Hvala narodnom poslaniku Kragoviću.
Reč ima narodni poslanik Miloljub Albijanić, a neka se pripremi narodni poslanik Stefan Zankov.

Gospodine predsedavajući, gospodo narodni poslanici, gospodine ministre, pred nama je zakon o izmenama i dopunama Zakona o socijalnoj zaštiti i obezbeđenju socijalne sigurnosti građana. Nije lako ovakav jedan zakon braniti, a još teže ga je napadati. Nije lako braniti iz razloga što mi nismo bogata zapadnoevropska zemlja koja ima visoka izdvajanja, pa može da na jedan normalan i dobar način reguliše ovu oblast.
Dakle, moramo biti odgovorni prema ljudima koji imaju odgovarajuće materijalno obezbeđenje i odgovarajuća prava, iz razloga što su njihove oči usmerene na nas, jer njima znači to povećanje. I, nemojte nam ovde širiti demagogiju da se određene stvari smanjuju, a neke povećavaju. Koncentrišite se na one ljude u 122 opštine, gde se ovo povećava i gde to njima zaista znači u bilo kojoj meri da se to ovde čini.
Počeću svoje izlaganje sa socijalnom poveljom EU, gde je regulisan segment socijalne zaštite, koji kaže da lica koja nisu bila u mogućnosti da stupe ili da se ponovo uključe u tržište rada, a nemaju sredstava za izdržavanje, moraju imati mogućnost da primaju dovoljna sredstva i socijalnu pomoć u skladu sa svojom konkretnom situacijom.
London, 2004., mladić bez posla prima 60 funti nedeljno i ima stan. Za tih 60 funti može normalno da se hrani i izdržava. Ivanjica, 2004., materijalno obezbeđenje za jednog čoveka je 796 dinara. Ne mogu da razumem da nekome smeta da se ta osnovica poveća.
Ja ću istaći ovde one osnovne teze u samom zakonu koje na određen način pospešuju i bolje regulišu navedenu oblast. Znači, zakon obezbeđuje jedinstven minimalni nivo socijalne sigurnosti. Naravno, i opštine i gradovi u skladu sa svojim potencijalom mogu nivo podizati. Takođe je značajno što se ovaj nivo uvećava u skladu sa porastom troškova života. Sada neko zamera što nije u skladu sa povećanjem plata. Da smo to uskladili sa povećanjem plata, on bi rekao - pa nije u skladu sa povećanjem troškova života. Povećanje plata izmereno u ovom mesecu ne znači da će povećanje biti u idućem mesecu, a svedoci smo da troškovi života iz meseca u mesec rastu.
Zatim, uvećava se iznos dodatka za pomoć i negu drugog lica, uređuje se status hraniteljskih porodica, jer je ovo najpovoljniji oblik za decu bez roditeljskog staranja. Posebno je važno istaći i mogućnost prava na penzijsko osiguranje hranitelja.
Što se tiče institucionalnog okvira, osniva se zavod za socijalnu zaštitu, koji će se baviti nadzorom nad stručnim radom i unapređenjem sistema socijalne zaštite i takođe se uvodi inspekcija socijalne zaštite, jer valja podvrgnuti kontroli da li se ove mere sprovode na adekvatan način. Pooštravaju se uslovi za imenovanje direktora i u sastavu upravnih odbora korisnici će imati svog predstavnika. Dakle, niko ne može da zameri da se ova oblast na određeni način ne uređuje.
Čulo se ovde za skupštinskom govornicom da ova skupština nije donela dovoljan broj zakona, da li smo doneli zakone ili smo doneli izmene ili dopune zakona. Nisam video da je važno za određenu poslaničku grupu da li su ovo izmene ili dopune, jer oni ni na jedno ni na drugo pozitivno ne odgovaraju, nego ovde za govornicom pokušavaju ili da pozivaju na štrajk, što ovih dana čine, a ja vam kažem da je ministar iskusan u sindikalnom radu, pa možete njega da konsultujete kako se to radi i da li se radi ovde za skupštinskom govornicom.
