Dame i gospodo narodni poslanici, otvaram sednicu Šestog vanrednog zasedanja Narodne skupštine Republike Srbije u 2001. godini.
Obaveštavam vas da prema službenoj evidenciji današnjoj sednici prisustvuje 130 narodnih poslanika.
Molim vas da utvrdimo kvorum.
Konstatujem da postoji kvorum za rad Narodne skupštine.
Obaveštavam vas da su sprečeni da sednici prisustvuju sledeći narodni poslanici: Miodrag Stamenković, Dušan Petković, Teodora Vlahović, Jožef Kasa, Atila Juhas, Dušan Golubović, Zoran Bošković, Branislav Grubački, Vladan Jovičić, Boško Ristić, Veselin Janković, Vojislav Došen.
Samo pre podne: Dragan Vukšić, Branko Gligorić i Neda Arnerić.
Zakašnjenje su najavili: Boris Karaičić i Veselin Pavićević.
Obaveštavam Narodnu skupštinu da su pozvani da sednici prisustvuju predsednik, potpredsednici, ministri i sekretar Vlade Republike Srbije, kao i sekretar Republičkog sekretarijata za zakonodavstvo.
Poštovane dame i gospodo narodni poslanici, uz saziv Šestog vanrednog zasedanja Narodne skupštine Republike Srbije u 2001. godini, koje je sazvano na zahtev grupe od 106 narodnih poslanika poslaničke grupe Demokratske opoziciji Srbije, saglasno članu 79. stav 3. Ustava Republike Srbije i članu 159. Poslovnika Narodne skupštine Republike Srbije, dostavljen vam je zahtev za održavanje Šestog vanrednog zasedanja sa utvrđenim dnevnim redom sadržanim u tom zahtevu.
Kao što ste mogli da vidite, za Šesto vanredno zasedanje Narodne skupštine Republike Srbije u 2001. godini, utvrđen je sledeći
D n e v n i r e d:
1. Predlog zaključka povodom proglašenja "Ustavnog okvira za privremenu samoupravu na Kosovu i Metohiji", koji je podnela Vlada Republike Srbije
Podsećam vas da je na sastancima sa predstavnicima poslaničkih grupa, 3. i 21. maja ove godine, dogovoreno da se, po okončanju Druge sednice Prvog redovnog zasedanja u 2001. godini, sazove posebna sednica Narodne skupštine na kojoj će se razmatrati stanje na Kosovu i Metohiji, na osnovu predloga dokumenta koji će predstavljati osnov za razgovore i odlučivanje, a koji će predložiti Vlada Republike Srbije, u saradnji sa Saveznom vladom.
Shodno tim dogovorima, sednicu Šestog vanrednog zasedanja u 2001. godini sazvao sam odmah po dobijanju Predloga zaključka koji je podnela Vlada Republike Srbije i zahteva ovlašćenog predlagača za sazivanje tog zasedanja.
To je i objašnjenje zbog čega sam ovu sednicu sazvao u roku nešto kraćem od 7 dana, a koje sam dužan da dam po članu 78. stav 2. Poslovnika Narodne skupštine Republike Srbije.
Prelazimo na 1. tačku dnevnog reda: - PREDLOG ZAKLjUČKA POVODOM PROGLAŠENjA "USTAVNOG OKVIRA ZA PRIVREMENU SAMOUPRAVU NA KOSOVU I METOHIJI"
Primili ste Predlog zaključka, koji je podnela Vlada Republike Srbije, sa tekstom "Ustavni okvir za privremenu samoupravu na Kosovu i Metohiji" i informacijom o najavljenim izborima i Ustavnom okviru.
Imajući u vidu značaj pitanja koje je tema današnje sednice, a u cilju efikasnijeg rada i postizanja jedinstvenog stava, na osnovu prethodno postignutog dogovora sa predstavnicima poslaničkih grupa i predloga i sugestija koje sam dobio, predlažem da danas radimo na sledeći način:
- da Narodna skupština obrazuje posebnu radnu grupu koja bi pratila tok rasprave i Narodnoj skupštini predložila eventualne izmene i dopune teksta Predloga zaključka, o kome bi se Narodna skupština izjasnila.
- da radnu grupu čine predstavnik Vlade, predsednik Narodne skupštine i predstavnici poslaničkih grupa u Narodnoj skupštini.
Stavljam na glasanje ovaj predlog.
Za 144, protiv niko, uzdržan jedan, nije glasalo 15, ukupno je prisutno 160 narodnih poslanika.
Konstatujem da je Narodna skupština usvojila ovaj predlog.
Pre nego što otvorim jedinstven pretres, hteo bih samo nešto da sugerišem. U konsultacijama sa predstavnicima poslaničkih grupa došao sam do zaključka da će tekst koji je predložila Vlada biti unekoliko izmenjen, a pre svega u odnosu na tačku 1. i tačke 6. i 7. Zbog toga vas molim da to imate u vidu. Tu su istaknute najveće primedbe. U okviru ove radne grupe koja je formirana i uz punu saglasnost svih predstavnika stranaka u radnoj grupi, a naravno uz učešće predstavnika Vlade, biće unekoliko izmenjen deo teksta koji sam naveo.
