. To vam je kao priča za Beograd na vodi, gde kažu – šta će da rade, pošto to, naravno, nije ničije vlasništvo, već će u zakupu da bude, što se znalo od početka, ali će biti odnos u vlasništvu 65-35, ne znam ni ja koji, a nije ni važno jer se tek razgovara o tome. Aha, gde će da odnesu zgrade? Aha, gde će da odnesu ovo ili ono? Znate da mi imamo problema da uvedemo „Ferero“ u posed, jedan veliki „Ferero“?
Ne postoji poznatija evropska firma od „Ferera“. Ako neko od mlađih slučajno gleda, to su one Ferero Rošer čokoladice koje pravi najpoznatija konditorska industrija u Evropi, a mi ne možemo da ih uvedemo na plantažu lešnjaka. Zašto? Zato što se svi bune.
Evo, sad da vam kažem za onu priču oko „Avra Afrada“, gde su svi skočili. Sada otiđite, pošto će za koji dan u dva mesta u Zapadnobačkom okrugu negde oko 700 do 800 ljudi da dobije između 10 i 100 hiljada evra na osnovu te zemlje koju su imali kroz akcije jednog preduzeća koje je inače propalo, uništeno u kriminalnoj privatizaciji, pa ih pitajte da li su nezadovoljni. Mi ćemo opet i na tome da zaradimo kao država, jer ćemo da dobijemo 12 ili 13 miliona evra više od onoga koliko je to isplaćeno. Dobićemo em novac, a em ćemo da dobijemo bolju zemlju, navodnjavanu zemlju, em nećemo da plaćamo više ni dinara subvencija, em ćemo uspeti u narednom periodu da podignemo produktivnost, da zaustavimo otpuštanje tih zaposlenih ljudi. Mislim da je to koncept koji je dobar, koncept koji radi, koncept koji donosi rezultat.
Vraćam se na kraju na ono što ste vi rekli, a što ja smatram suštinom, zato su se neki iznenadili kada sam danas o tome govorio. Mi da napravimo ozbiljan rezultat bez široke narodne podrške, to je potpuno nemoguće. Svi ljudi u Srbiji dobro znaju i oni koji su protiv nas i oni koji su za nas, kojima se ne sviđamo iz ovog ili onog razloga, svi oni znaju da ove mere moraju da budu preduzete i svi oni znaju da je ovo neko morao da uradi.
Hvala vam na tome što ste rekli da kod nekih nije bilo političke kuraži i ja sam to rekao danas. Izvinjavam se što sam rekao, ali sam rekao istinu. I vi znate da sam rekao istinu. Nama politička kuraž ne nedostaje, ali nam nedostaje nešto drugo. Nedostaje nam konsenzus i saglasnost svih ljudi da su te teške mere, uvođenje teških mera neophodne. Ako to narod ne bude prihvatio plašim se da ćemo se vratiti u vreme laži, neistina, međusobnih optužbi i međusobnog nepoštovanja, da ćemo se vratiti u vreme u kojem rezultati za državu više neće biti važni, a jedino je će biti važno ko će koliko da stavi u svoje džepove.
U tom i takvom vremenu, ni ja, a verujem niti bilo ko drugi iz Vlade Srbije ne želi da učestvuje, ne želi da pripada. Siguran sam da ne želite i vi. Zato vam hvala na konstruktivnoj diskusiji, a mi ćemo uvek biti otvoreni i za vaše predloge i ovu veoma, veoma važnu inicijativu ćemo zajednički da razmotrimo. To je veoma važna inicijativa. Jedan Beč, građevinska industrija Beča počiva na tome, ali oni naravno imaju mogućnosti da taj novac ulože koliko hoćete.
Ako mogu da vas zamolim, ja sam stvarno, iako se to ne priznaje pomalo umoran, ceo dan sam radio i onda govorim i ovde sve vreme, pa vas molim, dakle, molim poslanike SNS da imaju razumevanja za to. Samo vas to molim. Znam da vam je možda dosadno i da predugo govorim, ali vas molim da me razumete.
Dakle, to je veliki i važan predlog. O tom predlogu ćemo ozbiljno, ozbiljno, ne samo da razmislimo nego da se pozabavimo i da možda naredne godine u ovo vreme kada budemo usvajali budžet, a onima koji kažu da se kasno donosi, hoću da kažem da ga nikada ranije nisu doneli kada su bili na vlasti, tek toliko da ih podsetim. Dakle, negde u ovo vreme ili nešto ranije, jer više neće biti problema sa MMF, dakle, potpuno sam uveren i apsolutno sam siguran da će ovo biti jedna od važnih tema, jedna od najvažnijih ulaganja koje će Srbija da napravi. Hvala vam najlepše.

Poštovani gospodine Arsenoviću, pre svega da vam se zahvalim za stav koji ste izneli i da se osvrnem na veliki problem na koji ste ukazali.
Naime, da bi ljudi znali o čemu se radi, reč je o nečemu za šta nismo takođe ni krivi ni dužni, to potiče iz 2007. godine, donet je Zakon o usklađivanju penzija, kada je usledilo povećanje za civilne penzije za 11,06 a tih 11,06 je tek od 1. januara 2008. godine važilo za vojne penzionere. Neki su donosili pogrešne političke odluke koje nas danas užasno mnogo i užasno skupo koštaju.
Podsetiću vas da se u to vreme trebalo da se podigne na 60% od prosečne plate, a u to vreme su vojni penzioneri imali 95,2% prosečne plate bez tog povećanja. Na našu žalost, Kasacioni sud i Ustavni sud su donosili različite odluke i sada su sudovi počeli da donose presude protiv nas. Mi smo sad u nebranom grožđu, imamo dve mogućnosti. Obe su za našu državu veoma loše, bilo ta o kojoj ste vi govorili da to preuzmemo kao javni dug, bilo isplata, kako god okrenemo, mi smo u teškoj situaciji, a zašto, zato što je neko vodio računa o izborima, a nije vodio računa o budućnosti, upravo o onome o čemu smo govorili celo veče.
Gledaćemo kako da rešimo, postojale su ideje Aleksandrove da preuzmemo to u javni dug, ali bežimo od toga, verujte mi. Tražio je Vujović da se i ranije dodatno zadužimo. Nisam dozvolio zato što čekam da krenemo i u dobijanje određenih privatizacionih prihoda i uveren sam da ćemo i na nižem od 78 na 77% umeti da zaustavimo rast javnog duga u odnosu na BDP, tako da izbegavamo sve gde bi smo mogli da uzimamo zajmove i gde se traže garancije države.
Dakle, mi ne ulazimo u veće infrastrukturne projekte, tražimo nove modele, pi pi pi modele, koncesione modele i sve drugo, samo da ne bi smo ulazili u dodatno davanje garancije koje su nekada davane, kako god stignete, zašta god stignete, pošto je bilo potpuno svejedno koliki će da nam bude javni dug i fiskalni deficit.
To je problem veliki koji ćemo morati do kraja godine da rešimo i za to ćemo takođe da tražimo saglasnost svih u ovoj sali. Nadam se da će oni koji su taj problem napravili imati dovoljno razumevanja da pokušamo da ga rešimo.
Što se tiče položaja penzionera, ja sam danas o tome govorio i ovde sam u ekspozeu rekao da ću sve da pružim i da sve dam da se ne dogodi bilo kakvo ugrožavanje penzionera.
Nažalost, najveću cenu plaćaju oni koji imaju pravo da kažu da su radili i zaradili velike i najveće penzije. Uzgred, među njima su moj otac i majka. Njih sam, ako hoćete, pošto sam ja kriv za sve, njih sam najjače udario po džepu. Dakle, verujem kao što moji roditelji veruju da to radimo za našu budućnost i za našu decu, verujem da tako to svi penzioneri razumeju.
Mislim da penzioneri mnogo bolje od nas sredovečnih ili nešto starijih, kako god hoćete, razumeju i državu i probleme države. Prošli su i kroz mnogo teže situacije. Gledao sam jednu baku pre neki dan. Na nekoj televiziji su je intervjuisali i sad obično uvek ti novinari kada intervjuišu izvuku nešto najgore ako mogu, pošto nisu ništa napravili ako nešto neko nije opsovao ili ružno rekao, pa su se izgleda i na te ankete neki u Narodnoj skupštini ugledali, pa gledaju da što jače opsuju nešto, to će da im skoči rejting. Dakle, jedna baka je rekla, i samo je ona puštena – hajde, sine, nemojte više da dosađujete, mnogo teža vremena smo mi prošli i mnogo teže situacije da biste kukali ceo dan. Ja sam beskrajno zahvalan penzionerima koji najbolje razumeju situaciju u kojoj se zemlja nalazi, koji dobro razumeju trud, koji dobro razumeju i snagu reformi koje preduzimamo.
Vratiću se ponovo na ono o čemu je gospodin Petrović govorio i o čemu sam ja pre njega govorio, dakle, mi sve ovo ne možemo da izvedemo ni bez podrške penzionera. Mi ovo ne možemo da izvedemo bez podrške celog našeg društva.
Ja želim da verujem da neretko to licemerje koje i vas naljuti, koje ne mogu da kažem da me naljuti, ali mi bude krivo kada primetim da se takve stvari dešavaju, da po ceo vi otprilike morate da se pravdate da rebalans niste zakazali zbog „Er Srbije“ ili zbog ne znam čega, a niko od svih tih silnih prepametnih ljudi, koji treba ljude da obaveste da li je to istina ili nije, nije u stanju da kaže – ljudi, ne lažite više, ne izmišljajte više, to prosto nije tačno. Ali, ne vredi. Ako bi trebalo svaki dan da govorim šta sve nije istina i šta je to što ljude koji rade i koji se bore boli i pogađa, onda ne znam dokle bismo stigli?
Još jedna važna vest, pre nego što završim odgovor, duboka prerada je dogovorena, kao što sam vam rekao, i u junu kreće izgradnja. Mislim da je to jedna dobra vest ali nam to neće rešiti sve probleme. Investicija je 300 miliona, kao što je Saša malo pre govorio. Dakle, ne mislim da će nam to rešiti sve probleme, čak ni veći deo problema, a da je bolje da radimo nego da ne radimo – svakako jeste.
Vama, gospodine Arsenoviću, Partiji ujedinjenih penzionera Srbije veliko hvala još jedanput.
Još jednom, ja ne želim da se izvinjavam, i hoću to da naglasim, bilo kome za nešto najbolje što mislim da radimo. Neću nikome da se dodvoravam i nikome neću da se izvinjavam. I ono što radimo, radimo najbolje, i za penzionere. Ono što radimo, radimo najbolje za našu decu. Radimo mnogo, radimo posvećeno i mislim da je ceo svet te napore prepoznao. Ceo svet, bez izuzetka. Ne postoji niko u svetu koji ne podržava naše reforme. Mogu spisak od 10 stranica da vam navedem najuglednijih ljudi iz sveta – svi su na istoj strani, svi su na strani Srbije i na strani Vlade Srbije. Na strani naših reformi, zato što razumevaju značaj i razumeju činjenicu da smo krenuli u nešto što je teško, ali smo krenuli hrabro i krenuli smo pre ostalih.
Videćete, poštovani građani Srbije, za nekoliko godina koliko ćemo biti ispred nekih drugih koji vam danas tako daleko izgledaju, samo zato što, kako smo to danas gospodin Petrović i ja rekli, neki danas nemaju kuraži ili su kukavice pa nisu smeli da krenu u reforme i nisu smeli da preduzimaju ozbiljne političke i ekonomske korake. Mi jesmo.
Politika se vodi zbog budućih generacija, zbog onoga što će istorija da sudi, a ne šta će u svakom trenutku politička javnost da vam oceni kao dobar ili loš potez. Ja do sada još nisam primetio i nismo dobili priznanje ni za jedan jedini potez. Šta god da smo uradili, nije bilo dobro. Kad gorivo poskupi dva dinara, to je katastrofa. Kad pojeftini 16 dinara - ćuti, ne pominji to. Kad dinar padne – nemojte, to je veoma loše, ruši stabilnost. Kad dinar poraste – ubijate izvoz. Šta god da uradimo, ništa ne valja.
Ali, ja mislim da narod ipak dobro razume šta je dobro za Srbiju, šta je to što valja i uveren sam, posebno da penzioneri to odlično razumeju i da će i taj trud umeti da poštuju i da cene, a to će im se vratiti i brže nego što misle – imaće veća primanja i veću mogućnost da i sebi, ali i svojoj deci i unucima, nešto ostave. Hvala vam najlepše.

Želim da se zahvalim na prilici da još jedanput govorim o mom neprimerenom nastupu, ne o političkom licemerju, već o nečemu što mi se čini da je mnogo teže od toga.
Dakle, moj neprimeren nastup je bio onakav da se sa njim makar u jednom svom delu složio i jedan opozicioni poslanik. Naime, za ljude koji nisu gledali da ponovim, rekao sam da su ljudi koji su upravljali ovom zemljom bili kukavice jer nisu mogli da donesu nijednu reformsku meru. Citirao sam sebe. Ne vidim nijednu uvredljivu, nijednu ružnu reč, a predavanja mi drže oni koji su potpredsedniku Narodne skupštine rekli „stoko jedna“. Kako je to moguće? Kako je to moguće da mislite? Ja sam video na jednoj večeras televiziji, da li je to B92, koja je rekla da se ne zna ko je to rekao, iako se vidi i ko to izgovara i kad to izgovara.
