Poštovana predsedavajuća, poštovane kolege poslanici, pre nego što gospodin Adžić kaže u detaljima stav Demokratske stranke Srbije povodom ovog zakona, napominjem da za našu stranku ovaj zakon ima dva dela.
Jedan deo, vezan za korekciju sadašnjeg načina obračuna penzija, za nas je potpuno prihvatljiv. Mi smo potpuno svesni da sadašnji način obračuna ne može da zadovolji buduće vreme, pre svega iz demografskih razloga. To se dešava ne samo u zemljama u tranziciji nego i u razvijenim zemljama. Znači, potrebne su promene penzionog sistema u tom delu, tako da mi prihvatamo ovo rešenje.
Obrazloženje da je pravedno možemo takođe da prihvatimo, mada imamo zamerku i to smo dali kroz amandman, da onaj odnos jedan prema četiri ne treba da bude; znači da ne treba da stoji ograničenje najviše i najniže penzije.
U drugom delu zakona, vezanom za ukidanje prava iz sadašnjeg Zakonu o penzijskom i invalidskom osiguranju, znači vezanih za osnove po kojima se isplaćuju naknade iz Fonda, smatramo da ta prava ne treba ukinuti u ovoj meri kako je to predlagač zakona dao. To se pre svega odnosi na član 21. zakona i to pre svega na naknadu za lica koja su delimično izgubila radnu sposobnost. Smatramo da to pravo treba zadržati, da je to jedno od civilizacijskih prava, koje je u drugim zemljama u tranziciji u većini slučajeva zadržano. To je naš ključni amandman.
Demokratska stranka Srbije takođe ima još određenih amandmana vezanih za korekcije u domenu prelaznih i završnih odredbi i još nekih tehničkih poboljšanja zakona. Smatramo da su razlozi, koji nas opredeljuju da budemo za to da ostanu određena prava u domenu invalidskog osiguranja, dovoljno jaki da ne možemo da glasamo za zakon u načelu, tako da ćemo se kod glasanja o zakonu u načelu uzdržati, a u zavisnosti od stava Skupštine Srbije i Vlade prema našim amandmanima glasaćemo o zakonu u celini.

Reč ima narodni poslanik Slobodan Adžić, a sledeći prijavljeni za reč je narodni poslanik Đuro Popović, poslanička grupa SSJ.

