Reč ima gospodin Krstin, povodom Poslovnika.

Želim da obavestim sve poslanike, jer već mesecima tolerišem prekršaj člana 96. Poslovnika, koji izričito kaže da se povodom Poslovnika može javiti isključivo predsednik ili ovlašćeni predstavnik poslaničke grupe.

(Većina prisutnih poslanika glasno negoduje.)

Izvinjavam se, to je tekst ranijeg, prethodnog Poslovnika.

Reklamiram povredu člana 100. Poslovnika. Narodni poslanik se uvredljivo izrazio rekavši da sam kazao da je nešto sramota.
Za mene je ono što se desilo u tih deset godina najteži deo života. Mogu da kažem da je za većinu građana Novog Sada upravo tako. Izneo sam ne samo svoje utiske, izneo sam utiske ljudi koji su sa mnom bili u jedinici, ljudi sa kojima pričam. Najviše bih voleo da to zaboravim i da se toga više ne sećam.
Ipak, gospodo, vi ste otvorili ovde pitanje patriotizma, junaštva. O kome vi govorite? Koga je sramota da to kaže? Mene nije sramota. Ja nisam odlučivao da li ću stati sa Tajsonom u ring. Da me neko pitao da svog sina pustim da stane sa Tajsonom u ring, a ne znam da li biste vi pustili svog sina, ja to ne bih dao. Razmislio bih, klečao bih, da sam predsednik ove zemlje, dok ova zemlja ne bude slobodna od pretnje bombardovanjem. To nije urađeno. Mi smo se inatili.
Nije sramota ovo što sam rekao, rekao sam vam šta misle građani Novog Sada.

Reč ima narodni poslanik Milomir Minić, povodom Poslovnika.

Poštovane kolege poslanici, reagujem po Poslovniku, jer mislim da kolega nije rekao istinu. Mislim da je rekao neistinu, a ne bih upotrebio neki jači, teži izraz.
(Predsednik: Molim vas, gospodine Miniću, navedite član Poslovnika.)
Reklamiram član 97. Poslovnika - poslanik mora da govori istinu.
Bio sam na pregovorima i u Parizu i u Rambujeu. Nije bilo pregovora. Poštovane kolege poslanici, tamo pregovora uopšte nije bilo. Istina je ovo što govorim, a to u dokumentima piše. Nismo se inatili sa svetom, nego smo klečali. U svim sporazumima iz Rambujea postojale su samo dve ključne tačke: jedna je da se od Srbije i Savezne Republike Jugoslavije tada tražilo da potpiše da Kosovo nije srpsko nego albansko, a druga tačka je da Srbija i Jugoslavija prihvataju svojim potpisom da NATO, bez ikakvih ograničenja, okupira ovu zemlju.
Nismo se inatili. Pustimo političke stranke i pustimo vreme. Tamo smo klekli. Postoji dokument o svemu tome. Molio bih da poslanici parlamenta taj dokument dobiju. Republika Srbija je dala autonomiju Albancima na Kosovu i Metohiju koju ne poznaje savremeni svet. Taj dokument je sakriven, predat je, ali postoji u celoj dokumentaciji o pregovorima u Rambujeu i u Parizu. Uporedimo sve deklaracije, a sada smo u Savetu Evrope, uporedimo sve autonomije koje u svetu postoje, a ovo govorim samo zbog istine, a ne zbog ovakve rasprave koja se ovde upotrebljava, pa ćete videti kakvu su autonomiju Albanci na Kosovu i Metohiji dobili.
Narodni poslanici, bez obzira na to što različito mislimo, ali Srbija treba da zna da je Srbija klečala i u Parizu i u Rambujeu i da smo učinili sve da do rata ne dođe. Mogao bih da govorim i o mnogim drugim činjenicama, ali je vreme za ovo reagovanje ograničeno, jer mislim da Srbija ne zna, jer je došla agresija, kakva su to dokumenta, šta u njima piše, ali su ta dokumenta sakrivena. Postoje beleške. Beleške su iznete i nalaze se ovde u arhivi Narodne skupštine.
Sve ovo govorim samo iz odgovornosti prema istini. Narodnim poslanicima želim da kažem kako je bilo tamo na tim pregovorima, a što se nije videlo. Doći će vreme, ta dokumentacija će biti izvađena.

Reč ima narodni poslanik Hranislav Perić, neka se pripremi narodni poslanik Miloš Jevtić.