Video sam svašta u svom životu, ali takvu mimikriju i takvo licemerje zaista nisam. Da je to uradio, ne daj bože, neko od nas, bili bismo na stubu srama danima, nedeljama i godinama. Pošto je uradio neko od vas, ovo znaju građani Srbije, onda to treba da se sakrije, prikrije i da se kaže da se ne zna ko je. Izvinite, nikoga nisam nazivao ni stokom niti bilo čime, već sam rekao da su ljudi kukavice, zapeta, imate citat, jer nijednu reformsku meru, nijednu meru koja je teška nisu imali snage i sposobnosti da donesu.
Sve to mislim, mislim da je reč o veoma učtivom pristupu, na to sam čuo povike. Da li je bilo psovke ili nije, ja to razumem. To nije strašno. Ali, ono kako su neki reagovali sa „stoko jedna“ da mi držite predavanje o dokidanju parlamentarizma, a sve vreme neko priča u ovom parlamentu o tome kako su nekome uskraćena prava.
Više ni reč neću reći o parlamentu. Pa, taj Poslovnik ste vi doneli. Taj Poslovnik je nepromenjen. Doneli ste ga vi, vi koji ste na toj izbornoj listi izabrani, vi ste ga doneli, niko ga ni za jotu nije promenio. Sve ide po tim pravilima iz tog Poslovnika. Ništa nije dodato i ništa nije oduzeto, ni na koji način, ali vam se sviđalo kad ste sedeli ovde, a sad vam se ne sviđa kada sedite dole. Nama se nije sviđalo tad, ali ga nimalo nismo menjali ni na koji način, da ne biste rekli da kršimo pravila ili menjamo pravila za vas kada ste u opoziciji u odnosu na to kada ste bili u vlasti.
Izvinite, to je velika razlika. O kakvom dokidanju parlamentarizma, o kakvom neprimerenom nastupu? O tome što sam smeo da dođem i da vam kažem – nemojte više loše da govorite o Er Srbiji, nemojte da obmanjujete narod da se rebalans zbog toga donosi. Kažete – rebalans posle dva meseca, rebalans rebalansa i to je sad kao neka šala u javnosti, neki misle da su mnogo pametni kada to kažu.
Da, ja se nadam da ćemo da imamo pet rebalansa naredne godine, da ćemo pet puta da promašimo i da ćemo svih pet puta da imamo manje rashode i veće prihode. Ja se nadam da će to da bude i sledeće godine.
Ne razumem, rekli ste – nemamo dobre planove ili smo amateri. Dobro, možda smo amateri, vi ste profesionalci. Amateri smo zato što smo preuzeli na sebe. Ovo je važno da bi ljudi shvatili, preuzeli smo pre tri meseca na sebe težak teret da ćemo da imamo najveći mogući fiskalni deficit koji iznosi 225 milijardi, prihvatili te udare na sebe. Konstatovali smo da neće biti ni blizu 225 milijardi, neće biti sa svim davanjima, sa svim ovim otplatama dugova ni 190 milijardi. Ja sam zbog toga srećan i zadovoljan.
Svi prihodi su nam veći nego što smo očekivali, tačno je, i rashodi su nam manji nego što smo očekivali. Zar toga da se stidimo? Zar od toga da se prave vicevi? Od toga viceve mogu da prave ljudi koji ništa ne znaju o ovom poslu. Od toga viceve mogu da prave i po raznim medijima oni koji ništa ne shvataju, koji nisu pročitali nijedan budžet. To ne možete da radite vi koji ste pročitali mnogo budžeta i koji znate šta su budžeti. To ozbiljni ljudi ne mogu da rade. Ima koliko hoćete neozbiljnih. To oni sebi mogu da dozvole, ali ozbiljni ljudi to sebi ne mogu da dozvole, a u ovoj zemlji je mnogo ozbiljnih ljudi.
Rekli ste – nema reformi, a slogan je bio svom snagom u reforme. Krenuli smo apsolutno svom snagom u reforme i te reforme priznaje ceo svet. Zakon o radu, Zakon o privatizaciji, Zakon o stečaju, Zakon o penzijama, mere fiskalne konsolidacije kao najteže reformske mere koje neko nekada može da povede i provede u delo, Zakon o planiranju i izgradnji. Videćete sledeće godine, pošto smo optuživani za mesto na listi Doing business, da je bilo valjda 95. nemam pojma koje, ali 90 i neko. Videćete kad sledeće godine skočimo 40 mesta jer se u martu donosi ocena. Samo čekam da li ćete tad da kažete i da priznate – da, Srbija je napravila najveći napredak na celom svetu, zato što smo se sad tome posvetili i to je ono što radimo.
Zakon o zaštiti uzbunjivača, sve reformski zakoni i sve te zakone podržala je Evropska komisija, sve te zakone podržao je Venecijanski komitet, apsolutno sve i svi kažu da su to suštinske reforme, svi kažu, ceo svet kaže, samo nekima kod nas ne valja i to je u redu, ali ne mogu da prihvatim samo jednu stvar, Ustavni sud će da kaže da li je „stoko jedna“ primereno ponašanje ili neprimereno. Izvinite, ja tu vašu politiku ne mogu da razumem. Još jednom izvinite i hvala.

Dve stvari bih želeo da vam kažem.
Prvo, ako mogu da vas zamolio, kao običan građanin Srbije, ne kao predsednik Vlade Srbije, poštovani potpredsedniče Narodne skupštine Republike Srbije, da im date svima da govore koliko god hoće, ionako argumente nemaju. To je samo moja molba za vas. Izgleda da ne valja kad kažem da treba da govore koliko god hoće. To je ono o čemu sam malopre govorio.
Druga stvar sam hteo da kažem građanima Srbije. To što danas trpimo uvrede, i to što neki ustaju sa svojih mesta i prete i rukama i prstima i na sve druge moguće načine, ne birajući izraze i što se njihovim pomagačima učinilo da je vreme da udare iz sve snage po Vladi, po meni lično, samo hoću ljudima da kažem da trpeljivost, strpljenje i ne reagovanje nije odraz našeg straha, ni naše slabost i da ljudi u Srbiji to treba da znaju, da to radimo zato što imamo samopouzdanje, punu samouverenost u mere koje donosimo, u sopstvenu marljivost, sopstveno poštenje, u odgovornost prema građanima i zato smo spremni da sve te stvari istrpimo, a na narodu je da to ceni.
Ja znam da ste večeras i oni koji vas pomažu, koji podržavaju bivši režim u medijskom smislu i o njihovim gazdama ste vi davali te dozvole, dogovarali se sa njima. Ko je tu koga i kako plaćao, da u to ne ulazim, preko kojih je to sve kompanija i firmi išlo, ni u to neću da ulazim, ali neki su nećete moći da verujete pokušali da sakriju ono što je ovde izgovoreno.
Zamislite, veliki skandal je bio taj što sam rekao – neki su kukavice, jer nisu smeli da preduzmu nijedan hrabar reformski potez. A, stoko jedna je bio valjda jedan demokratski izliv, demokratski istup, kojim bi svi trebali da se divimo i da aplaudiramo, jer to je suprotno dokidanju parlamentarizma.
Pošto ja nemam problem za sve vaše najave na svim društvenim mrežama, kako ćete da me uništite, rasporite, kako ćete ne znam šta da mi pokažete, ne znam šta da me pitate, samo napred, ali nikako da dočekam da se tako nešto i desi i ostaću ovde u pokušaju da odgovorim na svako vaše pitanje, jer znam koliko smo se borili, znam koliko smo radili, znam šta smo sve popravili, znam šta smo sve promenili i znam šta će sve tek da bude bolje.
Vas veoma poštujem, i sve vas veoma poštujem, ali se plašim da kada govorite o gostima ironično, plašim se da u ovom trenutku ima više gostiju tj. nas iz Vlade nego vas iz opozicije. Hvala. najlepše.

Pokušaću da odgovorim, gospodine Đukanoviću, na više pitanja koje ste pokrenuli.
Možda bih se nekada emotivno saglasio sa vama vezano za određene organe i institucije, ali verovatno i podeli potpuno sigurno, svakako bliže istini da obojica grešimo i da treba da promenimo svoj odnos i prema Zaštitniku građana i prema Povereniku za informacije, iako se sa političkim komentarima ovog drugog gotovo nikad ne slažem. To je važno za funkcionisanje institucija sistema u našoj zemlji i svako od nas mora da promeni svoj odnos prema njima.
Što se tiče teme licemerja o kojoj smo govorili i činjenice da je Vlada bila kritikovana posle ostavke gospodina Krstića, koji je tražio da se 20% smanje penzije, a 15% plate, jer su nam tada rekli – to su prave reformske mere, kada smo za upola manje ili tri puta manje prihvatili te mere, onda su rekli – pa, što ste to uopšte radili, nije trebalo to da prihvatite. Kad Fiskalni savet kaže – nemojte da dajete subvencije za preduzeća u restrukturiranju, sutradan podrže sva preduzeća u restrukturiranju u kojima ništa nije proizvedeno, a gde radnici štrajkuju i traže plate koje nisu zarađene. Negde jesu, ali uglavnom nisu. To je ono čime se bavimo svakoga dana.
Važno je to što ste pomenuli Al Dahru. To je bio najbolji primer. Kada smo govorili o dolasku Al Dahre, rekli su nam – pa, nemojte Al Dahru, što da uzimaju našu zemlju, grozni su, terajte ih odavde. Kad su ljudi rekli - čekajte, mi idemo samo tamo gde smo dobrodošli i povukli se odavde, onda su rekli – pa, gde je ta Al Dahra, što nema tih investicija i što nema Al Dahre? Onda se pitate šta u stvari da uradite i kako to da napravite? Zato mene to mnogo ne interesuje. Naveo sam sve ove primere, izneo sam plan i rekao sam da od plana neću da odustanem. Vlada Srbije od svog plana i programa neće da odustane.
Postoje dva rešenja. Ili ćemo plan da izguramo do kraja i da budemo uspešni, kao što je bila britanska vlada, kao što je bila estonska vlada i neke druge vlade, ili će neki drugi da dođu pa da nas vrate, oni govore devedesete, da nas vrate u 16. vek, gde će da povećavaju valjda, da utovaraju pare u kamione kako bi nekome delili, pošto su to radili u nekim prethodnim godinama i da nas dovedu do potpuno apokaliptičnog stanja. Kako god narod hoće.
Što se tiče ponašanja pojedinih tajkuna i kroz medije i kroz sve drugo, slušajte, pa ovo - stoko jedna, što je upućeno predsedniku, odnosno predsedavajućem Narodne skupštine, to nije objavio ni RTS. Ne pričamo samo o jednoj, drugoj ili ne znam kojoj televiziji. Pa to ni televizija za koju govore valjda diktatorskom režimu ili ne znam ni ja šta sve, u kojoj diktatorski režim nijednog svog novinara nije zaposlio, a kamoli jednog urednika promenio. Ja sam srećan što nijednog urednika nismo promenili, što nijednog novinara nismo doveli svog. Ništa po tom pitanju nismo napravili i neka rade svoj posao kako god hoće, ali da nas ne obaveste da je predsednik jedne političke partije, čovek izabran na listi jedne opozicione stranke nazvao predsedavajućeg – stoko jedna.
Da li ste primetili da ja ovim momcima koji su ustali, vikali i nešto mi dobacivali, nisam ništa zamerio? To je žar političke borbe u Skupštini. To je sve u redu, to se dešava u Narodnoj skupštini i nije ni prvi ni poslednji put. To je Narodna skupština, to je arena, to je borba i to je u redu. Emocije dođu do određenog stadijuma i to je sve u redu, ali da koristite te izraze, zaista uličarske, ne postoji druga reč kojom biste to opisali, i da to pokušate da sakrijete posle toga od celokupne javnosti, praveći se da se u prenosu RTS-a to nije videlo i da se ne zna. Slučajno se videlo. Hvala ovim momcima koji su svoj posao radili. To mnogo više i mnogo lošije govori o nama nego što sam i sam mislio.
Što se tiče privatizacije u sportu, gospodine Đukanoviću, ne donosimo zakon zato što ne bismo mogli da ga sprovedemo. Ja priznajem svoj poraz, lični poraz i poraz Vlade koja nije u stanju da provede reformske mere u oblasti sporta, bar u ovom trenutku, ma koliko se Vanja Udovičić za njih zalagao, jer očigledno je da su neki u našem društvu toliko snažni i imali bi podršku svih drugih, da mi to u ovom momentu ne možemo da provedemo u delo. Ne zbog toga što će da viču na stadionu – Vučiću pederu ili ne znam već šta, što, kao što vidite, meni nije problem da ponovim jer se na mene odnosi, te najbrutalnije gluposti koje izgovaraju valjda u nedostatku argumenata i u besu iz ko zna kog razloga.
Dakle, to je problem sa kojim ćemo se suočavati u mnogo godina unapred, jer, da vam sada kažem, tu vas niko ne razume. Kome god da od sportskih radnika to kažete, ja vam sada kažem, kucate na zatvorena vrata. Svi vas lažu da su za privatizaciju. Nije niko za privatizaciju. Znam da je tačno, dragi prijatelji, i na moju žalost ja to moram da kažem i da istrpim njihov bes, a sada ću da vam kažem i zašto lažu. Jer, dok je tako, možete da imate onaj cirkus od upravnog odbora juče u „Crvenoj zvezdi“, možete da imate cirkus od upravnih odbora u „Partizanu“, cirkus od upravnih odbora u svakom našem klubu u kojem imate gubitke od 50 miliona, 20 miliona, ne znam koliko miliona, ali oni raspravljaju kako će sada da objasne da su velike reformske mere proveli tako što su promenili ime stadionu ili tako što su ne znam šta drugo uradili.