        Poštovane dame i gospodo, poštovani narodni poslanici, želeo bih da na početku ukažem na karakteristike koje prate donošenje zakona o penzijskom i invalidskom osiguranju.
Prvo, u toku našeg mandata koji traje više od dve godine pred ovom skupštinom prvi put imamo jedan celovit zakon iz oblasti osiguranja. Zakon o zdravstvenom osiguranju nije predat u skupštinsku proceduru, a povučen je zakon o zapošljavanju koji reguliše osiguranje u slučaju nezaposlenosti.
Drugo, penzijsko i invalidsko osiguranje se sada uređuje na nivou Republike, jer je zajednička država izgubila taj deo nadležnosti, dakle Crna Gora će imati svoj zakon.
Treće, kao i prethodni zakon i ovaj jedinstveno uređuje penzijsko i invalidsko osiguranje tri odvojene kategorije: znači, zaposlene, samostalnu delatnost i poljoprivrednike; sa tri posebna fonda.
Četvrto, koncept predloženog zakona se ne razlikuje od prethodnog, jer predviđa obavezno i dobrovoljno osiguranje, pri čemu će dobrovoljno osiguranje biti uvedeno kada se u Srbiji steknu uslovi. Postavlja se pitanje kada će se steći ti uslovi. Jedine dve globalne novine jesu izmene načina obračuna penzije i ukidanje postojećih prava iz penzijskog i invalidskog osiguranja ili njihovo sužavanje.
Peto, organizacija sistema penzijskog i invalidskog osiguranja i način finansiranja fondova, kao i način odlučivanja o sredstvima, ostao je nepromenjen. O onome što konceptualno ostaje isto, dakle onome što se ovim zakonom ne menja neću govoriti, ali ću govoriti o novinama koje ovaj zakon daje.
Najpre, Predlogom zakona uvodi se novi sistem obračuna penzija gde je suština da se umesto dosadašnjeg desetogodišnjeg valorizovanog proseka svedenog na mesečni, za penzijski osnov uzima prosek za sve godine rada.
Predlagač u obrazloženju kaže da ovim započinje reforma penzijskog i invalidskog osiguranja u Srbiji, kao i to da ovakav način obračuna ispravlja mnoge elemente nepravednosti koji su do sada postojali. Složio bih se da je novi sistem obračuna pravedniji iz tih razloga. Smatram da takvo rešenje treba podržati. Međutim, smatram da je obračun penzija više tehničko pitanje, u kome će nekome biti obračunata malo veća a nekome malo manja penzija, ali mislim da način obračuna ne zadire u suštinu penzijskog i invalidskog osiguranja i iz tih razloga ne može biti temelj od koga će započeti reforma penzionog sistema.
Predlagač takođe u obrazloženju navodi da će novi način obračuna biti podsticajan i važan u borbi protiv sive ekonomije jer povećava značaj visine uplaćenih doprinosa prilikom penzionisanja. Nisam siguran da ovo može biti argument. Druga novina je smanjenje broja rizika osiguranja na svega četiri i broja prava na samo pet.
Kao prava iz penzijskog i invalidskog osiguranja se potpuno gase: prava po osnovu delimičnog gubitka radne sposobnosti, dakle raspoređivanje na drugi odgovarajući posao; naknada po tom osnovu; pravo na prekvalifikaciju, dokvalifikaciju i rehabilitaciju itd, kao i pravo na tuđu negu i pomoć; pravo na nabavku osnovnih pomagala za rad slepih lica.
Sužavaju se prava po osnovu staža sa uvećanim trajanjem, uslovi za ostvarivanje invalidske penzije se pooštravaju, kao i uslovi za porodičnu penziju. Ovom prilikom neću govoriti o posledicama usvajanja Predloga zakona sa ovim brojem restrikcija u pravima, komentarisaću samo rešenje u zakonu kojim se kao rizik osiguranja ne predviđa delimični gubitak radne sposobnosti.
Stavimo po strani to što Ustav Srbije, u poglavlju ljudskih prava, obavezuje Republiku Srbiju da građani imaju pravo na obavezno osiguranje za slučaj smanjenja radne sposobnosti i što je zakon u direktnoj suprotnosti sa članom 40. Ustava Srbije. Pogledajmo kakav će položaj osiguranika biti. U slučaju da kod zaposlenih nastane nesposobnost za posao koji je do tada obavljao usled povrede na radu, povrede u saobraćaju, profesionalnog oboljenja, a da nije nastupio potpuni gubitak radne sposobnosti, zaposleni neće imati nikakvu zaštitu Fonda osiguranja. Nema mogućnosti da dobije bilo kakav pravni status. Takav osiguranik će od države i poslodavca biti podjednako tretiran. Isključivo od volje poslodavca će zavisiti njegovo dalje pravo na zaposlenje.