Dame i gospodo narodni poslanici, Predlog rezolucije o zabrani povlačenja ili odustajanja od tužbe koju je Savezna Republika Jugoslavija podnela Međunarodnom sudu pravde u Hagu protiv država članica NATO-a za naknadu štete koja je pričinjena tokom bombardovanja 1999. godine našao se na dnevnom redu samo zbog toga što se ministar spoljnih poslova Vuk Drašković već dva meseca bavi pitanjem povlačenja tužbe protiv NATO država. Svakodnevno to čini na televiziji i u štampi.
Postavlja se pitanje za čiji interes i za koga radi ovaj ministar? Nedopustivo je i nigde na svetu ne postoji da ministar spoljnih poslova ide po svetu i govori protiv svoje zemlje i svog naroda. Želim da napravim jedno poređenje: šta bi se desilo sa ministrom spoljnih poslova bilo koje zemlje iz NATO-a kada bi davao izjave kao naš ministar.
Jasno je nama, a i svim građanima Srbije da NATO vrši neviđeni pritisak, ucene i pretnje na Srbiju i Crnu Goru da odustanu od tužbe. Sasvim je izvesno da tužene države NATO-a znaju da su krive za učinjena dela agresije i na ovaj način vrše neviđeni pritisak da se odustane od tužbe. Nije čudno što oni to rade. Čudno je ono što rade naši funkcioneri iz vrha države.
Stav Socijalističke partije Srbije je sledeći: u pogledu odgovornosti položaj NATO država je jasan; izvršili su agresiju, bez ikakvog povoda i bez rezolucije Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija, izvršili su teške ratne zločine nad civilnim stanovništvom, izvršili su genocid nad srpskim narodom. Tim bombardovanjem pričinili su ogromne štete, kako državi, tako i pojedincima, preko sto milijardi američkih dolara, a tu štetu u potpunosti treba da nadoknade.
Prigovor koji su tužene zemlje NATO-a uputile, da u vreme podnošenja tužbe SRJ nije bila član Ujedinjenih nacija, neosnovan je i netačan. Zašto su SAD pokušale da nas izbace iz Ujedinjenih nacija i oba puta im to nije pošlo za rukom? Zašto su pokušavali da nas izbace, ako nismo bili članovi?
Rezolucijom Generalne skupštine Ujedinjenih nacija, broj 47/1 iz 1992. godine, suspendovano je samo pravo glasa, što je kasnije prošireno i na pravo nastupa, ali smo i dalje ostali članica Ujedinjenih nacija, čemu u prilog govore tri krupne činjenice: zadržana misija SRJ pri Ujedinjenim nacijama u Ženevi i Njujorku, koja je redovno radila i u punom sastavu; svake godine je SRJ redovno uplaćivala članarinu Ujedinjenim nacijama, za razliku od SAD, koje duguju dve milijarde dolara.
Vrlo je čudno da niko do sada nije upotrebio jedan vrlo jak argument protiv zemalja NATO-a.
Svima je odavno jasno da su zemlje članice NATO-a u ratnim operacijama protiv Vojske Jugoslavije upotrebljavale municiju sa osiromašenim uranijumom. Evidentno je da su ekipe za atomsko-biološko-hemijsku odbranu vojske Srbije i Crne Gore i stručni tim Instituta Vinča pronašli na brdu Pljačkovica kraj Vranja metke sa osiromašenim uranijumom. Isti meci pronađeni su i na poluostrvu Luštica na rubu Bokokotorskog zaliva. Da ovi meci imaju pogubno dejstvo po ljudsko zdravlje utvrdio je italijanski sud, dosudivši odštetu jednoj ženi čiji je muž službujući na Kosmetu zaradio rak pluća.
Ako svemu ovome dodamo da je u centralnoj Srbiji od 1999. do 2000. godine broj umrlih od raka porastao za 20%, onda je jasno da je počeo da "radi" osiromašeni uranijum. Pitanje je koliko ćemo štete još pretrpeti i koliko godina će to trajati.
