Reč ima narodni poslanik Jovan Todorović, a neka se pripremi narodni poslanik Veroljub Arsić.

Poštovano predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, još nekoliko načelnih i principijelnih stavova Socijalističke partije Srbije o predloženom tekstu ovog zakona. Očigledno je da je ova materija dosta dobro sistematizovana u Predlogu zakona i tu čovek kada pravnički gleda ne može mnogo toga da zameri. Pošto ja nisam pravnik po obrazovanju nego ekonomista koji živi realan život u privredi, onda razmišljam uvek o tome kako ćemo ovaj zakon sprovoditi, odnosno kakve ćemo sve posledice imati po osnovu njegovog sprovođenja.

Recimo, želim da ukažem na, po meni, jednu dosta delikatnu, da ne kažem opasnu odredbu u članu 40. koja govori o tome ko je sve ovlašćen da pokrene stečajni postupak. Vi ćete videti da je tu osim poverilaca za tu radnju ovlašćen i pravobranilac i ono što me posebno čudi, mada moram da se ogradim da nisam pravnik, da stečaj može pokrenuti i tužilac.

Dakle, stečaj može pokrenuti i tužilac i prosto bih molio da neko ko tu materiju zna bolje od mene ukaže na realne odnose, odnosno racionalne razloge za jednu takvu odredbu. Pazite, nadležni javni tužilac može da pokrene stečajni postupak ako učini verovatnim da je stečajni dužnik nesposoban za plaćanje, a ima osnova za sumnju da je njegova nesposobnost plaćanja povezana sa izvršenjem krivičnog dela koje se goni po službenoj dužnosti.

Ako ja dobro razumem ovaj stav člana 40. onda protiv svih vlasnika preduzeća, odnosno protiv svih preduzeća čiji su vlasnici na neki način na udaru zakona, Krivičnog, možemo iskoristiti priliku i pokrenuti stečaj nad njihovim firmama. Za mene je to nešto što ne spada u ovu oblast, ne spada u ovaj zakon, a onaj ko je počinio krivična dela treba da odgovara po Zakonu o krivičnim delima i da trpi sankcije.

Mogli bismo mi sada kada smo maštoviti da povežemo to i sa nekim konkretnim ljudima, ali ja ne bih njihova imena pominjao, zato što nisam siguran da ću biti u pravu da su oni na udaru zakona ili da su počinili neka krivična dela koja mogu rezultirati i time da se protiv njihovih preduzeća pokrene postupak stečaja.

Drugo, dosta se ovde govori o zaštiti poverilaca. Nema nikakve sumnje da jeste logika upravo u tome da se napravi bitna razlika između dužnika i poverioca i da se konačno dođe do takvog stanja da poverilac ima prednost u odnosu na dužnika; dakle, da ga i ovim zakonom zaštitimo, jer mi smo objektivno do sada u realnom životu imali situaciju da su više zaštićeni dužnici, i prema bankama i prema drugim privrednim subjektima, pa ako hoćete i prema državi.

Ali, kada pogledam šta sve podrazumeva plan reorganizacije jednog preduzeća u kome je pokrenut stečajni postupak, onda mi se neka od ovih određenja učine nelogičnim. Na primer, mere za realizaciju plana reorganizacije - sada tu u članu 128. imate 22 mere koje u suštini jesu privredna aktivnost tog subjekta kao da nema stečaja; ili, ako se vratimo na rešenja sadašnjeg, važećeg zakona, to je zapravo jedna privredna aktivnost koja se odvija pod pokroviteljstvom stečajnog veća, odnosno stečajnog upravnika, ili, ako hoćete još bližu paralelu, kao radni stečaj.

Šta je meni ovde interesantno i šta je suština? U okviru tog plana reorganizacije i mera koje se sprovode vi možete uzeti nov kredit, možete pribaviti novu investiciju. To bi bilo sve u redu da nema sledećih pitanja - hoće li poverioci, koji u suštini o tome odlučuju, razmišljati da je dobro za preduzeće uzeti srednjoročni ili kratkoročni kredit, ta sredstva uložiti u investicije, time proširiti obim poslova, odnosno proizvodnje ili usluga i zaposliti jedan broj ljudi.

Ili će razmišljati o tome da je za njih efikasniji način bankrot, odnosno prodaja imovine iz koje će oni namiriti svoja potraživanja, naročito ako se ima na umu da je kredit trošak stečajnog postupka i dolazi u prvi isplatni red obaveza.

To je jedan aspekt. Drugi je, koja je to poslovna banka ili finansijska institucija koja će odobriti kredit preduzeću koje je u stečaju? Sada tu dolazimo do suštine mog razmišljanja da mi po osnovu reorganizacije previše očekujemo i da neka obrazloženja koja idu u pravcu da reorganizacija treba da udahne nov život određenom privrednom subjektu nisu dovoljno realna ili su previše optimistička.

