Najpre, zahvaljujem se svim poslanicima koji su se potrudili da izlože svoje mišljenje o programu Vlade, da kažu svoje sugestije i kritike. Takođe se veoma zahvaljujem poslanicima DOS-a, koji ovoga puta nisu iskoristili svoje pravo da govore, jer da jesu, ova rasprava bi trajala dugo i time bi jedan dan Vlada imala manje da uradi ono što smo obećali u programu.
Mi smo sa kolegama iz DOS-a imali prilike da u pripremi ovog programa i u vreme kampanje diskutujemo o ovim temama i o mnogim drugima i ja se nadam da ćemo imati prilike da u sprovođenju programa još razgovaramo o detaljima, tako da sam siguran da neće biti uskraćeni što danas nisu govorili, imaće prilike da o ovim temema još govore.
Na samom početku želeo bih da dam jednu načelnu primedbu, pre nego što kažem nekoliko konkretnih stvari.
Koristeći iste metode, uvek ćete postići isti cilj. Kada idete istim putem, uvek ćete doći na isto mesto. Najveći deo onih koji su govorili imali su priliku da isprobaju metode koje smatraju ispravnim. I postigli su ciljeve koje su postigli. Svi su imali svoju šansu i istorija je bila fer ovoga puta. Dakle, niko ne može sa pozicije opozicije da nama kaže da ima bolje, pametnije ideje i da ima nešto što, kada bi bio u prilici, on bi sjajno uradio. Bili ste, dame i gospodo, u prilici. To što ste uradili, uradili ste, pustite nama našu šansu da mi probamo nekim drugim načinom.
Naravno, kada 40 ili 50 ljudi govori, stvori se jedna atmosfera, a to je atmosfera starog načina politike. To je ona atmosfera, koja u ovoj zemlji vlada deset godina. Ja imam teškoću da iskoračim iz te atmosfere, jer ono što mi hoćemo je nova politika. Mi hoćemo da probamo nekim drugim sredstvima da rešimo probleme, koje vi niste rešili, od ekonomije do Kosova ni jedan problem nije rešen u ovoj zemlji. Svi su problemi u tako katastrofalnom stanju da vi sa određenom zluradošću gurate i priznajete - jeste, evo breme na vaša leđa, vi ih nosite, vi ih rešavajte. Tačno, zbog toga smo išli na izbore, tu smo da probamo da ih rešimo, ali ne na način koji vi predlažete, jer ako budemo radili onako kako vi predlažete, završićemo tamo gde ste vi završili, a to je u porazima. Od ekonomije do Kosova, sve sami porazi.
Ima tu dosta "dobronamernih" sugestija u vezi sa DOS-om, kako je DOS, koliko ima stranaka DOS i da to ne može da izdrži, da to nigde nema na svetu. Hvala na pitanju, DOS je vrlo dobro (buran aplauz).
Narod je glasao upravo zbog toga što su se na jednom mestu našle vrlo različite stranke i vrlo različiti ljudi. Ja ću vam reći zašto je narod glasao upravo za to. Zato što je narod želeo neke fundamentalne promene. Narod ne želi stranačku politiku, ideološku politiku, bar ne u prvih nekoliko godina. Narod želi da se nešto u temeljima ove države promeni i ne veruje da neko sam to može. Čak i ako neko sam misli da može, narod ne misli da neko sam može, ne mogu ni dve- tri stranke, mora biti dosta stranaka, da bude široka lepeza stranaka. Narod od nas traži međusobnu toleranciju, narod od nas traži, koliko god da nas je puno, što više da nas je, to je taj čvršći zajednički nazivnik, najmanji koji mora da postoji.
Zbog toga ono što mi predlažemo u programu nisu nikakvi partijski ili neki drugi programi, to je nešto što se u ovoj zemlji odavno moralo uraditi. To je uspostavljanje jedne demokratske civilizacije u ovoj zemlji, postavljanje osnovnih demokratskih temelja. A onda će za partijsku politiku posle doći vreme, kada budu uspostavljeni ti temelji, osnovni zakoni, osnovna prava, osnovne institucije. Onda će moći sve stranke na tim temeljima da grade svoje zidove, svoje prostorije ili kako će to već izgledati u nekom drugom mandatu, sa nekim drugim sastavom ove skupštine. Toliko o toj sumnji da li DOS može da izdrži proveru vremena i da li može DOS da bude efikasan.