Zbog svega ovoga smatramo da je šteta još veća nego što je to iskazano u proceni i da nema tih para koje mogu da plate ono što smo mi preživeli. NATO države bi trebalo da plate ratnu štetu, bez velike galame i bez bilo kakvog suđenja.
Što se tiče nadoknade ratne štete, to je neotuđivo pravo naše zemlje, koje ne zastareva, i stoga niko nema moralno pravo da odlukama organa vlasti uskrati državi i narodu mogućnost ostvarivanja prava na nadoknadu ratne štete. Konačno, povlačenje tužbe protiv zemalja agresora značilo bi prihvatanje i gubljenje nacionalnog interesa i praktično nametanje stranog protektorata našoj zemlji i našem narodu.
To bi istovremeno značilo davanje dozvole unapred svim budućim agresorima da, pod izmišljenim moralnim i humanitarnim izgovorima, silom pokoravaju manje i slabije države i po sopstvenoj volji nameću vlast koja će služiti interesima jedne zemlje ili grupe najmoćnijih zemalja sveta.
Nastup Vuka Draškovića govori da je on najverovatnije ucenjen od strane Haga zbog učešća njegovih paravojnih jedinica. Vuk Drašković je zbog toga jedini koji bi trebalo da se nađe u Hagu, a ne svi oni koji se tamo nalaze.
(Predsednik: Upozoravam vas, prema Poslovniku, na vreme.)
Zbog toga je, kako bi izbegao Hag, prihvatio da radi na tome da se tužba protiv osam zemalja NATO-a povuče. Najverovatnije će se zalagati da se tužba protiv NATO država povuče i svi oni koji su za vreme bombardovanja pobegli iz zemlje i nalazili se u zemljama koje su nam učinile ratnu štetu.
Dame i gospodo narodni poslanici, teško je danas za ovom govornicom objasniti da tužbu protiv NATO država treba povući. Oko ovog pitanja se ne vodi državna spoljna politika, već stranačka spoljna politika. Neće valjda samo Vuk odlučivati o povlačenju tužbe? Gde su tu, kada se radi o državi, Koštunica, Tadić ili Vlada Srbije?
Zašto smo ih birali, zašto smo potrošili toliko para za njihov izbor, a još nismo isplatili biračke odbore? Nisam siguran da li je Koštunica obavešten, jer stalno stoji da je neobavešten.
Da je Vuk Drašković upotrebio diplomatiju i energiju, koliko je upotrebio da se tužba povuče, suprotno - da se šteta naplati, verujem da bi ratna šteta bila naplaćena. Jer, šta je to za NATO zemlje, mnogo ih je, kada to međusobno podele, to je samo po nekoliko milijardi po zemlji, a to nije ništa za razvijene zemlje. To nije problem. Problem je ovde da priznaju da su agresori, da budu osuđeni za ratne zločine.
Mogli bismo i u ovom delu da se dogovorimo i bez suda i bez teških reči, ako u ovoj zemlji postoji mudrost i diplomatija, da nam ratnu štetu NATO zemlje nadoknade po proceni koja je urađena. U papirima neka oni krste kako će se zvati ova nadoknada - da li će to biti pomoć za obnovu porušenih objekata, da li će to biti kredit, gde će stajati da se ne vraća, neka oni odluče. To bi danas bilo sve što možemo da učinimo i da ne poremetimo dalje odnose.
Ovako kako ste vi zamislili, sa povlačenjem tužbe nećete im mnogo pomoći, samo ćete to odložiti za vreme dok ste vi na vlasti. Siguran sam da će na novim izborima doći neko drugi, ko će tražiti da se to naplati. Jer, đavo ne miruje, on uvek dođe po svoje.
Na samom kraju, zamolio bih sve kolege i koleginice da za ovom govornicom ne menjaju teze. Jedna je stvar boriti se sa političkim protivnicima u zemlji, a druga stvar je opravdavati agresiju i bombardovanje naše zemlje. Pojedini od govornika su učili edukovanje po stranim zemljama, pa kada izađu za govornicu pomešaju sve.