Naše poslovne banke razmišljaju na način da preduzeće koje je u jednom periodu napravilo poslovni gubitak nije sposobno za bilo kakvo zaduženje. Kada dođete u poslovnu banku, ili komercijalnu, vi morate da ponesete bilans uspeha, bilans stanja iz čega se vidi da nemate gubitak, a da realno raspolažete imovinom koja je višestruko dovoljna za pokriće kredita koji želite da uzmete.

Koji su to sada društveni mehanizmi koji omogućavaju stečajnom upravniku da dođe u posebnu banku i da kaže - meni treba pet ili 10 miliona dinara kredita, taj kredit hoću da iskoristim na taj i taj način i za koje namere. Ako bi bilo onako kako sam malopre govorio, da se kredit iskoristi za investiciju koja će pokrenuti ili povećati obim u tom preduzeću, to bi bilo u redu, ali ako bi se kredit uzimao isključivo zbog toga da se u postupku reorganizacije i primene ovih mera, a što je dozvoljeno, izmirivale obaveze prema poveriocima, onda imate problem. Pitanje je kojih poverilaca i pitanje je kako će se na toj relaciji poverilac - stečajni upravnik, dogovarati oko isplate potraživanja iz ovih kredita.

Tvrdim da će u privatnom životu, odnosno realnom, ovo biti, da ne kažem sigurno, ali skoro sigurno i izvor korupcije. Napravićemo dogovor, stečajni upravnik će podići kredit, namiriće tog i tog poverioca i nema nikakvih posledica.

Pitanje odgovornosti stečajnih upravnika ovde ne treba da se postavlja, ono mora da se podrazumeva, mada moram da kažem da se u nekim odredbama ovog zakona ta odgovornost na neki način diže na kvadrat, i to tako što će stečajni upravnik odgovarati svojom ličnom imovinom, ali nije dovoljno precizno rečeno koja je to imovina, u kojoj vrednosti, postoje li neki limiti, neki minimum.

Postojaće stečajni upravnici koji su stručni za obavljanje određenog posla, koji su preduzetnici kako je to ovde definisano, mada mi je to sporno, registrovali su delatnost koja se zove tako i tako, obavljaće između ostalog i poslove stečajnih upravnika, ali nemaju nikakvu imovinu. Nema nikakvu imovinu, živi u stanju sa roditeljima, jeste mlad čovek, stručan, perspektivan, obrazovan, položio stručni ispit, dobio licencu, ispunjava sve uslove za stečajnog upravnika, ali nema imovine.

Pitanje je da li uopšte treba da imovina bude kao neka zaloga koja će garantovati da neki stečajni upravnik obavlja taj posao na način koji je primeren ovom zakonu, ali, pre svega, očekivanjima od tog stečajnog upravnika. Ja ne bih bio stečajni upravnik ni u jednoj firmi gde bi me obavezali da na ovaj način garantujem da će se nešto desiti ili se neće desiti. Postoje stvari koje su ipak bez uticaja stečajnog upravnika, a iz njih se može izvesti kvalifikacija da je pričinjena šteta pravnom subjektu nad kojim se vrši postupak stečaja.

Za mene je to dosta problematičan pojam. Mislim da o tome treba da razmislimo; mi smo ovde podneli odgovarajući amandman i videćemo kako će se stvari dalje odvijati.

Uzmite, recimo, kada ne može da se završi reorganizacija onako kako mi ovde u zakonu planiramo i očekujemo, onda ide bankrot, odnosno prodaja. Još samo nekoliko trenutaka da zadržim vašu pažnju na prodaji. Ona ide po pravilu javnim nadmetanjem, prikupljanjem ponuda itd, ali je stečajni upravnik ovlašćen da imovinu preduzeća prodaje i slobodnom pogodbom.

Da li se smatra da je to u redu? Možemo li toliko poverenja imati u sve te ljude koji će prodavati slobodnom pogodbom? To je jedan od izvora korupcije, budite ubeđeni, i nema nikakve sumnje da ćemo imati i takvih stečajnih upravnika i takvih preduzeća u kojima se fingira javno nadmetanje i prikupljanje ponuda upravo zato da bi se skinula prodajna cena i da bi se omogućila prodaja slobodnom pogodbom. Mislim da ne treba ni dozvoliti tu mogućnost, jer nosi te opasnosti sa sobom o kojima govorim, a mogao bih i šire.

Konačno, kada je u pitanju redosled namirivanja poverilaca, mi pričamo o tome da su poverioci najvažniji i slažem se, ali oni su ipak četvrti isplatni red kada se namiruje iz stečajne mase. Prvi su troškovi stečaja, što je za mene logično. Drugi su zarade radnika i PIO, i to je logično. Zašto je država ispred poverilaca? Zašto uopšte postoji taj isplatni red? Zašto služba društvenih prihoda, odnosno javnih prihoda ima prednost nad drugim poveriocima? Ili u okviru tog drugog isplatnog reda koji se odnosi na radnike.