Šta pričate, ljudi? I to sada treba svi da se pravimo blesavi i da to ne vidimo, jer niko to ne sme da kaže da se to u našoj zemlji zbiva. Priznajem, nemam snage, imam hrabrosti da to kažem, nemam dovoljno snage ni moći da ono što je pravično, pravedno, dobro da sprovedem do kraja. To vam najotvorenije kažem. Zato što znam kako bi se svi drugi dogovarali – daj nam prebaci još samo pet miliona i onda smo mi na zelenoj grani, a ovde mi daj samo da mi „Telekom“ još da ovamo i da mi da NIS ovamo i da mi da još malo „Lutrija“ nekih 300.000, „Komercijalna banka“ 200.000 i sve će to da dođe na svoje. Naravno, to ste bacili pare u bunar. Oni su svoje džepove napunili, a ti klubovi propadaju i propadaju i propadali bi ubuduće.
Privatizacija, deset puta im nudim svima. Deset puta o tome govorim. Oni kažu – jeste, mi smo za privatizaciju. A sutra – pusti onog ludog Vučića i njega i privatizaciju, šta mi imamo od privatizacije, ne možemo da krademo kada dođe privatizacija, jer tada gazda brine o klubu. Svi znate da je to tačno. Ne možemo, nemamo snage.
Što se tiče reformske spremnosti u Srbiji. Kada pitate ljude jesu li za reforme, 90% ljudi je za reforme, a kada dođete i kroz fokus grupe i kroz istraživanja i kada im kažete šta su reforme, šta pod tim podrazumeva svet, šta pod tim podrazumeva ceo civilizovani razvijeni svet, šta pod tim svi podrazumevaju i onda shvatite da su za reforme sedam, osam, 10% ljudi. To je priča o železnici i šljivama. Podsetiću one koji ne znaju tu istorijsku priču kada je železnica uvođena rečeno je nemojte da nam sečete naše šljive, šta će nama ove gvozdene trake, uništavate našu tradiciju, uništavate sve ono što smo vekovima stvarali i vekovima pravili.
To vam je kao i danas ili prošle godine što smo imali sudar auto-puta i hrasta i sada vas pitam sve - znate li šta je sa hrastom? Ja vam kažem da niko od vas ne zna. Niko od vas ne zna, ali je bilo važno da se pokrene priča o jednom hrastu samo da bi se reklo – ej Vučiću stani, zaustavićemo te, ne može da se ide napred. A nikoga više od vas taj hrast nije interesovao i niko ne zna kakva mu je sudbina i niko ne zna šta se sa njim desilo. Ali, je bila suština dok je to išlo po novinama, to je tako.
Podsetiću vas po novinama je išlo kada ćete da objavite ugovore, po televizijama, tema odjedanput najšira moguća – kada ćete da objavite ugovore sa „Er Srbijom“, mora da je Vučić tu neke pare dobio ili neko. Pročitasmo im sve ugovore, objavismo sve, ućutaše, a više ih ne interesuje „Fijat“, a bilo je kao interesuje nas i „Er Srbija“ i „Fijat“. Za „Fijat“ smo dali deset puta više para, najmanje deset puta više para, čak ne smem da govorim sve. Ali, više ako ste primetili u srpskoj javnosti nikoga ne interesuje taj „Fijat“ i koliko smo dali subvencija i svega drugog.
Samo da vidite kako je sve u stvari nepošteno organizovano i kako se prema nekome lomi sve a neko može da radi šta hoće, da govori šta hoće i kako hoće. Tako da nam je to „stoko jedna“ postalo valjda merilo demokratičnosti i kako neko reče nedokidanja ostataka parlamentarizma.
Izvinite, hoćete li da vas pitam kada je poslednji put predsednik Vlade u neko drugo vreme bio na celoj raspravi o budžetu i odgovarao opozicionim poslanicima. Nemojte da vas podsećam da gotovo se to nikada nije desilo, gotovo nikada.
Što se tiče mogućnosti usvajanja budžeta imamo ovde datume uglavnom ste ih usvajali 29. decembra, završni račun da se položi građanima nikada nisu doneli. Kako su trošene pare nikada nismo dobili, nije valjda niko tada ni interesovalo. Imali smo dva puta donošenje budžeta u junu mesecu i aprilu ali za onu prethodnu godinu. Da li vi to možete da razumete? Znači, ne za onu godinu pa da su za šest meseci uranili, nego za šest meseci unazad smo donosili budžete.
Ali je važno da nam se kaže kako smo zakasnili. Slažem se da smo zakasnili. Zakasnili smo iz jednog prostog razloga, a to je taj što smo radili sa MMF da bismo vam napravili ovako transparentan budžet i da biste ga imali na 1.700 stranica, pošto sam video da se neki šale i sprdaju valjda i sa tim, a ne znam šta je u svemu tome smešno. To je prvi put da imate transparentno svaki dinar gde, kako i na koji način se troši. Mnogo rada i mnogo truda i mnogo energije smo u sve to uložili.
Ove fotografije ovih što pišu revolucije, solucije i neke druge kako sede na klupama ko na kafanskim stolovima, nemojte više da mi donosite. Hvala vam.

Odgovoriću na to što ste rekli iako se taj poslednji deo nije čuo da bih mogao da vam odgovorim. Dakle, reč je bila kako je moguće kad smo probili na gore budžet, odnosno prvim rebalansom kako je moguće da se hvalimo drugim.
Zato što smo drugim pokazali da je manje, da smo manje potrošili nego što smo planirali prethodnim rebalansom kojim smo priznali da smo ga probili i zato pokazujemo da smo potrošili manje od onoga što smo očekivali i što ste vi ovde kao narodni poslanici usvojili u Skupštini.
Da se vratim na dve stvari. Ja sam rekao da nam je bila odlična naplata. To je bio jedan od dva ili tri naša najbolja meseca koja smo imali u prethodne dve godine, ali pošto to možete da računate zbog odnosa prema valuti, dakle, svakako najbolji naš mesec. Dakle, bilo je dramatično bolje. Reći ću vam ja, nije nikakva tajna, to je bilo valjda i u rebalansu reči. Imali smo ogromne probleme naročito posle poplava. I pre poplava smo imali probleme, ali ogromne probleme smo imali od maja, juna, jula i avgusta.
Svi brojevi su krenuli da se pomeraju na bolje od septembra meseca. Svi, i akciza na duvan, i akciza na naftu i naplata PDV-a. Sve je krenulo i sve je u poslednja tri meseca postaje sve bolje i bolje. Mi samo prvih 15 dana decembra meseca, dakle, imamo naplatu PDV-a, 22 milijarde u odnosu na 19 milijardi koliko je bilo 2013. godine 15. decembra kada je bio odličan decembar, a mi smo planirali da nam bude na nivou 20 milijardi, da bude nešto veći, on je stigao do 22 milijarde. Dakle, uspeli smo i prihodi nam idu bolje i to je odlična vest.
Što se tiče poreske uprave. To je sada jedno od najtežih i najinteresantnijih pitanja zato što ćemo mi morati da provedemo ozbiljne i teške reforme u poreskoj upravi u naredne dve godine. To neće biti moguće za mesec dana da se reši, kao što znate, suviše je komplikovan sistem. Međutim postojale su pritužbe na rad gospodina Marinkovića od velikog broja ljudi iz poreske uprave. On je onako pomalo nezgrapan, pomalo čudan, ali znate od kada je on vršilac dužnosti, nama je naplata povećana zato što on nema straha i njega niko ne može da kupi.
Možda nije najstručniji na svetu ali njega niko ne može da pozove telefonom i da mu kaže – nemoj da ideš ovamo ili onamo. Njemu je pretio jedan čovek iz vladajuće većine koji ima mnogo kafana i restorana nedavno na Kopaoniku.
Rekao, pošto mu je našao četiri kafića ili, ne znam, pet kafića, nigde nema prijavljene radnike i ne izdaju fiskalne račune. Onda je ovaj došao da mu preti policijom, da mu pretim svim i svakim. Ovaj čovek je čudak i nema nikakvog straha.
U tom smislu, mislim da je lično doneo jedan novi talas i jednu novu energiju, a da li su nam potrebni ljudi koji u obrazovnom i u svakom drugom smislu mogu da imaju mnogo veće kapacitete nego što imam ja, ili Marko, ili bilo ko drugi nema nikakve sumnje da jesu.
Ako imate dobre predloge spremni smo da ih prihvatimo. Zato što, ako što ste videli, mi ne poturamo tu bilo kakve partijske kadrove ili bilo šta slično. Pokušavamo da pronađemo najbolje moguće ljude.
Nadam se da ćemo po tom pitanju uspeti da postignemo još bolje rezultate i ključni odgovor na vaše pitanje od 50 milijardi, dakle nekih 50 milijardi je 440 miliona evra.
Dakle, nije realno, odmah da vam kažem, nije realno.
Ukoliko se to desi, a mi ćemo dati sve od sebe da se pola od toga desi. Nama MMF odmah priznaje te mere. Dakle, oni nama, zato sam ja danas rekao više puta – sve što zaradimo, sve što uradimo nama će biti kao priznata mera ali tek kada se to desi.
Oni su nam unapred priznali ove tzv. „hard measures“, ove tvrde mere. Ne priznaju ništa drugo dok ne vide rezultate. Oni ne priznaju unapred „Železaru“. Tek kada budu videli obe visoke peći upaljene, kada budu videli rezultate, ali kada vide onda ih odmah prihvataju.
Zato ulazimo u žestoku borbu protiv sive ekonomije ili kako god hoćete već. Ulazimo u tu žestok borbu i ako bilo šta od toga smanjimo odmah taj problem možemo da rešavamo. Zato je važno da svaki čovek, da svaki penzioner, da svaki mlad čovek na svakom mestu, kada idete u radnju za prodaju pljeskavica, svuda, zatražite račun. Zato što time ne štetite državi, time štetite sebi ako ga ne uzmete.
Mi bolnice moramo da gradimo odatle, mi škole moramo da gradimo odatle, mi vrtiće moramo da gradimo odatle, mi prevoz, mi sve što ulažemo u auto-puteve koje imamo moramo da platimo odatle. Zato nam je potrebna ta vrsta discipline, ta vrsta jedinstva, ta vrsta zajedništva da to pokušamo da napravimo na svaki mogući način.
Mislim da to ljudi odlično razumeju i zato mi je baš drago da ste ovo pitanje postavili. Da, bilo je dramatično bolja naplata u odnosu na prvi deo godine, pogotovo u odnosu na vreme poplava. Sve nam je stalo u vreme poplava. Na stranu što smo imali pad zbog ne proizvodnje uglja, ne proizvodnje električne energije, a to nam je uvek dizalo BDP kao što znate.
Dakle, ne samo u tih 45 opština već i šire. Kao da je stao život, a onda od septembra mnogo smo se mučili u julu i avgustu da to pokrenemo i onda od septembra je zaista to krenulo na mnogo bolje i zato su nam svi brojevi dobri, zato se hvalimo rebalansom u kojem, ne kažem – opet smo probili to na gore kako ste vi to ispravno rekli, ne, nego ono što smo rekli da ćemo da probijemo mnogo na gore, e sada to vraćamo unazad, idemo u rikverc pošto to nismo potrošili i tolike rashode nismo imali, a prihode smo takođe uspeli da povećamo.
Mi smo do danas imali koliko? Ja mislim svega, ma manje od dve milijarde deficita za decembar. Dobro, ali svakako minimalan. Imali smo u oktobru minimalan, gotovo da nije bilo deficita.
Dakle, hoću da vam kažem kada bismo to uspeli da napravimo sledeće godine, a vidite da preduzimamo tačku po tačku mnoge od ovih stvari da te probleme rešavamo i da idemo sa tim, da iz privatizacionih prihoda finansiramo velike investicione radove, onda nam je rezultat zagarantovan.
Naravno to je sve, ukoliko bi nam se sve kockice složile, a videli ste da u prethodnih 20 godina to nismo uspeli da složimo sa svim ovim velikim firmama o preduzećima, ako bilo koji deo toga složimo, veliki rezultat ćemo da napravimo.
Hvala vam.

Zahvalan sam na vašim sugestijama.
Jedno pojašnjenje od ranije, dva važna zakona koja nismo doneli, a koje smo obećali narodu, to su zakon o poreklu imovine i zakon o hipoteki, a to ćemo morati da uradimo u kratkom vremenskom periodu. To je odgovor na pitanje gospodina Đukanovića.
Što se tiče subvencija za turizam, mi gledamo da subvencije izdvajamo za direktno zapošljavanje u kompanijama koje imaju dobru budućnost, značajan izvoz, osigurano tržište. Dakle, nismo u situaciji da kada uzimamo od ljudi u javnom sektoru ili dela penzionera, da se rasipamo subvencijama u bilo kom pogledu.
Dakle, naši ljudi uvek kažu – trebaju subvencije. Ali, kad kažete treba subvencije, znam da vi znate, ali da bi ljudi u Srbiji to znali, to znači da mi nekom drugom moramo da uzmemo. Dakle, da bismo nekome dali subvencije nekom drugom morate da uzmete. Kome da uzmemo? Nemamo više, i kada govori Verbić za prosvetu, njegov budžet je 96% su plate. Onda kažu kako se negde nešto rasipa. Sigurno se rasipa u ta 4%.
Prosto, ako mogu samo za malo pažnje da vas zamolim?
