RADOSLAV JOVIĆ

Srpska napredna stranka

Rođen je 6. aprila 1957. godine u Kraljevu. Živi u Kraljevu.

Po zanimanju je doktor medicine, specijalista.

Od 2003-2005. godine obavljao je funkciju gradonačelnika Kraljeva, kao član Srpskog pokreta obnove.

Tvorac je teorije i istraživanja o malignim tumorima, koje je trajalo od 1979 d0 1993. godine. Teorija je javno promovisana na međunarodnom kongresu onkologa u Studenici, Srbija u julu 1997. godine. Knjiga na srpskom jeziku i njen prevod na engleskom u obliku skripte nalazi se u mnogim bibliotekama u svetu, između ostalih i u Kongresnoj biblioteci u Vašingtonu.

Bio ja narodni poslanik u sazivima 1997-2001,2004-2007, 2014-2016. Mandat mu je potvrđen i 06. oktobra 2016. godine.

Osnovne informacije

Statistika

  • 1
  • 0
  • 0
  • 0
  • 2 postavljeno / 0 odgovoreno

Pitanja građana

Pismo za narodne poslanike- pitanja za Vladu

čeka se odgovor 22 dana i 16 sati

Poštovani/a, Obraćamo Vam se, kao predstavniku/ci građana, da na sednici za postavljanje poslaničkih pitanja poslednjeg četvrtka u mesecu (26. oktobra 2017. godine), iskoristite vaše poslaničko pravo i postavite ova pitanja predstavnicima Vlade Republike Srbije u ime nas građana.

Inicijativa za izmene i dopune Porodičnog zakona

čeka se odgovor 2 meseca i 24 dana i 12 sata

Poštovani, U ponedeljak, 14. avgusta 2017. pokrenula sam inicijativu "Naše dete - naša odluka", za izmene i dopune Porodičnog zakona. Prema aktuelnom Porodičnom zakonu roditelji nemaju pravo da odrede potencijalne staratelje svoje dece u slučaju porodične tragedije, pa je odluka o deci...

VIDI SVE POSTAVI PITANJE

Četvrta sednica Prvog redovnog zasedanja, 23.05.2017.

Poštovana predsednice, kolege i koleginice narodni poslanici, građani Srbije, poslaničko pitanje postavljam Vladi Republike Srbije, a pre svega Ministarstvu pravde i Ministarstvu inostranih poslova.

Imajući u vidu da smo se u prethodnih nekoliko dana suočili sa svojevrsnim javnim priznanjem Vilijama Vokera, da je radio u kontinuitetu, od 1999. godine do danas na projektu tzv. „velike Albanije“, odnosno na ujedinjenju svih Albanaca, da li i koje mere ima na raspolaganju naša država, a imajući u vidu zastrašujuće posledice izveštaja koji je taj čovek poslao međunarodnim institucijama po našu zemlju i narod, postoje mehanizmi i mere koje naša država može da pokrene za njegovu ličnu odgovornost imajući sve ovo u vidu?

Taj čovek koji je zašao duboko u devetu deceniju umesto da se ozbiljno suoči sa sopstvenom savešću i da porazgovara sa sopstvenom savešću zbog posledica koje su nam nanete, dolazi na proslavu Ramuša Haradinja i njegovog pokreta i kaže da nije obavio posao do kraja, već da je njegov cilj i njegov projekat zapravo u kontinuitetu bio da se stvori ta famozna „velika Albanija“.

U prilog ovog zahteva da naša država mora da insistira i na ovom vidu odgovornosti i političke i pravne idu i ogromne žrtve. Setimo se da je 2.500 hiljade ljudi na ovim prostorima izgubilo svoje živote, da je 12.500 hiljada ljudi ostalo sa posledicama da su ranjeni, setimo se da je i dan danas na stotine ljudi nestalo, ne znamo ništa o njihovoj sudbini. Evo, svakog dana kada ulazimo u ovo zdanje suočavamo se sa fotografijama tih ljudi ispred doma Narodne skupštine. Šta je sa tim ljudima bilo? Ko je trgovao njihovim srcima, plućima, jetrama? Ko je činio taj monstruozni zločin? A, sve je krenulo od izveštaja Vilijama Vokera. Svi su priznali, uključujući i Bila Klintona i Solanu i sve ostale koji su u to vreme opravdavali agresiju na našu zemlju, da je upravo taj zločin učinjen u Račku ključni kamen od kojeg se kreće da se kazni naš narod i naša država.