Otvrama jednistveni pretres o Predlogu zaključka.
Da li predsednik Vlade, dr Zoran Đinđić, želi reč? (Da.)
Izvolite.

Uvaženi narodni poslanici, kratko ću da izložim osnovne stavove iz zaključaka koje su zajednički donele Savezna i Republikčka vlada, na zajedničkom sastanku koji je održan 23. maja 2001. godine. Pokušaću da ne ponavljam ono što je već bilo rečeno na prethodnoj sednici Narodne skupštine, koja se takođe odnosila na istu temu. Mislim da je važno da utvrdimo dve stvari. Prvo, kako se donose naši stavovi, procedura, na koji način mi utvrđujemo zajedničku politiku, a vodeći računa o svim ovlašćenim učesnicima u tom postupku. Drugo je šta su mogućnosti i šta su naši interesi i na koji način možemo da ih sprovodimo, a uzimajući u obzir onda i šire okvire, a pre svega međunarodne. Nažalost, uz sve nejasnoće koje postoje oko statusa Kosova i Metohije, postoji i dosta nejasnoća i preplitanja oko nadležnosti naših organa i  uopšte nadležnosti onih političkih i drugih subjekata koji su dobili određena ovlašćenja ili treba da imaju određena ovlašćenja za delovanje u rešavanju ovog problema.
Tako da pored Republičke vlade, koja bi bila prirodna struktura, uključujući sva ministarstva i prateće službe, imamo i Saveznu vladu. Ne postoji ni jedan zvanični dokument, ni jednog organa naše države, koji bi pitanje Kosova i Metohije stavio u nadležnost Jugoslavije. Kosovo i Metohija je pokrajina po našem Ustavu i po svim zvaničnim političkim i pravnim dokumentima, u nadležnosti je Republike Srbije, ali tokom pregovora u sklopu Rambujea i na osnovu pre svega međunarodnih rezolucija, pogotovo najvažnije 1244, izbegnuto je pominjanje Srbije u tom kontekstu, pomenuta je Jugoslavija. Kada se govori o suverenitetu, teritorijalnoj nepovredivosti, govori se o Jugoslaviji, ne govori se o Srbiji. Time se praktično, s jedne strane to i nije tako loše, jer se uključuje još jedna instanca, a to je Savezna vlada, zapravo sugeriše da je možda Kosovo i Metohija nešto između Srbije i Jugoslavije. To nije ni po našem Ustavu, niti je po našoj političkoj volji. To je činjenica koju smo zatekli i to je činjenica koju moramo da uvažavamo. Na saveznom nivou osnovan je komitet, poseban komitet koji se bavi Kosovom i Metohijom. Mi imamo velike napore da sa saveznog nivoa koji ne poseduje operativne strukture, znači, pre svega, u onim oblastima koje su bitne - zdravstvo, školstvo, razni vidovi socijalnih delatnosti - delujemo. Trebalo bi da uključimo ministarstva u rad tog komiteta koji je savezni.
Treći ili četvrti element jesu organizovani Srbi, koji imaju svoje strukture na samom Kosovu i Metohiji, čija volja mora da se uvažava i koje moramo da uključimo u proces donošenja odluka. Kada govorimo o politici koju treba da vodimo, moramo da vodimo računa i da u tu koncepciju treba da uključimo sve ove elemente. Dakle, osim Republičke skupštine i Vlade kao njenog organa, još i saveznu vladu, komitet kao organ te Savezne vlade i organizacije Srba sa Kosova i Metohije kojih ima nekoliko. Ali, čini mi se da se približavaju jednom zajedničkom stavu i platformi.
Naša namera i trud koji smo uložili sklapajući ovaj dokument kao informaciju bila je da nađemo najmanji zajednički nazivnik između svih tih nivoa i da pogledamo ono što neće razjediniti Srbe sa Kosova i Metohije, nego ono što oni mogu da podrže. Činjenica da je prilično redukovan ovaj predlog je rezultat toga da su iza njega stali svi. Znači, nešto više od toga i konkretnije od toga verovatno bi izazvalo diskusije i različite stavove, a najmanje što nam je potrebno u ovom trenutku je da imamo različit pristup ovom problemu. Zato je bolje manje, ali jedinstveno i čvrsto, nego više, a da postoji puno pozicija i da čak dođe i do nekakvog spora. To je ono što se odnosi na proceduru. Mi smo imali jedan sastanak u Palati federacije sa predstavnicima skoro svih organizacija Srba sa Kosova i Metohije i posle toga smo imali zajednički sastanak jedne i druge vlade. Ovaj dokument je rezultat oba sastanka.
Što se tiče šire situacije, nju takođe nije lako opisati, imamo jedan nivo koji je nominalni, ustavni, pravni i imamo nivo koji je faktički. Već sam pomenuo da na tom nominalnom, ustavnom nivou praktično sve govori o suverenitetu Jugoslavije tamo gde bi trebalo govoriti o suverenitetu Srbije, jer po našem Ustavu, saveznom, Srbija jeste država i ima svoj državni suverenitet.