Bilo je primedbi da nema puno konkretnih stvarih u ovom programu. Programi su uvek takvi. U svim drugim normalnim demokratskim zemljama ovakvi ekspozei i ovakvi programi su uvek opšti. U njima se nalaze opšti ciljevi i vrednosti, orijentiri, za koje će se Vlada zalagati. Naravno da je moguće uzeti iz statističkog godišnjaka, iz Privredne komore podatke o stanju raznih grana naše privrede, napuniti materijale. To bi možda izgledalo konkretno, ali to bi bilo manje konkretno nego ovo o čemu mi govorimo.
Ono što je važno jeste da u ovoj našoj obavezi ima dosta supstance. Vi možete da meriti da li mi radimo ono što smo rekli svakog dana. To nisu prazne priče, tu nema mnogo činjenica, ali tu je sadrdžan pravac kretanja i otprilike metodi koje mi imamo nameru da koristimo.
Nisu pomenute, naravno, bitne stvari. Šest sati bismo mogli, ja sam govorio sat vremena samo o načelima, još nekoliko sati bih mogao da govorim, usput sam ovde naveo, o regionalnom razvoju, zdravstvu, školstvu, poljoprivredi, gasu, nafti, izbeglicama, podsticaju izvoznoj privredi. Sve su to stvari koje iziskuju posebne programe i naravno da su veoma bitne, da su vrlo bitne, ali jedan ekspoze nije mesto gde o tim stvarima može detaljno da se govori.
I, nekoliko konkretnih detalja, da samo ne bude nesporazuma. Jedan se odnosi na administraciju. Da se ne uplaše tih 400 hiljada ljudi zaposlenih u zdravstvu, školstvu i raznim drugim budžetskim finansiranim delatnostima, kad govorimo o državnoj administraciji, onda mislimo na činovništvo koje radi za Vladu. Njega, otprilike ima oko 40 hiljada u Srbiji, 14 hiljada u Beogradu i ostatak po okruzima.
Ja sam rekao da ćemo u prvoj godini smanjiti taj broj za 20%. Nisam slučajno izabrao 20%. Dokumentacija koju sam pregledao govori da je od 1994. godine do 2000. godine, 15% ljudi zaposleno dodatno u državnoj administraciji. U vreme kada je broj zaposlenih u privredi konstantno opadao, broj zaposlenih u državnoj administraciji se povećavao i danas je između 20 i 15% veći nego što je bio 1994. godine. Neki od tih ljudi su primljeni bez odgovarajućih kvalifikacija, kada su stvarane koalicije, kada su se vlade menjale, ljudi su se zapošljavali. Mislim da 20% ljudi može da bude manje zaposleno u administraciji, a da ona svoj kvalitet zadrži. Nemam nameru da je reformišemo, ali za početak toliko.
Razlika između ministarstva i mesta potpredsednika je vrlo bitna. Neko kaže, evo, imate isti, ili neznatno manji broj članova Vlade. Međutim, mi imamo za jednu trećinu manje ministarstava. U jednom ministarstvu je zaposleno ponekad hiljadu ili više ljudi. Potpredsednik ima tri, ili četiri člana svog kabineta. Ako govorimo o tome da pojeftinimo Vladu, onda mi moramo da redukujemo broj ministarstava, da postepeno nadležnosti nekih ministarstava prenosimo na organizacije Vlade, na odbore Vlade, na druga ministarstva i da pokušamo da dođemo do onog broja koji bi bio idealan za našu zemlju, a to je između 9 i 10 ministarstava, sa otprilike 15 hiljada zaposlenih ljudi u tim ministarstvima. To je zadatak koji ćemo, nadam se, ispuniti na kraju ovog mandata, ili, treba nam toliko vremena za tu reformu. Troškovi Vlade nisu direktno povezani jedno sa drugim. Kada uspostavite jedno ministarstvo, vi zapravo pravite jednu ogromnu administraciju koju je jako teško "kresati" i koja dosta košta.
Prelazim na mnogo komplikovanije prigovore. Jedan se odnosi na Kosovo, a jedan se odnosi na terorizam. Kad govorite o Kosovu, imam utisak da namerno brkate normativni i ono što važi kao takvo, što biste voleli da je takvo, što bismo svi voleli da je takvo, ali to je život i, onda, prigovarate meni. Ja kažem, hajde da pokušamo nekako između Srbije i Kosova, Albanaca na Kosovu da uspostavimo neku vezu za početak, da Srbija ima neki kontakt sa tim i da postepeno pokušavamo da poboljšamo taj utisak i da vidimo za godinu, dve, tri, kad Srbija bude ojačala, da li taj uticaj koji ćemo imati, da li on može da bude dovoljno jak da naše vitalne interese zadovoljimo. To je jedno otvoreno pitanje. Ja ne znam da li mi možemo u tome da uspemo, ali pitanje je šta je alternativa.