Neki kažu da ne brinemo za seljake i poljoprivredu, a znate i sami da je agrarni budžet povećan tri puta, da su krenuli kratkoročni i dugoročni krediti, pa malo se upoznajte ako o tome ne znate, a znate i sami da ste diskutovali i o pšenici, ali ja ću vam reći i da je za to zaslužan G17 plus i prof. Miroljub Labus koji je pregovarao. I reći ću vam "zrno po zrno pogača", jedan po jedan zakon, jedna po jedna izmena, stvari se polako uređuju, a vi ovde mašite slamom koliko vam je volja.
Reći ću vam takođe da su za primenu ovog zakona, jer je primena jako važna, izdvojena sredstva u budžetu Republike Srbije, i to ne vašom zaslugom nego zaslugom ministra finansija Mlađana Dinkića, tako da ćemo imati mogućnost implementacije ovog zakona.
Naravno da na ovaj način mi ne rešavamo sudbinu zemlje, ali povećavamo prag socijalne zaštite. Tako treba da se nastavi i u budućnosti, da u raznim oblastima života donosimo zakone koji te oblasti pospešuju i unapređuju. G17 plus se za to zalaže i glasaće za ovaj zakon. Takođe, G17 plus poziva i ostale poslaničke grupe i kolege poslanike da glasaju za ovaj zakon, jer on bolje uređuje ovu oblast.

Hvala gospodinu Albijaniću. Reč ima Stefan Zankov, a za diskusiju neka se pripremi narodni poslanik Jovan Palalić.

Dame i gospodo narodni poslanici, programska opredeljenja SRS-a su takva da je briga o najugroženijima, o onima koji nisu u stanju da sopstvenim radom ostvaruju prihode za život, za nas prioritet. Smatramo da je socijalna funkcija jedna od najvažnijih funkcija svake moderne države.
Postojeća zakonska rešenja i propisi koji regulišu oblast socijalne zaštite su u principu dobri, jer obezbeđuju i garantuju zadovoljavajuća prava korisnicima. Ono što je predstavljalo problem jeste njihova realizacija u smislu određivanja konkretnih procenata, gde se sve svodi na nedostatak novčanih sredstava, a para u krajnjoj liniji nema zbog problema svih problema, odnosno zbog nefunkcionisanja srpske privrede.
Ove izmene i dopune Zakona o socijalnoj zaštiti i obezbeđivanju socijalne sigurnosti građana ne donose ništa revolucionarno. Prava ostaju praktično ista. Sami procenti u članu 4. Predloga zakona bili bi možda i dobri da su zarade u Srbiji na nekom evropskom nivou. Ovako procentualno od naše prosečne zarade, bila i ona bruto u pitanju, ovo ne predstavlja praktično ništa. Od 16 do 32%, to je kada se preračuna od 2.800 do 5.700 dinara, govorim otprilike, zavisno od toga da li je reč o pojedincu ili o porodici sa jednim, dva ili više članova, koji nisu sposobni za rad.
Šta može da se uradi sa ovim novčanim iznosima, ako znamo koliki su danas troškovi života u Srbiji? Praktično ništa. I struja je pre desetak dana za najveći broj korisnika poskupela za 26%. Zato je ovde ključna stvar da se iznese značajno povećanje procenata. Jedino bi to predstavljalo neki rezultat, a ne ove zakonske izmene same po sebi.
Ono što je dobro, to je činjenica da će korisnici u 122 opštine, čiji je prosek zarada ispod republičkog, dobiti nešto veće iznose, ali će u ostalim opštinama dobiti manje nego do sada. Mišljenja sam da je trebalo ove mizerne procente da odredite tako da nijedan korisnik ne dobije manje.
U istom članu 4. kaže se da će se minimalni nivo socijalne sigurnosti usklađivati svakog meseca sa indeksom troškova života. Mislim da je ovo obična prevara. Zbog čega? Kada su rasle cene, vi ste ih usklađivali sa zaradama.
Sada kada bi trebalo da rastu zarade, a cene su uglavnom dostigle maksimalni nivo, vi usklađujete sa cenama, odnosno sa troškovima života.