S druge strane, ako vidite šta se događa poslednjih dana, ovaj privremeni Ustavni okvir čak zadire i u nejasno određeni suverenitet Jugoslavije. Znači, ne možemo ni na tom pravnom, ustavnom nivou, koji je prilično prazan, jer ga ne ispunjava politički sadržaj i svi oni koji su se u Savetu bezbednosti založili za naš suverenitet nad tom teritorijom zapravo učestvuju u donošenju ovih ustavnih okvira. Znači, nije se lako snaći čak ni na tom nivou. Nije lako voditi jednu politiku koja bi bila realistična. Govorimo o de fakto stanju, onda ni tu nije sasvim jasno stanje, jer je međunarodna zajednica preuzela odgovornost za Kosovo i Metohiju, ali u velikom delu svakodnevnog života ona tu odgovornost prepušta albanskim grupama, političkim, kriminalnim, raznim drugim, tako da je pitanje u kojoj meri međunarodna zajednica to čini svesno, a u kojoj meri to čini zato što nije u stanju da preuzme svoje nadležnosti koje joj daje Rezolucija 1244. Ali, za početak naše rasprave ovde mislim da je važno imati u vidu da stvari nisu tako čiste i da nisu razjašnjene, da mi ne možemo na osnovu čiste jednačine da povučemo neku rezultantu i da kažemo: ovo je naš interes i mi to treba da sledimo i da sprovodimo.
Posle dugih rasprava, mi smo zajedno sa Srbima sa Kosova i Metohije došli do zaključka da je ovoga trenutka u našem interesu da tražimo dosledno sprovođenje međunarodnih rezolucija koje bi razjasnile i ta pitanja suvereniteta i pitanje nadležnosti međunarodnih organizacija. Time je naša pozicija vrlo jaka, jer mi branimo najjači dokument koji trenutno postoji, a tiče se tog predmeta, to je od najautoritativnije organizacije u svetu, a to je Savet bezbednosti, branimo ga u odnosu na one koji su ga doneli.
To jeste jedna jaka politička pozicija. Ona postaje efikasna ako uspemo da dovedemo do razjašnjenja ovih nejasnih pozicija koje sam naveo, to znači da tačno utvrdimo šta to znači odbrana suvereniteta, šta to znači da je Jugoslavija suverena, šta to znači da je Kosovo deo naše države. Da li može to da znači da ono bude izuzeto iz pravnog sistema, iz bezbednosnih sistema, iz privrednog sistema, a da suverenitet i dalje postoji. S druge strane, šta to znači da međunarodna zajednica ima nadležnost da štiti mir i bezbednost građana, da sprovodi Rezoluciju 1244. To nije jednostavan posao jer možete da zamislite da ljudi koji treba da nose odgovornost i nadležnost u jednoj zamršenoj situaciji, a to su predstavnici međunarodne zajednice, izbegavaju jasne odgovore na ova pitanja. Ali, naš je zadatak da jednom odlučnom diplomatskom i političkom akcijom pokušamo da smanjimo tu "sivu zonu" nedoumica i da pokušamo da dovedemo stvari do njihovog izvora, korena, do teksta Rezolucije 1244.
Utoliko je naš predlog da se ta rezolucija 1244 uzima kao privremena, vrhunska politička odluka u vezi sa statusom Kosova i Metohije i politikom koja tamo treba da se vodi i da u odnosu na to procenjujemo sve druge događaje i odluke. Mi smo u odnosu na to procenili i zahtev za izbore u novembru ove godine i donošenje privremenog Ustavnog okvira za privremenu samoupravu. Naše tumačenje je da je iz same Rezolucije 1244 selektivno izvučen jedan deo, a to je obaveza međunarodnih organa na Kosovu i Metohiji da uspostave privremene institucije. Taj deo je izvučen i stavljen na prvo mesto, umesto onoga koji realno stoji na prvom mestu, a to je obezbeđivanje normalnog života i vraćanje proteranih lica. Tek na trećem mestu stoji, kada se ispune ova dva uslova, stvaranje institucionalnih uslova za neki zajednički život na Kosovu i Metohiji. Zbog toga mi kažemo, pre nego što se priča o izborima, zahtevamo da se ispune ona prva dva uslova iza kojih je stala međunarodna zajednica.
To je politička pozicija. Mislim da mnogo više od toga u političkom smislu nije moguće. Zamolio bih vas da ako neko misli da je nešto drugo moguće, da kaže na koji je način moguće, ali da pokušamo i mi da se uklopimo kao Skupština i kao Vlada Republike Srbije u jednu taktiku na polju mogućeg, koja još uvek nije iscrpena. Ta rezolucija nam daje prostor da na tom polju učinimo što veći učinak, a ne da postavljamo neke nove uslove koje će nam ona, možda, otežati. Da uradimo ono što je moguće, da ne postavljamo nemoguće ciljeve i onda da ne ostvarimo ono što nije moguće, nego da se koncentrišemo da definišemo te moguće ciljeve i da pokušamo da ih ostvarimo.