Ovde se kaže, i to jeste napredak, da će radnici imati pravo da se drugi u redosledu namire po osnovu neisplaćenih zarada u visini minimalnih ličnih dohodaka za poslednjih godinu dana, dve godine za poreze i doprinose po osnovu PIO. Na prvi pogled dobro je. Zašto se sada ovde pravi razlika doprinosa za penzijsko i invalidsko dve godine, a zarada jedna godina.

Zašto se uopšte govori o godinama? Kada jedno preduzeće ode u stečaj, naročito ako je reč o društvenim preduzećima, onda se podrazumeva da je najveći broj radnika i stvorio to preduzeće i da ima pravo prednosti u odnosu na druge poverioce u pogledu svih potraživanja po osnovu zarade. To je stav Socijalističke partije, ali to je stav svakog običnog čoveka koji kaže - zašto samo godinu dana, a pet godina nisam primio ništa?

Zašto samo dve godine penziono i invalidsko osiguranje, a pet godina mi firma nije uplaćivala doprinose po osnovu penzionog i invalidskog osiguranja? To je problem. Ko će tu razliku da namiri da bi se povezao radni staž tim ljudima?

Zato sam govorio o tome da ovo jeste kompleksno pitanje i da nije samo pitanje ovog zakona, nego i mnogih drugih zakona, i ministarstava i ukupnog funkcionisanja Vlade. Znam da su siromašni penzioni fondovi, znam da ne postoje neki posebni izvori za namirivanje ovakvih obaveza po osnovu doprinosa za povezivanje staža, jer imate ljude koji su sa 35 godina radnog staža dočekali da im preduzeće ode u stečaj i da samo za jednu godinu mogu da povežu staž, a za četiri godine do penzije ne mogu, ili unazad četiri godine. To su problemi koji se dešavaju ili će se dešavati u realnom životu.

Ne verujem ja mnogo ovima koji će od 5. ili kog jula biti ambasadori srpske privrede. Oni su mnogo toga obećavali i baš me interesuje da li ćemo stvarno imati ambasadore srpske privrede, koji će doneti neke nove investicije u Srbiju, koje jesu preduslov za novo zapošljavanje, za pokretanje proizvodnje i usluga i preduslov za prihvat ovih radnika koji će neminovno ostati bez posla po ovom zakonu o stečaju.

Ostajali su bez posla i po prethodnom zakonu. To možda i nije bilo suštinsko pitanje kakav je sadržaj zakona, nego koliko se to do kraja primenjivalo. Ako i ovaj zakon ne bude primenjivan, imaćemo problem. Ako ga budemo primenjivali imaćemo takođe problem, ali problem koji se jednostavno mora desiti.

Država mora biti spremna samo da amortizuje posledice tog problema aktiviranjem sopstvenih investicija iz agrarnog budžeta, a to je uslov; mora se obezbediti sprovođenje agrarnog budžeta i njegova potpuna realizacija da bi se zaposlio jedan broj ljudi u poljoprivredi, mora se obezbediti realizacija programa koji se tiču kapitalnih investicija i tog ministarstva i mora se obezbediti takva politička i ekonomska klima u Srbiji koja će privući pre svega strane investicije i direktne investicije u našu privredu, a koja će omogućiti prihvat ovih ljudi koji će realno biti u stanju socijalne ugroženosti.

Tu nema politizacije. To mora da bude pitanje na kojem valja postići konsenzus u državi Srbiji, i u ovoj skupštini, i u ministarstvu i političkim strankama. Ko god dođe na vlast, pre ili kasnije, imaće problem sprovođenja zakona o stečaju. Što budemo spremniji da se sa tim problemom suočimo, što zakoni koje ćemo donositi budu primereniji toj budućoj situaciji, što budemo realno više uvažili potrebu da se o tim pitanjima dogovorimo i da sprovodimo odgovarajuću politiku, to ćemo biti bliže cilju ne da imamo povećanje broja nezaposlenih sa milion na dva miliona, što je preteća opasnost, nego da imamo obrnut proces smanjivanja broja nezaposlenih sa milion na 500.000, a jednog dana možda i da budemo blizu te tzv. pune zaposlenosti.

Samo jedna rečenica povodom stečajnih upravnika i licenciranja. Ljudi, hoćemo li jedanput prestati da formiramo agencije? Moj mentalni sklop ne može više da prihvati nijednu agenciju. Sada imamo agenciju za licenciranje stečajnih upravnika. Nad tom agencijom nadzor vrši Ministarstvo za privredu. Zašto Ministarstvo za privredu ne licencira ove stečajne upravnike? Šta će njima agencija? Šta će nama sada neki novi zaposleni aparat, koji će sada imati samo taj posao da licencira stečajne upravnike? Što to Ministarstvo ne radi? Moram da ostavim kolegi Krstiću vreme. Ovde završavam.