(Aleksandra Jerkov, s mesta: Tišina tamo.)

Zaista nemam komentar na vaše reči, Ali to je u redu, u odnosu na ono „stoko jedna“, tako da, hvala vam, počastvovan sam.
Što se tiče HTP „Fontane“, ima sedam kompanija koje su se javile, kao što znate. Neke su zainteresovane za strateško partnerstvo, druge za različite modele privatizacije, prodaju kapitala i prodaju imovine, ali gledaćemo da to rešimo na najbrži mogući način, jer je nama u interesu da što pre uvedemo privatne vlasnike kako bismo mi od njih mogli da naplaćujemo poreze i sve druge fiskalne namete a da sebe rasteretimo i svoju državu rasteretimo što je moguće više.
Što se tiče bele kuge, to obično ljudi kažu – kad nemamo dovoljno novca i ne možemo da garantujemo svojoj deci, ja hoću da vam kažem da je najveći prirodni priraštaj u našoj zemlji, među Srbima na Kosovu i Metohiji, u recimo naseljima poput Klokota, Raniluga, Gračanice, Štrpcu, što neću reći baš da oni žive najbolje i teško da su oni najbogatiji.
Teško da je Švedska najsiromašnija koja veoma negativan prirodni priraštaj, odnosno veću stopu mortaliteta od nataliteta. Ima tu i nekih drugih stvari o kojima nismo želeli ili nikada nismo bili spremni da razgovaramo jer smo uvek bili spremni da prihvatimo samo našu teoriju kuknjave u kojoj smo svi učestvovali, ja prvi pa svi ostali, a to možete da vidite kroz jedno interesantno istraživanje koje sam pogledao pre dva dana.
Svaki put na kraju svake godine, preko 80% ljudi je uveravalo sebe i sve druge da je lošije živelo nego one prethodne godine, što realno nije istina, što zaista nije istina, ali to govori nešto o našem temperamentu, našem mentalitetu i o našem negativističkom pristupu svemu.
Postali smo pomalo sebični iako to sebi teško priznajemo i siromašniji ljudi imaju mnogo više i dece i o tome više brinu nego mi koji smo prosečni ili iznad proseka ili bogatiji. Čini mi se da to nešto lošije govori o nama a mnogo bolje o onima koji su siromašniji od nas. U svakom slučaju, sve državne mere koje budemo mogli da preuzmemo, već od sredine 2015. godine, ali posebno od 2016. godine mere koje možemo da preduzmemo da bi smo smanjili gubitak jednog Vršca koji imamo svake godine u broju stanovnika, mi ćemo biti spremni da preduzmemo i da prihvatimo diskusiju i razgovor sa svim političkim činiocima da pronađemo najbolja rešenja.
Koliko je ta priča oko svesti važna i navika, vi imate realno smanjenje agregatne tražnje. Znate li da svi trgovinski lanci imaju rast u odnosu na decembar prošle godine, svi, evo sad vas obaveštavam. Dakle, od Deleza, govorim o najvećima, svi imaju rast. Imaju rast zato što postoji ta psihologija kod ljudi koji su videli da svakako 2016. godine ulazimo u mirne vode, ne zato što to kaže Vučić, ne zato što to kaže Vlada Srbije, već zato što to kažu međunarodni faktori u koje ljudi imaju poverenje i srećom troši se više novca i to je ono što nama omogućava povećanje naplate i PDV, što nam omogućava bolje brojeve nego što smo ih očekivali, jer je i to za nas bilo iznenađenje.
Odakle? Zato što su ljudi osetili sigurnost, osetili onu vrstu samopouzdanja o kojem smo pričali i kako mi to obično kažemo, negde iz čarapa za stare dane, rešili da nadoknade sve ono što treba za 2015. godinu, oni koji imaju. Naravno, imam mnogo sirotinje koje to nema, ali u ukupnom broju u ukupnoj masi to je nešto više nego što je bilo ranije.
Mislim da mi ukoliko budemo ove stvari uspeli da pokrenemo da za turizam jer je grana budućnosti, taj ceo tercijalni sektor naše privrede, to je grana budućnosti, zato toliko radimo na Beogradu na vodi, zato ćemo sa Evropljanima da radimo na razvoju Dunava, zato su za nas važni i Stara planina i Kopaonik i Zlatibor i Tara zato što ćemo tu u budućnosti zarađivati mnogo više novca i mnogo više kreveta ćemo i da izdamo i da naplatimo u svim našim turističkim mestima nego što je bilo ranije.
Zato sam zadovoljan da će u Vrnjačkoj Banji, da je taj lepi predivni naš grad, dobiće jednu novu boju i nove fasade i rekao bih neku vrstu novog života, jer kad promenite lice pet ili šest hotela u Vrnjačkoj Banji, onda je to ogromna stvar, onda je promenada još lepša i zarađivaćemo kao država još više para.
Jedva čekam to, ali bih želeo da imamo što više privatne inicijative koja želi da uloži taj novac, ljudi koji žele da zarade taj novac, a ne da mi moramo subvencijama da pomažemo. Ako možemo bez subvencija, to je dobro, ako ne možemo, hajde da pomognemo, ali da gledamo da podstaknemo taj privatni sektor da taj posao uradi što bolje.
Hvala još jedanput za podršku budžetu i vama i vašem predsedniku.

Da vam se zahvalim na diskusiji i da kažem da ste u pravu kada govorite o javnim preduzećima. To je bila i bojazan i Fiskalnog saveta MMF-a, pre svega da li smo precenili prihode koje možemo da prikupimo od javnih preduzeća, ali odmah da vam kažem da smo to već uspeli da obezbedimo, da smo mi unapred znali šta je to što će nam javno preduzeće uplatiti. Taj novac već postoji, nije nešto što moramo da čekamo i što će da zavisi od njihove naredne aktivnosti.
Ono što je najveća aktivnost, oko 60 miliona evra, to će nam sada iz Elektromreže Srbije leći. Mislim da smo i oko Telekoma negde oko 25 miliona evra, i biće verovatno dodatnih još šest miliona, ako se ne varam Sertiću, oko 600 miliona dinara, što će reći pet miliona evra, znači negde oko 30 miliona evra Telekom. Govorim o najvećim. Tu su i Pošta Srbije i taj novac je već obezbeđen i čekamo ga u budžetu, odnosno u Trezoru Republike Srbije.Što se toga tiče nema bojazni.
Ono za šta imamo bojazan i vi i ja, i svako od nas, to je hoćemo li mi uspeti da suštinski reformišemo ta javna preduzeća da bi ona mogla da daju tu vrstu doprinosa ili veći doprinos u 2016. godini. Zato što sam sit te računice od 24 sata i 48 sati, mi moramo da gledamo na dve, tri, pet i 10 godina unapred.
U skladu sa tim ćemo i da menjamo ljude koji se na tim pozicijama nalaze, jer da budem iskren, nisam zadovoljan u dobrom delu kako nam javna preduzeća funkcionišu, kao što ni državne banke nisam bio zadovoljan kako funkcionišu, i zato smo plaćali visoku cenu javašluka, lopovluka, kriminala, korupcije i svega drugog.
Što se tiče nivoa inflacije, to uvek ima svoje dobre i loše strane. S jedne strane, smanjujete fiskalni deficit, s druge strane, povećavate svoje obaveze. Naše je da držimo stabilnost, ali koliko ste u pravu kada ste govorili o jednoj drugoj temi, za koju bih želeo da kažem građanima Srbije da me mnogo više brine od težine reformi koje treba da sprovedemo i kvalitete života koji ćemo da imamo, pre svega 2016. godine i 2017. godine, to jeste ta spoljna politička situacija.
Naime, dramatični pad rublje samo u jednom danu je nama oborio dinar za 0,7-0,8% u jednom danu, zato što su odjednom svi sa istoka Evrope dobili nalog svojih zapadnih centrala da povlače novac u južnu Afriku i u neke druge zemlje.
Dakle, ni krivi ni dužni stradali smo u jednom danu. I Jorgovanka se borila i borila se Vlada Srbije i nekako smo uspeli to da zauzdamo i da držimo na najnižem nivou pad naše nacionalne valute u tom trenutku. Sad, kao što vidite, to je uspelo da se stabilizuje uz, razume se, aranžman sa MMF-om i mere fiskalne konsolidacije i sve drugo.
Ali, mi ne živimo sami na svetu. Sve što se oko nas dešava, na nas utiče. Užasan strah imam. Zato sam se čudio onima koji su prizivali ukrajinsku nestabilnost u Srbiji još u izbornoj kampanji. Zato sam se čudio onima koji računaju na bilo kakvu nestabilnost, onima koji se raduju tome da bi mogli negde nekakvi neredi i nemiri da izbiju, zato što time naša zemlja gubi.
Ja sam siguran da veliki broj ljudi u ovoj zemlji, bez obzira da li im se sviđa ili ne sviđa onaj ko je na vlasti, žele i vole uspeh svoje zemlje, a ne neuspeh svoje zemlje. Zato moramo da očuvamo stabilnost i u zemlji i u regionu i, ako smem to da kažem, nemoguće nam je da se izmaknemo iz problema ovih velikih sila, ali da ne budemo neko ko će da se pravi pametan, da će da reši sve svetske probleme i da pokušamo da nas ostave što je moguće dalje od žarišta njihovih problema i njihovih muka.
Danas, izviniću vam se, pošto sam počeo da mucam od umora, a ne od bilo čega drugog, pošto mi to inače nije običaj, zamoliću vas da posle ovog izlaganja izađem jer me sutra ujutru čeka put u Bor i težak i naporan dan, a ostaće ministri ovde i verujem više ministara nego poslanika iz pojedinih poslaničkih grupa.
Danas smo čuli mnogo dobrih stvari, mnogo dobrih ideja kako i šta bi bilo dobro da unapredimo. Nažalost, od kritike čuli smo nekoliko, rekao bih, dobrih, novih ideja, ali kritika nije bila dovoljno ubedljiva ili uverljiva. Ako je argument kritičara da rebalans donosimo zbog Er Srbije, mogu samo da kažem da je to sramota da to neko izgovori. Ako je nečija kritika da to donosimo zbog „Srbijagasa“, to je sramota da neko izgovori. Ne postoji druga reč kojom bih to okarakterisao, kao što je više od sramote da kritikujete rebalans rebalansa a niste videli da li ste to zbog povećanih rashoda ili zbog smanjenih rashoda, odnosno povećanih ili smanjenih prihoda tražili donošenje takve vrste akta. Ali, i to govori o našoj delimičnoj neozbiljnosti, nemetodičnom i nedovoljno odgovornom pristupu.
Na kraju, da ne bi bilo da sam zaboravio šta sam dana rekao, vidim da su se neki koji su valjda ceo život vodili kampanju i protiv stranke koju vodim i protiv mene lično i protiv predsednika Republike, obradovali mnogo današnjoj mojoj izjavi, gde sam rekao da ću da podnesem ostavku kada budem na 26%. Samo želim javnost da obavestim da nikada nisu posvetili celu stranu onima kojima nije palo na pamet da podnesu ostavku sa 6%, nikada. Nikada im nije palo na pamet da to traže i od onih koji su im nekada bili idoli, a imali su 10%.
Ponavljam još jednom, dobro je da se raduju sa 26%, svakako neću biti predsednik Vlade i omogućiću nekom drugom, predsednik Vlade Srbije, ali takođe, sasvim izvesno je, neću biti ni teret stranci koju vodim, pa će stranka izabrati nekog boljeg za to mesto.
Mislim da se tako ponašaju pošteni, odgovorni i ozbiljni ljudi. Da terate narod i da terate ljude da vas vole, ne ide. Ako ljudi misle da loše radite, prepustite nekom, čiji će rad da poštuju, a moguće je da Srbi i moguće je da građani Srbije žele da ih neko obmanjuje i da im neko priča besmislice o tome kako će sutra da im poveća plate i penzije, tako kao što su delili kredite iz raznih razvojnih banaka i svega drugog i da nikad više dinar u te banke nije ušao.
(Narodni poslanik Aleksandra Jerkov dobacuje s mesta.)
Nemojte da mi dobacujete. Ovo je 20 put danas da ste mi dobacili. Časovi pristojnosti ne postoje u Narodnoj skupštini, ali bilo bi dobro da vas neko vrati i da pokušaju da vam objasne šta znači elementarno poštovanje sagovornika i šta znači elementarna pristojnost.
Još jedanput da se zahvalim svima vama koji ste budžet podržali, da se zahvalim svima vama koji budžet niste podržali, koji ste imali dobre, izvanredne ideje za poboljšanje ovog akta. Ova jedna ideja, nisam je zaboravio, oko energetske efikasnosti i ulaganja u našu građevinsku industriju. Svakako ćemo naredne godine o toj ideji i te kako da razgovaramo i mislim da ćemo imati i deo novca da u te velike projekte uložimo.
Zahvalan sam građanima Srbije, na kraju krajeva, što čini mi se dobro razumeju šta je to što radimo, što imaju poverenja u svoju Vladu, a onog sekunda kada to poverenje nestane, verujem da će neki drugi da dođu, ali vam danas kažem – videćete, ništa od svega ovoga neće da promene, nego će reći da se kaju što su govorili nešto drugo i da su zadovoljni onim što smo preduzimali. To, složićete se, nije mala, već velika stvar kojom ćemo se svi svakako ponositi. Hvala vam još jedanput i izvinite još jednom.