Druga tema koju želim da naglasim jeste šta ostatak Srbije i šta Vlada Srbije dnevno čini za naše ljude i za naše interese na Kosovu i Metohiji. Čini dosta, ma koliko da se to ne vidi. Problem je veliki i trebalo bi mnogo više da se čini da bi se uočio neki napredak. Republika Srbija finansira praktično 28.000 ljudi sa Kosova i Metohije na funkcijama koje su oni imali onoga dana kada su silom morali da napuste Kosovo i Metohiju. To je, ako uzmemo u obzir i članove njihovih porodica, da se iz budžeta Republike Srbije finansira praktično 100.000 ljudi. Mi to činimo svesno, većina tih ljudi nije na Kosovu i Metohiji. Sada postoji jedan veliki posao, da se tačno za svakog pojedinačno definiše gde je on, gde bi najbolje mogao da bude u funkciji i svog posla, ali i u funkciji tog mesta odakle je.
Ako je negde kao izbeglica ili proteran u Kraljevo ili Kragujevac, a postoji potreba za njim u Mitrovici ili Zubinom Potoku, da li da razgovaramo sa njim i da pokušamo da ga uputimo tamo ili, ako ne pristaje, da nađemo nekog drugog koji pristaje. U svakom slučaju mi smo, kao Vlada koja je nastupila, bili konfrontirani sa tom činjenicom da je jedan veliki broj ljudi plaćan za obavljanje poslova koje ne obavlja, ali smo doneli odluku da to ne menjamo bez jedne dubinske analize i do danas nismo to promenili.
Takođe, mi kao Republika Srbija finansiramo ovo privremeno izvršno veće koje je Skupština Srbije postavila i to je, praktično, zajedno sa Javnim preduzećem "Panorama", preko 320 ljudi, što čini oko osam miliona dinara mesečno, pri čemu znamo da delatnosti tog organa zaista ne zaslužuju tako veliki stepen finansiranja. Ali, možda i odavde treba da dođe predlog šta da činimo, da li da rasformiramo ili da promenimo sastav tog veća, da ono dobije i neka nova zaduženja, u skladu sa novom situacijom. U svakom slučaju, mi smo kao Vlada veoma otvoreni za sve konkretne i konstruktivne sugestije, na koji način mi da podržimo one Srbe koji tamo žive, kako da država Srbija bude prisutna uz sva ograničenja koja danas postoje? Mi, kao država Srbija, po Rezoluciji 1244 i čak po onom pripremljenom sporazumu u Rambujeu, na koji je naša strana bila u tom delu pristala, nemamo znatna ovlašćenja na Kosovu i Metohiji. Kada ulazimo na Kosovo i Metohiju, praktično, nas tretiraju kao privatna lica. Samo savezni organi su partner međunarodnim organizacijama.
Druga stvar, kojom završavam, jeste da poboljšana međunarodna pozicija naše zemlje čini verovatnim, i na čemu mi insistiramo, da se sa SR Jugoslavijom i Republikom Srbijom napravi jedan zvaničan međunarodni ugovor i da one snage koje se danas nalaze na Kosovu ne budu tu kao neki predstavnici međunarodne zajednice sa neograničenim mandatom, nego na osnovu nekog ugovora između naše države i njih, da pokušamo da uključimo našu državu u taj odnos i da ono što radimo na drugim planovima, a to je uspostavljanje partnerstva sa demokratskim svetom, da tražimo da se to poštuje i u takvoj jednoj kriznoj situaciji kakva je na Kosovu i Metohiji. Naša diplomatija radi na tome i mislim da tu šanse postoje i da bi naša pozicija na Kosovu i Metohiji bila znatno pojačana ako bismo mi kao država, i kroz međunarodno priznanje i kroz neku vrstu međunarodnog ugovora, bili verifikovani, i da možemo pojedine naše službe povremeno da instaliramo i da postavimo neke naše zvanične ofise na Kosovu i Metohiji i da se postepeno vratimo kao država odande gde smo silom bili izbačeni pre dve godine.
To je trenutno stanje stvari. Mislim da se sve nalazi u jednom procesu, da je za nas kritično ovo leto, u smislu testiranja da li je moguće jednim koncentrisanim pritiskom Savezne i Republičke vlade, Srba sa Kosova, iznuditi povratak određenog broja prognanih, proteranih lica. Ako postoje otpori i u međunarondoj zajednici, ako postoje lokalni otpori, onda mislim da ćemo jesen dočekati sa velikom krizom i velikim problemima, jer Srbi neće izaći na izbore ako ne bude učinjen napredak u ostvarivanju Rezolucije, u njenim, onim pomenutim, prethodnim elementima. Samo izbori i nadanje da će se posle izbora stvari normalizovati nisu dovoljna garancija srpskim zajednicama i Srbima koji kao pojedinci žive na Kosovu i Metohiji. Mi u dogovoru sa njima tražimo od međunarodne zajednice konkretne projekte i programe za vraćanje, tražimo da se uvedu dodatne institucije za zaštitu nacionalnih zajednica, da se uvedu nacionalna veća, kao institucije koje će odlučivati, bez majorizacije, o svim stvarima od interesa za nacionalni identitet ljudi koji žive na Kosovu i Metohiji, i tražimo da se nadležnosti prebace na opštine, da nadležnosti ne budu u onoj meri na pokrajinskom nivou, koje su u sadašnjem predlogu, nego da veći deo nadležnosti bude na nivou opština, čime bi se onda omogućilo da u onim opštinama gde Srbi imaju pretežnu većinu, oni formiraju svoje organe sa mnogo većim izvršnim funkcijama nego što je do sada imala lokalna samouprava u ovom projektu privremenih ustavnih rešenja.