Ono što može da se zapazi u ovom predlogu zakona jeste mnogo teksta koji ne donosi suštinski ništa novo, a još manje stvara uslove da se u praksi nešto promeni nabolje u ovoj oblasti. Ima i nelogičnosti. U članu 1. menja se član 8. pa kaže - troškove postupka za ostvarivanje prava iz ovog zakona ne snose građani, ako ovim zakonom nije drugačije utvrđeno. Kako je moguće da troškove postupka mogu snositi korisnici ovog prava koje je, po mom mišljenju, besmisleno, pa je ovde i suvišno.
Član 3. dodaje reč "minimalno" nivou socijalne sigurnosti, što je takođe apsolutno suvišno. Zašto bi taj nivo imao više nivoa, minimalni, srednji, maksimalni itd?
U skladu sa starom praksom, kada ne znate kako da obrazložite ili opravdate neko zakonsko rešenje, pozivate se na usklađivanje sa propisima Evropske unije, ili na decentralizaciju, što je slučaj u članu 2. gde se obezbeđivanje prava na smeštaj u prihvatilišta i prihvatne stanice prenosi iz nadležnosti Republike u nadležnost opštine. Kako će ovo, kako kažete, da jača lokalnu samoupravu, kada je ovo samo jedno od sedam, čini mi se, prava koja postoje u sistemu socijalne zaštite. Pre mi se čini da je ovo jedna obična promena, samo radi promene.
U članu 13. kaže se: Član 25. menja se i glasi: "Dodatak za pomoć i negu drugog lica utvrđuje se u nominalnom mesečnom iznosu." Zašto i ovde niste išli procentualno od prosečne zarade ostvarene po zaposlenom u Republici, što je bilo jedino ispravno kada su socijalna davanja u pitanju, a ne fiksno.
Članom 15. izmena i dopuna zakona ograničava se broj dece koja se mogu smestiti u drugu porodicu na troje, odnosno dvoje, a praksa nam govori nešto sasvim drugo. Zna se koliko je ljudi koji prihvataju više dece i kojima država treba da pomogne, a ne da ih ograničava na ovaj način i sputava ih u obavljanju njihove humane misije.
Ova vlada očigledno ne može, kao i prethodna, a da u okviru maltene svakog zakona ne formira neku novu agenciju, zavod, komisiju ili nešto slično. Tako i ovde, valjda u cilju povećanja zaposlenosti u Srbiji, predlažete osnivanje jedne nove ustanove. Radi se o zavodu za socijalnu zaštitu. U obrazloženju kažete da bi to bila stručna institucija koja bi se bavila nadzorom nad stručnim radom i unapređenjem sistema socijalne zaštite, da je do 1990. godine ove poslove obavljao Institut za socijalnu politiku, koji je ukinut, tako da sada u sistemu ne postoji nijedna stručna institucija koja bi se kvalitetno, studiozno bavila pitanjima unapređenja funkcionisanja ustanova socijalne zaštite.
Sve je ovde veoma lepo rečeno, ali ubeđen sam da je ovo samo još jedan način da vaši tzv. eksperti dođu do još neke fotelje. Sigurno je da nije problem u ovoj oblasti nepostojanje studioznog bavljenja ovim pitanjima.
Ovde je problem novac, nefunkcionisanje privrede i samo obezbeđivanjem više sredstava može se pomoći ljudima koji nisu sposobni za rad.
Na samom kraju, mislim da ste mogli ovim predlogom zakona da uzmete u obzir i težak položaj Srba na Kosovu i Metohiji koji ne mogu da ostvaruju prihode, jer žive u uslovima okupacije, terorizma, pa da se i njima da pravo na posebno materijalno obezbeđenje. Hvala.

Zahvaljujem se narodnom poslaniku Zankovu. Reč ima narodni poslanik Jovan Palalić, a za diskusiju neka se pripremi narodni poslanik Branislav Stevanović.