Kakvu alternativu vi nudite? Hoćete alternativu da zatvorimo oči pred životom i da kažemo - Kosovo je Srbija, da budete patriote i da se smejete i kad dođete na svoje mesto da se smejete i da to bude vaša politika. Naša politika je vrlo iskrena. Mi smo svesni toga da smo toliko šansi tu izgubili, da je možda moguće da nešto od toga ponovo vratimo. Vredi pokušati, moramo da pokušamo, ali ako se zavaravamo, nećemo ništa uspeti. Ako budemo realisti i ako shvatimo taj život možda ćemo i uspeti. Vi ste sa svojim praznim patriotizmom i junačenjem, neki od vas su doveli do toga da danas jedva da imamo bilo kakav uticaj kao država na delu svoje teritorije. Deo naše granice je otvoren prema jednoj strani države. Ne možemo o našem Ustavu ozbiljno da razgovaramo, jer ne znamo deo naše teritorije koji ima status. Ne znamo da li postoji administrativna granica između Srbije i Kosova. Šta to znači administrativna granica? Da li možete da prođete tu administrativnu granicu kao što između dve zemlje u Evropskoj zajednici možete da prođete. Ne možete. U kom smislu je ona administrativna? To su sve otvorena pitanja koja smo mi zatekli. Pokušavamo da ih rešimo tako da imamo neke rezultate, ne da imamo opravdanja. Danas sutra možemo da održimo lep govor, a da se u životu ništa nije promenilo, nego da imamo neke rezultate, minimalne, ali ipak rezultate.
Kad je reč o terorizmu na jugu Srbije, sigurno da stanje nije dobro. Mislim da je danas bolje nego što je bilo sredinom decembra. Moje mišljenje je da napad na teritorijalnu zonu od pet kilometara je bio samo prvi korak i da je upravo cilj da se uđe u Bujanovac, Preševo, pre svega, i da je konačni cilj da se preseče saobraćajnica i da se Srbija učini taocem naoružanih bandi. Znači, nije cilj da teroristi budu u teritorijalnoj zoni, cilj je nešto drugo. Bili ste tamo, videli ste, tamo ne može baš da se živi. To nije mesto gde neko hoće da dođe i da ostane. To je mesto gde su oni ukopani, gde pokušavaju da ojačaju svoje pozicije, ali njihov cilj je nešto drugo. Za sada, oni taj cilj nisu ostvarili. Naše informacije su da, očigledno, gube međunarodnu podršku, ta logistika koja je dolazila sa Kosova i Metohije je prestala u toj meri da dolazi i da se taj čitav problem redukuje na naoružane bande lokalne, koje su uglavnom regrutovane iz Bujanovca, Preševa, Medveđe. Te bande terorišu i albansko stanovništvo. Dosta teško je sada naći strategiju. Ona mora da bude nađena, jer sada stanje koje tamo vlada je neodrživo. To je stanje da ne samo jedan deo naše teritorije nije pod našom kontrolom, nego na jednom delu naše teritorije vladaju naoružane bande. To su momci koje možete da vidite golim okom, koji nose kalašnjikove, koji se šetkaju okolo, koji ulaze u kuće, koji, po našim informacijama, zlostavljaju i albansko stanovništvo.
U narednom kratkom periodu mi moramo da nađemo neko rešenje, ali u svakom slučaju svi znamo da trenutno stanje nije zadovoljavajuće. To rešenje mora da bude takvo, da omogući trajnu bezbednost u tom delu. Trajna bezbednost je samo to da za 24 sata naše snage očiste te naoružane bande, što je vrlo lako. Samo po sebi to nije neka teška operacija, ali pitanje je, šta sledećeg dana i šta u sledećih narednih godinu, dve ili pet godina, koliko će ta zona da bude zona visokog rizika. Tu mnogo ljudi radi i u policiji i u vojsci i u ovoj prelaznoj Vladi. Tu su postignuti određeni rezultati i to se ne može gurati kao neki dokaz da je DOS neuspešan, odjednom je DOS došao na vlast i odjednom se pojavio neki problem. To je varnica koja je preskočila sa Kosova, to je varnica koja je došla sa Kosova i to je u istoj meri nasleđen problem, kao što je nasleđen problem Kosova i Metohije. Govorite o nastojanjima bivše vlasti da pregovorima i nekim političkim sredstvima rešava taj problem. Ja sam vrlo skeptičan prema mogućnostima, koje su postojale, da prošla vlast, nekim političkim sredstvima, reši neki problem. Ona je imala jako nizak nivo političkog menandžmenta. To je bila vlast koja političkim sredstvima nije mogla ništa da uradi, ni sa svojim stanovništvom, ni sa svojom opozicijom, ni sa novinarima u svojoj zemlji, ni sa svojim studentima. Ni sa kim ona nije mogla političkim sredstvima ni jedan problem da reši, nije bila sposobna da koristi politička sredstva. Neću da kažem da smo mi bili pre 10 godina, da bismo uspeli, ali hoću da kažem da Milošević nije imao šansu da uspe zbog toga što je bio takav kakav je bio, i zato što je ta vlast bila takva kakva je bila. Možda ne bi uspela ni neka bolja vlast. Možda, ali, opet pitam šta je alternativa? Ako kažemo, nećemo da koristimo politička sredstva, nećemo da pokušamo da implementiramo naš uticaj drugačije nego silom, pitanje je šta radimo, da ne radimo ništa ili čekamo da postanemo silni, čekamo da izbije treći svetski rat i da u tom trećem svetskom ratu ostvarimo svoje interese. Mislim da nije verovatno.