To je, otprilike, pregled situacije, onako kako je mi vidimo sa nivoa Savezne i Republičke vlade. To je, otprilike, pregled onoga kako naše stvari stoje u međunarodnom kontekstu. To su dve ili tri napomene o onome što mi kao vlada dnevno činimo da bi samo poboljšali kritično loš položaj naših građana na Kosovu i Metohiji. Ako postoje potrebe, nadležni ministri su spremili izveštaje, za svako ministarstvo pojedinačno. Ovde imam dokumentaciju i brojke za sve ono što sam rekao. Ako poslanici žele, mi možemo to da umnožimo kao poseban izveštaj ili da sami ministri, ako postoji potreba, daju neki kratak izveštaj o stanju resora za koji su oni nadležni, a koji se sprovodi na samom Kosovu i Metohiji, pri čemu bih vas zamilio da ne ulazimo preterano u detalje, jer najveći deo toga zapravo ne počiva na nadležnostima iz Rezolucije. Najveći deo toga se odvija po zatečenom stanju. Znači, mi nismo nijednu strukturu ministarstava ukinuli, nego smo ih pojačali tokom vremena, ali to je u nekom vakumu između Rezolucije 1244 i našeg ustava i naših zakona, jer u tom međuprostoru se trenutno čitava naša politika, u vezi sa Kosovom i Metohijom, na nužan način odvija. Hvala vam.

Da li se još neko od članova Vlade javlja za reč? (Niko.)
Reč imaju predsednici poslaničkih grupa - gospodin Ivković, pa gospodin Šešelj, zatim gospodin Pelević.

Poštovani gospodine predsedavajući, dame i gospodo poslanici, poštovani gospodine predsedniče Vlade i članovi Vlade, u ovoj zemlji niko nema pravo da menja bilo koji dokument kao sastavni deo uslova prekida rata. U suštini, iz toga proizlazi zadatak za sve nas u ovoj sali. Znači, za parlamentarne partije, ali zasigurno i za one koji nisu parlamentarne partije, a to je da definišemo minimum nacionalnih interesa za koje imamo sigurno jedan svrsishodan i racionalan cilj, a to je Rezolucija Saveta bezbednosti 1244. To je onaj zadatak koji smo mi sa velikim uspehom obavili 4. maja u ovoj skupštini i zasigurno, ako će se nešto pamtiti u radu poslanika ove skupštine, to je 4. maj - dan kada je usvojena Rezolucija o Kosovu i Metohiji, bez ijednog uzdržanog glasa, bez ijednog glasa protiv. Znači, potpuno jednoglasno.
Mi se kao narod, kao građani ove zemlje, ali kao srpski narod, nalazimo u jednoj specifičnoj poziciji, da moramo da definišemo minimum nacionalnih interesa i da zahtevamo celovitu i kompletnu primenu Rezolucije 1244. U tom smislu, bilo kakvo delovanje koje bi slabilo tu našu pregovaračku poziciju, a pre svega u smislu stvaranja nekih novih ideja koje bi mogle napraviti podelu u korpusu onih koji su prognani i izbegli sa Kosova i Metohije, u onom smislu da jedan deo onih koji se nalaze na Kosovu i Metohiji vide svoju životnu šansu da se više vežu za ostali deo Srbije. Ali, time potpuno gase šansu većine od 350 hiljada građana da se vrate na svoja ognjišta u svojoj državi, Republici Srbiji i Saveznoj Republici Jugoslaviji. To je sve neumesno i zahteva našu ocenu i osudu u tom pravcu. Mi moramo biti jedinstveni, to je taj minimum nacionalnih interesa, u zahtevu prema međunarodnoj zajednici da se celovito primeni Rezolucija 1244 i ništa više. Ako govorimo o legalno-pravnom sistemu, ako govorimo o pravdi, mi tu rezoluciju imamo. Ovaj narod, građani Srbije i Jugoslavije, su se u jednom prljavom, ilegalnom, agresorskom i bezobzirnom ratu prema ovom narodu izborili za tu rezoluciju. Nema niko pravo da čini bilo kakvu ideju u tom pravcu, pogotovo ako ta ideja može da cepa korpus građana - nealbanaca sa Kosova i Metohije, koji i te kako imaju pravo da zahtevaju sva svoja ustavna prava na teritoriji Kosova i Metohije, i sa aspekta Republike Srbije i Savezne Republike Jugoslavije.