Poštovani predsedavajući, gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, po zakonima koji reaguju na stanja kao što su egzistencijalna ugroženost, velika nezaposlenost, društvena patologija, kriza morala, kriza porodice, prepoznaje se odgovorna vlast, a i humano društvo. Upravo ovakva stanja posledica su činjenice da je naše društvo u prethodnom periodu bilo izloženo sankcijama, ratovima, promeni društvenog sistema i samim tim se povećavao broj onih lica koja su imala potrebu za većim stepenom socijalnih usluga i socijalne zaštite.
Činjenica je da je našoj državi potrebna strategija socijalne politike, jačanje ustanova, profesionalizacija kadrova i opremanje ustanova. Ali, naravno, potrebno je pod hitno promeniti i neke propise koji su doneti u prethodnom periodu, a koji su imali za posledicu pogoršanje socijalnog stanja velikog broja naših građana. Tu prvenstveno mislim na propise iz oblasti PIO i Zakon o radu koji se pokazao kao loš za veliki broj naših sugrađana koji su bili zaposleni u tom periodu iza nas.
Mogu da kažem da je u mojoj opštini, u Bačkoj Palanci, veliki broj ljudi ostao bez posla i veliki broj ljudi je bio direktno ugrožen i pogođen Zakonom o PIO, tako da su mi se građani i zaposleni pojedinih preduzeća obraćali i tražili da uputim zahtev da se promene zakoni iz oblasti rada i PIO.
U ovom zakonu spomenuto je i pitanje decentralizacije. Posledica ovog stanja koje smo imali, posledica ratova jeste veliki broj izbeglica koji je u našoj zemlji i zaista ima potrebu za socijalnom zaštitom. Mogu da kažem da je u mojoj opštini 8.500 izbeglica, prvenstveno sa područja zapadne Bosne i Bosanske Krajine. Naravno, napravljeni su programi za integraciju, veliki broj pitanja je otvoren. Međutim, lokalna vlast, opštinska vlast nije na ta pitanja odgovorila. Imamo činjenicu da su te izbeglice u situaciji da preko 7.500 njih plaća stanarinu, 1.800 porodica, i da ta stanarina iznosi oko 2,8 miliona maraka ili 1,4 miliona evra. Upravo ta činjenica, da je potrebno da se otvori pitanje na koji način lokalni organi rešavaju probleme socijalne zaštite, vrlo je važna.
Što se tiče konkretnih zakonskih rešenja, mogu da kažem da je ovaj deo koji se odnosi na utvrđivanje jedinstvenog minimalnog nivoa socijalne sigurnosti na tragu onog stava i one politike DSS da se obezbedi ravnomeran teret tranzicije i teškog stanja u tranziciji u ovom periodu. Imali smo, kao što je više puta ovde rečeno, činjenicu da je u 122 opštine situacija bila takva da su primane naknade za materijalno obezbeđenje ispod nivoa koji je utvrđen na nivou Republike. Ovo je nešto što mi pozdravljamo i mislimo da će to doprineti da se upravo taj teret tranzicije ravnomerno rasporedi.
Ono što je važno reći, što unose naredne odredbe, jeste da imamo stimulaciju i odgovornost. Kada je u pitanju stimulacija, imamo oblast hraniteljstva i tu možemo reći da smo potpuno zadovoljni načinom na koji je rešen taj problem u predloženim izmenama zakona. Poboljšava se i edukacija porodica i onih koji primaju socijalno ugrožena lica u svoje okrilje, a takođe je i činjenica da se one stimulišu određenom naknadom; u slučaju da lica koja su obavezna da plaćaju naknadu to ne plaćaju, država do okončanja sudskog spora te troškove snosi. To jeste vrlo važno, jer ova oblast, ovo pitanje hraniteljstva je najbolji način da se izađe u susret onim licima koja imaju potrebu za socijalnom zaštitom.
Što se tiče pitanja odgovornosti, pozdravljamo činjenicu da je regulisano pitanje na koji način će moći da bude izabran direktor jedne socijalne ustanove. Prvi put imamo situaciju da on mora da izađe sa programom rada. Do sada to nije bio slučaj. Imali smo po tom pitanju veliki javašluk u našim ustanovama, a sada će i nadležni organi i upravni odbor imati jasnu sliku o kakvom kandidatu će se izjašnjavati.