Dame i gospodo uvaženi narodni poslanici, izvinjavam se što nisam stigao na početak sednice. Znate koliko poštujem parlament. Postojale su druge obaveze sa nemačkim parlamentarcima i predstavnicima Svetske banke, a vezane i za rebalans i za budžet 2015. godine, te vas molim da mi još jedanput oprostite zbog malog kašnjenja.
Želeo bih da iskoristim priliku pošto je važna tema, iako znam da od toga svi hoće da pobegnu i političke partije i neki ministri i mnogi drugi. Ja ne želim da bežim od nečega čime se ponosim, od nečega zašta mislim da zaslužujemo dobru ocenu naših građana, istu onakvu kakvu smo dobili od svih važnih ljudi iz celog sveta. O tome ću nešto kasnije da govorim.
Po prvi put u srpskoj istoriji, u savremenoj političkoj srpskoj istoriji se događa nešto ovako. Događa se da priznamo i da jasno i nedvosmisleno govorimo u kakvoj situaciji se naša država nalazi i da govorimo o tome kakao da iz te situacije i krize izađemo.
Kao što Martin Luter s početka 16. veka nije tražio rešenje u većoj raskalašnosti i u tome kako i koliko više novca treba i možemo da potrošimo i naš je posao da tražimo rešenje u našem radu, u samopregoru i u tome da budemo uspešniji od drugih, da budemo marljiviji i bolji od drugih.
Pre pet meseci od formiranja ove Vlade i mog obraćanja i vama, poštovani narodni poslanici, i građanima Srbije, i dok sam mislio o svemu što smo uradili i o onome što treba da uradimo, podsetiću samo na neke od zakona, zakona koji svi danas hvale u celom svetu, zbog čega se svi vi ponosite kada odete u svet, a vi koji ste ih ovde kritikovali, o tim zakonima ćutite svuda u svetu pa nas sada napadate zbog Putinove posete gde god odete, govoreći kako se Srbija približila Rusiji, jer ne smete da kažete da ste mnogo žešći od Putina.
Ćutali ste ovde zbog domaće javnosti,a mnogo žešće od Putina ste kritikovali naš Zakon o radu, pa se tim zakonom hvalite, jer Zakonom o radu možemo samo da se pohvalimo svuda u svetu, na svakom mestu.
Zakonom o radu i Zakonom o privatizaciji, Zakonom o stečaju, zakonom kojim smo odlazak u penziju podigli na višu granicu da bi smo makar pokušali da donekle stignemo Crnogorce i Crnu Goru, dane pričam o Nemačkoj i nekim drugim zemljama.
Mi smo u to vreme najavili i mere fiskalne konsolidacije i nikada ni jednog trenutka od našeg naroda nismo ništa krili. Ove mere sam najavio još pre više od mesec dana, ne želeći da ih najavljuje neko drugi, ne krijući se iza nekog drugog. Ministar Vujović je veoma stručan čovek. Dvadeset i jednu godinu je radio u Svetskoj banci. Lazar Krstić je veoma stručan čovek. On je tražio da idemo sa 25% smanjenja penzija, 20% smanjenja plata, ako se ne varam, ili obrnuto, nemojte me držati za reč. Dakle, zašto? Tražio je zato što nam je stanje javnih finansija takvo da nešto moramo da promenimo.
Znam da obični ljudi, da obični građani ne moraju da znaju kakvo je stanje naših javnih finansija, kakvo je stanje našeg državnog budžeta, kakvo je stanje uopšte u konsolidovanoj državi, pri tome mislim i na opštine, na javna preduzeća, na sve drugo, ne moraju da znaju, ali mi moramo da ih obavestimo.
Doneo sam ovde mnogo tabela i mnogo podataka. Onima koji govore da nemamo makroekonomsku stabilnost moram da kažem da ne govore istinu. Mi imamo izraženiju makroekonomsku stabilnost nego što smo je imali gotovo ikada u savremenoj političkoj istoriji. Imamo devizne rezerve između 10 i 11 milijardi, kurs stabilniji nego ikada, imam tabelu, mogu da vam pokažem i dokažem, u prethodnih deset godina.
Takođe, prvi put imamo, pogledajte ako to može i vaša kamera da bi gledaoci mogli da vide, prvi put imamo dramatičan pad inflacije, gotovo da imamo negativnu inflaciju, čime se ne hvalimo, samo vam govorimo o makroekonomskoj stabilnosti.
Po prvi put u savremenoj istoriji Srbije nemamo povećanje broja nezaposlenih, već imamo pad nezaposlenih i to ne samo po Republičkom zavodu za statistiku, već i po veoma preciznim podacima Nacionalne službe za zapošljavanje u broj. O tome ćemo takođe kasnije da govorimo kako i na koji način smo za 46. 588 lica usmeli da smanjimo broj nezaposlenih u našoj zemlji.
Svojevremeno je Duško Radović lepo rekao u vezi sa nečim što nam se i danas dešava. Rekao je: „Tako nam i treba. Dok nismo priznavali da imamo probleme nismo morali ni da ih rešavamo“. Mi smo sve vreme živeli u nekakvim bajkama, o problemima nismo govorili. Promenilo se to da danas o problemima govorimo otvoreno, da ih ni od koga ne skrivamo i da gledamo da ih rešimo. Lepo smo i mi mogli da pričamo da je sve divno, da smo mnogo bogati i uspešni, da problema nema i da ništa ne radimo i narednih godinu ili dve. Mi bi smo ovim putem do bankrotstva stigli negde početkom 2017. ili krajem 2016. godine da nismo ništa promenili.
Kada budete videli tabelu učešća rashoda za plate i penzije, molim vas da vidite, videćete kako je to u stvari politički rađeno i videćete šta je bio zločin prema Srbiji.
Pogledajte 2008, 2009. i 2012. godinu i vidite kako vam skaču krive sa povećanjem plata i penzija samo zato da bi se dobilo narodno poverenje, jer narod ni zbog čega drugog za određene političke partije nije mogao da glasa.
Ponosan sam na činjenicu da ova kriva ne raste 2014. godine, kada su takođe bili izbori. To se prvi put dogodilo da takva kriva ne raste i da se neko ponaša odgovorno prema svom narodu.
Mi smo pokušali da kažemo ljudima ovde pre pet meseci, pre nego što sam doneo odluku kakve ćemo mere da provodimo i kakve reforme u Srbiji, u kampanju smo ušli, ako se sećate, sa tim da ćemo imati bolne reforme, ali da te reforme moraju da se izdrže da bi ova zemlja bila normalna i da bi ljudi već posle dve godine mogli da sude i cene po rezultatima, šta je to što smo uspeli.
Pre ovih naših pokušaja plašim se da smo ličili na veliki kazan u kome smo se lagano davili i kuvali, a oni okolo nam vikali da ne brinemo i da nema nikakvih problema. Bili smo Rim čiji je car tvrdio da ga nije zapalio i da ne moramo da bežimo iz naših kuća i brod čiji je kapetan putnicima prećutao da je udario u ledeni breg.
Već sam to rekao, na taj brod do pola potopljen ova vlada se ukrcala i zbog Srbije i zbog njene budućnosti morala je da prekine sve ono što smo u prošlosti radili. Pod jedan, morali smo da prekinemo da lažemo i da obmanjujemo naš narod. To smo i uradili. Šta god da danas imate da mi kažete i zamerite, dve stvari ne možete, a to je da lažemo i obmanjujemo narod i da se nismo držali zadataka iz agende koju sam ovde u ekspozeu objavio. U toj agendi nije bilo ni meda, ni mleka. Bilo je mnogo rada, bilo je mnogo muka koje moramo da izdržimo i žrtvi koje moramo da podnesemo.
Ponekad se plašim da kažem, ali je nažalost istina da kada pitate Srbe i građane Srbije da li ste za promene, svi jesu, a kada dođe do promena, nismo baš za promene, jer pogađaju i nas i mi nešto moramo da uradimo, bolje ako neko drugi nešto uradi i nešto padne sa neba. Poslednjih dana slušam svemoguće teorije kako je moguće svuda na nekom drugom mestu nekom drugom uzeti, a ne baš nama.
Godinu dana se ovim poslom bavimo zajedno sa MMF-om, zajedno sa Svetskom bankom, zajedno sa Fiskalnim savetom, zajedno sa svim apsolutno najstručnijim ljudima. Naš cilj je bio samo jedan – da smanjimo fiskalni deficit, da zaustavimo tu trajektoriju rasta našeg javnog duga zahvaljujući neodgovornim odlukama pre svega iz 2008. i 2009. godine, a to ću vam posle u brojkama pokazati kako ide i kroz kamate i kroz uvećanje našeg javnog duga i kako i na koji način da to zaustavimo, a da istovremeno pre svega oni koji su najsiromašniji, oni koji najteže to mogu da izdrže da oni ne budu pogođeni.
Ono najvažnije što smo uradili bilo je suočavanje sa Srbijom, sa nama, onakvim kakva jeste naša zemlja i oni kakvi jesmo mi, kakvi smo postali dok su nas ubeđivali da nam je baš dobro i da će nam biti još bolje i da će nešto sa neba da padne. Bilo je jednog obećanja, da se nećemo ponašati poput onih Tolstojevih junaka koji su stalno pričali da će promeniti svet, a samo sebe nikada nisu hteli da promene. Ova vlada je menjala i sebe i neće se libiti da sebe menja i ubuduće.
Kada smo kresali nečije troškove i kada smo o tome razmišljali, uvek smo prvo polazili od sebe. Neki su nam govorili – dirate u najsiromašnije. Istine radi, 61% penzionera ni na koji način neće osetiti bilo kakve mere. Nisam rekao 6,1%, 6,1% je značajan procenat ljudi. Rekao sam 61% penzionera, 1.038.000 njih od 1.744.000.
Ako pogledate dobro, do 30.000 penzioneri koji primaju penzije, to će biti svega 3% smanjenja penzija, do 35.000 – 6%. To vam je već, oprostite što želim i taj podatak da vam iznesem, 72,5% penzionera.
Dakle, negde smo morali da bi uštedeli, jer koliko ne zarađujemo, jer je neko privatizacijama pljačkaškim uništio bruto domaći proizvod. Neko je pljačkaškim privatizacijama razorio našu budućnost i ti ljudi nisu proizvodili ništa osim što su sebi trpali pare u džepove i ti neki se danas drznu da nam kažu kako mi ne štitimo siromašne, a ni 19%, gotovo 20% radnika koji imaju najniže plate, do 25.000 dinara, neće osetiti ništa. To je više od 50% penzionera, 51,5% penzionera i radnika u javnom sektoru koji nikakve mere uopšte neće osetiti. Dakle, veći deo ljudi iz javnog sektora i penzionera uopšte neće osetiti mere. To se namerno prećutkuje u domaćoj javnosti i sve je sramota da se kaže zato što smo hteli pre svega da zaštitimo siromašne. Hteli smo da zaštitimo one koji najmanje imaju, da im pružimo šansu da svojim radom, svojim većim angažmanom imaju više u budućnosti.
Neki su se drznuli da nam čitaju lekcije o tajkunima i govorili su prethodnih dana kako mi, kažu, štitimo tajkune. Ja ću vam, dame i gospodo, pročitati sada koliko su oni naplaćivali od tajkuna, a koliko smo naplaćivali mi.
Uzgred, da vas podsetim, isticao je rok za plaćanje poreza, gotovo da je zastareo pre tri meseca, gospodinu Rankoviću, Predrag Ranković Peconi. Mi smo mu naplatili pre 12 dana devet miliona evra i zato sada imaju probleme i određeno kašnjenje u plaćanju akciza. Sa tim neplaćenim akcizama, koje će biti plaćene u narednim danima, mi imamo, želim da vas obradujem i želim da obradujem građane Srbije koji vode računa o ovoj zemlji, želim da vas obradujem činjenicom da po prvi put imamo ne samo akcizu na naftu iznad predviđenog, iznad plana, po prvi put akciza na cigarete nam rastu u avgustu, septembru i oktobru mesecu zahvaljujući borbi protiv organizovanog kriminala, šverca, protiv šverca i rezanog duvana, protiv šverca cigareta u boksovima iz Makedonije, sa teritorije Kosova i Metohije, Crne Gore i Bosne i Hercegovine.
Pročitaću vam sve ove do kojih sam stigao, koje neki nazivaju tajkunima, da biste videli. „Luka Beograd“, ukupan iznos duga na dan 30.09.2014. godine, da bismo jedanput zauvek prekinuli tu priču je 958.423.491 dinar. Poreski obveznik pred nadležnim sudom podneo je unapred pripremljeni plan reoganizacije. U periodu od 1.01.2014. godine do 23.10.2014. godine, dakle, do danas, naplaćeno je ukupno 170.253.019 dinara. Da li znate koliko je naplaćeno 2008, 2009, 2010. i 2011. godine? Četiri godine. Toliko o zaštiti tajkuna i sirotinje u ovoj zemlji. Ukupno u četiri godine četiri puta manje.
„Mera invest“ doo Marko Mišković, ukupan iznos duga iznosi 878.404.131 dinar. U periodu od 1.01.2014. do 23.10.2014. godine naplaćeno je ukupno 163.633 dinara, gotovo ništa i sada čete da čujete zašto. U toku je upravni spor pokrenut po rešenju terenske kontrole kojim je utvrđena poreska obaveza. Oni ne priznaju tu poresku obavezu. Tu poresku obavezu iz perioda nekih drugih, koji nas sada kritikuju, oni je nisu ni utvrdili, nisu je ni ustanovili. Mi smo je ustanovili i mi ćemo da je naplatimo. Toliko o zaštiti tajkuna i sirotinje.