Reč ima narodni poslanik Veroljub Arsić, a neka se pripremi narodni poslanik Jovan Palalić.

Dame i gospodo poslanici, mogu da kažem da sam mnogo više očekivao od ovog zakona, kako je on najavljivan i od strane Vlade Republike Srbije kao predlagača i od medija koji su to radili u ime Vlade Republike Srbije. Međutim, kada sam pregledao Predlog zakona, video sam da tu nema ničeg novog značajnog za stečajni postupak. Reč je o tome da se u neku ruku taj postupak, može da se kaže, malo bolje dovodi u red.
Čuo sam za ovom govornicom da je ovo u stvari zakon koji je napisala prethodna vlada i da nije jasno šta je ova vlada toliko dugo čekala da se ovaj zakon donese. Postavljam pitanje zašto ovaj zakon nije donesen, kako vi to volite da kažete, 6. oktobra? Jer, verovatno se čekalo da Janjušević i Kolesar kao stečajni upravnici i grobari srpske privrede završe posao, pa kada se otvorila afera, prethodna vlada je napisala jedan ovakav zakon.
Sam zakon više se bavi naplatom troškova stečajnog postupka, nego izmirenjem obaveza prema poveriocima. Prvi koji je kao na listi prioriteta jeste stečajni upravnik. Stečajni upravnik će, nažalost, izgleda postati jedno od osnovnih zanimanja u Srbiji, u ovom haosu koji je izazvan tom demokratskom revolucijom koju ste vi stvorili.
Tako se još u članu 4. stav 2. u Predlogu zakona kaže da stečajni upravnik može biti lice koje ima najmanje tri godine radnog iskustva. Nigde ne piše kog radnog iskustva, osim stručne spreme, da mora biti visoka. Mogao je čovek i da kupi diplomu, većina ljudi zna kako je došao do te diplome i stekao je radno iskustvo kao portir, tri godine, pa će zahvaljujući nekoj licenci (videćemo kako će one da se dobijaju) moći da upravlja preduzećima koja su u najtežoj situaciji.
To da se stečajni postupak više bavi troškovima stečajnog upravnika i naknadom vidi se još u članu 12. Predloga zakona, gde u stavu 1. tačka 3) piše da stečajni sudija, između ostalog, određuje preliminarnu naknadu i nagradu stečajnom upravniku. Još pre nego što je počeo da obavlja taj posao gospodin stečajni upravnik je dobio naknadu za svoj rad.
Dalje se postupak vodi tako što (u članu 17.) ako preduzeće nema novca, stečajni upravnik može da osigura imovinu usled štete koja može da nastane višom silom, ali isto tako može i da podigne kredit i da namiri troškove svog rada u tom preduzeću, bez obzira kakav ishod bude bio. To se vidi i u onoj raspodeli i platnim razredima, mislim da je to član 35.
Kolega poslanik ovde reče da potpuno razume, da je to u redu. Ne slažem se sa njim da u prvi isplatni red spadaju potraživanja po osnovu stečajnog postupka u koji ulaze sva potraživanja koja se po ovom zakonu smatraju troškovima stečajnog postupka. To nije u redu. Sve drugo može da bude prioritet pre ovoga, jer ako je ovo poslednji razred za izmirenje obaveza, daje nam kakvu-takvu garanciju da će taj stečajni upravnik korektno da vodi taj posao stečajnog postupka, jer će biti sudbinski zainteresovan da rad u stečajnom postupku naplati kako treba. U tom slučaju moraće dobro da vodi stečajni postupak prema svim drugim poveriocima, da bi on došao na red da primi naknadu.
Postavlja se pitanje – ko je dužan da pokrene stečajni postupak? Po dosadašnjem zakonu to je radio Zavod za obračun i plaćanje do njegovog ukidanja, a kasnije Narodna banka Srbije. Sada se kaže, u ovom zakonu – stečajni postupak se pokreće predlogom poverioca ili stečajnog dužnika, pa onda može i tužilac itd., da bi opet došli na ovaj deo koji se odnosi na naknade za stečajni postupak, a to je – predlagač je dužan da u roku od 10 dana od dana dobijanja naloga od suda uplati avans na ime troškova stečajnog postupka, koji obuhvataju troškove oglasa i troškove stečajnog upravnika, u visini koju odredi stečajno veće.