Naravno, dobra je stvar što u upravne odbore ustanova ulaze i predstavnici korisnika, staralaca tj. onih koji su vrlo zainteresovani za to na koji način će biti pružena usluga, i u tom smislu mislimo da će kvalitetnije doprineti da se formuliše politika u tim ustanovama, koja bi bila, u stvari, u interesu korisnika.
Dobro rešenje je i to što se omogućava da ustanove socijalne zaštite imaju mogućnost da zasnivaju ugovore o volonterskom radu i ugovore o dopunskom radu sa nezaposlenima. Kao što sam rekao u uvodnom delu svog izlaganja, imamo veliki problem sa kadrovima i naraslu potrebu za pružanjem ovakvih usluga. Takođe imamo i činjenicu da u našoj državi ima veliki broj nezaposlenih. Upravo ova činjenica da je moguće zaključivanje ugovora o volonterskom i dopunskom radu znači da će se, s jedne strane, povećati profesionalizacija i stručnost u ustanovama, dok sa druge strane znači poboljšanje rešavanja problema nezaposlenosti.
Na kraju želim da istaknem da nasleđeni problemi iz prethodnog perioda, koje sam istakao u uvodnom delu, ne mogu da se reše nekim instrumentom koji ovde pominje neki imaginarni, čarobni štapić, i ne mogu preko noći. Jedini instrument koji može da doprinese da se u narednom periodu poboljša stanje u ovoj oblasti, da ova država krene napred jesu valjani zakoni.
Sa valjanim zakonima, koji stvaraju uslove da se stanje popravi, stanje koje je 15 godina bilo loše, sa takvim predlozima i instrumentima sadašnja vlada izlazi pred ovaj parlament i takve zakone donosi. Hvala.

Za reč se javio narodni poslanik Branislav Stevanović, a neka se pripremi Zoran Krasić.

Dame i gospodo, gospodine ministre, hteli mi da priznamo ili ne, nalazimo se u izuzetno teškoj situaciji, gde se dnevno u zemlji Srbiji održava 40-tak štrajkova, a mogu da kažem da ste vi delimično u pravu kada kažete da su glavna dešavanja bila od 1990. do 2000. godine. Zna se uzrok tome. To su ratna dešavanja na našim prostorima, jer okupator nije mogao drugačije da okupira našu zemlju ekonomski, a da nije bilo ratova.
Međutim, nama se desilo jedno još veće zlo 2000. godine, dolaskom DOS-a na vlast. Narod je očekivao mnogo više: više zapošljavanja, veću produktivnost i veći društveni standard. Međutim, dogodilo se nešto na šta želim da skrenem pažnju gospodinu ministru. Niste, gospodine ministre, u pravu, jer ja sam član Odbora za privatizaciju i kategorično tvrdim da je gospodin Vlahović sa gospodinom Cvetkovićem, direktorom Direkcije za privatizaciju, naneo veliku štetu ovom društvu.
O tome ću nekom drugom prilikom više govoriti, neću pominjati samo njih dvojicu, nego možda 1500 do 2000 kriminalaca koji su unazadili ovo društvo, a proizvod svih tih dešavanja, te kobne bratske, da ne kažem lopovske privatizacije je više hiljada ljudi na ulici. Mi smo imali mnogo takvih slučajeva, ali ne bih ovom prilikom da govorim o tome.
Sada je najvažnije da se mi ovde, sve stranke, ponesemo isto kao u situaciji kada smo donosili Rezoluciju o Kosovu, da i vi sa vašom sujetom prihvatite sve naše amandmane, a mislim da je oko 16 amandmana podneto, da ih uvažite, kako bismo upristojili ovaj zakon i kako bismo, za početak, priuštili onaj minimum egzistencije našim sugrađanima.
Između ostalog, podržao bih amandman gospodina Baralića, koji se odnosi na seosku decu koja su ostala bez roditelja. U ovom predlogu zakona stoji da oni koji imaju preko pola hektara zemlje neće imati pravo na tu nadoknadu. To nema smisla jer su ta deca, u stvari, prepuštena sama sebi, pa treba da imate u vidu da taj amandman treba podržati.