Mi smo, kao poslanička grupa SPS-a, tako i čitali predloge zaključaka. Nismo bili nimalo zadovoljni sa onim što smo dobili, ali smo čitali u nameri da vrlo malo izmenimo, sa željom da se i ova sednica Skupštine Republike Srbije završi sa jednoglasnom odlukom ovog parlamenta i ovog doma i da svi znaju, i ovde i u svetu, da su sve partije u Republici Srbiji jedinstvene u odbrani zahteva da se primeni dokument najvišeg organa Ujedinjenih nacija, a to je Savet bezbednosti.
Zato je naše nezadovoljstvo bilo još veće kada smo pročitali deo materijala koji smo dobili, koji je urađen u Saveznom ministarstvu inostranih poslova, države koja na svojoj teritoriji ima organe bezbednosti UN, ima UNMIK, ima dokument 1244, zna sve članove tog dokumenta. Onako kako je ovo napisano govori o jednoj politici direktnog popuštanja, a ako hoćete i kapitulacije.
Prvi pasus u kojem se navodi pravo i obaveza međunarodne zajednice da realizuje član 10. Saveta bezbednosti, a ne spominje se član 9. Rezolucije Saveta bezbednosti, gde je međunarodna zajednica obavezna da obezbedi javni red i mir, bezbednost za povratak svih prognanih i izbeglih lica sa Kosova i Metohije, da reguliše 250.000 useljenih sa teritorije Albanije na teritoriju SRJ, ni reči. Zabijanje glave u pesak na strani 2, gde se kaže da je nesumnjivo da je ustavni okvir u određenoj meri davao elemente državnosti Kosova i Metohije. Da li su ti ljudi u Saveznom ministarstvu inostranih poslova, kada su ovo pisali, milili ko će sve ovo da čita. Svaki građanin ove zemlje razume duh dokumenta.
Gospodin Hekerup se, ali nažalost u preambuli, pozvao na određene delove člana 9 od a) do f) Rezolucije Saveta bezbednost UN, u kojima je govorio o javnom redu i bezbednosti. Pravnici u ovoj sali jako dobro znaju težinu izricanja stavova u preambuli i u osnovnom dokumentu.
Na kraju, na poslednjoj 5 strani se kaže - Ustavni okvir svakako nije zadovoljavajući. Mi građanima Srbije moramo da kažemo istinu. Međunarodna zajednica, koliko god da je pokazala raspoloženje prema novoj vlasti u SRJ i Repbulici Srbiji, očigledno da ne odustaje od svoje projektovane politike ka mešanju, mešetarenju, stvaranju problema i samopozivanju da rešava problem. Najbolji primer za to je jug Srbije. Jug Srbije je osveta i zamka stare američke administracije. Jug Srbije, priča i šarena laža da možda i neko zadovoljstvo oseća bilo koji građanin Srbije u momentu kada se na Kosovu i Metohiji događa Hekerup. Mi smo posle Kušnera mislili da ništa gore ne može da bude. Kušner je zakonodavstvo Republike Srbije zaključno sa 1989. godinom priznavao na teritoriji Kosova i Metohije. Kušner je govorio samo o određenim aktima koje on donosi.
Šta je uradio Hekerup u vreme događanja na jugu Srbije? Izbrisao je, potpuno je izbrisao i Srbiju i Jugoslaviju. Jasno da nije jednostavno u situaciji kada Evropska unija, kada SAD, pa kaže se sada u dokumentu Saveznog ministarstva inostranih poslova, i Rusija u dobroj meri i u celini podržavaju stavove gospodina Hekerupa, nije lako sigurno pregovarati. Ali, ovaj parlament ima zadatak da bude racionalan, da bude odmeren, ali da jasno kaže da postoji dokument, a to je Rezoucija Saveta bezbednosti 1244, od kojeg ovaj narod, građani Srbije ne odstupaju. U tom smislu mi ćemo predložiti izmene i ovde ću ih pročitati. Određene izmene, ne velike, izmene koje su minimum koje grupa Socijalisitičke partije Srbije u ovom parlamentu može da prihvati.
1. Stari tekst - dokument, Ustavni okvir za privremenu samoupravu na Kosovu i Metohiju ne predstavlja dobru pravnu osnovu...(Ovo - ne predstavlja dobru pravnu osnovu, zasigurno srce zaboli svakoga, jer je najfinije, najmekše što može da se kaže. )
... za ostvarivanje autonomnog statusa pokrajine Kosova i Metohije, ravnopravnosti građana i nacionalnih zajednica i posebno za, (stari tekst) zaštitu slobode i prava Srba i drugih etničkih zajednica.
Nema bilo kakvog dokumenta u civilizovanoj Evropi i svetu koji ne mora da ima zadatak da garantuje ravnopravnost građana i nacionalnih zajednica. U Hekerupovom dokumentu toga nema ni u tragovima.