Znači, moramo da uradimo ono što nam kao razumnim ljudima ostaje na raspolaganju, a to je da koristimo pamet, tamo gde nemamo silu i da pokušamo da koristimo okolnosti koje nam idu na ruku, a to je da smo sada jedna demokratska kredibilna država.
Jedna od najčešće pominjanih tema bila je decentralizacija, bila je Vojvodina, bilo je pitanje etničkih zajednica i njihove ekonomije. Nekoliko govornika je govorilo o decentralizaciji. Ja razumem problem decentralizacije vrlo dobro u drugim zemljama. Znači, nema nikakvih tajni ako govorimo o rizicima decentralizacije, međutim, nema boljeg mehanizma za integraciju jedne zemlje, koja je kompleksna, koja je složena, nego što je decentralizacija. Svako dobro rešenje u sebi sadrži određen mali rizik. Najgora su ona rešenja koja su naizgled bez rizika. To kad uzmete sve u svoje ruke i mislite da ste gospodar situacije, onda ste najmanje gospodar situacije. Stvoriti jednu mrežu međusobne odgovornosti i međusobnih prava, ako uspe, to onda vodi jednom stabilnom sistemu. Ja sam putovanjem po Srbiji naročito poslednjih par meseci ustanovio da postoji, ne samo kod etničkih zajednica koje nisu srpske, nego i u čisto srpskim gradovima kao što su Niš, Leskovac, Kraljevo, kao što je Šabac, da postoji jedan odijum prema Beogradu. Postoji neki vid ljutnje na Beograd i utisak ljudi da je Beograd neki centar gde se pare slivaju, pare koje ljudi pošteno zarađuju i da tu neko, u ime onih koji su radili, donosi neke odluke i onda mrvicama te pare daje.
Mislim da postoji velika opasnost da ako se ništa ne preduzme u tom pogledu, da se zaista Srbija, uz svu centralizaciju koju danas ima, po svim šavovima koje ima raspadne. Pre svega, po šavovima poverenja, da na kraju mi budemo jedna centralizovana država u kojoj će 40 gradova ili okružnih centara da zapravo smatraju da su eksploatisani i da budu nezadovoljni. Zbog toga tu mora nešto da se uradi, ali ne tako što će se naprosto delegirati neka prava bez ikakvog koncepta, nego tako što će se pažljivo, koristeći evropske modele regionalizacije i decentralizacije, postepeno ljudima davati ovlašćenja da one poslove koje mogu da rade sami, da ih rade, finansije koje su im potrebne da obavljaju te poslove i postepeno da ljudi postaju saučesnici u državnom poslu, jer, oni su punoletni građani. Nema razloga da jedan veliki grad, kao što je Niš, jedan veliki grad, kao što je Čačak, kao što je Novi Sad, da oni dobijaju na kašičicu, da neko u Beogradu presuđuje koja ulica treba da bude popravljena, šta treba da bude investirano. Ako su zaradili te pare, ako se preko poreza taj novac skuplja u njihovu opštinu, oni valjda znaju i gde te pare treba da ulože. Naravno, to je jedan složen proces i o njemu treba diskutovati, ali ga treba otvoriti. Time treba izduvati taj jedan balon separatizma, koji će na nužan način da bude naduvan ako se ništa ne uradi u tom pravcu.