Što se tiče zavoda za zdravstvenu zaštitu, više puta su isticane neke stvari, ali i o tome ne bih više govorio jer su moje kolege iz SRS već o tome dosta govorile, pa to ne bih ponavljao. Svakako da sredstva koja su namenjena za osnivanje tog zavoda treba da se upotrebe za davanje socijalne pomoći. Treba da postoje centri za socijalnu pomoć na nivou opština i već vidim da je tu predviđena jedna vrsta samostalnosti, da ne kažem decentralizacija, gde dajete veća prava lokalnoj samoupravi jer je u pitanju izdvajanje sredstava kako bi se finansirali socijalni slučajevi.
Tu bih vam dao preporuku, potrebno je da imate u vidu i zakon o lokalnoj samoupravi koji smo mi predložili, pa da tom prilikom i tu decentralizaciju izvršne vlasti obavite, isto kao i sa ovom decentralizacijom.
Ne bih se složio sa iznosom od 16% za pojedinca i 32% za petočlanu porodicu. Mislim da je taj iznos suviše mizeran, mali i da bi tu trebalo učiniti više da se on poveća, jer je po nekoj proceni ta pomoć za petočlanu porodicu dovoljna samo da plati struju za mesec dana i za po neku veknu hleba.
Upozorio bih vas, gospodine ministre, da prenesete vašim kolegama iz Vlade, odnosno da imate u vidu, da nam se ne bi desila situacija koja se desila Alžiru, da ako imamo devet miliona stanovnika ne zadužimo 18 milijardi dolara ili evra, pa da upadnemo u tešku ekonomsku krizu, da nas naši unuci i praunuci proklinju zbog ove nanete štete.
Na kraju, ne znam da li je to slučajnost ili namera da se ovaj zakon baš donosi u vreme kada su u jeku pripreme za lokalne izbore, kao što je bilo i vraćanje zajma za privredni preporod Srbije, koji se vraća krajem avgusta. Mislim da je to više savet vaših koalicionih partnera, SPS-a, ili vi možda sledite njihove primere iz ranijih dešavanja. Hvala.

Reč ima narodni poslanik Zoran Krasić.

Ovim predlogom zakona Vlada u suštini pokušava da nastavi politiku DOS-a u oblasti socijalne politike. Prethodni sastav dosovske vlade je radio na novim definicijama siromaštva i ovaj predlog zakona je, praktično, nadgradnja, proširivanje tog pojma.
Da me ne bi neki kritikovali kako stalno osporavam zakone, u ovom zakonu neke stvari mogu i da pohvalim. Ovo je možda jedini zakon koji s pravom može da bude u suprotnosti sa Ustavom, iz prostog razloga što Ustav ne promoviše bedu i siromaštvo, nego daje priliku životu. I, svaki propis koji ima u vidu život i nastojanje da se obezbedi, koliko-toliko, blagostanje zaslužuje pohvalu. Međutim, ovaj zakon, očigledno, ima samo u naznakama dobru nameru, ali kada se pogledaju odredbe, šta se menja, kako se menja i koliko se menja, onda cilj nije postignut. Ni delimično nije postignut.
Kao što promenom radnog zakonodavstva nije ostvaren onaj cilj, već kontra cilj, tako i ova terminološka promena nivoa socijalne sigurnosti na minimalni nivo socijalne sigurnosti u suštini ništa ne znači. Vi se sećate da smo i garantovane zarade ranije imali prilike od onih eksperata koji ne znaju ni šta je društveni proizvod, ne znaju ni da uzročno-posledično analiziraju nešto što je činjenica, koji optužuju nekoga za gubitak društvenog proizvoda u desetogodišnjem periodu; pa naravno da je izgubljen društveni proizvod, jer se ovaj narod borio za život i sačuvao je više od trećine tog društvenog proizvoda.