2. Novi tekst - traži se da specijalni predstavnik Generalnog sekretara UN preispita dokument kako bi se obezbedila široka autonomija Kosova i Metohije, uz usvajanje efikasnih - tu primećujete da i mi, kao i premijer Đinđić zaobilaziomo priču o Srbiji i Jugoslaviji - garancija i uspostavljanje institucija, koje će jamčiti (novi tekst) autonomiju, ravnopravnost građana i nacionalnih zajednica i ljudska prava Srba. Ako oni govore o ljudskim pravima, neka ih oni realizuju i ljudska prava Srba i ostalih nacionalnih zajednica u skladu Rezolucijom, ubacuje se - Saveta bezbednosti UN 1244.
3. U članu 3. ne intervenišemo ništa i potpuno smo saglasni. Znači, od organa i predstavnika međunarodne zajednice zahteva se striktno poštovanje Rezolucije.
4. Traži se puna ravnopravnost građana i nacionalnih zajednica na Kosovu i Metohiji i insistira na osiguranju slobodnog i bezbednog povratka svih prognanih i raseljenih lica, rasvetljavanju sudbine kidnapovanih i nestalih i garantovane bezbednosti svih stanovnika na Kosovu i Metohiji, u skladu sa članom 9. Rezolucije Saveta bezbednosti UN.
Svakome je jasno da nije bez razloga prvo bio član 9, pa tek onda član 10. Znači, prvo obezbedi javni red i mir, sigurnost, bezbedan povratak prognanih i izbeglih, a onda u članu 10. govori o autonomiji. Svima je to jasno, samo ne Saveznom minostarstvu inostranih poslova SRJ.
5. Predloženo da se ne menja onako kako je Vlada predložila.
6. Tu je ključna promena - pre izlaska na izbore zahteva se da civilne i vojne vlasti sačine i realizuju program povratka izgnanih i da garantuju bezbednost i jednaka ljudska prava za sve građane. Nema ničeg prirodnijeg nego zahtevati da se izbori održe u bezbednoj i mirnoj sredini, da svaki građanin može da živi i radi normalno, gde svaki građanin koji je živeo do juna meseca 1999. godine, do dolaska KFOR-a i UNMIK-a ima pravo da se vrati na svoje ognjište. Gde je ta međunarodna zajednica da pomogne? Jel( počela da priprema spaljene srpske kuće na teritoriji Kosova i Metohije? Da li je krenula da obezbeđuje eventualna radna mesta i zaposlenja onima koji se vrate? Šta je uradila međunarodna zajednica za ovih 7-8 meseci? Ništa. Donela je samo Hekerupov dokument i ništa više.
7. Nadležni državni organi treba da nastave da sarađuju sa UNMIK-om i OEBS-om u vezi sa doslednom i celovitom primenom Rezolucije Saveta bezbednosti UN 1244.
Predlažemo novu 8. tačku - ove zaključke zvanično dostaviti Savetu bezbednosti UN. Smatramo onda da nove tačke 9. i 10. mogu da ostanu, ali da su tada i bespredmetne.

Reč ima narodni poslanik gospodin Šešelj.

Dame i gospodo narodni poslanici, u ovom dokumentu koji nam je dostavila Vlada Republike Srbije imamo jedan neverovatan primer snishodljivosti, kome nema premca u dosadašnjoj istoriji našeg naroda još od oslobađanja iz turskog ropstva, i značajan nazadak u odnosu na onu rezoluciju koju je već usvojila Narodna skupština pre nekih 15 dana. Tada smo imali Rezoluciju, što znači da smo rezolutno saopštili javnosti stavove srpskog parlamenta. Sada imamo samo zaključak. Znači, pali smo i u pravnoj snazi i u pravnom tretmanu osnovnog problema koji ovde razmatramo. U tolikoj snishodljivosti Vlada Srbije je zaboravila ključno pitanje, pitanje suvereniteta na Kosovu i Metohiji. Ne sporim ja Vladi da se zalaže za slobodu i prava Srba i drugih etničkih zajednica, ali postoji nešto što prethodi tim pravima, a to je državni suverenitet i o njemu nema ni reči. Vlada je već imala više kontakata sa okupatorom na Kosovu i Metohiji koji se naziva UNMIK i Vlada daje obećanje da će im pružiti sve uslove da naplaćuju carine, pa poreze, pa takse. Nazivaju jednu istu stvar različitim nazivima, ali u svakom slučaju niko iz Vlade Srbije ne spori uopšte pravo da UNMIK nešto naplaćuje od građana Kosova i Metohije.
U Rezoluciji 1244 Saveta bezbednosti nema nijedne odredbe koja UNMIK-u daje pravo da nešto naplaćuje na Kosovu. Sve svoje aktivnosti UNMIK može finansirati samo novcem koji je donet na Kosovo i Metohiju spolja. Naravno, može se nešto od građana naplaćivati, ali samo ono što je propisano zakonima Srbije i Savezne Republike Jugoslavije. Ako lokalna samouprava nešto može da naplaćuje, a mi znamo šta je to, to je veoma ograničen vid prihoda, onda to može da radi obnovljena lokalna samouprava na Kosovu i Metohiji. Ne može UNMIK preuzimati ingerencije savezne države i Republike Srbije, o tome mu niko ne skreće pažnju.