S obzirom na to da se invalidnošću u smislu ovog zakona smatra samo potpuni gubitak radne sposobnosti, to će imati za posledicu da zaposleni sa delimičnom radnom sposobnošću neće biti zaštićeni ni po Zakonu o radnim odnosima, ni po Zakonu o zapošljavanju, ni po Zakonu o zapošljavanju invalida, dakle, ni po jednom od zakona kojim štite invalide. Ostaju bez ikakve zaštite.
Ako se zaposleni povredi kod poslodavca, ne svojom krivicom, isključivo od poslodavca zavisi njegovo pravo na rad, ali i sve druge posledice će biti prenete i moraće da ih rešava sam osiguranik koga je takvo stanje zadesilo.
Gašenje prava na tuđu negu i pomoć, kao prava ostvarenih u fondu, predstavlja jednostrani akt države, gde se zadire u načelo pravne sigurnosti, načelo stečenih prava, jer se ovde radi o ličnim neprenosivim pravima.
Ako se vratimo unazad i podsetimo šta je u prethodnom periodu od prava iz penzijskog i invalidskog osiguranja već ugašeno, videćemo da su to: pravo na delimičnu penziju, pravo na prevremenu penziju, pravo na drugu kategoriju invalidnosti, pravo na drugu grupu nege i pomoći, pravo na novčanu naknadu za telesno oštećenje zbog povrede van rada, pravo na banjsko lečenje i rehabilitaciju penzionera, pooštravanje uslova za starosnu penziju pomeranjem starosne granice, pooštravanje uslova za invalidsku i porodičnu penziju. Sasvim logično dolazimo do zaključka da ovaj predlog zakona, drastičnim restikcijama, polako počinje da zadire u temelje humanosti jednog društva.
Naravno, Vlada Srbije ovakve restrikcije pravda nemogućnošću finansiranja troškova isplate penzionerima; takođe nesrazmernim brojem penzionera u odnosu na broj zaposlenih; pa time što želi da rastereti poslodavca državnih nameta. Međutim, postavlja se pitanje, da li će ovaj zakon te probleme rešiti. Mislim da neće.
Uporedo sa restrikcijom prava ne smanjuje se osnovica niti stopa za naplatu doprinosa. Odnos broja penzinera ne rešava se ovim zakonom. Broj penzionera nije tako veliki koliko je veliki broj nezaposlenih lica. Primedba da je broj invalidskih penzionera prevelik može biti tačna, ali se pri tome zaboravlja da bi većina tih invalidskih penzionera bila u starosnoj peniziji, dakle opet penzioneri.
Po mom mišljenju, ne treba zabijati glavu u pesak i podržati stav da ćemo restrikcijom prava najugroženijem delu stanovništva rešiti probleme penzijskog i invalidskog osiguranja u Srbiji. Rekao bih da je ovo samo još jedan način da se prevali teret i problemi koje država ima u privredi i državnom aparatu na najugroženije slojeve stanovništva.
Na kraju bih podsetio da Fond PIO nije osiromašen zbog širokog broja prava predviđenih zakonom, već iz dva razloga: o jednom sam govorio, a to je da je broj nezaposlenih u Srbiji veliki, pa samim tim i broj osiguranika mali; drugi je što je novac Fonda penzijskog i invalidskog osiguranja 70-tih i 80-tih godina trošen na izgradnju brojnih objekata po Srbiji, hotela, banjskih lečilišta i drugih nekretnina, koje se danas prodaju, a sredstva dobijena od prodaje ne vraćaju Fondu i penzionerima koji su stvorili te vrednosti. Ta sredstva idu u budžet Srbije.
Dakle, ovakav vid privatizacije u Srbiji dodatno je doprineo osiromašenju Fonda penzijskog i invalidskog osiguranja. Vlada Srbije i u ovom slučaju nosi svoj deo odgovornosti, jer za dve godine nije ništa učinila da se poveća broj zaposlenih, a pri tom je uzela novac od prodatih objekata koji su sagrađeni sredstvima fonda.
Sasvim na kraju, pozivam poslanike da podrže sve one amandmane kojima se ublažavaju restrikcije prava iz penzijskog i invalidskog osiguranja i na taj način zaštite veliki broj građana, koje bi pogodio ovakav zakon o penzijskom i invalidskom osiguranju. Usput da vas podsetim da su upravo ovi građani i glasali za većinu poslanika poslaničke grupe DOS-a. Na kraju, ipak bi trebalo doneti zakon u interesu tih građana, a ne u interesu Vlade Srbije. Hvala.