Sada dolazimo do Željka Mitrovića, Televizija Pink, pa ću da se vratim na ova čuda od „Koncerna farmakom“ i neka druga. Ukupan dug Pink internešnl na dan 30.09..2014. godine iznosi 412.495.811 dinara. Ove godine za samo osam meseci naplaćeno je 874.260.529 dinara.
Maksimalno što je bilo naplaćeno bilo je naplaćeno 2010. godine 729 miliona. Dakle, do kraja ove godine biće uplaćeno još 300 miliona, znači, takođe, negde 50% više nego što je najviše uplaćeno u godinama kada su oni koji su progonili tobož tajkune, a štitili sirotinju, vodili ovu državu.
Što se tiče „Farmakoma“, tu sam najveći problemi. To je političko čedo jedne stranke koji su napravili monstruma, monstruma koji je izložen prema bankama u visini od 400 miliona evra. Šta ćemo sa tim da radimo - ne znamo, da li je vlasnik „Politike“ on ili neko drugi - ne znamo. Niko živi ne zna, ali samo znamo da 400 miliona evra banke ne mogu da dobiju nazad. Samo znamo da mi moramo danas da rešavamo i onu vodu koja zagađuje život i muči ljude u Loznici i Lozničkom kraju, samo moramo mi da preduzimamo sve to, a neko mu je odobravao 400 miliona evra, pare ove države, a da se danas ništa ne dobija od svega toga. Toliko o zaštiti tajkuna i toliko o zaštiti sirotinje u ovoj zemlji.
Gde imamo ozbiljne probleme? Imamo u nekim kompanijama Dragana Đurića, negde imamo manje probleme, negde naplaćujemo. Recimo, „Monus“ gde je dug, Perčević su ogromni dugovi. To je jedna, sramota me je da kažem šta mislim o toj kompaniji, ali uskoro ćete videti rezultat rada nadležnih državnih organa.
Hvala vam na tome što ste me podsetili, takođe ogromna izloženost prema bankama i izneću vam taj podatak nešto kasnije i sve na prevarantski način, ako to smem sebi da dozvolim, a da se ne naljutite zbog toga. U najmanju ruku na prevarantski način.
Kao što vidite, kod mene nema, jel levo, jel desno, svaki je isti. Onaj ko je potkradao državu zna se šta će biti, oni koji nisu plaćali porez, porez će da plate. „Monus“ pošto je to veliki poreski obveznik i oni mnogo uplaćuju u državni budžet, mislim da su peti poreski obveznik u Srbiji ukupno, njihov dug iznosi 180 miliona. Naplaćeno je ukupno dve milijarde 384 miliona 474 hiljade i 36 dinara za ovih prvih 10 meseci. Ja mislim da smo dobro uradili svoj posao. Mislim da je to pošteno i odgovorno urađen posao.
„Pink internešnl“ sam rekao, sve je „Farmakom“. Gde god okrenem je „Farmakom“. Ako imate još neko pitanje, imam da vam dam podatke oko najvećih i ugostiteljskih objekata, kod svih ovih splavova. Sramota me je da vam kažem da u 70% slučajeva imaju dvojno knjigovodstvo, duple računare, da ništa državi ne ide od toga, ili gotovo ništa državi ne ide. Moram da kažem da sam bio veoma ožalošćen činjenicom da smo imali protest zbog toga što inspekcija traži da neko plaća porez. Svašta sam u svom životu video i svašta sam doživeo, meni glasovi nisu potrebni, ali mi je potrebno poštovanje za ovu državu. Da protestujete zato što vam neko traži fiskalnu kasu i fiskalne račune, da protestujete zato što vam neko traži da prijavite radnike, pa, ima da prijavite radnike i ima da izdajete fiskalne račune, a izlazite na ulice i žalite se koliko god hoćete.
E, tako će država da se ponaša, i na kraju će svi ljudi u državi da imaju poštovanje prema takvoj državi, zato što smo ranije imali uticaj na poresku upravu, nemoj danas sačekaj ga još malo, podići ću iz „Privredne banke“, iz „Srpske banke“, iz Univerzala, odavde i odande još neki kredit pa ću to da namirim za dva ili tri dana, i tako smo zemlju uništili.
Kažite mi ko sad može da podigne od njih 20 miliona evra kredit. Ko? Mogao je kao što rekoste Perčević u „SBER Bank“ na politički način još jedanput. To je bio kraj, s početka 2013. godine. Ko može? Pokažite mi tog tajkuna. Nema ga i to se promenilo u Srbiji. Zato Srbija polako, ali sigurno postaje neuporedivo normalnija zemlja. I baš zato mi smo pokušali da pokažemo da ćemo od sebe da uzmemo najviše.
Uzgred, što se tiče plata, za ono što ste prošli put govorili da pogađamo najstručnije lekare, najstručnije univerzitetske profesore, njima smo sada manje oduzeli nego što je bilo oduzeto i oni će imati veća primanja nego što su imali juče. Dakle, svi koji imaju preko 100.000 dinara platu imaće veća primanja, nego što su imali u vreme solidarnog poreza. Samo da taj argument stavimo do znanja. Tako da, citirajući vas, onima koji su najstručniji, onima koji nose naše društvo, a ja to nisam…
Znam da kada se govori o tajkunima i siromašnima uvek ste pomalo nervozni, ali nema potrebe za tim. Verovao sam da se radujete mom dolasku u parlament, jer ćete danas da me izrešetate, da me pobedite ubedljivo i da pokažete da mi ne valjamo, a da ste vi mnogo dobri. Tako da, samo malo strpljenja pokažite. Ali, izgleda ste svesni da vam to nikad do sada nije pošlo za rukom, pa neće ni danas.
Dakle, naše je da položimo račune našem narodu. Nisam nasmejan zato što mi je lako da preduzimam najnepopularnije mere u istoriji Srbije, najteže mere u istoriji Srbije. Hvala vama, poslanicima SVM što ste to primetili. Hvala vam što ste to primetili, jer kada o tome govorite, mogu da kažem i da sam razgovarajući sa Viktorom Orbanom, pitao me je – možeš li da preživiš, čestitajući na merama, jer je on je morao sa takvim platama da se suoči pre tri godine, 2011. godine, ako se ne varam, sa sličnim problemom.
To isto je uradio i predsednik Putin. Lično mi je predsednik Putin rekao – čestitam na hrabrosti, na tome što ste napravili. To je uradila, na vašu žalost i Angela Merkel.
Siguran sam da 2016. godine će to uraditi i svi naši građani i svi građani koji danas vas podržavaju. Ne, niko nije srećan, ne morate da dobacujete. Niko nije srećan. Ja ponajmanje. Godinu dana ne spavam i radim zajedno sa ostalim ljudima, da bismo napravili najbolji mogući program, da bismo napravili najbolji mogući program da zemlja izađe iz krize.
Nasmejan sam zato što mi je čista savest, zato što sam naplatio sve što sam mogao tajkunima, zato što sam se borio za siromašne i zato što ću da uradim sve da Srbija živi normalno i da Srbija živi bogatije i Srbija će živeti bogatije.
Moramo da zavisimo od našeg rada, od kvantiteta i kvaliteta tog rada. Svakako, potpuno sam uveren da tim radom možemo da postignemo mnogo više, nego što smo do sada postizali. Potpuno sam siguran da u narednom periodu, ukoliko budemo bili zajedno, ne mislim pri tom na političke partije, postoje neke političke partije koje će da vam drže, za koje su do juče dalekovodi bili uredu, a od juče vas dalekovodi truju i proizvode rak u ljudskom organizmu, to vam je nemoguć razgovor i u tom razgovoru ne treba ni da učestvujute.
Mi treba da učestvujemo u razgovoru sa onima koji imaju argumente i treba da učestvujemo u razgovoru sa našim narodom. Treba našim građanima, ljutim zbog toga što posle godina i decenija lažnih obećanja ne žive bolje, već ih molimo za strpljenje od samo godinu i po ili dve, što ćemo mi morati da primimo teret svih napada, teret njihove ljutnje, besa, katkad i mržnje, ali sam potpuno uveren da će i ti ljudi dobro razumeti šta nam je cilj.
Zašto štedimo? Štedimo da bismo smanjili razliku između onoga što smo zaradili i onoga što trošimo. Štedimo da bismo bili odgovorniji prema našim javnim finansijama i da bismo počeli s kraja 2016. godine da spuštamo naš javni dug.
Štedimo zato što ćemo u međuvremenu imati snage da uprkos minimalnom smanjenju agregatne tražnje povećamo rast u Srbiji i ove godine će biti manji pad od onoga što smo očekivali, negde na 0,4%, uprkos na katastrofalnim poplavama koje svi zaboravljate, a pad je pre svega zbog proizvodnje uglja i električne energije. Inače bismo bili pozitivni čak i uprkos poplavama i uprkos izborima i uprkos svemu.
Mi ćemo sledeće godine 2015. godine po bejs lajnu, ako se ne varam, 1,15 nam je rast, za 2016. godinu po bejs lajnu je 1,6 ili 1,7, a ja vam sada kažem da ukoliko budemo završili posao, a nikada bliže nismo bili „Železari“ i ako budemo završili posao sa kompletnim hemijskim kompleksom „Petrohemija“, „Azotarom“ i MSK, a mislim da ćemo u najskorije vreme i to da završimo, taj rast biće neuporedivo veći i biće na nivou najrazvijenijih evropskih zemalja.
Kada vam se poveća BDP onda nam se pruža prilika da povećavamo primanja građana, penzije i plate. Zato sam tražio podršku svih. Zato tražim podršku naroda da ljudi razumeju da samo zajednički možemo to da uradimo. Ne možemo drugačije, verujte mi. Ne postoji ni jedan drugi plan. Čućete hiljadu ideja. To vam je kao u fudbalu. Naći ćete vi, ne treba vam Mesi da igra za tu i tu reprezentaciju. Na kraju bez Mesija ne može u toj reprezentaciji.
Kako god da okrenete ne može da se igra mimo pravila sveta, mimo pravila osnovnih ekonomskih onako kako o njima govori i MMF i Svetska banka, a svi će koliko danas ili sutra kada budete usvojili rebalans i predložene zakone svi će podržati ono što radimo. Neće oni to da podrže. Podržao je to juče potpredsednik Evropske komisije Katainen na najjasniji mogući način.
Srbija je prva južnoevropska zemlja koja bez pritisaka to radi. Pogledajte Estoniju, Estonija je uspešno sprovela te reforme. Hoćemo da budemo uspešniji od Estonije. Portugal je uspeo da sprovede te reforme. Hoćemo da budemo uspešniji od njih. Hoćemo ne da tražimo milostinju od bilo koga i da budemo izdržavana zemlja i izdržavana lica. Hoćemo da zaradimo svoj novac. Hoćemo da radimo više i hoćemo da imamo poštovanja od svih.
Mi po prvi put u poslednja dva meseca imamo sve pokazatelje ili relativno dobre ili veoma dobre. Nešto se uspelo disciplinom. Nešto se postiglo žestokom borbom protiv sive ekonomije, nešto merama koje smo donosili. U tom pogledu mnogo nam je doprineo veoma moderan Zakon o radu koji smo doneli i to je danas glavna pozivnica i nemačkim investitorima koji su bili i koji dolaze ovde 17. novembra. Govorim o njima jer su vam oni uvek lakmus papir za sve ostale. Francuski premijer dovodi 30 najvećih francuskih kompanija sa sobom ovde 6. i 7. novembra i oni će svi ukazati veliko poštovanje i vama i našoj državi i našem narodu na reformama koje smo počeli da provodimo.
Hoću da vas zamolim dragi prijatelji, na pitanja ću da odgovaram, sve podatke ćemo da iznesemo, svi oni koji su skeptični prema merama da razmisle samo o jednoj stvari, a razmislite i vi poštovani narodni poslanici, šta je motiv nekoga ko želi da predloži ovakve mere? Postoje samo dve mogućnosti. Jedna je da želi da preduzme, što mislim da je posao državnika i političara da preduzimaju teške i neprijatne mere, a ne da govore narodu nešto lepo a da se rezultati nikada ne pokažu i da rezultati nikada ne postoje. Jedno je to da želite da uradite nešto sa vašom zemljom i da vam zemlja napreduje, ali da su za to potrebni bolni koraci ili je sa druge strane to da vi namerno hoćete sebe da uništite, svoju političku partiju i sve ljude koji su zajedno sa vama.
Na to imam jednostavan odgovor – mnogo volim stranku koju vodim, naši koalicioni partneri, razgovarao sam gospodinom Krkobabićem, razgovarao sam gospodinom Dačićem, sa gospodinom Ljajićem, sa Ištvanom Pastorom, sa svima sam razgovarao, i svaki od njih će da podnese deo tereta za teške mere koje sprovodimo. Ja sam najkrivlji. Ja sam najodgovorniji i ne bežim od toga, iako znam da već 2016. godine svi drugi će biti mnogo zaslužniji od mene i svi će kao ovi neki danas iz opozicije da idu po svetu i da hvale Zakon o radu, a da kukaju po Putinu i da kukaju po Srbiji koja prima Putina, pošto je to jedino što im je ostalo u rukavu. Ne brinite, mi se ne stidimo ni Putina, ni jednog od naših gostiju za razliku od vas.
Dakle, iako će to tako da se desi, mi ovo preduzimamo zato što nam je Srbija važnija od naših političkih partija i ne mora SNS da bude vladajuća partija posle sledećih izbora, ali će Srbija biti zdravija, normalna, uspešna, moderna i prosperitetna zemlja. To je zadatak i to je ono na šta sam se zakleo u ovoj Narodnoj skupštini. Hvala vam najlepše.