Hvala. Reč ima narodni poslanik Miloš Jevtić. Sledeći govornik je, a to će verovatno biti sutra, Milivoje Vuković.

Gospodine predsedniče, dame i gospodo poslanici, nesporno je da tema koju danas imamo pred sobom i o kojoj raspravljamo zaslužuje našu pažnju i da o njoj treba raspravljati.
Ono što bih želeo da kažem i na šta želim da obratim pažnju je pitanje proceduralne prirode, a to je pre svega nadležnost ovog parlamenta da o ovoj rezoluciji raspravlja. Nedvosmisleno proizilazi iz Ustavne povelje i njenog člana 19. da je za raspravu o ovoj rezoluciji nadležna skupština državne zajednice Srbije i Crne Gore, jer u pomenutom članu jasno se kaže da je ova skupština nadležna da, pre svega, odlučuje o međunarodnom pravu i konvencijama koje utvrđuju obaveze o saradnji Srbije i Crne Gore sa međunarodnim sudovima.
U pomenutom stavu člana 19. nigde se ne pominje prethodna saglasnost skupština republika članica, dok se već u narednom stavu, koji govori o proglašenju i ukidanju ratnog stanja, zahteva prethodna saglasnost skupština republika članica.
Dakle, nedvosmisleno o ovom pitanju treba da raspravlja parlament državne zajednice, bez obzira na pojedinačne stavove stranaka koje su u ovom parlamentu o državnoj zajednici i potrebi njenog opstanka. Nije neophodno da u ovom trenutku radimo na razgradnji institucija državne zajednice, već da ih jačamo i u najmanju ruku da im prepustimo da raspravljaju o stvarima iz njihove nadležnosti.
Ono što je karakteristično, ako neko uputi primedbu o usklađenosti republičkog Ustava sa Ustavnom poveljom, mislim da je u tom slučaju nesporno da se Ustavna povelja mora konsultovati o ovom pitanju zato što Ustavna povelja kao kasnije donet pravni akt u svakom slučaju derogira Ustav Republike Srbije. Da podsetim, rokovi su davno propušteni, jer je taj rok bio šest meseci.
Dakle, zaista mi nije jasno zašto je predsedavajući uopšte stavio ovu rezoluciju na dnevni red.
Što se tiče same suštine tužbe, ona se svakako može posmatrati iz najmanje dva aspekta – formalno-pravnog i političkog. Kada je u pitanju pravni aspekt, da bi Srbija uopšte došla u situaciju da naplati ratnu štetu za počinjenu agresiju 1999. godine neophodno je da se pred sudom dokaže da su zemlje NATO-a, dakle osam tuženih zemalja, izvršile najteže krivično delo iz međunarodnog prava, genocid, agresiju ili kršenje humanitarnog prava.
Da bi se dokazao genocid neophodno je utvrditi subjektivnu nameru ovih pomenutih zemalja da su sistematski želele da unište srpski narod. Još od Nirnberškog procesa jedan od principa koji je utvrđen u međunarodnom pravu jeste da su za najteža krivična dela, odnosno za ratne zločine, a samim tim i genocid, odgovorni pojedinci i individue, a ne neki apstraktni entiteti.
Što se tiče samog političkog aspekta ove tužbe, bitno je uzeti u obzir da u ovom trenutku egzistiraju dve tužbe, Bosne i Hercegovine i Hrvatske, protiv naše zemlje i da se za našu zemlju najbolji interes postiže tako što se sve tri tužbe posmatraju u istoj ravni, odnosno tako što se o njima odlučuje u jednom paketu.
Ako to ne bismo učinili, ako bismo jednostavno i bezuslovno povukli tužbu prema osam NATO zemalja koje su izvršile agresiju, mogli bismo da sebe stavimo u prilično delikatnu poziciju ukoliko bi bilo presuđeno na štetu naše zemlje i ukoliko bismo, recimo, morali da platimo ratnu štetu Bosni i Hercegovini. To bi našu državu i narod dovelo u ekstremno tešku poziciju.
Drugi politički aspekt ove priče jeste da je eventualno povlačenje tužbe protiv osam NATO zemalja svakako jedan od uslova nastavka procesa evropskih integracija, a pre svega ulaska naše zemlje u program Partnerstva za mir.
Oko toga postoji visoki stepen konsenzusa među građanima Srbije, a usuđujem se da kažem i među velikim brojem parlamentaraca koji sede u Republičkoj skupštini. Dakle, to je jedan od dva uslova koje moramo ispuniti ukoliko želimo da nastavimo započeti proces evropskih integracija.
Naravno, puno je danas priče o nekim emotivnim momentima. Mislim da je potpuno nesporno da je za nas ova tema jako bolna, da sećanja iz 1999. godine nisu izbledela, da se svi jako dobro sećamo tri meseca agresije, nekoliko hiljada civilnih žrtava i masovnog razaranja naše infrastrukture.
Niko to nije zaboravio i mislim da je potpuno pogrešno da diskusiju o ovoj rezoluciji usmeravamo na podelu na patriote, manje patriote i izdajnike, jer je to deplasirana priča, svakako relikt prošlosti, jedan način koji Srbiju ne može uvesti u zajednicu evropskih zemalja. Na taj način se ne ulazi u Evropsku uniju.
Takođe je nesporno da smo svi mi političari, parlamentarci, pre svega ljudi sa visokim stepenom političke odgovornosti, i kada donosimo odluke i kada raspravljamo o ovakvoj jednoj rezoluciji moramo na prvom mestu imati srpski državni i nacionalni interes. Dakle, prošlo je vreme kada se patriotizam merio glasnom i bučnom retorikom. Došlo je vreme kada se patriotizam meri racionalnim i odgovornim ponašanjem.

Hvala. Kao što smo rekli, ovo je bio poslednji govornik.
Dužan sam da vam dam jedno objašnjenje: jasno je zašto nije predsedavajući, već predsednik, poštujući zakon, zakazao termin sednice, a dnevni red su sastavila, kako je Poslovnikom već i predviđeno, 84 poslanika.
Zahvaljujem. Nastavljamo sednicu sutra u 10,00 sati.