Zahvaljujem. Reč ima ministarka za socijalna pitanja, gospođa Gordana Matković.

Pokušaću da odgovorim na više potanja koja su pokrenuta, od kojih su mnoga međusobno i povezana.
Tuđa nega i pomoć u prelaznim odredbama ostaju kao pravo, sve dok se ne donese zakon koji bi to pitanje mogao drugačije da reši. Zašto i otkuda ovo opredeljenje da se pravo na tuđu negu i pomoć izmešta iz sistema penzionog osiguranja? Tu se postavljaju dva pitanja.
Prvo, šta mi to pokrivamo obaveznim osiguranjem, odnosno šta je to na šta mi ljude kao na čest rizik treba da teramo da plaćaju kao obavezno osiguranje i koji su razlozi zbog koga je jedno ovakvo pravo stavljeno u penzioni fond i isplaćivano iz penzionog fonda?
Da li je to takva vrsta prava koja se javlja u jako malom broju slučajeva, relativno posmatrano, u odnosu na ono što je penzionerska populacija; imajući u vidu to koliko se izdvaja i koliko se izdvajalo istorijski posmatrano kroz doprinose u penzioni fond, da li treba da se ostvaruje jedno takvo pravo?
Da li treba na obavezno osiguranje ljude primoravati. Znači, obavezno mora biti ono što su osnovni rizici. Nema osnova da se pravi tako velika razlika koja danas postoji i koja je postojala u prethodnom sistemu između onih kojima je potrebna tuđa nega i pomoć, jer ne mogu sami da se brinu o sebi u socijalnoj zaštiti i penzionoj zaštiti.
Drugo, postoji čitav kontinuitet od 20 godina od kada se penzioni fond dopunjuje iz budžeta i suštinski sva ta prava se plaćaju iz budžeta; postavlja se pitanje da li je to socijalno pravo i da li treba da bude na isti način regulisano za sve one koji imaju potrebu za tuđom negom i pomoći. Naravno, koncept može biti različit, ali je naše uverenje da ovakvo pravo treba finansirati iz drugih izvora i ono nosi drugu vrstu zaštite.
Ono što se sada isplaćuje iz penzionog fonda isplaćivaće se i dalje i nalazi se u prelaznim odredbama. To se ne dovodi u tom smislu u pitanje. Znači, ne u prelaznim odredbama u smislu da će se ukinuti bez odgovarajućeg rešenja, nego u smislu da će se doneti odgovarajući zakon.
Moram da kažem da je u tom pogledu postignut konsenzus od strane invalidskih organizacija, čiji su članovi pre svega ti koji koriste to pravo na tuđu negu i pomoć.
Što se tiče smanjenja radne sposobnosti, tu se postavlja nekoliko pitanja. Moram da kažem da ste nabrojali sva ona prava koja su u poslednjih deset godina već ukinuta, počevši od druge grupe invalidnosti, rada sa skraćenim radnim vremenom. Svi ovde možemo da se pogledamo u oči i znamo ko, kako i zašto je koristio takvu vrstu prava, a da ne zaboravimo kada se plaća naknada za to, to svi mi plaćamo. To je sve prelivanje, uzimanje iz džepova jednih i davanje drugima.
Zbog toga se strašno mora voditi računa kada se daju neka prava koja podrazumevaju neka novčana primanja, da li je to način da se problemi rešavaju.
Što se tiče delimičnog gubitka radne sposobnosti, reč je o ljudima koji rade i koji mogu da rade, kojima treba pomoći u prekvalifikaciji, dokvalifikaciji, pronalaženju odgovarajućeg posla i slično, ali to pravo ne spada i ne treba da spada u domen penzionog i invalidskog osiguranja. To pravo mora da se rešava kroz pitanje zakona o zapošljavanju invalida, nezavisno od toga da li je neko postao invalid tako što je radio, što je vrlo teško i utvrditi da li je samo zbog toga postao invalid ili je invalid što nikada nije uspeo ni da se zaposli. Znači, nema razloga da se te kategorije razlikuju.
Nije rešenje da kažemo da je ovo upereno protiv ljudi koji su invalidi rada, jer se ne ukidaju zaštitne radionice, ni njihovo finansiranje ovim zakonom, niti se ukida dokvalifikacija i prekvalifikacija. Dobili smo prvu ili drugu verziju novog zakona o zapošljavanju invalida, gde postoje i definicije toga. To je pitanje koje se mora rešiti na odgovarajći način, ali to nije nešto što treba da pripada penzionom osiguranju.

Pravo na repliku, narodni poslanik Slobodan Adžić.

Nisam vas razumeo kada ste govorili da će zakonom o zapošljavanju invalida biti omogućeno takvim licima da se zaposle.
Član 21. Predloga zakona kaže da je invalidnost potpuni gubitak radne sposobnosti. Dakle, lica kod kojih se utvrdi delimični gubitak radne sposobnosti neće biti u smislu ovog zakona invalidi. Prema tome, ovaj zakon ništa nije rekao u tom delu, nije definisao status takvih lica.
Ne možemo da prelazimo preko Zakona o penzijskom i invalidskom osiguranju i da čekamo zakon o zapošljavanju invalida, a da ne znamo kako će biti rešen taj status. To mora ovaj zakon i ova skupština da kaže.

Reč ima ministarka za socijalna pitanja, Gordana Matković.

To je definicija u smislu ovog zakona. Znači, zakon o zapošljavanju invalida je taj koji će morati da utvrdi sve moguće distinkcije u tom smislu.

Reč ima narodni poslanik Đuro Popović.