Taj koji je napisao ovakav zakon nikada nije vodio nijednu parnicu u Trgovinskom sudu. Nikad nije pokušao ni jedno svoje potraživanje da naplati preko Trgovinskog suda, gde će za svaki podnesak da plaća taksu, za svaku radnju koju bude uradio moraće da plaća takse i kada dobije pravosnažnu sudsku presudu čekaće godinama da se ta sudska presuda izvrši. Zato traži sud da se odmah namiri. Po meni bi bolje bilo da sud bude poslednji, jer će onda da žuri da izvede postupak do kraja i da zaštiti poverioce od ovakvog načina poslovanja.
Sam zakon u jednom delu kaže – stečajni postupak ne može da se otpočne protiv lica čija je imovina manja od vrednosti stečajnog postupka. Prvo, mora da se uradi Zakon o preduzećima, jer danas na sceni imamo u privredi Srbije privredne subjekte gde je osnivač jedan isti čovek, jedno isto lice, da li je to građanin ili su to neka druga, pravna lica koja taj posao rade, koja idu, nabavljaju robu, otkupljuju robu, fakturišu robu u svom preduzeću i preko njega obavljaju poslovanje, a obaveze prema poveriocima ostaju prema tom malom preduzeću koje nema nikakvu svoju imovinu. Kada bi se malo više začeprkalo po toj imovini, videlo bi se da onim drugim potraživanjima koja ne predstavljaju vrednost imovine i te kako ima šta da se naplati.
Međutim, ovaj zakon to u startu sprečava. Ne možete da pokrenete stečajni postupak ako je vrednost imovine subjekta nad kojim se sprovodi stečajni postupak manja od troškova stečajnog postupka. To su problemi koji se dešavaju u privredi.
Stečajni postupak sada prvi put po ovom zakonu može da se vodi i prema preduzetnicima, što do sada nije bila praksa; samo su pravna lica bila ta prema kojima je stečajni postupak mogao da se vodi. Ali, ja sada tvrdim da se preduzetnici stavljaju u nepovoljan položaj u odnosu na osnivače pravnih lica, zato što preduzetnik odgovara svojom imovinom i imovinom članova svoje uže porodice. Osnivač pravnog lica koji je građanin, može da se stavi znak jednakosti, preduzetnik odgovara samo imovinom svog preduzeća.
Vreme je da se ukine pravno lice sa ograničenom odgovornošću i da se, još pre donošenja ovog zakona, donesu izmene i dopune Zakona o preduzećima i da sva preduzeća budu sa potpunom odgovornošću i da svaki osnivač odgovara svojom imovinom i imovinom članova svoje uže porodice za troškove ili štetu koju njegovo preduzeće može da napravi. To je jedini način ako hoćemo da zaštitimo privredu. Ako hoćemo da zaštitimo stečajne upravnike, ako hoćemo da zaštitimo sudove, donećemo jedan ovakav zakon.
Kao da sve naruku ide i kao da su budući stečajni upravnici pisali ovaj zakon, postoji problem što nigde u zakonu nije precizirano u koliko preduzeća stečajni upravnik može u jednom trenutku da vodi postupak. To je problem koji nastaje. Imaćete situaciju da 10, 15, 20, 30 preduzeća koja su u stečaju vodi jedan te isti čovek. Objasnite kako je to moguće, da će preduzeća koja su ranije imala svog direktora, a nisu uspela dobro da posluju, sada stečajni upravnik da izvede na pravi put, da ih izvuče iz krize. Nema od toga ništa.
U članu 100. i 102. vidim prvi put jednu određenu vrstu retroaktivnosti u poslovanju preduzeća, pa se kaže – pravni posao ili pravna radnja kojima se jednom poveriocu pruža obezbeđenje ili daje namirenje koje on uopšte nije imao pravo da traži ili je imao pravo da traži, ali ne na način i u vreme kada je preduzeto, mogu se pobijati ako su preduzeti u poslednjih šest meseci. Kao da je moguće da predvidite, ako poslujete sa nekim preduzećem, hoće li ono biti platežno sposobno šest meseci unapred.
Ili, da stvar bude još gora, u članu 102. – pravni posao odnosno pravna radnja zaključeni, odnosno preduzeti u poslednjih pet godina pre podnošenja predloga za pokretanje stečajnog postupka ili posle toga, sa namerom oštećenja jednog ili više poverilaca, mogu se pobijati ako je saugovarač stečajnog dužnika znao za nameru stečajnog dužnika.
Znači, ako je neko svoje potraživanje namirio pre pet godina, u stečajnom postupku to njegovo potraživanje može da se ospori i da još vraća novac koji mu po svim drugim zakonskim i moralnim pravima pripada.
Ili je možda član 102. predložen zbog petooktobarske revolucije i kriznih štabova koji su ovakvu situaciju pravili u našoj privredi.