Svedoci, kao što su doktorka Helena Ranta, pa i naši stručnjaci koji su učestvovali u uviđaju u Račku, govore da tu nije bilo ni govora o bilo kakvom zločinu prema civilima, već da su te žrtve u stvari žrtve borbe terorista i naše države.

Nažalost, posledice ćemo trpeti i dalje. Ekonomsko razaranje koje su nam učinili, a i osiromašeni uranijum koji je ostao iza „milosrdnog anđela“ na ovim prostorima, tek će davati posledice u narednom periodu.

Zato ni ova institucija, zato ni mi koji sedimo ovde, kao ni naša Vlada i sve ostale institucije u ovoj zemlji ne smeju da zatvore oči nad činjenicom da je jedan lažni izveštaj takvog čoveka kakav je Vilijam Voker učinio jednu veliku i zastrašujuću nepravdu i ovom narodu i ovoj državi.

Zašto ne smemo da zaboravimo ovo i zašto to moramo stalno da pominjemo? Da nam se ne bi istorija ponavljala, da se ne bi ponovo na isti način na ovom mestu ili na nekom drugom stvarala lažna slika o jednom narodu ili nekoj državi i na osnovi toga se primenjivala zastrašujuća sila, odnosno zakon sile.

Neljudi sa naših poternica nikada ne smeju da se skinu. Oni moraju stalno da strepe od toga da će doći pred lice pravde i da će odgovarati za zločine koje su učinili.

Žrtve koje smo podneli u minulom veku, a setimo se koliko je miliona nas stradalo u ime slobode i u ime pravde, obavezuju nas da ovo pitanje postavljamo svakodnevno i da ne zatvaramo oči pred njim. Zahvaljujem.

Peto vanredno zasedanje, 17.02.2016.