Činjenica je da onih 6,5 milijardi nije došlo 24. septembra 2000. godine, činjenica je da je došla velika pomoć iz inostranstva, otpisani su dugovi, pa je činjenica da je privreda u još težem stanju. Činjenica je "početak za imetak", koji se pretvorio u pustoš i činjenica je da je napokon neko zaboravio da nas ubeđuje u aktivnu socijalnu politiku.
Naravno, kada se analizira onaj zakon koji je prošle godine jedan sindikalni funkcioner kao ministar predlagao, a to je zakon o zapošljavanju i sigurnosti i pravima za vreme privremene nezaposlenosti, kada posle tri ili šest meseci ili možda godinu dana čovek koji je ostao bez posla ostane i bez te naknade, naravno da on postaje socijalni slučaj. Dakle, onda postaje socijalni slučaj i onda prelazi u oblast socijalne zaštite.
Ceo sistem obaveznog osiguranja kod nas nije mnogo kvalitetan i nije mogao da zaživi iz prostog razloga što privreda ne radi, što je jedan od lidera DOS-a u Prokuplju 2000. godine septembra meseca rekao - sve ćemo da zapalimo, ako ne pobedimo. Bilo je potrebno da se samo Skupština zapali, kako reče Batić, tri kompjutera i dve zavese. Naravno, ako privreda ne radi, onda ne pomaže ni aktivna ni bilo koja druga socijalna politika. Međutim, ovaj predlog zakona vrvi od pustih želja i netačnih premisa.
Nesvesno je predlagač učinio dobro što je prvi put posle sedam ili osam godina promovisao jedan princip koji izvire iz Ustava Republike Srbije. Republika garantuje socijalnu sigurnost građanima, nesposobnim i onima koji nemaju dovoljno sredstava za život. Pošto ona to garantuje, ona to garantuje na celoj svojoj teritoriji i dobro je što je napokon počeo da se koristi kao kriterijum republički prosek, ali nije dobro što je izbačen kriterijum koji se odnosi na neposredno okruženje, opštinu, gde korisnik socijalne zaštite živi. Očigledno je da je pravo rešenje kombinacija ta dva uslova.
Evo vam i primera za to: mi smo nedavno imali izbore, a ja moram da vam kažem da u opštinama Trgovište, Medveđa trgovina procveta onog dana kada članovi biračkog odbora u proširenom sastavu dobiju naknadu za rad na dan izbora, tih 1.500 dinara mnogo znači jednoj porodici; onda nije ni čudo što je u Knjaževcu jedna žena revoltirana što nije član biračkog odbora razbila kutiju. Vidite šta je njoj predstavljalo tih 1.500 dinara.
Ovim zakonom ne može da se popravi ono što je u sferi ekonomije, nova definicija novog siromaštva ne pomaže, ne leči rane, socijalno stanje može da se popravi ukoliko privreda radi, ali mi već dve nedelje donosimo ovde zakone za koje apsolutno mogu da tvrdim da su u funkciji da se ne radi. Izmišlja se sve i svašta, a imaćemo jednu tačku, ne znam da li je sledeća, to je porez na dodatu vrednost koji će svojim nebulozama dodatno da iskomplikuje stvari. Ništa nije urađeno da privreda počne da radi.
Što se tiče naše poljoprivrede, ne valja kad ne rodi, a još gore je kad rodi. Ne može da se dogovori oko zaštitne cene, pa se baci, tu nešto ne valja, nešto ne ide. Pravac kojim se vlast kreće je pogrešan. Sa pepela ništa ne može da iznikne i u to budite sigurni. Ne treba uništavati ono što postoji, dakle, treba to čuvati, jer sve što sa strane bude došlo, to je onaj sir u onoj mišolovci.
Mi ćemo povodom amandmana da analiziramo sve ove članove gde smo podneli amandmane i ukazaćemo na nedostatke, ukazaćemo da se išlo na pola puta, ukazaćemo šta će u praksi da znači promena ovog zakona. Ova promena ništa dobro neće doneti, kao što ništa dobro neće biti ukoliko 250 poslanika glasaju za ovaj predlog zakona. Iz te činjenice ne dolazi ništa dobro, jer u našoj stvarnosti, u našoj ekonomiji i u pogrešnim zakonima kojima se nešto navodno popravlja...