Zahvaljujem. Reč ima narodni poslanik Jovan Palalić, a neka se pripremi narodni poslanik Vučeta Tošković. Izvolite.

Gospodine predsedniče, dame i gospodo narodni poslanici, tokom više razgovora koje sam uoči predlaganja ovog zakona imao sa privrednicima koji razmišljaju strateški o srpskoj privredi, vide je kao tržišni konkurenti, ali sa onima koji se bore na srpskom tržištu i muku muče da naplate svoja potraživanja, video sam zajedničku zapitanost i ohrabrenje.
Da li je moguće da će konačno prestati da važi Zakon o prinudnom poravnanju, stečaju i likvidaciji, zakon koji je donet još 1989. godine i koji zaista predstavlja relikt jednog načina razmišljanja, jedne filozofije u privredi da oni koji ne posluju dobro, nemaju poslovnu viziju, strategiju, koji ne plaćaju svoje obaveze budu zaštićeni u dugotrajnim stečajnim postupcima samo zato da bi se sačuvao socijalni mir i održala fiktivna radna mesta.
Osnovni problem u tom načinu razmišljanja bio je što je dužnik bio zaštićen. Taj Zakon o prinudnom poravnanju, stečaju i likvidaciji poverioce je tretirao samo kada je potrebno da se pribavi mišljenje. Znači, dužnik je bio zaštićen i veštački se održavao u privrednom životu, jedan privredni subjekat koji nije mogao da se takmiči na tržištu, koji nije imao poslovnu viziju i strategiju i pokušao je da na tržištu učestvuje sa jednim dopingom u vidu finansijske podrške, a stvarni se problemi nisu rešavali.
Činjenica je da novi predloženi zakon pravi kopernikanski obrt u poziciji poverioca. To je prvi takav zakon u našem pravnom sistemu koji poverioca zaista tretira na pravi način - on je u tom poslovnom odnosu oštećen, on ima potraživanje prema drugim subjektima, i, za razliku od sada važećeg zakona, gde je odbor poverilaca bio fakultativan organ, gde je bio samo konsultovan, gde nije bitno učestvovao u donošenju ključnih odluka kada je pitanju stečajni dužnik, po predloženom zakonu o stečajnom postupku poverioci donose ključne odluke o sudbini stečajnog dužnika. Oni su najviše zainteresovani da se status stečajnog dužnika reši bilo bankrotstvom, prodajom imovine, bilo reorganizacijom, i kako oni procene da je u njihovom interesu tj. da će se više i bolje namiriti, doneće takvu odluku.
Ono što je ovde više puta isticano, to je da su stečajni postupci dugotrajno vođeni, i po sedam godina, samo zato da bi se sačuvao socijalni mir. Ali, činjenica je da se tako fiktivno sačuvan socijalni mir brzo pretvarao u socijalnu bombu i mi imamo priliku da se sa tim suočimo upravo u današnjoj situaciji u srpskoj privredi.
Nadam se da je zato početak primene ovog zakona jedno pravo suočenje sa stvarnošću, sa činjenicom da je većina srpske privrede u faktičkom stečaju, ali je to i strateški zakon jer otvara mogućnost da na tržištu ostanu samo oni koji imaju mogućnost da se takmiče, da svojom poslovnom strategijom, svojom proizvodnjom uspevaju da ostanu na srpskom tržištu i da posluju pozitivno.
Istaći ću ono što su bitne promene u ovom zakonu. To su – uvođenje dva nova obavezujuća organa u stečajni postupak, a to su skupština poverilaca i odbor poverilaca, i reorganizacija kao jedan od puteva ozdravljenja stečajnog dužnika, a u isto vreme i namirenje potraživanja stečajnih poverilaca.
Bitno je napomenuti da se odnos stečajnih subjekata promenio u odnosu na Zakon o prinudnom poravnanju, stečaju i likvidaciji. U važećem zakonu mi smo imali prevagu stečajnog veća. Važne i bitne odluke je donosio i stečajni sudija, dok je stečajni upravnik, koji nije bio u većini slučajeva ni kompetentan, ni stručan, vodio neke poslove a u stvari strateške odluke su se donosile izvan njegovih okvira.
Po sadašnjem zakonu će stečajni upravnik, koji će dobiti licencu, biti edukovan i imaće zaista velika operativna ovlašćenja ali i veliku odgovornost. Zaista će biti menadžer stečajnog dužnika i moći će da donosi ključne odluke u poslovanju. Stečajnom sudiji i stečajnom dužniku ostavlja se nadzor i odluke kada je u pitanju saglasnost u nacrtu za glavnu deobu stečajne mase.