Zahvaljujem, gospodine predsedavajući.
Dame i gospodo, govoreći danas o setu zakona koji pojednostavljeno svrstavamo u tzv. ekološke zakone, mi zapravo otvaramo raspravu o čoveku, govorimo o ljudskoj vrsti, o našoj civilizaciji, o potrebi da kritički sagledamo do kojih granica je tzv. potrošačko društvo, razorno, destruktivno uticalo na sveukupni ekosistem i dovelo nas do ivice samouništenja.
Trajanje evolucije prirode koju poznajemo meri se milijardama godina. Pojava života sa dominantnom osobinom da se samoreprodukuje, razvija, širi, usavršava na našoj planeti, jedan je od kardinalnih događaja koji obeležavaju taj dugotrajni i fascinirajući put razvoja svega što poznajemo.
Kroz milione godina interakcije živog i neživog, kroz sistem selekcije, nastao je svet kome i sami pripadamo. Na vrhu te veličanstvene vertikale života stoji čovek, umno duhovno i kreativno biće.
O smislu nastanka života, o smislu nastanka čoveka, kao inteligentnog bića, kroz milenijume trajanja ljudske civilizacije, napisane su i izgovorene mnoge filozofske, naučne, umetničke i teološke rasprave i teorije. U jednom se svakako slažem, ljudsko biće sa sposobnošću da svojim receptorima oseća, posmatra, analizira, proživljava i istražuje zakonitosti, određuje dimenzije događajima i stvarima, upravo i jeste osmišljeno za tu funkciju. Da dajući smisao svemu osmišljava i samog sebe. Ono postaje paradigma uma i duha u univerzumu, posebna njegova dimenzija.
Nažalost, u jednom trenutku to biće postaje pohlepno, sklono hedonizmu i nekontrolisanoj potrošnji prirodnih resursa. Postaje destruktivni element prirodne ravnoteže stvarane milenijumima. Po efektima svoga delovanja postaje negacija i samoga sebe i svekolikog živog i neživog sveta, sa tzv. tehnološkom revolucijom u želji da zadovolji i neophodne i bizarne potrebe ljudske vrste, čovek zakratko vreme do te mere narušava ravnotežu u prirodi da se danas sa pravom postavlja pitanje - sme li dalje tako i da li ćemo uopšte opstati.
Možda ovakva pitanja nikad ne bismo ni postavili da već ne osećamo zastrašujuće posledice takvog našeg egoističnog i antropocentričnog sagledavanja sveta, a posebno prirodnih resursa dati nam na raspolaganje. U centru sveta, zapravo u centar sveta smo postavili sebe i kao da sve postoji zbog nas i naših potreba. Sami sebe otkidamo od zajedničke kolevke, zajedničkog korena iz kojeg smo potekli zajedno sa hiljadama i hiljadama vrsta biljaka i životinja, a posledice su zastrašujuće – nagli skok učešća malignih oboljenja u smrtnosti čoveka i pri tome treba imati u vidu da su gotovo na stotine, može se i hiljadama meriti kancerogeni faktori zapravo produkt ljudskog rada.
Zatim, psihička dezorijentisanost, osećaj nesigurnosti, otuđenosti i usamljenost, prirodne katastrofe sve učestalije sa nesagledivim posledicama i patnjama ljudi i biljaka i životinja, klimatske promene i tako redom.
Priroda nas za sada samo opominje, daje nam signale i uči nas, preklinje da se trgnemo, zaustavimo u svojoj bahatosti, razmislimo i promenimo i sami sebe i razumemo svet oko nas. I nauka i vera, iskazana je kroz gotovo sve veroispovesti, nas kroz minule vekove uče i duhovno nadahnjuju da se prema svojoj majci, prema prirodi odnosimo sa više poštovanja i ljubavi.
Od tog bisera univerzuma, od te planete zemlje, koja čarobnom lepotom ukrašava vaseljenu, nama je dato jedno prelepo parče. To parče zemlje zove se Srbija. Kada je pogledamo odozgo, iz ptičije perspektive, vidimo prekrasne i raznovrsne predele, ispunjene svim oblicima života a mi, umesto da smo zahvalni Bogu na takvim darovima, ne samo da uništavamo tu lepotu, već pokazujemo i znake da ne umemo zarad sopstvene dobrobiti te darove da koristimo na pravi način, zarad sopstvenog opstanka i ekonomskog razvoja.
Zato je dobro da danas govorimo o ovakvim zakonima, zakonima koji imaju za cilj da nas ograniče u bahatosti, zakonima koji treba da nas nauče kako da sačuvamo i ulepšamo našu zemlju.
Podsetio bih na zastrašujuće poplave od pre dve godine, još osećamo posledice toga događaja, ta nekontrolisana snaga vode, u trenutku je pokazala i lice i naličje naših naravi i naših navika, naše neodgovornosti i našeg bahatog ponašanja.