Želim da se zahvalim i gospodinu Jugoviću i gospodinu Jovanoviću i na nekoliko stvari da se osvrnem, za koje mislim da su važne.
Naime, vi ste pokrenuli jedno pitanje koje je pokrenuo i Fiskalni savet, koji je, naravno, veoma značajan i koji kada nas kritikuje, kritikuje nas na ozbiljan način, za razliku od nekih drugih koji kritikuju. Fiskalni savet je tražio od nas mnogo veće smanjenje plata i penzija i svega dugog, što mi nismo mogli da prihvatimo. Ali, Fiskalni savet nam je izneo jednu zamerku, a to je ono što se kod nas i po našoj metodologiji već decenijama vodi ispod crte, a to su garancije za javna preduzeća. Došli smo do ključnog problema, o kojem nisam govorio u svom uvodnom izlaganju, a to jeste pitanje sveukupnih reformi.
Ja sam namerno, odgovarajući na pitanja brojnih novinara, uvek govorio – nije reč o smanjenju plata i penzija. Prvo, najveći deo penzija se ne smanjuje i jedan deo plata u javnom sektoru se ne smanjuje. Nije to pitanje. Pitanje je šta ćemo mi drugo uspeti da uradimo? To je jedna od stvari samo u paketu mera koje su neophodne da bi paket mogao da donese rezultate. Ono što ste u pravu da je mnogo važnije, to je pitanje reformi javnih preduzeća. Ali, kada govorite o tome, pogledajte, smem li da vas pitam da li je neko rekao – izvinite, dragi studenti, znamo da ste uvek u pravu i da nikada niko neće da kaže ništa, ali da li je moguće da se protestuje zbog toga što ima pet a ne šest ispitnih rokova? Da li ste to videli i u jednom mediju? Da li ste to videli i od jednog političara i od jednog poslanika? Na moju žalost, ja sam bio jedini koji sam se prisetio vremena u kojima sam imao tri, pa kasnije četiri roka, pa mi nije smetalo da budem jedan od najboljih studenata. Sada su to politički zahteve. Što se stidite da to kažete?
Što se stidimo svi da kažemo – nemojte, ko boga vas molim, da štrajkujete zato što tražimo da izdajete fiskalne račune? Ako plaćam pošteno kao gost u nekoj kafani svoj račun, neću da me gleda gazda popreko zato što mu tražim fiskalni račun, jer uzimanjem fiskalnog računa mi kupujemo te puteve o kojima ste govorili, mi plaćamo škole, mi plaćamo bolnice. To naši ljudi moraju da znaju, to naši penzioneri moraju da znaju, da na svakom mestu moramo da uzmemo fiskalni račun, da bismo imali za škole, bolnice, puteve, da bismo imali za socijalna davanja. Bez toga mi to nemamo. Nemamo od koga drugog da uzmemo. Neće s Marsa da padne.
Ovo sam rekao zato što dolazim do javnih preduzeća. U pravu su prosvetari, u pravu su zdravstveni radnici, svi oni koji imaju plate između 40 i 60 hiljada i sve ih razumem. Zato ćemo gledati i platnim razredima, a i nekim drugim promenama da njihovu poziciju menjamo u najkraćem mogućem roku. Zašto su u pravu? U pravu su zato što neki drugi ljudi koji koriste monopolski položaj koji im je država dala imaju mogućnost da zarađuju i 80% i 90% više novca nego oni, a da nemaju veći obim posla ili da nisu stručniji od njih. To je nešto što je nasleđeno.
Ovoga puta sve mere će se odnositi na javna preduzeća. Verujte mi da se najviše mučimo oko javnih preduzeća. Jutros smo imali sastanak sa Svetskom bankom. Nisam bukvalno, ali sam se suštinski hvatao za glavu pet puta slušajući priče o EPS-u, „Srbijagasu“ itd. Pet puta bukvalno. Hoćete da vam pričam da sam zovem i da pitam – a što si, majstore, kupio dve Škode Superb tamo negde u Kraljevu ili Kragujevcu ili ne znam gde? Kaže – predviđeno je planom. Što je predviđeno planom? Da bi se ti vozio, tašta, šurnjaja ili ko već, ili da bi se vozio od Skupštine do Metropola, pa izađeš iz automobila kad napraviš saobraćajni udes? Je li zato treba? Tu jeste problem. Da li možemo to odmah da rešimo? Ne možemo odmah da rešimo, nismo u stanju. Ti ljudi imaju najlepše priče na svetu. Ne vredi, nismo u stanju.
Evo vam to, da bih Fiskalnom savetu odgovorio, da kažu da krijemo. Evo vam garancije koje plaćamo u 2014. godini u dinar. Mi ništa ne lažemo, ne krijemo, jer nismo ukrali ni dinar. Govorimo vam o stanju javih finansija koje zajednički hoćemo i moramo da menjamo. „Srbijagas“, 48% od ovoga što ja vidim, Nenade, nam je „Srbijagas“ na garancije – 12.745.025.126 dinara. To je plaćeno već, a moraćemo da platimo još 4.750.000.000 pre kraja godine. „Putevi Srbije“, zbog poplava, zbog svega, a i inače, ali ovo je dodato – 6.732.027.111 dinara. „Železnice Srbije“ – 3.949.875.000. Da ne damo dinar i da izađu ljudi da štrajkuju, svi bi rekli – dajte im. Sada kažete – što im dajete? Pa, da im dajemo ili da im ne dajemo? Samo se dogovorite pa nam kažite da li da dajemo ili da ne dajemo?
Svi su manji, ima neki projekat EU, ne znam za šta je to. Isto su putevi, to su uglavnom prvokategorisani putevi za poplave oko pet milijardi, što smo takođe već platili. Za „Železaru“ bi trebalo još da platimo 7.400.000.000, to još nismo platili. Evo, to su vam najveći. Naravno da je Fiskalni savet u pravu. Mislite da mogu da kažem da su pogrešili? Nisu. Naš realni deficit je veći od ovoga, kao što je svaki put bio naš realni deficit mnogo veći od ovoga i ja to mogu da vam pokažem kako izgleda na tabeli za svaku godinu u prethodnih 15 godina. Evo, pogledajte, plavo su nam prihodi, narandžasto su rashodi i uvek vidite da su nam rashodi nešto veći od prihoda, uvek, svake godine od 2001. godine.
Ali, ono što je problem to je ova cifra, to je ono što nam je krenulo od 2011, 2012. od „Fijata“, „Železare“, „Srbijagasa“, to je ono što nam ide ispod crte. To je ono što nam ide ispod crte što mi prijavljujemo u deficitu. To je pitanje za javno preduzeće. To je pitanje koje moramo da rešimo.
To je naravno, i dalje manja svota i manja suma novca od svega drugog, ali zato se mi u našem planu s MMF-om, evo da vam kažem kakve su to mere, da biste bili upoznati, jer u pravu ste, ovo nije pitanje rebalansa budžeta, ovo je najava suštinskih reformi i promena. Nema veze, rebalans je tehnički akt koji usklađuje realnost sa pravnim aktima ili obrnuto, kako hoćete.
Na platama i penzijama, računajte oko 380 miliona evra, na podsticajima za poljoprivredu 60 miliona, podsticaj za „Železnicu“ 15 miliona, „Srbijagas“ 60 miliona uštede moraju da naprave.
Upravljanje u javnom sektoru i povećanje privatnog odnosno smanjenje javnog sektora 80 miliona, smanjenje u javnim nabavkama u robama i uslugama 20 miliona, i to nam je negde oko 661 milion evra za 2015. godinu. To je ono što mi pregovaramo sa MMF, dakle, da biste znali koliko želimo da ozdravimo naše javne finansije.
Za sve to je važno sledeće. U Londonu ću se u sredu ili četvrtak videti sa gospodinom Vušarom i verujem da ćemo da se rukujemo, što će da znači, kraj muka za Smederevo.
Verujte mi, ja veoma poštujem London School of Economics, to je jedna uz Chetan House, jedna od najvažnijih institucija i biću tamo, ali kako da vam kažem, mnogo mi je važnije ovo za „Železaru“ i za neke druge investitore što ću tamo da obavljam razgovore i verujem da ćemo to da završimo.
Ali ako to završimo, završimo hemijski kompleks, završimo FAP, ako završimo „Delfaj“ to je za Novi Sad 3.500 do 5.000 novozaposlenih (aplauz).
U Krupanj, pogođen poplavama stižu Turci, zamenu za Krupanj oko 300 radnih mesta za žene, Vladičin Han 500, i verujem da ćemo imati, nažalost, nekih a podsetiću vas, rekli su nam – imaćete 300.000 više nezaposlenih posle Zakona o radu, a mi taj broj smanjismo za 40.000.
Ja vam kažem da je naš cilj da pre kraja mandata, uz teške mere u javnom sektoru, gde će svakako biti otpuštanja dela partijskih kadrova ili, da ne kažem partijskih, onih koji imaju najmanju produktivnost. Uz sve to ja verujem da ćemo mi za 100.000 ljudi uspeti da smanjimo nezaposlenost pre kraja mandata ove Vlade, što je veoma, veoma optimistično, a ja nisam optimističan čovek.
Još sam nešto hteo da kažem, evo vidite ja sam ovde izdvojio tabelu da se vidi koliko smo trošili i gde su nam rasli troškovi po godinama, subvencije poljoprivrede, SIEPA, „Fijat“ i ostala državna pomoć i tu smo imali strašne skokove u pojedinim godinama, obično 2009, 2011. i 2012. godina.
Sve posle toga nam je značajno manje. Subvencije u preduzećima u restrukturiranju i ostali programi vagonogradnji, kamioni i autobusi nam se značajno smanjuju 2013. i 2014. godine u odnosu, pre svega, na 2010. i 2011. godinu. Tada je bilo, 2010. godine 23.394.005.272 dinara, 2011. godine 27.190.870.396, a 2014. godine 8.807.000.000 i ipak je to tri puta manje i više nego tri puta manje, što je dobro.
Ono gde nam rastu davanja, to su socijalna davanja. Socijalna davanja nam rastu iz godine u godinu i zato u potpunosti podržavam mere ministra Vulina, one mere koje postoje svuda u svetu i kako moramo da se ponašamo, neuporedivo odgovornije, baš kako se ponašaju svuda u svetu, jer su nam i 2008. godine socijalna davanja od 72.656.571.933 dinara skočila na 2014. godinu, na 110.000.000.000.
Pogledajte ljudi, 38.000.000.000 više za socijalna davanja. Ako me pitate da li je to stanje potrebe, reći ću vam, verovali ili ne, da nije, već je to pitanje beneficija, različitih političkih uticaja i mnogih drugih stvari i mnogo više nego ovo o čemu sam govorio.
Za tranzicioni fond imamo mnogo manje para nego 2008. godine, petostruko manje. Subvencije za poljoprivredu su nam rasle, za nekih, ali ne mnogo, za 10%.
To su vam sva davanja i svi brojevi za koje mislim da su važni i da ih znate, zato što mislim da je važno da ih čuju i građani i da ih vi znate.
Vi ste narodni poslanici, da ne mislite da tamo sede neki ljudi koji sipaju iz šupljeg u p razno, ne, tamo sede ljudi koji gledaju kako i na koji način najbolje da upravljaju onim što smo zaradili, koji gledaju kako da se borimo protiv sive ekonomije. Izvanredni su rezultati u poslednja dva meseca i svakog dana imamo hvatanja onih i sa rezanim duvanom i sa švercom cigareta kroz autobuse, koji idu iz Republike Srpske, Crne Gore, Kosova, Makedonije. To se vidi na našoj akcizi.
Imamo naplatu akciza i za naftu, što smo negde očekivali, veću od planiranog, ali po prvi put imamo i naplatu akciza za duvan veću od planirane, što je za nas iznenađujuće, da vam iskreno kažem.
Nadam se da ćemo taj trend i da će MUP i BIA uspeti da nastave svoj posao kako treba, da bismo sa tim mogli da se izborimo, jer u tom slučaju, sve će nam biti lakše. Ako nam krenu i ovi veliki infrastrukturni projekti, a pošto svi govore da ne veruju, a ja najviše volim kada ljudi ne veruju u nešto, videćete, nećete moći baš do Topole, ali moći ćete da skrenete ovamo pa i do Topole da stignete mnogo brže nego ranije, manje od sat vremena, rekao bih, već s početka 2017. godine.
Sada raspisujemo tender za put Preljina – Požega i mislim da ćemo imati auto-put do Požege, kao što rekoh, zaključno sa 2017. godinom, do Čačka zaključno sa 2016. godinom, što mislim da je velika i važna stvar.
Završićemo Koridor 10, istočni krak, prema Bugarskoj.
Sve što nismo uspevali godinama da završimo, nešto se, naravno, radilo i ja ne mogu to da kažem, jer ne pada to preko noći i to gospodin Mrkonjić dobro zna, ne rade se putevi i železnica za jedan dan i za jednu godinu, jer ja kada tražim od Kineza za Beograd – Budimpešta, da završe za tri godine, oni misle da sam ja lud, ali onda na kraju kada dođemo do toga, onda oni kažu da bi oni mogli to da završe, ali da naše građevinske firme nisu u stanju da to završe, nažalost.