Važeći Zakon o prinudnom poravnanju, stečaju i likvidaciji nije imao nijedan definisani rok za izvršenje pojedinih stečajnih radnji. Upravo za razliku od tog zakona, predloženi zakon vrlo jasno ima definisane i precizirane rokove – kada se mora održati prva poverilačka skupština; kada se mora završiti prethodni stečajni postupak; kada se mora izvršiti namirenje; u kom roku mora da se podnese plan za reorganizaciju i kada mora da se izvrši namirenje iz stečajne mase. Tu su bile i neke projekcije da bi stečajni postupak najduže mogao da traje godinu dana, što je zaista ohrabrenje u odnosu na stanje koje sada imamo.
Imamo jasno definisane uslove kada se može smatrati da postoji nesposobnost za plaćanje, manje razloga po kojima se može voditi prethodni stečajni postupak, što je vrlo bitno, jer je prethodni stečajni postupak odugovlačio celost postupka. Ono što jeste važno – konačno da se izostavi iz našeg pravnog sistema tzv. prinudno poravnanje, koje je u stvari u velikoj meri predstavljalo problem i pitanje odugovlačenja vođenja stečajnog postupka.
Što se tiče pitanja reorganizacije, moram da istaknem da su mere koje se predlažu u ovom planu reorganizacije vrlo jasne i da zaista predstavljaju put ozdravljenja stečajnog dužnika.
Ovde je bila više puta izražena sumnja da li će odbor stečajnih poverilaca i skupština poverilaca prihvatiti da stečajni dužnik uđe u reorganizaciju, da li imaju sigurnost naplate svog potraživanja.
Pa, ako se pogleda u članu 127, koji govori o planu reorganizacije, tačka 9) jasno kaže da plan reorganizacije mora da sadrži finansijsku projekciju, bilans stanja i izveštaj o novčanim tokovima u narednih pet godina.
Upravo na skupštini poverilaca o ovome će se raspravljati. Ako oni koji su najviše zainteresovani za sudbinu stečajnog dužnika procene da jednom od mera reorganizacije, a više ih je tu navedeno: zatvaranje neprofitabilnih pogona, promena delatnosti, pretvaranje duga u akcijski kapital, neke interesantnije, ili pribavljanje nove investicije, mogu da dovedu takvo preduzeće, koje ima potencijale, do toga da se oporavi, u situaciju da ostvari takav pozitivan uspeh da bi se njihova potraživanja bolje naplatila nego da se ide u bankrotstvo, sasvim je sigurno da će takve planove reorganizacije i prihvatiti.
U sredini iz koje dolazim, a to je Bačka Palanka, ima preduzeća koja su u teškoj situaciji, npr. "Majevica", TK "Dunav", "Marina", "Merkur", međutim potrebno je da se upravo uđe u jedan ovakav proces reorganizacije da bi se ta preduzeća stavila na noge i da bi se zaista zadržala prava radna mesta, da bi zaposleni zaista primali zarade, imali uplaćene doprinose, a ne kao što je sada – većina tih radnih mesta su fiktivna, ne postoje, a zaposleni se izvan njih snalaze na razne načine na tzv. sivom tržištu.
Kada je u pitanju prodaja, unovčenje stečajne mase, sva tri načina koja su ovde predložena daju sigurnost da će se unovčiti stečajna masa, no imao sam jednu ličnu dilemu kada je u pitanju pozicija poverilaca u postupku namirenja iz stečajne mase. U odnosu na strateško opredeljenje u samom zakonu njihova pozicija se jača. U samom postupku unovčenja stečajne mase njihova pozicija je nešto slabija, tako da je možda bilo bolje rešenje da se njihova pozicija po tom pitanju jača, kada je u pitanju prigovor, ulaganje prigovora, mogućnost primedbi na visinu ostvarenih sredstava prilikom unovčenja stečajne mase.
U svakom slučaju DS će podržati ovaj predlog zakona. Smatramo da je on reformski, strateški zakon u srpskoj privredi, da jeste suočenje sa stvarnošću. Imaćemo situaciju da ćemo videti koja su to preduzeća na srpskom tržištu konkurentna, koja mogu da se takmiče, ali je to jedini način da se konačno uredi stanje na srpskom tržištu.
Verujem da će on predstavljati put u ozdravljenje srpske privrede i da će ona preduzeća koja budu imala strategiju i konkurentnu proizvodnju, dobar menadžment, posle rešavanja svih ovih velikih problema – nenaplaćena potraživanja, unutrašnji dug u našoj državi, moći da se uspešno takmiče u narednom periodu i na evropskom tržištu, kojem svi težimo.