Ta voda nam je donela patnju i ogromnu materijalnu štetu, ali je na površini zemlje ostavila i neverovatne količine komunalnog i drugog otpada, koje smo nekontrolisano godinama i decenijama unazad odbacivali u šume, na livade, u potoke, reke i jezera. Za pametnu naciju, taj događaj je dovoljno jak alarm da se trgne i preduzmu adekvatne mere.
Za savesne i dobronamerne ljude zakoni nisu neophodni, oni su uvek znali i znaće da čuvaju to blago prirode. Nažalost, za one neodgovorne i nesavesne potrebna su pravila, norme, kaznena politika.
Kada govorimo o komunalnom otpadu, taj problem stoji pred nama. Naše strateško opredeljenje da usvajamo standarde razvijenih zemalja Evrope je dobro i obećava i sama činjenica da su odredbe ponuđenih zakona usaglašene sa ekološkim evropskim standardima je benefit koji ćemo tek osetiti u budućim vremenima. I danas, kako-tako, u gradskim sredinama se taj problem rešava. Ono na šta bih ukazao jeste ono ruralno prostranstvo naše zemlje na kojem, po ovom pitanju, gotovo da ništa nismo učinili. Ljudi koji žive na seoskom području još uvek nemaju na adekvatan način rešeno pitanje odlaganja svoga otpada. Zato smo svedoci ružne slike, nagomilavanja divljih deponija po šumama, rekama, potocima, jezerima, pored puteva.
Rešenje vidim u nekoliko principa. Prvo, država je dužna i tim ljudima da ponudi rešenje odnosno alternativu. Ti ljudi moraju tačno i precizno znati gde se nalazi mesto na koje mogu bezbedno da odlože svoj komunalni otpad. Mogu to biti i kontejneri, mogu to biti i protočne i nestalne deponije i postoji čitav niz mogućih rešenja.
Drugo, sem toga, mora se uvesti i ozakoniti jednostavan princip da je svaki vlasnik bilo koje nekretnine lično odgovoran za ekološki red na njoj i oko nje, i da je neodgovornost podložna zakonskim sankcijama.
Treći princip je oštra kaznena politika i vidim da je to predviđeno i ovim predlozima zakona.
I, naravno, četvrto, ono što želim posebno da istaknem je prevencija, a kada govorimo o prevenciji, pre svega, mislim na edukaciju, obrazovanje i vaspitavanje ljudi, posebno mladih naraštaja.
Časovi o ekološkom obrazovanju i vaspitanju moraju biti obavezan deo našeg sistema obrazovanja. Takvi časovi ne bi smeli da budu samo teorijski, naprotiv, deca bi morala veći deo svojih nastavnih aktivnosti da provodi u prirodi, da uče o njoj, da je zavole i da brinu o njoj kroz neposredan i praktični rad. Zato bi decu trebalo rasteretiti od mnogih nepotrebnih formula, jednačina, definicija, a treba ih naučiti kako da uče.
Generalna skupština UN je 1972. godine 5. juni proglasila za Dan zaštite životne sredine. Od tada do danas se mnogo što-šta promenilo, EU je takođe nizom propisa i deklaracija dala usmerenje za naš odnos prema životnoj sredini i ekosistemu.
Svestan činjenice da su zakoni koji su danas pred nama upravo deo naših napora, da se i u ovoj oblasti usaglasimo sa modernim i razvijenim evropskim zemljama, ove zakone podržavam, a nadam se da će to učiniti i moje koleginice i kolege iz poslaničkog kluba SNS.
Ljubav prema zemlji iskazivali smo u istoriji na mnogo načina. Ginuli smo i stradali, gotovo se istrebljivali, prinosili strašne žrtve ideji slobode. Hajde za promenu da svoju ljubav prema našoj Srbiji iskazujemo malim, jednostavnim, ali korisnim delima. Hajde da koliko sutra više ne bacamo otpad bilo gde i bilo kako. Hajde da poradimo malo i na ekološkoj etici. Hajde da zamislimo jedan dan, jedno jutro u kojem ćemo svi mi pokupiti naš sopstveni otpad, očistiti naša dvorišta ispred naših kuća i stanova. Taj napor trajao bi par minuta za svakog pojedinca. Milioni pojedinaca učinili bi čudo. Istoga dana, naša zemlja bi bila umivena i lepša, a svi mi bi bili zadovoljniji i srećniji ljudi. Siguran sam, priroda bi nam uzvratila zdravljem.
Na kraju, ne smemo da zaboravimo, mi smo ovu zemlju pozajmili od naših potomaka. Nemamo prava više da je uništavamo. Ako tu decu zaista volimo, onda ćemo, nadam se, da učinimo ono što moramo i što će biti dobro. Hvala vam.