Ostatak vremena koje mi pripada usmerio bih da ukažem na jednu pogubnu stvar koju Vlada radi. SRS je pre dva meseca predložila promenu ovog zakona i uvođenje posebnog prava, a to je posebno pravo na materijalno obezbeđenje koje bi uživali pojedinci i porodice koje žive na prostoru Kosova i Metohije. Vlada to nije odbila, ali je dala mišljenje da će svojim predlogom zakona na celovitiji način to da reguliše. Nažalost, tog dela nema u ovom predlogu zakona. Ako predlagač misli da se ono što je bila početna ideja, a to je kako da se pomogne ljudima, nalazi u članovima 2. i 3. Predloga zakona, onda se grdno prevarila.
Ne smete da nasedate na priče o zabrani postojanja paralelnih institucija vlasti na teritoriji Kosova i Metohije. Svakim zakonom mi moramo da dokažemo da su Kosovo i Metohija u sastavu Republike Srbije i da mi imamo suverenost na toj teritoriji, ma koliko to nekome delovalo čudno, nekome bolno, a neko se pravio da je veliki vizionar, političar, pa kaže - nije prilika da se to napiše, da ne brkamo u oči nekima.
Ne, mi vodimo politiku pre svega zbog naših građana, a ne zbog okupatora i mnogo bi bilo preciznije i jasnije svima da se sa nekoliko odredbi regulisalo to posebno pravo na materijalno obezbeđenje, pa ako treba i da se promeni odgovarajući propis kojim bi se obezbeđivala i namenski usmeravala sredstva za porodice koje i danas žive na Kosovu i Metohiji. Ovako imamo jednu igru reči iz koje svako može da zaključi i ovako i onako, pa da u jednom trenutku Vlada kaže - da, mi smo u tom članu mislili na Kosovo i Metohiju, a u drugoj situaciji da kaže - ne, mi nismo mislili. Mi smo mislili o krpljenju nekih socijalnih rupa, kako je to, doduše vrlo široko, pa verovatno i neprecizno dato, kaže se - u slučajevima izuzetnog ugrožavanja životnog standarda velikog broja građana.
To u suštini ništa ne znači. Veliko ugrožavanje i izuzetno ugrožavanje standarda velikog broja građana je prisutno u svim opštinama u Republici Srbiji, u svakoj ulici, možda nije na Senjaku i Dedinju, ali prođite bilo kojim mestom, izuzetno je ugrožen standard svima.
Nešto što ste radili kao intervenciju u članu 10. zakona unošenjem novog stava 2, koji u suštini ništa ne znači. Da me ne biste pogrešno shvatili, mislim da Ustav promoviše život i da je dobro što ste na poseban način dali, ako ne definiciju, onda prezumpciju šta se smatra da je neko nesposoban za rad i da nema dovoljno sredstava za život; na posredan način, široko ste to dali, to je dobro, ali nivoi socijalne sigurnosti koji se garantuju ovim zakonom su ispod svakog kriterijuma.
Ako vi mislite da za petočlanu porodicu minimalni nivo socijalne sigurnosti treba da bude 32% bruto zarade, da upotrebimo taj termin, onda ste se stvarno grdno prevarili, jer 32% neka bude 6.000,00 dinara. Oni koji su se anketirali kod B92 sa 12.000,00 dinara znaju kako su prošli.
Neka neko kaže koja je to formula potrebna da petočlana porodica može da izmiri sve komunalne usluge i da obezbedi elementarnu egzistenciju sa 5.000-6.000, pa neka bude i 10.000 dinara u ovom vašem obračunu. Nema tog matematičara koji može da napravi tu matematiku da se opstane sa tako malim sredstvima. O tome niste vodili računa, držali ste se procenata, budžetskih mogućnosti ili nemogućnosti. Zbog toga ovaj zakon ne valja. Mi smo pokušali amandmanima da vam ukažemo u kom pravcu treba da se menja.