Rezolucija Saveta bezbednosti nije provedena, već po tome što nisu razoružani šiptarski teroristi, a to je jedan od glavnih zadataka okupatorskih trupa na Kosovu i Metohiji. Sa druge strane, nije proveden Kumanovski sporazum, pogotovu u onoj odredbi da se vrati do 1.000 naših vojnika i policajaca na Kosovu i Metohiji. Tamo su trebalo da se vrate i naši carinici, i da vojska i policija, pre svega, štite našu carinsku službu na granici prema Makedoniji, na granici prema Albaniji. Samo je savezna država, i to je smisao garantovanja suvereniteta savezne države i Rezolucije Saveta bezbednosti, mogla da naplaćuje carinu. Carine su mogle da se naplaćuju isključivo na državnoj granici. Sada, ovde Vlada Srbije daje saglasnost da se roba, koja iz Srbije ide na Kosovo i Metohiju, oslobodi poreza u Srbiji, da se oslobodi taksi u Srbiji, kako bi tamo mogle da se naplaćuju i takse i porezi i sve ono što sledi. Tu Vlada Srbije krši i Ustav i zakone, i one zakone koje je ovaj parlament nedavno izglasao ovde, uz protivljenje opozicije.
Vlada Srbije zapravo muku muči sa Kosovom, nikako da ga zaboravi, nikako da ga se potpuno odrekne, a ne sme javno da kaže da je Kosovo i Metohija uopšte ne interesuje. Amerikanci sprovode svoju politiku i sprovode je precizno. Kada smo se mi malo ovde uzjogunili u parlamentu, kada nismo prihvatili onaj prvi nacrt dokumenta Rezolucije koji je podnela Vlada Srbije, nego smo zaoštrili, i to poprilično zaoštrili, oni otvore aferu Zoranu Đinđiću sa Stankom Subotićem i Đinđić odmah referira. Sada imamo jedan blagi zaključak, ovde je snabdeven i mišljenjem saveznog ministra inostranih poslova, da to ništa ne valja, ali mi nemamo šansi, mi ne smemo da se suprotstavljamo, mi moramo da budemo ponizni. To stoji na ovih šest strana ovde, izvolite pročitajte. Ovo je poziv na krajnju poniznost. Da ste vi rekli narodu u predizbornoj kampanji da ćete biti tako ponizni, verovatno ne biste dobili ozbiljnu količinu glasova. Vi ste garantovali vaše prijateljstvo sa zapadnim silama i na tome gradili obećanja, čim vi preuzmete vlast, da će se rešiti pitanje Kosova i Metohije i da će se Kosovo i Metohija sačuvati.
Koja je ovde igra? Ovom igrom oni pokušavaju do kraja godine da vam iznude ustavne promene, da Kosovu daju potpunu samostalnost ovim, dovode ga u ravnopravan status sa Srbijom i Crnom Gorom i čine ga faktorom koji će učestvovati u rekonstrukciji saveznog Ustava. To je suština. Naravno, sve što radi DOS-ovska vlast u Vojvodini sa ovim je povezano, jer vi i od Vojvodine pretvarate, odnosno stvarate federalnu jedinicu. To radite sve otvorenije. Obećali ste im promenu nekih sto i nešto zakona u tom smislu, a Amerikanci žele Jugoslaviju sa najmanje četiri federalne jedinice. Zbog toga otvaraju aferu i Milu Đukanoviću sa Stankom Subotićem, a Amerikanci pokazuju da sve znaju. Kada im šta zatreba, oni lansiraju preko svojih doušnika i koga god imaju u šakama, oni mu to maksimalno lansiraju onda kada taj čovek više ne treba, ili kada taj čovek...

Gospodine Šešelj, molim vas da se manemo špekulacija kada govorimo  o krajnje ozbiljnim stvarima, to je Kosovo.

To su činjenice, a ovo su veoma ozbiljne stvari, nećemo kao noj da zbijamo glavu u pesak. Ovde Amerikanci spremaju promenu ustavnog projekta naše zemlje, ovde Amerikanci spremaju Jugoslaviju sa četiri konfederalne jedinice, kako bi se ta Jugoslavija lakše pocepala. Zbog toga Mila Đukanovića sada zadržavaju u Jugoslaviji, jer ako bi on otišao odmah, onda je Amerikancima mnogo teže da dovedu do otcepljenja Kosova i Vojvodine, i da to na relativno pravni način sprovedu. U toj snishodljivosti vi nemate kraja, to se vidi i po ovom insistiranju, da se donese zakon o isporuci Srba Haškom tribunalu, o izmišljanju raznih afera, a ministar unutrašnjih poslova Dušan Mihajlović izmislio je čak hladnjaču punu leševa da bi dodatno potkrepio zahtev da se Milošević isporuči Haškom tribunalu. Niko nije video hladnjaču, nigde nema leševa, nema čak i prijave da su potencijalni leševi negde nestali dok su bili živi ljudi...

Gospodine Šešelj, govorimo o ustavnim okvirima, dakle...

...ustavni okviri...