Šesta sednica Drugog redovnog zasedanja, 18.11.2015.

Hvala.
Poštovani predsedavajući, uvaženi gospodine ministre i gosti, koleginice i kolege narodni poslanici, Predlog zakona koji razmatramo danas smatramo uvodom u razmatranje niza zakona iz oblasti zdravstvene zaštite, zdravstvenog osiguranja, koji će se verujem veoma brzo naći pred nama, a za koji takođe verujem da će biti reformski i suštinski.
Svestan sam, gospodine ministre, da ste vi i vaši saradnici nasledili jedno teško breme iz prethodnog perioda. Nasleđeni su veliki problemi. Kada govorimo o tome, mislim na velike finansijske dubioze u zdravstvenom sistemu, mislim na zapuštenost objekata i opreme u zdravstvenom sistemu, i verujem da to i jeste bilo nešto što ste akutno morali da rešavate u ovih godinu i po dana. To jeste verovatno razlog zbog kojeg ni vi, a ni ova skupštinska većina, nismo mogli da se bavimo suštinskim i sistemskim promenama u zakonodavnoj sferi.
Za ovakvo stanje ja bih izneo dve bitne činjenice. Prvo, zdravstveni sistem u Srbiji prošao je unazad dve i po decenije, može se slobodno reći, kroz kataklizmu. To je onaj isti sistem koji je morao da izdrži i teret sankcija 90-ih godina, teret agresije na ovu zemlju i, naravno, da se sve to odrazilo i na stanje u kompletnom zdravstvenom sistemu.
Međutim, ne mogu a da ne istaknem i neodgovornost i javašluk od strane nekih ministara koji su u prethodnom periodu upravljali čitavim ovim sistemom i, naravno, urušavali ga i doveli do onoga sa čime se danas suočavamo.
Zato je danas i pred vama i pred ovom skupštinskom većinom tako težak zadatak, da urušeni sistem podignemo na noge i uredimo na način da bude efikasan i koristan građanima Srbije, da na pravi način u sistem ubacimo i nešto što smo do sada zvali privatni sektor zdravstva, ako i zaista raspolaže velikim i ljudskim i materijalnim resursima, a moramo priznati da nije bio iskorišćen na pravi način.
Do sada ste uložili dosta napora da se materijalno stanje u zdravstvu popravi. Rešili ste niz finansijskih dubioza unutar sistema, dosta se uradilo na obnavljanju klinika, bolnica, domova zdravlja, nabavci moderne opreme i moje kolege su već istakle niz veoma važnih stvari koje su nam se desile unazad godinu i po dana.
Ono što je dobro, to je da smo se danas posvetili rešavanju seta problema vezanih za faktor koji generalno zovemo ljudski resurs. To dokazuje i ovaj predlog zakona koji je pred nama.
Nažalost, neki prethodni ministri iz minulih decenija očigledno nisu imali sluha za ljude zaposlene u zdravstvu. Prema njima su se ponašali kao gospodari, često ih ponižavali, i lošom kadrovskom politikom nisu brinuli o njihovoj edukaciji, vrednovanju njihovog rada. Zato se danas i suočavamo sa ozbiljnim nedostatkom stručnog kadra u zdravstvu. Lekari nam odlaze, sestre nam odlaze, tehničari, itd.
Prosečna starost lekara nam je preko 50 godina. I u tom delu, može se reći, već ste preduzeli niz mera za poštovanje. Otvorili ste prostor za mlade ljude da lakše dođu do specijalizacija. Menjate nepovoljan odnos zdravstvenih i nezdravstvenih radnika unutar institucija.
Sa tim u vezi, i izmene ovog zakona u članovima 171, 173. i 175. imaju za cilj da naprave red i pravdu u vrednovanju rada vrhunskih stručnjaka, posebno onih koji se bave i naučnim i praktičnim radom i to je dokaz da imate i želju da dobru nameru, a mi poslanici političku volju, da u tome vas i podržimo.
Ono na šta bih skrenuo pažnju i što smatram suštinskim za položaj zdravstvenih radnika jesu izmene zakona koje se odnose na članove 175, 190, 191, 196. i 198. Pri tome, želim da podsetim, taj zakon donesen je u vreme kada je na čelu administracije u zdravstvu bio jedan ministar čije ime neću pomenuti, koji je pokazao nedovoljno poštovanja prema zdravstvenim radnicima. Pokazao je to na više načina. Jedan način je taj što lek nije potražio, iako je bio ministar, nije potražio od svojih kolega u Srbiji, već je lek potražio van Srbije.
Drugi način kako je pokazao nepoštovanje prema jednoj značajnoj profesiji i delatnosti jeste kada je predložio ovoj Skupštini, ovom domu da donese niz zakona koji, nažalost, nisu uvažavali dovoljno mišljenje ni profesije, ni struke, ni svih onih koji su zainteresovani da se taj zakon na pravi način i formira. Mislim na Zakon o lekarskim komorama, mislim na aktuelni zakon koji pokušavamo da popravimo, zakon o zdravstvenoj zaštiti i čitav set drugih zakona koji će, verujem, doći na dnevni red.