Što se Vojvodine tiče, moj pristup je najpre da vidimo račune. Najpre, da vidimo šta je tačno u tome da Beograd eksploatiše Vojvodinu, da vidimo kako se finansije kreću i da tu dođemo do nekog kompromisa i da, najpre, finansijsku autonomiju obezbedimo za Vojvodinu. Vojvodina ima svoju autonomiju po Ustavu, sve dok se ne promeni Ustav, a ja se nadam da se nikada neće promeniti u tom pravcu da bude ukinuta autonomija Vojvodine. Sve dok se ne promeni Ustav mi moramo ozbiljno da shvatimo pravo građana Vojvodine da o brojnim stvarima sami odlučuju. Oni ne mogu da odlučuju o tim stvarima ako nemaju novac da te svoje odluke finansiraju. Ako dobiju novac, onda jedan deo nadležnosti i obaveza oni dobijaju. Ministar za finansije neće da im da deo finansija, a da istovremeno oni ne finansiraju deo lokalnog školstva ili zdravstva. To ne znači ceo, to ne znači sve, ali to znači u onoj meri u kojoj dobijaju finansije, u toj meri će finansirati ono što bi inače Republika finansirala. Nema govora o tome da će dobijati novac da ga troše onako kako misle da je potrebno, a da će Republika da finansira onda ono što su njihove potrebe i što mora da se plati u tim lokalnim sredinama. Mi ćemo biti vrlo oprezni u tom procesu, ali mislim da taj proces mora da krene, jer ako uvažavamo narod u Srbiji, ako uvažavamo građane, onda mislim da moramo da im priznamo pravo da jedan ne mali deo odluka o svom životu i oni donose. Dosta se sva pamet slivala u Beograd. Vreme je da priznamo da ima te pameti.
Što se tiče tog pitanja koje je dva-tri puta pomenuto, u vezi sa gospodinom Kasom, ali ne mora da ima veze direktno sa njim, o tome da se na osnovu etničkih principa formiraju teritorijalne autonomije ili, uopšte da se teritorijalizuju etnički principi, ja sam striktno protiv. Mislim da to vodi razaranju svake zajednice, bilo da je naša, bilo da je neka druga.
Mogu da se prave različite formacije, ali ne na etničko-teritorijalnom principu. To je stav moj, to je stav Demokratske stranke, toje stav, mislim, većine stranaka u DOS-u. To je stvar o kojoj možemo da diskutujemo, ali za neko drugo stanovište neće biti većine. Svako stanovište je legitimno, može da se iznese u diskusiju, ali ni sa našim kolegama koji zastupaju drugačije stanovište tu nema nikakvih tajni, tu je pozicija koju DOS, manje-više, u celini zastupa.
Uglavnom su to bila pitanja koja su bila kontraverzna. Bilo je mnogo drugih pojedinačnih, na koja ne mogu da se osvrnem. Bilo je jedno ili dva lična. Jedno se odnosilo na moj pasoš.
Naravno, svako može da dobije, kao poslanik, uvid u moj pasoš i mnoga druga prava će poslanici u odnosu na ministre imati, koje do sada nisu imali. Neka podnese zvanični zahtev, dobiće fotokopiju mog pasoša. Iznenadiće se kada na osnovu te fotokopije utvrdi da je toliko laži i kleveta bilo o meni u ovih proteklih dve godine, a u vezi sa mojim navodnim boravkom u inostranstvu, što je najčistija laž, u toku čitavih tih 80 ili 90 dana ja sam nepuni jedan dan proveo u inostranstvu.
Sve drugo vreme sam proveo u SRJ. Oni koji misle da to nije naša zemlja, neka pogledaju svoj vlastiti program. Ali, možda i sklonost ka klevetama je jedan od razloga što su izborni rezultati bili takvi kakvi su bili.
Konačno, neko reče da sam učestvovao na nekoj televizijskoj emisiji i da sam postavio filozofsko pitanje - šta je to patriotizam. Učestvovao sam na toj televizijskoj emisiji i postavio sam pitanje šta je to patriotizam, ali, kolega je zaboravio da doda da sam ja dao i odgovor na to pitanje. Ja sam ga postavio ne kao filozofsko, nego kao vrlo praktično pitanje.
Pitao sam - a šta je to patriotizam? Onda sam rekao šta je to za mene patritizam. Patriotizam je za mene to da moja deca ostanu da žive u mojoj zemlji i da govore svoj jezik kao maternji jezik, a da ne moraju da idu po belome svetu, trbuhom za kruhom. Patriotizam je to da cene moju zemlju i da ja sa svojim pasošem mogu ponosno da idem preko bilo koje granice. Za taj patriotizam će se ova vlada zalagati, i mi smo, nemojte sumnjati u to, u ovom smislu velike patriote. Hvala vam.
(Aplauz.)