Krenuće „Beograd na vodi“ i to je bio san mnogih od nas Beograđana i on će podići BDP za celu Srbiju, podići će građevinsku industriju i da znate samo, pošto ljudi govore da se ništa ne radi po tom pitanju, želim vas takođe, narodne poslanike da obavestim, mislim da je za vas važno, da znate da smo do sada od 214 objekata iz faze 1A i faze 1B sklonili 67 objekata, da smo se već sa više desetina stanara dogovorili, neki su iseljeni, a neki će biti i svuda pravimo dogovor.
Sklonili smo 15 kilometara pruge, 15 kilometara koji su na različite načine i u različitu svrhu bili tu postavljeni i čini mi se da smo uspeli da obezbedimo novac i to novac koji ne pripada našim građanima, nije uzet od naših poreskih obveznika, da provedemo konačne mere eksproprijacije i iseljenja centralne Železničke stanice u Prokop.
To će značiti dodatni podstrek, najvažniji podstrek propadajućoj građevinskoj industriji, jer najviše što gubimo u BDP, ne računajući ugalj i struju, zbog poplava i elementarnih nepogoda, gubimo u građevinskoj industriji.
Ako to uz rast poljoprivrede, uz dolazak Klemensa Teniza, najvećeg nemačkog proizvođača mesa, a dolazi ovde 17-og, a mislim da 1. decembra potpisujem ugovor sa njim, onda mislim da vidite da Srbija ima i te kako dobru perspektivu i da imamo veoma širok plan za rešavanje problema.

Nekoliko važnih pitanja ste pokrenuli, gospodine Petroviću. Prvo, kako je moguće da neko ima neki „Mercedes“, ja nisam baš stručan za te tipove „Mercedesa? Neko ima neki skupoceni mercedes, a radnici mu šest meseci  nisu dobili plate. To je razlog zašto naše inspekcije pre svega idu i proveravaju da li su radnici prijavljeni, da li su im isplaćeni doprinosi i to u meri u  kojoj to nikada ranije nismo činili. Više je kontrole izvršeno u prethodna četiri meseca, nego u prethodnih devet godina, verovali ili ne. Zašto? Zato što je dovoljno petkom ili subotom uveče da izađete u Beograd, Novi Sad, Kragujevac i sve veće gradove i da vidite kako nam siva ekonomija cveta, prihodi nisu prijavljeni. Postoje lica sa takvim skupocenim automobilima, sa skupocenim objktima, a njihovi radnici ili nemaju primanja ili im nisu uplaćeni doprinosi ili nisu prijavljeni i pri svemu tome moraju biti zahvalni i za to što dobiju.
Dakle, naš posao kao države je da napravimo najbolji mogući poslovni ambijent za ljude, da zarađuju pare. Neka taj ima i sto „Mercedesa“, ali je važna samo jedna stvar, da je on isplatio sve poreze, sve doprinose i plate radnicima. Zato ih mi kontrolišemo i zato ih kontrolišemo sve jače i kontrolišemo ih sve više.
Možete da protestvujete koliko god hoćete, mi ćemo sa tim kontrolama da nastavimo. Možete da nas ne volite koliko god hoćete, sa tim kontrolama ćemo da nastavimo, jer to je način kako država postaje normalna i kako država postaje uređena.
Pokažite mi zemlju o svetu, kada govorimo o tome, i vidite, u svakoj svojoj rečenici se po nekom zamerim ili većoj društvenoj grupi, ali sam siguran da će negde na kraju ljudi u Srbiji da kažu, ako ništa, pa pusti tu budalu da završi ono što mora, pa će onda neko drugi da dođu, jer svi znaju da sam u pravu za to što govorim. D
Kada odete bilo gde, u Minhen u Nemačku ili kad odete u Beč u Austriji, ili kada odete u Rim ili Milano u Italiji ili u Pariz, da li možete da uđete u metro ili bilo gde i da se vozite za džabe? Da li vam se to ikada desilo? Dok sam živeo u Londonu, da bih izbegao plaćanje za tri zone, ulazio sam na prvoj stanici druge zone i izlazio na poslednjoj i išao pešice još kilometar samo da to ne bih morao da platim, ali ono što se voziš, moraš da platiš. U našoj zemlji je normalno da ti ne platiš. U našoj zemlji je normalno da vole političare koji će da kažu – nemojte da plaćate račune za struju, a u jednoj Švajcarskoj bi vas odveli u ludnicu i vezali za radijator. To je suštinska razlika.
Svi znate da govorim istinu. To su stvari koje moramo da menjamo. Nisam slučajno zamolio penzionere od kojih treba da nasledimo energije, od kojih treba da nasledimo ljubav prema zemlji, da se ugledamo na njih, da tražimo svuda i fiskalni račun, da na svakom mestu hoćemo da nam država napreduje da bismo što pre izašli iz krize i da bismo mogli to da platimo.
Kada govorite o prosvetarima, koliko su u pravu, razgovarao sam sa predstavnicima njihovih sindikata i svi su u pravu. Sve što su rekli, u pravu su, i taj čovek koji je negde zlonamerno i prema meni i prema drugima i rekao – pa ja imam 45 hiljada, a neki u Vladi imaju 200. Ja nemam. Tačno je da neki imaju, ali te što imaju kada ih dirnete, verujte mi, pola sveta skoči da vam kaže – to ne smete da dirate.
Ima neka idiotska agencija i dan danas ne znam šta radi. Tri puta sam pokušao da je ukinem i svaki put ne postoji čovek na kugli zemaljskoj ko mi nije uputio dopis da to ne sme da se ukine zbog evropskih pravila, ili ne znam zbog čega. Zašto ona beše?
Reći ću vam, smejaćete se i sami. Ne znate zašto nam to uopšte treba? Da li je agencija za mikrobiologiju i nuklearnu, ne znam ni ja šta već, tako nešto. Tako nešto ne možete da ukine da ste još toliki. Ceo svet vam skoči na grbaču ako to hoćete da ukinete, a plata lepo 200.000, 300.000 nečega, čega god hoćete. Tu ste potpuno u pravu. Nešto ćemo moći da uradimo. Što se prvog dela tiče, zato sprovodimo te kontrole. Zato to radimo i time se hvalimo, iako znam da će nam deo ljudi svakoga dana zameriti.
Znate li koliko sam dobio poruka od drugova, prijatelja, kažu – sada su nas sklonili sa splava, zatvorili su taj poznati splav u Beogradu. Ne znam da li je „r“, ili kako se već zove. A jeli? Šta ste uradili? Ništa, samo smo imali duplo knjigovodstvo, znate. Da li su oni ili neki drugi, da mi ne zamere. Imali smo samo duplo knjigovodstvo, jedno gde naš gazda vidi koliko smo potrošili, a jedno što prijavljujemo vama u državi, pa vama u državi ne platimo ništa, naš gazda uzme sve.
Hoćete da vam pričam o tome da ih štiti neko u policiji i u nekim drugim organima, pa ne daju da uzmemo računare. Ne daju nam da uzmemo računare. Pa znate kad, tek kad poreznik kaže - nema problema, sada ćemo da vam otvaramo zidove da vidimo gde je droga, tek tada kažu - dobro, dobro, bolje uzmi računare. Jeste i to tako traje decenijama, ali sada dogodilo se, sada im uzimamo računare. Sada proveravamo. Ne, poslali smo pse na drogu, pošto nisu ljudi bili baš vični pronalaženju droge, da vam iskreno kažem, pa smo poslali pse da traže drogu. Pse specijalno obučene da drogu pronađu.
Što se toga tiče, kao što vidite zadovoljan sam što droge ima nešto za nijansu manje, nego što je bilo prošle godine i manje nego što je bilo pre dve i pre tri godine. Mnogo manje krivičnih dela izvršenih, nego što ih ima u prethodnim godinama, što takođe nije dobro, mnogo manje saobraćajnih udesa nego što smo imali prethodnih godina, ali nisam ovde da se hvalim stvarima, ja sam ovde da govorim o lošim stvarima i o tome kako treba te probleme da rešavamo.
Što se tiče plata, mislim da je naš posao da te platne razrede uredimo što je pre moguće, jer ćemo time ostaviti deo ljudi u unutrašnjosti da ne dođu svi za Beograd. Jer u Beogradu vozač koji obavlja jedan posao ima dva i tri puta veću platu od vozača u Vranju, od vozača u Leskovcu, od vozača u Prijepolju, Priboju i Novoj Varoši i to su stvari koje više ne možemo da dopustimo. Plaća ih ista država. Zašto bismo to radili? Time svakom vozaču u Vranju, Leskovcu, u svim ovim mestima šaljemo poruku - skloni se iz svog mesta, skloni se iz svog grada i dođi u Beograd, a to nam nije potrebno, to nam nizašta nije potrebno.
To su stvari koje ćemo morati da menjamo i to je sve nešto što imamo već 20, 25 godina, da ne pričam u jednoj, dve, tri vlasti, već o svemu onome što nismo uspeli da promenimo. Iza nas će biti mnogo stvari koje će morati da se menjaju, ali ove osnovne stvari moramo da postavimo, rekao bih na prave osnove.
Naš posao je da zakonima stvorimo najbolji poslovni ambijent za sve privatnike i naš cilj je gospodine Petroviću, da pokušamo da deo ljudi iz javnog sektora koji nisu zadovoljni svojim primanjima, a koji mogu da rade u privatnom sektoru, otiđite u privatni sektor, utoliko bolje za nas. Nas izdržava privatni sektor. To je ono što hoćemo da podstaknemo, to je upravo ono što hoćemo da uradimo. Daću vam posle precizne podatke da možete da vidite.
Nama se sve poremetilo kada je negde 2008. godine 200.000 ljudi iz privatnog sektora primljeno u javni sektor. U stvari, nije to samo 200.000 ljudi koji su ostali bez posla, to je 400.000 ljudi više koje moramo da izdržavamo, jer manji privatni sektor sa 200.000 mora da izdržava veći javni sektor od 200.000.
Ono što moramo da uradimo jeste da kažemo našim ljudima svuda u Srbiji, u svakom mestu, da nije najvažniji cilj i da nije najbolje da imaš radno mesto u državi. Jer, mi ne dobijamo posao i nemamo posao u državi, već radno mesto. Nama je potreban posao i da ljudi mogu da zarade više u privatnom sektoru, da idu u privatni sektor, a ne da se bore samo za sigurno radno mesto, već da se bore za posao. Da više radimo, da više toga stvorimo. Mučimo se za milijardu da povećamo naš BDP, mučimo se. Dovodimo stranke i plaćamo im skupo da dođu ovde zato što mi nismo sposobni. Hoćete da vam kažem koliko smo para dali za “Fijata“? Dali smo stotine miliona evra, nemojte da kažem sve ukupno i milijardu.
(Aleksandra Jerkov, s mesta: A za „Etihad“?)
Ako možete da ne dobacujete i da budete pristojni, iako znam da vam pristojnost…
Šta da radite, vaspitanje se iz kuće iznosi, ni u školi ne možete da ga naučite.
Dakle, to su stvari na kojima mi gospodine Petroviću, moramo zajednički da radimo. Kao što ste bili uspešni u dovođenju investicija i ja na tome čestitam gospodinu Markoviću i vama. Samo vas molim da ove zime kao što će Beograd da plati sve račune, da svi ostali gradovi u Srbiji i Niš i Novi Sad, posebno Novi Sad koji to nije radio kako treba u svim prethodnim godinama, da uzmu da plate svoje račune, da plate svoje račune i za toplane i za sve drugo.
Kažu juče – iznenadio nas prvi sneg. Znate kako nas je iznenadio? Bilo je olujno nevreme, 46.000 ljudi nije imalo struju. Popravljeno je u roku od deset sati. Usled olujnog nevremena mnogo veće posledice u Austriji, Švajcarskoj, Nemačkoj. Naši vredni radnici iz EPS i EMS su to popravili u roku od deset sati. Svega 8.000 ljudi sinoć nije imalo struju. Svega 8.000 ljudi pored takvog nevremena a to se dešava svuda u svetu. Mi znamo samo da govorimo negativno. Kada se to promenilo i kada se napravio bolji rezultat i kada više nikog nema da nema struju u Srbiji to nigde nije vest. Da li ste to čuli negde jutros? Nigde. Svuda ste čuli veliki problemi, ali jutros nema vesti da su ti problemi rešeni i da je sve vraćeno u pređašnje stanje.
Kada su poplave u Sloveniji život je stao, a kada su poplave u Srbiji, oprostite koje su bile sto puta gore, na hiljadugodišnjem nivou se tako nešto nije nikada dogodilo. Dakle, to su stvari koje mi kod sebe moramo da menjamo.
Zašto govorim iako sam pravoslavni vernik, zašto često govorim o Martinu Luteru kao o istorijskoj ličnosti? Znate, on je birao teži put i imao je manji broj sledbenika od onih koji su hteli da ostanu pri glavnoj crkvi, kako se tada naziva katolička crkva. Zašto? Zato što je govorio ono što ljudi manje vole da čuju, zato što im je govorio da svojim radom i samopregorom i požrtvovanjem možete da napredujete, a ne sedeći, čekajući i lenstvujući.
Mislim da je to ono što mi kod sebe moramo da promenimo. Ja to menjam kod sebe i učim svakog dana. Trudio sam se da vas ne obrukam neznanjem stranih jezika, ali ću vas obradovati time što ću sledeće godine da se obratim na još dva strana jezika ili našim gostima ili na nekom međunarodnom skupu i uvek imam vremena, makar od jedanaest uveče do jedan posle ponoći da to učim i da to radim zato što radni dan ne prestaje. To molim i sve ostale u Srbiji da bismo mogli da izađemo iz krize. Samo da radimo još više.