Jednu civilizacijsku potrebu, potrebu da se ljudi edukuju čitavog života, da se usavršavaju, a posebno naša profesija koja mora da prati trendove u nauci, mislim da je pomenuti ministar, čije ime nisam izgovorio, pretvorio i banalizovao u sistem prinude. Sistem koji danas zovemo, mora se priznati mnoge su moje kolege rekle ovde, jurnjavom za bodovima. To ne sme biti jurnjava za bodovima i mi upravo danas u diskusijama sagledavamo sve mane takvog sistema edukacije i takvog sistema koji se postavlja kao uslov da ljudi rade svoj posao.
Naravno da mi moramo da izgradimo nekakav sistem gde će se vrednovati nečiji rad, a uostalom i to što zovemo kontinuirana edukacija. Takođe, smatram da jedan tako ozbiljan sistem mora da bude usklađen i sa mnogim drugim stvarima kao što su Zakon o visokom školstvu, Zakon o sistemu obrazovanja i vaspitanja, Zakon o zabrani diskriminacije, pa u krajnjoj liniji i neke ustavne odredbe.
Pošto je donesen tako kako je donesen, brzopleto i nedobronamerno, eto mi smo u prilici sada da ispravljamo neke od nedostataka tog zakona. Samo bih da podsetim da zdravstveni radnici su pretežno u ogromnoj veći savesni ljudi. Da nisu savesni, ne bi ni prihvatili da uđu u sistem gde oficijelno školovanje traje tako dugo. To su isti oni ljudi koji su u minulim decenijama izdržali i one strašne ekonomske sankcije, izdržali su i rat, nekada im plata ničemu nije vredela, praktično su radili, ni jednog trenutka nisu koristili ni plaćeno ni neplaćena odsustva. Ti ljudi danas su se našli pred dilemom da li dovoljno naše društvo vrednuje sve ono što su u prethodnom periodu radili.
Apsolutno podržavam predloge koje su dali kolege Poskurica i Knežević, kada su rekli da taj sistem edukacije, taj sistem nekakvog bodovanja mora biti dostojanstven, ne sme vređati ljude zaposlene u zdravstvu i verujem da ćemo novim zakonom o komorama, o kojem nas je obavestio državni sekretar na Odboru u više navrata, a koji se već nalazi na sajtu Ministarstva zdravlja, rešiti sve ove dileme sa kojima se danas suočavamo.
Bilo je tu zaista i sjajnih predloga kako može da se reši ovaj problem licenciranja. Jedan od predloga dao je upravo prof. Knežević koji je rekao da je negde video, da li u Americi ili gde, da kolege koje nisu sakupile dovoljan broj tih potrebnih bodova za licenciranje su dobijali test od 200, 300, 500 pitanja i određeno vreme da odgovore na taj test, što ih je naravno i obavezivalo da pročitaju određenu literaturu, itd, odnosno da se edukuju u onim oblastima iz kojih su propustili prihvatanje novih znanja.
Samo bih želeo da ubuduće, kada ova skupštinska većina i vi, gospodine ministre, sa vašim saradnicima, kreiramo zakone koji se tiču, ne samo prava osiguranika, već i prava 120 hiljada zaposlenih ljudi u zdravstvu, zaista saslušamo te ljude, da napravimo jednu kvalitetnu javnu raspravu, da donesemo jedan kvalitetan novi zakon o komorama koji će sve ove dileme sa kojima se mi danas ,posle sedam godina primene tog zakona, suočavamo, da reši na pravi način i da generacijama lekara, sestara, tehničara i ostalih zdravstevenih radnika ostavimo jedan uređen sistem u kome će se oni osećati i sigurnim i bezbednim i da ne žele da napuštaju ovu zemlju i da parče hleba traže tamo negde van Srbije.
Zato i ove izmene zakona doživljavam kao jedno prelazno rešenje do donošenja pravih reformskih zakona. Na političku volju da vas na tom putu podrži ova skupština ne treba da sumnjate. Svi ćemo naravno učiniti napor da vam u tome i pomognemo i nekim našim iskustvima i nekim našim znanjima itd.
Hvala vam, i želim vam i volju i snagu i sreću da izdržite i odradite ono što građani Srbije očekuju.
Ja sam napisao par amandmana na ovaj zakon, smatrajući da mogu i na taj način da pomognem da neke dileme razrešimo. Međutim, u veri da ćemo veoma brzo dobiti nova zakonska rešenja koja će sve ovo rešiti na pravi način, ja ću te amandmane povući i učestvovati svakako u svemu onome što predstoji pred nama u reformi zdravstvenog sistema. Hvala vam.