Reč ima narodni poslanik Vučeta Tošković, a neka se pripremi narodni poslanik Nikola Novaković.

Poštovani narodni poslanici, nisam sumnjao da ovaj predlog zakona nije napisao prethodni režim, jer, uz  Zakon o radu, ovaj zakon o stečaju će najverovatnije upropastiti ono malo naše privrede koja radi. Imam utisak da su ovaj zakon o stečaju pisali ljudi koji nikada nisu radili u privrednim organizacijama, tako da ako se taj stečaj primeni u bilo kojoj organizaciji, ta organizacija ne da će se reorganizovati, nego će bankrotirati, i to u prvim danima sprovođenja stečaja.
Misleći da je privatizacija prethodne vlasti sprovedena po njihovoj zamisli i dat Predlog zakona o stečaju, ovakav kakav jeste, saradnja onog Zakona o radu i ovog predloga zakona o stečaju, da se što više uništi privreda u Srbiji. Umesto da se donese neki predlog zakona o stečaju da bi se u nekom slučaju i reorganizovalo neko preduzeće, mislim da je ovaj zakon o stečaju to doneo da bi se što pre ta radna organizacija, na osnovu Zakona o radu i na osnovu nekih marifetluka koji se već vode u našoj privredi. Zakonodavac je možda morao da u pisanju predloga ovog zakona pozove neke ljude koji su iz privrede, da pozove stečajne upravnike, stečajne sudije, sudije stečajnog veća, da bi se mogao ovaj predlog zakona doneti na dobrobit te radne organizacije gde će se on primenjivati.
Zakonodavac predlaže u ovom stečaju, u stečajnom postupku, da se ovlasti stečajni upravnik, stečajni sudija i poverioci. Mislim da je prethodni zakon o stečaju bio praktičniji i primenljiviji u preduzećima gde se stečajni postupak uvodi, iz prostog razloga što ima raznoraznih problema prilikom vođenja stečaja, koji nisu ni jednim ni drugim predlogom zakona o stečaju uvedeni u neku tačku.
Ima preduzeća koja ne rade, praktično, već tri, četiri godine. Radnici su na birou, a sada uvodite stečaj. Kako se može pokrenuti stečaj, ko će da plati? Poverioci neće hteti da pokrenu stečaj zato što su to veća sredstva. Poverilac hoće da naplati svoju hipoteku, hoće da se obezbedi. Njima je u interesu da se što pre uvede stečaj, ali sa bankrotom, odnosno sa likvidacijom.
Prethodni zakon je bio, u neku ruku, bolji kada su u pitanju i poverilac i stečajno veće. Pazite jednu stvar – stečajni upravnik ne može voditi jednu organizaciju koja je u takvoj dubiozi da bez ikakve pomoći ne može da krene proizvodnja. Onaj zakon ne govori o radnom stečaju, nego govori o likvidaciji, ali je neki nepisani zakon bio u tadašnjim privrednim sudovima da se prećutno vodi radni stečaj.
I u onom i u ovom slučaju, kada je u pitanju reorganizacija, sumnjam da postoje mogućnosti da se reorganizuje ta radna organizacija, iz prostog razloga što neko ko je došao do dna, a da ima sa svih strana hipoteke, nema mogućnosti da reorganizuje, odnosno da uvede radni stečaj.
Kažem, velika ovlašćenja su data stečajnom upravniku. Imam utisak, kada su u pitanju licence za stečajne upravnike, da mi imamo nameru da 10-20 godina obučavamo stečajne upravnike i da imamo toliko privrednih organizacija da ćemo i 20 godina uvoditi stečaje.
Iskreno se nadam da će za godinu, godinu i po dana, kako ovaj predlog zakona govori o bankrotu i reorganizaciji privrednih preduzeća, da će se to završiti za nekih godinu ili godinu i po dana.
Šta ćemo da radimo sa tim stečajnim upravnicima kada oni budu neki profesionalni stečajni upravnici? Verovatno će mnogi od njih napustiti svoja radna mesta, jer su primamljiva primanja stečajnih upravnika u nekim privrednim organizacijama, jer poverioci plaćaju stečajne upravnike da bi mogli da vladaju sa njima.
Prema tome, ne vidim nikakvog razloga zašto je ovaj predlog zakona o stečaju uvršćen u dnevni red Skupštine Srbije i danas je na dnevnom redu, jer takav zakon, kakav je ovaj predlog zakona o stečaju, ne može se primeniti ni u jednoj privrednoj organizaciji u kojoj se uvodi stečaj, samo zato što su članovi ovog predloga zakona doneseni da se što pre ta privredna organizacija proda, da bi se poverioci namirili iz te stečajne mase.
Kada se govori o toj stečajnoj masi, moram da napomenem da su mnoge agencije koje su vršile procenu kapitala raznoraznim privrednim organizacijama do te mere srozale kapital da se zato i dešavaju takve prodaje naših privrednih organizacija, kapitalnih, da bi se moglo kupiti za nekih tri ili deset evra.
Moramo pokušati da rešimo problem ovog zakona o stečaju da bismo mogli da sprovedemo nešto o čemu se govori u ovom predlogu zakona – reorganizaciju ili radni stečaj, da bismo mogli imati nadu da neku privrednu organizaciju pokrenemo iz mrtvila i da bismo mogli da zaposlimo naše ljude.
Ovakvim načinom i ovakvim predlogom zakona, ne verujem da će ijedan naš mlad čovek naći radno mesto u bilo kom preduzeću u kojem se uvede stečajni postupak, tako da imam utisak da bi trebalo ovaj predlog zakona, ukoliko su voljni predlagači, skinuti sa dnevnog reda i da se onaj prethodni zakon sprovede i da se da ovlašćenje...

Dajem pauzu do 15,00 časova.
(Posle pauze - 15,55 časova.)

Poštovani narodni poslanici, pre početka da utvrdimo da li postoji kvorum. Molim narodne poslanike da ubace svoje poslaničke kartice. Primenom elektronskog sistema za glasanje utvrđeno je da je u sali prisutno 87 poslanika.
Nastavljamo rad. Reč ima narodni poslanik Nikola Novaković, a neka se pripremi narodni poslanik Svetislav Krstić.