Četvrta sednica Prvog redovnog zasedanja, 23.05.2017.

Poštovana predsednice, kolege i koleginice narodni poslanici, građani Srbije, poslaničko pitanje postavljam Vladi Republike Srbije, a pre svega Ministarstvu pravde i Ministarstvu inostranih poslova.

Imajući u vidu da smo se u prethodnih nekoliko dana suočili sa svojevrsnim javnim priznanjem Vilijama Vokera, da je radio u kontinuitetu, od 1999. godine do danas na projektu tzv. „velike Albanije“, odnosno na ujedinjenju svih Albanaca, da li i koje mere ima na raspolaganju naša država, a imajući u vidu zastrašujuće posledice izveštaja koji je taj čovek poslao međunarodnim institucijama po našu zemlju i narod, postoje mehanizmi i mere koje naša država može da pokrene za njegovu ličnu odgovornost imajući sve ovo u vidu?

Taj čovek koji je zašao duboko u devetu deceniju umesto da se ozbiljno suoči sa sopstvenom savešću i da porazgovara sa sopstvenom savešću zbog posledica koje su nam nanete, dolazi na proslavu Ramuša Haradinja i njegovog pokreta i kaže da nije obavio posao do kraja, već da je njegov cilj i njegov projekat zapravo u kontinuitetu bio da se stvori ta famozna „velika Albanija“.

U prilog ovog zahteva da naša država mora da insistira i na ovom vidu odgovornosti i političke i pravne idu i ogromne žrtve. Setimo se da je 2.500 hiljade ljudi na ovim prostorima izgubilo svoje živote, da je 12.500 hiljada ljudi ostalo sa posledicama da su ranjeni, setimo se da je i dan danas na stotine ljudi nestalo, ne znamo ništa o njihovoj sudbini. Evo, svakog dana kada ulazimo u ovo zdanje suočavamo se sa fotografijama tih ljudi ispred doma Narodne skupštine. Šta je sa tim ljudima bilo? Ko je trgovao njihovim srcima, plućima, jetrama? Ko je činio taj monstruozni zločin? A, sve je krenulo od izveštaja Vilijama Vokera. Svi su priznali, uključujući i Bila Klintona i Solanu i sve ostale koji su u to vreme opravdavali agresiju na našu zemlju, da je upravo taj zločin učinjen u Račku ključni kamen od kojeg se kreće da se kazni naš narod i naša država.

Svedoci, kao što su doktorka Helena Ranta, pa i naši stručnjaci koji su učestvovali u uviđaju u Račku, govore da tu nije bilo ni govora o bilo kakvom zločinu prema civilima, već da su te žrtve u stvari žrtve borbe terorista i naše države.

Nažalost, posledice ćemo trpeti i dalje. Ekonomsko razaranje koje su nam učinili, a i osiromašeni uranijum koji je ostao iza „milosrdnog anđela“ na ovim prostorima, tek će davati posledice u narednom periodu.

Zato ni ova institucija, zato ni mi koji sedimo ovde, kao ni naša Vlada i sve ostale institucije u ovoj zemlji ne smeju da zatvore oči nad činjenicom da je jedan lažni izveštaj takvog čoveka kakav je Vilijam Voker učinio jednu veliku i zastrašujuću nepravdu i ovom narodu i ovoj državi.

Zašto ne smemo da zaboravimo ovo i zašto to moramo stalno da pominjemo? Da nam se ne bi istorija ponavljala, da se ne bi ponovo na isti način na ovom mestu ili na nekom drugom stvarala lažna slika o jednom narodu ili nekoj državi i na osnovi toga se primenjivala zastrašujuća sila, odnosno zakon sile.

Neljudi sa naših poternica nikada ne smeju da se skinu. Oni moraju stalno da strepe od toga da će doći pred lice pravde i da će odgovarati za zločine koje su učinili.

Žrtve koje smo podneli u minulom veku, a setimo se koliko je miliona nas stradalo u ime slobode i u ime pravde, obavezuju nas da ovo pitanje postavljamo svakodnevno i da ne zatvaramo oči pred njim. Zahvaljujem.

Imovinska karta

(Beograd, 10.11.2016.)

Funkcija Državni organ, javno preduzeće, ustanova, druga organizacija Izvor prihoda Interval Neto prihod Valuta Vreme obavljanja / od-do
Narodni poslanik Narodna skupština Republike Srbije Republika Mesečno 95000.00 RSD 06.10.2016 -
Narodni poslanik Narodna skupština Republike Srbije Republika Mesečno 105000.00 RSD 16.04.2014 - 03.06.2016.
Poslednji put ažurirano: 02.03.2017, 15:05